Dame i gospodo narodni poslanici,  ova tema, razrešenje i izbor tužilaca i predsednika sudova, nije tema za vanrednu sednicu Skupštine Srbije, bez obzira na stanje u pravosuđu koje je gore nego ikada, ali ne iz razloga o kojima govori DOS nego iz nekih drugih razloga, o kojima ću reći nešto kasnije.
Skupština Srbije je mogla ili morala da zakaže vanrednu sednicu gde bi se razmatrala krucijalna državna, ekonomska i socijalna pitanja. Ta pitanja su vezana za Kosovo i Metohiju, za položaj srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, za nasilnu registraciju srpskog naroda, jer primer nam je da svi zaposleni u državnim i javnim službama moraju da se registruju ako misle da ostanu zaposleni u tim službama i državnim organima.
Naravno, krucijalna tema je sve veći separatizam u Vojvodini, koji preti da i samu Srbiju federalizuje, drastičan pad standarda, porast kriminala i sada kada bi ovo pitanje, pitanje razrešenja i postavljanja sudija i tužilaca, rešilo bar jedno od ovih pitanja složio bih se da se i ovo uvrsti u dnevni red. Čak i pitanje narastujućeg kriminala neće se rešiti na ovaj način, ne samo iz razloga što je pravosuđe samo jedna karika u lancu na suzbijanju kriminala, već i iz razloga što ovakvi predlozi za najviše pravosudne funkcije ne pružaju nikakvu garanciju da će u ovoj oblasti biti bolje. Naprotiv, mislim da će biti još gore.
Sasvim je jasno da je u današnjem izboru nosilaca pravosudnih funkcija sadašnji režim izbegao osnovne kriterijume koji su se ranije primenjivali, a to je npr. mišljenje kolegijuma. To je izbegnuto ne znam iz kojih razloga, jer jednostavno mišljenje kolegijuma sudija u Okružnom sudu, sudija u opštinskom sudu je veoma važan i veoma bitan parametar. Sa druge strane, stručnost, profesionalnost, od njih nema ništa, broj predmeta, broj potvrđenih presuda, ni od toga nema ništa, ti kriterijumi nisu zastupljeni. Važno je samo da li je neko pripadnik neke od partija u DOS-u.
Danas imamo dosta kandidata koji će biti izabrani, koji su advokati, znači biraju se odmah za predsednike sudova, imamo sudija koje imaju godinu ili dve godine staža, a biraće se za predsednike sudova. Imamo one koji su sudije u opštinskom sudu, a biće predsednici okružnih sudova, iako nisu doneli ni jedan akt iz nadležnosti višeg suda kakav je okružni sud. Naravno, pitanje je kako će gledati sudije u ovim sudovima, sudije koji imaju veliki autoritet i veliko iskustvo, koji rade 15, 20 godina, a njima za predsednika suda dolazi čovek iz suda nižeg nivoa ili nižeg ranga.
Pravosuđe je totalno ispolitizovano i bez obzira što je ovde bilo reči i od ministra i od poslanika iz Demokratske stranke, koji govore o tome da nema politizacije u sudstvu, reći ću vam jedan najbolji primer, primer šta je izjavio ministar Batić pre nedelju dana u Novom Pazaru, a sve je to prenela nova "Politika", u čiju sada objektivnost neću da sumnjam. Ministar Batić kaže: "Kakav god da je stigao predlog za predsednika suda, na primer kod jedne stranke iz DOS-a, za taj predlog je stizala gomila optužbi na račun predloženog kandidata, kao da je ratni zločinac". Uzmite "Politiku" od 10. septembra, to je ministar Batić izjavio. Onda Batić ne govori istinu, kada je nama ovde pričao o stručnosti i kompetentnosti, o samostalnosti, o nezavisnosti sudstva ili je "Politika" ovo da kažem slagala. Verujem "Politici".
Da je sve postavljeno naopako, očit je primer i institut v.d. republičkog javnog tužioca, koji ne postoji u zakonu o javnom tužilaštvu. Postavlja se pitanje, zašto republički javni tužilac nije izabran u redovnoj proceduri na Skupštini Srbije. Koji su razlozi? Da li su razlozi samo ti da on sada treba da obavi određeni posao, pa ako se prikaže u tom poslu dobro, onda će i ostati. Ako se ne pokaže, neće biti izabran. Postavlja se još nekoliko važnih pitanja, znamo za predsednike sudova, oni koji će biti razrešeni ili koji su razrešeni, oni postaju sudije. Javni tužioci, opštinski i okružni, ostaju bez posla, sistematizacija je tako predviđena, a jedino ako dolazi čovek iz okružnog tužilaštva. Mislim da ni to nije sigurno, da i on ostaje bez posla. Neka me neko demantuje ako nisam u pravu.
Čak imam informaciju, preti njima da ne mogu da budu ni advokati, ili da će to biti mukotrpan posao, da će veoma teško i to pravo ostvariti. Da je ceo postupak neozbiljan i neutemeljen i da nisu važni osnovni kriterijumi, najbolje nam govore i sami predlozi koji su dati u jednom trenutku, a iza toga su povučeni. Šta to znači? Danas prosto ne znam ko je sve predložen, koji su kandidati predloženi, koji su povučeni i, s druge strane, postoji još jedna informacija da su predloženi kandidati koji nisu dali saglasnost za svoje izbore.
Sve u svemu, i posle ovih smena, razrešenja, stanje u pravosuđu biće još gore, jer se pri izboru nije vodilo računa o kvalitetu, sposobnostima, uspešnosti kandidata, već je osnovni kriterijum, kao što sam rekao na početku, bila partijska pripadnost. Ministar Batić nam reče da su plate u pravosuđu povećane za 160%, to ništa ne znači, jer su cene najosnovnijih namirnica 300% povećane. Tako da jedan sudija sa 150 maraka pre godinu dana teško da može da kupi robu sa platom od 400 maraka. To je jedna gola istina i ne treba da se mnogo vadi na to, kako su sada plate u pravosuđu znatno povećane.
Govori se i o reformi pravosuđa. Na šta se svodi reforma pravosuđa? Samo na smene. Međutim, mene ne iznenađuje to što se na ovaj način dolazi do sudija, kada se i ambasadori biraju na predsedništvu DOS-a. Nikada glavni odbor SPS-a, niti izvršni odbor nije raspravljao niti govorio o ambasadorima.O ambasadorima odluke su se donosile na Vladi savezne države (žagor) predsednik države i ministar. Vi sada i ambasadore postavljate na predsedništvu DOS-a, pa onda prolazimo kao sa St. Protićem, a vidim sada da su kandidati i neki novinari. Valjda su bili dobri, poslušni, pa će biti ambasadori.
(Predsednik: Molim vas da ne dobacujete.)
Ovo nije naravno finale pritisaka, ali je svakako finiš od 5. oktobra, dosta dugo je bilo u opticaju priča da će sve sudije biti smenjene, da će ostati bez posla. Sada se, iako je to suprotno i Ustavu i zakonu, na trenutak izgleda odustalo od svega toga, ali se sve više govori o raznim sudijskim udruženjima, naravno koji su uz vlast, da će sve sudije biti razmeštene. Znači, uvodi se institut razmeštanja sudija koji će biti poguban. Šta to znači? Sudija će ostati sudija, ali sudija iz Zrenjanina ide u Bor, sudija iz Kikinde ide u Paraćin, a to je veliki znak pitanja kako oni na taj način mogu svoju funkciju da obavljaju.
I, vidim da imam samo još jedan minut, molim vas ovde se govorilo dosta o Slobodanu Vučetiću, pa neko veliko forsiranje, pa žal zašto je Slobodan Vučetić razrešen. Ne znam, vi sve vreme svih ovih 10 meseci govorite najgore o onom prošlom sistemu, nevezano za poslednjih deset godina, vezano za poslednjih 60 godina. Slobodan Vučetić je bio visoki funkcioner Saveza komunista. Slobodan Vučetić je bio ključni čovek u javnoj raspravi, u donošenju ustavnih amandmana i Ustava iz 1990. godine, kreator tog Ustava. Slobodan Vučetić je bio kandidat SPS-a na izborima 1990. godine i jedan od retkih koji je izgubio te izbore. Tada smo imali 194 ili 192 poslanika, a on je izgubio. Pravi paradoks.
(Predsednik: Vreme.)
Valjda nezadovoljan tom svojom funkcijom, dobio je da bude sudija Ustavnog suda, a on se kasnije okrenuo protiv SPS-a i, molim vas, ono zbog čega je razrešen je zato što je postao član ove fantomske organizacije G-17 plus, a vi znate ili bar dobar deo građana Srbije zna šta je G-17 plus. Iz svega ovoga, SPS neće podržati ove predloge koje je učinio predlagač za najviše funkcije u oblasti pravosuđa.

Dame i gospodo narodni poslanici, svaki narod u svojoj istoriji ima značajne događaje i datume, koje obeležava i praznuje, i najčešće su to događaji kao što su stvaranje države, ujedinjenje naroda, oslobođenje od okupatora i kolonizatora.
Naravno, postoje i drugi događaji, kao što su porazi, izdaje, koji se obeležavaju u znak sećanja, da se nikada ne ponove. Vidovdan, 28. juni, je jedan od naših najvećih praznika. Toga dana, davne 1389. godine, srpska vojska se odlučno suprotstavila daleko nadmoćnijoj Otomanskoj imperiji. Braneći svoju slobodu, čast i dostojanstvo, svi srpski junaci, i sam Car Lazar, položili su svoje živote na oltar otadžbine.
U najnovijoj istoriji, 28. juni ostaće upamćen kao dan kada je izdajnička ruka Vlade Republike Srbije, ili bolje reći, ...

Ili, bolje rečeno, Đinđić, Batić, Mihajlović, izručili su Slobodana Miloševića haškim dželatima, čoveka koji je bio i ostao simbol slobode i otpora NATO paktu, savremenim okupatorima, čoveka koji je bio i ostao simbol slobode i otpora, ne samo u Srbiji i Jugoslaviji, već i u Evropi i čitavom svetu.
Taj dan, 28. jun ostaće zapamćen kao dan kada je izvršen nalog NATO pakta.

Izručenje Slobodana Miloševića, 28. juna, učinjeno je namerno, da bi se kao narod ponizili, i u tome se apsolutno uspelo. Ali, počinioci tog dela moraju da znaju da ih je istorija već osudila, a da će ih narod vrlo brzo osuditi i da će ih stići božija kazna. Naravno, 28. juni biće i sećanje na odgovornost, odgovornost Vojislava Koštunice, koji sada bezuspešno pokušava ...

Predlažem da državni praznik ostane 28. mart. Zašto - toga dana Srbija se posle više godina ujedinila, odnosno uspostavila je suverenitet ili ustavno-pravni poredak na celoj svojoj teritoriji. Ustavom iz 1974. godine, Titovi komunisti i srpski vazali su doneli Ustav koji je podelio Srbiju na tri dela, i gde su Kosovo i Vojvodina imali veća ovlašćenja nego sama Srbija ili uža Srbija. Imajući u vidu da se te tendencije i danas nastavljaju i da su u punom zamahu, naravno sada u novom ruhu i pod novim nazivom, kao regionalizacija ili decentralizacija, a kakva je situacija, najbolje govori i odnos sa Crnom Gorom, koji je na najnižoj tački, situacija na Kosovu i Metohiji, gde ni jedan član Vlade ne sme da ode. A nas ste kritikovali - zašto nismo išli, a išli smo.

Molim vas, još par rečenica. Smatram da treba prihvatiti 28. mart, bar poslanici koji su glasali za Vladu Zorana Đinđića, u znak pokajanja, jer su glasali za Vladu koja je donela takvu sramnu odluku - izručenje Slobodana Miloševića, 28. juna, na Vidovdan.

Poštovano predsedništvo, uvaženi poslanici, veoma je teško danas govoriti o ovom veoma važnom zakonu, u trenutku kada Savezna vlada, bolje reći krnja Savezna vlada donosi uredbu koja krši sve pravne norme i najviši pravni i politički akt, tj. ustave i SRJ i Republike Srbije. Još je teže što ta uredba treba da bude navodno pokriće za isporučivanje bivših lidera ...
(Predsedavajuća: Gospodine Bušetiću, molim vas da se vratite na temu. Upozoravam vas.)
... i svih branilaca, haškim dželatima. Istina je to.
Kada je reč o višemesečnom zasedanju Narodne skupštine, mi smo ovde doneli brojne zakone. Svi zakoni su uglavnom proizvodili nove namete i nove poreze i uskraćivali određena prava radnika i svih zaposlenih. Međutim, ovaj zakon, zakon o privatizaciji, je najpogubniji i imaće najteže posledice po sve zaposlene u Srbiji i građane u celini.
Ovaj zakon je urađen po diktatu Zapada, po aršinima koje su oni propisali i njegova suština je ad hok prodaja svega onoga što vredi i svega onoga što je profitabilno. Usvajanjem ovog zakona naneće se ogromna šteta srpskoj privredi, koja je i u najtežim uslovima sankcija sačuvala svoje osnovne resurse.
Usvajanjem ovog zakona ona će de fakto prestati i da postoji. Uostalom i sam predsednik Vlade je ovde pre nekoliko dana vrlo jasno rekao da Zapadu ne trebaju naše fabrike, naši objekti, da Zapadu samo treba naše tržište. Upravo je to esencija i suština našeg upozorenja.
Konkretno gledano, šta se u stvari dešava po ovom zakonu: država prodaje, stranci kupuju, radnici ostaju bez posla, a od socijalnog programa i materijalnog obezbeđenja radnika nema ništa. Stranci navodno kupuju, a stvarno pod veoma povoljnim uslovima preuzimaju samo ono što donosi veliki profit, veliku dobit i što u krajnjem slučaju nije ni trebalo prodavati.
Sve drugo biće zatvoreno, a već po donetim propisima u oblasti radnih odnosa, zapošljavanja, socijalnog osiguranja, stvoreni su uslovi da država izbegne svaki ozbiljniji socijalni program ili uobičajene obaveze prema armiji ljudi koji će ostati bez posla. Prekvalifikacije, dokvalifikacije nisu prava alternativa i pravo rešenje, pogotovu za ljude koji imaju dvadeset i više godina staža.
Sve priče o navodnim ulaganjima i o investicijama iz inostranstva, o kojima je govorio ministar Vlahović, su priče za malu decu i imaju za cilj samo da našu javnost uspavaju i ostave neku nadu. Od toga nema ništa, kao što nigde nije ni bilo, ni u jednoj zemlji, odnosno državi u tranziciji, u našem okruženju.
Ulaganja eventualno mogu biti samo u onoj meri u kojoj će se ona višestruko vratiti svom ulagaču. Srbiji i njenim građanima neće od tog kolača ostati ništa. Uostalom, u Predlogu zakona ne stoji obaveza budućeg kupca prema radnicima i državi u odnosu na ostvareni profit.
Svi navodno uspešni modeli sprovedenih privatizacija u zemljama Istočne Evrope, a naročito je ovde isticana Estonija i Mađarska, nemaju nekog naročitog uporišta. Pričalo se o Mađarskoj. Ni Mađarska se nije usrećila svojim modelom privatizacije. Fabrike su prodate. Iza toga zatvorene. Prosečna plata u Mađarskoj je 400 maraka. Poslanik Pal Šandor mi reče nije ni 400, nego 300, a elementarne usluge, kao što su struja, stanarine, komunalne usluge, negde su približno u toj visini. Znači, daleko od El Dorada i od tog boljeg života, a govorili ste baš o tome da je Mađarska dobar primer za to.
Sve te zemlje u našem okruženju danas ne samo da više nemaju svoju nacionalnu proizvodnju i privredu, nego su u potpunosti svoja tržišta prepustile zelenaškim multinacionalnim kompanijama. Kako to izgleda u praksi - fabrike su ugašene, prodavnice prepune inostrane robe, američke, italijanske, nemačke, što je već sada slučaj. Svi će gledati u te lepe izloge, ali će malo ko imati para da kupuje te proizvode.
To je sudbina zemalja u našem okruženju. To je i naša sudbina. To je sasvim sigurno, da je tako. Zašto bi naša sudbina bila bolja od sudbine Bugara, Mađara, Rumuna i mnogih drugih.
Zato mi kažemo da je prethodni zakon, koji je DOS suspendovao, ukinuo, bio pravedniji i bolji. Prilikom donošenja tog zakona stvarno je organizovana javna rasprava u sindikatima, sa radnicima u više preduzeća, u čitavoj Srbiji, i brojni predlozi tih sindikata i tih radnika su upravo bili ugrađeni u taj prethodni zakon. Zakon koji ste suspendovali.
Ovaj predlog zakona, sadašnji, ukida brojna prava koja su bila osigurana prethodnim zakonom. Navešću samo nekoliko. Ukidaju se prava preduzeća da emituju besplate akcije do visine od 60% kapitala preduzeća, ukida se pravo izdavanja besplatnih akcija pre prodaje 70% kapitala preduzeća, ukidaju se popusti pri kupovini akcija, ukida se pravo Republičkog penzijskog fonda na 10% svih akcija preduzeća, a nejasna su rešenja u pogledu ovlašćenja Agencije za privatizaciju, jer se sve prepušta posebnim propisima. Modeli prodaje putem tendera i aukcije ostavljaju se podzakonskom aktu. Nejasno je uređena i prodaja akcija preko finansijske berze po čl. 59. i 73.
Stoji činjenica da je prethodna vlast sačuvala preduzeća u najtežim uslovima, a istovremeno dosta je uloženo u razvoj, bez obzira na teška vremena. Radnici su se odricali često i svojih zarada. Takav primer je i Bor, gde je uloženo negde oko 150 miliona dolara u procese istraživanja, što znači u razvoj.
Preduzeća ne smeju da izgube preduzetničku funkciju, ali će ovim zakonom tu funkciju svakako izgubiti. Jasno je da je ovaj zakon neustavan i da je u suprotnosti sa članovima 64, 55, 57. Ustava Srbije i članom 74. Ustava Jugoslavije.
Ovim zakonom će oni koji su stvarni vinovnici propadanja naših preduzeća i privrede u celini, oni koji su nas 10 godina držali pod sankcijama i na kraju nas bombardovali, ubijali civile, rušili fabrike, konačno dobiti priliku da zagospodare ne samo na političkim nivoima, jer su to sve već učinili pod rukovodstvom DOS-a, već će i materijalno zagospodariti, ulazeći u posed naše privrede, što će po sve nas biti kobno i dovesti nas u krajnje nepovoljan položaj.
Zato i smatramo da je ovaj predlog zakona suprotan osnovnim državnim interesima i štetan po ogromnu većinu građana Srbije. Ono što još na kraju želim da vam kažem, predstavnicima vladajućih partija, je da su njihove promene nagle, bolne, velike i primer je u vezi sa višestrukim poskupljenjem struje. Danas penzioneri samo mogu da sanjaju i da uzaludno čekaju jeftinu vikend struju, jer je nema.

Imam samo još jednu rečenicu i jedan minut.

Domaćice uzaludno čekaju jeftinu struju od dva do pet, ali je nema.
Sve je skupo i zato građani Srbije sve češće i sve više kažu -ako je ovo put u Evropu, sa ovim cenama i sa ovim nametima, radije ćemo ostati na Balkanu.

Uvaženo predsedništvo, poštovani narodni poslanici, SPS i poslanici SPS-a nemaju ništa protiv jednokratnog poreza na ekstra profit i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti. Mi nemamo ništa protiv, naprotiv, podržavamo jednokratni porez za sve pojedince i grupe koji su koristili primarnu emisiju novca, za sve one koji su kupovali devize po zvaničnom kursu NBJ, u situaciji kada je na tržištu cena tih deviza bila znatno viša. Podržavamo i sve ono što je vezano za uvoz i distribuciju akciznih proizvoda bez plaćanja carine, kao i za korišćenje, odnosno uvoz i izvoz proizvoda koji su bili na režimu kontingenata i kvota. Naravno, ovde pre svega treba sagledati, kada je reč o korišćenju primarne emisije i  kupovini deviza, sve što je vezano za društvena preduzeća i državne organizacije.
Kada govorimo o društvenim preduzećima, sigurno da treba sagledati kako su ta sredstva trošena. U najvećem broju slučajeva sredstva su trošena radi pokretanja proizvodnje ili su, pak, trošena radi golog preživljavanja i održavanja proizvodnje. Kada govorimo o državnim organizacijama, o državnim organima, sredstva su koristile uglavnom firme, odnosno ustanove poput EPS-a, NIS-a, a znamo iz kojih razloga su ta sredstva data na taj način i da su imale puno opravdanje prilikom svog trošenja. Jednostavno, postojećim zakonima i institucijama sistema sve se ovo moglo rešiti i nije bilo potrebno napraviti jedan ovakav predlog zakona. Predlagači govore o tome da je zakon pravedan a svesni smo da je i pravda i pravičnost, da su to kategorije veoma subjektivne, a da su jedino objektivne kategorije zakonitost i ustavnost.
Sam predog zakona ima i drugih manjkavosti počev od čl. 9. koji govori od tome da u situacijama kada je jedan poreski dužnik ostvario dohodak i stekao imovinu po više različitih uslova iz člana 3. da u tim uslovima direktor Republičke uprave javnih prihoda ima pravo da zaključi sporazum sa poreskim dužnikom o visini utvrđene poreske osnovice. Naravno da je ovo apsolutno nepotrebno da se na ovaj način daju prevelika ovlašćenja direktoru Republičke uprave prihoda i s druge strane, sam ovaj član, ukoliko bi se održao, pružio bi mogućnost za razne manipulacije, umanjivanje obaveza, određivanje raznih podobnosti itd.
U članu 13. koji je za nas isto neprihvatljiv, govori se o tome da će pojedini poreski obveznici koji na vreme ili verodostojno prikažu svoje poreske obaveze imati olakšice od 35%, što je takođe neprihvatljivo, jer se valjda podrazumeva da svako prijavljuje i na vreme i kako treba svoje poreske obaveze.
Član 25. je sa pravničke strane neprihvatljiv jer u njemu stoji odredba o zastarelosti zakona o obligacionim odnosima i poreskih zakona, da se to ne primenjuje kada je reč o ovom zakonu. Na ovaj način republički zakon derogira savezni zakon, a s druge strane, samo krivično delo genocida ne zastareva, a sve ostalo može da potpadne pod ovu odredbu zastarelosti, iako se mi ne zalažemo za to.
Za nas socijaliste i poslanike SPS-a posebno je neprihvatljivo obrazloženje za donošenje jednog ovakvog zakona gde se kaže da je vladavina Slobodana Miloševića ostavila najteže posledice na razvoj srpskog društva u poslednjoj deceniji 20 veka, pa se onda navode neke stvari koje stvarno nisu istinite, a to je katastrofa nacionalne ekonomije, ekspanzija sive ekonomije, opšte siromaštvo, kriminalizacija države bez presedana. Sve ovo mi možemo na pravi način da pobijemo, jer se ne govori o razlozima zašto je došlo do kriminalizacije društva. Tačno je da je došlo do kriminalizacije društva, ali kriminalizacija je pre svega uslovljena sankcijama i svekolikim embargom koji je bio u našem društvu. Sankcije su, prirodno, kriminalizovale svako društvo, pa i naše društvo.
Kriminalizovano je od najsitnijih pora uličnog šverca, nelegalnog rešavanja svakodnevnih problema do velikih sistema. Sankcije su na neki način pospešile sve ostale oblike kriminala kao što su ubistva, pljačke, otmice, kidnapovanja itd. Međutim, kakva je danas situacija kada je reč o samoj kriminalizaciji društva? I predstavnici nove vlasti su pre nekoliko nedelja izneli podatke da je društvo i država u vremenu od dolaska DOS-a na vlast 30% više kriminalizovano.
Nema dana, a da se ne dogodi neka pljačka banke, pošte, nema dana a da se ne desi neko ubistvo, nema dana a da ne dođe do neke otmice. Kada govorimo o opštem siromaštvu, u ovom obrazloženju zakona govori se da je u vremenu vladavine SPS-a došlo do najvećeg siromaštva. Sasvim je jasno da je sada siromaštvo našeg društva još veće, nego u vremenu vladavine predsednika Miloševića i SPS-a. Danas, proizvodnja je totalno stala, cene su višestruko porasle: i struje, i hleba, i vode. Jednostavno, za jednu prosečnu platu teško može da se kupi samo mleko i hleb. Za sijaset drugih potrepština nema sredstava. Znači, ne stoji ova činjenica da je to vreme bilo najvećeg siromaštva. Želim da vas podsetim na činjenicu, da je u vremenu od 1994, 1995, 1996. i 1997. godine prosečna plata u Srbiji bila između 200 i 300 maraka, a znate koliko je marka bila, a s druge strane cene najosnovnijih artikala su bile značajno niže. To je sve istina i to je sve činjenica.
Jednostavno, ko je danas zadovoljan novom vlašću? Radnici, seljaci su ogorčeni, profesori i lekari su razočarani, penzioneri nezadovoljni, taksisti nezadovoljni i to je slika današnje vlasti. Zato sve govorim da ovo obrazloženje apsolutno ne stoji. Ono što mi treba da znamo, a to je činjenica da ste u makazama onih koji proizvode i upravljaju krizom, onih čija je osnovna poluga spoljne politike upravo to, proizvodnja i upravljanje krizom. Najbolji primer su naši susedi Makedonci, koji su pristali na sve ucene NATO pakta, a evo znamo dokle su došli.
Kada je reč o samom zakonu, još nekoliko rečenica. Porez na ekstraprofit ne može se samo svesti na ostvarene pogodnosti direktno vezane za institucije sistema. On se mora u svakom slučaju proširiti i na sve one koji su tokom, ne samo protekle decenije, nego i možda proteklih 20 godina stekli velika bogatstva putem šverca, sive ekonomije, a to su oni koji imaju lanac najsavremenijih trgovina, savremene salone automobila, nameštaja, lanac benzinskih pumpi. Da li će i ti ljudi ući u okvire ovog zakona? Bojim se da će ceh platiti, pre svega, državne firme i društvena preduzeća, političari iz prethodne vlasti, a da će oni sa velikim malim imperijama ostati van domašaja ovog zakona. Zato i mislim da ovaj zakon za SPS može biti prihvatljiv samo u uslovima ukoliko se prihvate naši brojni amandmani koji predstavljaju određenu doradu i koji na taj način mogu da predstavljaju celinu.
Smatram, kao i drugi poslanici SPS-a, da je neprimereno ponašanje potpredsednika Nataše Mićić, a isto tako da je skupštinsko obezbeđenje...

Imalo jednu prekomernu upotrebu sile prema poslanicima SRS-a, tako često kažu vaši prijatelji iz NATO pakta.

Uvaženo predsedništvo, poštovani narodni poslanici, Ustavni okvir za kosmetsku samoupravu, očito govori o nameri međunarodne zajednice da se na prostoru Kosova i Metohije stvori još jedna albanska država. Ustavni okvir govori o odnosu te međunarodne zajednice prema novoj vlasti. Jasno se pokazuje da Americi i Evropskoj uniji nije mnogo stalo, niti ih interesuje ko je na vlasti u Srbiji i SRJ, da li je u pitanju Milošević, Koštunica ili Đinđić. U svakom slučaju, oni žele da sprovodu i ostvare svoje ciljeve. Ustavni okvir, iako ima, navodno, privremeni karakter, prejudicira konačno rešenje statusa Kosova i Metohije. Kako drugačije protumačiti izbore na Kosovu i Metohiji, bez povratka Srba i Crnogoraca? Šta znači izbor organa, kao što je predsednik Kosova i Metohije, koji će predstavljati Kosovo i Metohiju u inostranstvu ili, kako se ovde kaže, baviti se održavanjem spoljnih parlamentarnih kontakata, skupština sa zakonodavnom ulogom, Kosovski zaštitni korpus, koji treba da se stara i da brine o bezbednosti Srba na Kosovu i Metohiji, grb i zastava Kosova i Metohije.

Ustavni okvir Hansa Hekerupa de fakto proglašava novu albansku državu, ukida suverenitet i teritorijalni integritet SRJ i same Srbije, a za preostali srpski živalj gasi svaku nadu za opstanak na tim našim vekovnim prostorima. Sam dokument Vlade Republike Srbije, nazvan zaključkom, je mlak, uopšten i neobavezujući. Uglavnom se svodi na zaštitu sloboda i prava srpskog i crnogorskog stanovništva. Na taj način, kao da unapred pristajemo na status nacionalne manjine. Ovim zaključkom unapred se pristaje na gubljenje suvereniteta na tom delu teritorije.

Smatram da bi dokument Vlade Republike Srbije morao da sadrži jedan veoma odlučan zahtev. Ne radi se o nekim jakim rečima, ali radi se o jasnom stavu. Znači, zahtev da se striktno poštuje Rezolucija 1244, koja nije izraz nekih naših najboljih želja, ali, u svakom slučaju, Rezolucija 1244 predstavlja jedan kompromis. Rezolucija 1244 garantuje suverenitet i teritorijalni integritet naše zemlje - SRJ. Problem u samoj Rezoluciji se odnosi najviše na tačke koje nisu sprovedene. Radi se o razoružanju albanskih terorista, radi se o obezbeđenju povratka prognanih Srba i Crnogoraca. Vlada Srbije i Jugoslavije, Skupština Srbije, moraju odlučno da odbace one elemente Ustavnog okvira koji prevazilaze i idu van Rezolucije 1244, jer ovaj dokument jednostavno je direktno uperen protiv interesa srpske države i srpskog naroda. Ustavnim okvirom su ispunjeni samo zahtevi albanske nacionalne manjine, koja sada postaje narod, dobija status naroda, a odbacuju se svi srpski zahtevi i predlozi.

Vraćanjem ili, bolje reći, uvođenjem državnih atributa na Kosmetu, sa albanskom policijom, sa albanskim sudstvom, sudbina preostalih Srba biće zapečaćena. Maksimalna servilnost koju je Vlada, a i celi DOS pokazao i koju naziva saradnjom sa svetom, neće ništa dobro doneti ni srpskom narodu, ni našoj državi u celini. Najbolji primer da je to tako je Makedonija, koja je 10 godina izvršavala sve moguće naloge NATO pakta i Amerike, ali kada je došlo vreme, kada su došli na red interesi Amerike, oni su podstakli Albance da se pobune sa jednim jedinim ciljem - da dođe do federalizacije i do podele Makedonije. Znači, to je najbolji dokaz da se servilnošću ne mogu protagonisti novog svetskog poretka odvratiti od svojih namera. Ovde su neki poslanici govorili o tome da SPS i prethodna vlast nisu dovoljno učinili na rešavanju pitanja Kosova i Metohije, pa su, između ostalog, govorili i o privatizaciji. U Makedoniji je izvršena privatizacija, pa vidimo do čega je došlo. Znači, nije reč o tome.

Ovde bih stvarno pozdravio nekoliko iskrenih i dobrih diskusija poslanika DOS-a sa Kosova, koji su jasno govorili o greškama sadašnje vlasti, ali koji su jasno ukazali da tzv. međunarodna zajednica, koja je diktat Amerike, ništa dobro ne misli našem narodu, ništa dobro ne misli našoj državi. Bilo je ovde reči i o tome da su UNMIK i KFOR upali u kosovsko blato i da se plaše sukoba sa albanskim teroristima i sada više ne znaju šta će i gde će. Mi smo imali rešenje , naš stav je uvek bio jasan - da oni nisu izvršili svoju misiju i da treba da se povuku sa tih prostora, a mi ćemo znati iza toga kako da rešimo to bolno pitanje Kosova i Metohije.

Bilo je ovde govora od nekih članova Vlade, da je naša najveća greška što smo oduzeli autonomiju Kosovu i Metohiji iz 1974. godine i da je na neki način to dovelo do sadašnje situacije. Pri tome se zaboravlja da je 1981. godine, kada je taj ustav bio na snazi, došlo do velikih demonstracija Albanaca ili Šiptara na Kosovu i Metohiji. Zašto? Oni su samo tražili jedno pravo za koje su bili zakinuti, a to je pravo na samoopredeljenje. Naravno, ovim ustavnim okvirom oni bi i to pravo veoma brzo realizovali. Uostalom, Albanci su na Kosovu i Metohiji imali sva druga prava, ali su ih samo selektivno koristili. Znači, koristili su lečenje, ali zato nisu plaćali poreze, nisu plaćali struju, nisu plaćali telefone. To je to.

Bilo je ovde nekoliko, po meni, ipak neodmerenih izjava članova Vlade, vezano za našu surovu stvarnost, za našu moralnu katarzu, naravno, misleći pri tome na našu krivicu. Mislim da ne treba tako da pričamo, jer kad govorimo o nekoj surovoj stvarnosti sa kojom treba da se suočimo, vezano za sva dešavanja u proteklih 10 godina, neka se prvo suoče Amerikanci, pa onda Hrvati koji su izazvali ratove, pa Albanci na Kosovu i Metohiji, pa onda možemo da govorimo i o našoj krivici. Nemojmo sami sebe da proglašavamo krivim, jer će to imati velike i dalekosežne posledice.

Na kraju, ovih dana je napravljena jedna anketa. Mislim da je anketu pravila ova Koštunicina komisija za istinu ili neka druga vladina organizacija. Glavna tema je bila - ko je kriv za proteklih 10 godina, za sva dešavanja? Znate li kakvi su rezultati? Kaže, krivi su prvo Hrvati sa svojim nacionalizmom i šovinizmom, pa onda NATO pakt zbog svojih projekcija i okupacije. Pa, separatizam Albanaca, Muslimana. Tako je rečeno u anketi. Onda su anketari skočili pa su rekli - narod je u zabludi.

Treba narod prosvetiti, da to nije istina. Nije narod u zabludi. Tek za nekoliko meseci, ako se napravi nova anketa, još će izraženiji biti ovakvi rezultati, kako sam izneo. A da ne govorim o onom drugom delu, ko su najveći branioci i naše države i našeg naroda, a rečeno je u toj anketi - Mladić, Karadžić, Milošević. Tako je bilo. Na samom kraju, smatram da treba usvojiti rezoluciju koja će odbaciti sve tačke Ustavnog okvira, koje izlazi iz okvira Rezolucije 1244 i drugih dokumenata koji su već usvojeni, a koji obezbeđuju srpsku državnost na toj teritoriji. Hvala lepo.

Uvaženo predsedništvo, poštovani narodni poslanici, ministar Vladan Batić je za kratko vreme svoje vladavine počinio niz ozbiljnih grešaka. DOS je, dolazeći na vlast, obećao da će sve učiniti da mediji budu nezavisni i da će sve učiniti da i pravosuđe bude nezavisno.
Danas smo svedoci da od nezavisnih medija nema ništa. Svi mediji su apsolutno kontrolisani od vladajuće većine. Kada je reč o pravosuđu, pravosuđe je ispolitizovano do kraja i ono je u rukama pre svega jednog čoveka, a sve u skladu sa interesima vladajuće oligarhije, iako ta vladajuća oligarhija ne shvata da to nije njen interes. Ovih dana se sudije i nosioci pravosudnih funkcija masovno učlanjuju u DOS-ovske stranke, a najčešće u DHSS. Zašto? Naravno, nekolicina ili manji deo iz težnji da bi bili predsednici, tužioci itd., a veći broj iz straha. Veliki je strah, jer je ministar Batić najavio da će sve smeniti, a pri tom zaboravivši na stalnost u radu, kada je reč o nosiocima pravosudnih funkcija. Znači, nosioci pravosudnih funkcija mogu da budu smenjeni samo pod uslovima određenim zakonom.
Socijalisti imaju najveće primedbe, a nije to samo primedba, mi mislimo da je to jedna velika sramota, što je bez krivične prijave, bez istražnih radnji u noći između 30. i 31. marta izvršen pokušaj hapšenja našeg predsednika Slobodana Miloševića. Samo zato da bi se izvršio nalog NATO pakta da Slobodan Milošević mora da bude uhapšen 31. marta. Naravno, tu su bile neizbežne kamere CNN, BBC, a sve to da bi se nazovi spektakl priredio za takve zločince kao što su Medlin Olbrajt i Bil Klinoton, koji su sve to trebali da gledaju i da uživaju u tom nazovi spektaklu.
Dva dana kasnije izvršeno je de facto hapšenje, opet bez krivične prijave i istražnih radnji, našeg predsednika Slobodana Miloševića i uz veliko učešće policajaca. Te noći, dan kasnije bilo je nekoliko hiljada policajaca. Lično mislim da je velika sramota bilo koji Srbin da se hapsi uz prisustvo ili uz učešće tolikog broja policajaca. Najveća odgovornost za sve to pada na MUP i Ministarstvo pravde, jer bez te tesne saradnje toga ne bi ni bilo. Na kraju krajeva, današnje zadržavanje Slobodana Miloševića u pritvoru nema nikakve svrhe, jer je jednostavno predsednik Milošević rekao u svojoj žalbi, niti on može da utiče na svedoke, niti će pobeći iz zemlje, a sasvim je jasno i sve je očiglednije - ne stoji iza nikakvih političkih ubistava, iako su određena sredstva iznošena, iznošena su radi državnih potreba. Tako da otprilike ostaje samo Hag.
Najviše bih se zadržao oko Haga, jer je ministar Batić više puta govorio o tome da je Hag naša realnost, da je Hag naša surova stvarnost. Hag je politički sud za Srbe i tu nikakvih dilema nema. Da je to tako, potvrđuju brojni primeri. Šta je uradio Haški tribunal sa generalom Norcem - doneo je odluku da se sudi njemu u Hrvatskoj. Kako će mu se suditi? Kao što se sudilo Artukoviću ili Dinku Šakiću, znači ništa. Šta je uradio sa generalom Stipetićem? On je oslobođen. Kažu, nema dokaza ni za "Bljesak", a ni za "Oluju". Znate koliko je Srba poginulo i koliko je prognano sa svojih ognjišta i sa svoje teritorije.
I na kraju, vezano za Haški tribunal o kome govori ministar Batić da je naša realnost, čija je tvorevina Haški tribunal? On je tvorevina pre svega Amerike i NATO pakta, onih koji su podržavali separatizam u Hrvatskoj, onih koji su dali podršku u akcijama, kao što su bile "Oluja" i "Bljesak", onih koji su smislili Markale, koji su bombardovali položaje vojske Republike Srpske i na kraju karajeva, oni koji su nas 78 dana besomučno bombardovali. Zašto? Zato što je, kako su oni to rekli, na Kosmetu bila humanitarna katastrofa i zato što su bila ugrožena ljudska prava. Da li je bila humanitarna katastrofa? Nije bila. Kada je došlo do humanitarne katastrofe? Došlo je u trenutku kada je došlo do bombardovanja NATO pakta. Ulaskom KFOR-a dolazi do humanitarne katastrofe.
Kada govorimo o ugroženim pravima, koja to prava Albanci nisu imali na Kosmetu? A, o tome ćemo govoriti za dva dana. Neke opozicione stranke kažu - niste vi to na vreme uradili. Šta smo mi to trebali da uradimo na vreme? Za koje su oni pravo bili zakinuti? Samo za jedno pravo, pravo na samoopredeljenje, a pravo na samoopredeljenje je pravo na stvaranje sopstvene države. To pravo, oni su na putu vrlo brzo da ostvare. Ide ustavni okvir, idu izbori 17. novembra, imaće skupštinu, vladu, policiju, sudstvo i imaćemo situaciju kao što je bilo i u Titovo vreme, kada su Albanci imali u svojim rukama ove represivne organe i kada su se Srbi iseljavali. Samo onda su se iseljavali postepeno i polako, a sada će to biti jedna brza akcija, kada će svi, ovih preostalih 150.000, otići sa tih prostora.
Ja bih mogao da pitam novu vlast, zašto se to sada radi, kada je Amerika prijatelj nove vlasti, kada je Amerika, koja sve diktira, prijatelj novoj vladi? Imam i odgovor. Američki interesi su isti. Njima je apsolutno svejedno, da li je na vlasti SPS i Milošević, patriotske stranke kao što je Radikalna stranka, ili su možda neki drugi. Samo kada je reč o ovim strankama, teško se ostvaruju njihovi ciljevi, a ovde sve ide vrlo brzo i vrlo lako, kao po loju. Uostalom, Medlin Olbrajt je izjavila negde krajem marta, kaže - nisam ni očekivala da će nove vlasti sve naše zahteve tako lako i tako brzo prihvatiti.
Ministar Batić je govorio o našoj krivici. Neko je malopre pomenuo i onu hladnjaču. Moramo da znamo gde je naša krivica. Srpski narod i srpska država nemaju nikakvu krivicu. Krivicu imaju oni koji su izazvali ratove. Rat u Hrvatskoj je izazvala Hrvatska i Tuđman je rekao - išao sam na rat da bih lakše ostvario samostalnost svoje države. Znači, ispada da će Tuđman i svi Hrvati pre priznati da je tako, nego što će neki ovde u Srbiji to prihvatiti. Alija Izetbegović je rekao, žrtvovaću mir, da bih imao muslimansku državu u Bosni, Šiptari su nas terorisali decenijama.....

Sve je vezano za Hag, Batić je govorio da je to naša realnost. Molim vas, neko je ovde iz DOS-a, ne znam, znam da je važan i visoki funkcioner, rekao - nije važno ko je pokrenuo rat, važno da je poginulo mnogo civila. Nije važno ko je napao i nije važno ko se branio. I te kako je važno. Ovo je ključna stvar, žao mi je što ministar nije tu, jer bih želeo da mi da odgovor. Ako bismo pošli tom analogijom, tim principom, u Nirnbergu je trebalo da odgovara pored Jodla, Kajtela i Geringa, i Ajzenhauer, i Čerčil, i Paton, i Montgomeri i svi generali severnoatlantske alijanse, jer su i oni mnogo civila ubijali.
U Beogradu 1944. kada je bilo bombardovanje više je Srba poginulo nego 6. aprila u vreme bombardovanja od Nemačke. To je istina. Prema tome, vrlo je važno ko se branio, ali nije ovde bio princip, oni su bili pobednici u ratu. Oni su se branili. Nemci su napali, Japanci su napali, a oni su se branili. I u jednoj takvoj odbrani, dolazi do svih ovih žrtava. I mi smo se branili. Svuda smo se branili i ginuli su civili. Nama je žao, ali to je istina. Znači, nema naše krivice.
Kada se govori o ravnopravnosti prema svim narodima u haškom procesu, Florens Artman, portparol Haškog tribunala kaže - ne može da istražuje Albance, jer nije imala pristup da bi istraživala njihove zločine. Gde to nije imala pristup? Zločini nisu počinjeni u Kruševcu, oni su počinjeni na Kosovu i Metohiji, a od juna 1999. KFOR je suveren vladalac tim prostorima. Prema tome, mogla je da istražuje što god je želela.
Drugi primer: na pitanje gde su tu NATO komandanti, gde je Klinton, gde je Solana, gde su generali, ona kaže da nema dokaza da je prekršeno međunarodno pravo. Dokazi su brojni. Agresija je započeta bez odobrenja Saveta bezbednosti. Mete su bili civili. Znači, bombardovani su objekti kao što su RTS, bolnice, škole, mostovi, stambene zgrade, a po Ženevskoj konvenciji ne smeju se bombardovati ni vojni ciljevi, ako se time ugrožavaju civilni ciljevi.

Sve je tema, gospođo.
Rekao bih nekoliko reči oko hapšenja Dragoljuba Milanovića. Odgovornost ministra. Kaže, znao je. Šta je mogao znati? Francuska vlada, italijanska vlada su sutradan rekle da su šokirane bombardovanjem Radio-televizije Srbije. Svi su mogli da nagađaju, smislio Solana, šta je smislio Klark. Čak i francuska i italijanska vlada.
Smatram da je ministar Batić počinio ozbiljne greške i, u krajnjem slučaju, kao moralni čin, treba da podnese ostavku.