Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, SPS je dala ogroman doprinos za usvajanje novog ustava, ne zato što je naš važeći Ustav iz 1990. godine loš, naprotiv, Ustav iz 1990. godine je istorijski Ustav. Ustavom iz 1990. godine ujedinili smo Srbiju, uveden je višepartijski sistem, tržišna ekonomija, i o tom ustavu treba reći sve najlepše.
Novim ustavom smo želeli, pre svega, da branimo Kosovo i Metohiju i da potvrdimo naše opredeljenje da ne pristajemo na otimanje naše teritorije, da ne pristajemo na otimanje naše zemlje. Založili smo se za novi ustav i za referendum, jer novi ustav jeste ustav kontinuiteta sa Ustavom iz 1990. godine.
Nikakvih bitnih promena nema, osim tri novine: ukinuta društvena svojina, deklaracija o manjinskim i ljudskim pravima je proširena i sadržajnija i promenjen je mehanizam za izmenu ustava. Sve ostale odredbe su samo male korekcije već postojećih odredbi Ustava iz 1990. godine.
Ovih dana kamen spoticanja za donošenje ustavnog zakona bio je datum izbora. Nama su pre nekoliko meseci, nedelja, izbore za decembar zakazali Ahtisari, Solana i predstavnici zapadnoevropskih zemalja, njihovi ambasadori.
Šta uopšte znači zakazivanje izbora za decembar, za kraj godine? Plan je bio jasan, međunarodnog faktora. Treba održati izbore što pre, još sredinom decembra, a onda su podrazumevali da će tzv. demokratske snage pobediti u Srbiji, a onda na miru da otmu Kosovo i Metohiju. To je bio plan međunarodnog faktora.
Oni od tog plana nisu ni odustali, samo što su sada promenjeni rokovi. Ono što je začuđujuće, da su gotovo sve stranke iz tzv. demokratskog bloka odmah prihvatile taj termin, decembar 2006. godine. Zašto to oni čine sasvim jasno. DS, G17 plus i mnoge druge stranke ne smeju da odbace ni jedan predlog koji učine vlade ili ambasadori zapadnih zemalja. Naravno, i oni su se poradovali, pobedićemo mi na tim izborima decembra, a onda ćemo izdržati rešenje.
Ali, svi treba da znaju, ukoliko se u neko vreme i formira vlada tzv. demokratskog bloka, a iza toga dođe do otimanje Kosova i Metohije, mi moramo ponovo na birališta.
To što pričaju predstavnici međunarodne zajednice, evo generalni sekretar Kofi Anan kaže pre nekoliko dana - ne može rešenje za Kosovo i Metohiju da utiče na izbore u Srbiji. Pa kako ne može, ljudi moji. Neko otme 15 posto teritorije i to ništa ne znači za državu, za srpski narod kao većinski narod u Srbiji. To nije tačno.
Ili, pak, predsednik Evropske komisije isto ovih dana kaže, priča on mesec dana kako će Kosovo ući u EU, već ima program, već ima plan za ulazak Kosova, oni kažu Kosovo, u EU. Kako to može Kosovo da uđe u Evropsku uniju, ako nije država? Šta to znači? Da li to znači da i najvažniji predstavnici međunarodnog faktora idu na takvo rešenje da Kosovo i Metohija bude nezavisna država? Ali, tako govore Busek i Ahtisari, Vizner i predstavnici raznih ambasada. Čak i Ahtisarijev zamenik Alber Roan rekao je juče - da će se rešenje za Kosovo odložiti zbog izbora.
Sada se postavlja pitanje, ako je sada neprihvatljivo rešenje da Kosovo i Metohija bude nezavisna država, kako će biti prihvatljivo to rešenje posle izbora. Šta to znači? To znači da oni računaju na pobedu tog tzv. demokratskog bloka koji će pristati na rešenje - nije važna teritorija, nije važno Kosovo i Metohija, važan je bolji život. Da li je uopšte moguć bolji život ako ti neko otima teritoriju.
Sada se postavlja ključno pitanje, jeste istorijsko pitanje za Srbiju - šta smo mi dobili od svih ovih demokratskih stranaka, njihovim podaništvom, servilnošću koje nema granice. Narod Srbije treba da se pita - šta smo dobili? Pa nismo dobili ništa. Obećavali su da će rešiti sva pitanja - nijedno pitanje nisu rešili.
Danas na Kosovu, evo Aligrudić reče malopre, ponovo terorizam, 2000 ubistava ima za sedam godina. Šta su njihovi prijatelji radili sve ovo vreme? Kako to ne mogu da utiču na njih? Nijedno ubistvo nije rešeno na Kosovu i Metohiji i to je činjenica.
Juče nam seku kablove telekoma za telefone, u prisustvu UNMIK-a. Kakvi su to prijatelji? Govorili ste da ćete sva pitanja da rešite kada dođete na vlast. Znači, nema od prijateljstva ništa.
Ili ovo što govori Petrović, bolji život. Kakav bolji život? U Srbiji 60% ljudi ne može da se prehrani, najbolje firme su prodate, radnici su ostali bez posla. Zakoni koji se donose su protiv većine stanovništva.
To što smo mi ispravili, to je bilo vrlo malo, i kada je reč o penzijskom zakonu, i kada je reč o Zakonu o radu, bilo je nedovoljno za ono što je učinjeno od 2000. godine.
Šta smo dobili od tog podaništva u spoljnoj politici i u odnosu prema ovom narodu? Redovi pred ambasadama su veći nego ikada. Danas je teže nego do 2000. godine.
Znači, jasna je naša politika vezana za sve to. Kada je reč o Kosovu i Metohiji, Rezolucija 1244 je slamka spasa i svi oni koji govore da je Rezolucija kapitulacija - to nije tačno. Rezolucija je jedini garant opstanka Kosova i Metohije u okviru Srbije.
Kada je reč o samom ustavnom zakonu, mislim da se ovde preteralo kada se govori o primeni odredaba Ustava na sudove, javna tužilaštva, na izbor sudija i tužilaca. Jednostavno, Visoki savet sudstva, Državno veće tužilaštva – ništa ne obezbeđuju. Kakva je politizacija pravosuđa bila do 2000. godine, takva je bila od 2000. do 2006, takva će biti i nadalje. Samo što sada nemamo direktno biranje preko Skupštine, nego preko ovih institucija.
Kada je reč o članovima ovih institucija, oni se isto biraju na Skupštini, i izborni članovi, i oni koji su po položaju, svi su vezani za Skupštinu i za parlamentarnu većinu. Znači, kakav je bio ranije politički uticaj, takav će biti i sada. Prema tome, ne treba govoriti mnogo o tome da su sada nastupile neke velike reforme.
Mi smo se zalagali za pravo rešenje, imao sam takav amandman, kada je reč o izborima, da se oni održe marta i da budu na svim nivoima. To je bilo jedino pravo rešenje.
Sva druga rešenja, na primer, rešenje vezano za 21. januar, biće prvo parlamentarni izbori, pa tri-četiri meseca kasnije predsednički, pa lokalni do kraja godine, sve to nije racionalno, sve to nije bilo potrebno. Očigledno da je taj politički kompromis bio najvažniji.
Na kraju, kada govorimo o predstavnicima G17, evo oni su se hvalili večeras, te devizne rezerve su porasle, deset milijardi evra. Svi moramo da znamo da su tri milijarde iz slamarica, negde tri i po su doznake iz inostranstva, a najmanje je para od proizvodnje i od izvoza.
Kada govore o tome kako sada imamo mnogo direktnih investicija, pa četiri milijarde samo za ovu godinu, tri milijarde su samo od prodaje najboljih firmi i preduzeća (Mobtela, Hemofarma, jedne banke, druge, Vojvođanske, Panonske).
Znate, kada se te pare potroše, od svih tih prodatih firmi, šta će biti dalje.
Naravno, u Srbiji ima još dosta kad je reč o prodaji, mnogo je još javnih preduzeća, ali ako se i to završi - gde ćemo mi.
Kada se govori o kreditima, pa i o pljačkama, tačno je da je sada na sceni velika pljačka u Srbiji, a narod toga nije svestan. Kamate na naše pare su 3%, a kamate na njihove pare su i 30% na godišnjem nivou.
I ovo što priča Petrović i njegov predsednik Boris Tadić, oni se borbe protiv siromaštva, a u Srbiji je siromaštvo sve veće i veće, i biće još veće, jer većina demokratskih stranaka ima takvu politiku. Oni se zalažu za takav sistem, oni uvode novi sistem u Srbiji - gde će raslojavanje biti još veće, siromašnih će biti jo više, bogati će biti još više bogati.
I da se računa na nešto specijalno u nekom novom periodu, ukoliko sve ove stranke pobede na izborima, na neki bolji život, od toga nema ništa. Javna preduzeća će prodati, ljudi će ostati bez posla u još većoj meri.
Da li će promeniti suštinske zakone? Neće. Penzioneri moraju da znaju, usklađivanja će ostati dva puta godišnje, možda će biti i jednom godišnje. Da li će promeniti penzijski zakon – neće, da le će promeniti Zakon o radu – neće. Da li će ukinuti školarine - neće.
Da li će promeniti Zakon o zdravstvenom osiguranju – jer se uvodi participacija od nove godine u iznosu od 20% za bolničko lečenje, 35% za dijagnostička sredstva – neće.
Znači, od svega toga nema ništa, nema ništa od boljeg života. Oni su predstavnici jednog novog sistema, koji nije dobar za masu stanovništva.
Na kraju, kada je reč o zakonu mi ćemo glasati za njega, jer je ovo kompromis, nije pravo rešenje 21. januar. Rekao sam da smo se zalagali za izbore na svim nivoima do marta, ali ovo je naš doprinos i zato se zalažemo za ovo kompromisno rešenje - da se usvoji ovaj zakon i da se ide na izbore 21. januara. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Petroviću, tačno je da smo mi podržavali ovu vladu tri godine, ali je tačno da je i ova vlada bar za nijansu bila bolja od one vaše vlade.

Mi nismo zadovoljni ovom vladom, ali je bila za nijansu bolja. A zašto smo podržavali? Pre svega iz državnog razloga. Bila je neophodna politička stabilnost, a otimanje Kosova i Metohije nam je kao Damoklov mač stalno visilo nad glavom, i izgleda da je došao taj trenutak. Znači, naši razlozi su državni razlozi.

Ali, kada govorim o tome da je ova vlada ipak za nijansu bolja, mislim pre svega da je najveća pljačka bila u periodu 2001-2003. Tada je izvršena privatizacija cementara, likvidirane su banke, duvanska industrija je privatizovana, pivare i sve što vredi u Srbiji. Iako ima još toga.

I mi bismo tokom tih 10 godina vrlo lako podmirili penzionere, izdvojili određena sredstva za socijalnu zaštitu, da smo bilo šta prodali od toga. Mi ništa nismo prodali, ni jednu jedinu fabriku, nijedno vrednije preduzeće. A Telekom kada je prodat, to je istina, 1,5 milijarde maraka, preplaćeno, jer znate koliko je to vredelo kada su Italijani to vraćali vama, znači preplaćeno, zato što su Italijani otprilike hteli da nam pomognu.

Kada je reč o ovoj privatizaciji, zašto je privatizacija bila pljačka? Najbolje firme nisu morale da se prodaju kako su se prodale. Prvo, prodale su se veoma jeftino, drugo, mnoge od tih firmi nije trebalo uopšte prodati. A zašto građani Srbije ne bi bili akcionari Duvanske industrije?

U većini slučajeva tamo gde su stranci kupili strateške firme, kao što su cementare na primer, kao što je Cementara u Paraćinu, tamo je bilo 2000. godine 3.000 radnika, svi su primali plate, plaćali doprinose za penzijsko osiguranje, za zdravstveno osiguranje, poreze na zarade, a sada imamo 700 radnika u Cementari u Paraćinu, i najava je da će biti 300 radnika.

Zato govorim o tom pogrešnom vašem sistemu. Sve prodati, država nema šta da misli, sve će to privatnici da misle, oni će da unaprede proizvodnju i naravno da od toga nema ništa.

I ovo što se hvalite, Matkovićka je vratila dug penzionerima. Pa znate, kada smo došli do toga da se penzije usklađuju po švajcarskom sistemu, da se penzije obračunavaju za čitav radni vek, potrebe u fondovima su se smanjile, lako su mogli da se pokriju ti troškovi ako sada smanjimo i kažemo penzije se usklađuju jednom godišnje. Pa, koje su potrebe onda za penzijski fond?

I kada govorimo o politici i sistemu, naš je zahtev uvek bio i naša politika da izvorna sredstva, kada govorimo o penzijskom fondu, moraju da budu najvažnija i da se penzije pokrivaju iz izvornih sredstava. To znači putem doprinosa, a ne iz budžeta.

Zašto sve ovo govorim? Govorim da ne prevarite ponovo građane, tako ste pričali 2000. godine, biće sve bolje, biće veće plate, sve ćemo probleme rešiti.

Oni moraju dobro da razmisle, za šest godina, gde su dominantne bile stranke tzv. demokratskog bloka, ništa nije bolje za Srbiju.

I kada je reč o Crnoj Gori i Čekuu.

Ovo je samo probni kamen, probni balon kako će se Srbija ponašati kada se otme Kosovo i Metohija. Znači, Srbija se nije ponela nikako kako treba, nije bilo oštrog demarša, neću da sada podržim predsednika Glavnog odbora, ne znam da li je baš tako rekao da treba prekinuti diplomatske odnose sa Crnom Gorom.

Ali, da znate, u diplomatiji je najvažniji princip reciprociteta, taj princip moramo da primenimo bar na ove male zemlje. Jer oni kažu, ako se prema Crnogorcima ovako odnose, tako će i prema Bosni, prema Makedoniji, mi možemo da radimo sa njima šta želimo. Eto, to je to.

 

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedniče, za SPS najvažnije pitanje u ovom rebalansu budžeta jeste pitanje izdvajanje sredstava za održavanje i sprovođenje referenduma, a sve povodom donošenja novog ustava.
Novi ustav ne treba da usvojimo zato što je važeći ustav loš, naprotiv, važeći ustav je odličan, on je rešio sva pitanja, važeći ustav je ujedinio Srbiju, ali kroz novi ustav želimo da potvrdimo naše opredeljenje da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije i da niko nema pravo da nam otima našu teritoriju. To je jedan pozitivan, aktivistički potez i naroda i svih političkih partija.
Da li ćemo tim novim ustavom sačuvati Kosovo i Metohiju, to je veoma neizvesno, jer međunarodni faktor, oni koji žele da nam otmu Kosovo i Metohiju, to rade neumoljivo, odlučno, nezavisno od toga ko je na vlasti u Srbiji, da li je Slobodan Milošević, Koštunica ili neko treći.
Milošević je odlično branio Kosovo i Metohiju, odlično branio srpski narod preko Drine i zato je napadan iz svih oružja, i spolja i iznutra. Spolja je napadan upravo od ovih istih predstavnika međunarodne zajednice koji danas čine sve da nam uzmu našu teritoriju, a unutra je napadan, pre svega, od tadašnje opozicije, koja je zarad komada vlasti bila spremna da rasproda svaki nacionalni i državni interes. Uostalom, kako danas branimo Kosovo i Metohiju? Kosovo i Metohiju branimo, pre svega, Rezolucijom 1244.
Rezolucija 1244 je jedini garant opstanka Kosova i Metohije u okviru Srbije i zato nisu u pravu oni koji kažu da je Rezolucija kapitulacija, a mnogi su govorili o tome. Rezolucija je jedina slamka spasa u ovim našim pregovorima. Ko je tvorac Rezolucije 1244? Tvorac je upravo pokojni predsednik Slobodan Milošević.
Mnogi analitičari u Srbiji, čak i ministar Dinkić, često su govorili ovih meseci, pa i godina, da je Kosovo izgubljeno, da ga je izgubio Milošević. Naravno da to nije istina, ali zašto oni to pričaju? To govore zato što im stranci nalažu da tako govore. Jednostavno, stranci su želeli da satanizuju onoga ko je najviše branio Srbiju, ko je najviše branio Kosovo i Metohiju, a to je bio Slobodan Milošević. Zato ja i danas želim da kažem da je Milošević odlučno branio zemlju u svakom trenutku, i neka mu je večna slava jer je bio najveći srpski državnik i na kraju je položio život u odbrani Srbije.
Šta se danas dešava, šest godina posle puča i revolucije koja se desila u Srbiji? Šta se to promenilo kod međunarodnog faktora, kod međunarodne zajednice?
Sve ovo govorim iz razloga što ćemo mi, najverovatnije, glasati za rebalans, jer je važno doneti ustav, ali samo u smislu da se još jednom potvrdi srpsko opredeljenje da ćemo Kosovo po svaku cenu braniti i da nećemo pristati, bar najvažniji politički faktori, ni na kakvo otimanje teritorije.
Ništa nismo dobili danas, toliko godina posle. Evo, predsednik Evropske komisije, pre nekoliko nedelja, reče za Kosovo i Metohiju da Kosovo treba da uđe u Evropsku uniju. Pa, kako to Kosovo može da uđe u Evropsku uniju ukoliko nije država? Znači, već i neki predstavnici Evropske unije ciljaju na to da Kosovo i Metohija treba da bude država i da uđe u Evropsku uniju, da ne govorim o Martiju Ahtisariju, koji je rekao kako je srpski narod kolateralno odgovoran.
Mi smo stalno govorili - neće biti individualne odgovornosti posle Haga, sve će to oni prebaciti na kolektivnu odgovornost i sve će to debelo naplatiti, jer taj projekat razbijanja Srbije, otimanja teritorije, nije završen i taj projekat je i dalje na snazi. Uostalom, i danas je Dinkić ovde govorio, a ja sam to već čuo na još nekim skupovima, da svi hvale Rumuniju i Bugarsku da su one dobre, pa su tu rezultati veliki, pa one ulaze u Evropsku uniju. I Bugarska i Rumunija su daleko od Srbije po svakom parametru. Ali, očigledno je da kod Evropske unije ne postoje kriterijumi, ne postoje pravila, postoje ćefovi. Jednostavno, svi oni imaju prednost nad nama.
Kada je reč o Predlogu izmene i dopune Zakona o budžetu, pored ovog ključnog pitanja koje je za nas iz SPS-a važno, želim da kažem još nekoliko stvari.
Pre svega, nema razloga za neku veliku hvalu, bez obzira na to što je ministar Dinkić govorio kako je sada sve dobro, kako mnogo para ima. Deficit u spoljnoj razmeni je i dalje veliki i on iznosi više od tri milijarde dinara. Pokrivenost uvoza izvozom je svega 43 odsto. Devizne rezerve jesu velike, ali moramo da znamo da te rezerve nisu iz proizvodnje, iz izvoza. Uglavnom, ili bar nekoliko milijardi je vezano za štednju ovog našeg naroda.
Znači, pare su izvučene iz slamarica, a izvučene su velikom propagandom koja se svakog dana vrši na svim televizijskim stanicama u Srbiji: nemojte u slamarice, dajte u ove banke, a kako se te banke ponašaju svi dobro znamo. Kamate na ta srpska sredstva, ili sredstva naroda Srbije su 3–5 odsto, a kad se uzme kredit kod njih, onda su te kamate 30 odsto. Šta je to do jedna vrsta pljačke ovog naroda.
U samom nacionalnom planu se predviđaju značajna sredstva i za saobraćaj i za privredni razvoj. Naše je mišljenje da apsolutni prioritet treba da ima privredni razvoj. Sve polazi od privrednog razvoja. S druge strane, postavlja se još jedno pitanje. Ako su te pare uglavnom od prodaje Mobtela, raznih banaka, Panonske, Vojvođanske, šta će biti kada sve to prodamo? U Srbiji je još ostao NIS, EPS, Telekom. Kada se sve to proda, šta ćemo dalje i kako ćemo dalje? Jer, i kada ministar Dinkić govori o društvenom proizvodu, pa kaže - sada je društveni proizvod porastao, pa ne znam koliko imamo po glavi stanovnika, postavlja se pitanje - ko deli taj proizvod? Ako to dele stotine tajkuna, 10 ili 50 hiljada bogatih ljudi, šta je sa masom koja nema ništa? Danas u Srbiji imamo milion nezaposlenih lica koji nemaju neku veliku perspektivu da nađu posao, jer, jednostavno, država ne stoji iza glavnog projekta, a glavni projekat jeste privredni razvoj.
U rebalansu budžeta imamo i dodatnih 5,5 milijardi vezanih za penzijski fond. Ja želim ponovo da istaknem, te pare su vezane, pre svega, za naš amandman, amandman SPS-a podnet ovde, u Skupštini, gde smo rekli da prosečna penzija u Srbiji ne može da bude niža od 60 odsto prosečne plate. Da nije bilo tog amandmana, sada bi penzije bile još manje, a one su ionako veoma male, negde oko 13 hiljada dinara, i, naravno, sa tim parama se, bukvalno, ne može ni preživeti.
Na kraju, posebno pitanje je vezano za finansijski plan zdravstvenog osiguranja. Ako u zdravstvenom osiguranju imamo ovaj suficit o kome ministar Dinkić govori, suficit od šest milijardi, zašto su onda plate veoma niske? Prosečna plata lekara je negde oko 35 hiljada dinara. Dostupnost lečenja je veoma loša. Danas se za brojna dijagnostička sredstva čeka tri meseca, pet meseci, šest meseci.
Posebno bih želeo da ukažem na neodrživost stanja u stomatološkim službama.
Videli smo da je u finansijskom planu za stomatološke službe predviđeno negde oko dve milijarde 900 miliona dinara. Tri hiljade stomatologa i zubara je preko noći, tako reći, ostalo bez posla. Oni primaju neke minimalne plate od 8000 dinara, a s druge strane smo debelo oštetili građane. Znate, za mnoge ljude su 500 dinara, 1000 dinara velike pare za lečenje zuba, za vađenje zuba. Jednostavno, ovo pitanje se moralo rešiti na drugi način jer stotinu miliona, koliko je potrebno da se reši pitanje tri hiljade zaposlenih u stomatološkim službama, nisu nikakve pare, imajući u vidu i suficit i ove velike pare o kojima govori ministar Dinkić.
I, na samom kraju, želim još da kažem da izbori u Srbiji mogu da se dese i za 15 dana, i za 20, i za mesec, ali ne smeju da se dese u decembru. U decembru je predviđena formalizacija otimanja Kosova i Metohije od strane inostranog faktora i samo oni koji su u službi stranog faktora, ili oni koji ne razumeju političku situaciju u Srbiji, mogu da raspišu izbore u decembru. Posebnu odgovornost za sve to nosi predsednik Vlade Vojislav Koštunica.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, gospođo Škero, republički tužioče, obrazovanjem Visokog saveta pravosuđa smatralo se da će se izbor nosilaca pravosudnih funkcija poboljšati, da ćemo sada imati bolje, kvalitetnije predloge, jednostavno da će se jednim novim sistemom u ovoj oblasti doći do najboljih rešenja ili bar do boljih rešenja nego što su rešenja koja su bila negde do 2002. godine ili ne znam tačno kada je ovaj zakon donet.
Danas, nekoliko godina posle, sasvim je jasno da Visoki savet pravosuđa nije ispunio svoja očekivanja.
Naprotiv, smatram da su predlozi koji su dolazili od Odbora za pravosuđe do 2002. i 2003. godine bili kvalitetniji, bolji. Tačno je da su političke partije bile ključne, tačno je da su političke partije koje su bile na vlasti snosile odgovornost, predlagale.
Ta rešenja su naročito bila bolja u vreme SPS-a kada smo mi snosili odgovornost, kako to sada popularno kažu demokrate. To je posle bilo mnogo lošije kada smo imali 15, 16, 18 stranaka, kada je svako zastupao neke svoje interese, svoje predloge, ali i ova rešenja koja predlaže Visoki savet pravosuđa daleko su od toga da su kvalitetna i dobra.
Sa druge strane, smatram da je izbor kvalitetnih sudija, tužilaca, lak posao. Nije to težak posao imajući u vidu kriterijume koji su u ovoj oblasti veoma jasni. Ti kriterijumi su, pre svega, vezani za broj potvrđenih presuda, ažurnost, normu, broj oslobađajućih presuda kada je reč o tužiocima.
Međutim, predlozi koji dolaze iz Visokog saveta pravosuđa, bar dobar deo predloga je sasvim neadekvatan imajući u vidu upravo ove jasne kriterijume.
Otuda i neko naše razočarenje u SPS-u da sada, uspostavljanjem Visokog saveta pravosuđa, imajući u vidu da u tom telu, organu, sede ljudi koji su stručni i profesionalni, sudije Vrhovnog suda, tužioci, predsednici sudova, ima toliko i ovakvih promašaja.
Naravno, neko naše razočarenje vezano je za predsednika Vrhovnog suda – Vidu Petrović-Škero. Negde 2002. godine, znamo da je svojevremeno razrešavana u vreme SPS-a i kada sam je slušao tih godina, znači posle petooktobarskog puča, smatrao sam da smo napravili veliku grešku, iako u tome nisam učestvovao. Delovala je veoma ubedljivo, nezavisno od svih političkih faktora, ali to je izgleda trajalo sasvim kratko.
Vrlo brzo, odmah posle izbora gospođe Škero na mesto predsednika Vrhovnog suda, imali smo njeno gostovanje na raznim skupovima raznih nevladinih organizacija, ovih nevladinih organizacija koje su apsolutno na nekoj antisrpskoj poziciji i to naše razočarenje i danas ne prestaje.
Mislim da se predsednik Vrhovnog suda veoma često pojavljuje u nekim političkim emisijama. Lično smatram da je to nedopustivo za čoveka koji se nalazi na toj najvišoj lestvici u ovoj veoma značajnoj oblasti.
Znači, u ovom setu možemo da posmatramo sve ove predloge koji su učinjeni danas. Lično mislim da predlozi koji su dati za tužioce, za zamenike tužioca, da je dobar predloga takav da ti ljudi jednostavno ne zaslužuju poverenje, ne zaslužuju da budu na tim odgovornim mestima.
Primera radi, kada govorimo o ovom predlogu iz Prokuplja, možda ovaj čovek nema lošu biografiju, naprotiv niz godina je u pravosuđu, rođen je 1948. godine, to je veoma važno i mislim da ministar, gospođa Škero i tužilac moraju da znaju da je pored ovih opštih kriterijuma, vezano za ažurnost, ispunjenje norme, vezano za broj potvrđenih presuda, oslobađajućih presuda kada je reč o tužiocima, vrlo važno i pitanje radnog iskustva, radnog staža. Nije isto kada se postavljaju predsednici sudova, tužioci koji imaju 35 godina i oni koji imaju 55 godina. Valjda i to iskustvo i te kako znači. Mislim da se o tome ne vodi računa.
Govoreći za ovog kandidata iz Prokuplja, kandidata za opštinskog tužioca u Prokuplju, šta je njegova najveća preporuka? Mislim da je najveća otežavajuća okolnost to što je šef Narodne kancelarije. Šta je Narodna kancelarija? Jedno puko zamajavanje naroda, Đilas pati zato što je narod siromašan, pet miliona evra za jednu godinu, celo to društvo oko Tadića.
Prema tome, to društvo oko Tadića jednostavno zamajava Srbiju, debelo su bogati, naivni kada je reč o krupnim političkim odlukama, uostalom kao i njihov šef. Mislim da je njemu otežavajuća okolnost to što je šef Narodne kancelarije.
Gde se formiraju te narodne kancelarije? Formiraju se tamo gde Demokratska stranka želi da pojača svoj uticaj i znamo da celokupno delovanje Narodne kancelarije jeste jedna prazna priča, ali danas u Srbiji je sve moguće. Ko ima medije, mediji prenose laži, obmane i Srbija uvek može na neki način da se prevari preko toga, putem para i putem medija.
Konkretno, kada govorimo o osporavanju, ovom prilikom bih osporio, iako to nikada do sada nisam činio, kandidata iz Svilajnca. To je trenutno opštinski tužilac. Predložen je za zamenika okružnog tužioca u Jagodini. Neću se upuštati u to koliko je kvalitetan kao sudija, odnosno kao tužilac, ali malopre je koleginica Radeta pročitala, vezano za njegove rezultate i njegov učinak, ali ovde mislim da je napravljen jedan dil da se čovek jednostavno pomeri na formalno višu funkciju, a da napusti funkciju koja je suštinski mnogo značajnija.
Mislim da u samom pomoravskom okrugu postoje ljudi koji rade u tužilaštvu, koji su zaslužni i ako govorimo o tome da je zamenik okružnog tužioca viša funkcija od opštinskog tužioca. Postoje ljudi koji su zaslužni i koji treba da budu na toj dužnosti.
Jednostavno, ti neprincipijelni dogovori, a duboko sam ubeđen da iza ovoga stoji taj neprincipijelni dogovor da se čovek pomeri sa mesta koje je operativno i suštinski značajnije nego što je zamenik okružnog tužioca u Jagodini ili u bilo kom drugom gradu, mislim da su takvi dogovori i dilovi neprihvatljivi.
Ovde želim da kažem da mi u SPS-u izuzetno cenimo ministra Stojkovića i lično smatram da je ministar Stojković najbolji ministar u Vladi Republike Srbije.
Međutim, velikih problema u oblasti pravosuđa danas ima u Srbiji i svakako da deo odgovornosti za te velike probleme snosi ministar Stojković.
Najavljuju se velike reforme u Srbiji, a od tih velikih reformi gotovo da nema ništa. Imamo nove najave kada je reč o strategiji u ovoj oblasti, da će doći do velikog ukidanja opštinskih sudova. Znamo da su to opet predlozi ljudi sa strane, iz zemalja Zapadne Evrope koji nam sada kažu da opštinski sudovi ne mogu da budu bliži od 50 km i po toj logici imaćemo situaciju u Srbiji da se ukine 50 ili 100 sudova.
To je jedna opšta katastrofa. SPS neće prihvatiti takvu reformu, a uostalom, mi znamo, kada se govori o reformama u Srbiji, svih ovih godina, dakle, bez obzira o kojoj oblasti je reč, uvek su te reforme neko redukovanje prava, smanjenje, ograničenje za najšire slojeve stanovništva.
Kada su bile reforme u penzijskom sistemu, te reforme su se odnosile na smanjenje penzija u odnosu na plate, na rigidniji način usklađivanja, pa su bile reforme u zdravstvu, a to je značilo smanjenje pozitivne liste, smanjenje prava osiguranika.
Kada se govorilo o reformi u bilo kojoj drugoj oblasti, sve je bilo isto, tako da nam i ove reforme u oblasti pravosuđa ništa dobro ne donose, bar ne donose dobro, vezano za masu stanovništva, jer najvažnije reforme moraju da budu pozitivne, one jesu pozitivne i dobre i ako su dobre za pet miliona stanovnika, a ne samo za 500.000, jer danas u Srbiji sve reforme idu u tom pravcu.
Znači, opustošiti, obespraviti pet miliona, a dati nešto bolju poziciju 500.000 ili milion ljudi u Srbiji. Mislim da je to skroz naopako i mislim da curi vreme kada je reč o takvom ponašanju.
Ponovo želim da podsetim, bez obzira na sve ove probleme, jer ministar Stojković je dobar ministar, to je normalan čovek, mislim da dobro misli ovoj državi i ne mogu da ga svrstam u kategoriju ministara kao što je npr. Zoran Stanković, kao što je Vuk Drašković, ovi samoproklamovani ministri, jer jednostavno, mi smo glasali i za Zorana Stankovića. Čovek je bio patriota u neko vreme, ali šta se desilo.
Zoran Stanković, kada se birao za ministra odbrane, znamo da je saglasnost dala Karla Del Ponte, da je ona preko Mila Đukanovića sredila da se prihvati u Crnoj Gori, iza toga je otišao do Vašingtona, tamo su ga ucenili, isprali mu mozak, nešto su mu uradili. U svakom slučaju, gledamo Stankovića svakog dana, čovek se prepolovio. Mislim da je 30 kilograma oslabio. Za Vuka Draškovića nismo glasali, ja nisam glasao.
Neće se više glasati za Vuka Draškovića, on ovih dana govori o Rezoluciji 1244 i kaže, mi ćemo ukloniti Rezoluciju, odnosno Amerikanci nam spremaju zamku, i kaže, ukloniće nam Rezoluciju 1244. Šta je tu novo?
Mi smo pričali svojevremeno da je Rezolucija najviši domet, da je to jedina slamka spasa za opstanak Kosova i Metohije, ali ti ministri poput Stankovića i Vuka Draškovića debelo se razlikuju od ministra Stojkovića, i ove naše kritike koje su upućene ministru Stojkoviću, jesu dobronamerne.
Još samo jednu rečenicu da kažem na kraju, žao mi je, mislio sam da će Stojković da bude ovde prisutan, evo i predsednik Vlade ovih dana, juče izjavljuje kako je Srbija izuzetno politički uslovljena svih ovih godina.
Mi smo to pričali svih 10 godina, ali ništa se nije promenilo, i 1991, 1992, 1993, 1994. i 1995. godine, Milošević je stalno bio politički uslovljavan i ništa se nije promenilo.
Na Kosmetu je ista priča, sve je isto od Kušnera do Petersena, sve je isto i od Buseka do Ahtisarija, ništa se ne menja. U svakom slučaju, Srbija ima mnogo problema i Srbiji je potrebna jasna strategija u svim oblastima, znači u oblasti obnavljanja stanovništva, u delu da znamo gde nam je teritorija, kako ćemo teritoriju da branimo ako dođe trenutak, u delu zapošljavanja, pa i u delu pravosuđa.
Mislim da je sve ovo što se radi u pravosuđu, daleko od potrebe najvećeg dela stanovništva.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, ministre Dinkiću, niz olakšica koje predlaže Ministarstvo za finansije u oblasti poreske politike, odnosno poreza na dohodak građana, kao i olakšice u oblasti obaveznog socijalnog osiguranja na prvi pogled mogu značiti veoma odlučne i veoma značajne mere koje će dovesti do nekog krajnjeg cilja o kome je govorio ministar Dinkić, dovesti do novog zapošljavanja, masovnog zapošljavanja i do novih investicija.
Sve te mere koje su predložene, lično mislim da neće dati neke veće efekte. Ma kako sve ove mere zamišljene kao dobre mere, one neće imati efekte niti kada je reč o otvaranju nekih novih radnih mesta, kada je reč o novom zapošljavanju, a mislim da neće efektuirati i kada je reč o nekim novim investicijama.
Kada govorimo o porezu na dohodak građana, najvažnija stvar je smanjenje poreza na zaradu sa 14 na 12%. Smatram da to neće dati neki dobar rezultat, imajući u vidu da ćemo imati manji budžet.
Ministar Dinkić je govorio o tome da ćemo upravo po ovom osnovu imati manji budžet za 30-tak milijardi dinara.
Poslodavci, a pre svega ovi privatnici, već sada u velikoj meri potkradaju državu, imaju i dalje veliki broj neprijavljenih radnika. Ministru Dinkiću preporučujem da malo pogleda i ove radnike što prijavljuju, a govorim o privatnom sektoru, na koje iznose ih prijavljuju i sa kakvom stručnom spremom ih prijavljuju.
Uglavnom svi su prijavljeni ili jedna velika masa radnika na minimalno osiguranje, na minimalne osnovice, a oni sa višim i visokim školama uglavnom su sa srednjim školama prijavljeni.
Imamo već sada jednu veliku krađu, ponovo jednu sivu zonu, a uostalom, pre nekoliko dana govoreći o Strategiji za smanjenje siromaštva, rečeno je da danas u Srbiji siva zona, siva ekonomija učestvuje sa 30%, a što je stvarno jedna veoma velika crifra.
Još manje verujem da će se ovi efekti ostvariti u oblasti socijalnog osiguranja kada je reč, pre svega, o penzijskom i invalidskom osiguranju i kada je reč o zdravstvenom osiguranju. Najvažniji cilj jeste novo zapošljavanje, nova radna mesta, nove plate, novi doprinosi i za zdravstvo i za PIO.
Po mom uverenju, sve ove olakšice neće doprineti nekom novom zapošljavanju, nećemo imati taj veći broj zaposlenih, možda nešto minimalno u nekim minimalnim procentima.
S druge strane, nije ministar Dinkić govorio o tome, kakve će uštede biti u ovoj oblasti i u oblasti socijalnoj osiguranja, koliko ćemo tu uštedeti.
Sasvim je sigurno, bar po meni, da su bolja rešenja bila da smo te pare dali tamo onima kojima najviše treba, a u ovoj oblasti je nedostatak sredstava veliki i kada govorimo o penzijskom i invalidskom fondu i kada govorimo o zdravstvenom fondu, bez obzira što je ova Vlada zatvorima postojećim zakonima, načinom obračuna itd.
Želim da vas podsetim, a pre svega ministra Dinkića, da u poslednjih pet-šest godina, pod firmom raznih reformi u oblasti PIO, taj potreban fond sredstava je gotovo prepolovljen. Sada su prosečne penzije negde 60% od prosečnih plata.
Sa takvim fondom mi i dalje imamo situaciju da je učešće budžeta u PIO oko 40%, a što je veliki procenat, jer znamo veoma dobro da je opšta stabilnost u PIO fondu jedino moguća onda ako taj fond se finansira od izvornih sredstava.
Znamo da su izvorna sredstva pre svega sredstva od zaposlenih, od novih plata, od novih zaposlenih lica.
Opet imamo jedno loše iskustvo kada govorimo o dopunskim sredstvima, koja se daju iz budžeta da međunarodne finansijske organizacije veoma često zahtevaju od svih vlada u tranziciji da se u jednom trenutku uskrate ta sredstva i kažu, sada više nema dodatnih sredstava iz budžeta i onda bismo imali veliki kolaps u PIO fondu.
Imamo loših iskustava u mnogim zemljama, u Republici Srpskoj, pa i u nekim drugim zemljama, gde su se maltene penzije isplaćivale samo u onoj meri kolika su bila izvorna sredstva. Znači, ono što se ubere od doprinosa, ono što se ubere od zaposlenih ljudi po liniji doprinosa.
Zato smo uvek davali prednost izvornim sredstvima, jer su izvorna sredstva najvažnija. Samo izvorna sredstva garantuju stabilnost tog fonda.
Već danas je učešće 40% budžeta u penzijama, želim da ponovim da smo imali tokom svih pet-šest godina smanjenje tih potreba, imali smo švajcarsku formulu, sa usklađivanjem na svaka tri meseca sa 50% rasta troškova života i rasta plata, imamo sada šestomesečno usklađivanje uglavnom sa rastom troškova života, 25% su samo zarade.
I pored svih tih mera, pored toga što imamo obračun penzija za celi radni vek umesto deset najpovoljnijih godina, znači sijaset tih nepopularnih mera je doneto tokom svih ovih godina od 2000. godine do današnjeg dana, i pored toga mi imamo penzijski fond koji je mali, penzije su veoma male.
Prema nekim mojim podacima mi u Srbiji imamo više stotina hiljada ljudi koji imaju penzije ispod 10.000 dinara.
Danas u uslovima opšte skupoće, u uslovima kada je struja poskupela pedeset puta u odnosu na 2000. godinu, kada je grejanje poskupelo trideset puta, kada je sve to poskupelo toliko mnogo, u tim uslovima ovih 10.000 dinara, pa i manje, te pare penzionerima nisu dovoljne ni za najelementarnije potrebe.
Zato smatram da neko veliko oslobađanje po ovoj liniji, bilo da je reč o doprinosima, bilo da je reč o porezima, mislim da neće dati efekta u smislu novih zapošljavanja, a sa druge strane, kako je ministar predvideo da imamo suficit u budžetu, imamo velike teškoće u svim ovim oblastima, jednostavno nedostatak para je veliki u Fondu za penzijsko osiguranje i u Fondu za zdravstveno osiguranje.
Da bismo održali sadašnji odnos između penzija i plata, a taj odnos jeste 60%, da prosečna penzija ne može biti manja od 60% od prosečne plate, to jeste amandmana SPS koji je ovde usvojen i zbog kojeg je aranžman sa MMF-om bio odložen na nekoliko meseci, izuzetno značajan i dajte da se bar u ovom trenutku održi taj odnos. Ne mislim da se taj odnos može održati ovim merama koje je predložilo Ministarstvo za finansije.
Naravno, kada govorimo i o drugoj oblasti u okviru socijalnog osiguranja, obaveznog socijalnog osiguranja, vrlo važan je i zdravstveni fond. Zdravstveni fond se uglavnom finansira od izvornih sredstava. Mislim da je učešće budžeta minorno, ne mogu da se setim koliko je bilo za ovu godinu, možda pet ili desetak milijardi, možda ni toliko, to je stvarno malo u odnosu na ukupnu sumu koja je možda oko 200 milijardi, ali je činjenica da je u zdravstvenom fondu situacija veoma teška, bez obzira na pohvale i resornog ministarstva da je sada tu situacija veoma dobra, da je mnogo bolja nego što je bila.
Prema svim pokazateljima koje mi imamo situacija ništa nije bolja, maltene je gora. Osiguranici imaju sve manja i manja prava, znamo da su uvedene određene participacije i za bolnička lečenja. Znamo da se u apotekama plaćaju gotovo svi lekovi, znamo da su te cifre veoma visoke. Redovi za složene operacije su veoma veliki, čak i kada je reč o dijagnostičkim sredstvima, a da ne govorim o uputu za VMA. Znamo da je to jedna od najuglednijih klinika, dobiti uput za VMA danas je teže nego bilo šta. Dostupnost lečenja svim osiguranicima mora da bude garantovana, i bez obzira na cenovnike i na sve ostalo, svako mora da bude obezbeđen u smislu elementarne zdravstvene zaštite.
Sa druge strane, smatram da su pogrešni potezi povučeni u poslednje vreme u ovoj oblasti i kada govorimo o odluci Ministarstva zdravlja da gotovo preko noći 2.000 stomatologa i svih pratećih službenika ostane bez plata. Mislim da je ta cifra i veća. To je katastrofalna greška. Jednostavno, pacijenti su uskraćeni za lečenje.
Danas da neko plati 900 dinara ili 500 dinara, zavisi od slučaja, za vađenje zuba, za lečenje, to su ogromne cifre. Stanovništvo je osiromašeno, a sa druge strane ljudi koji završe izuzetno teške fakultete, završe stomatologiju, oni su na belom hlebu. Kažu - tržište je sve, neka svi idu na tržište, naći će uhlebljenje. Danas je to veoma teško.
To nisu neka velika sredstva, ministre. Stomatolozi treba da primaju plate. Nema ih mnogo u Srbiji, jer jednostavno sećam se 2001, 2002. i 2003. godine u Vladi DOS-a najviše su o tržištu, o tome da svi moraju da zarade, da svi moraju da rade, govorili lideri Demokratske stranke koji nisu imali jedan jedini dan radnog staža. Prve su knjižice dobili u Vladi Republike Srbije.
To je veliki problem kada nam o tržištu, o tome da svi moraju da se snađu, da svi moraju da se pomuče da dođu do parčeta hleba, najčešće govore oni koji nikada nigde nisu radili, koji veoma dobro žive, koji imaju velika sredstva, naravno Čeda, Đinđić, oni su bili ti koji su najčešće govorili o tržištu, da svi moramo da izađemo na tržište i da svi možemo da se snađemo na pravi način, a naravno veoma teško se ljudi snalaze. Danas ko ostane bez posla gotovo da ne može da ga nađe.
Još jedna stvar, govorim vam to kao čoveku koji je čelnik u G17, iako je ovih dana na velika vrata ušla ta ideja o decentralizaciji i o domovima zdravlja, da pripadnu lokalnim samoupravama, a da se finansiraju od strane Fonda za zdravstveno osiguranje, mislim da je to velika greška. Imaćemo da lokalne samouprave postavljaju direktore, ništa više nećemo imati.
Ako ostane na tome, ali najverovatnije da neće ostati na tome, nego da će za godinu ili dve dana reći predstavnici ministarstva neke druge vlade, naravno demokratskog bloka, mi to nikada ne bismo uradili, sada neka lokalne samouprave finansiraju domove zdravlja. To je nemoguće.
Imaćemo situaciju gašenja domova zdravlja, imaćemo situaciju da neki privatnici kupuju domove zdravlja i imaćemo situaciju da ljudi ne mogu da se leče ni po kom osnovu. To je jedna strašna stvar. Možda sada nije trenutak za ovo, ali je vezano za sve ove zakone jer je ministar Dinkić predložio određena rasterećenja, sve u cilju novog zapošljavanja, novih doprinosa, novih punjenja budžeta, fondova. Mislim da su ove mere veoma niskog dometa i da jednostavno nećemo na ovaj način postići gotovo ništa.
Ono što je važno i što želimo posebno da potenciramo kada govorimo o broju zaposlenih, najvažnije je, ministre Dinkiću, da ne dođe više do novih otpuštanja. Vi ste zagovornik restrukturiranja javnih preduzeća. Imaćemo možda u ovoj godini ili u nekoj sledećoj godini veliko otpuštanje u EPS-u, Telekomu, NIS-u, Železnici. Ti ljudi primaju plate, uplaćuju u fondove, penzijski i zdravstveni, ti ljudi preko svojih plata budžet pune.
I prema tome, ako imamo danas situaciju da sutra u Srbiji ili za godinu dana 50.000 ljudi ostane bez posla po tom osnovu, ovim vašim merama teško da ćemo 5.000 ili 10.000 zaposliti, a sa druge strane 50.000 ostane bez posla. Imaćemo još manje sredstava, manje novca u svim fondovima, imaćemo mnogo manje sredstava u budžetu.
Danas, bez obzira što je budžet napravljen kako je napravljen i ministar kaže da imamo sve stavke, isplaćeni su profesori, isplaćeni su zdravstveni radnici preko fonda, penzioneri uglavnom dobrim delom preko budžeta, svi su isplaćeni, ali jednostavno danas je kupovna moć manja čak nego u nekom vremenu naše vlasti sredinom devedesetih godina.
Prosečna plata je bila 100 ili 200 maraka, ali sa 100 maraka 90-tih godina moglo se više kupiti i više platiti usluga nego danas sa 300 ili čak 500 evra. To je sasvim jasna stvar i ono čemu treba posebno da se obrati pažnja, imamo veliko otpuštanje koje sledi, pa i u nekim dobrostojećim firmama, a kupili su ih stranci. U Vranju u Duvanskoj industriji se govori o tome da će veliki broj ljudi ostati bez posla. Tu je možda i DIN, ali šta je suština u svemu tome?
Suština je radno mesto, jer ma kakve pare stranci davali, to se kaže socijalni program itd, dakle, te pare ne znače ništa jer danas i 20 i 30 hiljada evra za te firme ne znače ništa, jer ljudi to mogu da potroše za godinu, dve ili tri i iza toga ostaju bez ikakve nade. Ugovori su, nažalost, napravljeni takvi kakvi su napravljeni, došlo je do masovnog otpuštanja i u tim dobrim firmama.
Samo da pomenem Cementaru u Paraćinu, jer tamo je 2.800 radnika radilo 2000. godine, a primali su plate, a te plate su bile približne sadašnjim platama, a danas ih je 700. To je sada prosta računica.
Znači, 2000. godine 2.800 radnika je plaćalo porez na zaradu, plaćalo u fondove za penzijsko osiguranje, za zdravstveno osiguranje, a danas ih je 700, ali oni najavljuju da će i to smanjiti, da će ih biti 300 ili 400.
Molim vas, pustite nove tehnologije, najvažnija stvar u Srbiji jeste novo zapošljavanje, ovo o čemu je pričao ministar Dinkić, ali ove mere koje je on predložio, mi ćemo najverovatnije glasati za ove mere, ali želimo da ukažemo da sve to što se radi, da ne znači ništa mnogo, najvažnija stvar jeste posao.
Mi smo imali situaciju u Srbiji kada je bilo najgore vreme, u mnogim gradovima, a uzeću tri grada - Kruševac, Vranje i Jagodina.
Devedesetih godina u tim gradovima radio je veliki broj firmi, u Kruševcu čak desetak firmi, u Jagodini, Vranju, a danas je u svim tim gradovima skoro sve pogašeno. Niko ne radi, niko ne prima platu, nema poreza, nema uplate za fondove, nema uplate ni za penzijsko ni za zdravstveno osiguranje.
Međutim, ima nade i za ministra Dinkića, ima nade, jer on je pre mesec dana ili dvadesetak dana rekao da će možda odstupiti od nekih novih aranžmana sa MMF-om i to bi bilo dobro. Ukoliko održi reč, to će biti jako dobro, jer smo svedoci da smo bili zarobljenici, bar ovih šest godina, međunarodnih finansijskih organizacija, odnosno njihovih naloga.
Oni su naredili novim demokratskim snagama da se izvrši rasprodaja najboljih preduzeća. U toj rasprodaji najboljih preduzeća DOS-ovi ministri su uzeli velike pare. To je rečeno ovde u Skupštini, negde 2003. godine, gde su poslanici DOS-a govorili o Đeliću i još jednom ministru, neću da mu pomenem ime jer ga dobro znam, ali da su uzeli velike pare i svako je imao svoju privatizaciju, pa je onaj uzeo od "Lukoila", onaj drugi od cementare, treći od duvanske industrije.
To nije ništa novo, jer u svim zemljama u tranziciji, svuda je došlo do velikog podmićivanja ministara, svuda je došlo do velike pljačke.
Iza toga, posle tih događaja, znači podmićivanja ministara, rasprodaje najboljih preduzeća, došao je zahtev da sve cene moramo da podignemo, pa smo zato struju podigli, možda ne 50 puta, ali je poskupela 20 puta. Znam da je grejanje poskupelo 25 puta, jer je bilo dva dinara po kvadratu, a sada je 50 dinara, kako u kom gradu.
Treći zahtev je bio da se izvrši liberalizacija tržišta kapitala. Naravno, ta liberalizacija je predviđala nove investicije, a do novih investicija uopšte nije došlo, ali je došlo do bankrota banaka i do bankrota privrede. Danas je srpska privreda bukvalno u bankrotu, jer danas je u Srbiji sve pogašeno, ništa ne radi. Uzmite bilo koji grad, dajte jedan primer, gde možemo da kažemo, evo, ta fabrika možda ovo oko Inđije, ali ministre to nije prava mera.
Strani faktor koji je dominirao u Srbiji, oni će ovom Ješiću pomoći da se navodno prikaže kako je u Srbiji, tamo neki iz Građanskog saveza, koji prihvata sve ono što oni kažu, daće mu neki kreditić, fabrika duvana se radi i to je privilegovana stvar i nemojmo da gledamo Inđiju, već gledajte druge gradove. U drugim gradovima gotovo da je sve pogašeno.
Sada smo imali i ovu strategiju za smanjenje siromaštva, član sam tog odbora, a siromaštva je ljudi sve veće, nema smanjenja siromaštva. Možemo mi da pričamo, ali je to činjenica. Doduše, tu strategiju je donela ona vlada Zorana Živkovića, ali i sve je to opisano u knjigama, ništa to nije novo, jer sve se to dešavalo ovim zemljama u tranziciji. Naravno, i nama se to desilo. Kada kažem da je možda dobar pomak to što će ministar Dinkić ozbiljno razmisliti o novom aranžmanu, jer novi aranžman bi značio nove namete i pitanje je kako bismo iz svega toga izašli.
Jednostavno, ovi zakoni koji su predloženi, mislim da neće dati efekat, jer oni su napisali kako su napisani. Neke veće primedbe ne možemo da damo na zakon. Ovde imamo rasterećenje oko doprinosa, oko poreza, ali taj ukupan efekat biće minimalan i mislim da je bolje da se ove pare upotrebljene, dakle 31 milijarda, ima u budžetu mnogo korisnika koji veoma teško mogu sa tim parama koje dobiju da prežive.
Sa druge strane, iskoristio bih priliku da pitam ministra Dinkića, otkud ovolika euforija u njegovoj stranci posle referenduma u Crnoj Gori. Prosta je stvar, ljudi moji, zajednička država je morala da opstane. A ona je pre svega iz razloga, mi jesmo isti narod, ja sam čist Srbin, nemam nikakve veze sa Crnogorcima, nikakve veze, ali mi jesmo isti narod, ali sve što je veća država, kada je u pitanju jedan isti narod, to je mnogo bolje.
Bolje je iz ekonomskih razloga, bolje je zbog same bezbednosti, zbog tržišta, ima hiljadu razloga, da ne govorim o ovim kulturnim, tradicionalnim i svim drugim razlozima.
Hiljadu je razloga bilo da opstane zajednička država. Ne znam da li je Dinkić svestan da je ogromna pomoć za razdvajanje Srbije i Crne Gore data od Evropske unije. Sada je Solana razmišljao o tome da opstane zajednička država. To jednostavno nije istina.
Zbog čega ovolika euforija? Stvarno treba da žalimo što se ovo desilo. Uostalom, ko je doneo pobedu ovoj separatističkoj struji? Doneli su Albanci. Znate kada ljudi ne znaju, vekovni neprijatelji, tako ispada, a pustite vi te priče, vekovni neprijatelji srpskog naroda, ako su oni rekli glasaćemo za nezavisnu Crnu Goru, odmah mi moramo da znamo, da smo najnepismeniji, da je mnogo dobro rešenje da zajednička država opstane.
Uostalom, da je dobro da je država što manja, Amerikanci bi se razbili na 50 država, pa kada bi danas neko rekao Kaliforniji - da li želite samostalnost, najverovatnije da guverneri i senatori, rekli bi, što da ne, Kalifornija je četvrta u ekonomskom pogledu u svetu. Pa i mnoge druge države u Americi, dajem vam najplastičniji primer Amerike. Ali, će oni svaki separatizam ugušiti.
Nažalost, kod nas se desilo ovo što se desilo. Epilog svega može da bude da Crnogorci ili naša braća postanu lak plen vekovnih neprijatelja, a da se proces rastakanja i razbijanja Srbije nastavi. U svakom slučaju, nama je potrebna nova strategija u ovim novim uslovima. Ta strategija mora da govori o tome kako ćemo se odnositi prema našim teritorijama, prema Kosovu, jer nema nezavisnosti Kosova i Metohije bez potpisivanja nekog u Srbiji. To rešenje može da bude nametnuto, ali ne može da bude dugog daha.
Nama je potrebna nova strategija ili jasna strategija u obnavljanju stanovništva, jasna strategija u zapošljavanju, jasna strategija u oblasti zdravstva, prosvete i svih najvažnijih oblasti. Na kraju, samo još jedna rečenica, kao člana Vlade pitam ministra Dinkića kako je moguće da jutros u ovom sistemu informacija ili informacionom sistemu Telekoma 064 bude vest da su juče na Kosovu održani izbori? Podrazumeva se da su u pitanju izboru u Bujanovcu, Medveđi i Preševu. Da li je moguće da država i to ne razume na pravi način?

Samo sam pomenut od ministra Dinkića i želim da vam kažem, kada je reč o Vojvodini, nije dobro da u Srbiji imamo neravnomeran razvoj, nije dobro da se Vojvodina mnogo brže razvija od ostalih delova Srbije.
Međunarodni faktor nije odustao od daljeg razbijanja Srbije. Mi smo razmišljali, kako to mogu Vojvodinu da odvoje, imajući u vidu da je u Vojvodini 85% srpskog stanovništva, ali je prost model.
Model je da Vojvodina bude razvijenija, da uđe u razne regionalne organizacije i da sami Srbi u Vojvodini kažu, u Novom Sadu, u drugim gradovima, što bismo mi delili sudbinu Kuršumlije, Prokuplja i ne znam kojih drugih gradova u Srbiji. Hoćemo bolji život, imamo bolje uslove za bolji život i da u jednom takvom postupku dođe do otcepljenja Vojvodine.
Kada se govori o regijama, nama je Tito namestio da imamo dve pokrajine, dve regije, a u Hrvatskoj da nema nijedna regija, nijedna pokrajina, a Hrvatska je mogla da se podeli na pet pokrajina, ali regije su važna mogućnost ili dobra prilika da dođe do daljeg drobljenja zemlje. Mi smo uvereni da oni od toga nisu odustali, bar jedan deo međunarodnog faktora i vi kao vlada treba da učinite sve da u Srbiji bude ravnomeran razvoj.
I kad je reč o Republici Srpskoj, mi u SPS i te kako razmišljamo o Republici Srpskoj. Uostalom Republika Srpska je tvorevina naroda srpskog u Bosni, SPS-a i Slobodana Miloševića. Slobodan Milošević je ujedinio Srbiju, Slobodan Milošević je dao ogroman doprinos za stvaranje Republike Srpske. Ali, šta je tu problem?
Problem je što ovi iz međunarodne zajednice u koje se vi svi kunete, počev od Solane, Erharda Buseka, Doris Pak, svi oni kažu, nema odvajanja Republike Srpske, mora da se poštuje Dejtonski sporazum, a on se ne poštuje, jer se gleda da se ukine Republika Srpska, a istovremeno kažu da je najbolje rešenje da Kosovo bude nezavisno.
Znači, međunarodni faktor je duboko nepravedan i tu se bukvalno ništa nije promenilo iz devedesetih godina. Oni insistiraju na samostalnoj i nezavisnoj državi Kosovo i Metohiji, a sa druge strane će učiniti sve da se ukine Republika Srpska. Tu se kod međunarodnog faktora ništa promenilo nije. Erhard Busek, on je šef Pakta za stabilnost, čovek koji je bio zamenik Alojza Moka u vreme razbijanja Jugoslavije. Vi znate da su Genšer i Alojz Mok bili arhitekte razbijanja Jugoslavije. Tu je jedan prost projekat koji ove demokratske snage ne mogu da shvate.
Zašto oni to žele da nam urade, zašto žele Srbiju do kraja da razbiju? Pre svega, žele Austrijanci, možemo da pričamo šta god želimo, da vrate ono za Prvi svetski rat. Tu su Nemci, tu je Vatikan, koji želi da nas pokatoliči i tu su Amerikanci, koji u nama vide male Ruse, pravoslavni slovenski narod - Srbiju treba smestiti od Beograda do Vranja, mala država, jednaka koliko i Hrvatska, sa marionetskim režimom i sa lakim upravljanjem.
Neko kaže - nemojte da pričate o teoriji zavere. Možda zavera nije, a projekat jeste. Sve se tako dešava. Nije ovo bila neka naročita replika, ali su ovo činjenice.
Znači, sve smo učinili za Republiku Srpsku, mislimo na nju, imaju pravo na otcepljenje mnogo više nego što ima Kosovo i Metohija.
Jer da nije bilo pokrajine Kosovo i Metohija, ne bi mogli da prave referendum i da proglase nezavisnu državu, ali je Tito to napravio, te Vojvodinu, te Kosovo. Naravno, u Hrvatskoj nema ni jedne pokrajine, a bilo je uslova za pet pokrajina. Znači, međunarodni faktor je nepravedan i on i nadalje nastavlja da radi sve ono što je radio tokom devedesetih godina.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, ministre Stojkoviću, danas je na dnevnom redu rasprava o reformi u oblasti pravosuđa. Iskustvo nas uči da kada se govori o reformi i o reformama, bar u poslednjih nekoliko godina u našoj zemlji, to onda znači da su na delu razne vrste smanjenja ili ukidanja prava za zaposlene, nezaposlene, penzionere, studente, bolesne, a možda kada je reč o ovoj reformi da će biti smanjenje prava za najširi krug ljudi, za građane Srbije u celini.
A da je to tako, najbolje nam potvrđuju zakoni u ovim oblastima, takoreći u svim oblastima društvenog života i rada koji su doneti u poslednjih nekoliko godina. Tako npr, ako govorimo o oblasti radnog socijalnog zakonodavstva znamo kakvi su zakoni doneti 2001, 2002, 2003, a bogami i druge izmene tokom svih tih godina. Znači, takav je bio i Zakon o radu, Zakon o zapošljavanju. Svi ti zakoni su značili restrikciju prava zaposlenih, gde je otkaz od strane poslodavca moguć bio u svakom trenutku, gde su smanjene novčane naknade, otpremnine, godišnji odmori, plaćena odsustva i sve ono što je bitno i važno za ljude i za sve zaposlene.
Ako govorimo o Zakonu o PIO, tu smo imali velike restrikcije: pooštreni uslovi i kada je reč o samom sistemu penzionisanja, pooštreni uslovi kada govorimo o obračunu penzija, kada govorimo o usklađivanju penzija, znači, maksimalne restrikcije! Slično je bilo i o Zakonu o privatizaciji. Zakon o privatizaciji je ozakonio najveću pljačku u Srbiji.
U Srbiji se desila tokom tih nekoliko godina najveća pljačka: najbolje firme su prodate, preduzeća su takoreći pogašena, ljudi su ostali na ulici bez nade!
Primera radi, samo tokom privatizacije tih nekoliko godina, 33% zaposlenih je ostalo bez posla u odnosu na ukupan broj, a to znači da imamo broj nezaposlenih uvećan od vremena naše vlasti, od 2000. do današnjih dana, za celu trećinu ili za nekih 400.000 ljudi. Priznaćete da je to velika restrikcija i veliko ograničenje.
Slično je kada govorimo i o Zakonu o zdravstvenom osiguranju, gde imamo bitno smanjenje prava. Ovde je reč o bolesnima, o osiguranicima u najširem smislu reči.
Kada se pomene reč reforma, pa i ovo što je ministar Stojković u ovoj odluci ispisao, mi smo s pravom skeptici da će ova nacionalna strategija o reformi pravosuđa doneti nešto specijalno dobro.
Da li se tu kriju ponovo razne redukcije, ograničenja, otpuštanja zaposlenih, otežavanje položaja korisnika, a u ovom slučaju reč je o građanima koji traže pravdu?! Krenimo redom.
U analizi koja govori o slabosti u oblasti pravosuđa, govori se o kompleksnom i širokom sistemu sudova, a što za rezultat ima više troškova poslovanja i manju efikasnost kada je reč o pristupu pravdi. Šta ovo znači?
Šta znači smanjenje sudova, odnosno ukidanje više desetina sudova? Da li će to značiti da će sada sudije ostati bez posla? Najverovatnije da sudije neće ostati bez posla, najverovatnije da će se smanjenjem broja sudova ili ukidanjem takoreći 50% sudova doći do smanjenja broja zaposlenih, ali da će se kola slomiti uglavnom na daktilografkinje, činovnike, da će se kola slomiti pre svega na građane Srbije.
Ako dođe do ukidanja određenih sudova, npr. sudova u Pomoravskom okrugu, a bilo je reči u pravničkim krugovima da će se ukinuti sud u Ćupriji, Despotovcu, Rekovcu, sudije najverovatnije neće ostati bez posla, ali će oni putovati u druge sudove da rade i imaće sudeće dane i da li tu ima nekakve uštede.
Nema specijalne uštede, osim toga što ćemo možda smanjiti neki broj činovnika, a s druge strane građani koji traže pravdu biće uskraćeni, jer će morati da putuju mnogo kilometara da bi došli do tih sudova.
Mi smatramo da je optimalno rešenje bilo rešenje koje je, čini mi se, uspostavljeno u vreme naše vlasti, a govorim o opštinskim sudovima, gde svaka opština ima svoj sud.
To je normalno, jer sudovi predstavljaju elementarni oblik državnosti, bez obzira na razdvajanje svih ovih funkcija, izvršene, zakonodavne i sudske vlasti.
Dalje, puna su usta gotovo svih članova Vlade od 2000. do današnjih dana da se svi zalažu za decentralizaciju. Kako će doći do decentralizacije ako mi sada imamo ukidanje brojnih sudova.
Po mom dubokom ubeđenju, ministar može posle da se javi za reč, a to očekujem, pa da nam kaže šta će to značiti i šta znači reforma, da li to znači ukidanje svih ovih sudova i kako se onda podrazumeva i misli da se izvede decentralizacija ako sada ukinemo sudove u brojnim malim opštinama. A po nekom mom rezonu, ako se ide tim putem, biće ukinuto sigurno 50, a možda i više opštinskih sudova.
Kako će se to poboljšati efikasnost sudova, omogućiti bolji pristup pravdi, ako te sudove ukinemo? Imaćemo takvu situaciju i to ministar treba da zna, SPS neće glasati za ukidanje sudova, to je sasvim jasno, da će građani morati da putuju. Govorim o Pomoravskom okrugu: imamo sud u Jagodini i ukine se sud u Rekovcu, a mi imamo sela koja su 20 - 25 kilometara od Rekovca i još do Jagodine 30, znači, putovaće 55 kilometara da bi ostvarili neku svoju pravdu u Jagodini. Ili neka slična situacija vezana za neke druge sudove.
Međutim, očigledno je da su posredi ponovo nalozi od stranih vlada zapadnih zemalja, koje, nažalost, i ova vlada bespogovorno sluša, bez obzira da li je to u našem interesu, a mi imamo najlepše mišljenje o ministru Stojkoviću, ali možda i on ne može da izbegne sve to što se naređuje, pa oni kažu – ne mogu sudovi opštinski da budu na 10, 20 kilometara od jednog do drugog grada. Ali ono što je najvažnije za nas jeste činjenica da građanima bude dostupna pravda, da budu što bliži i normalno je i podrazumevamo da u svakoj opštini moramo da imamo opštinski sud.
Evo, da kažem i ministru Stojkoviću, koga ja baš izuzetno cenim, bez obzira na tu situaciju, neka pročita malo Čomskog, da pročita Štiglica, koji govore o tome šta nam sve nameće novi svetski poredak i šta znači globalizacija u najširem smislu reči.
Mislim da se taj program sprovodi širom Evrope, pa i u našoj zemlji.
Znači, jedna sveopšta pljačka siromašnog sveta od strane krupnog kapitala; i u celoj toj priči kreatori novog svetskog poretka žele da se stanovništvo muči, da pati, a ako je reč o lečenju, da nemaju svi zdravstvene knjižice, a ako je reč o penzionerima, da penzije budu što manje i da moraju maltene dopunski da rade, a ako je reč o radnicima da ih što više bude na birou, na ulici, da bude velika konkurencija a da ih što manje plate i to je činjenica.
Uostalom, Čomski je najveći živi intelektualac, proglašen u nekim anketama, i ono što on govori ja se slažem od "a" do "š" sa svim što govori.
Ako pravimo neku analizu vezano za reformu u oblasti pravosuđa i razlozima za usvajanje ove strategije, kaže se da su nejasni standardi izbora, opoziva, rezultata rada i napredovanja za sudije. Zar mislite da se nešto posebno promenilo obrazovanjem Visokog saveta pravosuđa?
Ja sam duboko ubeđen, obrazovanjem i formiranjem Visokog saveta pravosuđa nije se ništa specijalno promenilo, jednostavno, Visoki savet pravosuđa, po meni, ponekada deluje kao lobistički klub. Da li se do sada zalagao da oni najbolji budu u prvom planu i da nama najbolji predlozi dolaze u ovu ustanovu?
Po mom dubokom ubeđenju takvih predloga je bilo, ali je veći broj tih predloga bilo koji nisu bili, na neki način, vezani za osnovne kriterijume, a osnovni kriterijumi, trebalo je da budu, dakle, mislim na sve one presude koje su potvrđene, na kvalitet suđenja, ažurnost, pa i godine života i iskustva. Imali smo često situaciju da se za predsednike sudova biraju ljudi sa 30 godina i ja nemam ništa protiv ako su oni izuzetno obrazovani, ali ne verujem da su ti ljudi baš po toj logici došli na čelo suda.
Danas, ako bismo pravili neku analizu vezano za neko pređašnje odlučivanje i izbor sudija i tužilaca, u naše vreme, a i nekoliko godina posle toga, glavnu reč je imala Skupština, ali imali su i odbori za pravosuđe. Verujte da su kvalitetnija i bolja rešenja bila kada su odbori nosili svu odgovornost, bez obzira na činjenicu da su često odbori na neki način ispolitizovani u smislu da skupštinska većina bira kako hoće, pa je imala priliku i da predlaže.
Znači, ovde se govori o potrebi usvajanja strategije zbog neadekvatnog programa na Pravnom fakultetu što doprinosi nepripremljenosti budućih lidera u pravnoj profesiji. Ministre, ne treba puno govoriti o liderima, to je česta reč koja je bila prisutna u one prve tri godine DOS-ove vlade i o tome su najviše govorili Miroljub Labus i Batić.
Batić je govorio o tome kako ćemo mi biti lideri u oblasti pravosuđa, a Labus je govorio kako ćemo biti lideri u oblasti ekonomije i privrede, a katastrofa je bila i u pravosuđu u vreme Batića, pa i za vreme Labusa što se tiče ekonomije, pa i svih drugih lidera koji su tu državu vodili od pada naše vlasti.
Treba, jednostavno, izbegavati to liderstvo, odnosno pominjanje lidera. U političkom smislu, jedini lider u Srbiji koji je bio u poslednjih 20 godina je samo Slobodan Milošević i niko više; čovek koji je dobijao toliko glasova, koji je imao toliko poverenje građana i čovek koji je bio u pravu za sve što se događalo u Srbiji, a dobro je prognozirao šta će se i dalje događati u Srbiji.
Kada govorimo o ovoj lošoj opremljenosti, pa je ova strategija potrebna, jer su sudovi loše opremljeni, hoću da se složim sa ministrom da je to tačno, ali imamo jednu situaciju – Opštinski sud Ćuprije je najbolje opremljeni sud, jedan od najbolje opremljenih sudova, ali možda će se desiti da bude ukinut samo zato što je na 10 kilometara od Jagodine i od Paraćina. Imaju dovoljan broj predmeta i to još jednom govori u prilog činjenici da mi te sve sudove treba da zadržimo, da nijedan sud ne treba da bude ukinut, jer postoji razlog za njihovo postojanje, takoreći, svakog suda u svim opštinama širom Srbije.
Dakle, znamo veoma dobro kada govorimo o opremljenosti sudova da su nam stranci odmah opremili ovaj ''specijalni'' sud, taj sud je najbolje opremljen, date su neke velike donacije, Batić se hvalio. Ali znate kako, oni nama opremaju ''specijalni'' sud – da bi Srbi sudili Srbima ili da antisrbi sude Srbima!! Sa druge strane, nisu spremni da nam dve ili tri fabrike podignu na nekoj livadi i da ljudi tu rade, da primaju plate, da se uplaćuju doprinosi, da se pokrene proizvodnja. Oni za to nisu spremni, ali nam zato opremaju sudove i još daju neke donacije koje nemaju veze sa potrebama našeg građanstva.
Ono što me iznenađuje, ministre, čemu reklamiranje reforme pravosuđa? Znate, to me podseća na Đelića i na sve ove ministre iz one prve Vlade, jer oni se reklamiraju, a znamo kako su došli, bili su to najveći eksperti koji su došli da služe Srbiji, a oni će odmah kada završe reforme da odu na svoja radna mesta u Francusku, ne znam ni ja gde, za 100.000 maraka ili evra, a svi su se rasporedili ovde, preuzeli ove banke, tu su i predsednici upravnih odbora.
Džabe su predstavnici Vlade govorili o tome – nemojte narode, odnosno nemojte da uzimate te kredite, jer sve je to nepovoljno i nemojte da se reklamirate, nema potrebe za bilo kakvom reklamom. Ako je neka stvar dobra, ona je dobra, a reklama je uglavnom lažna i služi nekoj svrsi – to je bez veze, to ne valja, ali ako to reklamiramo narod će sve da proguta. Nažalost, često narod to uspe da proguta.
Ove reči vezano za nezavisnost, ključna su načela nezavisnost, transparentnost, jer mislim da, svako pominjanje i forsiranje te reči – nezavisnost, nijedan sud nije nezavisan, jer uvek je bio u funkciji izvršne vlasti, predsednika države, i možda će biti neko vreme.
Ja vam predlažem drugo rešenje, da bi sud bio nezavisan, hajde da biramo te sudije na neposrednim izborima, na referendumu, pa oni koji su najbolji valjda narod zna to dobro da proceni, onda ćemo imati nezavisno sudstvo.
Prema tome, kada govorimo o transparentnosti, mislim da je ta reč suvišna, ali ono što je važno i što ovom prilikom treba reći nešto je što me čudi, pogotovu što je to ministar Stojković, a i predstavnici DSS-a, zašto se vodi ovolika hajka protiv Ratka Mladića?!
Zašto se hapse ljudi koji su komšije, prijatelji, na šta to liči, da li vlast stvarno misli da će hapšenjem Mladića i njegovim izručenjem Srbija da krene nabolje, da će biti ekonomski prosperitetna, da će biti napretka?
Neće ljudi moji, jer ucenama nema kraja. Oni danas kažu dajte Ratka Mladića, a sutra će reći dajte Radovana Karadžića, a prekosutra dajte Kosovo ili Evropa. Znači, tih ucena će biti.
Sa druge strane je neverovatno da se ministri u Vladi brukaju svojim izjavama, pa – sram te bilo Mladiću, pa zašto se ne predaš! Prema tome, mislim da je to jedna bruka ove vlade da se ovako ponaša prema čoveku koji je za mene Vojvoda Mišić, jer je on učinio više za Srbiju, za stvaranje srpske države u Bosni preko Drine, čovek koji je branio srpski narod. Prema tome, to popuštanje međunarodnom faktoru ne znam čemu vodi.
Evo, stalno ponižavanje, imamo suđenje u Hagu po tužbi Bosne i Hercegovine, a oni su se svojevremeno izuzeli, ali sada neće više da se izuzmu i postoji opasnost da se uopšte ne izuzmu i da tako sude.
Kada se govori o pregovorima vezano za Kosovo i Metohiju, kakav je to napredak? Oni ne daju ni da severna Mitrovica bude posebna opština, oni sve vreme ucenjuju ili ponižavaju i mislim da je to jedna glupost da ako se Mladić preda, da će u Srbiji krenuti sve nabolje, da će sve biti u redu.
Jednostavno, zašto bi se Mladić predao? Kome da se preda? Ovim zlikovcima u Hagu? Odmah će da ga osude i iza toga će da bude velika mogućnost da nas proglase genocidnim narodom. Ne razumem. Stvarno sam mislio da ova vlada neće da se ponaša kao što se ponašala Dosova vlada, Zoran Đinđić i svi oni ministri za koje znamo kako su se ponašali, kako su hapsili ljude i kako su ih izručivali. Dok je bilo povratka ovih generala, iako se lično nisam slagao ni sa tim, pa je to moglo nekako da se proguta i ljudi su se vratili nazad. Nema šanse da se Mladić vrati nazad! Presuda je napisana unapred i sve je to jasno. Dobro, to su politička pitanja.
Želeo bih samo da ministar kaže, vezano za reformu pravosuđa, da li stvarno misli da će reforma podrazumevati i ukidanje opštinskih sudova? Mislim da je to ogromna greška. Jednostavno, mi u SPS ne bismo mogli to nikako da prihvatimo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedniče, ovaj zakon je neprihvatljiv za SPS, on znači dalje urušavanje vojske koja je inače dosta urušena. Niko ne želi da ide u rat i tu ne sme da bude nikakva zamena teze, ali vojska je takva, potrebna je kao faktor odvraćanja od svake vrste neprijatelja.
Ne možemo danas da kažemo da je Srbija sve probleme rešila, da nema više nikakvih neprijatelja, naprotiv, istorija nas uči, a i današnja situacija, da nam je takvo okruženje, da mnoge zemlje oko nas na jedan ili drugi način izražavaju teritorijalne pretenzije. Nama je, znači, potrebna jaka i snažna vojska, a jaka i snažna vojska ne može da bude bez vojnika.
Znači, nije to vojska od 20.000 ili 25.000 vojnika, koliko nam preporučuju strani faktori, domaći vojni analitičari i domaći političari. Vojni analitičari su uglavnom u službi stranog faktora, znači, strani plaćenici sa velikim i značajnim apanažama. Stalno nam govore o tome, a bogami i mnogi domaći političari, kako je nama rešenje profesionalna vojska od desetak hiljada vojnika.
Prvo, to je nedovoljan broj, a sa druge strane, profesionalna vojska od 10.000 vojnika košta više nego 100.000 vojnika u redovnoj službi. Zato kažemo da donošenje ovakvog zakona predstavlja dalje bitno urušavanje vojske. Ko će da ide u vojsku, ako usvojimo ovakav zakon i šta će biti sa njom, da li će to biti definitivni raspad, jer ponavljam, nema vojske bez vojnika.
Moramo da stanemo na put tom procesu degradacije vojske koji je započet odmah posle 5. oktobra, a sve pod firmom raznih vrsta reformi. U nekoliko navrata, za nepunih šest godina, iz vojske su najureni gotovo svi najsposobniji oficiri, kao što su general Adeni Delić, Ljubiša Stojmirović i mnogi drugi.
To je rađeno i tokom 2001. i 2002. godine, pa i tokom 2003. godine, a radilo se i 2004, 2005. godine, pa i ove godine. Šta očekivati od Vrhovnog saveta odbrane, gde sede Marović, Tadić, Filip Vujanović, ministar Stanković, koji se utrkuju koji će da bude servilniji prema stranom faktoru.
Naravno, tu je i Vuk Drašković, on je slučaj nad svim slučajevima, ali svi oni kao puki izvršioci međunarodnog faktora učiniće sve što se od njih traži. Zato su penzionisani najsposobniji oficiri, najureni, i to treba reći, oni koji su branili zemlju i to veoma uspešno.
Ti oficiri su branili Kosovo i Metohiju, dakle, gotovo tri meseca i sačuvali vojsku. Nisu bili ni poraženi, jer su političari, pre svega predsednik Slobodan Milošević, izdejstvovali Rezoluciju 1244. Ona jeste kompromis i svi koji su govorili da je rezolucija kapitulacija, nije kapitulacija, nije ni Kumanovski sporazum kapitulacija, naprotiv, u Kumanovskom sporazumu se na pet ili šest mesta pominje da su Kosovo i Metohija u sastavu Srbije, što je danas slamka spasa u razgovorima koji se vode, iako su fingirani, ne vode se, ali se vode ovih meseci.
Setimo se uništavanja oružja, raketa u prisustvu američkog ambasadora. Sve je to strani faktor nalagao, a naši političari, ovi domaći, posle 5. oktobra revnosno izvršavali.
Sasvim je jasno, bar meni, da je ovo što se danas dešava u Skupštini, kada je reč o ovom zakonu, preporuka međunarodnog faktora. Čini mi se da je ovde dobrano umešan i predsednik Republike Boris Tadić, koji je dao inicijativu za donošenje ovakvog zakona i jednostavno, sve te preporuke niko ovde u Srbiji ne sme da odbije.
Šta je sve međunarodni faktor tražio od srpskih političara posle 5. oktobra, od tzv. demokratskih vlada? Setimo se, tražili su amnestiju šiptarskih terorista, na čelu sa Brovinom, to je učinjeno odmah, tražili su da se u Hag izruče svi srpski državnici, generali koji su branili zemlju i danas smo svedoci da su u Hagu samo Srbi, srpski državnici, srpski generali. Ovo je zamajavanje sa Gotovinom.
Danas nijedan ozbiljniji muslimanski političar iz tog vremena ili ozbiljniji političar ili državnik Hrvatske nije u Hagu, nije optužen, ni Mesić, ni Ganić, znamo i za Dobrovoljačku ulicu, znamo za sve te njihove zločine, ali to više niko ne pominje, a da ne govorimo o Šiptarima.
Dakle, da ne govorimo o tome kako su amnestirani i bez obzira na neke optužnice danas se sasvim slobodno kreću Kosovom i bave politikom.
Zato su strašne te reči kada dobar deo političara govori o tome da moramo da se suočimo sa prošlošću, a da nas baš briga šta će da rade Hrvati, muslimani i svi oni koji su izazvali ratove koji su se desili '90-tih godina.
Ono što je važno, što nam međunarodna zajednica nameće, postavlja se opravdano pitanje – šta je sa obavezama međunarodne zajednice? Zašto se ne izvršavaju obaveze međunarodne zajednice, zašto se ne izvršava Rezolucija 1244?
Niko ozbiljnije, od našeg predsednika Vlade, države, od 5. oktobra, nije pomenuo pitanje izvršavanja Rezolucije 1244, znači, razoružavanje OVK, obezbeđenje sigurnosti i bezbednosti za stanovništvo na Kosovu, povratak izbeglih Srba sa Kosova i Metohije.
Niko ne sme to da pomene, jer je veliki strah od međunarodnog faktora. Kako to da se sada osvedočeni zločinci, poput Čekua i Haradinaja, ne samo nalaze na slobodi, već su preuzeli i premijerske dužnosti, prvo Haradinaj, a sada Čeku.
Zar neko od ozbiljnih političara u Srbiji, pa i ceo srpski narod ne zna da su Čekua ovih dana imenovali međunarodni posrednici. Ahtisari je boravio jednog dana na Kosovu i Metohiji, a istog dana Kosumi je smenjen i tako reći za nekoliko dana je postavljen Agim Čeku.
Zašto nam to rade? Rade nam isto ono što su radili u Rambujeu, da nas ponize, da u procesu pregovaranja učestvuju zločinci, tako je Tači učestvovao u Rambujeu, tako i sada imamo na čelu kosovske Vlade Agima Čekua.
Znači, međunarodna zajednica nas stalno ponižava. Ponižava nas zato što se niko ozbiljnije ne suprotstavlja onome što od nas zahtevaju. Šta su nam to pomogli od 5. oktobra, osim tih donacija od nekoliko milijardi. Danas u Srbiji s pravom pitamo – gde su te pare, nikakav boljitak, nikakav napredak ne postoji od tih silnih donacija i od tih silnih para.
Od nas stalno zahtevaju razne reforme i kada danas govorimo o vojsci, o ovom zakonu, znači, insistiraju – izvršite reformu vojske. U čemu se sastoji reforma vojske? I ovaj zakon, Zakon o amnestiji jeste deo te strategije o reformi vojske.
Znači, da smanjimo vojsku, smenimo najbolje oficire, generale, postavimo one poslušne, da uništimo naoružanje. Šta nam oni zauzvrat nude? Kakva je to pomoć međunarodnog faktora ili međunarodne zajednice, kada govorimo o najaktuelnijim političkim dešavanjima?
Kažu da su nam izdejstvovali visoki prag za predstojeći referendum u Crnoj Gori. Kažu – 55%, to je dobro rešenje. Ne mislim da čvrsto stoje iza toga. Uostalom, predstavnici međunarodne zajednice, daleko pre referenduma, već pozivaju srpske političare, zajedno sa Svetozarom Marovićem, da se povedu razgovori o budućim odnosima između Srbije i Crne Gore.
Znači, na neki način oni već prejudiciraju mogući ishod u Crnoj Gori. Šta to znači? To znači da je moguće rešenje da u Crnoj Gori na referendumu bude i 51% za samostalnu Crnu Goru i da se to, na neki način, prihvati kao realnost. Tim zahtevom relaksiraju poziciju Mila Đukanovića.
Imamo sličnu situaciju, kao svojevremeno kada je bio referendum u Makedoniji. Znate kako je glasilo pitanje na referendumu u Makedoniji: "Da li želite da Makedonija bude međunarodno priznata i da sarađuje sa svim jugoslovenskim republikama?". Pitanje je bilo tako formulisano da je i poslednji Makedonac imao laku poziciju da se opredeli za to pitanje na referendumu.
Još plastičniji slučaj, kada je reč o Kosovu i Metohiji. Pregovori još nisu ni počeli, a Marti Ahtisari, već poznat pregovarač u onim pregovorima iz juna 1999. godine, kaže da će Kosovo biti svakako nezavisno, jer će odlučiti narod Kosova.
Od kada su Albanci narod Kosova? Oni su nacionalna manjina u okviru države Srbije. Znači, već imamo prejudiciranje rešenja za Kosovo i Metohiju. Naravno, žele da taj slučaj zatvore.
To će biti rešenje za KiM, ali niko nema pravo da se meša kada su u pitanju prava Iraca, Katalonaca, Baskijaca, Korzike, Sicilije i mnogih drugih država.
Znači, ta Pandorina kutija ne sme da se otvori. Treba da se zatvori sa Kosovom, da KiM dobije nezavisnost. To je ta uloga međunarodnog faktora koju svaka vlada i svi državnici u Srbiji, posle 5. oktobra zdušno podržavaju i faktički sve njihove odluke izvršavaju.
Tako i ovaj zamenik Martija Ahtisarija pre nekoliko dana, ili juče, Albe Roan, reče – evo, pregovori su počeli, u pregovorima učestvuje Čeku i nema još rezultata oko decentralizacije. Neće ni biti. Da li će se te delegacije sastati, da li će biti bilo kakvih rezultata? Sumnjam da će biti. Jednostavno, pod pokroviteljstvom međunarodne zajednice znamo šta se sve dešavalo na KiM posle 5. oktobra ili od 1999. godine, desili su se brojni zločini, paljenje kuća, crkava. Šta je uradila međunarodna zajednica? Ništa.
Prema tome, to bespogovorno slušanje međunarodnog faktora ničemu ne vodi i ne daje nikakve rezultate. To što imamo Studiju izvodljivosti, što je proces pregovaranja Sporazum o stabilnosti o pridruživanju, to pozdravljamo, ali ne verujem da će tu biti bitnijih rezultata, da će narod Srbije živeti mnogo bolje posle svega toga.
Uostalom, o ulozi međunarodnog faktora najčešće i najbolje je govorio naš predsednik Slobodan Milošević. Govorio je to u Hagu, govorio je to i '90-ih godina. Međunarodni faktor je bio presudan u razbijanju prve Jugoslavije, otvoreno je pomagao separatističkim snagama i u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni, i na Kosovu i Metohiji, svuda.
Međunarodni faktor je inicirao krizu na KiM. Te krize ne bi ni bilo. Milošević je napravio dogovor sa Fatosom Nanom, da je to unutrašnje pitanje Srbije, ali su onda došli Amerikanci, Nemci, počele su terorističke akcije, obučavanje separatista.
Znači, međunarodni faktor je izazvao krizu na KiM. Uostalom, oni su nas i bombardovali pod firmom – humanitarne katastrofe i ugroženih ljudskih prava.
Da li danas u Srbiji još neko veruje da je na KiM bila humanitarna katastrofa, gde su bila ugrožena ljudska prava Šiptara? Bila je humanitarna katastrofa kada je otpočelo bombardovanje, ljudska prava nikada nisu bila ugrožena, jedino su u vreme Slobodana Miloševića prava srpskog naroda bila zaštićena.
Znači, samo u to vreme, od vremena njegove vlasti, još u Savezu komunista, od 1987. godine do dolaska NATO pakta, 1999. godine. Samo su u to vreme Srbi živeli kao ljudi na Kosovu i Metohiji. Nikada pre i nikada posle. I u vreme kralja su bili progonjeni, u vreme Tita, a da ne govorimo sada, u vreme DOS-a.
I danas kažu – NATO se zalaže za nezavisno Kosovo, jer ako Kosovo i Metohija ne bude nezavisna država, onda je džabe NATO učestvovao u agresiji. Znači, jasno je i treba da bude jasno i poslednjem Srbinu zbog čega je NATO pakt izvršio agresiju, zbog čega su nas bombardovali – da bi nam oteli teritorije, okupirali, opljačkali.
Milošević se odlučno suprotstavio svemu tome. Suprotstavio se razbijanju Jugoslavije. On se istinski zalagao za Jugoslaviju, jer se na taj način najbolje rešavalo srpsko pitanje. Svi Srbi su živeli u jednoj državi i imali su pravo da nastave da žive u istoj državi. Imali su pravo na samoopredeljenje, da ostanu u istoj državi, kao što su Hrvati i Slovenci imali pravo na samoopredeljenje, ali ne kao republike, nego kao narodi.
Naravno, ta država – jugoslovenska, srpska, kako hoćete, bila bi mnogo veća nego što je sada Srbija. To je istina. To su fakti.

Sve vreme pričam o zakonu, gospodine Markoviću. Reći ću vam zbog čega smatram da je ovaj predlog zakona dat od strane međunarodnog faktora.
Znači, to je predložio međunarodni faktor, stranci su predložili Borisu Tadiću i svima onima koji su u dobrim odnosima sa njima da se zakon donese, da se napravi amnestija, da više u Srbiji nema vojske, da se prestane sa služenjem vojnog roka, da nemamo vojsku kako bi nas lakše okupirali, opljačkali, da bi završili svoj posao do kraja.
Zbog toga kažem da je ovaj zakon za nas neprihvatljiv, jer ima dalekosežne posledice. Sve je u toj funkciji. Vojska je ostala još jedina institucija koja nešto znači, iako je debelo urušena. Najsposobniji generali su smenjeni, otpušteni, penzionisani, došli su oni koji su poslušni, koji kažu – ne treba nam vojska, nemamo od čega da se branimo, NATO će nas braniti. Gde će nas braniti NATO? Od koga će nas braniti?
Završili smo sve procese. Šiptari su mirotvorci, neće nas dirati, pobuna može da bude svakog časa na jugu Srbije. Svašta može da se desi. Znate da niko nije odustao od teritorijalnih pretenzija – Bugari i mnogi drugi, koji su i istorijski stalno imali neke teritorijalne pretenzije. Mi Srbi nikada nismo imali, ali to je naš usud.
Znači, međunarodni faktor nema dobre namere, oni hoće da nas razbiju, okupiraju, opljačkaju, to sam rekao nekoliko puta, i kroz ovu formu i ovaj zakon žele to isto da urade. Država mora da ima dostojanstvo, to nije puki formalizam, to nije nacionalna sujeta, to je odgovorna politika svakog državnog rukovodstva.
Znači, ta vojska ministre, čuo sam vas kad ste govorili – vojska će nestati 2010. godine, imaćemo profesionalnu vojsku, nije to dobar odgovor.
To je velika hipokrizija svih onih koji se naoružavaju, koji šire svoju vojsku, a mi nemamo ništa, ne možemo da se branimo, i stvarno je situacija u Srbiji danas takva. Kada bi došlo do neke pobune na jugu Srbije, ko će da ide?
Hag preti kao Damaklov mač, ako se bilo šta napravi odmah idete u Hag, svako kaže – pa nema potrebe, ako su amnestirani tamo Divac i ovo društvo ili dve hiljade drugih ljudi, zašto i Divac ne bi služio vojsku? I Kežman i svi drugi.
I drugo, šta je sada vojska. Vojska je šest meseci, ljudi moji. Pa to nije, znate, u Izraelu se vojska služi tri godine, čak i žene služe dve godine, a nama je mnogo i šest meseci. Dajte da amnestiramo sve, dajte da niko ne ide u vojsku i da propadnemo do kraja. Mislim da je ovaj zakon apsolutno neprihvatljiv za nas i nećemo glasati za njega.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, svakako da je ovaj naš amandman dobar, ali još je bolje rešenje jednokratna isplata roditeljskog dodatka, jer česte promene mera i rešenja u sistemu populacione politike smanjuju podsticaj za rađanje. To je sasvim izvesno. Jednokratna isplata roditeljskog dodatka je svakako bolje rešenje, pogotovo kad je reč o siromašnim slojevima. Jednostavno, kada se jednokratno isplaćuje 70.000 dinara, 136, 185, kako je sada za drugo, treće i četvrto dete, svakako može da bude značajan podsticaj da se ljudi opredeljuju za više dece.
S druge strane, kada govorimo o jednokratnoj isplati roditeljskog dodatka treba da imamo u vidu i prednost, jer ako nešto isplaćujemo godinu dana, ako isplaćujemo dve godine, svakako da će doći do inflacije i svakako da će se ta sredstva na neki način obezvrediti, bar u onoj drugoj godini, a i u prvoj godini isplate.
Ministar Lalović je u svom prvom obraćanju pre nekoliko dana konstatovao da je omladina izgubila poverenje u državu pre 15 godina, devedesetih godina, da je počeo proces iseljavanja i manjeg rađanja. Svakako ovu tačku možemo da pobijemo, ovo nije tačno što je ministar Lalović govorio.
Centralna Srbija i Vojvodina su se sa problemom nedovoljnog rađanja suočile još šezdesetih i sedamdesetih godina; već u drugoj polovini 20. veka došlo je do znatno manjeg rađanja u Vojvodini i u Srbiji. Stopa ukupnog fertiliteta bila je za 15 - 20% manja. Za 15% je bila manja u centralnoj Srbiji, a za 20% u Vojvodini.
Zbog takvog višedecenijskog ponašanja i događaja mi smo imali u centralnoj Srbiji i u Vojvodini jedan demografski proces starenja koji je dostigao velike razmere. Prema popisu iz 2002. godine više od 900.000 ljudi je preko 65 godina života, a u samoj Vojvodini ta cifra je negde oko 300.000. Znači, jedna šestina stanovništva u Srbiji je starija od 65 godina, što jasno govori u prilog činjenici da su danas Srbi najstarija nacija. Mislim da smo drugi u svetu, odmah posle Japana.
Znači, finansijska podrška jeste važna. Mi se kroz ove amandmane, kroz podršku ovim zakonima zalažemo za to da roditeljski dodaci budu što veći, da ti dodaci obuhvataju celokupno stanovništvo, nezavisno od materijalnog položaja, iako je najvažnije da se ta sredstva dodeljuju onima kojima su najpotrebnija. Nije to presudan faktor.
Da je to tako, najbolji primer je Evropa. Danas imamo negativnu stopu priraštaja u velikom broju zemalja zapadne Evrope, u razvijenom svetu, u Nemačkoj, u Francuskoj, u Španiji. I, tačno je da domicilno stanovništvo ima negativnu stopu priraštaja. Kada je reč o doseljenicima iz Afrike, o Turcima u Nemačkoj, tu je stopa priraštaja i te kako velika.
Znači, i Srbija na neki način u ovakvoj situaciji deli sudbinu Evrope, jer cela Evropa danas ima 720 miliona stanovnika. Ako se nastavi ovakva stopa priraštaja, mi ćemo u Evropi za 40 godina ili 45 godina, negde 2050. godine, imati 100 miliona manje stanovnika, znači u samoj Evropi.
Šta želimo da istaknemo? Da ta finansijska podrška porodici jeste važna, ali nije presudna. Mnogo je važnije razvijati svest o obnavljanju stanovništva. To je posebno važno za našu državu, jer činjenica je, ako govorimo o Evropi, o razvijenom svetu, o delu našeg stanovništva, da je na sceni pre svega, kada imamo jedno dete ili dva deteta, to je nedovoljno za prostu reprodukciju, emancipacija žena sa materijalističkom svešću i potrošačkim mentalitetom, sve po sistemu – hoćemo bolji život.
Kada je reč o Srbiji nema opravdanja za tako nešto, jer će bela kuga u Srbiji zavladati do te mere da će nas za nekoliko decenija u Srbiji biti toliko malo da će nas biti ispod četiri miliona, to su neki podaci, 2050. godine, ako imamo ovakav priraštaj stanovništva, ovakav stepen rađanja, da će nas biti ispod četiri miliona. U tim uslovima, em smo mali teritorijalno, em sa ovako malim brojem stanovnika, bez potrebnog broja stanovnika, a treba da nas bude više od sadašnjeg broja od sedam miliona, nema ni razvoja, ni napretka, ni prosperiteta.
Ministar Lalović se vratio, govorio je u svom prvom obraćanju o državi, o poverenju. Ministre, ne radi se o poverenju omladine u državu, pa kada omladina izgubi poverenje onda imamo svašta, između ostalog i manje rađanja.
Radi se o poverenju, jer ako uzmemo neku današnju situaciju, kakvo poverenje treba da ima omladina i Srbija u celini prema predsedniku države Borisu Tadiću? Evo, Boris Tadić je pre nekoliko dana boraveći u Francuskoj rekao da mi moramo da se borimo da očuvamo kulturu i religiju na Kosovu i Metohiji. Kakva glupost, kakva neozbiljnost, kakva neodgovornost!
Boris Tadić predstavlja ovu državu, on je predsednik Srbije. To je do te mere glupa izjava, toliko neozbiljno, toliko neodgovorno. Bar se od njega kao predsednika države očekivalo da kaže za šta se on kao predsednik države zalaže, kada se govori o odbrani naše teritorije.
Da nama Kosovo i Metohija pripada po svakom međunarodnom pravu, da sva dokumenta govore o tome, da je Kosovo i Metohija deo Srbije. Ali, to je jedna neodgovornost.
Te odgovornosti nije bilo devedesetih godina. Devedesetih godina je bilo stvarno teško, država je bila ozbiljna, odgovorna, ali bili smo napadnuti sa svih strana, morali smo da branimo naš narod, morali smo da obezbedimo elementarne uslove za život. To je sve bilo teško, ali odgovorno se radilo, jer su u najvećem broju slučajeva odgovorni ljudi bili na čelu i države i svih ministarstava, a kada govorimo o ovoj politici, u neko vreme devedesetih godina na čelu Ministarstva za zdravlje bio je profesor dr Miloš Banićević, ugledni doktor, profesor, ekspert za ovu temu o kojoj govorimo danas.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, predsedniče, predložio sam amandman da se opštini Rekovac povećaju transferna sredstva u visini od sedam miliona dinara. Radi se o opštini koja je nerazvijena, koja je mala, opštini koja ima 366 kilometara površine, obuhvata 32 naselja, ima 15.000 stanovnika, a svojevremeno je imala, 1931. godine, 32.000 stanovnika. Jasno se vidi da se sve vreme, takoreći od tridesetih godina pa do današnjeg dana, nije razvijala na pravi način ili se nije razvijala kako su se razvijale mnoge druge opštine u Republici Srbiji.
Sasvim je jasno da sistemom obračuna poreza, punjenja budžeta, kako je to predložio ministar Dinkić i po ovim novim zakonima, da budžet ove opštine teško može da se popuni da bi se finansirale elementarne potrebe. Primera radi, u 2005. godini ceo budžet opštine Rekovac iznosio je 50 miliona dinara, a od te sume 25 miliona su bila transferna sredstva.
Znači, ovim novim sistemom punjenja budžeta sasvim je jasno da od poreza na zarade, a od poreza na zarade svi budžeti se pune takoreći sa 50% ukupnih prihoda, teško može da se ostvari bilo kakav plan. Jednostavno, u opštini Rekovac sve firme, koje su radile do 2000. godine sa manjim kapacitetom, sa smanjenim brojem radnika, pogašene su. Radi se o jednom pogonu fabrike kablova, pogonu koji je zapošljavao u prvo vreme 500 radnika, zatim 400, pa 300, danas u tom pogonu nemamo ni jednog jedinog radnika.
U opštini Rekovac bila su dva podruma, kako to mi kažemo, u Belušiću i u Rekovcu, sa po 100 zaposlenih radnika. Tu više niko ne radi, nema zarada, nema poreza i budžet rekovačke opštine je totalno osakaćen i ovim novim sistemom sigurno je da elementarne funkcije u opštini Rekovac ne mogu da se vrše.
A sa druge strane imamo situaciju da je u toj opštini, koja je površinski velika, takoreći druga u okrugu, imamo 32 naselja, sada su sela dosta razuđena, imamo isturena odeljenja, dve osnovne škole, otežani uslovi prevoza, i mislim da u svakom slučaju imamo dosta argumenata kada govorimo o tome da ovoj opštini treba dodati nova transferna sredstva u visini od sedam miliona dinara, koliko sam predložio.
To je stvarno kap u moru u odnosu na sredstva Beograda. Svako od poslanika je dužan da kaže i predloži ako nekoj opštini nešto dodaje kojoj to opštini ili gradu oduzima. Mislim da za Beograd to neće značiti ništa, a za ovu opštinu će značiti i te kako mnogo, tako da očekujem da će sve poslaničke grupe, bez obzira na neke svoje stavove, da je Srbija jedno i da sve opštine treba da budu ravnopravne, imati puno razumevanja kada dođe dan za glasanje i da će podržati ovaj moj predlog da se uvećaju transferna sredstva za opštinu Rekovac.
Sa druge strane, hteo bih da kažem da je meni kao poslaniku iz Jagodine nerazumno da Jagodina u ovim transfernim sredstvima ima svega 86 miliona. Ako bismo pravili bilo kakvu paralelu sa mnogim opštinama koje su približne veličine, sa približnim brojem stanovnika, sa približnim brojem zaposlenih ljudi, neću pominjati koje su opštine u pitanju, ali jednostavno siguran sam da ima bar desetak opština koje imaju reference slične jagodinskoj opštini, a imaju transferna sredstva koja su 50% veća, 100% veća.
Ne znam kako je ministar Jagodini odredio samo 86 miliona, imajući u vidu da samo tokom 2003. godine Jagodina je imala transferna sredstva u visini od preko 130 miliona.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, ministre Laloviću, malopre je u Skupštini bila anketa kakve koristi građani Srbije imaju od 200 donetih zakona u Skupštini Srbije tokom mandata ove vlasti.
Moje lično mišljenje je da najveći broj zakona na neki način možemo nazvati neutralnim, zakoni koji znače adaptaciju, usklađivanje sa zakonima EU. Veliki broj zakona, naročito zakoni u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva su rigidni, ograničavaju prava penzionera, nezaposlenih, zaposlenih i uglavnom se radi o zakonima kao što je Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, o zdravstvenom osiguranju, o radu itd.
Ako za te zakone u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva možemo reći da znače bitno umanjenje prava, ako govorimo o penzijskom zakonu prava penzionera, u Zakonu o zdravstvenom osiguranju smanjuju se prava osiguranika, ukidaju se značajna prava. Ako govorimo o Zakonu o radu smanjuju se prava zaposlenih.
Ako je sve to tako, ako govorimo o zakonima koji su danas na dnevnom redu, za njih možemo reći da su pozitivni i da koristi penzionera i drugih lica, po Zakonu o socijalnoj zaštiti i obezbeđenju socijalne sigurnosti i finansijske podrške porodici sa decom, jesu male, ali su ipak prisutne.
Činjenica je da isplata zaostalih penzija jeste dobra vest za penzionere, radi se o isplati 23,5 milijarde za penzionere koji su u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja za zaposlene. Radi se o jednoj i po penziji i 20 milijardi, kada je reč o penzionerima koji su u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja za poljoprivrednike.
Iako je isplata u kešu, koja je predviđena ovim zakonima, suštinski nepovoljnija od isplate putem obveznica, ipak naši penzioneri vrlo rado prihvataju isplatu u kešu i za njih je uvek bolje rešenje, ma kako to njima izgledalo da je nepovoljnije, a jeste nepovoljnije.
Naša osnovna primedba, kada je reč o isplati penzionera u penzijskom i invalidskom sistemu za poljoprivrednike jeste što je preskočena 2006. godina. Imaćemo neku dinamiku kada govorimo o penzionerima koji su u fondu zaposlenih lica, faktički njihova isplata počinje decembra ove godine, ona je podeljena u šest rata i to vreme jeste kraće.
Ranije, kada smo usvajali zakone iz ove oblasti, naša primedba je bila da ne treba zaposleni da imaju neku prednost u odnosu na poljoprivredne proizvođače, njihove penzije su em male, em su ta dugovanja velika, radi se o preko 20 penzija.
Naše mišljenje je bilo da i 2006. godinu treba obuhvatiti kada je reč o ovim isplatama i da umesto četiri dela duga, imamo pet delova i da se jednostavno svake godine isplaćuju po četiri milijarde, počev od 2006. godine, a ne po pet milijardi, vezano za 2007, 2008, 2009. i 2010. godinu.
Naravno, ministar će reći da nema dovoljno, nije realno, nisu sredstva predviđena. Imamo rebalans budžeta i preko rebalansa budžeta možemo sve ovo vrlo lako da ispravimo.
Ponavljam, pre svega iz razloga što su poljoprivredne penzije veoma niske, to je nekoliko hiljada dinara, a sa druge strane znamo da je penzijski fond dosta prazan, a da su opterećenja poljoprivrednika velika, imajući u vidu njihovu platežnu moć, jer sasvim je sigurno da svako lice koje radi mnogo lakše dolazi do para, do novčanih sredstava nego poljoprivrednici. Njima je svaki dinar veliki, jer znamo da su njihovi proizvodi, ma kako imali uspešan rad na svom imanju, relativno jeftini i ne mogu da nadoknade silne troškove koji se nalaze pred celokupnim stanovništvom.
Znači, u suštini pozdravljamo ove zakone, ali želimo da skrenemo pažnju ministru Laloviću i ministru Dinkiću da ne treba mnogo da se hvale, da su uradili nešto što ranije vlade nisu uradile. Nema tu mesta ni za kakvu hvalu.
Znamo kakvo je vreme bilo '90-tih godina, a znamo da je od 2001. i 2005. godine prodato hiljadu najboljih firmi, hiljadu najboljih preduzeća, ogroman novac od tih prodaja išao je u budžet na namirivanje ovih potreba.
Prema tome, da je SPS svojevremeno '90-tih godina prodala duvansku industriju, cementare, pivare, mogli bismo da namirimo penzionere i mnoge druge zahteve koji su proizilazili iz budžeta. Znači, nema mesta za neku veliku hvalu, ali imajući u vidu trenutnu situaciju taj potez može, na neki način, da se pohvali.
Sa druge strane, kada govorimo o isplatama penzija, treba reći sledeće: te obaveze su sada manje. Imali smo prosečnu penziju pre pet-šest godina, znači u vreme naše vlasti, prosečna penzija je bila 90% od prosečne plate. Već danas prosečna penzija je na neki način 60% od prosečne plate. Tu jeste ključni amandman SPS donet svojevremeno u ovoj skupštini, gde smo rekli da prosečna penzija ne može da padne ispod 60% od prosečne plate. To je najvažnije i najbolje rešenje za penzionere.
Sasvim je neopravdano kada slušamo ovih dana predsednika penzionerske organizacije, Jovana Krkobabića, koji kaže da čak ni SPS ništa nije uradio za penzionere. Nije tačno. Taj amandman je ključan.
Ovo odlaganje aranžmana sa MMF-om je bilo vezano za taj naš amandman, jer gotovo sam siguran da bi po švajcarskoj formuli, koja je bila na snazi do juče, prosečna penzija bila ispod 60%, možda koliko ove ili sledeće godine.
Znači, nisu ni te obaveze ove vlade iste da je onaj sistem ostao isti – sistem obračuna i usklađivanja penzija. Sve te obaveze sada su znatno smanjene i na neki način smo došli u mogućnost da se ove zaostale penzije isplaćuju.
Kada govorimo o ovim drugim zakonima, zakonu o socijalnoj zaštiti i obezbeđenju sigurnosti, dobro je ovo izjednačavanje visine sredstava za pomoć i negu drugog lica, kada je reč o korišćenju tih prava putem sistema PIO i socijalne zaštite, sredstava koja se isplaćuju preko centara za socijalni rad.
Treba reći da u ovom sistemu PIO imamo 50 hiljada lica koja su korisnici dodatka za tuđu negu i pomoć i 20 hiljada lica koja ovo pravo koriste u sistemu socijalne zaštite. Dodatak za tuđu negu i pomoć u sistemu PIO sada iznosi negde 7,5 hiljada. Ovaj drugi u sistemu socijalne zaštite – 4.600 dinara.
Svako usklađivanje je normalno, logično. Nije logično da neko isto pravo, po raznim osnovama, nezavisno gde se koristi, daje enormno velike razlike, kao što je i ministar objasnio za razlike između invalida boraca i civilnih invalida, da to isto treba uskladiti, naravno ne smanjujući visinu novčanih sredstava borcima. Uvek se za njih zalažemo, jer smatramo da je njihova borba tokom rata bila ispravna, bez obzira na zakone koji su doneti u ovoj skupštini.
Ono što je važno, vezano za ovaj zakon, želeo bih još da prokomentarišem izlaganje ministra Lalovića, koji je pre nekoliko dana na Odboru za rad i zapošljavanje govorio o tome kako moramo dovesti u red sva pitanja u oblasti socijalne zaštite i da je jednostavno neodrživa situacija da to pravo koriste i oni kojima to nije najpreče i da mnogi ljudi koriste neka prava koja jednostavno ne treba da koriste.
Sredstva treba da dobiju oni kojima su najpotrebnija. Ministar je govorio o tome kako to izgleda u porodici koja koristi ta razna prava, po različitim osnovama.
Ima mogućnost da koristi pravo materijalnog obezbeđenja, to materijalno obezbeđenje je sedam hiljada dinara, pa onda koristi pravo dečijeg dodatka, pa je dečiji dodatak sedam hiljada dinara, pa sada po osnovu roditeljskog dodatka, ako se podeli na 24 meseca, pa uzmemo pravo na četvrto dete.
Ispada da u nekoj manje razvijenoj opštini takva porodica, koristeći sva ta prava, po osnovu socijalne zaštite i socijalne sigurnosti, ima prihod od dvadesetak hiljada dinara.
S druge strane, u tim opštinama, poput opštine Lebane, Rekovac, Kuršumlija, mnogo je takvih opština gde je prosečna plata veoma mala, pa ljudi koji ne rade nigde imaju duplo veća primanja. nego oni koji koriste razna prava po osnovu socijalne zaštite i socijalne sigurnosti.
Jeste to donekle ispravno, ali moraju i predstavnici Vlade da znaju da je danas takoreći svaka suma sredstava obesmišljena. Verujte da danas i 10 hiljada, i 15 i 20, ne znači nikakvu posebnu socijalnu sigurnost. Danas ni plate od 30 hiljada dinara ne znače bogzna šta, imajući u vidu da su sve cene, cene struje, cene grejanja otišle 10, 15 puta više nego što je to bilo pre pet ili šest godina. Primera radi, cena grejanja je sada 40 dinara po kvadratu; 2000.-te godine je cena bila 2,5 dinara.
Znači, po tom osnovu koliko puta plate treba da se povećaju – treba da se povećaju 20 puta da bi se nadomestile te cene. Šta ćemo reći za veliki broj stanovništva koji ne prima ništa? Ujutru se ljudi probude, mladi, stari, srednje doba, nije važno, 30, 40, 50 godina, nema ni jedan jedini dinar. Mislim da je takvih u Srbiji najmanje milion, a možda i više. Nemaju nikakav prihod.
Zbog toga smatram da ne treba vršiti neku posebnu restrikciju u ovoj oblasti, kada je reč o socijalnoj zaštiti. Jednostavno, pokušati sve da svi imaju određena sredstva za život, minimalne uslove za život.
Ako govorimo o finansijskoj podršci porodice i o ovom zakonu, dobro rešenje je vezano za prvo dete. Po osnovu prvog deteta roditeljski dodatak je 20 hiljada dinara. Predložili smo da se ova suma uveća i da se za prvo dete dobije 30 hiljada dinara. Smatramo da je to na početku najvažnije, da su najveći troškovi za prvo dete, a da je za svako naredno dete ipak, na neki način, olakšana situacija.
S druge strane, ovo pitanje – roditeljski dodatak za drugo, treće i četvrto dete je relativno, šta je dobro. Da li je dobro dobiti tu jednokratnu pomoć, imajući u vidu veliki broj mladih, pa i drugih bračnih parova koji u startu nemaju nikakvo zaposlenje, nikakva sredstva za život? Za njih je 75 hiljada, 180 hiljada za četvrto dete, 136 za treće dete, izuzetno značajna pomoć.
Opet, ako se to podeli na 24 meseca, imamo sigurnije finansiranje za veće porodice, ali to sigurnije finansiranje, na primer, ako govorimo o drugom detetu, podelimo na 24 meseca, ispadne negde oko tri hiljade dinara za drugo dete, što je mala pomoć za te bračne parove, na ovaj način regulisano. Imamo određene amandmane, mislim da ćemo naći neko najbolje rešenje.
Ministar je posebno potencirao da je ovaj roditeljski dodatak veoma važan, jer ćemo na taj način pospešiti natalitet. U Srbiji ima samo nekoliko opština koje imaju veću stopu rađanja nego što je stopa smrtnosti.
Slažemo se sa ministrom Lalovićem da je to najvažnije pitanje danas u Srbiji, jednako važno kao odbrana zemlje. Moramo da znamo, bez obzira na tu finansijsku podršku, koja je bitna, da je veoma važno za naše društvo i za našu državu da razvijamo svest o potrebi obnavljanja stanovništva, jer imamo brojne primere na zapadu, u Zapadnoj Evropi, pre svega.
Evo, u Francuskoj i Nemačkoj je isto negativna stopa priraštaja. Sredstva za socijalnu sigurnost uglavnom koriste stanovnici Maroka, Alžira i ostalih afričkih zemalja u Francuskoj. Nema čistih Francuza. Isto tako je i u Nemačkoj.
Znači, tačno je da su finansijska sredstva veoma važna da bi se obnavljala porodica, ali je još važnije da se razvija svest o potrebi da nas ima više, da pospešimo natalitet, jer da vas podsetim, na primer, dvadesetih i tridesetih godina svaka porodica u Srbiji je imala petoro, šestoro dece.
Danas, da bismo imali prostu reprodukciju potrebno nam je najmanje četvoro dece po porodici. S druge strane, brojni su problemi kada je reč o proširenju porodice. U Srbiji danas imamo 300 hiljada pobačaja, nasilnih prekida trudnoće, na šest sklopljenih brakova beleži se jedan razvod, što je mnogo, 20 posto porodica je bez potomstva, a veliki broj ljudi nikada nisu sklopili brakove.
Tu je važno razvijati svest i o svim ovim problemima, da se sve ovo rešava na pravi način. U sadašnjem trenutku, svake godine nas je 30 ili 25 hiljada manje, za deset godina to će biti čitav jedan okrug. To je više nego Šumadijski ili Pomoravski okrug, jer ti okruzi imaju manje od 300 hiljada stanovnika.
(Nataša Jovanović, sa mesta: Koliko ima Šumadijski okrug?)
Možda ima 300.
(Nataša Jovanović, sa mesta: 324 hiljade birača ima.)
Malo pogledaj, Nataša, mislim da nisi u pravu.
U sadašnjem trenutku Srbija mora da ima konsenzus kada je reč o strateškim pitanjima. Takvo je pitanje nataliteta. Takvo je pitanje i odbrane zemlje. Pitanje nataliteta jednako gledam kao i pitanje odbrane zemlje.
Međutim, mislim da je danas u Srbiji najveći problem što nemamo konsenzus oko tih najvažnijih pitanja, a svakako da nemamo konsenzus, pre svega iz razloga što imamo svekoliku krizu elita, kriza elita je svuda i na svakom mestu.
Kriza je, kada je reč o političkoj eliti, naučnoj eliti, kada je reč o svakoj drugoj eliti, jer u suprotnom ne bi nam se događalo, na primer kada govorimo o medijima, kada govorimo o tome kako mediji treba da se ponašaju, kada govorimo o tim strateškim pitanjima.
Pre nekoliko dana na Karićevoj televiziji gosti su bili Azem Vlasi i Mate Granić. Azem Vlasi se cerio nad sudbinom Srbije i prognozirao nam budućnost iz 1878. godine, kaže, to je vaša izvorna državnost, znači, kada je Srbija bila od Beograda do Kruševca. Mate Granić je, pak, svojim vatikanskim osmehom predviđao da će u ovim pregovorima o Kosovu i Metohiji, odlučiti Amerika, pa kaže on, zna se kako će Amerika odlučiti.
Takvi gosti na takvoj televiziji, to je samo moguće u Srbiji i na nekoj, tzv. srpskoj televiziji. Zbog toga kažem, naš najveći problem danas u Srbiji jeste kriza elita, bez obzira na odgovornost naroda, elite vode narod, a mi smo danas na najnižem stupnju kada je reč o elitama koje vode zemlju, i kada je reč o politici i nauci, i svakoj drugoj oblasti.
Kada govorimo o konsenzusu, nama je konsenzus potreban i po mnogim drugim pitanjima, bio nam je potreban da donesemo rezoluciju o zaštiti zdravlja, prava na zdravlje predsednika Miloševića i prava na život.
Danas je u Srbiji valjda svakome jasno da je Milošević na Kosovu i Metohiji branio, pre svega, teritorijalnu celokupnost zemlje, branio suverenitet ove zemlje i valjda je danas i poslednjem Srbinu jasno da je na Kosovu i Metohiji bio terorizam i da se srpska država u to vreme obračunavala sa terorizmom.
Ako to svi znamo, onda je sasvim nelogično da takvu rezoluciju donosi ruska Duma, a da se u srpskom parlamentu poslanici nećkaju. Razmišljaju da li je to potrebno ili nije, a i te kako je potrebno.
Kada govorimo o Haškom tribunalu, valjda je svima danas jasno da je Haški tribunal politički sud, oni su osvedočene zločince Fatmira Ljimaja i Muslijua pustili na slobodu, njihovi Albanci i Šiptari su svedočili o njihovim zločincima, ali tu se jasno vidi, sve komandante će osloboditi, a osudiće neke čuvare.
Znači, moramo da budemo jedinstveni oko tog pitanja i oko pitanja Haškog tribunala i ne treba mnogo da se radujemo, jer evo sada su Hrvati uhvatili Gotovinu, Tadić je pozdravio hrvatsku vladu kako je to učinila na pravi način. Pustiće oni Gotovinu, to je sasvim sigurno, kao što su pustili generala Blaškića svojevremeno, osudili ga na 40 godina, onda mu to skinuli na osam godina, pa ga pustili na slobodu.
Znači, vraćam se na ove zakone, mislim da je ključna stvar, jer su ovi zakoni relativno pozitivni, da ima određene koristi i za građane i za penzionere i za korisnike socijalne zaštite.
Ali, ako govorimo o ovoj oblasti, najvažnije pitanje za Srbiju jeste porast nataliteta. To je ključno pitanje i očekujem od ministra Lalovića, od sadašnjeg ministarstva da u ovom pravcu napravi strateški plan kako bismo počeli sa priraštajem i kako ne bismo nestali kao država i kao narod. Zahvaljujem.

Nije toliko, Nataša, uopšte bitno da li sam pogrešio za 10 ili 20 hiljada. Pomoravski okrug ima ispod 300.000 stanovnika, evo Borski okrug ima ispod 300.000, Zaječarski okrug ispod 300.000 stanovnika, Rasinski okrug, tu je negde oko 300.000 stanovnika. Danas u Srbiji, kada govorimo o okruzima koji imaju ispod 300.000, od sadašnjih 22, ako ne računamo Kosovo i Metohiju, sigurno je bar desetak ili 15 okruga koji su tu negde oko 300.000 stanovnika ili ispod 300.000 stanovnika.
Kada sam govorio, mislio sam da je najvažnije pitanje da ukažemo na činjenicu da nas je svake godine za 30.000 manje, a da će nas za 10 godina biti manje za čitav jedan okrug. Mislim da je važna suština, što sam hteo da kažem, a da li baš Kragujevac, možda sam pomešao kada je reč o biračima i kada je reč o broju stanovnika.
Mislim da je relevantna stvar u odnosu na ono što sam hteo da kažem da nas je sve manje i da je ta naša politika nataliteta strateško pitanje za Srbiju, kao i sva druga pitanja koja razmatramo, ako ne damo pravu važnost za ovo pitanje, neće značiti ništa. Nećemo moći ni zemlju da branimo, ako nas za 50 godina bude četiri miliona, a takve su prognoze.
Ako se ovako nastavi biće nas oko 3.800.000 i to je katastrofa. Onda nijedan program nećemo moći da sprovedemo, ni ekonomski, jer bez odbrane zemlje, bez slobode nema ekonomskog razvoja, prosperiteta, nema napretka.
Moramo da vodimo računa i da govorimo pre svega o suštinskim pitanjima, jer ako pratim svakog govornika sada, pa nađem da neki podatak nije tačno rekao, možemo da se javljamo svakog dana na svako izlaganje i to nije dobro.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedniče, gospodo iz Ministarstva, kao što reče moja koleginica Živodarka Dacin, ovo je ključni amandman, ovo je ključni član u ovom zakonu, ključni sa aspekta pre svega programa SPS-a. Mi se zalažemo da zdravstvene usluge koje se obezbeđuju iz sredstava obaveznog osiguranja budu stopostotne i da nema participacije. Mislimo da je to jedno vrhunsko dostignuće iz nekog bivšeg sistema, iz vremena socijalizma, sve te vrednosti Socijalistička partija Srbije je negovala tokom devedesetih godina.
Naravno da je bilo dosta problema i da je bilo dosta tih usluga koje su bile i refundirane i plaćene od samih osiguranika, ali ono na čemu mi insistiramo je da u zakonu mora da bude tako zapisano, pa ako nema dovoljno sredstava ta sredstva mogu da se nadomeste na druge načine. U krajnjem slučaju, to sam govorio i prošli put kada smo govorili o zakonu u načelu, državni dug prema pojedincu nikada ne propada. Da li će biti naplaćen za šest meseci, za godinu dana, sve je to bolje rešenje, nego što je rešenje koje se nudi u ovom predlogu zakona, da imamo participaciju u visini od 5% do 30%.
Kada govorimo o intenzivnoj nezi, tu je predviđena participacija od 5%. Kada govorimo o složenim operativnim zahvatima isto je 5%. U datim okolnostima ljudi mogu da budu više dana na intenzivnoj nezi, mogu da budu i takvi složeni operativni zahvati da budu duže u bolnicama, i ovaj procenat, 5%, može da bude veoma velika suma novca za veliki deo stanovništva.
Stanovništvo je bolesno, siromašno i, ako ne drugde, bar u zdravstvenoj zaštiti svi treba da budemo jednaki, i bogati i siromašni.
Mislim da je to jedan vrhunski princip, od koga Socijalistička partija Srbije nije odstupila ni u najtežim vremenima, a ne odstupa ni danas, kada kažemo da je bolje, a verujte, u ovoj zemlji, u ovoj državi posle 5. oktobra ništa nije bolje, takoreći sve je gore. Znači, ključno naše zalaganje je za besplatno lečenje.
Ako govorimo o participaciji kao o nekom značajnom finansijskom efektu, mi smo analizirali kakvi će efekti biti ako se primeni ovaj zakon i ove odredbe zakona, znači, 5%, 20%, 35%; verujte da je učešće participacije u ukupnim prihodima Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje veoma malo. Mislim da je to učešće participacije nekoliko procenata od ukupnog prihoda, a ukupni prihod za 2006. godinu je oko 113 milijardi.
Šta to znači? Ako su ti efekti od participacije veoma mali, veoma niski, a s druge strane veoma opterećujući za svakog čoveka koji nema dovoljno novca, a veliki broj ljudi u Srbiji danas, po mom dubokom uverenju 60 - 70%, živi ispod nekog minimalnog nivoa, i ako znam da su ovde neke kolege, pre svega iz G17, govorile da je sada siromaštvo svedeno na 10 - 20%, to nije istina. Siromaštvo nikada nije bilo veće nego što je danas. Nikada veće raslojavanje stanovništva nije nego što je danas.
Znači, kada govorimo o samom fondu, pokazatelj da sam u pravu jeste stabilnost fonda. Verujte da sada učešće zaposlenih, odnosno doprinosi od zaposlenih lica, mislim pre svega na ove državne strukture, možda ova dobrostojeća preduzeća koja su se privatizovala, to učešće je oko 70% u ukupnim prihodima zavoda, odnosno republičkog fonda. Ranije, u tim najgorim vremenima, to učešće je bilo preko 80%.
Najveća stabilnost fonda jeste kada imamo te uplate, te doprinose od ljudi koji su zaposleni, pre svega u državnom sektoru i u onim društvenim preduzećima koja su radila dobro. Sada se to poremetilo i očigledno, po mom dubokom mišljenju, neće se ta situacija popraviti u nekom narednom periodu.
Jednostavno, broj zaposlenih je ključna odredba, ključna stvar kada je reč o stabilnosti fonda. Nemamo doprinose, ukoliko imamo stalno smanjivanje broja zaposlenih u svim preduzećima. Da li znate da imamo ovih meseci, pa i ovih svih godina, stalne zahteve međunarodnih finansijskih organizacija da smanjimo broj zaposlenih svuda i na svakom mestu i u javnim preduzećima. Ranije je to bilo i u svim ovim privatizovanim firmama.
Uvek smo govorili da je privatizacija u Srbiji loša iz niza razloga. Jedan od najvažnijih razloga jeste to što je svuda došlo do smanjenja broja zaposlenih. Kada u jednoj cementari imamo 3.000 radnika i 3.000 ljudi plaćalo je doprinose, sada ih imamo 700 i 700 plaća doprinose, ne može taj fond da bude u boljem položaju nego što je to bilo ranije, i ako znamo da i plate nisu bogzna kako povećane.
Hvale se ovi iz duvanske industrije, to je sjajno, neki njihov direktor je rekao kako je sada prosečna plata 1.000 evra, a oni su rekli – kada saberemo plate svih rukovodilaca, uglavnom stranaca, i nas običnih ljudi to blage veze nema. Ta prosečna plata je možda 300, 400 evra i za 200 evra manja nego u vremenu kada duvanska industrija nije bila privatizovana, kada je bila u državnoj svojini.
Iz tih razloga, nije ministar ovde, uvek preporučujemo da budu obazrivi kada je reč o međunarodnim finansijskim organizacijama. MMF i Svetska banka – ja sam uveren da će i Tomici Milosavljeviću, ministar je iz Paraćina, dosaditi više i Svetska banka i MMF, jer su njihovi zahtevi stalno jedni te isti: smanjiti broj zaposlenih, povećati poreze, smanjiti javnu potrošnju, manje dati za školstvo, zdravstvo, za sve ove potrebe, a njima što više vraćati dugove.
Kada smo kod tih dugova, ovde je jutros bila jedna polemika vezana za naše obaveze, pa ne znam, otpisaće nam dug ova banka, te druga banka, te Londonski klub, te Pariski klub, te biće bolje. Molim vas, sva ova zaduženja su došla u vreme Tita i u vreme komunizma, a u vreme Slobodana Miloševića i u vreme SPS-a mi se nismo zadužili ništa. Šta je tu apsurd? Apsurd je što su oni nama te kamate računali svih ovih godina, a istovremeno naša sredstva koja su zamrznuta u bankama u Americi, verujem da još uvek ta sredstva nismo dobili. To ništa ne važi.
Prema tome, tu je jedna ogromna nepravda i upravo iz tih razloga kada govorimo o ulozi međunarodnih finansijskih organizacija uvek svi članovi Vlade treba da imaju na umu kako se međunarodne finansijske organizacije ponašaju. Međunarodne finansijske organizacije kada daju kredite nerazvijenim zemljama kažu – ovo vam je za razvoj demokratije, tu ćete imati ne znam koliko milijardi, ali te pare se čuvaju u našim bankama i tu vam je kamata 4%. Kada te iste države traže kredite za razvoj ekonomije, industrije, poljoprivrede, tu dolaze drugi krediti gde je kamata 15 - 20%. Prema tome, o ovome treba dobro voditi računa.
Da zaključim, kada je reč o ovom našem amandmanu, zalažemo se za brisanje participacije, za besplatno zdravstveno lečenje. To je najhumanija stvar i ono što razlikuje nas od svih drugih političkih partija, mi smo jedini predložili ovaj amandman, znači da nema participacije. To je normalno, jer SPS je jedina relevantna levica na političkoj sceni Srbije. Sve druge političke partije koje su relevantne i važne su desnica i normalno je da u njihovom programu to ne piše; da su pravili te amandmane ne bi bili DSS, SRS i ostale, bili bi druga politička partija ili krajnja socijalna demagogija. To u njihovim programima ne piše. Demokrate jesu navodno neka levica, ali oni su apsolutno povezani sa međunarodnim finansijskim organizacijama i oni su izvršioci te najgore politike u Srbiji koja je bila.
Na kraju želim da kažem i iskoristim ovu priliku da predsedniku Skupštine uputim zahtev da se u što hitnije vreme na dnevni red stavi rezolucija za puštanje na slobodu našeg predsednika Slobodana Miloševića, radi neophodnog lečenja. Predsednik Milošević je ozbiljno bolestan, treba da bude na slobodi.
Ova vlada i ova skupština treba da daju garancije za čoveka koji je najzaslužniji što se agonija koja se dešava posle 5. oktobra odložila i što se nije desila tih devedesetih godina. Sasvim je jasno da međunarodni faktor, vreme će pokazati da sam u pravu, želi okupaciju ove zemlje, želi pljačku ove zemlje. Njegova borba u Hagu je najvažnija bitka za srpsku državu i srpski narod. Mislim da svi poslanici i sve poslaničke grupe treba da pokažu minimalnu korektnost i da ovu rezoluciju donesemo što pre.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde smo malopre polemisali oko toga da li je moguće da zdravstveno osiguranje i zdravstvena zaštita budu besplatni. Gotovo svi poslanici iz svih stranaka, i G17 plus, radikali, DSS, ko je sve učestvovao u diskusiji, govorili su o tome da je nemoguće da zdravstveno osiguranje i zdravstvena zaštita budu besplatni. Moguće je, to je bilo u vreme komunizma, to je bilo u vreme sedamdesetih, osamdesetih godina. Sve je bilo besplatno. Onda je u Srbiji, Jugoslaviji radilo pet, šest miliona ljudi, sve fabrike, sve ustanove, fondovi su bili puni.
Sada, ako neko kaže - to je bilo veštački, to nije bilo realno, građanstvo, narod uopšte ne zanima da li su to krediti bili i da li je bio veštački život. Situacija je bila takva. Kasnije, u vreme naše vlasti, devedesetih godina, posle sankcija i zlotvorskog delovanja međunarodnog faktora, situacija u zdravstvu bitno je pogoršana, ali danas je situacija još gora nego u to vreme naše vlasti.
Ovaj amandman na ovaj član uglavnom se odnosi na participaciju. Mi se zalažemo da se ukine participacija, da se u zakonu zapiše da je zdravstvena zaštita besplatna, jer nema prečeg zadatka za svaku vlast nego da zdravstveno osiguranje i zdravstvena zaštita bude besplatna.
Kada kažem da je čak i tih devedesetih godina bilo bolje, primera radi, danas se u apotekama za veliki broj lekova, veoma značajnih, plaća velika participacija.
Pre nekoliko sati sam razgovarao sa profesorom Simonovićem. On koristi lek gde je participacija četiri hiljade dinara. Znam za moje prijatelje koji koriste lekove gde je participacija dve hiljade, tri hiljade, a ti sa kojima sam pričao uglavnom su lekari, inženjeri, ali šta ćemo sa jednim običnim službenikom, običnim radnikom, da uzmemo takav primer, koji ima platu desetak hiljada dinara. Kako će on da plati participaciju za lek četiri hiljade, dve hiljade, pet hiljada, to je veoma teško. Ta participacija sada je negde 75 posto za pojedine lekove, a negde je valjda i više i 80 posto.
Ako bi ministar rekao da je sve to nerealno i da je naša finansijska situacija teška, mi mu uvek predlažemo da ima više mogućnosti da se situacija u Fondu za zdravstveno osiguranje popravi. Ako pođemo od toga da je najvažnija i najpreča stvar zdravstvena zaštita svakog bolesnog čoveka, prvo imamo na umu podizanje stope doprinosa. Stopa doprinosa je sada 12,3, a mogla bi da bude i 15 posto. Niko ne bi stavio neku ozbiljniju zamerku na to.
Mogli bismo da uvedemo i dodatne stope doprinosa za one najbogatije, mi danas u Srbiji imamo stotine milijardera, imamo stotine hiljada milionera, dodatne stope na osnovu imovine koju ljudi poseduju, i to bi bilo pravedno.
U krajnjem slučaju, znam za prošlu godinu da je budžet imao dotaciju negde oko pet milijardi, a ne znam za ovu godinu kakve su dotacije predviđene, zar nije realno rešenje da se iz budžeta izdvoje dodatna sredstva. Ta dodatna sredstva mogu da budu na uštrb Narodne kancelarije. Mi znamo, stotinu miliona se izdvaja za Narodnu kancelariju, za Borisa Tadića, za Đilasa. Šta je Narodna kancelarija, nego jedan lobistički klub DS-a. Ili, razne agencije; znamo da u ovom budžetu imamo agencije za reciklažu, energiju, uštedu energije i kakve sve agencije. Ove nevladine organizacije, iako su uglavnom plaćene spolja, sigurno je da ima dobar deo onih koje i dalje imaju apanažu u našem budžetu.
Znači, to je naše osnovno insistiranje, da se participacija ukine i da zdravstvena zaštita bude besplatna. Sada, kada govorimo o tome da nema boljeg rešenja za zdravstveni fond ukoliko nema veći broj zaposlenih i to je činjenica. Taj broj zaposlenih se iz časa u čas smanjuje.
Pre podne su govorili poslanici, čini mi se Šormaz, o tome kako sada u Srbiji imamo direktne investicije, a govorili su i drugi. Vi znate šta je tu apsurd. Pod direktnim investicijama se podrazumevaju i sve ove prodaje, pa sećam se, u DOS-u su 2002-2003. godine, kada je prodata Duvanska industrija u Nišu, rekli – imali smo direktnu investiciju 600 miliona evra. Kakva je to direktna investicija kada je to otišlo u potrošnju? Investicija je kada stranci ulože svoj kapital, kada naprave fabriku, kada zaposle ljude. To je direktna investicija.
Mi smo imali takvu privatizaciju u Srbiji, gde su te investicije uglavnom otišle u potrošnju, a s druge strane, znamo iz iskustva da su sve te prodaje bile na neki način pljačka. Nema u Srbiji preduzeća koje je prodato, a da se ta vrednost investitora isplaćuje od sedam do 10 godina. Sva iskustva govore u prilog tome. Dobra investicija za državu je ako se ta investicija isplati za sedam do 10 godina. Sve što je ovde prodato, to se isplatilo strancima i svima drugima koji su kupovali za godinu ili dve dana.
Gotovo sve kolege poslanici insistiraju na tome, i ministar i Vlada, svi misle da treba staviti akcenat kada je reč o primarnoj zdravstvenoj zaštiti, da se tu najveće pare ulože. Prema ovom sadašnjem finansijskom planu Zavoda, 29 milijardi je predviđeno za primarnu zdravstvenu zaštitu, 45 za stacionarno lečenje. Nacija je bolesna, mnogo je bolesnih. To je proces i sigurno ne može u ovom trenutku primarna zdravstvena zaštita da ima prioritet u odnosu na tercijarno i sekundarno lečenje.
Kada govorimo o ovom izdvajanju, a mislim da je to jedna od najvažnijih stvari, danas je učešće sredstava za zdravstveno osiguranje u bruto društvenom proizvodu 6,5%. U vreme sankcija 1998. godine smo imali učešće sredstava za zdravstveno osiguranju u odnosu na bruto društveni proizvod 6,6. Znači, nedovoljno se izdvaja za zdravstvenu zaštitu.
Na kraju, u nekom obrazloženju ministra, Ministarstva, vezano za ovaj amandman, kaže se da su to iskustva savremenog sveta i da u svim zemljama savremenog sveta, razvijenim zemljama i zemljama u tranziciji, svuda ima participacije. Ne treba mi da gledamo uvek taj moderan, savremen i bogat svet. Ponavljam još jednom, u Americi 50 miliona ljudi nema zdravstvenu knjižicu, a od toga 30 miliona dece. Znači, sva ta iskustva nisu dobra, vezana za taj razvijeni svet.
Na kraju, malopre sam govorio o rezoluciji koju je neophodno doneti u Skupštini Srbiji, a vezano za privremeno puštanje predsednika Slobodana Miloševića, radi neophodnog lečenja. Samo mogu još jednom da podvučem da je tu inicijativu za dva dana potpisalo 25.000 građana. To je najbolji dokaz ispravnosti politike našeg predsednika Miloševića, koju je vodio tokom 90-tih godina.