Dame i gospodo narodni poslanici, biću veoma kratak. Govorio sam o participaciji u prethodnom članu. Socijalistička partija Srbije se zalaže za zdravstvenu zaštitu bez participacije, za zdravstvenu zaštitu koja će biti besplatna.
Ovde smo predložili brisanje ovog člana 49. i to je logična posledica naših zahteva da zdravstvena zaštita bude bez participacije po članu 45, gde se predviđa participacija, od 5% za intenzivnu negu i složene operativne zahvate do 35% za neke druge zdravstvene usluge. Mi smo predložili da se briše ovaj član 49. u kome se kaže: "Davalac zdravstvene usluge dužan je da osiguranom licu izda račun za izvršenu zdravstvenu uslugu koji sadrži podatak o iznosu koji se obezbeđuje iz sredstava Republičkog zavoda kao pravo iz obaveznog zdravstvenog osiguranja i iznosu participacije koju plaća osigurano lice."
Znači, ovo naše zalaganje je principijelno, ako se zalažemo za besplatnu zdravstvenu zaštitu.
Mi se zalažemo i da nema izdavanja računa od strane davaoca zdravstvene usluge, premda sada mogu da kažem da možda nismo ovo najbolje predložili u smislu da treba da se izda račun, ali kada je reč samo o troškovima koji idu na teret zavoda za zdravstveno osiguranje, a najviše iz razloga što često ljudi ne shvataju da sve uplate koje se vrše pojedinačno, dakle, prema zavodu za zdravstveno osiguranje nikada ta uplata nije dovoljna za ono, ne daj bože kada čoveka zadesi, kada padne u bolnicu, kada treba da se leči.
U svakom sistemu, i u našem, pa i u ovom sistemu, taj princip solidarnosti je jako prisutan, jer svaki čovek za vreme celog svog radnog veka uplati u kasu zavoda možda nekoliko stotina hiljada, poljoprivredni proizvođači možda nekoliko hiljada, neki drugi negde između, a znamo da pojedine operacije i pojedini zahvati koštaju i nekoliko desetina hiljada evra u ovom trenutku. Znači, solidarnost je uvek prisutna.
Mi se zalažemo za brisanje i ostajemo pri tome, premda bi bolje rešenje bilo da svako ko se leči ima račun, da zna koliko košta njegovo lečenje u svakoj zdravstvenoj ustanovi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedniče, gospodo iz Ministarstva, za poslaničku grupu SPS u setu ovih zakona svakako da je najvažniji zakon o zdravstvenom osiguranju.
Posebnu pažnju ću obratiti upravo na rešenja, na ključne odredbe u zakonu o zdravstvenom osiguranju.
Ono što je najvažnije u ovom trenutku, to je da svi ovi zakoni koji su doneti posle 5. oktobra, koji se tiču radnog i socijalnog zakonodavstva, zakoni koji se tiču zdravstvenog osiguranja, znači sva ona rešenja koja se odnose na penzionere, zaposlene, nezaposlene osiguranike, svi ti zakoni su bili rigidni, sa ograničavajućim rešenjima, sa smanjenjem prava, kako penzionera, radnika, nezaposlenih lica, a u ovom slučaju, kada je reč o ovom zakonu, govori se o ograničenju prava osiguranika.
Kratko da podsetim, kada smo donosili penzijske zakone tokom 2001. godine, pa svih sledećih godina, sva ta restriktivna ograničenja odnosila su se na način usklađivanja penzija, sistem obračuna, stalno podizanje starosne granice.
Kada su se donosili zakoni u oblasti radnog zakonodavstva, kao što je Zakon o radu, isto smo imali veoma teške odredbe i kada govorimo o otpuštanju radnika, plaćenom odsustvu, godišnjem odmoru, novčanim naknadama, otpremninama, tako i kada govorimo o ovom zakonu, za koji smatram da je ključni zakon. U ovom setu zakona imamo nekoliko veoma važnih odredbi koje su izuzetno restriktivne po prava osiguranika.
Na samom početku, kada govorimo o pogrebnim troškovima, u Predlogu ovog zakona u članu 9. imamo predlog Ministarstva da se ova prava brišu. Smatramo da u ovim odredbama vezanim za korišćenje prava na pogrebne troškove od strane porodica za osiguranike koji su umrli to pravo treba ostaviti. Radi se o pravu koje egzistira decenijama posle rata do današnjeg dana. Radi se o pravu koje postoji u mnogim drugim državama i zemljama sveta.
S druge strane, neki specijalni finansijski efekti, ako se ukine ovo pravo, nisu bogzna kako veliki, imajući u vidu da je finansijski plan Zavoda za zdravstveno osiguranje za ovu godinu ili za narednu godinu, svejedno, negde oko 100 i nešto milijardi dinara, ovde se radi o sredstvima u visini od 750 miliona ili 0,76%. To su mala sredstva i teško da će se na taj način nešto bitnije popraviti u sistemu zdravstvenog osiguranja.
Moguće je na drugi način izvršiti određene racionalizacije, standardizaciju ili tipizaciju zdravstvene opreme, bolju kontrolu javne nabavke. Mislim da bi sve to imalo mnogo veće efekte, nego što ćemo imati sa ovim rešenjem o ukidanju pogrebnih troškova.
Za nas u SPS-u ključna stvar jeste uvođenje participacije; na mala ili velika vrata, kako god želite, u članu 45. uvodi se participacija. Ta participacija kreće se od pet do 35%. Smatramo da je ova ključna odredba u direktnoj suprotnosti sa našim programom, sa našom politikom. Socijalistička partija Srbije se uvek zalagala, i takvu politiku vodila, da zdravstveno osiguranje, odnosno zdravstvena zaštita mora da bude besplatna.
Primera radi, ako govorimo konkretno o pojedinim rešenjima, vezano za ovaj član 45, stacionarno lečenje, znači, bolničko lečenje biće participirano od strane osiguranika, od pacijenata, od bolesnika sa 20%. U nekim uslovima to mogu da budu veoma velika sredstva. Ako se neko leči mesec ili dva meseca, iza toga stigne faktura na 100 ili 200 hiljada, to učešće i ta participacija bi bila 20 ili 40 hiljada. To su ogromna sredstva za veliki deo stanovništva u zemlji Srbiji.
Čak i za ova rešenja vezana za intenzivnu negu ili za složene operativne zahvate, gde se kaže da je tu participacija i učešće bolesnika, pacijenta samo 5%, smatramo da i ta sredstva mogu da budu izuzetno velika, ogromna i da budu faktor odvraćanja pacijenta, bolesnika da se leči. Tu su i skupe usluge, ne radi se samo o bolničkom danu. Radi se o skupim preparatima, znamo koliko i operacija košta. Ranije sam to pratio, operacije su bile i po 20-30 hiljada maraka; računi su bili ogromni. Šta će značiti, jer i tih 5% su izuzetno velika sredstva i veliki namet za osiguranike.
Ministar će najverovatnije reći – nije realno to što pričate u SPS-u, jednostavno nema dovoljno sredstava, mi moramo da se prilagodimo situaciji kakva jeste. Po nama, veoma je važno da sva prava budu zapisana u zakonu, pa makar i ne bilo sredstava za sve te namene, potrebe bolesnika. Jednostavno, imamo situaciju i poznajemo razne sisteme refundacije. Ukoliko u nekom trenutku, a taj trenutak je čest, nema dovoljno sredstava u Zavodu za zdravstveno osiguranje, postoji sistem refundacije. Ta refundacija se isplaćuje za šest meseci ili godinu dana. Nekada ta refundacija može da se isplati i nekoliko godina kasnije. Ali, ono što je najvažnije - to pravo postoji. Duboko sam ubeđen, državni dug prema pojedincima nikada ne propada.
Ovo je najgore rešenje kada se u startu kaže – za bolničko lečenje 20% je participacija, za intenzivnu negu, za složene operativne zahvate biće 5%, a ovo nešto drugo veći procenat; mislim da je to pogubno rešenje.
Kako to možemo da rešimo? Ministar će u nekom svom obrazloženju reći – nema dovoljno para. Možemo da se založimo za povećanje stope doprinosa. Zašto stopu doprinosa ne bismo povećali?
Zar ima nešto preče i važnije u jednoj državi i društvu od zdravstvene zaštite? Od toga nema ništa preče – ni obrazovanje, ni bilo šta, ništa nije važnije od lečenja bolesnika. Kao što svi znate, jedina želja svakog bolesnog jeste da ozdravi. Ne treba bežati od povećanja stope doprinosa.
S druge strane, mnoge zemlje poznaju dodatne stope doprinosa, dodatne poreze. Mi u ovoj našoj zemlji Srbiji, kao što vidite, imamo veliki broj tajkuna, toliko bogatih ljudi, čiji se kapital meri milijardama; na svim rang-listama oni su u svetu, Evropi, pri samom vrhu. Ali, ne radi se samo o njima. Gotovo sam uveren da u Srbiji ima na stotine hiljada ljudi koji imaju ogroman kapital. Znači, uvesti dodatne poreze, doprinose za one ljude koji imaju mnogo. To bi bilo jedino pravilno i jedino realno rešenje.
Možemo da govorimo o svakom vremenu. Ako govorimo o vremenu posle 5. oktobra, 1.000 preduzeća je prodato budzašto; hiljadu vlasnika postalo je bogato preko noći. Ti ljudi su sada vlasnici poslovnih prostora sa 1.000 kvadrata. Mislite da oni plaćaju neke naročite doprinose?
Znači, postoji modus, postoji rešenje da se Zavod za zdravstveno osiguranje ili Republički fond, kako popularno kažemo, na mnogo bolji način popuni.
S druge strane, svesni smo da svi članovi ove vlade, a i članovi prethodne vlade, znači, svi posle 5. oktobra koji su bili u vlasti, izuzetno razmišljaju o tome šta kaže MMF, Svetska banka, međunarodne finansijske organizacije. Više puta sam govorio u ovoj skupštini da ne treba po svaku cenu slušati međunarodne finansijske organizacije. Međunarodne finansijske organizacije uvek žele, pa i u ovom slučaju, da se smanji javna potrošnja. Zašto žele da se smanji javna potrošnja? Oni žele da im se njihovi dugovi vrate što pre. To je pod jedan.
Druga još važnija stvar, mnogi svetski analitičari, teoretičari, ekonomisti, mislioci, poput Čomskog, poput Štiglica su govorili o tom pljačkaškom pohodu međunarodnih finansijskih organizacija prema svim zemljama, pa i prema svom narodu. Nama ne može biti dobar primer, recimo, Amerika ako govorimo o socijalnom osiguranju. U Americi 50 miliona ljudi nema zdravstvenu knjižicu, a od tog broja 30 miliona su deca. Da li tu ima pravde? Mi ne možemo na njih da se ugledamo.
Ako ove međunarodne finansijske organizacije uopšte ne brinu za svoj narod, za svoju zemlju – jer matica i MMF-a i Svetske banke su SAD, bez obzira što se direktori menjaju, pa je često direktor MMF-a iz Evrope, Svetske banke iz Amerike, ili se to okrene, to uopšte nije bitno, sve to diriguje Amerika – sigurno neće brinuti za nas, šta njih briga šta se dešava u Srbiji.
Znači, mi smo protiv participacije i naši amandmani se odnose na to. Smatramo da efekti sa ovim participacijama za Fond zdravstvenog osiguranja neće biti veliki, a sa druge strane ovo će biti ogroman pritisak na sve osiguranike, na sve ljude koji su bolesni.
Naravno, ako govorimo o zakonu imamo niz drugih primedbi, smatramo da zakon ima niz drugih manjkavosti. Primera radi, kada govorimo o ukidanju putnih troškova u okviru filijale, imamo stvarno jednu apsurdnu situaciju koja može da se desi. Ministar je iz mog kraja i on zna da, primera radi, osiguranici iz Svilajnca mogu da se leče u Paraćinu, imamo odlične lekare u Paraćinu, imali smo doktora Stevanovića, mnogi su išli kod njega. Kilometraža je 55 ili 60. Znači, tu nema naplate putnih troškova. Sa druge strane će biti naplate između jedne i druge filijale, gde je udaljenost od ambulante do bolnice 20 kilometara. Mislim da to treba da se ispravi.
Kada govorimo o manjkavostima ovog zakona imamo još nekoliko primedbi: pooštravanje uslova za isplatu bolovanja, brisanje ovih stomatoloških usluga totalno za većinu stanovništva. Naša velika primedba je vezana za status pokrajinskog zavoda. Skoro je neverovatno da pokrajinski zavod ne podnosi izveštaj nikome. Mi sada imamo situaciju da ispada da je Republički zavod nadležan od Beograda do Vranja, Bujanovca, a za Vojvodinu nije nadležan. Mislim da to treba ispraviti. Pokrajinski zavod mora da ima isti status kao i sve filijale u Srbiji.
Kada govorimo o odnosu između državnog i privatnog sektora, kada govorimo o zakonu o zdravstvenoj zaštiti, mi u SPS-u se uvek zalažemo za državni sektor. Državni sektor je bolji, pravedniji, solidarniji, nije dovoljno efikasan, ali država uvek ima mogućnosti da dovede efikasnost državnog sektora na pravi nivo. Ne može privatni sektor da se tretira isto kao i državni sektor, premda stoji ovo veliko pitanje, o kojem je govorio i doktor Vučićević, što se tiče rada lekara u državnim ustanovama u poslepodnevnim satima, da li će oni to vreme koristiti uglavnom za taj rad posle podne, a pre podne kada rade u državnoj službi za onu platu da to bude na neki način minimizirano.
Još nekoliko stvari, vezano za govor kolege Marića. On je govorio, između ostalog, da je najgore vreme prošlo, vreme sankcija, sada ide sve bolje. Nažalost, kolega Mariću, ne mislim da je najgore vreme prošlo. Veliki je znak pitanja da li je to najgore vreme prošlo, mislim da nije.
Govorio je o neredovnoj uplati doprinosa, firme nisu radile. Verujte da su zakoni takvi da se sada i porezi i doprinosi regularnije plaćaju, ali imamo jedan drugi veliki problem: veliki broj firmi i preduzeća takoreći se ugasio, tamo se ništa ne radi, tamo ljudi jednostavno ne rade.
Imamo hiljadu takvih firmi, gde ljudi uopšte ne rade. Nema plata, nema poreza, nema doprinosa, nema ničega. Kada govorimo o tome da je bolje vreme, ne verujem.
Govorio je da su se nesrećni ratovi desili našoj zemlji; jesu, nama je sve nametnuto i valjda je svima jasno u ovoj skupštini da se međunarodni faktor nije promenio ni za jotu kada je reč o odnosu prema srpskoj državi i prema srpskom pitanju. Pošto-poto žele da ukinu Rezoluciju 1244, da izvrše reviziju Dejtonskog sporazuma. Kolega je pričao o tome, iako to nije tema ovog zakona.
Na kraju želim da istaknem još jednom naše programske ciljeve, od kojih nećemo odstupiti. Tu postoji jedna stvar koja je ostala na snazi. Svaki osiguranik treba da ima zdravstvenu knjižicu, mora da bude osiguran, nezavisno od toga da li je bio nezaposlen, da li je bio poljoprivrednik. To je jedan vrhunski domet socijalizma, socijalističkog društva, mora da ostane na snazi.
Druga stvar, na čemu insistiramo, jeste da zdravstveno osiguranje i zdravstvena zaštita moraju da budu besplatni. Ako nema dovoljno sredstava može da se traži neko drugo rešenje – povećanje stope doprinosa, uvođenje dodatnih doprinosa i poreza za ove najbogatije. U krajnjem slučaju, državni dug nikada nije propao. Najgore je to pravo izbrisati iz zakona. Onda nema nikakvih šansi da se bilo šta uradi, a sa druge strane veliki broj siromašnih ljudi u Srbiji ostaće bez najelementarnijeg prava, a to je pravo na život, jer jednostavno neće biti u prilici da se leče.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministre Laloviću, predsedniče Markoviću, za nas u SPS ovaj zakon nije sporan, kada je reč o obavezama i odgovornostima poslodavaca i kada je reč o obavezama, na neki način, i odgovornosti zaposlenih.
Samo ću da se zadržim na pravima zaposlenih. Mislim da je to najspornija stvar u ovom predlogu zakona. Kada je reč o pravima zaposlenih ona će ostati mrtvo slovo na papiru, bez obzira što se u ovom zakonu, u ovom poglavlju, u članovima 22. i 23, govori da su prava zaposlenih da mogu poslodavcu da daju predloge, primedbe, da mogu da odbiju posao pod određenim uslovima. Mislim da od toga nema ništa, pre svega, iz razloga što je u našoj državi posle 5. oktobra promenjen osnovni sistem, sistem vrednosti, promenjeni su zakoni.
Najveći je problem upravo u Zakonu o radu. Po tom Zakonu o radu, koji je matični, osnovni zakon, poslodavac je sve, radnik nije ništa, zaposleni takoreći nema nikakva prava, a jedan stalni Damoklov mač za sve zaposlene jeste otkaz od strane poslodavca, koji je moguće dati u svakom trenutku.
Da se samo podsetimo, taj zakon koji je donet 2001. godine kaže da je otkaz od strane poslodavca moguć zbog rezultata rada, koje ocenjuje poslodavac, moguć je ukoliko poslodavac iznenada utvrdi da zaposleni nema adekvatno znanje, da nema adekvatne sposobnosti, moguće je usled radne nediscipline, koju opet ocenjuje poslodavac, moguć je usled organizacionih, tehničkih ili tehnoloških promena.
Ako sve to imamo u vidu, onda gotovo svaki zaposleni nema nikakva prava. Jednostavno, on ne sme ni da pokuša da odbije posao, bez obzira o čemu se radi. Takva je situacija kada govorimo o privatnim preduzetnicima, gde znamo kakve su te privatne gazde: ohole, gramzive, 90 posto su takvi, gde radnici i zaposleni ne smeju ni da pomisle da odbiju bilo kakav posao, da odbiju da rade više od punog radnog vremena, jer ovde se baš o tome radi, a kamoli da daju neke predloge, sugestije, primedbe, bez obzira koja je tema na dnevnom redu.
To se ne odnosi samo na privatna preduzeća. Najgora situacija jeste u privatnim preduzećima. Takva je situacija i u javnim preduzećima, u ustanovama, institucijama, školama, bolnicama. Svuda se preti otkazima, svuda se preti tehnološkim viškovima. Jednostavno, u takvoj situaciji svako od zaposlenih bespogovorno sluša svog poslodavca, bilo da je reč o privatnom preduzetniku, bilo da je reč o direktoru škole, direktoru bolnice, svi izvršioci su kao pod jednom direktivom - izvršiti svaki mogući zadatak.
To se odnosi i na društvena preduzeća u kojima su ljudi ostali bez posla, 300-400 hiljada ljudi je ostalo bez posla.
U jednoj fabrici, gde je prepolovljen broj zaposlenih, mislite da će neko od tih koji su ostali na poslu da kaže svom poslodavcu – moji su uslovi ti i takvi, neću da radim više od punog radnog vremena, moje su primedbe te, moji su predlozi takvi. Ljudi, od toga nema ništa. Kada govorim o ovim stranim poslodavcima, tu situacija ništa nije bolja, sve je slično.
Evo, svi ministri od 5. oktobra su se hvalili velikim uspehom "Sartida". U tom "Sartidu", gde je proizvodnja povećana pet puta, danas sam saznao da je prosečna plata 200 evra. Znači, radnici imaju pravo na približnu platu kako je to u nekim drugim zemljama, ali nema od toga ništa. Da neko pomisli da kaže - neću da radim za 200 evra, tražim neku veću platu.
Znači, nema od toga ništa, promenjen je sistem, zakon je surov i dok je takav zakon i sva prava zaposlenih su svedena gotovo na nikakva prava. Jednostavno, svi zaposleni moraju bespogovorno da slušaju svoje gazde.
U samom zakonu ima nekoliko predloga vezano za formiranje odbora za bezbednost, pa biće veći broj članova zaposlenih u odboru i sva ova priča o kojoj sam govorio na početku odnosi se na ovaj odbor. Jednostavno, predstavnici zaposlenih bespogovorno moraju da slušaju svoje poslodavce, svoje gazde, tako da neće to dati nikakav poseban rezultat.
Ili kada govorimo o sindikatu, pa se kaže u ovom zakonu da je odnos sindikata i odbora takav da se uređuje kolektivnim ugovorom. Znamo da kolektivni ugovor nije obavezan, odnosi se samo na javne službe, preduzeća, ustanove.
Kolektivnih ugovora nema tamo gde je najteže, gde je najveća eksploatacija, tamo gde su gazde i poslodavci najsuroviji. To su, pre svega, privatna preduzeća i sve što je privatizovano posle 5. oktobra. To je 1000 preduzeća i znamo kakva je situacija u svim tim preduzećima.
Sa druge strane, znamo kako se sindikati ponašaju. Osim Samostalnog sindikata, svi drugi sindikati koji su samo na papiru reprezentativni uvek su u funkciji vlasti, uvek u funkciji nekog tuđeg i drugog interesa.
Formiranje uprave za bezbednost smatram da je jedna bespotrebna stvar, umnožava se administracija i samo da podsetim ministra Lalovića da imamo velike najave otpuštanja radnika u zdravstvu, u prosveti, u takoreći svim ustanovama i institucijama, a znamo da posle 5. oktobra 20.000 ljudi je zaposleno, novih ljudi, u državnim strukturama. Znači, sve što se tiče ministarstava.
Neverovatna stvar, ali istinita. Znači, do 2000. godine u tim državnim strukturama, pri ministarstvima, upravama, bilo je 9.000 radnika, a sada ih je 27.000.
Postavlja se pitanje kada insistiramo na restrukturiranju javnih preduzeća, pa će u EPS-u ostati bez posla 20.000 ljudi, imamo višak u ovim državnim strukturama, ti ljudi koji su primljeni posle 5. oktobra. Ali, radilo se o partijskoj liniji, dajte da zaposlimo sve svoje, da ih zbrinemo.
To su uglavnom oni koji su šetali svih tih godina, ali je mali broj zbrinut, veliki je broj ljudi bio u tom trenutku, ali svi su naravno prevareni, tako da ova uprava za bezbednost ništa drugo ne znači nego samo gomilanje novog broja ljudi, zaposlenih pri ministarstvima. Naše mišljenje je takvo i kada je reč o agencijama i svim drugim službama.
Ovde treba praviti još jednu paralelu. Kada govorimo o pravima zaposlenih, pa se u zakonu kaže da zaposleni imaju prava. Ako bismo pravili neku paralelu sa državnim pitanjima, najvažnijim državnim pitanjima, mi bismo imali ovakvu situaciju.
Evo, primera radi, svi naši najvažniji i najviši državni funkcioneri, počev od Vuka Draškovića, Svetozara Marovića, Tadića, pa i Koštunice, svi imaju pravo, ali ne samo pravo i obavezu da kažu međunarodnom fakturu kada je reč o Rezoluciji 1244 da je ona rešila pitanje Kosova i Metohije kada je reč o statusu i da mi danas-sutra Savetu bezbednosti možemo da govorimo samo o modelu autonomije, o suštini autonomije.
To je čista glupost, teza koja se sada pojavljuje - više od autonomije, a manje od nezavisnosti. To je pravo i obaveza svih državnih funkcionera, ali to niko ne sme da kaže međunarodnom faktoru. Kao što ovde zaposleni ne smeju ništa da kažu svom poslodavcu i svom gazdi.
Ili npr. znamo dobro da je Marti Ahtisari, predstavnik Ujedinjenih nacija za pregovore o budućem statusu Kosmeta, član Međunarodne krizne grupe. Znamo da Međunarodna krizna grupa ima neprijateljski odnos prema Srbiji i srpskoj državi godinama i znamo unapred kakvo će rešenje Ahtisari da da kada je reč o našem najvažnijem političkom i državnom pitanju.
Niko ne sme da kaže, rekla je to čini mi se predsednica Koordinacionog centra Sanda Rašković-Ivić i niko od važnijih funkcionera. Znači, džabe što oni imaju pravo i što imaju obavezu, oni ne smeju to da kažu.
Kada govorimo o pravima Mađara, evo rezolucija koja je doneta. Znamo da se radi po scenariju. Mađari i sve nacionalne manjine u Srbiji imaju najveća prava u Evropi. Nigde takvih prava nema kao što imaju nacionalne manjine u Srbiji, ali niko ne sme da kaže. Ljajić je nešto govorio na sastanku, ali od najvažnijih funkcionera, Vuk Drašković tako nešto da kaže, taman posla, Boris Tadić, taman posla.
Kada govorimo o Haradinaju, doneta je odluka da može da se bavi politikom, pa kao nešto suspendovano i vratiće mu to ponovo. Niko nije smeo da saopšti i da kaže da je to katastrofa, takvo ponašanje Haškog tribunala je nedozvoljeno itd.
To niko ne sme da kaže, kao što niko ne sme da kaže da se našem predsedniku Slobodanu Miloševiću otežava odbrana u Haškom tribunalu, počev od dokumenata pa do silnih drugih stvari, iako znamo da je ta politika bila ispravna.
I sada je ministar Lalović ponovo govorio o sankcijama. Sankcije jesu bile nepravedne i potvrda te naše politike je upravo ovih dana. Harold Pinter, član udruženja, međunarodnog komiteta odbrane Slobodana Miloševića, dobitnik je Nobelove nagrade za književnost.
Noam Čomski, najveći kritičar novog svetskog poretka, globalizacije i svega što se desilo u našoj zemlji, proglašen je najvećim intelektualcem 20-tog veka, ali džabe sve to što mi govorimo.
Ovo je jedan mikroplan, pravo zaposlenih prema poslodavcu i prava i obaveze najviših državnih funkcionera da kažu ono što je najvažnije za ovu državu. Takvih primera ima sijaset.
Najviši državni funkcioneri Albanije govore o tome kako Kosovo i Metohija treba da bude nezavisna država. Niko nije smeo da se suprotstavi tome, niko od naših najvažnijih državnih funkcionera. Ove stalne ucene vezano za Mladića i Karadžića. To je sada uslov za pridruživanje i ti uslovi će se stalno povećavati.
A istovremeno ministar spoljnih poslova Engleske Džek Strou kaže da Gotovina više nije uslov nizašta, Hrvati mogu taj proces da završe do kraja i tako će najverovatnije biti, ali biće zato što niko od naših najviših državnih funkcionera ne sme ništa da kaže.
Upravo dolazimo do toga da je u Srbiji najveći problem što su ti državni funkcioneri, najviši, neki su ucenjeni Hagom, neki su švercom duvana, slušali smo Momira Bulatovića ovih dana i vidimo kako se to dešavalo, neki su uplašeni sami po sebi, a neki su u permanentnom vazalnom odnosu. Svakog možete da prepoznate u mojim rečima.
Prema tome, nešto slično vezano je za ovaj zakon. Znači, problem ovog zakona, mi ćemo glasati najverovatnije za ovaj zakon, ali je problem što ova prava zaposlenih, da se ona ostvaruju, od toga nema ništa jer je promenjen sistem, donet je novi Zakon o radu, sve se meri prema tom Zakonu o radu.
U tom novom sistemu na sceni je divlji kapitalizam, sve humane vrednosti koje smo podržavali, koje smo imali u toku tih najtežih 10 godina, sve je to precrtano kao rukom.
Prema tome, možda nije bilo najkvalitetnije poređenje, ali sve je to istina i jednostavno ovaj zakon može da bude dobar u smislu samo da će se tom kaznenom politikom naterati poslodavci da izvršavaju one obaveze o kojima je govorio ministar Lalović, a sve drugo je veliki znak pitanja.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje je dobar zakon. Ovo je jedan od retkih zakona koji će, verujem, sve poslaničke grupe vrlo rado prihvatiti.
Osnovna naša zamerka ovom zakonu je što Vlada ili ministar prave razliku kada je reč o povezivanju radnog staža za zaposlene kojima nije uplaćivan doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1991. do 2000. godine i za period od 2000. do 2003. godine. To je naša suštinska primedba. Naravno, mogu da postoje još neke primedbe, bolje formulacije, tehničke ispravke, ali mislim da je ovo pitanje suštinsko i najvažnije.
U tom pravcu smo i podneli amandman u kome se kaže da pravo na uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom ima lice koje je u periodu od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine bilo u radnom odnosu u preduzeću, bilo da je reč o privrednom društvu, ustanovi, banci, nekoj drugoj finansijskoj organizaciji, zemljoradničkoj zadruzi u Republici Srbiji, a koje je u tom periodu bilo prijavljeno na osiguranje a nije mu uplaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Smatramo da je ovaj problem jednako težak za sve zaposlene, bez obzira gde su radili i gde rade, jer problem neuplaćenih doprinosa i nemogućnost da se stiču i ostvaruju prava na osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja jednako pogađaju sve ljude.
Smatramo da je rešenje koje smo predložili adekvatno, celishodno i računamo da će sve poslaničke grupe, bez obzira što naš amandman nije prihvaćen na Odboru i nije prihvaćen od Vlade, ali da ćemo se zajednički dogovoriti da jednostavno za sva lica koja nemaju povezan radni staž od 1991. do 2003. godine to uradi država. Na taj način država pokazuje najbolju nameru, čega nije bilo tokom velikog broja godina ili bar u poslednjih pet godina, za sve one radnike i sve zaposlene, za sve firme koje su bile u najvećim teškoćama.
Kada je reč o periodu od 1991. do 2000. godine, znamo kako su naša preduzeća, firme, pa i banke poslovale i šta se sve dešavalo. Bile su sankcije, otežana proizvodnja, jednostavno, veoma je teško bilo mnogim firmama i preduzećima da ispunjavaju elementarne obaveze, počev od plata, a posebno kada je reč o obaveznom socijalnom osiguranju. Svakako, u okviru tog obaveznog socijalnog osiguranja najvažnije pitanje za sve te ljude je penzijsko i invalidsko osiguranje.
Kada govorimo o zdravstvenom osiguranju, najčešće su se knjižice overavale nezavisno od toga da li su se uplaćivali doprinosi. To je bilo humano, to je bilo opravdano, ali to vreme prođe i ako neko nije uplatio doprinos za zdravstveno osiguranje vremenski to ne znači ništa. Ako nema uplate za penzijsko i invalidsko osiguranje onda jednostavno nema povezani staž i nemoguće je da se ostvari pravo na penziju.
Na ovaj način država u ovom trenutku brine o tim ljudima i to je jedan dobar pokazatelj.
Kada govorimo o periodu od 2000. do 2003. godine, smatramo da sva zaposlena lica, svi radnici i službenici treba da imaju isti status, ali je pomalo nejasna situacija šta se desilo sa firmama koje su prodate, da li su kupci imali, a imali su, obavezu da uplate doprinose.
Najbolji primer jeste "Sartid". Znamo kako je prodat. Mnogi su se ovde hvalili da je to najbolje rešenje, jedna od najznačajnijih prodaja u to vreme. Znamo da je "Sartid" prodat za veoma male pare, iako je mnogo više vredeo, a sa druge strane, ono što je veoma važno, država je takoreći otpisala sve te dugove. "Sartid" je otišao u stečaj. Ne znam tačno koja je suma, nekoliko stotina miliona dolara ili evra je otišlo pod led i sada to država mora da pokriva, umesto da to pokrije kupac, oni koji su kupili tu firmu.
Kada govorimo o tom odnosu u privatizaciji, stvarno je takva situacija. Naši brojni kupci, oni koji su kupili naše firme u periodu od 2000. do 2003. godine, nisu vodili računa ne samo o uplati ovih doprinosa, već se radi o mnogim drugim stvarima koje su isto tako bolne. Pre svega, nema te prodaje gde nije bilo otpuštanja radnika. Ključna je stvar, ako se neka firma proda, da se poveća broj zaposlenih, a ne da se smanji. Mnogo toga je bilo u privatizaciji, ali to je posebna tema.
Pozivam sve poslanike i sve poslaničke grupe da ovaj naš amandman, koji je skoro identičan sa amandmanom Srpske radikalne stranke, prihvate u danu za glasanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, odredbe ovog zakona koje se odnose na ovaj član su svakako bolje nego što su bile u zakonu koji je doneo DOS 2003. godine februara meseca. Međutim, mi smo predložili amandman da najniža penzija ne može da padne ispod 25%.
Znači, u ovom predlogu zakona ministar i Vlada Republike Srbije su predložili jedno dobro rešenje, bar u prvom delu ovog člana, gde se kaže da je najniža penzija 25% od prosečne zarade na teritoriji Republike Srbije, ali kasnije se kaže da ta najniža penzija može da padne i do nivoa ispod 25%, s tim što bi se onda usklađivanje vršilo do 20%. Naš je predlog da najniža penzija nikako ne sme da bude ispod 25% prosečne zarade.
Naravno, mi smo svesni da jedna takva penzija od 25% prosečne zarade nije neka penzija, jer se radi o sredstvima koja su vrlo mala, vrlo niska, to je u ovim uslovima oko 6.000 dinara, možda i niže.
Znamo veoma dobro šta se danas može kupiti za te pare, imajući u vidu pogotovo da su cene komunalnih usluga, kada je reč o struji, telefonu, otišle u nebo, i danas možemo da kažemo sasvim sigurno da ta najniža penzija ne može da pokrije te najelementarnije potrebe stanovništva, odnosno penzionera sa ovakvim penzijama. To je neko malo bolje rešenje nego što je utvrđeno zakonom od 2003. godine.
Očigledno je da se, pogotovo posle 2000. godine, negde u periodu od 2001. godine pa do današnjeg dana, društvo sasvim raslojilo, da mi danas u Srbiji imamo nekoliko stotina milijardera, da imamo sigurno nekoliko hiljada milionera, da imamo deset ili 15% ljudi koji relativno solidno žive, a to su ljudi koji su u vlasti i pri vlasti, koji rade kod bogataša na nekim važnim i ključnim mestima, a sa druge strane imamo masu stanovništva, možda 80% ljudi koji jedva preživljavaju.
Naravno, to se pre svega odnosi na radnike i penzionere čije su penzije i plate veoma male i nisu dovoljne da se podmire elementarni troškovi.
Sa druge strane, imamo još nepovoljniju situaciju kod ljudi koji nemaju nikakav posao, njih je preko milion, koji nemaju nikakvu nadu da se zaposle, tako da je Srbija danas jedna totalno polarizovana zemlja kada je reč o ekonomskom stanju i pogotovo ekonomskom stanju ljudi koji žive u Srbiji.
Ovo rešenje po našem amandmanu jeste ublažavanje odredbi koje su date u osnovnom zakonu i računam da će svi poslanici da se opredele za naš amandman, jer daje kakvu-takvu sigurnost; nije sigurnost, ali je ipak bolje nego što je dato u osnovnom zakonu.
Kao i moj kolega Miša Petronijević i ja želim ovog puta jasno da kažem da SPS ima sasvim jasan stav kada je reč o Predlogu ovog zakona.
Podneli smo nekoliko ključnih amandmana od kojih nećemo odustati, pre svega kada je reč o starosnoj granici. Ona se ne može pooštravati po našem amandmanu bar do 2011. godine, kada će moći da se ostvari ta odredba o 65 godina života kao granici za starosnu penziju.
Naš stav je sasvim jasan kada govorimo o usklađivanju, znači o načinu i dinamici usklađivanja, ali mi to sada stavljamo na stranu. Najvažnija odredba u tom našem amandmanu jeste da prosečna penzija ne sme da bude ispod 60% prosečne plate. To je otprilike neko stanje kakvo je sada. Prema nekim našim računicama, prosečna penzija u odnosu na prosečnu platu je negde oko 60%.
Kada govorimo o odredbama ovog zakona o povezivanju radnog staža, zalažemo se, i nećemo odustati od toga, da se radni staž svima poveže, a ne samo onim radnicima, službenicima koji su radili od 1991. do 2000. godine, nego i do 2003. godine.
Ti naši stavovi su sasvim jasni i razlikuju se od stavova npr. Demokratske stranke. Bili smo svedoci svih ovih dana, nekoliko dana ranije, gde je šef poslaničke grupe Dušan Petrović ronio suze, borio se za penzionere, govorio da je to nečovečno, da to nije u redu, da nije moralno, a pri tome je zaboravio da je sve ovo što je doneto 2001, 2002. i 2003. godine bilo pod patronatom njegove stranke.
Upravo je Demokratska stranka usvojila način usklađivanja po kome su penzioneri svedeni na ove penzije koje imaju sada; znači, tromesečno usklađivanje sa 50% rasta plata i troškova života. Upravo njegova stranka je glavni protagonista da se preko noći podigne starosna granica sa 60 na 63 godine za muškarce, odnosno sa 55 na 58 za žene. Upravo je njegova stranka usvojila zakon po kome su se stalno smanjivale stope doprinosa.
On je pre nekoliko dana govorio o tome zašto ministar, zašto Vlada ne povećaju stope doprinosa. Te stope doprinosa su bile u naše vreme 26, 27, 28, 32%, da bi se danas došlo do 22%. Ko je sve to doneo? Demokratska stranka, Dušan Petrović, njegovi poslanici. Pozivam ga, a nema ga danas u Skupštini, neka dođe, neka kaže građanima Srbije ko je doveo do ovakve situacije kada je reč o penzionerima, kada je reč o svim ovim odredbama koje su donete do 2003. godine. To su ključne odredbe koje su dovele penzionere u ovakvu situaciju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Petroviću, ako se usvajaju naši amandmani položaj penzionera biće isti. Ono što je ključno, to je naš sledeći amandman. Znači, prosečna penzija će biti 60% od prosečne plate. Danas je prosečna penzija oko 60% od prosečne plate.
Ko je kriv što je prosečna penzija došla sa 90% od prosečne plate na 60% od prosečne plate? Kriv je DOS, kriva je Demokratska stranka. Upravo ste vi, gospodine Petroviću, i vaši poslanici dve godine ranije usvojili tzv. švajcarsku formulu. Preko noći je prosečna penzija sa 90% prosečne plate došla na 61 ili 62%. Znači, za dve godine prosečna penzija je sa 90% pala na 60%. Mi sada upravo ovim amandmanom sprečavamo da dođe do daljeg urušavanja penzija i položaja penzionera. Mislim da je to ključni amandman.
Kada govorite o tome da je penzionerima potrebno da se više leče, to je tačno. Ali ne leče se više samo penzioneri. Svi se leče više. Imali smo bombardovanje od strane agresora i toliki broj ljudi je oboleo sada od karcinoma, oko 40% je više nego u nekom pređašnjem vremenu.
Vi i vaša vlast nikada niste bili spremni da tražite odštetu od tih ratnih zločinaca, Klarka, Klintona i svih onih koji su nas bez razloga bombardovali, ali to je vaša politika, politika vaše stranke, politika DOS-a. To znači bez dostojanstva, bez reciprociteta, sve kako kažu gazde iz inostranstva. Zbog toga smo mi došli u ovu situaciju.
Kada govorite o tome kako je Đinđić srušio Miloševića – kako ga je srušio? I kuso i repato se udružilo 2000. godine da se sa vlasti skine Slobodan Milošević, SPS i sve patriotske snage. Kako? Uz velike pare koje ste dobili iz inostranstva. Lideri DOS-a su dobili 100 miliona dolara. "Otporaši" su dobili 70 miliona dolara.
Molim vas, pre mesec dana jedan poslanik, koji je ranije bio "otporaš" je pričao ovde, imam svedoke, kaže – u Banjaluci 2000. godine pozove nas major CIA da nam da instrukcije i govori nam o tome kako treba da rušimo Miloševića, te gotov je, te overi ga. Ali, na kraju te priče on i još jedan od vođa "otporaša" kaže – mi pođemo kući, a torba je u gepeku, kažem daj da stanemo da vidimo šta je, hajde; 200.000 dolara su ta dvojica dobila.
Naravno, taj časni čovek koji je sada poslanik u Skupštini, neću da kažem kako se zove, kaže – ja ovo ne prihvatam, jer ako CIA nama daje 200.000 dolara, šta je dala liderima DOS-a? Na tom skupu su bili, takoreći, svi lideri DOS-a: Vuk Obradović, Batić, ko sve ne. Šta su oni dobili? Znači, dobili ste velike pare da srušite tu patriotsku vlast.
Dali ste lažno obećanje građanima Srbije – stiže 6 milijardi, biće evropske plate, fabrike će proraditi, rešićemo Crnu Goru, rešićemo Kosovo i Metohiju.
Kakva je situacija danas? Katastrofa. Nijedno pitanje niste rešili, ni Crnu Goru, ni Kosovo i Metohiju, sve fabrike ste pozatvarali, 500.000 ljudi ste isterali napolje.
To je bila ta vaša politika i sada vi nama pričate – Đinđić je srušio Miloševića. Nemojte mnogo o Đinđiću, nije lepo pričati o njemu u ovom trenutku, ali je činjenica da je pozivao NATO pakt da nas što više bombarduju, jer će tako lako pasti vlast.
To je istina. I on i Milo Đukanović su tih dana i nedelja bili u zapadnoj Evropi i govorili kako treba što više bombi baciti na Srbiju, jer će tako ta vlast pasti.
(Predsedavajući: Moram da ga opomenem, i kada mi prija moram da ga opomenem.)
To je istina o svemu tome. Samo još nekoliko reči o MMF-u. Svi ste vi zarobljenici, i vi i ovi sada u Vladi što su, u smrtnom ste strahu šta će reći MMF, ali sve te priče o MMF-u i o tome mi bismo mogli da vam opravdamo kada bi nešto bilo bolje Srbiji, a u Srbiji je sve gore i gore, to je problem.

Gospodine Petroviću, mnogo je priča povodom 1993. godine. Ja znam da tim parama niste samo vi mahali, mahali su svi DOS-ovci, ali morate jednu stvar da shvatite, ali očigledno da vi to ne razumete: ta 1993. godina je bila jedinstvena godina, znači, bila je mnogo teška godina, i ta inflacija je bila samo u toj godini. To vreme bilo je ratno vreme, kada smo morali da pomažemo svoju braću preko Drine, kada smo učinili sve da se obrazuje, da opstane Republika Srpska i ono što morate da znate jeste da je narod Srbije ili srpski narod, kako ja to volim da kažem, najbolje razumeo 1993. godinu i sve naše teškoće.
Znate, gospodine Petroviću, da je Socijalistička partija Srbije decembra 1993. godine dobila najveći broj poslanika, 123 poslanika. Danas svaka partija može samo da mašta o tom broju poslanika. Znači, narod je većinski razumeo ovu našu borbu, narod je u ogromnoj većini podržao nas.
Da vam kažem, naši problemi su bili veliki, jer je dobar deo ljudi u Srbiji pod vođstvom vašeg šefa, vaše stranke radio jedan izdajnički posao. Stalno ste se pitali tih godina – pa gde je ratni cilj, kakav je ratni cilj, nemojte ljudi da idete u rat, pa nemojte da pomažete Srbima preko Drine; stalno ste bili negativni prema osnovnom patriotskom pitanju o odbrani interesa našeg naroda preko Drine.
To je bila naša politika 1993. godine i narod je to dobro razumeo. Nemojte više da mašete tim parama. Mi smo odmah na početku 1994. godine, kada je formirana vlada narodnog jedinstva, uveli stabilan kurs dinara i znamo kako je sve išlo. Iza toga su prosečne plate i prosečne penzije 1995, 1996. i 1997. godine bile na nivou 200 ili 300 maraka.
Neko će reći – to su pare slične ovim, jer 200 maraka 1995. i 1996. godine, to je kao 200 evra u današnjoj situaciji, ali u to vreme i tih godina, 1995. i 1996. godine, za 200 maraka moglo je da se kupi svašta; komunalne usluge, struja, to je sve bilo oko 20 maraka i to je mnogo više vredelo nego što je 200 evra u današnje vreme.
Kada govorimo o toj našoj borbi i o 1991, 1992. i 1993. godini, ono što je posebno neverovatno, a i danas se to ispoljava, u ispravnost naše politike ne da su verovali samo građani Srbije, kasnije su mnogi političari, od lorda Ovena, čak i onog nesrećnog Van den Bruka, svi su priznali da Srbi nisu krivi za ratove, da je nama sve nametnuto. Lord Oven je u svojoj knjizi rekao da je rat nametnula pre svega Nemačka, i Vatikan, da je bila velika greška prerano priznanje Hrvatske i Slovenije.
Sve je to bila istina, ali vi nikada to niste priznali. Vi i danas, toliko godina posle, samo govorite o tome kako mi nismo znali da vodimo politiku, kako nismo znali da se postavimo dobro, kako nismo umeli dobro da pregovaramo sa međunarodnim faktorom. Kakva je situacija u Srbiji danas? Gde su ti pregovori koje vi vodite?
(Predsedavajući: Vreme.)
Vaš predsednik Tadić, kao mušica bez glave, više ne zna ni za šta se zalaže, ni šta hoće. Prema tome, najmanje razloga vi imate da pričate o tome kako ćemo mi danas glasati kada je reč o ovom zakonu. Po našim amandmanima i po našem predlogu penzionerima neće da bude lošije, a da bude bolje ne može, dok mi ponovo ne budemo na vlasti.

Gospodine Petroviću, kada je reč o glasovima sa Kosova i Metohije, to su laži, kao, kamionima su dovoženi glasovi. Nije tačno. Neka bude da ste sve vi u pravu. Šiptara na Kosovu i Metohiji, kada je reč o biračkom telu, u to vreme nije bilo više od 500.000. Računajte da smo svih 500.000 dovezli i da su to naši glasovi. Znate, Slobodan Milošević je 90-ih godina dobijao 3.260.000 na prvim izborima, na drugim 2.560.000.
Danas svi lideri u Srbiji mogu da sanjaju tu cifru. Danas u Srbiji nemamo glasačko telo koje izlazi na izbore u tom broju. Neuporediv je Milošević sa svim vašim liderima. Najznačajniji lider na Balkanu i u Evropi jeste Slobodan Milošević, sa ogromnom podrškom naroda, jer je imao ispravnu politiku.
Prema tome, ta vaša priča da smo mi dovozili glasove, to nema blage veze. Kad je Milošević izgubio izbore, kada je dobio manje, nije izgubio, imao je dva miliona glasova; trebalo je da bude drugi krug, ali ste pučem došli na vlast, zapalili Skupštinu, televiziju, šta ste sve radili. Ne mogu da se porede Milošević i Tadić. Tadić je dobio 800.000, pa je on lider, on je predsednik, pa njega podržava Srbija, pa lep je. Vodite ga kući ako je lep.
Što se tiče Jezde i Dafine, država nije garantovala ni Jezdu ni Dafinu. Ko je to štedeo? Mnogi ljudi koje ja znam nisu nikada štedeli kod Dafine i Jezde. Gde ima kamata 20% dnevno? Prevare su moguće svuda.
Druga stvar, kada su nam uveli sankcije 1992. godine, društvo je kriminalizovano. Oni nisu uveli sankcije tek onako, da bismo mi živeli bolje, već da bi se kriminalizovalo društvo, da bi Srbija došla u situaciju u kakvu je došla. To je istina.
Ali, nije najveća pljačka Jezda i Dafina. Najveća pljačka je privatizacija. To više ne može lako da se ispravi. Prodali ste cementare u onoj vrednosti kolika je vrednost jedne cementare. Montirali ste tendere, samo tri firme su mogle da konkurišu za cementare, i to ste namestili, 7,5 miliona mora da ima godišnju proizvodnju, pa da konkurišu "Holcim", "Lafarž" i ova treća grčka. Naravno, to je sve urađeno zbog velikih provizija.
Pre nekoliko dana sam rekao i ovde su poslanici DOS-a govorili o tome da je Đelić, ovaj mali miš, uzeo 15 miliona dolara i pravosudni organi ništa ne rade. Ovde je Marijan Rističević rekao pre dve godine, i "Kurir", naslovna strana - dve bitange uzele 15 miliona dolara, maraka ili evra od cementare, znači od privatizacije. Sada je opravdana sumnja da ste u svim privatizacijama imali lepe provizije. Tako se kaže za jednog vašeg "vrhunskog" ministra, on je bio zadužen za "Lukoil", da tu uzme proviziju, onaj drugi za duvansku industriju, onaj treći za ono itd.
Uostalom i vaši poslanici ovde, DOS-ovi lideri, rekli su da je vaš bivši predsednik bio dobar negde oko 300 miliona dolara. To je sva štampa prenela. Sad je na nama da verujemo ili da ne verujemo. Ja verujem da je to tako bilo. Ta pljačka je bila najveća pljačka i ta sredstva ne mogu sada lako da se povrate. Prodate su cementare, prodate su pivare, prodata je duvanska industrija. To je katastrofa.
Prema tome, ako pravimo bilo kakvo poređenje između nas i vas, jasna je stvar. Ovo što ste me malopre pitali, to je ključno pitanje – zašto mi podržavamo ovu vladu? Ova vlada je mnogo loša, za nijansu je bolja od ove prethodne. Narod treba da vidi sve. Videli su nas od 90-te do 2000. godine. Bilo je teško, ali časno vreme. Videli su ove DOS-ovce do 2003. godine i oterali ih, jer je cela koalicija dobila 400.000 glasova. Svi glasovi su bili protiv DOS-a.
Sada treba da vide i ovu vladu, ali moramo malo da sačekamo. Srbi moraju da vide sve. Ako srušimo u ovom trenutku, reći će – nije taj sporazum o pridruživanju i stabilizaciji došao, da je to potpisano, živeli bi bolje. Izdržaćemo i da se potpiše i taj sporazum. Znamo da neće biti bolje. Onda će narod moći pravilno da ceni doprinos svake vlasti. Ima još jedan problem: ako se mi povučemo u ovom trenutku, doći će "žuti", doći će Petrović. To je najveća katastrofa.

Gospodine Petroviću, nisam mislio da će Demokratska stranka da dobije najveći broj glasova, ali je velika opasnost da se ponovo skupi to društvo DOS-ovsko i da ne obrazuje vladu koja bi bila katastrofa za ovu zemlju, jer je to bilo do 2003. godine. Ta katastrofa, najpogubnija vlast u Srbiji je bila vaša vlast, DOS-ovska vlast.
Ovo oko Slobodana Miloševića, toliko ste laži izneli tokom svoje vlasti, i dan-danas toliko laži iznose mediji, B92, sve novine, svi časopisi, da je to sramota. Mi smo znali od početka da nema nikakvih dilema da Slobodan Milošević niti je umešan u ubistvo Ivana Stambolića, niti u pokušaj ubistva Vuka Draškovića. Ovih dana ovaj mucavi ministar Mihajlović piše poruku Slobodanu Miloševiću i kaže – znam ja, imam neoborive dokaze da vi niste umešani ni u ubistvo Stambolića, ni u pokušaj ubistva Vuka Draškovića. Znamo mi od početka. Znate ko je to uradio? Pročitajte "Gardijan", gde se kaže da iza svih političkih ubistava u Srbiji stoje strane obaveštajne službe, kriminalne strukture i srpski kvisling, a vi vidite ko je srpski kvisling. Daću vam tu novinu, pa ćete da pročitate.
Prema tome, nemojte više o tome, jer ste dosadili bogu i narodu, a to je jedna ordinarna laž, kao što su mnoge laži izrečene tokom 2001, 2002. i 2003. godine.
Kada govorimo o Borisu Tadiću, pa se hvalite da je dobio milion i po glasova, dobio je kada su se svi skupili; dobio je 850.000 i u odnosu na našeg lidera to je pet puta manje. Ko može da poredi Miloševića i Tadića? On ide, obilazi Libiju i Kinu. Šta će on u Libiji i Kini? Vi ste imali program do 2000. godine kako imamo samo veze sa Libijom, Kinom i Rusijom, a prvo ste posle otrčali, Boris Tadić, da pokušate neke aranžmane da napravite. Hvalite se slobodnom trgovinom sa Rusijom. To smo mi izdejstvovali. To je vreme vlade Mirka Marjanovića i vlasti Slobodana Miloševića i SPS-a.
Prema tome, Tadić je obećao da će biti ambasador privrede. Gde je taj ugovor zaključen? On nosi odgovornost, on je predsednik države. Šta je bolje u Srbiji od kada je on predsednik države? Sve je gore i gore. Otvorio Narodnu kancelariju, tamo je ovaj Đilas, važno je da se dobro uhlebio oko reklama na RTS-u, i to je vaša politika.
Prema tome, sasvim je jasno da je velika razlika između nas i vas. Mi se ne bojimo vas, ali mislim da je vaša vlast najpogubnija i najgore rešenje za Srbiju bi bilo ako biste vi bili ponovo na vlasti.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je svakako jedan od najvažnijih članova u ovom zakonu. Sigurno je da bi način i dinamika usklađivanja penzija upravo po ovom članu bilo loše rešenje za penzionere, za sve sadašnje i buduće penzionere.
Svakako, ovo rešenje znači sporiji rast penzija u odnosu na plate. No, treba da znamo da i prethodna rešenja - tzv. švajcarska formula takođe dovodi do veoma teških rešenja za penzionere, jer jednostavno švajcarskom formulom mi smo prosečnu penziju sveli već danas na 62% od prosečne plate. Znači, danas je prosečna penzija 62% u odnosu na prosečnu platu. Zato kažem, ovo obezbeđenje koje je predložila Socijalistička partija Srbije, da prosečna penzija ne može da bude manja od 60% od prosečne plate, jeste garancija, jeste jedno dobro osiguranje da penzije ne idu ispod tog procenta i da se penzije dalje ne urušavaju.
Znamo da su naša rešenja do 2001. godine bila najbolja rešenja. Znamo da su se tada penzije usklađivale sa kretanjem zarada, sa platama. Znamo da je u to vreme prosečna penzija u odnosu na prosečnu platu bila 90%. Ta rešenja su bila najbolja.
Ova nova rešenja, koja predlaže sadašnja vlada, svakako bi dovela do toga da za jedno kratko vreme prosečna penzija bude ispod 60%. Sa ovom našom garancijom i sa našim osiguranjem, mi ćemo imati zaustavljanje tog procesa. Ako govorimo o nekim drugim zemljama u našem okruženju, u Hrvatskoj je prosečna penzija 55%, u Sloveniji 54%, u Poljskoj 49%, u Makedoniji 43%, u Španiji 42%, u Rumuniji 39% i u Grčkoj 33%.
Mi znamo da ovo rešenje nije najbolje, ali ovo je jedna minimalna garancija. Mi ćemo istrajati u ovom svom amandmanu. Nadam se da će svi poslanici prihvatiti ovaj naš amandman. On je vrlo važan. Znamo da je za MMF to trenutno neprihvatljivo, ali smo pričali više puta da i ova vlada ne treba slepo da sluša MMF.
Ministar je u načelnoj raspravi govorio da moramo da vodimo računa o tome da nema dovoljno budžetskih sredstava. Ali, vi znate kakva je naša politika bila, i danas govorim o tome – da nema stabilnosti Fonda bez izvornih sredstava. U naše vreme izvorna sredstva su bila u visini od 86% ukupnih potreba za penzije. Danas je odnos između izvornih sredstava i budžeta 60:40%.
(Predsednik: Vreme.)
Mi smo u svim ovim nastojanjima da se dogovorimo sa sindikatima i penzionerima našli neko kompromisno rešenje, rešenje koje jeste garancija za neko vreme, ali ta garancija je samo do sledećih izbora.
Mi tu možemo da garantujemo da će ovo ovako biti dok budemo mi u vlasti. Kada se to promeni, sve može da se promeni. Uostalom, znamo kada je DOS došao na vlast, 2001. godine su, takoreći, svi zakoni promenjeni. To isto može da se desi i 2006. ili 2007. godine kada budu izbori. Ali, ovo je naš minimalan uslov i mislim da ćemo naći pravo rešenje i da će svi poslanici glasati za ovaj naš amandman.

Jedna kratka replika gospodinu Krasiću. On je odličan govornik, odlično se razume u ovu materiju, ali verujte da je švajcarska formula gore rešenje nego naš amandman. Naš amandman je bolje rešenje od švajcarske formule. Zašto? Ako bi se zadržala švajcarska formula, bez ovog našeg amandmana koji je danas u igri, prosečna penzija bi se smanjila i ispod 60%. Švajcarska formula je uvedena 2002. godine, kada je prosečna penzija u odnosu na prosečnu platu bila 90%, već 2003. godine prosečna penzija je bila 82%, 2004. godine 73%, 2005. godine 63%, 2006. bi to bilo možda 56-57%.
Ovaj naš amandman, gde se kaže da prosečna penzija ne može da bude manja od 60% od prosečne plate, mnogo je bolje rešenje i od same švajcarske formule.
Naravno da je ubedljivo najbolje rešenje bilo usklađivanje penzija sa zaradama, sa platama, ali je to bilo samo u naše vreme. Očigledno da se sistem promenio, da je i u Skupštini i u Srbiji većinsko raspoloženje da se ide tim sistemom, ali je sasvim jasno da je taj sistem poguban, jer on dovodi do velike polarizacije društva, gde će masa penzionera, masa radnika biti sa minimalnim platama, masa nezaposlenih bez ikakvih plata, a sa druge strane, 10% stanovništva sa ogromnim zaradama, sa ogromnim privilegijama.
Ovaj naš amandman se u najvećoj meri odnosi na najveći broj penzionera, na 700.000-800.000 ljudi. Ukoliko vi radikali podržite ovo, biće to dobro. Da li će to prihvatiti ove međunarodne finansijske organizacije? Naravno, možda i neće, ali je to drugo pitanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, u osnovnom tekstu zakona predlagač u ovom članu predlaže podizanje starosne granice, odnosno pooštravanje uslova za sticanje prava na starosnu penziju sa 63 na 65 godina, kada je reč o muškarcima i sa 58 na 60, kada je reč o ženama.
U ovim prelaznim odredbama predlaže se postupnost u podizanju ovih pooštrenih uslova, tako da sve ove mere idu od 2006. godine, za svaku godinu po šest meseci se produžava starosna granica, do 2008. godine.
Naš amandman, kako je i kolega Petronijević rekao malopre, ide u pravcu da se ova postupnost odloži, ne od 2006. nego od 2008. godine do 2011, tako da bi ovaj uslov od 65 godina za muškarce i 60 godina za žene bio tek negde 2011. godine. Mislimo da je naš amandman korektan.
Kada neko kaže da se ovim našim amandmanima neće mnogo postići, mislim da nije u pravu. Jednostavno, dosta se postiže ovim našim amandmanima. Vrlo je važan amandman koji govori o načinu i dinamici usklađivanja penzija, jer jednostavno, kako sam i malopre govorio, švajcarska formula bi, koliko za dve godine, dovela do toga da prosečne penzije budu ispod 60 procenata od prosečne plate.
S druge strane, nama je sasvim jasno da je najvažnije za stabilnost fonda rast izvornih sredstava i rast doprinosa, ali veoma je teško računati na rast doprinosa u situaciji kada imamo stalno smanjenje broja zaposlenih ljudi. Ne radi se sada o nekom novom zapošljavanju, jer sasvim je jasno da novih zapošljavanja u Srbiji skoro da nema. Misli se na broj zaposlenih u odnosu na prošlu godinu.
Mislim da se smanjio čak za jedan ili dva procenta. Znači, bez tog novog zapošljavanja nema rasta izvornih sredstava.
S druge strane, jedna moguća solucija jeste i povećanje stope doprinosa. Ako želimo da imamo stabilne fondove, ako želimo da penzijski fond bude stabilan, zašto ne bi i doprinosi porasli, zašto ne bi stope doprinosa bile veće? Jednostavno, u mnogim zemljama, razvijenijim od nas, gde se stalno govori o tome da treba da se rasterete zarade, imamo situaciju, na primer u Čehoslovačkoj da je stopa doprinosa 27 procenata. U naše vreme je stopa doprinosa bila i 30, i 28, i 26 procenata, a sada smo došli do stope od 22 procenta.
U tim uslovima dolazimo do toga da sve zavisi od budžeta. Velika su sredstva vezana za budžet, negde oko 86 milijardi ove godine ide za penzionere. Ako bismo povećali stope doprinosa, sigurno je da bi ta sredstva bila manja. S druge strane, znamo da se, kada je reč o penzijskom fondu, dobar deo sredstava, čini mi se negde oko 30-tak milijardi, uplaćuje Fondu za zdravstveno osiguranje. Zašto bi sada penzioneri išli i sa tim da penzijski fond uplaćuje zdravstvenom fondu? Jer, zdravstveni fond ima veoma male budžetske dotacije. Sve je stvar države.
Ali, sasvim je jasno da je to politika ove vlade. Mi u SPS-u ne možemo da snosimo odgovornost kao da smo većinski partneri. Mi smo tu kao korektivni faktor i da ublažimo sve moguće negativne posledice. Mi dobro znamo kakva je bila naša politika i oko privatizacije i oko donošenja zakona.
Kada govorimo konkretno o ovom amandmanu, o podizanju uslova za starosnu penziju, znate da je u naše vreme bila starosna penzija 60 godina za muškarce, 55 godina za žene. U naše vreme imali smo i prevremene penzije - 55 godina za muškarce, imali smo prevremene penzije za žene, a to je bilo 50 godina, naravno sa određenim umanjenjem. Ali, sva ta rešenja su bila i te kako dobra rešenja.
Imali smo slučaj da u toku ove rasprave pojedini poslanici DOS-a ili DS-a kažu – ljudi moji, naši radnici su u teškom položaju i oni koji rade, rade teške i složene poslove, jedva čekaju da odu u penziju. Mi se slažemo sa tim, ali oni su upravo 2002. godine na prečac povećali starosnu granicu sa 60 na 63 godine, kada je reč o muškarcima i sa 55 na 58 godina, kada je reč o ženama. To je sasvim jasno.
Kada govorimo o starosnoj granici, sve će ovo biti pomereno do 2011. godine, odnosno od 2008. do 2011. godine, i to je dobro rešenje. Šta će biti 2008. godine? Znamo da su izbori 2006. ili 2007. godine najkasnije, odgovornost će nositi nova vlada, možda neka nova skupštinska većina, a mi znamo da i nova vlada i nova skupštinska većina mogu u svakom trenutku da promene sve moguće zakone, tako da je iluzorno da pričamo o nekim garancijama i da kažemo – hajde da garantujemo to za 2020. ili 2030. godinu.
Sasvim su dovoljne garancije i kada bismo rekli – mi ovo garantujemo samo do kraja 2007. godine, jer 2008. godine sa novom vladom, sa novom skupštinskom većinom sve može da se promeni.
Mislim da je ovaj amandman dobar i da će poslanici podržati ovaj naš predlog da se starosna granica pomeri od 2008. na 2011. godinu. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon je loš, zakon je restriktivan, ako se samo gledaju dve odredbe, odredbe u članovima koji se odnose na način i dinamiku usklađivanja penzija i na podizanje starosne granice.
Upravo iz tih razloga smo i podneli ove amandmane. Mi ćemo insistirati na tim amandmanima i očekujemo podršku svih poslanika ovde, a predsednik poslaničke grupe SRS Toma Nikolić nam je obećao malopre, kaže – glasaću ja za vaše amandmane, ipak su oni solidni.
Kada je reč o članovima 73, 74, pa i 72, govori se o porodičnim penzijama, i ovi članovi su restriktivni. Želeo bih da podsetim kako je to bilo u naše vreme, uvek želim da ukažem, da znaju penzioneri, da znaju korisnici raznih penzija, pa i porodičnih, kako je to bilo u vreme SPS-a, u tom teškom vremenu, ali časnom.
Udove su sticale pravo sa 45 godina, udovci sa 50 i roditelji sa 60. Kada je došao DOS ili, bolje rečeno DS, ti uslovi su se značajno pooštrili. Kada je reč o udovama - 48, udovcima - 53 i 63 za roditelje. Sada nam ministar još restriktivnije predlaže: 50, 55 i 65 godina.
Naravno, Vlada ovde, kao i u nekoliko drugih članova, predlaže postupnost pooštravanja starosne granice od 2006. do 2008. godine. Mi smo, kao i kada je reč o starosnoj granici za penzionere, napravili jedan novi amandman koji podrazumeva postupnost do 2011. godine.
Smatramo da je ovaj predlog dobar, ali ponovo želim da ukažem na činjenicu da ćemo insistirati na svojim amandmanima, znači, da prosečna penzija bude najmanje 60% od prosečne plate. Očekujem podršku svih poslaničkih grupa i da se odloži primena pooštravanja uslova za sticanje starosne penzije.
Ministar izađe, a želeo sam još nekoliko stvari da kažem. Kada je reč o stabilnosti fonda, stalno govorimo o tome da nema dovoljno para. Jedan od najvažnijih uslova za stabilnost fonda jesu doprinosi, jesu izvorna sredstva. Postoji više mogućnosti da se osigura stabilnost fonda. Jedna od tih mogućnosti jeste podizanje stope doprinosa. Naša stopa doprinosa sada je 22%. Sve se to obrazlaže činjenicom da će na taj način investitori doći, jer će u Srbiji biti dobri uslovi za pokretanje proizvodnje. Međutim, od tih investicija nema ništa. U ovom trenutku je najvažnije spasavati stabilnost fondova i mogućnost da se penzije isplate.
S druge strane, imamo situaciju da se smanjuje broj zaposlenih. Samo u protekle četiri godine je 500.000 ljudi ostalo bez posla. Kada 500.000 ljudi ostane bez posla, nema plata, nema uplata za penzije, nema uplata za zdravstveno osiguranje, nema poreza na plate. Znači, to je ogroman deficit za svaku državnu kasu.
Na primer, kada govorimo o Pomoravlju, o mom kraju i o paraćinskoj cementari, tamo je bilo 3.000 radnika, koji su plaćali doprinose i za penzijsko osiguranje, za zdravstveno osiguranje i porez na zarade.
Sad ih je tamo 700, proizvodnja manja nego 2000. godine. Sada je proizvodnja negde oko 750.000 tona, u naše vreme je bila milion tona. To je još jedno veliko pitanje.
S druge strane, kada govorimo o nekoj racionalizaciji, ministar izađe, a hteo sam da mu postavim pitanje, da li je istina, ne znam, direktor Republičkog zavoda za penzijsko osiguranje je samo u protekle dve ili tri godine primio 500 radnika. To je strašna stvar.
Ili, kada su govorili predstavnici Demokratske stranke, odnosno šef Dušan Petrović, on je govorio o tome da je nužno i neophodno da se smanji administracija. U državnim organima do 2000. godine radilo je 9.000 službenika. Danas je u tim istim organima 27.000. To je hipokrizija i licemerstvo - dajmo da smanjimo, a upravo su oni primili 20.000 ljudi. To je strašno.
Ili, ministar govori o socijalnom programu i kaže da su dobri svi socijalni programi. Verujte, u Srbiji nijedan socijalni program nije dobar, čak ni socijalni program duvanske industrije, gde su ljudi dobili 30.000 - 40.000 evra. Najvažnija stvar kod svakog čoveka je posao i ti koji su dobili 40.000 evra, to se potroši za nekoliko godina, i oni su bez ikakve mogućnosti da nađu neki drugi posao.
Zato je politika SPS-a uvek bila, i danas, da država mora da brine o svemu. Sve relevantne političke partije u parlamentu će ovde reći – privatna svojina je zakon, privatna svojina je bolja i efikasnija. Slažemo se samo u toj meri da je privatna svojina na neki način nužnost savremenog doba, ali država, ako već nema socijalizma, mora da brine o svemu, o svakoj firmi, o svakom preduzeću, o svakoj instituciji, jer ovo iskustvo je nama u Srbiji pokazalo šta mi imamo od tih silnih prodaja u Srbiji.
Stranci koji su došli, kada govorimo čak o dobrim prodajama, svi su otpustili radnike, svuda je smanjen broj zaposlenih, svuda i na svakom mestu su smanjene plate, proizvodnja nije nigde povećana značajno. Šta je epilog svega? Ekstraprofit nose ti stranci. Nema ni naročitih investicija. Ako ih ima, to nisu investicije sa strane, iz njihovih zemalja, to su investicije koje su dobijene i te pare su iz interne proizvodnje, tamo gde su radili, izvučene iz naše zemlje.
Prema tome, postoji niz mogućnosti kada govorimo o ovom fondu da dođe do stabilizacije. Stabilizacija jeste novo zapošljavanje, stabilizacija može da znači i malo veće doprinose. To jeste činjenica.
Na kraju, pošto više neću da se javljam po ovom zakonu i po amandmanima, želim još jednom da podvučem da mi i dalje insistiramo da se usvoje svi naši amandmani, naročito očekujemo podršku kada je reč o načinu usklađivanja penzija, da penzije moraju da budu 60% najmanje od prosečne plate.
To je dobar amandman i to je po mom mišljenju i dalje bolje rešenje nego švajcarska formula, jer švajcarska formula je za dve i po godine dovela do toga da prosečna penzija sa 90% dođe na 63%. Bilo bi još gore.
Insistiramo da se starosna granica pomeri do 2008. godine i do 2011. godine, a šta će biti 2008, šta će biti 2011. godine, o tome će svakako odlučivati neka nova vlada, neka nova skupština, ali je vrlo važno da u ovom trenutku ove naše amandmane prihvate svi poslanici u Skupštini. Mi to očekujemo.

Uvaženo predsedništvo, ministre Laloviću, dame i gospodo narodni poslanici, u ovom predloženom setu zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju svakako da je najvažniji Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. To je krucijalan i bitan zakon, jer se on odnosi na jednu ogromnu populaciju ljudi. Trenutno imamo negde oko 1.300.000 penzionera. Naravno, odnosi se i na sve ljude koji će u penziju, a taj broj je stvarno veliki u zemlji. Za nas je u ovom trenutku, u ovakvom tekstu, ovaj predlog zakona neprihvatljiv.
Kada je reč o ostalim zakonima koje će ova skupština razmatrati naredne nedelje, reč je o Predlogu zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima, zakonima o preuzimanju obaveza Republičkog penzijskog fonda i poljoprivrednika i zaposlenih, od strane Republike Srbije, kao javni dug, i zakonu o povezivanju radnog staža. Ti zakoni su relativno korektni. Mi imamo određene primedbe i određene amandmane, ali u principu mislim da su prihvatljivi.
Ključni zakon je, kao što rekoh, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Tu bih se, pre svega, osvrnuo na dva ključna člana koja su najvažnija i koja su sporna za poslaničku grupu SPS, a to su član 4. i član 22. Član 4. se odnosi na podizanje uslova za sticanje prava na starosnu penziju, podiže se starosna granica. Član 22. se odnosi na način i dinamiku usklađivanja penzija.
Smatramo da su i jedan i drugi član rigidni, restriktivni i da znače ograničavanje prava osiguranika, penzionera, budućih penzionera. Bez obzira na sva obrazloženja da to je nužno, neophodno, potrebno u ovom trenutku, mi stvarno u ovakvom tekstu, upravo zbog ova dva člana, ovaj zakon ne možemo da prihvatimo. Za nas su ove odredbe neprihvatljive i na neki način predstavljaju i kontinuitet politike prethodne vlade.
Prethodna vlada je, takoreći odmah po stupanju na dužnost 2001. godine, izmenama i dopunama ovog zakona, zatim donošenjem jednog novog zakona u celini dovela do toga da se u taj zakon unesu izuzetno loše i ograničavajuće odredbe, koje su opet dezavuisale sva ona prava koja su penzioneri imali u vreme vlasti SPS-a, a to vreme jeste najteži period, od 1990. do 2000. godine.
Samo da se podsetimo, upravo je DOS-ova vlada, ili bolje reći pod patronatom Demokratske stranke, pa i njenih satelita, za najkraće vreme podigla starosnu granicu sa 60 godina na 63 godine, kada je reč o muškarcima i sa 55 na 58 godina, kada je reč o ženama. Ta vlada je uvela tzv. švajcarsku formulu, a posebno se tom formulom dičio veliki "ekspert" Božidar Đelić. Vidimo koliko je veliki ekspert, jer je navodno govorio da je došao u Srbiju da pomogne Srbiji; on tamo u inostranstvu gubi 100 hiljada maraka, evra ili već šta.
Svi su ti eksperti tadašnje vlasti završili u našim bankama, uz dobru apanažu, velike plate, velike privilegije. Taj put je nastavljen iz 2003. godine. Znamo da je Đelić svojevremeno dolazio u poslaničku grupu SPS i baš tada rekao – idemo sa švajcarskom formulom, jer penzioneri i ovako ne glasaju za nas, pa ćemo bar da im dobro vratimo, jer će njihova prosečna penzija za vrlo kratko vreme biti daleko od prosečne plate.
U ovakvom tekstu, za ovaj zakon ne možemo da glasamo, iz razloga što vrlo dobro znamo kakvi su zakoni bili u naše vreme, i na to nas obavezuje naš program i naša politika koja je vođena tokom tih teških devedesetih, ali i časnih, godina. Znamo, kada govorimo o ovom penzijskom zakonu, kakvi su naši zakoni bili, kakav je ovaj zakon o PIO bio.
U naše vreme u penziju se odlazilo, kada je reč o starosnoj granici, sa 60 godina, kada govorimo o muškarcima i sa 55 godina, kada govorimo o ženama. U naše vreme je bila moguća i prevremena penzija, penzija od 55 godina života kada je reč o muškarcima i 50 godina kada je reč o ženama. U naše vreme, usklađivanje penzija je bilo sa rastom zarada.
Na taj način mi smo imali situaciju da je prosečna penzija bila 90 posto od prosečne plate. Upravo ovaj švajcarski sistem je samo za nekoliko godina, za tri godine, doveo do toga da je prosečna penzija danas u odnosu na prosečnu platu 65 posto, a po nekim mojim podacima koje posedujem to je negde oko 60 posto. Tu se vidi velika razlika između jednog sistema koji je bio dobar, human, kada je reč o najstarijoj populaciji, kada je reč o penzionerima.
Nisu to bile jedine povoljnosti našeg zakona o PIO. U naše vreme su se penzije obračunavale sa principom 10 najpovoljnijih godina i stvarno je taj princip bio izuzetno dobar. Dobar je bio za sve buduće penzionere, iako se sećamo vrlo dobro da je ministar Gordana Matković, u to vreme ministar DOS-a, govorila da ta odredba od 10 najpovoljnijih godina nije dobra odredba i da je bolja odredba kada se uzima celokupni radni staž. Vreme je to najbolje demantovalo.
Svi dobro znamo da svako od zaposlenih, i lekari, i profesori, i radnici i službenici, svi mi imamo svojih najpovoljnijih deset godina, čak i da sve vreme radimo u istoj firmi. Jedno je vreme sedamdesetih, drugo osamdesetih, treće devedesetih godina itd.
Naravno, da tadašnji ministar nije bio u pravu jasno govori činjenica da se ovim sistemom i na ovaj način, ovim sistemom obračuna Fond za PIO rasteretio i smanjio svoje obaveze.
Naši zakoni su nudili niz drugih pogodnosti, kao što su na primer prava invalida rada. A da li znate koja su sve prava bila?
Novčane naknade za telesna oštećenja, pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu, pravo na razliku u plati, pravo na produženo osiguranje, prioritet pretežnog osiguranja, jer se bira ono što je pogodnije.
Sva ta silna prava koja su bila u to vreme su jednim potezom pera, februara 2003. godine, a mislim i nešto ranije, jer je pre toga bila izmena i dopuna ovog zakona, precrtana od strane DOS-a ili, opet kažem, Demokratske stranke, koja je bila vodeća u to vreme i u tom DOS-u. Smatramo da ova vlada ne treba da ide tim kontinuitetom i da radi sve ono što je na neki način radila i ova prethodna vlada.
Možemo reći, kada je reč o nekim drugim odredbama ovog zakona, da imamo i dobre strane, da ne kažemo da je sve loše. Samo sam se vezao za ova dva ključna člana. Ako imamo određene povoljnosti kada je reč o benificiranom radnom stažu, kada je reč o osiguranicima kojima se staž računa sa uvećanim trajanjem, to i jeste dobra strana medalje, ali za sve ljude koji su rudari, koji rade, na primer, teške i opasne poslove, ali se na ovaj način, koliko sam shvatio i u raspravi i na Odboru, želi da se 10-15 hiljada policajaca i ljudi koji rade, na primer, u DB-u i na specijalnim poslovima otera u penziju.
Tu nema nekog naročitog opravdanja kada kažemo – fond nema para, a istovremeno, gotovo za godinu ili dve dana, 20 - 30 hiljada će otići u penziju upravo po ovim novim povoljnostima, a što se tiče benificiranog radnog staža...
(Predsedavajući: Gospodine Bušetiću, hoćete li koristiti drugih 10 minuta?)
Govoriću i dalje.
(Predsedavajući: Izvolite.)
Znači, možda kroz ove odredbe na mala vrata i ova vlada ili vlast želi da se izvrše reforme u MUP-u, da se izvrše reforme u DB-u i ko zna gde sve.
Ono što posebno želim da potenciram, to je da je ova vlada na neki način zarobljenik svega onoga što kažu MMF ili međunarodne finansijske organizacije. Znamo vrlo dobro da MMF često kaže da se insistira da javna potrošnja mora da se smanji, kada je reč o bruto društvenom proizvodu; često je insistiranje da i penzije moraju da se smanje, kada je reč o samoj javnoj potrošnji, iako ne mogu penzije da se tretiraju kao javna potrošnja. Jednostavno, to je neko stečeno pravo, to je osiguranje, ljudi 40 godina uplaćuju i imaju puno pravo da te pare i ta sredstva vrate nazad, naravno, poštujući, kada je reč o SPS-u, i vrlo važne principe, kao što je princip solidarnosti, princip uzajamnosti, a čega je bilo sve vreme i u našoj vlasti; to je nešto umanjeno sada, ali sada na neki način to postoji.
Kada govorimo uopšte o MMF-u i kada kažemo da moramo da poslušamo MMF, imamo gorka iskustva kada je reč o njihovim uputstvima. Ne samo mi, gorka su iskustva i drugih zemalja u okruženju. Koja su naša gorka iskustva? MMF je insistirao da se donese Zakon o privatizaciji, kakav je donet u Srbiji 2001. godine. Da li znate da je to jedan od najgorih zakona koji su doneti u ovoj skupštini? Upravo taj zakon je ozakonio veliku pljačku koja se desila u Srbiji.
U to vreme, omogućene upravo tim zakonom, bile su i neke prodaje velikih firmi i preduzeća za koje se kaže da su bile odlične, a nisu bile dobre. Setimo se samo kako su prodate cementare. Ova prethodna vlada Mirka Marjanovića imala je ponudu za jednu cementaru koliko su ovi dobili za tri cementare.
Znate kako je izgledao tender – da niko ne može da konkuriše ko ima manju proizvodnju od 7,5 miliona tona, a znate, takve su samo tri firme u Evropi. To da se desi da svaka od njih dobije po jednu cementaru. Znači, opravdana je sumnja da je sve to namešteno, uz velike provizije tadašnjih ministara.
Uostalom, mi znamo kakve su izjave bile 2003. godine. Ovde su poslanici DOS-a govorili da su pojedini ministri, Đelić i još jedan iz DOS-a u to vreme, 15 miliona dolara uzeli za proviziju za prodaju Cementare u Paraćinu. Molim vas, to je zadatak Ministarstva pravde, odnosno nadležnih pravosudnih organa. Ne može da bude čist i taj poslanik Marijan Rističević i ovi koji su optuženi; ili je on klevetao ili su oni te pare uzeli.
Drugo, prodaja "Sartida"; kaže se – super je "Sartid". Kako je super? Gde je "Sartid" sada? Znamo da je prodat za 23 miliona maraka, a realna vrednost je bila preko 300 miliona. Gde je još 300 miliona? Ko je uzeo te pare?
Znači, ta privatizacija, koja je bila pljačkaška, jeste bila nalog međunarodnih finansijskih organizacija. Međunarodne finansijske organizacije su insistirale da se izvrši prodaja kako se izvršila. Znate, to je najteže za Srbiju.
Znate, te navodno dobre privatizacije praćene su velikim otpuštanjem radnika, a da ne govorim o hiljadu preduzeća koja su prodata u Srbiji banbadava, a danas, nekoliko godina posle, imamo vlasnike tih preduzeća koji su basnoslovno bogati ljudi i koji nemaju nikakvu obavezu prema radnicima.
Uostalom, MMF je naredio i da se likvidiraju ove četiri banke koje je Dinkić likvidirao. Da li je to trebalo? Po našem dubokom mišljenju, nije trebalo. Morala je bar jedna banka da bude državna banka i sva državna i javna preduzeća tu da plasiraju sredstva, odnosno da drže u tim bankama, i koji bi kreditni potencijal tih banaka bio.
Šta danas imamo? Danas imamo ove strane banke. Strane banke naše, srpske pare uzimaju sa kamatom 2 ili 3%, a kada mi treba da dobijemo neki kredit, to je 15, 12 ili 20%, a najverovatnije da sve te pare plasiraju u svojim zemljama. Uostalom, čist profit, uslovno da kažem, tih banaka je u prošloj godini bio 800 miliona evra. To je katastrofa. Na tome je MMF insistirao, i možda Svetska banka.
Uostalom, MMF i Svetska banka insistiraju i zahtevaju, i dan-danas to rade, da se u Srbiji vrši stalno tržišno utemeljenje cena. Šta je to? To je zamena za stalno podizanje cena struje, komunalija, telefona itd. Ponovo se najavljuje poskupljenje struje. Da li mora ponovo da poskupi struja? Nije tačno. To je suština.
Kada govorimo o penzionerima, o minimalnoj ili prosečnoj penziji, danas sa 11.000 prosečne penzije penzioneri ne mogu da isplate najelementarnije potrebe koje se tiču struje, telefona, komunalija i hleba. Kada govorimo o tom našem vremenu, kažu – 100 maraka je bilo malo, bilo je mnogo više tih godina. Znači, nije tačno da je bilo 100 maraka, ali za tih 100 maraka moglo se kupiti svašta. Sve ove potrebe, struja, komunalije i ostalo, bile su 10 ili 20%. Znači, ljudi su bili sasvim sigurni sa tim parama. Danas 300 evra nisu ništa za sve ove potrebe i za sve ovo što se traži.
Zato kažem da i ova vlada treba da vodi računa kako se ponaša prema međunarodnim finansijskim organizacijama. Slepo slušanje, moramo da uradimo sve što oni kažu – mislim da je velika greška.
Ministar Lalović je, govoreći o ovom zakonu, malopre istakao da možemo da rešimo ovo pitanje, ali moraju doprinosi da se povećaju. Jeste pogrešna stvar ako se smatra da izvorna sredstva nisu toliko važna, pa ćemo mi da rešimo sve preko budžeta. Stabilnost ovog fonda najviše zavisi od izvornih sredstava. Opet u to vreme, koje svi kude, izvorna sredstva su u vreme SPS-a, znači od doprinosa, imala učešće 85 ili 90% za isplatu. Učešće budžeta je bilo 10%. Danas već imamo odnos 40:60.
Postoje ta gorka iskustva u drugim zemljama, šta su međunarodne finansijske organizacije radile da bi se iz budžeta njima vraćali dugovi. Oni su rekli, kao što su rekli i Bosni, Republici Srpskoj – prvo ćete da smanjite doprinose, pa ćete preko budžeta da dotirate penzije, a onda kažu – ne mogu više iz budžeta da se dotiraju penzije. Kakve će penzije da budu – samo onoliko koliko ima doprinosa, a u međuvremenu se stalno insistira na tome da se smanjuje broj zaposlenih, pa se otpuštaju zaposleni u javnim preduzećima i svuda, i naravno, kada se smanji broj zaposlenih nema ni doprinosa, to je jedan začarani krug.
Bojim se da i ovde ne dođemo u jednu takvu situaciju. Zato insistiramo da je vrlo važno i najvažnije pitanje stabilnosti fonda da izvorna sredstva budu što veća.
Ministar će reći – dobro, mi idemo na to. Jednostavno, investitori traže da prosečna penzija bude ne znam koliko u odnosu na prosečnu platu, ako je to ova visina, oni neće da ulažu. Mislim da ta priča ne stoji. Evo, pet godina je prošlo, pa nema nikakvih naročitih investicija u Srbiji.
Drugo, svi ovi hvalospevi – evo, sada smo mi lideri, svetski lideri u reformama; ništa se tu ne vidi. Kakvi smo to lideri? Koliko je ljudi zaposleno? Od 2000. godine stalno se smanjuje broj zaposlenih. Biće to smanjenje i narednih godina. Gde su te investicije? Te investicije Srbija ne vidi.
Mislim da je Srbija u veoma teškoj situaciji, da veliki broj ljudi, ogromna masa ljudi jednostavno ne može da preživi. Zadatak ove vlade, koju smo do sada podržavali, jeste da vodi računa o najsiromašnijim, o ljudima koji su najviše ugroženi. Mislim da se ovim predlogom zakona to ne radi.
Dakle, kada je reč o ovom ključnom zakonu, ne možemo da prihvatimo ovakav kakav je dat, u ovom tekstu. Imamo predložene amandmane upravo na ove ključne članove, na član 4. i član 22. Ako se ti amandmani prihvate, možemo da vidimo kako ćemo dalje.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanik Vučićević veoma često zna ovako da izlazi i uglavnom da priča gluposti. To svi mi u Skupštini znamo. To nam je nekada simpatično, ali kada pretera, onda mora da se reaguje.
Gospodin Vučićević kaže da je rat bio pljačka. Prvo, svi ratovi su nama nametnuti. Većinska Srbija bar danas to vidi, ako to nije videla, a videla je i tokom svih onih godina. Sve je bilo izrežirano, sve je bilo nametnuto i to se danas vidi. Sankcije su nametnute i bile su nepravedne. Bile su izrežirane i optuženi smo za nešto što nismo učinili. To se sve zna i ne treba da se pravi neka veća analiza.
Ali, u tom ratu, pre svega SPS kao vodeća stranka, imali smo jednu časnu ulogu, pomagali smo svom narodu preko Drine. Bili bismo najveći bednici da to nismo činili. Teško se živelo, ali je bilo časno. Čak je u tom vremenu proizvodnja rasla, fabrike su radile, doduše sa nekim smanjenim kapacitetom.
Čak i to vreme sa sankcijama ne može da se poredi sa vremenom koje je posle 5. oktobra. Sve je pogašeno, sve je stalo. Ostalo je bez posla 500.000 ljudi, to je činjenica. I ovi izbori 2003. godine su to pokazali. Ko je bio za DOS i za to da je 5. oktobar bio opravdana stvar, ti su glasali samo za Demokratsku stranku. Svi ovi drugi su bili opozicija i faktički su glasali ljudi protiv tog DOS-a. I G17 je napao da su ovi kriminalci, lopovi itd. i dobio 400.000 glasova. I ovi Veljini su te glasove dobili upravo po tom pitanju, da je DOS bio katastrofa; naravno, mi koji to uvek tvrdimo i radikali koji to isto tvrde.
Vučićević kaže – evropski zakoni. Koji evropski zakoni? Prvo, nikakva uloga nije posle 5. oktobra oko evropskih zakona. To se samo prepisuje. U svakom ministarstvu sedi po jedan strani državljanin koji diktira sve. Ja sam pre nekoliko dana bio u jednom ministarstvu sasvim slučajno, tamo sedi čovek stranac, petoro naših eksperata, stručnjaka gleda u njega šta će on da kaže, a on ne kaže ništa dobro i u korist ovog naroda ili mase stanovništva. To je istina.
Vučićević kaže – sada je svetlost. Kakva svetlost, ljudi moji? Molim vas, 500.000 ljudi ostalo je bez posla posle 5. oktobra. Tih 500.000 ljudi je bez ikakve nade. Jednostavno, čovek ne zna šta govori i najbolje bi bilo da više ne izlazi, jer moraćemo da mu odgovorimo na pravi način.