Dame i gospodo narodni poslanici, sasvim je očigledno da upravo ovim članom poslodavac više nema nikakvih obaveza kada je reč o isplati otpremnina, solidarne pomoći, jubilarnih nagrada i pomoći u slučaju smrti člana uže porodice. Pred sobom imam jedan pojedinačni kolektivni ugovor, gde se jasno ukazuje koliko su ova rešenja, vezana za kolektivne ugovore, bolja i idu više u prilog radnika i zaposlenih, nego ovaj zakon.
Primera radi, u pojedinačnim kolektivnim ugovorima se kaže da je organizacija, ustanova ili javna služba, obavezna da zaposlenom obezbedi: otpremninu u visini od tri zarade ili tri plate; solidarnu pomoć za slučajeve duže ili teže bolesti zaposlenog ili člana porodice; zdravstvene rehabilitacije zaposlenog; nastupanje teže invalidnosti; ublažavanje posledica elementarnih nepogoda, u visini od dve plate.
Kada je reč o članovima šire porodice, kao što su roditelji, braća i sestre, imamo jednu platu nadoknade. Kada govorimo o jubilarnim nagradama i one su bile u obavezi, pa za 10 godina rada pola plate ili 50%, za 20 godina rada 70%, za 30 godina rada 100 posto. Znači, sva su ova rešenja mnogo bolja i povoljnija, nego ovo što se sada nudi Zakonom. Sasvim je jasno da od toga da poslodavac može zaposlenom da isplati otpremninu, solidarnu pomoć, jubilarnu nagradu, neće biti ništa.
Mislim da ovaj naš amandman koji je podneo poslanik Radojko Petrić, govori o tome da se u stavu 2. proširi pravo ne samo za užu porodicu, nego i za širu, kao što su roditelji, braća i sestre. Evo, ministar se sprema da kaže nešto o ovom članu, pa će reći - država je u teškoj situaciji, morate da shvatite da ne možemo da ispunimo sve zahteve. Ali, građani su mnogo očekivali od nove vlasti, bila su velika obećanja, te milijarde, samo da padne vlast ...
(Predsednik: Gospodine Bušetiću, tema.)
... te milijarde da se izruči Milošević, ali nema od toga ništa.

Dame i gospodo narodni poslanici, u 99. članu po nama je sporna druga tačka, po kojoj radni odnos prestaje kada zaposleni navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja.
Ovde nije decidno napisano kada radnik, ili zaposleni, može steći pravo na penziju. Sada će nam predlagač reći da će to biti regulisano nekim drugim zakonom. Ako je u pitanju Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju, mi već imamo predlog da se taj rok ili ta granica malo smanji na 63 godine, ali 63 godine je mnogo nepovoljnije rešenje nego što je sada - 60 godina života. Imaćemo situaciju da neko ko je počeo sa radom u 18. godini mora da radi do 63. godine života, a u međuvremenu ima više od 40 godina radnog staža, što nije dobro.
Tu imamo razne primere, o kojima sam govorio u načelu - da li pilot treba da pilotira do 63. godine života, da li vozači u međunarodnom saobraćaju treba da voze do tih godina? Ili, da li rudari, zidari, pekari treba da rade do 63. godine života?
Kad je reč o našem amandmanu, podnetom preko poslanika Radojka Petrića, on smatra, a i mi svi smatramo, da poslodavac i zaposleni ne mogu da se dogovaraju posle 65. godine života, vezano za produženi rad. Mislim da je ta odredba u redu. Možda se to, eventualno, odnosi na neke profesore, koji nedostaju i preko su potrebni, ali taj limit treba utvrditi i to treba prihvatiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, ništa lakše nego dati otkaz radniku po članu 103. Ovde se kaže: "Poslodavac može radniku dati otkaz ukoliko ne ostvaruje rezultate rada". Ko ocenjuje rezultate rada - poslodavac ili gazda! Da li postoje neke norme? Mogu da postoje norme. Pre nekoliko dana sam razgovarao sa zamenikom ministra koji kaže - na primer, norma je 15 jedinica nekog proizvoda. Ali, poslodavac može da kaže - sada je norma 20 jedinica i tu normu radnik ili zaposleni ne može da ispuni. Ili, tačka 2): "Ako ne pokaže potrebna znanja i sposobnosti". Ko odlučuje o tome - opet poslodavac. Nemamo stručnih komisija, nemamo neki stručni organ koji će to da procenjuje.
"Ako povredi radnu obavezu". Po važećem zakonu, povreda radnih obaveza - član 100. propisuje novčanu kaznu. O novčanoj kazni se govori u sledećim slučajevima: pa je pobrojano 4-5; pa onda član 101. - prestanak radnog odnosa, pa tu imamo oko 12 tačaka. Znači, vrlo jasno definisano šta su povrede radnih obaveza.
Zaposleni može da dobije otkaz i u slučaju "ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi posao kod poslodavca". Na primer, neko ružno ponašanje. A koje je to ponašanje? Kada pogleda popreko gazdu? Ako zloupotrebi bolovanje - i to je apsolutno subjektivna stvar. Mislim da je ova osma tačka najviše subjektivna - usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena. Te organizacione promene mogu da budu u svakom trenutku, pa i tehnološke.
Znači, sve je lako i vrlo brzo može poslodavac dati otkaz radniku. Kako je to ranije bilo regulisano? Neko će reći, pa to je složen postupak, mi smo protiv toga; i znamo mi da ste vi protiv toga. Kada je reč npr. o povredama radnih obaveza, imali smo javnu opomenu, pa novčane kazne, pa prestanak radnog odnosa.
Za javnu opomenu tačno se zna koje su to povrede radnih obaveza: neopravdano zakašnjenje najmanje tri dana, neopravdani izlazak sa rada pre završetka radnog vremena. Kada je reč o novčanim kaznama, imali smo neopravdani izlazak sa rada pre završetka radnog vremena, najmanje četiri dana u toku tri meseca, dolazak na rad u pijanom stanju, izazivanje nereda ili tuče; za to sve je sledila novčana kazna. Za prestanak radnog odnosa, opet, tačno se znaju koje su to povrede, ali po starom zakonu ili po pojedinačnim kolektivnim ugovorima, ne može to sam da uradi direktor ili poslodavac, nego postoji disciplinska komisija, pa postoji komisija za zaštitu prava zaposlenih. Znači, stvarno je bio jedan složen proces da radnik ili zaposleni dobije otkaz. Sada se ovim novim predlogom zakona, pogotovu ovim članom 103, do otkaza vrlo brzo i vrlo lako dolazi. Mislim da je član 103. apsolutno sporan za nas.

Dame i gospodo narodni poslanici, predlog poslanika Gordane Pop-Lazić je neko unapređenje u odnosu na prvobitno rešenje, premda mi u SPS-u smatramo da to nije dovoljno dobar predlog i da bi najbolje bilo da se član 105. brisao. Vlada ovde kaže da to nije prihvatila iz razloga što u toku radnog odnosa može da dođe do promena uslova rada, premeštaja na druge poslove, na drugo mesto rada, te je neophodno da se ovi elementi ugovora o radu izmene, odnosno da se zaposlenom ponudi zaključivanje ugovora u izmenjenim uslovima. Tu se Vlada poziva i na član 108. stav 1. tačka 5. važećeg zakona, gde se nešto slično govori, vezano za otkaz zaposlenom ukoliko ne prihvati promenu posla.
To nije tačno, jer član 108. tačka 5. sadašnjeg zakona kaže: "Ako odbije da radi na radnom mestu ne kome je raspoređen u smislu čl. 21, 23. i 24." a ti članovi kažu sledeće: član 21: "U slučaju potrebe procesa organizacije rada, zaposleni može biti raspoređen na svako radno mesto koje odgovara stepenu i vrsti njegove stručne spreme, znanju i sposobnosti"; član 22: "Zaposleni može uz njegovu saglasnost da bude privremeno raspoređen na rad kod drugog poslodavca, na osnovu sporazuma drugog poslodavca", pa se onda govori o pojedinačnim slučajevima, četiri-pet takvih primera ima; član 24, gde se kaže: "Zaposleni može u izuzetnim okolnostima da bude privremeno raspoređen na druge poslove za čije se obavljanje traži niži stepen stručne spreme određene vrste zanimanja od one koju on ima, u slučaju više sile: požar, zemljotres, poplava koja je nastala ili neposredno predstoji". Znači, velika je razlika između ovih rešenja koja su data u postojećem zakonu i onog što nam nudi Vlada. Najbolje rešenje je bilo da se ovaj član 105. izbrisao.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanik Žarko Obradović je podneo amandman na član 109, a vezan je za otkaze iz člana 103. tačka 1) i 2) koje se odnose na otkaze usled neadekvatnih rezultata rada zaposlenog i usled utvrđivanja nedovoljnog znanja ili sposobnosti.
Prvo, tačke u članu 103. su apsolutno subjektivne. Poslodavac u svakom trenutku može sam da odredi da rezultati nisu dobri i da radnik iznenada nema adekvatno znanje i sposobnost da bi obavljao određeni posao. Imajući to u vidu, a i sam predlog da se u slučaju ovakvih otkaza novčane naknade isplaćuju u visini od jedne do dve i po zarade, u zavisnosti od godina staža, da su one sasvim mizerne, male - predlog poslanika Obradovića je da se uvećaju i da budu od tri do 12 zarada. Znači, tri zarade za radni staž do dve godine, pet zarada za radni staž od dve do 10 godina, 8 zarada od 10 do 20 godina i 12 zarada preko 20 godina staža. Uostalom, preporuka je Međunarodne organizacije rada, kada je reč o ovom članu zakona, da treba učiniti napore da ove novčane naknade budu ipak bolje.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 110. govori o nezakonitom otkazu. Prosto me čudi, ovo je jedan jedini amandman na ovaj član, a bar ovaj stav 3. je apsolutno neprihvatljiv, pa sam predložio da se briše.
Da vam kažem o čemu se radi - radi se o tome da, kada sud donese pravnosnažnu odluku, znači u slučaju nezakonitog otkaza, da se radnik vraća na posao, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, odnosno zaradu koju je izgubio u tom periodu. To je u redu. Međutim, u stavu 3. se kaže: "Naknada štete iz stava 2. ovog člana umanjuje se za iznos prihoda koji je zaposleni ostvario po bilo kom osnovu, po prestanku radnog odnosa".
Šta to praktično znači - primera radi, radnik u nekoj dobroj firmi dobije nezakonito otkaz. Taj otkaz traje tri godine, dok se vrati na posao mora da se izvrši naknada novčane štete za platu od npr. 400-500 maraka, ali se sada u međuvremenu za ono što je radio, što je bio prinuđen da radi, smanjuje ta novčana nadoknada. Radio je npr. na železničkoj stanici, istovarao ugalj, dobijao 100 maraka, i sada se umanjuje novčana naknada.
Mislim da to apsolutno nije u redu i postoji predlog Međunarodne organizacije rada kad je reč o ovom članu, da radnici nisu dovoljno zaštićeni, da su sami u dokazibanju svoje nevinosti. Na Zapadu je to drugačije regulisano. Na primer, u Italiji imamo dvostepeni sudski postupak, imamo institut pomirenja. Ovde toga nema, ali dobro.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 116. ništa ne valja. Zbog čega? U firmama do 50 zaposlenih poslodavac slobodno daje otkaz i ti radnici nisu zaštićeni ni u jednom momentu. Znači, nemaju nikakvu zaštitu. Tamo gde imamo veći broj zaposlenih, poslodavac može da otpusti do 10% bez ikakve konsultacije sa sindikatom, a razlozi su tehnološki, ekonomski ili organizacioni, koji mogu uvek da se izmisle i naprave.
Nema nikakvih kriterijuma oko viškova. Da li se uzimaju u obzir kriterijumi koji su nužni? Na primer: rezultati rada, stručna sprema, radno iskustvo, materijalni položaj, samohrani roditelj itd. Jednostavno, ovaj predlog poslanika Dragana Tomića je kakvo - takvo ublažavanje rešenja datih u ovom članu, pa predlažem da bar ovo prihvatimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, čitav član 26. je, po meni, sporan. Pre svega, u zemljama Evrope, zapadne demokratije, rad na određeno vreme je uglavnom godinu dana, ograničen na taj vremenski period. Samo u pojedinim zemljama imamo tri godine a i preporuka Međunarodne organizacije rada je od jedne do tri godine. Pitam se zbog čega smo mi išli na ovu restriktivnu odredbu, na tri godine kada u većini zemalja Zapadne Evrope imamo rad na određeno vreme od godinu dana. Zašto nije dobro predvideti da  rad na određeno vreme može da traje do tri godine? Pre svega zato što se radnik ili zaposleni dugo drži u neizvesnosti da li će  ili neće biti primljen za stalno.
Sa druge strane, dosadašnje zakonodavstvo u ovoj oblasti kod nas je regulisalo rad na određeno vreme na šest meseci plus šest meseci. Naravno, ovde postoji jedna velika bojazan vezana za isplatu doprinosa, poreza itd. Iako stoji, iako je činjenica da su ove obaveze, kada je reč o radu na određeno i neodređeno vreme, iste, ali smatram da je bolje rešenje bilo da rad na određeno vreme bude godinu dana.
Znači, pored toga što se radnik dugo drži u neizvesnosti, sa druge strane poslodavac uvek može da zloupotrebi svoju funkciju, u smislu da radnika za to vreme drži na poslovima koji su ispod njegove stručne spreme ili ispod njegovih kvaliteta, znanja i sposobnosti. Ako se tako često pozivamo na Evropu, na razvijeni svet, treba onda i ta iskustva da preuzimamo na pravi način, a to bi konkretno, vezano za član 26, bilo da se rad na određeno vreme, ograniči na godinu dana.

Dame i gospodo narodni poslanici, po mom mišljenju član 35. zakona, je sporan, jer nije precizno definisan status pripravnika. Znate, u dosadašnjem, važećem zakonu jasno se kaže da ljudi sa srednjom stručnom spremom imaju šest meseci pripravničkog staža, sa višom devet, sa visokom, magistri i doktori nauka imaju godinu dana.
U drugom stavu se kaže da pripravnički staž traje najduže godinu dana. Ovakvom formulacijom može da dođe do zloupotreba, u smislu da poslodavac odredi da i polukvalifikovani radnik ima pripravnički staž godinu dana ili još jedno lošije rešenje - da i radnici koji idu na kurs tri ili šest meseci imaju pripravnički staž od godinu dana.
Po mom mišljenju ovaj član 35. je sporan zbog toga što nije precizno definisao status pripravnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, suština ovog amandmana jeste u tome da se ne ograničava skraćeno radno vreme. Ovde je ono ograničeno na 10 časova nedeljno, što znači da otprilike to iznosi 6 sati dnevno. Postoje poslovi koji su izuzetno teški, izuzetno složeni, u smislu tehnologije; nikako ne treba praviti ovo ograničenje na 10 časova nedeljno, ili 6 sati dnevno, jer, jednostavno, i vreme koje je pred nama, znači, dolazak prljave tehnologije Zapada, zahtevaće da se pojedini poslovi obavljaju sa znatno skraćenim radnim vremenom.
Međutim, očigledno je da se nova vlast opredelila za ovaj model, zapadni model liberalnog kapitalizma, divljeg kapitalizma, a pri tom naša vlada zaboravlja da je taj model odavno napušten i na samom Zapadu. Jednostavno, i u Americi i u zemljama Zapadne Evrope postoji značajni državni internacionalizam, postoji regulacija tržišne privrede.
Vlada ovde sve to ostavlja stranim gazdama da regulišu kako oni žele. Mislim da ovaj amandman, vezan za skraćeno radno vreme, treba prihvatiti; to ne treba ograničavati jer ima puno razloga za takvo rešenje.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ovaj amandman poslanika Đure Lazića veoma korektan i veoma dobar, tako da očekujem da će ministar posle mene izaći i prihvatiti naš predlog, a radi se o tome da je ograničenje prekovremenog rada, suština ovog predloga. Prekovremeni rad ne može da bude duži od 10 sati nedeljno. To je rešenje bilo u dosadašnjem važećem zakonu.
Po ovom novom predlogu imamo četiri sata dnevno, najviše 240 časova u kalendarskoj godini i to znači da poslodavac može tri meseca neprekidno da drži radnika po četiri sata dnevno u prekovremenom radu, što nije dobro. Ovde je dosta obrazloženo koji su to razlozi kada poslodavac može da uvede prekovremeni rad, pa se kaže da postoji neki posao koji treba završiti, a nije planiran. Poslodavac u svakom trenutku može da kaže da postoje poslovi koje treba završiti, a nisu planirani. Prekovremeni rad mora da bude vezan, bar kada je reč o četiri sata, samo za neke poslove koji su izuzetni, kada se nešto izuzetno desi: požar, poplava, zemljotres itd. Za ovoliko radno vreme, za ovoliko produženi ili prekovremeni rad mislim da je veoma koristan predlog i da ga treba prihvatiti. Očekujem da će vladajuća većina imati razumevanja za ovaj naš amandman.

Očigledno je da ministar i ja imamo različite zakone, bar kada je reč o važećem, dosadašnjem zakonu. U dosadašnjem ili važećem zakonu za prekovremeni rad, kako je regulisano u članu 44, kaže se:  "Rad duži od punog radnog vremena, u smislu stav se jedan i dva ovog člana, ne može da traje duže od 10 časova nedeljno po zaposlenom".  Govori se o zdravstvenim ustanovama.
Član 45: "Rad duži od punog radnog vremena, u smislu stava 1. ovog člana, ne može da traje duže od 10 časova nedeljno po zaposlenom".
Član 46: "Zaposleni je dužan da radi duže od punog radnog vremena i preko 10 časova nedeljno kad nastane šteta ili postoji opasnost", pa se kaže: "1. elementarne nepogode, zemljotres, poplave, odron zemljišta, suša, erupcija itd, 2. požar, eksplozije, 3. epidemije ili zaraze, 4. zagađivanje vode, namirnica, 5. saobraćajnog ili drugog udesa itd.".

Ovim članom 44. predlagač kaže da u slučaju preraspodele radnog vremena, radno vreme u toku nedelje ne može da bude duže od 60 časova, a to nije nikakvo ograničenje, to znači pet radnih dana puta 12 sati i to su tih 60 časova.
Naš je predlog, predlog poslanika Baralića, da se to ograniči na 50 časova. To je nešto slično kao u amandmanu našeg poslanika Đure Lazića. Mislim da je ovo sasvim konkretno i umesno i da treba bar ovo prihvatiti, ako niste hteli onaj prethodni.

Dame i gospodo narodni poslanici, sasvim je jasno da će se usvajanjem ovog zakona smanjiti i godišnji odmor. Ovde je predlagač utvrdio minimum od 18 dana i kao dodatne kriterijume još pominje dužinu staža, osiguranje i uslove rada. Naravno, prethodni zakon ili važeći zakon ovu materiju godišnjih odmora na bolji način reguliše i daje veća prava zaposlenima, što će se vrlo brzo i utvrditi ako se ovaj zakon usvoji.
Jednostavno, ovde se brišu mnogi drugi kriterijumi koji su izuzetno važni: invalidnost, samohrani roditelji, roditelji koji imaju više od troje dece, lica koja imaju preko 55 godina života ili preko 30 godina staža, lica koja su mlađa od 18 godina, svega toga nema, a moralo bi da se reguliše upravo jednim ovakvim aktom, odnosno zakonom, ali vlast se opredeljuje za restrikcije, za smanjenje prava radnika i svih zaposlenih. Svakako da će se usvajanjem ovog zakona evidentno smanjiti godišnji odmori, odnosno dužina godišnjih odmora, a možda se zakon neće ni usvojiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se radi o članu 60, a govori se o rasporedu korišćenja godišnjeg odmora. Mi u SPS smatramo da je drugi stav neprihvatljiv, kao i treći stav, pa smo smatrali da treba negde ugraditi i plan o korišćenju godišnjeg odmora. Mislimo da je to jedno dobro dostignuće koje je do sada funkcionisalo i ne treba ga menjati.
Kako je sada po ovom novom predlogu? Stav 2. kaže: "Rešenje o korišćenju godišnjeg odmora zaposlenom se dostavlja najkasnije 15 dana pre datuma određenog za početak korišćenja godišnjeg odmora". Znate, 15 dana je sasvim malo. Ljudi moraju da planiraju određene poslove. Neću sada da govorim o nekim godišnjim odmorima vezanim za razna putovanja, more itd., ali ljudi planiraju svoje privatne obaveze, kao što su radovi na kući, krečenje, pravljenje ograde itd. Uručenje rešenja na samo 15 dana je kratak rok. Dalje, radi se o dogovoru, na primer, sa suprugom ili obrnuto.
Treći stav: "Poslodavac može da izmeni vreme određeno za korišćenje godišnjeg odmora, ako to zahtevaju potrebe posla". Poslodavac uvek može da kaže da potrebe posla zahtevaju te promene i odmor se odlaže. Mislim da ovo nije u redu i da treba ovaj naš amandman prihvatiti ili nekako drugačije rešiti ovo pitanje. Stav 2. i stav 3. su neprihvatljivi.