Uvažene kolege narodni poslanici, SPS je predložila da se Ministarstvo za prosvetu i sport razdvoji tako da imamo posebno ministarstvo za prosvetu i posebno ministarstvo za omladinu i sport. Razlozi su višestruki. Prvo, možda bi na ovaj način Ministarstvo prosvete počelo da se bavi stvarnim i ozbiljnim problemima, a ne samo prekrajanjem istorije i stalnim podizanjem školarine.
Sa druge strane, ukazujem na potrebu postojanja ministarstva za sport i omladinu, imajući u vidu naše sportske rezultate. Da ovo ministarstvo ne postoji ni u jednoj drugoj zemlji, u Srbiji bi moralo da postoji ministarstvo za sport iz pijeteta prema našim sportistima. Samo su naši košarkaši, vaterpolisti, odbojkaši i rukometaši bili rame uz rame sa najvećim zemljama sveta, sa Amerikom, Rusijom. Znači, i to je dovoljan razlog da imamo ministarstvo za sport i omladinu.
No, očigledno je da parlamentarna većina nema razumevanje za ove naše veoma konstruktivne predloge, kao što najverovatnije ne bi imala razumevanje ni za naše brojne predloge vezane za ovaj zakon. Primera radi, naš predlog je bio i da se Ministarstvo za privredu ukine, jer jednostavno privreda u ovoj zemlji ne postoji. Naš je predlog bio da se Ministarstvo za trgovinu izdvoji kao posebno ministarstvo jer je samo u jednom danu uspelo da likvidira robne kuće i da 5.000 ljudi ostane bez posla.
Kada je reč o Ministarstvu za rad i zapošljavanje, naš je predlog bio da se promeni naziv, da to bude ministarstvo nerada i otpuštanja, jer od dolaska DOS-a na vlast, od 5. oktobra, oko 300.000 ljudi je ostalo bez posla, pa i u delu Ministarstva za energetiku i rudarstvo. Taj odeljak vezan za rudarstvo treba ugasiti, jer naši najznačajniji rudnici, kao što su Bor i Majdanpek, su na izdisaju, a Trepča je okupirana. Sve su to bili dobri predlozi, ali imajući u vidu da je rasprava u načelu o ovom veoma važnom zakonu trajala pola minuta, nismo mogli vama da ukažemo na to, a možda biste vi nešto i prihvatili.

Dame i gospodo narodni poslanici, grupa poslanika SPS-a je predložila izmenu 102. člana. Da bi bilo jasnije, u ovom članu se kaže da rektora i prorektora bira i razrešava savet univerziteta, da kandidate za rektora predlaže nastavno - naučno veće, odnosno nastavno - umetničko veće fakulteta i instituta u sastavu univerziteta. Po nama je sporan upravo ovaj treći stav gde se kaže - kandidate za prorektora predlaže kandidat za rektora iz reda redovnih profesora.
Smatramo da ovo rešenje nije logično, da kandidate za prorektora može da predloži rektor, a ne kandidat za rektora. Jednostavno, izbor rektora ne treba povezivati sa izborom prorektora na ovaj način, jer šta biva ako savet univerziteta izabere prorektora, a ne rektora, a novi kandidat za rektora predloži drugog kandidata za prorektora i tako redom.
Mislim da je ova primedba veoma umesna i da ovaj naš amandman treba prihvatiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, grupa poslanika SPS je predložila izmenu ovog člana, koji glasi: "Dekana fakulteta bira i razrešava savet fakulteta. Kandidate za dekana predlaže veće fakulteta". Sporno je što  "kandidat za dekana predlaže kandidate za prodekana iz reda nastavnika fakulteta".
Mi smatramo da dekan treba da predloži kandidate za prodekane. To je priča od pre sat vremena, vezana za rektore, izbor rektora i prorektora, a isto i ovde izbor dekana ne treba vezivati sa izborom prodekana na ovaj način. Šta biva ako savet fakulteta izabere prodekana, a ne izabere dekana, a novi kandidat za dekana predloži drugog kandidata za prodekana, i tako sve "Jovo nanovo".
Znate, u savetu fakulteta nekome će se svideti kandidat za dekana, a neće kandidati za prodekane, i obrnuto. Ne bih o ovome govorio, jer ste malopre naš predlog odbili, ali neko od predlagača je rekao, pre pola sata, da su dobri kandidati za prorektora ili dobri kandidati za prodekana glavna preporuka za izbor rektora, odnosno dekana. Znate, po ovom ispada da su prorektori ili prodekani, da su te funkcije važnije od funkcija dekana ili rektora, što nije istina. Jednostavno, kandidat za dekana treba da ima, pre svega, najbolji program i najviše stručne i ljudske kvalitete, a ne samo dobar tim; u smislu dobrog tima od malopre, kada je bilo reči o rektorima, a sada je reč o prodekanima.
Mislim da bi o ovome trebalo razmisliti, mada je očigledno da vi to nećete da uradite.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa grupom poslanika SPS predložio sam, naravno u ime SPS-a, da se u članu 13. reč "Vlada" zameni sa "Narodna skupština". Da podsetim o čemu se radi: kada je osnivač univerziteta, odnosno fakulteta Republika, akt o osnivanju donosi Vlada. Znači, mi predlažemo da umesto Vlade akt o osnivanju donosi Narodna skupština.
Evo, kratko ću da obrazložim zbog čega. Pre svega smatramo da je ovaj zakon u dobroj meri prepisan od onog iz 1992. godine, a taj zakon iz 1992. godine je predviđao da akt o osnivanju i ukidanju univerziteta ili fakulteta donosi Narodna skupština.
Ako je sve to tako bilo, zašto to sada ne bi bilo ugrađeno i zašto to ne bi nastavili, jer je sasvim jasno da, kada je reč o Skupštini nju možemo da kontrolišemo, Skupština je javna, a kada je reč o Vladi, to je sasvim drugačija situacija.
Rekao bih još jednu stvar, koja se možda neće sviđati mnogima iz DOS-a, ali jednostavno ova vlada nema ni kredibilitet da odlučuje o ovakvom krupnom pitanju. Znate, to je Vlada u kojoj je jedan potpredsednik razrešen zbog seksualne afere, drugi je razrešen zbog špijunske afere, Vlada u kojoj sede i strani državljani, poput Đelića, Pitića. Mislim da su to važni razlozi i predlažem da prihvatite ovaj amandman, znači da Narodna skupština odlučuje, odnosno da donosi akt o osnivanju.
Kao što smatram da Narodna skupština treba da odlučuje i o ukidanju univerziteta ili fakulteta, jer, kakva je situacija, možemo vrlo lako da dođemo u poziciju da DOS izgubi na lokalnim izborima u Kragujevcu, pa da onda ukine Univerzitet u Kragujevcu i da ga napravi u Novom Pazaru, primera radi samo.
Predlažem da ovo usvojite, ovo je dobar predlog.

Dame i gospodo narodni poslanici, grupa poslanika SPS-a je predložila da se u članu 16. brišu reči "međunarodna organizacija". Pročitaću stav 3. gde se kaže: "Univerzitet, odnosno fakultet može organizovati studije iz svog delokruga u saradnji sa stranim univerzitetom, fakultetom ili međunarodnom organizacijom".
Mi smatramo da je ovo dosta širok pojam. Šta znači međunarodna organizacija? Znate, smatramo da ovo prvo treba precizno definisati, jer pod međunarodnim organizacijama možemo da podrazumevamo i saradnju, na primer, sa međunarodnom kriznom grupom. Na čelu te međunarodne krizne grupe ili u samom vrhu međunarodne krizne grupe je i Vesli Klark. Da li to podrazumeva da i Vesli Klark dođe na neki naš fakultet i da održi neko predavanje? Da vas podsetim, međunarodna krizna grupa ima veoma jasne stavove kada je reč o našoj zemlji.
Nažalost, imamo i naših predstavnika koji vode međunarodnu kriznu grupu, znači u našoj zemlji. Oni kažu da srpske i jugoslovenske vlasti moraju da priznaju uslovnu nezavisnost Kosova i Metohije; oni kažu da nema saradnje sa Republikom Srpskom; kažu da je nužno izvršiti reformu u vojsci, naravno podrazumevaju da se svi generali koji su branili naš narod na Kosovu i Metohiji smene. To je međunarodna krizna grupa. Da li to znači da jedna takva organizacija može da sarađuje sa nekim našim fakultetom, ili pak ova odeljenja raznih međunarodnih organizacija u Srbiji, koja vode Sonja Biserko, Nataša Kandić i ostalo društvo. Iz tih razloga ili treba ovo precizirati ili brisati "međunarodne organizacije".

Dame i gospodo narodni poslanici, grupa poslanika SPS-a je predložila da se u članu 32. posle stava 1. doda novi stav koji bi glasio: "Pri utvrđivanju broja studenata koji se upisuju u prvu godinu studija ne može se utvrditi manje od dve trećine studenata čije se obrazovanje finansira iz budžeta".
Znate, sada je situacija katastrofalna. Na svakom fakultetu, oni koji se finansiraju iz budžeta, njih je stotinu ili dvesta, a samofinansirajućih je tri ili četiri puta više. Mislim da je takva politika pogubna u smislu mogućnosti svih ljudi koji žele da studiraju, koji su dobri đaci, da mogu da studiraju, jer je samofinansiranje sa visokim cenama. U naše vreme samofinansiranje je bilo 2.000, 3.000, a sada je od 30.000 do 126.000. Znači, mi predlažemo da dve trećine obavezno budu studenti koji će se finansirati preko republičkog budžeta, a samo jedna trećina budu samofinansirajući studenti.
Znate, ovo je jedna vrhunska tekovina socijalizma i ovo je jedna blaga popravka, a u vreme naše vlasti sve je bilo besplatno i kada se vratimo, ponovo ćemo uvesti besplatno obrazovanje, besplatno studiranje.

Dame i gospodo narodni poslanici, oba ova predloga zakona, Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o zdravstvenom osiguranju i Predlog o izmeni Zakona o zdravstvenoj zaštiti, u suštini predstavljaju samo usklađivanje sa Zakonom o radu. To nas sve samo još jednom podseća na svu pogubnost zakona koji smo usvojili pre 7 - 8 meseci.
Kada je reč o Predlogu zakona o zdravstvenoj zaštiti, posebno bih apostrofirao dopunski rad koji se određuje do jedne polovine od punog radnog vremena. Smatram da će uvođenje ovako velikog dopunskog rada dovesti do negativnih posledica, pre svega po pacijente. Većina zaposlenih zdravstvenih radnika rad u zdravstvenoj ustanovi u državnoj svojini koristiće da primi pacijente i da ih uputi u svoje privatne ordinacije. Naravno, toga je bilo i do sada, ali sada ćemo upravo ovim zakonom to još više verifikovati.
Postavlja se još jedno veoma bitno pitanje vezano za ovaj zakon, Zakon o zdravstvenoj zaštiti, i vezano za samu odrednicu dopunskog rada. Postavlja se pitanje koliko je kvalitetan rad zdravstvenog radnika koji radi 7 - 8 sati u zdravstvenoj ustanovi u državnoj svojini, a koji ima četiri sata dopunskog rada, a koji uz to ima i prekovremeni rad i dežurstvo. Kada se sve to sabere, ispada negde oko 300 sati mesečno, negde oko 70 sati nedeljno ili, prosečno, jedan vrhunski lekar po ovim pravilima imaće pravo da radi 12 - 13 sati dnevno. Znači, koliko uopšte jedan vrhunski lekar, i ne samo vrhunski lekar nego bilo koji zdravstveni radnik, može kvalitetno da radi 12 - 13 sati.
Imamo i ove odredbe u okviru Zakona o zdravstvenoj zaštiti oko prekovremenog rada i dežurstva. To nisu iste kategorije ovde, to je tako napisano. U oblasti zdravstvenog osiguranja primena Zakona o radu je pogotovo pogubna i ovde se na ovom primeru to jasno vidi. Vidi se to i kada je reč o svim zaposlenima, jer dugo smo raspravljali i došli smo do zaključka da je bruto princip, ili kako se to sada kaže zarada, ipak mnogo nepovoljniji princip nego ono kada smo imali neto princip, pa smo imali regrese, topli obrok itd. Prevedeno na naknade zbog odsustva sa rada i za bolovanje, kada je reč o bolovanju sada imamo 65% od tih zarada. To je ta naknada za bolovanje. Do sada je naknada za bolovanje bila na relaciji od 85% do 95%. Kako god da to premerimo, videli bismo da su to mnogo povoljnija rešenja za ljude koji treba da koriste ovo pravo.
Novim propisima predviđeno je i da poslodavac pokriva bolovanje, a govorim jezikom koji je primeren i da se bolje razumemo, pokriva do 30 dana a preko 30 dana ide na Zavod za zdravstveno osiguranje. To na prvi pogled izgleda kao veoma povoljno rešenje, ali je veliki znak pitanja. Urađeno je zato što fabrike, preduzeća nemaju dovoljno sredstava i sada se ovo pravo prebacuje na Zavod za zdravstveno osiguranje. Međutim, šta se dešava? Ako fabrike ne rade, preduzeća, firme, ako nema uplate u Fond za zdravstveno osiguranje, onda nema ni isplate bolovanja preko ove institucije. To je sasvim jasno. Tako se korisnici ovog prava nalaze u jednom začaranom krugu. Ne zna se više šta je njima bolje, da li ono prethodno rešenje ili ovo sadašnje rešenje, jer se na isplatu bolovanja trenutno u Srbiji čeka negde oko šest meseci. To je bilo i ranije, ali ranije je bilo ipak drugo vreme, bilo je vreme sankcija, velikih teškoća. Sada su donacije, ali očigledno, a govorili smo o tome više puta, retko donacije dolaze u kešu. Oni daju ono što je njima višak, što im nije toliko potrebno i navodno ispada da su oni veliki dobrotvori, da daju velike donacije i da nam mnogo čine.
Zato smatram i da brisanje člana 46. ne znači ništa, samo prilagođavanje novim metodama, odnosno Zakonu o radu, ali i smanjenje prava osiguranika. Član 50. ne znači da će osiguranici imati povoljniji položaj, već dolaze u jednu potpunu neizvesnost kada će ostvariti svoje pravo. Govorim o bolovanju. Brisanje stava 2. u 33. članu, a po kome je vršena naknada zarada za osiguranike čija je sprečenost za rad nastala zbog povrede na radu ili zbog profesionalnog oboljenja, dovodi ove osiguranike u veoma nezavidan položaj. To, da će ova lica biti obuhvaćena nekim drugim vidovima zaštite je totalna neizvesnost i nesigurnost. Znate, kada treba neko pravo da se ostvari preko republičkih organa, uvek je to mnogo sigurnije nego kada se transponuje na neke opštinske organe. Ovde nije definisano kako će se to regulisati. Kažem, radi se o licima koja dožive povredu na radu, ostanu bez posla pod tim uslovima ili zarade profesionalno oboljenje.
Zanimljiva je situacija i sa ostvarivanjem prava osiguranika na pogrebne troškove. Predlogom zakona dolazi, po meni, ipak do redukcije, jer se sada sve svodi na 50% prosečne zarade u Republici. Dosadašnja rešenja su bila od 50 do 70% na nivou opština; s tim što za one opštine koje su imale taj mali prosek ovo rešenje i nije tako loše. Za opštine gde su bile veće zarade ovo je lošije rešenje, bez obzira što i ovo možemo da prevedemo na one bruto principe i neto principe.
Ono što je važno, vezano za pogrebne troškove - treba reći da i u ovom predlogu zakona veliki broj lica nema pravo korišćenja pogrebnih troškova . Primera radi, ovo pravo nemaju zemljoradnici, koji se isključivo bave poljoprivredom, vlasnici samostalnih radnji, vlasnici preduzeća, lica koja samostalno obavljaju privrednu delatnost, sveštenici i verski službenici. Pravednije i humanije bi bilo da ovo pravo ostvaruju svi. Naravno, reći će se da nema dovoljno para, ali možda se moglo razmišljati i u drugom pravcu. Možda je trebalo brisati da pogrebni troškovi idu na teret Zavoda za zdravstveno osiguranje (Zavod za zdravstveno osiguranje je ipak zdravstvena organizacija ili institucija, kako god želite), a ovo pravo vezano za pogrebne troškove izmestiti na neku drugu ustanovu, na neku drugu instituciju.
Na kraju, sve u svemu, tačno je ono što je definisao predlagač, da ovo nije nikakav reformski zakon, ali je tačno i da ovi predlozi zakona, i jedan i drugi, znače redukciju prava osiguranika, što je slučaj i sa brojnim drugim zakonskim projektima koji su dolazili u ovu skupštinu.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman gde tražim da se ovaj član 4. briše. Radi se o čanu 33, a u pitanju je drugi stav koji treba po Predlogu zakona da se briše. Taj stav 2. člana 33. Zakona o zdravstvenom osiguranju glasi: "Ako je privremena sprečenost za rad nastala zbog povrede na radu ili profesionalne bolesti, naknada zarade pripada osiguraniku od prvog dana te sprečenosti i za sve vreme njenog trajanja". U obrazloženju Vlade Republike Srbije kaže se da se tu radi o licima koja ostaju bez posla i da će biti obuhvaćena drugim vidovima zaštite nezaposlenih lica, kao i da će biti obuhvaćena različitim oblicima socijalnih programa.
Mislim da stav 2. u ovom članu ne treba brisati. Jednostavno, smatram da je humano da lica koja imaju profesionalno oboljenje i dožive povredu na radu da i dalje ostanu briga Zavoda za zdravstveno osiguranje. Ipak je to republički organ koji ima najviše para, a svako neko drugo rešenje, i izmeštanje korišćenja prava u neku drugu ustanovu, stvara veliku nesigurnost. A ako je reč o nekim socijalnim programima, veoma je teško govoriti da će ti socijalni programi obuhvatiti baš sve, pa i prava ovih lica.

Dame i gospodo, predložio sam da se ovaj član briše. Znam da je to veoma teško izvodljivo, jer je ovo jednostavno prilagođavanje odredbama Zakona o radu, ali koristim priliku da ukažem na svu pogubnost Zakona o radu.
Naš Zakon o radu je mnogo gori nego evropski zakon o radu. Pre nekoliko nedelja je u Italiji zbog promene samo jednog člana došlo do masovnog protesta, tri miliona ljudi je bilo u Rimu; a ovaj naš zakon je gori.
Hoću još nešto da kažem predsedniku poslaničke grupe Čedomiru Jovanoviću. Striktna primena pravila MMF-a, Svetske banke i ostalih međunarodnih organizacija na naš teren nije dobro rešenje. To se pokazalo svuda oko nas. Predsednik Vlade pre nekoliko dana reče da su Rumunija, Bugarska, zemlje u beznađu, ali reče i to da Srbija neće doživeti tu sudbinu. Svakako hoće. Naša politika mora da bude otvorena prema Evropi i svetu, ali nešto poput Slovenije, gde nije došlo do gašenja domaće proizvodnje i nacionalnih banaka. Kod nas idemo upravo tim putem, tako da smatram da će ovo striktno poštovanje svega onoga što nameće MMF, Svetska banka dovesti do pogubnih posledica svuda, na svakom terenu i u svakoj zemlji, pa i u našoj zemlji.

Dame i gospodo narodni poslanici, dr Stanković i ja smo predložili da se volonterski rad obavezno plaća. Naravno, nema dovoljno sredstava. To je neko objašnjenje. Nije dobro da neke zdravstvene organizacije plaćaju volonterski rad, a neke zdravstvene organizacije ili ustanove ne plaćaju volonterski rad.
Ono što ne valja u oba ova zakona, to je upravo to usklađivanje
sa Zakonom o radu. Mi socijalisti smo i danas na istoj poziciji - Zakon o radu je katastrofalan. Predstavnici Međunarodne organizacije rada, potpredsednik Bronštajn je rekao da ovaj zakon nije dostojan Srbije, kao zemlje sa demokratskim tekovinama.
To što radnici, kada je zakon usvojen, nisu izašli na ulice i to što mi nismo imali Rim, mi u SPS ne priželjkujemo nemire, ali je činjenica jedna: ko danas vodi sindikate? Svi sindikati su državni. Na čelu jednog je Smiljanić, koji je bio kandidat Koalicije "Zajedno" 1996. godine. Na čelu drugog je Čanak, koji je zajedno učestvovao sa DOS-om u osvajanju vlasti. Treći sindikat kontroliše ministar Milovanović. Znači, to je jasna stvar.
Ono na čemu mi insistiramo, to je da ne smemo striktno da primenjujemo pravila raznih međunarodnih organizacija. Primera radi, u Argentini je samo sa 20% nezaposlenih i sa prosečnom platom od 500 dolara došlo do talasa nezadovoljstva. Zbog čega? Upravo zbog primene tih modela međunarodnih organizacija, modela tržišne ekonomije i učešća inostranih banaka. Zato i kažemo da treba biti oprezan kada je reč o zahtevima raznih međunarodnih organizacija.
Što se tiče ovog amandmana, može i da se povuče.

Dame i gospodo narodni poslanici, sporazum o polaznim osnovama za preuređenje Srbije i Jugoslavije je tačka na zajedničku državu. To što je predložio Solana, u sadejstvu sa Đinđićem i Koštunicom, i nije država, jer nema nikakve atribute države.
Ali, šta smo mi mogli da očekujemo - Milo Đukanović je već nekoliko godina protiv zajedničke države, a Zoran Đinđić, Koštunica i Batić 10 godina su protiv te zajedničke države. Uostalom, Vladan Batić već mesecima vodi kampanju sa parolom - i Srbija da se pita. To je krajnje politički nepismeno, jer ko bi se odrekao dela svog naroda i dela svoje teritorije?
To je isto kao kada se Francuska sada odriče Baskije, samo što je ovo još rigidniji slučaj. Ali, šta smo mi mogli, opet, da očekujemo od Batića, jer jednostavno kako Dinkić i Đelić dobijaju gotova rešenja za ekonomska pitanja, tako Batić i Đinđić dobijaju gotova rešenja za državna i politička pitanja.
Predsednik Vlade reče da smo tokom čitave istorije imali ustavne krize i loša rešenja i tu je posebno apostrofirao 1992. godinu. Međutim, Ustav iz 1992. godine je sjajno rešenje u donosu na ovo što danas donose Koštunica, Đinđić, Batić i ostalo društvo. Imali smo veće građana, princip jedan čovek - jedan glas, veće republika, gde se obezbeđuje ravnopravnost.
E, Đinđić kaže - to nije moglo da zaživi. Živelo je to sve dok nije došao Đukanović, ucenjeni političar i podstican od zemalja NATO pakta. Kada je on uzeo DPS, bio je kraj.
Đinđić reče - nema mogućnosti da se dogovorimo, jer nema relevantnih političkih stranaka u Srbiji i u Crnoj Gori. To je tačno, ali 1992. godine je bilo. DPS je imao plebiscitarnu podršku u Crnoj Gori, a SPS u Srbiji. Je li tako? Tako je.
Miroljub Labus, potpredsednik Vlade, reče da je bio u dvostrukoj ulozi. Pa mi i znamo, Labus je stalno u dvostrukoj ulozi. Čas predstavlja MMF, čas Saveznu vladu. U ovom slučaju, oko ovog sporazuma, istovremeno je predstavljao i zapadne vlade i SRJ.
Ali, kakav je ishod - vidimo. Zastupao je interese ovih drugih. I Vojislav Koštunica nije amnestiran. Naprotiv, izuzetna je njegova odgovornost. Prva mu je izjava za ovu nakaradnu tvorevinu - "važno je da smo izvršili diskontinuitet sa bivšim režimom". Pa, bivši režim je bio sjajan u odnosu na ovo što sada Koštunica vodi, i Đinđić, i svi ostali. (Žagor.) To je istina.
Kaže predsednik Vlade - ovim sporazumom zaustaviće se dezintegracija Srbije. Gde će se zaustaviti? Sve je veća dezintegracija. Čović pravi izborne jedinice u Medveđi i Bujanovcu, čime će predati Medveđu i Bujanovac Šiptarima. To je svima jasno. Dalje, što se tiče dezintegracije, samo još ostaje da Stefanos Anino izrazi zabrinutost za Rašku, a to će se desiti. To će se, predsedniče Vlade, desiti.
Drugo, kada ćete da zaustavite Sonju Biserko i Natašu Kandić, koje su otvoreni neprijatelji ovog naroda. Pa, u svakoj državi njima bi mesto bilo znate gde. (Žagor.) Znate gde.
Mi nećemo glasati jer ovde nema ni "d" od države, od carine, neću o tome da pričam, o tome su već pričali svi. Na kraju, samo jedno pitanje: predsedniče, zašto samo srpske glavešine u Hag? Nemojte da nam kažete - pa, nije naš problem šta je sa Muslimanima i Hrvatima. Zašto samo Srbi? Gde je Izetbegović? Gde je Ejup Ganić? Gde je Mesić? Gde su oni? To se u Srbiji više ne prima.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS podneo sam amandman na član 5;  smatram da ovaj član treba brisati. Zašto ga treba brisati? Zato što su odredbe ovog člana veoma restriktivne. Restriktivne su, jer i obveznice i akcije veoma često mogu da imaju samo formalnu vrednost; i obveznice, i hartije od vrednosti i akcije nemaju faktičku vrednost. Mislim da iz tih razloga treba brisati ovaj član. On na neki način malo podseća i na neka druga prava, prava, na primer, vezana za naknadu tuđe nege i pomoći, iako se ta prava odnose pre svega na PIO. Imamo veoma čest slučaj da lica koja su veoma dobrostojeća u finansijskom pogledu, ne mogu ova prava ostvariti iz nekih razloga. S druge strane, lica kojima je ta pomoć i te kako potrebna, opet iz formalnih razloga, nedostajućih dokumenata na primer, ta prava ne ostvaruju.
S druge strane, smatram da ovaj član treba brisati iz razloga, što postoji niz članova u ovom zakonu koji su veoma restriktivni. Primera radi, i član 19. koji govori o dečijem dodatku je i te kako restriktivan, jer se tu govori o tome da sva ona lica koja imaju prihode preko 2.750 dinara, lica koja imaju prihode preko 3% od prosečnog katastarskog prihoda na zemljištu od jednog hektara ili na okućnici od 50 ari, nemaju pravo na korišćenje ovog prava (a radi se o dečijem dodatku).
Imajući sve ovo u vidu, da brojni cenzusi postoje u narednim članovima, svakako ovaj cenzus vezan za član 5. treba eliminisati na taj način što bi se član 5. izbrisao.

Dame i gospodo narodni poslanici, hitan postupak za donošenje ovog zakona nije bio potreban, imajući u vidu da će ovaj zakon stupiti na snagu 1. juna. Da je ova tačka dnevnog reda bila i 20. u ovom zasedanju, ona bi stigla na red. Šta nam to govori? Govori nam da čitav ovaj predlog zakona ima jednu političku dimenziju i propagandnu svrhu i da nisu ovde po sredi neke posebno dobre namere.
Predlagač zakona ističe da su osnovni ciljevi ovog zakona ublažavanje nejednakosti životnog standarda porodica koje imaju decu i smanjenje troškova roditeljstva. Naravno, to može samo na prvi pogled da bude tačno. Ublažavanje nejednakosti životnog standarda, odnosno rast životnog standarda je mnogo više u funkciji nekih drugih elemenata, a pre svega pokretanje proizvodnje, jačanje izvoza. Naravno, od svega ovoga nema ništa. Od kada je DOS na vlasti industrijska proizvodnja i ne postoji, fabrike su se takoreći ugasile.
(Predsednik: Gospodine Bušetiću, molim vas da se vratite na temu dnevnog reda. Imate konkretan zakonski predlog i ograničite se na tu diskusiju.)
Molim vas, sve je ovo tema. Sam zakon ima mnogo manjkavosti. Ako je reč o jedinom pravnom dostignuću, a to su ovi roditeljski dodaci, i oni se odnose samo na decu koja će se tek roditi, tako da će ogroman broj dece i roditelja biti u neravnopravnom položaju.
Ovim predlogom zakona ukida se materinski dodatak i pomoć za opremu novorođene dece. I ministar Matković je rekla pre par sati da su sredstva ista, i šta to znači? Uvodimo neka prava, a s druge strane neka druga, već stečena, prava ukidamo - to je, jednostavno, presipanje iz šupljeg u prazno.
Za nas su neprihvatljiva i brojna ograničenja, kao što su ograničenja u 4. članu. Ona govore o vrsti prihoda koji će uticati na ostvarenje ovog prava ili svih ovih prava. Tu je reč pre svega o materinskom dodatku, o naknadi za tuđu negu i pomoć, o naknadi za telesno oštećenje, otpremnine itd. Neke kategorije već se ukidaju, a neke su sa veoma simboličnim sredstvima. Krajnje je nekorektno pozivati se na ove vrste prihoda kao ograničenja za ostvarenje svih ovih prava. Neka rešenja se, pak, dupliraju i već su sadržana u Zakonu o radu i u Zakonu o društvenoj brizi o deci.
Kada je reč o samom dečijem dodatku, visina tih sredstava je veoma niska. Dečiji dodatak je 900 dinara; ako pogledamo i ovaj član 19, dečiji dodaci su limitirani - gledano za četvoročlanu porodicu, porodice koje imaju preko 11.000 dinara neće imati pravo na dečiji dodatak. Veoma dobro znamo šta sve može jedna porodica da kupi za 11.000 dinara. Skoro ništa.
Sa druge strane, ovo malo sredstava uglavnom stiže iz donacija. Znamo da su uslovi za dobijanje donacije sve teži. Jedan od uslova je bio puštanje Šiptara na slobodu. To je ova vlast nazvala dislokacija, transfer, a u stvari prava reč je oslobađanje šiptarskih terorista. Drugi uslov za donacije, koje treba da budu veoma značajne i za ove dotacije, vezan je za izručenje srpskih branilaca haškim dželatima. Ovih dana i sami Amerikanci su priznali da su bombardujući našu zemlju zatrovali vodu, zemlju i vazduh i da će to imati dalekosežne i pogubne posledice po zdravlje našeg stanovništva. Znači, od tih treba da dobijamo donacije.
Na kraju, samo regresiranje troškova boravka u predškolskim ustanovama dece iz materijalno ugroženih porodica ići će na teret opština i gradova. Ako su sva ova prava od tačke 1) do tačke 5) poverena Republici, svakako je to trebalo uraditi sa ovom tačkom 6), jer jednostavno u Srbiji ima više od 100 opština koje će veoma teško moći da prate, obezbeđuju i finansiraju ustanove i pojedine funkcije koje im poverava Republika.
Kada je reč o ovom zakonu, mi ćemo odlučiti da li ćemo glasati za ili protiv, ali pre svega u funkciji 15 amandmana koje smo podneli na ovaj predlog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što je ministar Vladan Batić prihvatio amandman na član 4. kao i na član 7, čak bolje nego što sam i ja predložio. Ali, šta ovo znači?
Ovo znači možda jedan pozitivan korak nove vlasti da prestane da se udvara međunarodnoj zajednici, jer sve ovo što je prvobitno bilo u predlogu na neki način, bilo je udvaranje međunarodnoj zajednici. I, evo, juče predsednik Vlade vapi za parama Evropske unije, i kaže - to je skandal ako ne date pare. Naravno, mi smo sve vreme govorili - neće oni ništa dati. Daće samo mrvice, a uslovi za dobijanje tih sredstava su veoma teški.
Oni kažu - treba da se izvrši analiza strukturalnih reformi. Pre nekoliko dana sam govorio o tome šta znače strukturalne reforme ili prilagođavanje. Znače ad hoc privatizaciju, sa masovnim otpuštanjem, liberalizaciju tržišta kapitala, što podrazumeva odlivanje kapitala iz naše zemlje i bankrot i preduzeća i banaka, a znače i tržišno utemeljenje cena energije, hrane, komunalija i svega ostalog.
Znači, oni nisu zadovoljni ovim cenama energije i traže da struja bude još skuplja, hiljadu posto. To su te strukturalne reforme. Pa, možda je Vlada sada na dobrom putu da shvati da ne treba prihvatati sve ono što traži međunarodna zajednica.
Hteo bih da vas na jednu stvar podsetim. Jedina zemlja u našem okruženju koja ne prihvata ad hoc ono što traži Evropska unija to je Slovenija i jedino se u Sloveniji ipak dobro živi. Svuda tamo gde su ove reforme rađene po diktatu Evropske unije situacija je totalno loša, a stanovništvo totalno osiromašeno.
Evo, u tom delu smatram da ova vlast i ova vlada treba da prekinu sa udvaranjem međunarodnoj zajednici i sa prihvatanjem svega onoga što oni predlažu, jer ništa nam dobro ne misle.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona je pravno-tehnički loše urađen, bez jasne koncepcije u kom pravcu i na koji način će se išta štititi, koje društvene vrednosti. I pored određene sinhronizacije sa saveznim Krivičnim zakonom, ovaj predlog zakona nedovoljno je usaglašen sa pojedinim inkriminacijama iz saveznog Krivičnog zakona. Savezni i republički Krivični zakoni nisu koherentni i kozistentni u pogledu krivično-pravne regulative, što ukazuje na nužnost kodifikacije krivičnog zakonodavstva.
Možda nema smisla ovo što govorim, jer je sasvim jasno da od savezne države nema ništa. Ministar Batić, posle godinu i po dana, dade prvi put jednu dobru izjavu - ne može se očekivati od onoga koji je pritisnuo dugme za bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije da iskreno pomaže u stvaranju zajedničke države. Ali, ministar Batić je mnogo zakasnio, jedno dve ili tri godine, jer mi upravo više godina pričamo da od tih dobrih usluga Evropske unije nema ništa.
Pooštravanje kazne za pojedina krivična dela, sa ciljem pooštravanja kaznene politike, nema smisla. Ovo je samo iluzija, jer se u 80% slučajeva izriču kazne na granici posebnog zakonskog minimuma ili opšteg minimuma, što je za praksu sudova koji izriču kaznu i vode kaznenu politiku samo jedan od elemenata koji u praksi do sada nije imao nikakv značaj.
Poseban minimum i maksimum, kao i raspon zaprećenih kazni je gotovo beznačajan u uslovima kaznene politike koju u praksi sprovode sudovi, znači pre svega u primeni zakona. Reći ću par primera. U članu 174, a to i sada važi, za oduzimanje vozila zaprećena kazna je od tri meseca do pet godina, a sudska praksa retko da beleži veću kaznu od šest meseci; ili, kada je reč o poreskoj utaji, propisana kazna je od jedne do 10 godina, a ne znam da li je u Srbiji neko osuđen na više od tri godine.
Znači, to je jedan nonsens. Kada govorimo o novim rešenjima, protivprirodni blud do sada je normativno sankcionisan od jedne do 10 godina, sada je najmanje jedna godina, a u stvarnosti za protivprirodni blud sankcije teško da su dosezale polovinu zaprećenih kazni.
Rezime svega ovoga je da sudovi sprovode kaznenu politiku i postojeći kazneni okviri sasvim su dovoljni za promenu kaznene politike. Mislimo da treba da bude oštrija i da je do sada bila blaga, ali sve ovo ne znači da je bila neophodna promena zakona za realizaciju oštrije kaznene politike. Neopravdano je brisanje krivičnih dela, odnosno dekriminisanje krivičnih dela kao što su: neovlašćeno korišćenje i posedovanje radio stanica; ili, krivično delo neučestvovanje u otklanjanju opšte opasnosti; ili, krivično delo zloupotrbe vere i crkve u političke svrhe po članu 238. Znamo da su sekte narastajuće i da su uglavnom vezane za neke druge crkve, a ne za Srpsku pravoslavnu crkvu.
Za razliku od ove dekriminizacije, bez ikakvih razloga se inkriminišu krivična dela iz 21. glave, koja govori o korupciji, jer smatramo, ako se zadržava krivično delo primanja mita iz člana 254. i davanje mita iz člana 255, sa svim oblicima, onda je uvođenje novih inkriminacija suvišno i neopravdano. Izdvajanje iz opšteg krivičnog dela primanja mita posebnih krivičnih dela, na primer, korupcija u organima uprave, pravosuđa, prosvete, zdravstva je neosnovano i ima za cilj samo politički i propagandni efekat.
U glavi krivičnih dela o korupciji ulaze i krivična dela kao što su - ograničenje slobode informisanja, ugovaranje ishoda takmičenja. Smatramo da ovim krivičnim delima nije mesto u ovoj glavi Krivičnog zakona. Mislimo da je sistematika sasvim pogrešna. Pooštravanje kazne obuhvata marginalna krivična dela, osim krivičnog dela protiv dostojanstva ličnosti i morala, misli se na silovanja, koja su u zanemarljivom broju u praksi sudova.
Veći broj postupaka će se obustaviti zbog novminalnog povećanja novčanih iznosa. Po osnovu povećanja nominalnog iznosa sa 2.000 na 8.000, ili sa 10.000 na 40.000, mnogi postupci biće obustavljeni ili će biti promenjena kvalifikacija na blaži oblik. Primera radi, nesavestan rad u privredi sa 15.000 sada ide na 60.000, teška krađa sa 70 na 300.
Sve u svemu, smatramo da je ovaj zakon bio nepotreban, da su ovo samo kozmetičke promene i da smo za vanredne sednice imali mnogo važnija pitanja od ovih koja sam naveo.