Dame i gospodo narodni poslanici, restriktivnost ovog zakona se ogleda i u članu 63, u kome se govori o plaćenom odsustvu. Po dosadašnjem zakonu pravo na plaćeno odsustvo kretalo se u dužini od sedam radnih dana, s tim što je ostavljena mogućnost za još sedam dana, u slučaju smrti člana uže porodice.
Ovde imamo i određene praktične probleme. Jedno lice, ili zaposleni, u toku jedne kalendarske godine može da ima više ovakvih događaja, a ukupan broj radnih dana kao plaćeno odsustvo može da bude samo pet dana. Na primer, u toku jedne godine moguće je i sklapanje braka, i porođaj supruge, moguće je i dobrovoljno davanje krvi, ali su moguće i poplave i razne druge nedaće, po kojima bi zaposlenim radnicima sledovalo plaćeno odsustvo.
Znači, i ovaj član jasno govori da ovaj zakon nije reformski, jer stalno predstavlja neku restrikciju, smanjenje, uskraćenje, suspendovanje prava radnika, tako da mislim da i ovaj amandman koji je podneo naš poslanik možda može nešto malo i da popravi.

 Dame i gospodo narodni poslanici, svi predloženi amandmani, vezano za član 71. su dobri i bolja su rešenja nego sve ovo što nam nudi predlagač u članu 71. predloženog zakona.
Jednostavno, naš stav je jasan: porodiljsko odsustvo treba da traje godinu dana, treba brisati sve ovo što je vezano za negu deteta, treba zadržati i odredbu vezanu za odsustvo od dve godine za treće dete, a kada govorimo o ovom pravu, vezano za negu deteta, koja se odnosi, navodno, na Zakon o društvenoj brizi o deci, to nije isto, jer jednostavno, nega deteta u ovom zakonu se odnosi samo na usvojioca, ili na staraoca. Treba praviti tu razliku.
Kada je reč o posebnoj nezi deteta, ona je regulisana Zakonom o zdravstvenom osiguranju, a odnosi se na vremenski period od godinu dana i bolovanje je u visini od 85%. Generalno gledano, smatramo da ne treba ova prava ukidati. Sve što su radnici stekli prošlim zakonom, treba u najmanjoj meri da zadrže ovim zakonom. Ne bih dalje obrazlagao, ali puno je obrazloženja bilo u izlaganju svih poslanika, vezano za član 71. Zakona o radu.

Dame i gospodo narodni poslanici, treba prihvatiti ove amandmane koji su takoreći istovetni, a koje su podneli poslanici Gordana Pop-Lazić i poslanik SPS-a Vladimir Garčević. Jednostavno, ovaj član 78. ne garantuje nikakvu sigurnost niti trudnicama niti onima zaposlenima koji koriste to odsustvo radi posebne nege deteta.
Ovo treba brisati, ovu zadnju rečenicu koja je vezana za član 103. ovog zakona. Zašto? Jednostavno, sve ove tačke u članu 103. ovog zakona mogu da budu apsolutno subjektivne kada je reč o oceni poslodavca, a vezano za povredu radne obaveze, ponašanje zaposlenog koje je takvo da ne može da nastavi posao, i zloupotrebu bolovanja.
Sve ovo može da bude, kažem, apsolutno subjektivna ocena poslodavca. Primera radi, kakva je to zloupotreba bolovanja trudnice; možda je dobar primer kada pođe po lek u apoteku pa je zapazi poslodavac i kaže: ti si prekršila sva svoja prava i otkaz ti sledi. Mislim da ove amandmane treba prihvatiti, jer su dobri i u korist su zaštite zaposlenih.

 Dame i gospodo narodni poslanici, ceo ovaj prvi član nije dobar. Lepo je primetio i predsednik poslaničke grupe Tomislav Nikolić da je u ovom prvom stavu nepotrebno vezivati se za međunarodne konvencije. Jednostavno, svi naši zakoni treba da imaju osnov u Ustavu sopstvene zemlje, a ne u nekim ratifikovanim međunarodnim konvencijama, pogotovo zato što je čitavo naše dosadašnje radno zakonodavstvo zasnovano na ratifikovanim međunarodnim konvencijama.
Zašto mi insistiramo na prihvatanju ovog amandmana koji je podneo poslanik Vladimir Garčević? Jednostavno, kolektivni ugovor nije obavezan institut. On je fakultativan. To znači može, a ne mora. Ishod će biti - ne mora. Zašto je važan kolektivni ugovor? Važan je, jer reguliše tri najvažnija pitanja: zapošljavanje radnika, otpuštanje radnika i zaradu.
Kada smo govorili o zapošljavanju, nije samo bitan institut oglasa. Možda je još važnija stvar obaveza organizacije da prijavi slobodno mesto Zavodu za zapošljavanje. Kada govorimo o otpuštanju, u članu 103. je jasna stvar da se radnik može otpustiti kad god želi poslodavac: i zbog rezultata rada; i zbog iznenada utvrđenog neznanja ili nesposobnosti, i zbog ružnog ponašanja itd, što je neprihvatljivo. Konačno, kada je reč o samoj zaradi, poslodavac će moći sam da određuje zaradu. Uvek će moći da odredi manju zaradu i u jednoj oštroj konkurenciji, gde će biti veliki broj nezaposlenih radnika, da poslove dobiju neki drugi, a ne oni koji trenutno rade u tim fabrikama.
Smatram da je nužno prihvatiti ovaj amandman i sve ove amandmane koje su predložili prethodni poslanici, ova tri amandmana, jer će to ipak doprineti da ovaj zakon promeni onu najvažniju suštinu za koju se mi zalažemo.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi još jednom želimo da ukažemo na značaj kolektivnih ugovora. Želimo da ukažemo i na veliku razliku između pravilnika i kolektivnog ugovora. Pravilnik uređuje i potpisuje sam poslodavac. A kada je reč o kolektivnim ugovorima, ako je reč o opštem kolektivnom u govoru tu je garant i Vlada, a kada je reč o pojedinačnim onda imamo i sindikate, ali je sasvim jasno zašto se ide na eliminaciju kolektivnih ugovora.
Jednostavno, ministar i Vlada žele da ovaj prostor učine čistim za strane poslodavce. Strani poslodavci će doći bar u one profitabilne firme i sve odnose u tim firmama određivaće sami, pogotovu kada se radi o otpuštanju radnika, o zaradama. Po članu 103. ili 109. mogu da primera radi otpuste zbog organizacionih i tehnoloških promena. Kada je reč o zaradama isto tako odlučuju sami - koja će zarada biti tim zaposlenim ljudima.
Na primer, očekuje se u najskorije vreme privatizacija cementare u Popovcu. Tamo je plata sada negde oko 400 ili 500 maraka u proseku. Kada dođe strani poslodavac - gazda, on neće dati takve plate i zarade zaposlenima. Zašto bi on njima dao 500 maraka ako je u Bugarskoj, na primer, plata u bugarskoj cementari 200 - 300 maraka. Tu je jasan cilj i motiv stranih gazda. Njima je profit najvažniji, to je najbitnija stvar i oni neće dati više.
S druge strane, konkurencija će biti veoma oštra. Primera radi, u Paraćinu štofara je već gotova, u stečaju je, konkurencija će biti oštra i uvek će biti onih radnika koji će prihvatiti da rade za znatno manje plate nego što su sada.
Evo, ovo je prilika da se ovaj amandman prihvati i da se nekako kolektivni ugovor ipak ostavi u životu.

Dame i gospodo narodni poslanici, suština položaja radnika i nezaposlenog najbolje se ogleda upravo u članu 12. "Zaposleni je dužan da odgovorno i savesno obavlja poslove koje mu odredi poslodavac." Toma Nikolić je dao predlog za  precizniju regulaciju, a ja sam bio još precizniji, pa sam rekao: "Zaposlenom se mogu odrediti samo poslovi koji odgovaraju njegovom stepenu i vrsti stručne spreme, znanju i sposobnostima." Zašto? Zato što može doći do velikih zloupotreba od strane poslodavca.  
Primera radi, može se diplomirani inženjer ili diplomirani ekonomista rasporediti na mesto koje je daleko od njegove stručne spreme; ili neki dobar majstor na poslove koji su ispod njegovog znanja; ili, druga krajnost, gde se jednostavno mogu poveriti određeni poslovi koje zaposleni ne može da obavlja. Smatram da ovaj amandman treba prihvatiti i da je veoma korektan.

 Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da institut oglasa i konkursa mora da ima obaveznost, kao što je bilo u dosadašnjem Zakonu. Zašto treba oglas i dalje da postoji? Pre svega, zbog jednake dostupnosti svim građanima, da znaju gde ima slobodnih radnih mesta i da mogu da konkurišu na ta radna mesta. U suprotnom, po meni, krše se te osnovne ustavne odredbe. Ima tu i dobrih primera, zašto tako treba činiti. Jednostavno, kako će jedna učiteljica ili jedan medicinski tehničar znati gde ima upražnjenih mesta; ili još jedan dobar primer - kako će naši analitičari znati koliko nam treba električara ili koliko nam treba bravara u ovoj našoj zemlji? Brisanjem ovog instituta sve se ovo dovodi u pitanje. Uostalom, i predstavnici MOR-a su smatrali da ovakvu odredbu, u svakom slučaju, treba zadržati i u ovom novom Zakonu o radu. Smatram da ovaj amandman treba prihvatiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom članu 21. sve je sporno. Radnici su obespravljeni. Ovo što je pokušao poslanik Vlada Garčević da nešto popravi odnosi se na određenu dopunu ovog člana, gde se govori o lakšim i težim povredama radnih obaveza. Odgovor predlagača je da je sve to regulisano članom 103. stav 1. tačka 3), gde se govori o tome kada se dobija otkaz, pa se, primera radi, otkaz može dobiti ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze.
Ne precizira se koje su to povrede radnih obaveza. Ili, na primer, u čl. 103. tačka 4) je još rigoroznija - "ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca". Šta to znači? Primera radi, uzmite Fabriku kablova u Jagodini: teški uslovi rada, žičara, radnik baci opušak ili pljune, a poslodavac može da kaže - e, to je dovoljan razlog da dobije otkaz.
Naravno, nismo svi mi tako fini kao što su nosioci nove vlasti, a evo i takvih primera ima. U ruci imam jedan pojedinačni kolektivni ugovor gde se govori o povredi radnih obaveza, pa se govori i o disciplinskim merama. Koje su to mere? Javna opomena, novčana kazna, prestanak radnog odnosa, pa za svaku od ovih mera imamo četiri, 9 tačaka, 13 tačaka i šta se sve pod tim podrazumeva?
Koje su to povrede radnih obaveza? Ovde nema ništa, a mi u SPS-u smatramo - ovo je prava demokratija u ovom pojedinačnom kolektivnom ugovoru i to su reforme kada je nešto dobro za većinu ljudi, a nije reforma - kazna, sankcija, otpuštanje, sve ovo je sadržano u ovom novom zakonu koji će, najverovatnije DOS-ovska vlast usvojiti ovih dana.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč o ovom članu 22, više ga gledam kroz prizmu namere Vlade Srbije i predlagača da veoma brzo idemo u proces tranzicije, koja je već viđena u istočnoevropskim zemljama. Šta to znači?  Navešću primer Rusije: prema procenama američkih eksperata, ruska preduzeća su privatizovana po ceni od 0,1 do 1% vrednosti analognih američkih kompanija; dok je realna ekonomska vlast preseljena u posed 5-6% građana.
To se i nama sprema. U periodu između 1990. i 1995. godine, prema podacima Državnog komiteta za statistiku Rusije, bruto društveni proizvod je prepolovljen. To se i nama već dešava u ovoj godini, jer je proizvodnja značajno pala. Sve istočnoevropske zemlje u tranziciji najviše što su dobile to je nestanak svojih nacionalnih ekonomija. One su psotale samo tržište za zapadnu robu. To se isto i nama sprema i već se sada dešava.
Zapadna strategija marginalizovala je celokupnu privredu istočne Evrope. To će i nama uraditi. Ove države su, poput Bugarske, od velikih proizvođača određenih proizvoda, postale veliki uvoznici. Slična je situacija i kod nas. Poljoprivredni proizvodi su u ovoj godini uvezeni za 60% više nego u prošloj godini.
Znači, ovaj član 22. jasno govori o nameri Vlade. Mislim da ga ne treba brisati, nego treba usvojiti predlog kakav su dali poslanici Miomir Ilić i Nataša Jovanović. Znači, staviti tačku posle reči "zaposlenog".

Poštovani poslanici, evo, ministar nam je ponovo ovde pričao o zakonu koji je reformski, koji donosi sve dobro. A, pitam ministra, šta je reformsko u ovom zakonu? Evo, ministar kaže - sve.
Razlika između nas socijalista i predstavnika DOS-a je u tome što različito gledamo na reforme. Mi smatramo da su reforme unapređenje života i rada u svakom segmentu društva. A, po mišljenju DOS-a i po mišljenju ministra reforme su sledeće: ukidanje kolektivnih ugovora; smanjenje porodiljskog odsustva; ukidanje prava na treće dete, odnosno .... da da, korišćenje većeg prava na odsustvo za treće dete; smanjenje godišnjeg odmora; skraćenje plaćenog odsustva; smanjenje naknade za bolovanje; smanjenje otpremnina, e to su reforme.
I lud zna da to nije reforma. Kakva je to reforma? To je suština. Malopre je jedan poslanik govorio o tome šta ne valja u dosadašnjem zakonu. Data su, kaže, prevelika prava radnicima i sindikati imaju značajan uticaj pa neće doći strani investitor. Znači, data su velika prava radnicima u prošlom zakonu. To je bilo dobro za radnike.
A svaki zakon je dobar kada je dobar za većinu, za većinu zaposlenih, za većinu radnika, a nije dobro kada je samo dobar za neku... (Tomislav Nikolića sa mesta - oligarhiju) oligarhiju.

Dame i gospodo narodni poslanici,  jednostavno ništa ne verujem ministru kada govori o bilo kom zakonu. On kaže - sve je već regulisano Zakonom o zapošljavanju. Mi tražimo da sve ove važne odredbe budu upravo u ovom zakonu, u zakonu o radu. Zašto? Zakon o zapošljavanju se menja. Mi smo doneli pre nekoliko meseci samo izmene i dopune Zakona o zapošljavanju. Šta sada sledi? Vrlo pouzdano znam, sledi smanjenje novčane naknade, po Zakonu o zapošljavanju, na godinu dana, pa slede javni radovi; znači nema novčane naknade ko ne prihvati da izađe da radi neku ulicu itd. To su ti novi zakoni koji će slediti. Zato mi tražimo da u ovom zakonu bude jasno precizirana odredba i o oglasu i o svim drugim pitanjima;  ne sme ništa da se ostavi da se reguliše na drugi način i da je već regulisano drugim zakonom.
Zašto ste menjali uopšte porodiljsko odsustvo od godinu dana ako je izvršeno nadomeštenje sa negom deteta. Nije to isto. Šta nije isto? Nije isto bolovanje, nije regulisano za negu deteta.
(Leila Ruždić-Trifunović, sa mesta: Pa to nije bolovanje.)
Molim vas, drugo, malo pre se nisam mešao kada su govorili o usklađenosti ovog zakona predsednik Skupštine Maršićanin i predsednik poslaničke grupe DOS-a Čeda Jovanović. Ništa nije usklađeno sa MOR-om. Zamenik direktora ili potpredsednik MOR-a je rekao da je ovaj zakon, gledao dva sata u avionu. Bio sam prisutan na tom odboru. Rekao je da je zakon nekonzistentan, nekoherentan, čak je rekao i da zakon nije dostojan Srbije u onoj prepisci sa predsednikom Larijekom. To je istina ovog zakona. Rekao je i to da se smatra da su odredbe zakona kompatibilne, ako je 90% tih odredbi kompatibilno sa međunarodnom konvencijom. Ukoliko 10% nije kompatibilno, mada ovde govore samo tri ili četiri člana nisu komplatibilni, onda ovaj zakon nije usklađen sa međunarodnom konvencijom, sa Međunarodnom organizacijom rada. To je istina.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o radu je pravi biser u reformskim zakonima koje je DOS-ovska vlast usvojila tokom 2001. godine. Posle poreskih zakona, zakona u oblasti pravnog i socijalnog zakonodavstva, Zakona o privatizaciji, ovo je krucijalni zakon koji treba da zaokruži takozvani reformski kurs Vlade Republike Srbije.

Naravno, oni pod ovim reformama podrazumevaju veće namete, veće poreze, suspendovanje ili ograničenje prava radnika, rasprodaju svega onoga što vredi u Srbiji, otpuštanje radnika, razna smenjivanja i razne kazne. Ovaj zakon je najgori zakon koji dolazi u skupštinsku proceduru i koji će imati najteže posledice po zaposlene i sve radnike.

Šta je suština Predloga ovog zakona? Suština Predloga ovog zakona je što je gazda ili popularnije rečeno poslodavac sve, a radnik gotovo ništa. Gazda odlučuje o svemu, bez ograničenja, i ko će raditi, i koliko će raditi, i šta će raditi. Poslodavac odlučuje o prekovremenom radu, godišnjem odmoru, plaćenom odsustvu, bolovanju, ocenjuje rezultate rada, ocenjuje sposobnost radnika, da li je sposoban ili nije sposoban, ocenjuje i ružno ponašanje zbog kojeg se može ostati bez posla. Gazda određuje platu, određuje sindikat koji će zastupati radnika. O višku zaposlenih gazda odlučuje sam.

Kakva su prava radnika u celom ovom zakonu? Ona su najbolje definisana članom 12. zakona o radu, u kome se kaže: "Zaposleni je dužan da odgovorno i savesno obavlja poslove koje mu odredi poslodavac".

Ako vam kažu da je ovaj zakon usklađen sa pravilima zemalja Zapadne Evrope, ne govore istinu. Tako, na primer, u Italiji, otpuštanje radnika je veoma komplikovan posao i složen čin. Krivica radnika mora biti dokaziva. Poslodavac je dužan da poštuje proceduru koja će radniku pružiti mogućnost da ospori akt otpuštanja. Čak kada je i akt o otpuštanju na snazi, radnik ima pravo da pobije taj akt otpuštanja. Kako to čini? Čini u složenom sudskom postupku, a to je tzv. dvostepeni sudski postupak. Predmet, znači, prolazi kroz složenu sudsku proceduru, u kojoj se ocenjuje ispravnost postupaka poslodavca. Zakonodavac i posle ovoga uvodi jedan novi institut, a to je institut pomirenja.

Kakva je situacija u Francuskoj? U Francuskoj, u uslovima jakih sindikata i odgovorne vlade, sama vlada, a ponekad i šef države, moraju da reaguju na otpuštanje većeg broja radnika. Taj veći broj radnika se smatra, zamislite, 100 radnika. Sto radnika kada se otpusti mora da se oglasi vlada ili sam šef države Francuske.

Šta ima u ovom predlogu od svega ovoga, ako želimo da se ugledamo na Zapadnu Evropu i zapadni svet. Nema gotovo ništa. Po čijem uzoru ili nalogu je rađen ovakav predlog zakona? Rađen je po predlogu MMF-a. Ovakve zakone MMF je pisao za sve zemlje u tranziciji, kao što su Bugarska, Rumunija, Albanija, a sada i Srbija.

Slovenija i neke druge zemlje nisu prihvatile ove predloge i zahvalile su se na dobrim uslugama MMF-a. Kako su oni prošli, znamo. Kako ćemo mi proći, mi to možemo da pretpostavimo. Šta se želi sa ovim, šta želi MMF? Žele gazde koje će doći u našu zemlju, gde će biti čist teren. Kupiće ono što vredi, a na ono što ne vredi i što nije za upotrebu staviće katanac.

I, tako će, na taj način, dobiti čisto tržište za njihove skupe proizvode. A šta će biti sa našim radnicima - oni će ostati na ulici, bez ikakve zaštite.

(Predsedavajuća: Gospodine Bušetiću, vreme.)

Njihov cilj je jasan, a ova vlast im širom otvara vrata za ostvarenje ovih ciljeva koji su duboko u suprotnosti sa našim interesima i interesima naših radnika. Kako drugačije protumačiti da su kolektivni ugovori fakultativni, da se smanjuju godišnji odmori, plaćena odsustva, bolovanja, prava porodilja, a da se pooštravaju uslovi za penziju, položaj invalida rada, a otkazi i viškovi zaposlenih postaju laka stvar za poslodavca.

Predlažem da se ovaj predlog zakona povuče iz skupštinske procedure, jer je to najbolje za sve zaposlene, najbolje za sindikate i najbolje za samu državu. Hvala lepo.

Gospodine predsedniče, poštovani narodni poslanici, da udvoravanje međunarodnoj zajednici od strane nove vlasti prisutno je na svakom koraku. Tako je čak i sa ovim zakonom. Odmah u članu 1. ovog predloga zakona, kao osnov za donošenje zakona, ističu se međunarodne konvencije, a ne Ustav sopstvene zemlje. Treba podsetiti da je dosadašnje radno zakonodavstvo, naše zakonodavstvo do sada, zasnovano bilo na ratifikovanim međunarodnim konvencijama, tako da uopšte nema razloga da se ponovo pominju međunarodne konvencije. Umesto prilično konciznog i jasnog zakona koji je do sada važio, sada imamo jedan neprecizan, širok zakon sa 183 člana, sa puno pravnih praznina, po kojima samo poslodavci mogu da imaju korist, a mogu veoma često sve to i da zloupotrebljavaju.
Šta sve ne valja u ovom zakonu ili šta je dobro? Po meni, skoro nema ničega dobroga. Prvo, kolektivni ugovori se ukidaju kao instituti, više nisu obavezni, već su fakultativni. Tako da najvažnije stvari u ovoj oblasti - zapošljavanje, otpuštanje i zarada - više se ne definišu i ne regulišu putem kolektivnih ugovora. U članu 12, već sam malo pre govorio koja su prava radnika i gde je njegovo mesto. Znači, obaveza da slepo sluša poslodavca, gazdu, to je njegovo najvažnije i najveće pravo.
Institut oglasa ili konkursa se ukida, to nije dobro. Jednostavno, tako neće zaposleni moći pod jednakim uslovima da konkurišu za određena radna mesta. Kako će jedna učiteljica u Beogradu da zna da ima slobodno radno mesto u nekoj osnovnoj školi u Beogradu, primera radi. Čak i preporuka međunarodne organizacije rada bila je da ovaj institut oglasa mora nekako da stoji i da bude u samom zakonu.
Radni odnos na određeno vreme veoma je diskutabilan, tri godine na određeno vreme. U Evropi je od jedne do tri godine. Zašto nismo uzeli jednu godinu? Ovde su moguće velike zloupotrebe od strane poslodavca, a pre svega radnika drži dugo vremena u velikoj neizvestnosti da li će ostati na tom poslu, a može da mu daje poslove koji su ispod kvaliteta njegovih stručnih znanja.
I pripravnici; član koji govori o pripravnicima nije dobro definisan. Pripravnici treba da budu u pripravničkom stažu godinu dana. Zašto godinu dana? Da li to znači da i radnik sa šest meseci kursa treba da ima pripravnički staž od godinu dana? Mislim da ta odredba nije dobra. Prekovremeni rad je 240 sati godišnje, četiri sata dnevno, isto je na neki način veoma loše rešenje.
Godišnji odmori se smanjuju, oni se sada utvrđuju u zavisnosti od radnog staža i uslova rada. Šta je sa ostalim kriterijumima koji su kod nas, u prethodnom zakonu, u važećem zakonu bili prisutni, kao što je stručna sprema, invalidnost, samohrani roditelj, invalidi rada, osobe starije od 55 godina, osobe mlađe od 18 godina. Čak i raspored korišćenja godišnjih odmora nije dobro regulisan, jer se tu kaže da se rešenje o korišćenju godišnjeg odmora zaposlenom dostavlja 15 dana pre datuma određenog za početak korišćenja godišnjeg odmora. Za 15 dana, kako će se dogovoriti na primer, sa suprugom ako želi da ide negde na odmor. To je krajnje restriktivna odredba.
Plaćeno odsustvo; smanjuje se pravo zaposlenog na plaćeno odsustvo na pet dana. Do sada je bilo sedam plus sedam jednom zaposlenom. Ljudima u toku jedne kalendarske godine može da se desi više događaja. Znači, da sklope brak, da dobiju dete, da dožive poplavu, da daju dobrovoljno krv, a pet dana je malo. Tako da je i ova odredba sasvim restriktivna.
Govorilo se o porodiljskom odsustvu, a mislim da je dosta reči potrošeno. Jasno je da je porodiljsko odsustvo skraćeno na tri meseca i nije definisano bolovanje za ovih devet meseci. Zbog toga je to tako napisano, jer će bolovanje biti manje. Krucijalna stvar, vezana za ovo pitanje, je ukidanje prava na dve godine odsustva za treće dete. Svi smo se zalagali da natalitet mora da bude veći, da je to nama veliki problem. Mi znamo da nije ekonomsko stanje najvažnije, bez obzira što vi to stalno govorite. Važno je da je dobra plata, pa će biti više dece. Nije to pravi razlog. Najviše smo dece imali, kada je reč o srpskoj državi, pre onog rata kada smo bili siromašni itd.
Zaštita invalida rada; nema zaštite invalida rada, jednostavno invalidi rada mogu da budu sada otpušteni. U prethodnom zakonu ili dosadašnjem zakonu invalid rada nije mogao da ostane bez posla. Sada će ostati vrlo lako bez posla, ukoliko ne prihvati ono što poslodavac kaže da treba da radi. Izgubiće i pravo kod zavoda za zapošljavanje na novčanu nadoknadu koju je imao do sada, jer će onda on biti kriv što je dobio otkaz i neće imati to pravo na tu nadoknadu.
Bolovanje je smanjeno na 65%, a do sada je bilo 85%, a dugo smo raspravljali šta je bruto, šta je neto i na kraju smo dokazali da je povoljnije ono naše neto sa 12 plata, nego vaše bruto sa pet plata. Druga primanja, otpremnine, pri odlasku u penziju, solidarna pomoć, jubilarne nagrade, pomoć u slučaju smrti člana porodice, to sada više nije obavezno, bar kada je reč o otpremninama. Kaže se, može da isplati, a do sada je bilo isplaćivaće se ili mora da isplati. Znači, može, ali neće biti, bar neće biti kod svih.
Prestanak radnog odnosa; radniku prestaje radni odnos kada navrši 65 godina života, ako se poslodavac i zaposleni drugačije ne sporazumeju. Pitam vas jedno prosto pitanje: da li može radnik ranije da stekne pravo na penziju? Molim vas, ko će sada sesti u avion gde treba da nas vozi pilot od 65 godina ili vozač u nekom autobusu međunarodnog saobraćaj a koji treba 500 kilometara dnevno da prelazi.
Ili, druga strana medalje, kada je reč o samim zaposlenima, da li rudari, zidari, pekari treba da rade 65 godina. Mislim da je apsurdno. Otkaz od strane poslodavca mislim da je veoma rigorozan. Moguć je otkaz u slučaju lošeg rezultata rada; ocenjuje sam poslodavac, moguć je otkaz u slučaju da poslodavac utvrdi da je odjednom radnik, koji je radio 10 ili 15 godina, nesposoban da radi te poslove. To je skroz subjektivna stvar, skroz odokativna stvar.
I najrigoroznije je ovo vezano za tehničke, tehnološke i organizacione promene. Organizacione promene poslodavac može da smisli kad god želi i radnik ostaje bez posla.
Molim vas, i kod ovog pitanja je bila primedba predstavnika Međunarodne organizacije rada, koji su rekli - prosto se vidi da u Predlogu zakona fali odredba o zaštiti radnika od poslodavaca. Otkaz bi morao da se usaglašava i sa sindikatom i sa inspekcijom rada. Ali, o tome ću mnogo više govoriti kada bude rasprava u pojedinostima.
A, kada govorimo o višku zaposlenih, to je dosta problematično, jer jednostavno za do 10% zaposlenih otkaz se može dati odmah bez ikakve konsultacije sa sindikatom. Oni koji rade u firmi do 50 radnika nemaju nikakvu zaštitu. A o drugim tehnološkim viškovima ili viškovima odlučuje poslodavac bez ikakvih kriterijuma. Gde su tu kriterijumi - stručna sprema, ostvarenje norme itd?
Same otpremnine, evo govorili smo kada smo donosili Zakon u oblasti zapošljavanja i rada, da su te otpremnine veoma niske. Sada dolazimo do toga da imamo dve plate za 10 godina, pet plata za preko 30 godina, a bilo je 12 i bilo je pet po našim rešenjima. Molim vas, ako hoćemo da pratimo Zapad, u Francuskoj i Italiji otpremnine su 24 plate. U Francuskoj postoji institut "šomaš", 80% plate dok se ne nađe adekvatan posao, pa ako želimo da se ugledamo na Zapad dajte da se ugledamo po nečemu što je dobro, a ne samo po nečemu što je loše.
Nije ništa smeštno, molim vas. Ne kažem da sada ta plata treba da bude 5.000 maraka. Neka bude 300 maraka, ali neka budu 24 plate. A ne da budu dve plate ili pet plata.
Na kraju, ovaj zakon je ipak pisao Međunarodni monetarni fond. To je veliko zlo za sve siromašne i male zemlje. Ništa dobro Međunarodni monetarni fond ne donosi nikom. Od kad su oni preuzeli sve palice u ovom svetu, od 90-tih godina, sve je veći jaz između bogatih i siromašnih. Vidite, u celoj Evropi, nismo ni moderni, odnosno vi niste moderni, diže se cela Evropa protiv globalizacije. I u Parizu, i u Đenovi i svuda diže se sindikalna radnička Evropa, a Jugoslavija i Srbija je sve više i više u kandžama tih ljudi koji vode globalizaciju.

Dame i gospodo narodni poslanici, paket zakona u oblasti pravosuđa koje je predložio poslanik Mihajlov načelno može da bude prihvatljiv, iako u svakom predlogu ovih zakona ima dosta propusta i dosta manjkavosti. To se pre svega odnosi na Predlog zakona o javnom tužilaštvu. Ono što je dobro kada govorimo o zakonu o sudovima i o zakonu o uređenju sudova odnosi se pre svega na stalnost sudijske funkcije koja je i do sada bila, na mogućnost žalbe Ustavnom sudu na odluku o razrešenju sudija, na obrazovanje jednog apelacionog suda, premda sada vidimo da postoji i neki drugi dogovor, znači jedan apelacioni sud sa četiri odeljenja ili tri odeljenja, a to je za nas neprihvatljivo i reći ću kasnije zbog čega.
Ovi zakoni mogu da budu prihvatljivi, posebno imajući u vidu šta nam sve sprema Ministarstvo za pravosuđe. U predlogu Ministarstva za pravosuđe, koji ovih dana ima neku javnu raspravu, radna verzija preferira pre svega zakon diskontinuiteta i po tom predlogu sudovi obrazovani ranijim zakonom prestaju sa radom 31. decembra 2001. godine, dok bi sudovi obrazovani novim zakonom počeli sa radom 1. januara 2002. godine. Međutim, prestanak ranijih sudova ne bi uticao na status sudija.
Prema članu 101. stava 1. Ustava, sudska ili sudijska funkcija je stalna, pa nadživljava sud i reformu sudskog sistema, ali kako ne može rešiti sudsku funkciju bez sudija, sudijama koji bi ostali bez sudova sleduju novi sudovi. To mogu biti samo sudovi obrazovani novim zakonom. Kako bi bez suda ostale sve sudije, svima sleduju novi sudovi i zbog toga će ih dobiti u opštem razmeštanju zatečenih sudija. Razmeštaj nije uslovljen pristankom sudija. Tako sudije navodno ne bi ostale bez posla samo na prvi pogled, a u stvari razmeštaj sudija ništa drugo ne bi značio do otpuštanje svih onih politički nepodobnih sudija.
Kako drugačije protumačiti prelazak jednog sudije npr. iz Ćuprije u Kikindu, iz Niša u Suboticu do jedan neviđeni pritisak na sudije i tužioce, ako to sudija Vrhovnog suda Ivošević naziva razumnom lustracijom ili pročišćenjem. Tako kada govorimo o predlogu ovih zakona kažemo da su oni i prihvatljivi, imajući u vidu ono što nam sprema Ministarstvo za pravdu.
Radna verzija Ministarstva pravosuđa predviđa i ustanovljenje apelacionih sudova u gradovima Srbije. Oni u radnoj verziji vide četiri apelaciona suda, sada imamo jedan apelacioni sud i tri odeljenja, i to je isto. Znači, nije šija nego vrat. Šta to znači? To znači udaljavanje građana od sudova. To podrazumeva i nove troškove, uvođenje tri odeljenja apelacionih sudova ili četiri, nove troškove, stanovi za sudije, zapošljavanje novih sudija, troškove vezane za odlazak na javne sednice, jer se sada menja uloga i nadležnost okružnih sudova, i mislim da smo mi veoma siromašna zemlja da bismo vršili ovakve reforme, koje će svakako biti ukoliko se ovakav predlog usvoji.
Apelacioni sudovi bi umnogome devalvirali nadležnost okružnih sudova, koji bi na neki način sada postali prvostepeni sudovi, a opštinski bi se formalno ili faktični ukinuli ili bi se njihova uloga minizirala. U ovim predlozima veoma je diskutabilno obrazovanje velikog personalnog veća i visokog saveta pravosuđa i naročito njihova nadležnost ili njihovi prerogativi. Sada je velika prilika bila da se ovim predlozima konačno ustanovi sudski budžet odakle bi se finansirale sudske funkcije, što je jedan od najbitnijih uslova za nezavisnost i samostalnost sudstva u celini. Naravno, u ovim predlozima toga nema.
Kada je reč o samim predlozima i konkretnim predlozima, smatram da mandat predsednika suda ne treba ograničavati na pet godina, nego treba svesti na dve godine i da je rotacija uvek poželjna. Takođe, sudije porotnike treba da bira Narodna skupština a ne da ih imenuje visoki savet pravosuđa, a za razliku od predloga zakona o sudijama i uređenju sudova, za koje kažemo da su solidni, predlog Zakona o javnom tužilaštvu je veoma loš i sa puno propusta.
Predlog ovog zakona stavlja tužioca kao samostalni državni organ u ulogu upravnog organa pod kapu ministra pravde, što nije dobro, a princip inokosnosti hijerarhije ugoržen je pri izboru tužilaca. Do sada je predlog za izbor davao republički javni tužilac, mislim na ostale opštinske i okružne, mišljenje odbor za pravosuđe, a sada ponovo u predlogu ulogu bi preuzeo visoki savet pravosuđa, što je po meni jedno pogrešno rešenje. Neprihvatljivo je i imenovanje zamenika od strane visokog saveta za pravosuđe i mandat od osam godina. Zašto razdvajati položaj i poziciju tužioca i zamenika tužioca?
Član 67. takođe je neprihvatljiv: on predviđa da zameniku tužioca dužnost prestaje kada istekne vreme na koje je imenovan ili ako tužilaštvo bude ukinuto. Primer mogu da budu male opštine, gde imamo i nagoveštaj, bez obzira na ovaj zakon pitanje je kako će se sve ovo do kraja odvijati, da se ukinu tužilaštva u malim opštinama.
Na ovaj način se negira i stalnost funkcije zamenika javnog tužioca, što nije dobro.
Nerazuman je i član 65. o stupanju na dužnost tužioca na svečanoj sednici u javnom tužilaštvu. Šta to znači? Imamo opet male opštine, gde samo imamo jednog tužioca i bez zamenika, i kakva je to svečana sednica, šta to znači, da li će on proslaviti svoj izbor sa svojom daktilografkinjom? Nisam razumeo ovo.
Ili član 70, gde se govori o nestručnom vršenju dužnosti shodno merilima republičkog javnog tužioca. Ova odredba je nedovoljno jasna i precizna. Nužno je taksativno pobrojati šta se sve smatra nestručnim vršenjem dužnosti. Nije prihvatljiv ni član 75, a pogotovu stav 3. po kome republičkom javnom tužiocu mere u prvom stepenu izriče ministar nadležan za pravosuđe. Na ovaj način republički javni tužilac postaji puki izvršilac ministra i uopšte državni tužioci izvršioci izvršne vlasti, što nije dobro, iako su ovde predlagači govorili da državni tužioci treba da budu u okrivu izvršne vlasti.
Smatram da samostalnost državnih tužilaca treba da bude što veća.
U članu 93. jasno se ukazuje da je dužnost zamenika tužioca nestalna, što je takođe korak nazad od važećih rešenja.
Kada je reč o Predlogu zakona o sedištima i područjima sudova i tužilaštva, smatram da treba predvideti onoliki broj sedišta, kada je reč o privrednim sudovima ili trgovinskim, koliko ima okruga. Na taj način se približavamo građanima da ostvaruju svoje osnovne potrebe i kada govorimo o ovim privrednim ili trgovinskim sudovima.
U Predlogu zakona o visokom savetu pravosuđa, u članu 4, gde se govori o pozivnim članovima i gde šest sudija bira Vrhovni sud, a od dva pozivna člana iz redova javnih tužilaca, jednog bira ministar, a drugog republički javni tužilac, oba treba da bira republički javni tužilac.
I na kraju, smatram da se i ovim setom zakona neće bog zna šta popraviti kada je reč o pravnoj državi. Mi smo videli i u poslednjih godinu dana nema pravne države, nikada gora situacija nije bila, jer se tokom godinu dana vlasti DOS-a desilo krupno kršenje ustava i Srbije i Jugoslavije i smatram da se i ovim setom zakona neće doprineti da se uticaj izvršne vlasti smanji. Naprotiv, ostaće isti, a kako će se SPS opredeliti do kraja zavisi i od amandmana koje smo predložili i da li će biti prihvaćeni.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog odluke o izmenama i dopunama Poslovnika je jedan neustavni, nedemokratski akt, a još bih rekao da je skandalozan i nezabeležen u parlamentarnoj praksi. Zašto je to tako? Kako bismo mi to i drugačije tumačili, ukoliko su ovde jasno iskazana ograničenja izlaganja poslanika. Kada je reč o poslanicima SPS-a, mi ćemo ovde po svakom zakonu moći po novom poslovniku da govorimo oko 50 sekundi, a cela poslanička grupa oko 30 minuta.
Naravno, ovde se grubo krši jednakost svih poslanika. Kako drugačije tumačiti kada se po novom predlogu predlaže da o povredi Poslovnika može da govori samo predsednik ili predstavnik poslaničke grupe, a znamo da je ovde u Skupštini veoma čest slučaj kršenja Poslovnika, tako da ovo pravo nikako ne treba uskratiti ni drugim poslanicima. Ili, pak, da narodni poslanici iz jedne iste poslaničke grupe mogu da podnesu samo jedan amandman na jedan član predloga zakona. Sa druge strane, znamo da narodni poslanici imaju pravo da predlože zakone. Mislim da je jedna apsolutna i velika nelogičnost i po ovom članu Predloga izmena i dopuna Poslovnika.
Mislim da je veoma nekorektan i predlog u članu 9, gde se kaže da govornik ne može da čita pisani tekst. Mislim da je utoliko nekoretnije što je predlagač, DSS, čiji predsednik Vojislav Koštunica čita i izjavu od desetak redova, npr. pozivanje srpskog naroda da se registruje za predstojeće izbore na Kosovu i Metohiji.
I ostali članovi, članovi koji govore o tome, koji sankcionišu slobodno izražavanje mišljenja i gde se predviđaju rigorozne kazne - 20% od plate za prvu opomenu, pola plate za dve opomene, a cela plata za oduzimanje reči, ili dve plate za isključenje i to jasno govori kuda ide ovaj novi poslovnik.
Vrlo je važno istaći i to ko predlaže ovaj novi poslovnik. Predlažu lideri DOS-a, koji su do juče govorili nešto sasvim drugo. Primera radi, kada je usvojen novi Poslovnik o radu, 1994. godine, po tom poslovniku svaki poslanik je mogao da govori dva puta po 10 minuta, svaki poslanik je mogao da reklamira povredu Poslovnika, da predlaže amandmane. Lideri DOS-a, tada lideri opozicionih stranaka, su govorili da će tekst tog novog poslovnika eliminisati većinu poslanika iz rada parlamenta. To je upravo rekao Vojislav Koštunica. Šta mi danas da kažemo - da će ovaj novi tekst eliminisati sve poslanike i da će pravo na izlaganje imati samo predsednici poslaničkih grupa ili nekoliko poslanika, kako se dogovore poslaničke grupe. Jedan od lidera opozicije, a sadašnje vlasti, je rekao da parlamentarna većina ne treba da se boji i ne treba da ima strah od diskusije manjine. Zašto se sada menja to mišljenje?
(Glas iz sale: Ko je to rekao?)
Pal Šandor - za taj poslovnik koji je bio stvarno demokratičan u odnosu na ovaj sadašnji, da ne govorim o ovom što se predlaže sada, sa 20 minuta govora po svakom poslaniku, Vladan Batić je rekao da se na taj način ograničava sloboda svakog poslanika i da će oni postati zatvorenici. Šta će biti sada? Jasno je da je SPS, bilo kada i u bilo koje vreme, ovakav poslovnik o radu predložio da bi istoga trena zasedao Savet bezbednosti da bi se donela rezolucija o ugrožavanju slobode reči opozicionih poslanika, ali to nikada nismo hteli ni želeli da radimo.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Na ovom primeru pokazujemo da smo mnogo veće demokrate nego što su sadašnji nosioci vlasti. Jasno je da se oni kojima su puna usta demokratije na ovaj način dokazuju i kao veliki diktatori. Smatram da ovaj predlog treba povući iz procedure.
Kada je reč o ovom odboru za privatizaciju, mi u načelu možemo da prihvatimo obrazovanje ovog odbora, ali zašto tek sada? Očigledno da poslanici DSS-a sumnjaju da će se privatizacija izvršiti valjano. I mi sumnjamo, ali smo glasali protiv tog zakona, jer smo smatrali da je zakon poguban i loš.