Uvaženo predsedništvo, uvaženi narodni poslanici, pažljivo sam saslušao budućeg premijera Zorana Đinđića. Ukazao bih sada na nekoliko najvažnijih pitanja, najvažnijih stvari koje su izrečene u njegovom ekspozeu.
Prvo, konstatuje se da za opšti razvoj Srbije prvi uslov je opšta politička stabilnost. Svi se apsolutno u SPS slažemo da je pitanje Kosmeta, okupacije Bujanovca, Preševa i Medveđe i odnosi sa Crnom Gorom da su to prioritetna pitanja.
Danas, četiri meseca posle vlasti DOS-a po svim ovim krupnim državnim pitanjima situacija je drastično gora nego u vremenu pre 24. septembra.
Na Kosovu i Metohiji šiptarski teroristi divljaju, ubijaju Srbe, kidnapuju, pljačkaju. U takozvanoj bezbednosnoj zoni, Bujanovcu i Preševu, Šiptari su okupirali 600 kilometara srpske zemlje. Premijer nam je obećao, negde početkom decembra, da ćemo već negde 24. decembra imati počišćenu tu teritoriju i lično sam podržao tu jednu ideju, jer vrlo dobro znam da sa Šiptarima nema nekih naročitih pregovora.
Kada je reč o Crnoj Gori, situacija je mnogo gora. U vremenu naše vlasti, Milo Đukanović je samo mogao da sanja da raspiše referendum i da se otcepi. Stalno je govorio da ima vremena za to, vreme radi za njega. Od kada je DOS došao na vlast, Milo Đukanović se odlučio pod hitno i odmah da se otcepi. Najverovatnije će to i učiniti. Jer, teško da će snage koje su jugoslovenski orijentisane u Crnoj Gori pobediti na izborima 22. aprila. Ono što se mnogima neće ovde svideti, ali moram da kažem da kada je reč o Kosovu i Metohiji najstabilnija situacija, kada govorimo o položaju Srba, bila je u vremenu 1988-98., znači u vremenu vlasti Slobodana Miloševića. Da, upravo tako. (Dobacivanje u sali.) Kako da ne hvalim, kada je to istina.
Ovde bih prozvao i predsednika Srpske radikalne stranke, Vojislava Šešelja, pošto me i on ponekad začudi, kada kaže da su pregovori na Kosovu i Metohiji trebali da se odigraju ranije ili da smo tu situaciju mogli da rešimo ranije. Nikada mi nismo mogli da rešimo tu situaciju, jer jednostavno na pregovore nisu dolazili, a šta su oni hteli i šta su želeli? Oni hoće svoju državu. Šiptari su imali sva manjinska prava, prava koja nema nijedna manjinska nacionalna zajednica u svetu. To je istina.
Posebno mesto u ekspozeu je zauzela ideja o decentralizaciji. Vi znate da u Srbiji već osam godina funkcionišu okruzi. Okruzi možda nisu najsrećnije rešenje, ali okruzi su pokazali i svoju opravdanost. Imali su određene manjkavosti i decentralizacija je mogla da se odnosi samo na otklanjanje tih manjkavosti i tih nedostataka. Ja bih ovde pitao budućeg premijera šta znači decentralizacija vlasti i finansija, kada je reč npr. o policiji, kada je reč o sudstvu, kada je reč o tim krucijalnim državnim organima. Gorka su iskustva srpskog naroda i 80-tih godina, tamo gde su šefovi policije, gde su predsednici sudova bili neki drugi. Devedesetih, mi smo to promenili, s pravom, s punim pravom.
Isto tako, kada govorimo o zdravstvu. Zdravstvo je koncipirano na principu solidarnosti. Taj princip solidarnosti se već ruši. Rukovodstvo Vojvodine već govori o tome da će se kase odvojiti. To prelivanje nije veliko, ali negde je 10% za sada. Takođe, u užoj Srbiji, možda jedno pet do sedam opština bi mogle da pokrivaju zdravstvenu zaštitu svog stanovništva. Sve ostalo je na principu solidarnosti i na principu prelivanja sredstava. Kako će se taj problem rešiti? Ako, primera radi, u jednoj Ćupriji, koja ima izuzetno razvijen zdravstveni centar, ako lokalna samouprava treba da pokriva zdravstvene troškove svojih osiguranika, ona to nikada neće moći, jer ima takvu privrednu strukturu koja to ne može da pokriva. Još je gora situacija sa malim opštinama, koje ne mogu da pokriju ni funkcionisanje svojih domova zdravlja, tako da će oni biti ukinuti. Ako u ovoj državi išta treba da bude besplatno, treba da bude zdravstvo.
Sa tog aspekta, smatram, kada se govori o poreskom sistemu i o smanjenju obaveza u oblasti poreskog sistema i doprinosa, da bar u ovom delu treba stope doprinosa za zdravstvo da ostanu iste ili bar da se sredstva nadomeste na drugi način, pre svega iz budžeta. Bilo je reči i oko stope nezaposlenosti u našoj državi, Republici. Veća stopa nezaposlenosti je u mnogim drugim državama, ne u Srbiji i ne u Jugoslaviji. Veća stopa nezaposlenosti je i u Rumuniji i u Bugarskoj. Pa, Rumuni i Bugari dolaze da rade u Srbiju, a ne idu Srbi u Bugarsku i Rumuniju.
S druge strane, jedan od važnih podataka, u Republici Srpskoj je stopa nezaposlenosti 41%, a to je država koja je imala, u vreme Dodika, naravno, veliku pomoć, izdašnu pomoć Zapada. Mislim da će i ova naša vlada tako proći, da će takvu pomoć dobiti kao što je dobio i Dodik. Ali, nažalost, ne bih voleo da i ovaj narod prođe kao narod u Republici Srpskoj.
Premijer, budući premijer nam nije ništa rekao oko ratne odštete. Vi dobro znate da su NATO agresori ubili više od 2.000 civila, da su bombardovali i puteve i mostove i privredne objekte koji nam život znače, ali ne samo to, pri tom su koristili osiromašeni uranijum, i to jasno govori da meta NATO pakta nije bio režim Slobodana Miloševića. Meta NATO pakta je bio srpski narod i srpska država, sasvim jasno.
Još jedno pitanje za budućeg premijera. Neće valjda da oslobodi šiptarske teroriste? Nije valjda amnestija za one koji su nas ubijali, koji su počinili tolike zločine srpskom narodu, ne samo u zadnjih desetak godina, nego i ranije.
Na kraju, oko ovih kadrovskih rešenja. To je stvar budućeg premijera, a SPS neće glasati za ova rešenja. Mislim, kada se govori o kandidatu, neko je pominjao ministarku zdravlja Nadu Kostić, ona uopšte ne zaslužuje da bude kandidat, i svako je bolji od Nade Kostić, jer je legalizovala svoje krizne štabove koji su bili u zdravstvenim ustanovama od 5. oktobra do današnjeg dana.
Na kraju, mislim da se sprema scenario o konačnom razbijanju SRJ i rasparčavanju Srbije. Ali, socijalisti ostaju čistog obraza, jer smo sve učinili na zaštiti vitalnih nacionalnih državnih interesa. Hvala.