Kandidat za predsednika Vlade ništa nije rekao vezano za Hag. Zoran Živković, čini mi se, na sednici Glavnog odbora je rekao - potpuna saradnja sa Hagom. Za nas je to apsolutno neprihvatljivo. Hag je politički sud za Srbe, to morate konačno da shvatite. U Hagu su samo Srbi, nema nikakve komandne odgovornosti za Srbe.
Uostalom, čini mi se Zoran Đinđić je pre nekoliko dana ili nedelja rekao da neće više biti izručenja Srba po komandnoj odgovornosti. Ako govorimo o nekoj komandnoj odgovornosti, ako govorimo o nekim planiranim zločinama, njih je bilo u prethodnoj Jugoslaviji, ali znate gde - kod hrvatskih vođa koji su ognjenim mačem proterali 500.000 Srba. To su bili planirani zločini. Postoji komandna odgovornost Alije Izetbegovića koji je direktan komandant patriotske lige. To je ta komandna odgovornost. Nije bilo komandne odgovornosti kod srpskih političara i kod srpskih generala. Prema tome, mi zahtevamo od ove vlade da se prestane sa svakom saradnjom kada je reč o Haškom tribunalu.
Na kraju, sam personalni sastav ove vlade nama ne uliva poverenje. Reći ću samo vezano za ministra energetike, Kori Udovički, koja kaže - prodajte stanove i platite struju. Ima još brojnih primera. Znači, nećemo glasati za ovu vladu.

Dame i gospodo narodni poslanici, teško je u ovom trenutku govoriti o ovom dokumentu jer je očigledno da cela Srbija prati početak suđenja Vojislavu Šešelju, našem kolegi poslaniku i bilo bi fer da smo prekinuli sednicu da taj početak otpratimo, jer, jednostavno, odbrana Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja u Hagu je i nacionalno i državno pitanje. Ali, očigledno je da nema dovoljno razumevanja za to.

Kada je reč o ovom dokumentu, on ništa novo ne donosi u odnosu na sadržaje koji već postoje u Ustavu Srbije. Manjinska prava, ljudska prava, individualne, kolektivne i građanske slobode su u našoj zemlji i u Srbiji i u SRJ bili na najvišem nivou, po najvišim standardima Evrope i sveta. Ako se samo osvrnemo na manjinska prava, konkretno znamo da u Vojvodini više od tridesetak nacionalnih manjina živi harmonično sa većinskim srpskim narodom, jer je sve uređeno na najbolji način.

Takva prava imali su i pripadnici albanske nacionalne manjine na Kosovu i Metohiji, ali znamo iz kojih razloga oni ta prava nisu koristili. Valjda je u Srbiji danas svakom jasno da na Kosovu i Metohiji svojevremeno nisu bila ugrožena ljudska prava, manjinska prava, već da se radilo o nečem drugom, znači da je agresija došla zbog konkretnih interesa NATO pakta.

Kada je reč o samom dokumentu, odmah na početku u članu 5. imamo jednu suprotnost i kontradiktornost sa članom 9. Ustavne povelje. Veoma dobro znamo, upozoravali smo pre nekoliko dana kada smo usvajali Ustavnu povelju, da treba da se vodi računa o tom članu gde se kaže da se manjinska, ljudska prava, individualne i građanske slobode ne mogu smanjivati, odnosno da se dostignuti nivo ne sme smanjivati.

Takvo rešenje u Povelji je pogubno i teško da sada može da se ispravi ovim dokumentom, jer da sve države zadržavaju mogućnost da se ta prava ili slobode ograniče i suspenduju. Naravno, pod određenim uslovima.

Ti uslovi su, na primer, separatističke, oružane pobune, teroristički akti. Mi danas na jugu Srbije upravo imamo jednu takvu situaciju. Teško da, u skladu sa ovim dokumentom, država može i sme da interveniše.

Primedbe su velike, primera radi, i na član 27. gde se govori o verskim zajednicama. Ovde je trebalo precizirati o kojim se verskim zajednicama radi, jer na mala vrata se otvara mogućnost slobodnog delovanja verskih sekti, a veoma dobro znamo da su verske sekte i te kako pogubno uticale na sve zemlje u tranziciji, u Rusiji pogotovo, tako da je naša sudbina slična sudbini svih tih zemalja.

U sledećem članu se govori o civilnom služenju vojnog roka; mi sada imamo Hag kao Damoklov mač, pa onda civilno služenje vojnog roka, pa ko će ovu zemlju braniti. Očigledno je da se to nameće sa strane i da će imati dosta pogubne posledice i po narod i po državu.

Ili, u članu 30. se govori da u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora nema cenzure, a ima cenzure. Teško da će se posle usvajanja ovog akta smanjiti cenzura, jednostavno sve je kontrolisano od strane predstavnika sadašnjih vlasti, tako da nikakvo unapređenje ne možemo očekivati posle usvajanja ove Povelje o manjinskim i ljudskim pravima.

Kada govorimo o slobodi udruživanja u članu 32. gde se kaže da pojedine političke organizacije, a ovde se govori o organizacijama, mogu da budu zabranjene, vlast vrlo lako može da proglasi najozbiljnije političke protivnike za one koji žele da sruše ustavni poredak, bolje reći i čitavu Vladu, i da ih zabrani. Ovaj član je nedorečen i svakako treba na kraju ugraditi i rečenicu - u skladu sa zakonom.

Kada govorimo o pravu na obrazovanje, ovde imamo da je osnovno obrzovanje obavezno; a šta je sa drugim, šta je sa srednjom školom, šta je sa fakultetom, da li je ovo korak nazad u odnosu na rešenja koja su postojala u sadašnjem Ustavu.

Kada je reč o pravima nacionalnih manjina, imamo zabranu nasilne asimilacije. Veoma dobro znamo, to je izneto u prepodnevnoj raspravi, asimilacije nema u Srbiji, ali šta je sa asimilacijom našeg naroda u mnogim državama oko nas? U Mađarskoj je 300.000 Srba bilo 1918. godine, a sada ih je pet, šest ili 10.000.

Kada govorimo o članu 52 - pravo na očuvanje posebnosti, pa u tački 2 - pravo na upotrebu svojih simbola na javnim mestima, a govorili smo i o tome; to je albanska zastava na jugu Srbije. Gde je srpska zastava? Šta je ova vlast uradila da se to promeni? Čović danas gostuje kod Robertsona, da li će nešto rešiti, da li neko sumnja uopšte da Šiptari nešto rade bez saglasnosti svojih mentora sa strane?

Jednostavno, usvajanjem ove povelje neće se poboljšati položaj, pre svega onog dela naroda koji je najugroženiji, a to je srpski narod na Kosovu i Metohiji, to je srpski narod na jugu Srbije.

Ovde se, pre svega, kroz ovu povelju brine briga za Vojvodinu, Rašku oblast i prave se problemi tamo gde nema problema, ali scenario je već viđen više puta u ovoj zemlji i naći će se neko iz tzv. međunarodne zajednice, izraziće zabrinutost za bilo koju odrednicu, vezano za ostvarivanje manjinskih prava. Taj scenario već znamo, tako je išao i ovih godina.

Iz svih tih razloga nećemo glasati za ovu povelju.

 

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo želim da ukažem na uzaludnost donošenja ovog zakona o izboru poslanika  Skupštine Srbije i Crne Gore. Smatram da je ovo jednostavno jedan uzaludan posao.
Državna zajednica Srbije i Crne Gore bez carinske unije, bez zajedničke valute, bez zajedničkog tržišta i nije nikakva država. Danas treba da donesemo zakon o zajedničkoj državi, u koju ne veruje čitavo državno rukovodstvo Crne Gore. Uostalom, već nekoliko meseci unazad poznate su nam izjave Filipa Vujanovića i Mila Đukanovića. Pre nekoliko dana ili prekjuče Milo Đukanović, predsednik Vlade Crne Gore, reče da će posle dve ili tri godine biti referendum i Crna Gora će biti nezavisna i samostalna.
Zar danas, usvajajući ovaj zakon, još uvek u Srbiji ima onih naivnih, koji veruju u dobre namere Havijera Solane i drugih međunarodnih faktora. Da je međunarodna zajednica, najznačajniji evropski i američki faktor, istinski želela savremenu i modernu federaciju, oni bi Mila Đukanovića, ali i dobar deo ljudi iz Srbije na to naterali za svega nekoliko dana.
Ovo je uzaludan posao i nije u pravu predsednik poslaničke grupe Čedomir Jovanović, koji malopre reče da su oni koji su bili na vlasti do 2000. godine odgovorni za raskorak sa Crnom Gorom i s Milom Đukanovićem. Milo Đukanović je od 1997. godine instrument u rukama međunarodnih faktora, koji su sve učinili da razbiju ovu zemlju i učiniće sve da izvrše dalju fragmentaciju Srbije. Uostalom, najbolje nam to potvrđuju i najnovije izjave potpredsednika Skupštine Vojvodine, ne znam mu ime, koji kaže da će se pitanje Vojvodine svakako internacionalizovati, ili ovi najnoviji događaji na Jugu Srbije, gde smo svedoci oružane pobune i terorističkih akata.
A pre nekoliko dana, usvajajući Ustavnu povelju govorili smo o tome da je potrebno promeniti, mislim, član 9, gde se govori o manjinskim i ljudskim pravima, o individualnim i kolektivnim slobodama i gde ste vi ovde, vašom većinom, usvojili da se ta dostignuta prava ne mogu smanjivati, ograničavati ili suspendovati. Mi smo tražili da se to unese kao amandman. U stvari, nije bio amandman, ali je bila priča u načelu, jer sve ozbiljne države imaju takve odredbe, i Amerika i Britanija. Šta ćemo raditi kada se ovo desi, što se već dešava na Jugu Srbije?
Kakva će uopšte biti Skupština Srbije i Crne Gore, kada znamo kako će izgledati ta buduća vlada? To je vlada koja ne vlada, to su ministri koji nemaju nikakve ingerencije, nikakva ovlašćenja, niti vode, niti utvrđuju politiku, niti predlažu zakone. Samo vrše koordinaciju, pa će tako otprilike i izgledati ta buduća skupština.
Mi smo imali sopstveni predlog i smatrali smo da je taj predlog dobar, da se poslanici biraju srazmerno postignutim rezultatima na septembarskim izborima. Ako je Skupština Srbije i Crne Gore na neki način nastavak, uslovno rečeno, savezne države, onda je trebalo da se taj princip primeni, ali u toj situaciji svakako DOS ne bi imao ni približno većinu. Socijalistička partija Srbije imala bi sigurno 30 ili više poslanika. To DOS-u nije odgovaralo i onda se krenulo sa ovim rešenjem.
Naravno, bila su i neka obrazloženja. Veoma često DOS zna da kaže - od septembra do decembra bitno je promenjena volja birača. Šta mi da kažemo danas, koliko je volja birača promenjena od decembra 2000. do danas, početkom 2003. godine? Tek je sada volja birača i te kako promenjena i duboko sam ubeđen ostatak DOS-a, zajedno sa Koštunicom, ne bi imao ni približno 50% podrške birača, što je neophodno za vršenje vlasti. Znači, jedino pravo rešenje u ovoj situaciji je bilo ili neposredni izbori ili, ako se već ide na ove posredne, da se vežemo za izborne rezultate iz septembra 2000. godine.
DOS je išao sa rešenjem decembar 2000. godine. Znamo kako su ti izbori protekli, da je to bilo vreme linča i hajke i da ti izborni rezultati nisu bili odraz prave situacije i realnog odnosa snaga. No, DOS čak ni to ne prihvata, izborne rezultate od 23. decembra, nego se govori o trenutnom stanju u Skupštini. To trenutno stanje u Skupštini je veoma diskutabilno.
Mi ne znamo da li je DOS sada jedinstven, od ovog ostatka što je ostalo, da li imamo neke posebne stranke. Imamo niz tih manjih stranaka sa 3, 4 poslanika: Demokratski centar, Reformisti Vojvodine, Koalicija za Vojvodinu, ko zna šta sve ima tu. To su tako male stranke za koje ni njihove uže familije na nekim izborima ne bi nikad glasale. Prema tome, nije pravi odraz snaga.
Za nas predstavnike i poslanike SPS-a svakako da je najbolnije pitanje mandata narodonih socijalista. Jednostavno, ljudi su formirali sopstvenu stranku, a nisu bili na ovim parlamentarnim izborima i ni po kakvoj logici ne mogu da imaju poslanike u Republičkoj skupštini, niti mogu da imaju poslanike u Skupštine Srbije i Crne Gore.
Baš oko tog pitanja se kaže - poslanički klubovi su maltene vlasnici mandata. To nije tačno. Poslanički klubovi ne mogu da budu vlasnici mandata. Vlasnici mandata mogu samo da budu političke partije. Sada neko pozivanje na određene međunarodne konvencije nema nikakvo utemeljenje, jer mi nismo naše zakone usaglasili sa tim međunarodnim konvencijama, po kojima mandati uvek pripadaju i ostaju poslanicima.
Kada se, eventualno, izvrši određeno usaglašavanje, onda možemo da govorimo i o tom novom metodu. Ali, jasno je da će u tim uslovima svaka politička partija voditi računa koga kandiduje za poslanike. Vodiće računa u smislu da ti ljudi moraju da budu ljudi od morala, kredibiliteta, a ne goli preletači.
Nećemo glasati za ovaj zakon, jer smatramo da ovaj zakon ne vodi nikakvom dobrom rešenju.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle osam meseci zamajavanja i stalnog putovanja od Beograda do Podgorice, pred nama je Ustavna povelja. Na osnovu ove ustavne povelje jedna država treba da nestane. Neće se federalna država preurediti kako su to mnogi govorili, pre svega lideri DOS-a. Jednostavno, zajednička država će se ugasiti.
Uostalom, celi svet zna da se povelja donosi samo zato što SAD i Evropska unija žele da odlože secesiju Crne Gore, da bi se stekli povoljniji uslovi za konačno odvajanje Kosmeta, a možda i same Vojvodine. Zato je ova kvazidržavna zajednica i oročena na tri godine. Znači, po sistemu da to privremeno traje, pa da se u jednom trenutku sve razbije na užu Srbiju, Kosmet, Crnu Goru i eventualno Vojvodinu.
Cela ustavna povelja je od početka koncipirana tako da ova tobož državna zajednica ne može nikako da funkcioniše. Ova ustavna povelja na neki način prihvata visoki stepen separacije Crne Gore i legalizuje već unapred otcepljenje Crne Gore posle tri godine, a može to vreme da bude i kraće.
Brojne su nelogičnosti i pravni nonsensi kada je reč o sadržaju ovog dokumenta. Ustavna povelja predviđa dva odvojena privredna sistema i samo njihovu harmonizaciju. Dva privredna sistema imaju sopstvene banke, sopstvene nacionalne valute, sopstvene fiskalne sisteme i sopstvena carinska područja.
Naravno, zajedničko tržište ne postoji bez carinske unije. Sa sopstvenim carinskim područjima Srbija i Crna Gora nisu u zajedničkom tržištu. One su samo u zoni slobodne trgovine. Takvu situaciju imamo - na primer, naš odnos prema Rusiji, Bosni i Hercegovini ili Mađarskoj. Znači, tu i nije potrebna državna zajednica. Zašto uopšte Evropska unija pristaje na jedan ovakav termin i jednu odrednicu, možemo da se zapitamo, zašto zajedničko tržište. Zato što Evropska unija vrlo dobro zna da upravo ovim dokumentom niti će biti jedne države, niti će biti jednog tržišta.
Ustavna povelja takođe ne predviđa niti guvernera narodne banke niti centralne banke, niti ministra finansija, a u statutu MMF-a i Svetske banke jasno se kaže da svaku državu mogu da predstavljaju, bar u ovom pogledu, ili guverner ili ministar finansija. Naravno, neće MMF i Svetska banka prilagođavati svoj statut Srbiji i Crnoj Gori. Baš kada je reč o setu ovih pitanja, kada se postavi pitanje kakva je ova država koja nema nacionalnu valutu, nema sopstvenu banku, jedan naš ugledni profesor kaže - to je nikakva država.
Savet ministara je skup od pet ministara. To je vlada koja ne vlada. Ministri i nisu ministri, jednostavno, oni niti vode niti utvrđuju politiku, već samo koordiniraju nadležna ministarstva država članica.
Poseban nonsens je vezan za dva ministarstva, ministarstvo za spoljnu politiku i za odbranu, gde se ministri menjaju na pola mandata. Kakav će imati autoritet jedan ministar kada zna da će ovaj njegov zamenik doći za dve godine i biti njemu šef, ili kada se donose odluke u savetu ministara i u slučaju nerešenog ishoda 3:3 biće presudan glas predsednika, ali samo pod uslovom da jedan ministar iz druge države članice glasa za takvu odluku.
Naravno, ovo je samo jedan primer paraliza i velike teškoće da se dođe do odluka. Jednostavno, sve u ovoj povelji vrvi od apsurda. Državna zajednica Srbije i Crne Gore je jedna neobična tvorevina, oročena na tri godine i raspolaže manjim državnim sadržajima i ovlašćenjima nego što je to imala SRJ.
Osnovne odredbe, sasvim sigurno, urađene su pre svega po diktatu Zapada, po diktatu onih koji su nas rušili, ubijali tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Oni nama ovde nameću nešto čega nema u svetu. Nigde u svetu ovakva pravna rešenja ne postoje. Primera radi, tu je član 9. gde se govori o manjinskim i ljudskim pravima, o individualnim, kolektivnim, o građanskim slobodama, gde se kaže da se to ne može ograničiti niti smanjiti.
Sve odgovorne i ozbiljne države imaju ugrađene pravne mehanizme da se ova prava mogu ograničiti u određenim uslovima: znači, u uslovima separatističkih zloupotreba, oružanih pobuna, terorističkih akata; sve ozbiljne države su to ugradile u svoje pravne sisteme. Amerika je tako nešto donela posle 11. septembra, Rusija posle upada Čečena, Španija ima takve odredbe, Velika Britanija veoma često ima direktnu upravu koju uspostavlja u Severnoj Irskoj. Zašto su to oni nama nametnuli kada toga nema u njihovim najvišim pravnim i političkim aktima? Zato što je moguće da na jugu Srbije dođe do određenih pobuna, terorističkih aktivnosti, a mi nećemo moći upravo na osnovu ove povelje nikako da reagujemo.
Naravno, tu su različiti pariteti i rotacije oko predstavljanja u Evropskoj uniji, Ujedinjenim nacijama. Sve to jasno govori da od zajedničke države nema ništa. U krajnjem slučaju, ovo je jedan provizorijum. Nije stabilna država. Ovo je samo jedan okvir da Srbija lakše proguta formalno-pravni i faktički gubitak Kosova i Metohije. Svi se ovde pozivaju na Evropsku uniju, na Savet Evrope, kao da se ulaskom (iako niko ne spori da treba ući u Savet Evrope, odnosno Uniju) svi problemi rešavaju. To nije tačno. Malopre je jedan kolega iz Socijaldemokratije, čini mi se, govorio da ćemo ući u Evropsku uniju 2013. godine. To je "ne lipši magarče do zelene trave", ako se sve vezuje za Evropsku uniju i ako je sav lek za naše nedaće ulazak u Evropsku uniju.
Sasvim je jasno da su učesnici i potpisnici ovog beogradskog sporazuma potpisali nešto na šta nisu imali pravo. Svi potpisnici nisu imali mandat za tako nešto, da tako odluče, jer nisu nosioci ustavotvorne vlasti. Nama je jasno, i Đukanović, i Filip Vujanović, i Koštunica, i Đinđić i Labus jednostavno nisu mogli da naprave neki bolji dokument.
Đukanović je osvedočeni separatista, čovek koji je došao na krilima srpskog ponosa i dostojanstva na vlast, da bi negde 1997. sve to izneverio i bio prikriveni separatista do 5. oktobra, a otvoreni od 5. oktobra. On i Filip Vujanović su jasno rekli da ništa od državne zajednice neće biti i da je njihov glavni cilj samostalna i nezavisna Crna Gora.
Koštunica, sasvim je jasno, a bez uvrede ovde prisutnih kolega, ne može da reši nijedan krucijalan problem u državi. Zoran Đinđić i Labus su pre svega eksponenti zapadne politike i oni prihvataju sve diktate koji im se nameću. Možda su i preuzeli neke velike obaveze 5. oktobra. Sve ovo jasno govori da i ovaj akt, najviši državni i politički akt, neće voditi u pravcu sređivanja najvažnijih državnih pitanja.
Na kraju, sasvim je izvesno i to da se posle dve i po godine vlasti DOS-a nalazimo u jednoj bezizlaznoj situaciji kako u ekonomskom tako i u političkom i socijalnom pogledu, a nažalost i kada je reč o najkrupnijim državnim pitanjima, koja su vezana upravo za donošenje ove ustavne povelje. A da je to tako najbolje govore i reči predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti Dejana Medakovića, koji kaže - u zemlji se odigrava velika nacionalna drama čijih posledica ljudi nisu ni svesni, a nosioci vlasti nove političke elite samo su epizodisti u toj nacionalnoj drami. Mi smo duboko uvereni da je predsednik Srpske akademije sasvim u pravu. Nećemo glasati za Ustavnu povelju.

Dame i gospodo narodni poslanici, grupa poslanika SPS-a predložila je amandman na član 2. u kome predlažemo smanjenje deficita budžeta sa 47 milijardi na 20 milijardi. Mi smo predvideli sredstava od donacija za pokriće deficita i to u iznosu od 12 milijardi dinara i drugi deo od domaćeg zaduživanja u iznosu od 8 milijardi.
Smatramo da, imajući u vidu da je ova vlast dosta serbilna i uslužna prema zapadnim mentorima, da može da izvuče mnogo više donacija, imajući u vidu da, vezano za ratnu štetu ne smeju ništa ni da pomenu, a ta naknada bi bila mnogo veća. Dovoljno bi bilo da se naplati i jedan posto ratne štete pa bi ove donacije bile veoma visoke i velike. S druge strane, smatramo da treba odustati i od kredita od međunarodnih finansijskih organizacija, jer su ti krediti uglavnom nepovoljni.
Juče nije do kraja ni raspravljano šta je sa donacijama. Imamo veliki broj slučajeva u raznim zemljama sveta gde zapadne vlade daju određene donacije koje se opet vraćaju njihovim bankama sa kamatama od 4% na godišnjem nivou, a istovremeno im odobravaju veoma nepovoljne kredite sa 12% kamate. To se desilo u mnogim zemljama i sigurno je moguće da se to desi i našoj zemlji. Gorka su iskustva i u bivšoj Jugoslaviji, u vreme Tita, kada je Skupština konstatovala, sedamdesetih godina, da su krediti MMF-a veoma nepovoljni i da čak, ulažući ih u proizvodnju, privreda nije procvetala posle tih kredita. Naravno, ovi krediti treba da se stave pre svega u funkciju pokrića deficita. Smatramo da sve ovo nije potrebno.

Dame i gospodo narodni poslanici, predloženi budžet je veoma glomazan. Radi se o ogromnim finansijskim sredstvima, radi se o cirka 260 milijardi dinara. To je budžet koji je 7-8 puta veći od budžeta u 2000. godini. Slobodno možemo reći da će ovakav budžet biti veliko opterećenje za slabašnu privredu i za još siromašnije stanovništvo Republike Srbije.
S druge strane, možda bi bilo logično, ako je već ovakav budžet, da će korisnici biti zadovoljni. Neće ni korisnici biti zadovoljni. Svedoci smo velikog nezadovoljstva profesora, lekara, državnih činovnika i radnika javnih službi i preduzeća. Znači, nije stvar niti u ovakvom budžetu, nego se radi o jednom dvostrukom nezadovoljstvou.
Kao i prethodne dve godine i ovaj budžet je dificitaran za cirka 47 milijardi dinara. Predlagač predviđa pokriće ovog deficita putem privatizacije, donacija i kredita međunarodnih finansijskih organizacija. Sasvim je jasno, ako se krene ili nastavi ovim putem sa prodajom firmi za nekoliko evra, za nekoliko hiljada maraka, poljoprivrednih dobara, raznih frizerskih zadruga, sa 14-15 lokala, za 2-3.000 evra, da će se veoma teško napuniti ova sredstva od 15 milijardi dinara. S druge strane, i ako dođe do toga nekim krupnijim prodajama, postavlja se opravdano pitanje da li ova sredstva treba ulagati i davati za javnu potrošnju.
Kada je reč o donacijama, sasvim je jasno da će donacija biti sve manje. Glavni posao je završen. S druge strane, treba svi da znamo da su uslovi za donacije veoma složeni i teški. Doduše, Koštunica reče pre nekoliko dana da se neće više Srbi izručivati u Hag, kao da je manji greh za one koji su do sada izručeni. Svakako, najveća je sramota izručenje našeg predsednika Slobodana Miloševića. Naravno, više nema ucena oko donacija: donacije ili potpuna saradnja sa Hagom. Kao što svi znamo, samo Srbi sarađuju sa Hagom, jer se samo oni i nalaze u Hagu.
Ako govorimo o kreditima, krediti su veoma nepovoljni i teški. Čak i u Titovo vreme u Jugoslaviji je Skupština donela odluku da se ne koriste krediti, čak ni za investicije, upravo od MMF-a, Svetske banke. Sigurno da imamo i gorka iskustva mnogih zemalja u okruženju. Vi stalno pričate o tome kako je u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj veoma dobro, kako je uspešno izvršena tranzicija, a ne znam koliko vam je poznato da te zemlje u ovom trenutku duguju oko 130 milijardi dolara i da 1/3 nacionalnog dohotka ide samo za isplatu kamata, a glavnica ostaje. Znači, veoma je teško govoriti o ovakvom i na ovaj način pokriću deficita.
Kada govorimo o prioritetima, iako nije naglašeno, zna se, Vlada uvek govori o tome da su prioriteti zdravstvo, prosveta, stabilan penzijski fond. Situacija u zdravstvu, bez obzira na priču ministra, veoma je teška, zdravstveni radnici su nezadovoljni. Dostupnost vrhunskim dijagnostičkim sredstvima je otežanija i gora nego svojevremeno, pre nekoliko godina, tako da su ovih pet milijardi kap u moru, imajući u vidu izvorna sredstva koja su negde oko 60 milijardi. Prosveta - 40 milijardi. Znamo da su nezadovoljni prosvetni radnici.
S druge strane, jedina novina koja je zapisana u memorandumu, to je ovo devetogodišnje osnovno obrazovanje. Nikakva to reforma nije. Jedini cilj jeste, otprilike, da ukinemo srednje škole i fakultete i da imamo masu neobrazovanog stanovništva na Zavodu za zapošljavanje.
Kada govorimo o penzijskom fondu, ministar Gordana Matković je pre nekoliko dana rekla nešto što i mi nismo znali, da 60% penzionera ima penziju manju sa 6.500 dinara. Šta danas može da se kupi od 6.500 dinara ili koje potrebe da se podmire, imajući u vidu da je struja poskupa 7-8 puta, grejanje deset puta, kao i sve druge potrepštine. Ova dotacija za penzijski fond od pedesetak milijardi neće biti ništa značajna niti će poboljšati položaj penzionera.
Ovde su neki ministri govorili o tome da nevladine organizacije nisu na ovom spisku u njihovim ministarstvima. Međutim, iako je to dosta sitno napisano, znamo da su ovde brojne nevladine organizacije, da su zastupljene i u Ministarstvu za nauku i kulturu i za socijalnu politiku, za zdravlje, za vere i ko zna gde sve. Ne znamo i nije nam do kraja objašnjeno o kojim je nevladinim organizacijama reč. Ono što je sigurno, Srbija je danas preplavljena tim organizacijama. To su razni autonomni centri, krizne grupe, inicijative. Sve se one ubiše da nam dokažu kako dobro živimo, kako moramo da se vladamo striktno po pravilima zapada. Tu su i razni eksperti, analitičari. Naravno, biser su Sonja Biserko, Nataša Kandić, dobro plaćeni iz inostranstva. Mogu da vam kažem, muka je Srbiji više od tih nevladinih organizacija i od tih analitičara i eksperata.
Mi nećemo glasati za ovaj budžet. Smatramo da je on izraz jedne pogrešne politike. Ne znam koliko predsednik Vlade zna, ali bih mu preporučio da pročita neku knjigu od ovih eksperata Svetske banke, na primer Štiglica, koji jasno govori u svojim udžbenicima kuda se kreću te zemlje u tranziciji. Sve je već viđeno kod nas: tržišno utemeljenje cena sa ovim maksimalnim cenama, liberalizacija tržišta kapitala sa prodajom banaka i strategija za redukciju siromaštva. Pre nekoliko dana Vlada je tako nešto i usvojila, tu strategiju. Znači, sve je poznato i sve je viđeno. Mislim da ćemo i mi tim putem ići. Ništa ne znače te naizgled malo veće plate. Želim samo da vam kažem da su u Argentini, pre ovog ekonomskog kolapsa, plate bile 1.000 dolara, ali da su cene za elementarne životne namirnice, struju, poreze, bile 1.500 dolara i da je Argentina doživela ekonomski kolaps. Bojim se da će to biti i naš put.
Još jedna stvar. Lepo je Đinđić rekao pre nekoliko dana da su naši najvažniji ciljevi sloboda i nezavisnost, ali mora da zna da je simbol za slobodu i nezavisnost naš predsednik Slobodan Milošević.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo duboko uvereni da predlog ovih zakona neće značiti ništa suštinski, napredno, prosperitetno. Jednostavno, ovo je samo jedan marketinški potez, jedan propagandni potez Vlade Republike Srbije. Imajući u vidu da je u poslednje dve godine kriminal narastao do neviđenih razmera, Vladi je bio potreban jedan ovakav zakon, kako bi se, navodno, građani ubedili ili uverili da vlast čini sve na suzbijanju organizovanog kriminala.
Teško da će usvajanjem ovih zakona doći do smanjenja šverca duvana, droge, pa i ubistava, pljački, koje su svakodnevne.
Prvaci DOS-a, ministar Dušan Mihajlović i ministar Živković, više meseci unazad govore o tome da mafija ne postoji, da je mafija poražena. Ako bi to bilo tako, onda jednostavno ovaj zakon i ne bi bio potreban. Međutim, istina je sasvim drugačija. Mafija i organizovani kriminal su veći nego ikada, ali u ovom predlogu zakona nema odredbi i ovlašćenja o postupanjima u borbi protiv mafije.
Ovim zakonom na mala vrata se uvodi i mogućnost da se specijalne službe, znači i specijalni tužilac i ova služba za suzbijanje kriminala, ovlaste pre svega za potrebe Haškog tribunala, što je neprihvatljivo, jer se na neki način u istu ravan stavljaju branioci slobode ovih srpskih prostora i kriminalci, koji su ogrezli u švercu duvana, droge i svega ostalog.
Veoma je važno, predsednik Vlade je ovde govorio o tome da je i ovaj zakon napravljen po uzoru na zakone Evropske unije, na zakone na zakone SAD, želeo bih da podsetim, što sasvim sigurno ministar Mihajlović, kao dugogodišnji političar, ali i uvaženi profesor Vojislav Šešelj, vrlo dobro znaju, da i najbolji zakoni ništa ne znače ako nema dela.
Najbolji primer za to je Francuska. Samo pre nekoliko godina ministar spoljnih poslova (da mu ne govorim ime, mislim da bar ovi poslanici znaju) osuđen je zbog velike korupcionaške afere. Slično se dogodilo i sa generalnim sekretarom NATO pakta, onaj koji je bio pre Havijera Solane, Vili Klas. Dalje, govorimo o dobrim zakonima u Italiji - pa u Italiji, sva evropska štampa je pisala, Đulio Andreoti, koji je jedanaest puta bio ministar ili predsednik Vlade, bio vrh "Koza nostre". Ako treba, sva imena ću reći.
Molim vas, slična situacija bila je i u Nemačkoj, a sve to govorim iz razloga da svi ti zakoni, koji su doneti u Zapadnoj Evropi, ne znače mnogo. Žao mi je što predsednik Vlade nije ovde.
Jedan visoki funkcioner Šrederove stranke je svojevremeno imao veliku aferu pa je u Bundestagu pokrenuta istraga, pisale su sve novine, negde 1999. godine; a onda, Šreder ga je poslao na visoku dužnost, u jednu organizaciju koju smo mi veličali, kako će nam ta organizacija pomoći. Radi se o Paktu za stabilnost Jugoistične Evrope; pa smo čak donosili zakone, kažemo - Pakt za Jugoistočnu Evropu nam predlaže, a visoki funkcioner tog pakta je bio čovek koji je umešan u jednu veliku korupcionašku aferu, po rečima nemačke i cele evropske štampe.
Zato kažem - ne treba se mnogo oslanjati na te, navodno dobre, zakone sa Zapada, jer jednostavno, nama Zapad uglavnom to donosi. Mi ne dobijamo sa Zapada ekonomski razvoj, neke pare koje su obećane, ali organizovani kriminal i mafiju, to na velika vrata dolazi sa Zapada kod nas.
Naravno, to je sve bilo i to se sve dešavalo u zemljama Istočne Evrope, u zemljama tranzicije.
Evo, ministar Mihajlović je ovde prisutan, moje kolege su govorile o tome on je stalno pričao kako zna ko su najvažniji šefovi mafija u Srbiji, ali najvažniji razlog zašto oni nisu u zatvoru, kaže - nema dokaza. Bar imate neko iskustvo posle 5. oktobra, kada su mnogi socijalisti strpani u zatvore nezavisno od dokaza i tako isto uradite i sa ovima. Strpajte ih u zatvor, pa neka se traže dokazi ili neka oni dokazuju da su nevini i to bi bilo bolje rešenje. Neću da amnestiram sopstvenu stranku, bilo je velikih mangupa i u našim redovima, ali su krivične prijave zaradili uglavnom nedužni ili neki koji su bili sasvim sitni, a oni najkrupniji i dalje uživaju ili su sada u DOS-u.
Ministar Mihajlović je govorio o tome da MUP nije instrument Haškog tribunala. To jednostavno nije tačno i setimo se samo izručenja predsednika Slobodana Miloševića, braće Banović, Stakića. Nekorektno je od ministra Mihajlovića da govori o kriminalnoj prošlosti vlasti u prethodnih deset godina. Mihajlović je bio četiri godine u toj vlasti i nije korektno, nije fer i nije dobro. S druge strane, krajnje je nepristojno i od nekih koji su do juče bili sa nama, danas govore o nekom kriminalu u Srbiji, a njihovi šefovi su najbogatiji u Srbiji. Mislim na gospođu koja je govorila pre dva sata.
Na kraju, kada je reč o ovom drugom zakonu, kada govorimo o ovoj agenciji, mislim da je promašaj, jer je agencija u rangu ministarstva i odgovara uglavnom samo predsedniku Vlade. Parlament nema nikakvu kontrolu nad tom agencijom i agencija je iznad ministarstva, što je na neki način nelogično. Sasvim je jasno da, bez obzira na naše dobre namere, teško da možemo jedan ovakav predlog zakona prihvatiti.

Znate šta, tokom proteklih godinu i po dana, svašta se pisalo u ovim Dosovskim novinama. Šta je ispalo istina, malo štošta. Kriv je ovaj, kriv je onaj, krivice su se razne pripisivale, ukralo se toliko milijardi, a na kraju šta je ispalo, ko je osuđen, niko. Znači, da istine ima veoma malo, veoma malo.
Drugo, kada je reč o Branislav Ivkoviću, predsednik Odbora za bezbednost je malopre njega pomenuo. Pazite, da li ste slušali Vidu Petrović Škero, pre tri nedelje na BK televiziji; govorila je o pritiscima ministra i kaže: kako da rešim problem Baneta Ivkovića. Ceo proces je ispričala. Kada je valjda trebalo da se krene u proces, došlo je do proširenja optužnice, a faktički proširenje znači novo oduzimanje imuniteta, produženje i stavljanje u fioku. To je to.
Oko velikih događaja; pa šta je bilo u carini. Ne znam kako se zove onaj tip koji je upao u carinu. Zabunović? Šta je sa njim? Oko imena, neću da govorim o imenima, nije ni ministar rekao ko su 50 mafijaša koji drže ovu Srbiju. Neka on kaže.
Nešto ću drugo da kažem. Znate ko su i u našim redovima oni koji imaju hale, fabrike, ne zna se koliko kuća, lokala, stanova. Ima ih. Svašta imaju i ne samo u SPS-u i u JUL-u. Neću ni jedno ime da kažem, ali znate ih vi ko su, jer neko govori o njima. Znači, samo uzmite to ko šta poseduje. To nisu sume od milion maraka, nego 10 i sto miliona, a njih niko ne dira. Diraju se neki sitni, oštetio SPS itd. To su gluposti.
Još jedna stvar: nema zakonskog rešenja organizovanog kriminala. Nema. Svuda gde je dvoslojno društvo, gde imamo 5% prebogatih i 70% onih koji gladuju, biće kriminala. Znači, moramo da težimo, a onda morate i vi da težite kao vlast, da 60-70% ljudi u Srbiji živi približno i solidno. Nije bilo kriminala 80-tih godina. Da li je tako? Nije bilo. Slažem se da je Tito napravio velike greške, ogrešio se prema srpskom narodu i tu nemam nikakvu dilemu. U to vreme nije bilo organizovanog kriminala. Nije ga bilo. Kriminal organizovani dolazi sa Zapada. Kada su kriminalci došli? Godine 1992. i 1993. kada su počeli ratovi.

Uvažene kolege narodni poslanici, samo pre osam meseci usvojili smo set zakona koji je najavljivan kao reformski, prosperitetni, koji smo mi u ono vreme osporavali, a evo danas, posle osam meseci i ostatak DOS-a priznaje da ti zakoni nisu bli ni reformski, ni progresivni, ni dobri. Oni su bili rezultat političkih nagodbi između DSS-a i ostatka DOS-a, a što je i sam ministar Batić priznao. Naravno, najgori su zakoni oni zakoni koji se usvajaju po tom principu, principu političkih nagodbi. Ovaj predlog zakona ili ovog seta zakona ima dosta manjkavosti i propusta. Samo ću navesti nekoliko, upravo po nekom redosledu.

Kada je reč o Visokom savetu pravosuđa, veoma je diskutabilno prvo, samo obrazovanje Visokog saveta pravosuđa, a posebno je za nas neprihvatljivo što je zaobiđen Odbor za pravosuđe, kada je reč o predlozima za sudije, tužioce, predsednike sudova. Sadašnje rešenje, po kome Visoki savet pravosuđa predlaže zamenike javnih tužilaca, dobro je rešenje, to je rešenje koje smo i mi svojevremeno predlagali, ali u ono vreme to nije prihvaćeno. Predlog da ministar bude član proširenog sastava Visokog saveta pravosuđa jasan je signal i namera izvršne vlasti da kontroliše ili bar da utiče, u velikoj meri, na pravosudne organe.

Kada govorimo o Predlogu zakona o sudijama, sporan je član 1. po kome se određuje status sudije u sudu, čija nadležnost u celini ili znatnim delom prelazi na drugi sud. Ovo je na neki način neustavna odredba, pre svega, u odnosu na status ustavnosti sudija. S druge strane, možemo da kažemo da je ova odredba i neprecizna. Na ovaj način, po nama, brzo će se izvršiti promene, pre svega u Vrhovnom sudu, jer će dobar deo sudija iz Vrhovnog suda preći u upravni sud, u apelacione sudove i na taj način doći će do pročišćenja Vrhovnog suda. Sporno je i to što Visoki savet pravosuđa može uvećavati do 20% osnovnu platu, ako se funkcija vrši po posebnim uslovima; tu, naravno, treba precizirati koji su to posebni uslovi.

Neprihvatljive su odredbe iz člana 79a koji kaže: "Smatra se da je sudija iz člana 79. nesavesno vršio dužnost ako je..." iz nečasnih pobuda grubo kršio ljudska prava zajemčena Ustavom, zakonom i međunarodnim ugovorima." Znate, ovo su sama po sebi krivična dela i razlog za razrešenje sudija, tako da ove odredbe ne treba da stoje ovde.

Za nas su posebno sporna pitanja koja se odnose na montirane političke procese ili bolje reći na lustraciju, o kojoj ministar Batić već više meseci govori. Podsetio bih da su se ovi zakoni o lustraciji donosili u zemljama Istočne Evrope, početkom 90-tih godina. Šta se htelo tim zaknom? Htelo se da se odstrane štetni strani uticaji, a naravno misli se na uticaj Sovjetskog Saveza koji je imao dominantan uticaj u svim tim lagerskim zemljama. To kod nas nije bilo, tako da je bilo kakvo poređenje na taj način nesuvisla stvar.

Kada govorimo o uređenju sudova, suština ovih promena odnosi se na obrazovanje četiri apelaciona suda umesto jednog, sa četiri odeljenja kako je to do sada bilo. Lično mislim da su ova rešenja o kojima je govorio prof. dr Šešelj bolja rešenja. Znači: opštinski sudovi, okružni i Vrhovni sud, a ne ovi posebni sudovi gde je i apelacioni sud. Neprihvatljivo je i da Vlada Srbije traži odlaganje roka za početak rada apelacionih sudova i upravnog suda! Ministar je rekao da je reč pre svega o finansijskim sredstvima. Međutim, ne znam da li su samo u pitanju finansijska sredstva ili nešto drugo. U svakom slučaju, nema nekog većeg opravdanja ako govorim o finansijskim sredstvima, jer znamo da su takse povećane, koliko već, 400 ili 500%. Bilo je reči da će ta sredstva pre svega biti namenjena za početak rada ovih novih sudova.

Kada govorimo o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, apsolutno smo protiv toga da se obrazuje ili formira trgovinski sud u Novom Pazaru. Smatramo da je to jedna čista politička nagodba, a pre svega sa članicama DOS-a koje su na tom području; radi se pre svega o partiji Rasima Ljajića. Videli ste malopre da ove političke nagodbe sa DSS-om ničemu ne vode; tako i ovo, mislim da je iznuđeno rešenje. Ako gledamo da je potreba da imamo više ovih trgovinskih sudova - mogli bismo takođe da formiramo trgovinski sud u Jagodini, jer svi uslovi i za Jagodinu postoje.

Protiv smo proširenja nadležnosti pojedinih trgovinskih sudova, jer će se izgubiti u efikasnosti. Na primer, ako sud u Leskovcu ne može efikasno izvršiti sprovođenje postupka stečaja na svom području, kako će to učiniti sud u Nišu ili neka slična paralela između sudova u Kragujevcu ili Kraljevu.

Kada govorimo o javnom tužilaštvu, odnosno zakonu, vođenje ovog ličnog lista svakog javnog tužioca, zamenika javnog tužioca i zaposlenog u javnom tužilaštvu protivno je Zakonu o radu u državnom organu i u isključivoj je nadležnosti MUP-a Srbije. S druge strane, ovo brisanje reči "nacionalnosti" ne znam čemu vodi, čega se mi to plašimo i bojimo, zašto ta reč ne ostane ako već idemo sa ovim ličnim listom.

U članu 9. koji govori o mogućem nagrađivanju javnog tužioca i zamenika od strane Visokog saveta pravosuđa - mislim da je nepotrebna stvar, jer su plate uređene posebnim zakonom. Najbolje rešenje za izbor javnih tužilaca i zamenika bilo bi rešenje koje je doskora važilo, a to je da se ide preko Republičkog tužioca, da Republički tužilac predlaže i da Skupština bira ostale javne tužioce i zamenike javnog tužioca.

Na kraju, sasvim, nećemo glasati za ovaj predlog zakona, jer nema ničeg reformskog u njemu. Imajući u vidu da je ovo vanredna sednica, smatramo da su bila mnogo važnija i bitnija neka druga pitanja, nego što je ovo pitanje koje je uvršteno danas na ovoj vanrednoj sednici Skupštine.

Samo jedna rečenica, vezano za Predlog odluke o izboru sudija, ovde vidimo, a to sam letimično pogledao - predsednica Okružnog suda Vida Petrović - Škero očigledno napreduje posle ovih izjava vezano za ministra Batića, da se ministar Batić ne meša u svoj posao, baš tako to shvatam. Jednostavno, predsednik okružnog suda je suštinski značajnija funkcija nego sudija Vrhovnog suda, jer ih tamo ima 50, možda više, malo manje, tu negde. Jasno je posle svih ovih izjava, posle njene podrške protestu radnika u pravosuđu, da sledi i lustracija za nju. Naravno, na jedan fin način, da se građani ili stručna javnost ne seti.

Uvažene kolege, narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS-a predložili smo amandman na član 3. koji se odnosi na član 27. Zakona i tražimo da se ovaj član briše. Da podsetim o čemu se radi - član 3. Predloga zakona kaže: "Izuzetno, sudija može uz naknadu obavljati naučnu i stručnu delatnost, uz saglasnost predsednika suda." Mi smatramo da sudija ne treba da se bavi dodatnim poslovima, pa bilo da se radi o nekim naučnim ili stručnim poslovima.
Jednostavno, to je preduslov za nezavisnost sudske funkcije. Uostalom, sudije sada imaju solidne plate od hiljadu maraka i to je značajno veća suma u odnosu na lekare i profesore. Mislim da je ovaj amandman celishodan i dobar.

Grupa poslanika SPS-a predložila je da se posle člana 10. doda član 10a koji glasi: "Član 72. menja se i glasi: Sudiju porotnika bira Narodna skupština na predlog Visokog saveta pravosuđa".
Pre predlaganja Visoki savet pravosuđa pribavlja mišljenje suda za koji se bira sudija porotnik.
U našem pravnom sistemu uloga, položaj i značaj sudija porotnika izjednačena je sa ulogom, položajem i značajem sudija, pa stoga i postupak njihovog izbora mora biti isti jer se u suprotnom narušava ravnopravnost i jednak položaj članova sudskog veća. To je suština amandmana, to je neko rešenje koje je bilo ranije, a kasnije je promenjeno i mislimo da je ovo rešenje svrsishodnije.

Uvažene kolege narodni poslanici, sa grupom poslanika SPS-a predložio sam da se član 3. briše. Radi se o obrazovanju trgovinskog suda u Novom Pazaru. Znači, po prvobitnom rešenju imali smo jedan trgovinski sud, kada je reč o ovom koje obuhvata i Kraljevo i Novi Pazar; sada je izvršena podela na dva trgovinska suda - sa sedištem u Kraljevu i ovaj drugi u Novom Pazaru.  
Smatram i poslanici SPS-a smatraju, da je ovo jedna politička pogodba, nagodba sa članicama DOS-a, pre svega sa strankama koje imaju sedište u Novom Pazaru. Ako bi se eventualno išlo sa obrazovanjem jednog ovakvog trgovinskog suda i u Novom Pazaru, onda bi svakako trebalo formirati trgovinski sud u Jagodini, Čačku, pa možda i u mnogim drugim gradovima Srbije.

Poštovane kolege narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS, grupa poslanika je podnela amandman na član 53; reč je o brisanju dela teksta u kome se kaže "savet će prilikom donošenja odluke o izdavanju dozvole za emitovanje programa uzeti u obzir i doprinos tog podnosioca prijave razvoju demokratskih odnosa".
Smatramo da se na ovaj način na mala vrata uvodi moralno-politička podobnost i sasvim je sigurno da će savet agencije, bez nekih objektivnih kriterijuma, ceniti ko je podoban i ko može da dobije dozvolu.
S druge strane, ono što nam posebno smeta, vezano za ovaj deo teksta, odnosi se na tzv. demokratske odnose, tzv. demokratske procese. Ne znamo šta se pod tim misli, na koje vreme se misli? Ako se misli na jesen 2000. godine, znate, to je vreme kada ste zapalili Skupštinu, opljačkali Televiziju, kada ste Koštunicu proglasili predsednikom, a Koštunica nije izabran, drugi krug je morao da bude. Znači, nikakvih demokratskih procesa nije bilo.
Ili, posle 5. oktobra, kakvi su to demokratski procesi bili? Doneli ste zakone koji su bili u funkciji nameta, poreza, taksa.

Ali, da li je ovo povučeno, promenjeno, molim vas? Znači, nema nikakvih demokratskih procesa, jednostavno, ovaj deo teksta treba da se briše.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa je predložila izmenu nadnaslova iznad člana 85, tako da umesto "Radiodifuzna ustanova Srbije", treba da stoji "Radio-televizija Srbije".
Mi smatramo da je RTS opšteprihvaćen naziv i da promena u radio ustanovu Srbije nije suštinskog karaktera. Znate, RTS je jedan ustaljeni naziv koji ne treba menjati. Šta znači uopšte radio ustanova Srbije ili RUS, mislim da čak i skraćenica nije prikladna iako su meni Rusi veoma simpatični. Treba zadržati RTS, jer, jednostavno, RTS je simbol jedinstva Srbije, RTS je simbol patriotske borbe našeg naroda za slobodu. RTS je ponikla u trenutku kada je srpski narod bio izložen neviđenom teroru i hajci, pre svega u Hrvatskoj i Bosni, a RTS je dao nemerljivi doprinos širenju istine o zločinima ustaša i muslimana i ...