Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, SPS je dala ogroman doprinos za usvajanje novog ustava, ne zato što je naš važeći Ustav iz 1990. godine loš, naprotiv, Ustav iz 1990. godine je istorijski Ustav. Ustavom iz 1990. godine ujedinili smo Srbiju, uveden je višepartijski sistem, tržišna ekonomija, i o tom ustavu treba reći sve najlepše.
Novim ustavom smo želeli, pre svega, da branimo Kosovo i Metohiju i da potvrdimo naše opredeljenje da ne pristajemo na otimanje naše teritorije, da ne pristajemo na otimanje naše zemlje. Založili smo se za novi ustav i za referendum, jer novi ustav jeste ustav kontinuiteta sa Ustavom iz 1990. godine.
Nikakvih bitnih promena nema, osim tri novine: ukinuta društvena svojina, deklaracija o manjinskim i ljudskim pravima je proširena i sadržajnija i promenjen je mehanizam za izmenu ustava. Sve ostale odredbe su samo male korekcije već postojećih odredbi Ustava iz 1990. godine.
Ovih dana kamen spoticanja za donošenje ustavnog zakona bio je datum izbora. Nama su pre nekoliko meseci, nedelja, izbore za decembar zakazali Ahtisari, Solana i predstavnici zapadnoevropskih zemalja, njihovi ambasadori.
Šta uopšte znači zakazivanje izbora za decembar, za kraj godine? Plan je bio jasan, međunarodnog faktora. Treba održati izbore što pre, još sredinom decembra, a onda su podrazumevali da će tzv. demokratske snage pobediti u Srbiji, a onda na miru da otmu Kosovo i Metohiju. To je bio plan međunarodnog faktora.
Oni od tog plana nisu ni odustali, samo što su sada promenjeni rokovi. Ono što je začuđujuće, da su gotovo sve stranke iz tzv. demokratskog bloka odmah prihvatile taj termin, decembar 2006. godine. Zašto to oni čine sasvim jasno. DS, G17 plus i mnoge druge stranke ne smeju da odbace ni jedan predlog koji učine vlade ili ambasadori zapadnih zemalja. Naravno, i oni su se poradovali, pobedićemo mi na tim izborima decembra, a onda ćemo izdržati rešenje.
Ali, svi treba da znaju, ukoliko se u neko vreme i formira vlada tzv. demokratskog bloka, a iza toga dođe do otimanje Kosova i Metohije, mi moramo ponovo na birališta.
To što pričaju predstavnici međunarodne zajednice, evo generalni sekretar Kofi Anan kaže pre nekoliko dana - ne može rešenje za Kosovo i Metohiju da utiče na izbore u Srbiji. Pa kako ne može, ljudi moji. Neko otme 15 posto teritorije i to ništa ne znači za državu, za srpski narod kao većinski narod u Srbiji. To nije tačno.
Ili, pak, predsednik Evropske komisije isto ovih dana kaže, priča on mesec dana kako će Kosovo ući u EU, već ima program, već ima plan za ulazak Kosova, oni kažu Kosovo, u EU. Kako to može Kosovo da uđe u Evropsku uniju, ako nije država? Šta to znači? Da li to znači da i najvažniji predstavnici međunarodnog faktora idu na takvo rešenje da Kosovo i Metohija bude nezavisna država? Ali, tako govore Busek i Ahtisari, Vizner i predstavnici raznih ambasada. Čak i Ahtisarijev zamenik Alber Roan rekao je juče - da će se rešenje za Kosovo odložiti zbog izbora.
Sada se postavlja pitanje, ako je sada neprihvatljivo rešenje da Kosovo i Metohija bude nezavisna država, kako će biti prihvatljivo to rešenje posle izbora. Šta to znači? To znači da oni računaju na pobedu tog tzv. demokratskog bloka koji će pristati na rešenje - nije važna teritorija, nije važno Kosovo i Metohija, važan je bolji život. Da li je uopšte moguć bolji život ako ti neko otima teritoriju.
Sada se postavlja ključno pitanje, jeste istorijsko pitanje za Srbiju - šta smo mi dobili od svih ovih demokratskih stranaka, njihovim podaništvom, servilnošću koje nema granice. Narod Srbije treba da se pita - šta smo dobili? Pa nismo dobili ništa. Obećavali su da će rešiti sva pitanja - nijedno pitanje nisu rešili.
Danas na Kosovu, evo Aligrudić reče malopre, ponovo terorizam, 2000 ubistava ima za sedam godina. Šta su njihovi prijatelji radili sve ovo vreme? Kako to ne mogu da utiču na njih? Nijedno ubistvo nije rešeno na Kosovu i Metohiji i to je činjenica.
Juče nam seku kablove telekoma za telefone, u prisustvu UNMIK-a. Kakvi su to prijatelji? Govorili ste da ćete sva pitanja da rešite kada dođete na vlast. Znači, nema od prijateljstva ništa.
Ili ovo što govori Petrović, bolji život. Kakav bolji život? U Srbiji 60% ljudi ne može da se prehrani, najbolje firme su prodate, radnici su ostali bez posla. Zakoni koji se donose su protiv većine stanovništva.
To što smo mi ispravili, to je bilo vrlo malo, i kada je reč o penzijskom zakonu, i kada je reč o Zakonu o radu, bilo je nedovoljno za ono što je učinjeno od 2000. godine.
Šta smo dobili od tog podaništva u spoljnoj politici i u odnosu prema ovom narodu? Redovi pred ambasadama su veći nego ikada. Danas je teže nego do 2000. godine.
Znači, jasna je naša politika vezana za sve to. Kada je reč o Kosovu i Metohiji, Rezolucija 1244 je slamka spasa i svi oni koji govore da je Rezolucija kapitulacija - to nije tačno. Rezolucija je jedini garant opstanka Kosova i Metohije u okviru Srbije.
Kada je reč o samom ustavnom zakonu, mislim da se ovde preteralo kada se govori o primeni odredaba Ustava na sudove, javna tužilaštva, na izbor sudija i tužilaca. Jednostavno, Visoki savet sudstva, Državno veće tužilaštva – ništa ne obezbeđuju. Kakva je politizacija pravosuđa bila do 2000. godine, takva je bila od 2000. do 2006, takva će biti i nadalje. Samo što sada nemamo direktno biranje preko Skupštine, nego preko ovih institucija.
Kada je reč o članovima ovih institucija, oni se isto biraju na Skupštini, i izborni članovi, i oni koji su po položaju, svi su vezani za Skupštinu i za parlamentarnu većinu. Znači, kakav je bio ranije politički uticaj, takav će biti i sada. Prema tome, ne treba govoriti mnogo o tome da su sada nastupile neke velike reforme.
Mi smo se zalagali za pravo rešenje, imao sam takav amandman, kada je reč o izborima, da se oni održe marta i da budu na svim nivoima. To je bilo jedino pravo rešenje.
Sva druga rešenja, na primer, rešenje vezano za 21. januar, biće prvo parlamentarni izbori, pa tri-četiri meseca kasnije predsednički, pa lokalni do kraja godine, sve to nije racionalno, sve to nije bilo potrebno. Očigledno da je taj politički kompromis bio najvažniji.
Na kraju, kada govorimo o predstavnicima G17, evo oni su se hvalili večeras, te devizne rezerve su porasle, deset milijardi evra. Svi moramo da znamo da su tri milijarde iz slamarica, negde tri i po su doznake iz inostranstva, a najmanje je para od proizvodnje i od izvoza.
Kada govore o tome kako sada imamo mnogo direktnih investicija, pa četiri milijarde samo za ovu godinu, tri milijarde su samo od prodaje najboljih firmi i preduzeća (Mobtela, Hemofarma, jedne banke, druge, Vojvođanske, Panonske).
Znate, kada se te pare potroše, od svih tih prodatih firmi, šta će biti dalje.
Naravno, u Srbiji ima još dosta kad je reč o prodaji, mnogo je još javnih preduzeća, ali ako se i to završi - gde ćemo mi.
Kada se govori o kreditima, pa i o pljačkama, tačno je da je sada na sceni velika pljačka u Srbiji, a narod toga nije svestan. Kamate na naše pare su 3%, a kamate na njihove pare su i 30% na godišnjem nivou.
I ovo što priča Petrović i njegov predsednik Boris Tadić, oni se borbe protiv siromaštva, a u Srbiji je siromaštvo sve veće i veće, i biće još veće, jer većina demokratskih stranaka ima takvu politiku. Oni se zalažu za takav sistem, oni uvode novi sistem u Srbiji - gde će raslojavanje biti još veće, siromašnih će biti jo više, bogati će biti još više bogati.
I da se računa na nešto specijalno u nekom novom periodu, ukoliko sve ove stranke pobede na izborima, na neki bolji život, od toga nema ništa. Javna preduzeća će prodati, ljudi će ostati bez posla u još većoj meri.
Da li će promeniti suštinske zakone? Neće. Penzioneri moraju da znaju, usklađivanja će ostati dva puta godišnje, možda će biti i jednom godišnje. Da li će promeniti penzijski zakon – neće, da le će promeniti Zakon o radu – neće. Da li će ukinuti školarine - neće.
Da li će promeniti Zakon o zdravstvenom osiguranju – jer se uvodi participacija od nove godine u iznosu od 20% za bolničko lečenje, 35% za dijagnostička sredstva – neće.
Znači, od svega toga nema ništa, nema ništa od boljeg života. Oni su predstavnici jednog novog sistema, koji nije dobar za masu stanovništva.
Na kraju, kada je reč o zakonu mi ćemo glasati za njega, jer je ovo kompromis, nije pravo rešenje 21. januar. Rekao sam da smo se zalagali za izbore na svim nivoima do marta, ali ovo je naš doprinos i zato se zalažemo za ovo kompromisno rešenje - da se usvoji ovaj zakon i da se ide na izbore 21. januara. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Petroviću, tačno je da smo mi podržavali ovu vladu tri godine, ali je tačno da je i ova vlada bar za nijansu bila bolja od one vaše vlade.
Mi nismo zadovoljni ovom vladom, ali je bila za nijansu bolja. A zašto smo podržavali? Pre svega iz državnog razloga. Bila je neophodna politička stabilnost, a otimanje Kosova i Metohije nam je kao Damoklov mač stalno visilo nad glavom, i izgleda da je došao taj trenutak. Znači, naši razlozi su državni razlozi.
Ali, kada govorim o tome da je ova vlada ipak za nijansu bolja, mislim pre svega da je najveća pljačka bila u periodu 2001-2003. Tada je izvršena privatizacija cementara, likvidirane su banke, duvanska industrija je privatizovana, pivare i sve što vredi u Srbiji. Iako ima još toga.
I mi bismo tokom tih 10 godina vrlo lako podmirili penzionere, izdvojili određena sredstva za socijalnu zaštitu, da smo bilo šta prodali od toga. Mi ništa nismo prodali, ni jednu jedinu fabriku, nijedno vrednije preduzeće. A Telekom kada je prodat, to je istina, 1,5 milijarde maraka, preplaćeno, jer znate koliko je to vredelo kada su Italijani to vraćali vama, znači preplaćeno, zato što su Italijani otprilike hteli da nam pomognu.
Kada je reč o ovoj privatizaciji, zašto je privatizacija bila pljačka? Najbolje firme nisu morale da se prodaju kako su se prodale. Prvo, prodale su se veoma jeftino, drugo, mnoge od tih firmi nije trebalo uopšte prodati. A zašto građani Srbije ne bi bili akcionari Duvanske industrije?
U većini slučajeva tamo gde su stranci kupili strateške firme, kao što su cementare na primer, kao što je Cementara u Paraćinu, tamo je bilo 2000. godine 3.000 radnika, svi su primali plate, plaćali doprinose za penzijsko osiguranje, za zdravstveno osiguranje, poreze na zarade, a sada imamo 700 radnika u Cementari u Paraćinu, i najava je da će biti 300 radnika.
Zato govorim o tom pogrešnom vašem sistemu. Sve prodati, država nema šta da misli, sve će to privatnici da misle, oni će da unaprede proizvodnju i naravno da od toga nema ništa.
I ovo što se hvalite, Matkovićka je vratila dug penzionerima. Pa znate, kada smo došli do toga da se penzije usklađuju po švajcarskom sistemu, da se penzije obračunavaju za čitav radni vek, potrebe u fondovima su se smanjile, lako su mogli da se pokriju ti troškovi ako sada smanjimo i kažemo penzije se usklađuju jednom godišnje. Pa, koje su potrebe onda za penzijski fond?
I kada govorimo o politici i sistemu, naš je zahtev uvek bio i naša politika da izvorna sredstva, kada govorimo o penzijskom fondu, moraju da budu najvažnija i da se penzije pokrivaju iz izvornih sredstava. To znači putem doprinosa, a ne iz budžeta.
Zašto sve ovo govorim? Govorim da ne prevarite ponovo građane, tako ste pričali 2000. godine, biće sve bolje, biće veće plate, sve ćemo probleme rešiti.
Oni moraju dobro da razmisle, za šest godina, gde su dominantne bile stranke tzv. demokratskog bloka, ništa nije bolje za Srbiju.
I kada je reč o Crnoj Gori i Čekuu.
Ovo je samo probni kamen, probni balon kako će se Srbija ponašati kada se otme Kosovo i Metohija. Znači, Srbija se nije ponela nikako kako treba, nije bilo oštrog demarša, neću da sada podržim predsednika Glavnog odbora, ne znam da li je baš tako rekao da treba prekinuti diplomatske odnose sa Crnom Gorom.
Ali, da znate, u diplomatiji je najvažniji princip reciprociteta, taj princip moramo da primenimo bar na ove male zemlje. Jer oni kažu, ako se prema Crnogorcima ovako odnose, tako će i prema Bosni, prema Makedoniji, mi možemo da radimo sa njima šta želimo. Eto, to je to.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedniče, za SPS najvažnije pitanje u ovom rebalansu budžeta jeste pitanje izdvajanje sredstava za održavanje i sprovođenje referenduma, a sve povodom donošenja novog ustava.
Novi ustav ne treba da usvojimo zato što je važeći ustav loš, naprotiv, važeći ustav je odličan, on je rešio sva pitanja, važeći ustav je ujedinio Srbiju, ali kroz novi ustav želimo da potvrdimo naše opredeljenje da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije i da niko nema pravo da nam otima našu teritoriju. To je jedan pozitivan, aktivistički potez i naroda i svih političkih partija.
Da li ćemo tim novim ustavom sačuvati Kosovo i Metohiju, to je veoma neizvesno, jer međunarodni faktor, oni koji žele da nam otmu Kosovo i Metohiju, to rade neumoljivo, odlučno, nezavisno od toga ko je na vlasti u Srbiji, da li je Slobodan Milošević, Koštunica ili neko treći.
Milošević je odlično branio Kosovo i Metohiju, odlično branio srpski narod preko Drine i zato je napadan iz svih oružja, i spolja i iznutra. Spolja je napadan upravo od ovih istih predstavnika međunarodne zajednice koji danas čine sve da nam uzmu našu teritoriju, a unutra je napadan, pre svega, od tadašnje opozicije, koja je zarad komada vlasti bila spremna da rasproda svaki nacionalni i državni interes. Uostalom, kako danas branimo Kosovo i Metohiju? Kosovo i Metohiju branimo, pre svega, Rezolucijom 1244.
Rezolucija 1244 je jedini garant opstanka Kosova i Metohije u okviru Srbije i zato nisu u pravu oni koji kažu da je Rezolucija kapitulacija, a mnogi su govorili o tome. Rezolucija je jedina slamka spasa u ovim našim pregovorima. Ko je tvorac Rezolucije 1244? Tvorac je upravo pokojni predsednik Slobodan Milošević.
Mnogi analitičari u Srbiji, čak i ministar Dinkić, često su govorili ovih meseci, pa i godina, da je Kosovo izgubljeno, da ga je izgubio Milošević. Naravno da to nije istina, ali zašto oni to pričaju? To govore zato što im stranci nalažu da tako govore. Jednostavno, stranci su želeli da satanizuju onoga ko je najviše branio Srbiju, ko je najviše branio Kosovo i Metohiju, a to je bio Slobodan Milošević. Zato ja i danas želim da kažem da je Milošević odlučno branio zemlju u svakom trenutku, i neka mu je večna slava jer je bio najveći srpski državnik i na kraju je položio život u odbrani Srbije.
Šta se danas dešava, šest godina posle puča i revolucije koja se desila u Srbiji? Šta se to promenilo kod međunarodnog faktora, kod međunarodne zajednice?
Sve ovo govorim iz razloga što ćemo mi, najverovatnije, glasati za rebalans, jer je važno doneti ustav, ali samo u smislu da se još jednom potvrdi srpsko opredeljenje da ćemo Kosovo po svaku cenu braniti i da nećemo pristati, bar najvažniji politički faktori, ni na kakvo otimanje teritorije.
Ništa nismo dobili danas, toliko godina posle. Evo, predsednik Evropske komisije, pre nekoliko nedelja, reče za Kosovo i Metohiju da Kosovo treba da uđe u Evropsku uniju. Pa, kako to Kosovo može da uđe u Evropsku uniju ukoliko nije država? Znači, već i neki predstavnici Evropske unije ciljaju na to da Kosovo i Metohija treba da bude država i da uđe u Evropsku uniju, da ne govorim o Martiju Ahtisariju, koji je rekao kako je srpski narod kolateralno odgovoran.
Mi smo stalno govorili - neće biti individualne odgovornosti posle Haga, sve će to oni prebaciti na kolektivnu odgovornost i sve će to debelo naplatiti, jer taj projekat razbijanja Srbije, otimanja teritorije, nije završen i taj projekat je i dalje na snazi. Uostalom, i danas je Dinkić ovde govorio, a ja sam to već čuo na još nekim skupovima, da svi hvale Rumuniju i Bugarsku da su one dobre, pa su tu rezultati veliki, pa one ulaze u Evropsku uniju. I Bugarska i Rumunija su daleko od Srbije po svakom parametru. Ali, očigledno je da kod Evropske unije ne postoje kriterijumi, ne postoje pravila, postoje ćefovi. Jednostavno, svi oni imaju prednost nad nama.
Kada je reč o Predlogu izmene i dopune Zakona o budžetu, pored ovog ključnog pitanja koje je za nas iz SPS-a važno, želim da kažem još nekoliko stvari.
Pre svega, nema razloga za neku veliku hvalu, bez obzira na to što je ministar Dinkić govorio kako je sada sve dobro, kako mnogo para ima. Deficit u spoljnoj razmeni je i dalje veliki i on iznosi više od tri milijarde dinara. Pokrivenost uvoza izvozom je svega 43 odsto. Devizne rezerve jesu velike, ali moramo da znamo da te rezerve nisu iz proizvodnje, iz izvoza. Uglavnom, ili bar nekoliko milijardi je vezano za štednju ovog našeg naroda.
Znači, pare su izvučene iz slamarica, a izvučene su velikom propagandom koja se svakog dana vrši na svim televizijskim stanicama u Srbiji: nemojte u slamarice, dajte u ove banke, a kako se te banke ponašaju svi dobro znamo. Kamate na ta srpska sredstva, ili sredstva naroda Srbije su 3–5 odsto, a kad se uzme kredit kod njih, onda su te kamate 30 odsto. Šta je to do jedna vrsta pljačke ovog naroda.
U samom nacionalnom planu se predviđaju značajna sredstva i za saobraćaj i za privredni razvoj. Naše je mišljenje da apsolutni prioritet treba da ima privredni razvoj. Sve polazi od privrednog razvoja. S druge strane, postavlja se još jedno pitanje. Ako su te pare uglavnom od prodaje Mobtela, raznih banaka, Panonske, Vojvođanske, šta će biti kada sve to prodamo? U Srbiji je još ostao NIS, EPS, Telekom. Kada se sve to proda, šta ćemo dalje i kako ćemo dalje? Jer, i kada ministar Dinkić govori o društvenom proizvodu, pa kaže - sada je društveni proizvod porastao, pa ne znam koliko imamo po glavi stanovnika, postavlja se pitanje - ko deli taj proizvod? Ako to dele stotine tajkuna, 10 ili 50 hiljada bogatih ljudi, šta je sa masom koja nema ništa? Danas u Srbiji imamo milion nezaposlenih lica koji nemaju neku veliku perspektivu da nađu posao, jer, jednostavno, država ne stoji iza glavnog projekta, a glavni projekat jeste privredni razvoj.
U rebalansu budžeta imamo i dodatnih 5,5 milijardi vezanih za penzijski fond. Ja želim ponovo da istaknem, te pare su vezane, pre svega, za naš amandman, amandman SPS-a podnet ovde, u Skupštini, gde smo rekli da prosečna penzija u Srbiji ne može da bude niža od 60 odsto prosečne plate. Da nije bilo tog amandmana, sada bi penzije bile još manje, a one su ionako veoma male, negde oko 13 hiljada dinara, i, naravno, sa tim parama se, bukvalno, ne može ni preživeti.
Na kraju, posebno pitanje je vezano za finansijski plan zdravstvenog osiguranja. Ako u zdravstvenom osiguranju imamo ovaj suficit o kome ministar Dinkić govori, suficit od šest milijardi, zašto su onda plate veoma niske? Prosečna plata lekara je negde oko 35 hiljada dinara. Dostupnost lečenja je veoma loša. Danas se za brojna dijagnostička sredstva čeka tri meseca, pet meseci, šest meseci.
Posebno bih želeo da ukažem na neodrživost stanja u stomatološkim službama.
Videli smo da je u finansijskom planu za stomatološke službe predviđeno negde oko dve milijarde 900 miliona dinara. Tri hiljade stomatologa i zubara je preko noći, tako reći, ostalo bez posla. Oni primaju neke minimalne plate od 8000 dinara, a s druge strane smo debelo oštetili građane. Znate, za mnoge ljude su 500 dinara, 1000 dinara velike pare za lečenje zuba, za vađenje zuba. Jednostavno, ovo pitanje se moralo rešiti na drugi način jer stotinu miliona, koliko je potrebno da se reši pitanje tri hiljade zaposlenih u stomatološkim službama, nisu nikakve pare, imajući u vidu i suficit i ove velike pare o kojima govori ministar Dinkić.
I, na samom kraju, želim još da kažem da izbori u Srbiji mogu da se dese i za 15 dana, i za 20, i za mesec, ali ne smeju da se dese u decembru. U decembru je predviđena formalizacija otimanja Kosova i Metohije od strane inostranog faktora i samo oni koji su u službi stranog faktora, ili oni koji ne razumeju političku situaciju u Srbiji, mogu da raspišu izbore u decembru. Posebnu odgovornost za sve to nosi predsednik Vlade Vojislav Koštunica.