Dame i gospodo narodni poslanici, neće se individualni spor rešiti ni putem arbitra, kako to predlaže predlagač, Vlada, ministar, a još će manje da se reši preko nekih službi i pravnih pomoći, kako to predlažu radikali.
Jedino rešenje u ovom problemu jeste promena Zakona o radu, upravo promena 103. člana koji govori o otkazu od strane poslodavca.
Da vas podsetim, tu ima nekih osam ili devet tačaka, gde poslodavac u svakom trenutku može zaposlenom radniku dati otkaz. Može taj otkaz da bude ako poslodavac iznenada utvrdi da radnik nema dobre rezultate, da nema sposobnosti i znanja za taj posao, ako njegovo ponašanje nije prilagođeno zahtevima poslodavca, zbog radne discipline, koja je uvek pod znakom pitanja, može da ga otpusti zbog zloupotrebe bolovanja, tehnoloških, organizacionih i tehničkih promena.
Znači, jedan širok spektar, i to je suština ovog problema. Ali, pošto je ministar pre nekoliko dana, bar nama u SPS-u, rekao da će Zakon o radu doći na dnevni red za mesec dana, sada pitam sve poslanike ovde prisutne ko će biti za suštinske promene tog zakona. Samo SPS.
Nemojte demagogiju da širite svi redom u ovoj skupštini. Ti naši zakoni koji su bili do 2000. godine bili su najbolji zakoni za zaposlene, za radnike, za nezaposlene, za penzionere. DOS je koliko za godinu dana odmah udario na te zakone. Znači, sve druge političke partije, evo doći će to za mesec dana, možda mesec i po, da li će se one založiti za ona rešenja koja smo mi imali.
Koja sa naša rešenja bila? Pored obaveznog kolektivnog ugovora, godišnji odmori do 36 dana. Sada toga nema. Plaćeno odsustvo 15 dana, a sada je pet dana. Visina novčane naknade, preko 30 godina staža svako je imao pravo na novčanu naknadu do penzije. To su bili socijalistički zakoni, zakoni SPS-a, to su bili zakoni za ljude. A sve političke partije, bar ove relevantne u Skupštini, one neće biti za taj zakon. Biće neke sitne modifikacije, neke male, sitne promene.
Međutim, ono što smeta danas u ovoj raspravi u Skupštini već dva dana, to je demagogija sa svih strana. Svi su odjednom zabrinuti za ovaj zakon. Najveću demagogiju ovde širi Demokratska stranka i Boško Ristić, gospođica Snežana Stojačić-Lakićević. Oni su zabrinuti zato što ovaj zakon nije usklađen sa nekim drugim zakonima.
Istovremeno do juče oni nisu poštovali ni najviši pravno-politički akt, Ustav. Kršili su ga u svakom trenutku. Mi nismo imali Ustavni sud godinu i po dana. Izručili su predsednika Miloševića mimo Ustava. Sto kršenja su imali. Sada su oni bog zna kako zabrinuti, biće svašta ako ovaj zakon prođe.
Boško Ristić se javljao ovde dva dana, izražava veliku zabrinutost za radnike, za sve zaposlene, za penzionere. Neko bi rekao - evo sada DS na prečac brine o svim ljudima u Srbiji. Istovremeno, Boško Ristić i Demokratska stranka glasali su da penzioneri imaju 50% od prosečne plate, tolike su im penzije. Boško Ristić je glasao za Zakon o radu, po kome poslodavac može dati otkaz radniku ako ga ovaj pogleda popreko. On je glasao za to, i DS.
Glasali su poslanici DS-a i za Zakon o privatizaciji, pljačkaški zakon. Opljačkali su Srbiju za godinu dana. Prodali su Duvansku industriju i cementare. Zameram ovoj vladi, koja je mnogo bolja nego što je bila prethodna, ništa nisu istražili. Pre godinu dana ovde je poslanik DOS-a rekao - 15 miliona evra su uzela dva ministra samo za privatizaciju Cementare u Paraćinu. Boško, ako si zabrinut za ovu agenciju, kako će agencija da se finansira, neka ta dva ministra vrate samo jedan posto što su uzeli i agencija će se finansirati.
Da znate, mi smo protiv agencije. Nismo ni za ovaj zakon, jer on je neutralan, ali najmanje pravo vi iz DS-a, nemate vi pravo da govorite o agencijama. Vi ste formirali stotinu agencija u Srbiji i biroa. Ko su vam bili direktori tih agencija i biroa? Beba Popović, Kolesar, Janjušević. Sada se vi brinete kako će da izgledaju agencije i ova agencija posle ovog zakona. Stvarno je velika sramota.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 100. po kome je poslanik dužan da se sa uvažavanjem obraća Skupštini i drugim poslanicima.
Poslanik Snežana Lakićević-Stojačić je nešto super ili hiperaktivna, što ponekad nije dobro za zdravlje, a i nema pravo da govori o Slobodanu Miloševiću u negativnom kontekstu.
Predsednik Slobodan Milošević je najveći srpski lider 20. veka i vreme će pokazati da smo mi koji tako govorimo u pravu.
Kada je reč o tih deset godina, takođe je vreme najbolji sudija. U periodu od 1990. do 2000. godine se čak i bolje živelo nego što se živi posle 5. oktobra. Industrijska proizvodnja je bila veća u vreme sankcija nego od 2000. do 2003. godine. Čak je i izvoz bio veći nego što je 2001, 2002. i 2003. godine. To su činjenice i to su argumenti.
A, kada je reč o Vladi Zorana Živkovića i Zorana Đinđića, mi znamo kako se radilo u to vreme. Proizvodnja je pala, kriminal je narastao. Nikada veći kriminal nije bio nego u tom vremenu. Uostalom, i članovi Vlade Zorana Đinđića i Zorana Živkovića sami su priznali da su se družili sa kriminalcima. Pa, nikada se niko iz SPS nije družio sa kriminalcima. Jedan od potpredsednika Vlade reče, pre šest meseci ili godinu dana, pola Vlade je bilo u Šilerovoj ulici, da pije viski i da se kupa u bazenima.
A, to da su ministri DOS-a bili veoma umešni najbolje znaju građani Srbije, a znamo i mi. Bili su veoma umešni u privatizaciji. Opljačkali su Srbiju. Malopre sam rekao za privatizaciju Paraćinske cementare. Ovde su poslanici DOS-a govorili da je uzeto 15 miliona dolara. Pa, šta su uzeli za Duvansku industriju? Šta su uzeli za sve ove druge firme?
Prema tome, istina jeste na našoj strani, a vreme je najbolji sudija.

Uvaženo predsedništvo, poštovani narodni poslanici, ministre Laloviću, mi u SPS-u smatramo da je danas razmatranje ovih zakona, na neki način, gubljenje vremena. Ne verujemo da će se usvajanjem i donošenjem ovih zakona unaprediti nešto u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva, niti će se poboljšati položaj građana, onih građana na koje se ovi zakoni odnose.

Mi smatramo, da danas na dnevnom redu treba da se nađe, pre svega, zakon o radu, zakon o zapošljavanju i zakon o PIO, a to su zakoni koje pokriva ovo ministarstvo.

Znamo da je Zakon o radu, najtragičniji zakon koji je donet u vreme DOS-a, novembra meseca 2001. godine. Evo, već tri godine od donošenja tog zakona koji je upravo obespravio sve radnike, od njih napravio savremene "robove", a poslodavce, "gazde" u pravom smislu reči.

Ništa se neće promeniti usvajanjem ovih zakona, ako govorimo o odredbama, pre svega zakona o radu.

Dovoljno je bilo danas promeniti, primera radi, u Zakonu o radu samo onaj član 103. koji govori o otkazu. Mi znamo da je upravo taj član veoma rigorozan, rigidan - da gazda u svakoj situaciji može da otkaz radniku da.

Kada govorimo o zakonu o zapošljavanju, znamo da je veoma restriktivan. Tu je bilo dovoljno promeniti par odredbi i to bi bio veći doprinos ove skupštine i ove vlade, nego današnje usvajanje par ovih zakona.

Konačno, svima nama u SPS-u je prosto najvažnija promena zakona o PIO. Vi znate da je na snazi tzv. "švajcarska formula". Penzioneri skoro i da su zaboravili da je taj zakon donet u vreme DOS-a, u vreme Demokratske stranke i njenih satelita i taj zakon, odnosno ta "švajcarska formula" je najpogubnija po sve penzionere.

Danas u Srbiji, po usvajanju tog zakona i te "švajcarske formule" više nema nijedne penzije da je dobra penzija. Da podsetim: radi se o tromesečnom usklađivanju i radi se o usklađivanju sa 50% rasta troškova života i 50% rasta plata. Sve su to zakoni koji su bili mnogo bitniji i mnogo važniji, nego ovaj naš predlog zakona.

Uostalom, ako govorimo o svim ovim zakonima, ovo nije nikakva demagogija, jer u vreme vlasti SPS-a, u najtežem vremenu, niti je bilo švajcarske formule, niti je bilo otkaza kakav je predviđen u Zakonu o radu, niti su bile odredbe Zakona o zapošljavanju, pa - posle devet meseci svaki posao je odgovarajući posao.

Međutim, mi bismo, nezavisno od svega, ukazali na određene propuste u ovim zakonima, iako smatramo da su osrednji, da su neutralni, da se ništa sa njima neće dobiti. Već na početku Predloga zakona o socijalno-ekonomskom savetu se govori o sastavu tog saveta.

U savetu su predviđeni članovi Vlade, što nije sporno i možemo da kažemo da će ti članovi biti reprezentativni na neki način i nezavisni. Tu postoji određena skupštinska većina koja pokriva ovu vladu. Međutim, svi ostali članovi biće sporni. Ko su danas u Srbiji reprezentativni sindikati? Osim Samostalnog sindikata zbog svog članstva, a nikako zbog svog lidera, svi ostali sindikati nisu reprezentativni.

Nezavisni sindikat, možda sa članstvom je, negde, tu blizu reprezentativnosti, a ovaj treći sindikat, vodi ga gospođa Savić, nema nikakve veze sa reprezentativnošću.

Ako govorimo o samostalnom sindikatu, tačno je da je samostalni sindikat reprezentativan, ali predsednik tog sindikata nije reprezentativan. To je čovek koji, u svakom slučaju, više zavisi od srpskih bogataša nego od svog članstva.

Sada, možemo da zamislimo kako će taj savet da izgleda, gde će biti Mika Smiljanić, Branislav Čanak; jer Čanak je čovek koji je 90-tih godina apanažiran spolja, iz inostranstva, a iza toga je dobijao sredstva preko svoje članarine. Vidimo pre nekoliko dana, može ministar da me demantuje, Čanak je postao predsednik Upravnog odbora Nacionalne službe zapošljavanja. Znači, nema mere koliko Čanku treba funkcija.

Konačno, kada govorimo o reprezentativnosti, kada govorimo o njihvom radu - šta su oni uradili za svoje članstvo? Ovi najgori zakoni koji su doneti u vreme DOS-a, doneti su kada su isti ljudi bili na čelu tih sindikata. Da li su oni bilo šta uradili da pokrenu bilo koje pitanje koje je vezano za donošenje Zakona o radu, Zakona o zapošljavanju ili kada je reč o PIO? Navodno su podigli neku galamu od dva dana "da se vlasi ne sete" - a zašto? Zato što su to ljudi koji su duboko zavisni, i Mika Smiljanić i Branislav Čanak. O ovoj gospođi ne želim da govorim jer ona ne predstavlja nikoga.

Ništa bolja situacija nije i kada je reč o reprezentativnosti Unije poslodavaca. Ko su ti ljudi u Uniji poslodavaca, a kako stvari stoje, najpre će na površinu da izbije Bogoljub Karić?! Sada možemo da zamislimo na šta će da liči taj socijalno-ekonomski savet, gde će biti Smiljanić, Karić, Čanak, o kojim pitanjima će oni da odlučuju. A da li će to nešto biti u interesu Srbije? Sigurno da neće!

Zato i smatramo da čitav ovaj zakon nema mnogo smisla. Sa druge strane, socijalno-ekonomski savet je sebi zacrtao ekonomske ciljeve i visoke zadatke. Kaže se da će ovaj savet unaprediti proizvodnju, unaprediti životni standard, razmatrati pitanja politike zapošljavanja.

Da li je stvarno moguće da će bilo šta socijalno-ekonomski savet uraditi po ovim pitanjima? Uostalom, on je formiran 2001. godine, a da li ima nekakve rezultate - nema nikakvih rezultata! Prema tome, smatramo da je celo ovo pitanje zadataka i ciljeva socijalno-ekonomskog saveta deplasirano.

Ako govorimo o privatizaciji, šta će ovaj savet promeniti kada je reč o privatizaciji? Privatizacija koja je izvršena u Srbiji bila je najveća pljačka pod okriljem DS-a i njenih satelita!!

Najvažnija preduzeća u Srbiji su rasprodata budzašto, radnici najureni bez ikakvih prava. Kada je reč o najprofitabilnijim firmama, a kada je reč o ovim drugim firmama, znamo šta je urađeno za protekle tri godine. Svuda je recept isti. Preduzeća su prodata, radnici isterani, a novi poslodavci i gazde, prodajući samo 5% kapitala u tim preduzećima podmirili su ono što su platili.

Zato mi kažemo da je privatizacija u Srbiji bila najveća pljačka. Mislim da je najvažniji zadatak ove skupštine, svih poslaničkih grupa, da se ovaj zakon poništi i da se vratimo na zakon koji je SPS imao 1997. ili 1998. godine. A znamo kakav je to zakon bio i kako su preduzeća prošla, upravo po tom zakonu.

Kada je reč o ovom savetu, tu se govori o tome da će socijalno-ekonomski savet predlagati zakone. Kakve će zakone predlagati socijalno-ekonomski savet? Mi znamo, 90% svih zakona koji su doneti ovde u Skupštini, doneti su po preporuci Saveta Evrope, određenih organizacija, da je 95% zakona prepisano, tako da je i ta funkcija na neki način zanemarljiva, ako govorimo o radu ovog saveta.

Predlagač kaže u nekom članu, čini mi se 11. član ovog zakona, da će vršiti konsultacije sa nevladinim organizacijama i da će nevladine organizacije učestvovati u radu radnih tela. Dobro bi bilo da nam ministar kaže o kojim to nevladinim organizacijama se radi. Činjenica je jedna, da danas u Srbiji 90% nevladinih organizacija su strani plaćenici. Oni dobijaju pare da bi se ove zemlje okupirale... ni ko sa strane ne daje pare da bi Srbiji bilo bolje i da bi Srbima ili građanima Srbije bilo bolje. To je činjenica.

Naravno, postoje nevladine organizacije koje rade svoj posao, ali tih nevladinih organizacija je veoma malo. Predsedavajući socijalno-ekonomskog saveta po ovom zakonu predviđa se da bude predsedavajući naizmenično postavljen na godinu dana. Mi se i sa tim rešenjem teško možemo složiti, jer jednostavno tu je jedino moguće da predsedavajući bude čovek iz Vlade. Sva ova druga rešenja da bude Čanak, Smiljanić, Bogoljub Karić, to su krajnje deplasirana rešenja. Ništa se time neće dobiti.

Kada govorimo o ovom drugom zakonu, Predlogu zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, radi se o kolektivnim radnim sporovima, individualnim. Ovde imamo jednu primedbu, imamo dosta primedbi.

Individualni radni spor smatra se pre svega kada je reč o sporu vezano za otkaz, ugovor o radu i isplata minimalne zarade. Moglo je to da se proširi i na premeštanje na druga radna mesta, ne znam koliko je ministar upoznat sa tim, ali u Zakonu o zapošljavanju ima ta odredba koja se može veoma često koristiti. Jednostavno nekome i ne morate dati otkaz, dovoljno je prebaciti ga na drugo radno mesto, pa će on sam dati otkaz.

Ovde je ključno pitanje vezano za otkaz ugovora o radu. Da li poslodavac uopšte ima bilo kakav interes da uđe u jedan postupak mirnog rešavanja radnog spora. Vi znate, da je upravo Zakonom o radu predviđeno da poslodavac može u svakom pogledu da otkaz da svom zaposlenom.

Može ako iznenada utvrdi da on više ne daje te rezultate, ne postiže te rezultate rada, ako se utvrdi da nema više sposobnosti kakve je imao ranije, zbog radne discipline, ako je njegovo ponašanje nespojivo sa radom u toj firmi. Ima tu još nekih 8 tačaka.

Otkaz je moguć u uslovima tehnološke promene, organizacionih promena, tehničkih promena, jedan širok spektar mogućnosti poslodavca da otkaz da zaposlenom i da uvek bude u pravu. Iz tih razloga je, na neki način, i ovaj predlog zakona deplasiran, jer ako ne promenimo Zakon o radu, ništa naročito nećemo postići ni sa ovim predlogom zakona o mirnom rešavanju radnih sporova.

Neka naša primedba vezana je za izbor miritelja i arbitra, tih novih instituta. Jednostavno njihov izbor vrši ponovo neka komisija, a ta komisija je sastavljena od predstavnika Vlade, poslodavaca i sindikata. Opet imamo ljude i organizacije, a pre svega ljude koji ne zaslužuju da budu u jednoj ovakvoj komisiji i tu se postavljaju još neka pitanja o kojima će ministar sigurno posle reći.

Nije neka naročita demagogija, ali je možda interesantno u ovom trenutku i ovom vremenu, a to je, da će i miritelji i arbitri imati određene novčane naknade. Pošto će se oni birati putem javnog konkursa, pošto će ih imenovati komisija, pretpostavlja se da će imajući uslove za te funkcije biti ljudi koji su već zaposleni.

To će biti ljudi koji rade na određenim mestima i koji će imati određene plate. Ali, dobro bi bilo i da se te plate propišu, da se znaju kakve su, jer mi danas imamo situaciju da u brojnim agencijama pri raznim ministarstvima plate tih direktora agencija i njihovih članova ili funkcionera daleko prelaze plate poslanika. Znamo koja je frka i šta se sve događa kada je reč o platama poslanika.

Možda bismo mogli u narednom periodu, mi se slažemo da je deplasirano da su plate poslanika 200.000, maksimalno je čini mi se 70.000, sa mogućnošću da Administrativni odbor to svede na 20% manje ili sama Skupština na 50% manje. Mislim da u budućnosti treba napraviti takva rešenja da u odnosu na poslaničke plate postavljamo sve druge plate - pa direktori javnih preduzeća da imaju, na primer, 90% od poslaničkih plata, ministri 95%, ove agencije 60%, to je jedino moguće pravo rešenje.

S druge strane, isto veoma važno pitanje je jedan sukob između ovog zakona na neki način i Zakona o radu, gde se govori o neplaćenom odsustvu za ove ljude koji će obavljati funkciju miritelja i arbitra. Ovaj zakon to ne može da utvrdi, jer jednostavno po Zakonu o radu, mislim da je član 62, poslodavac odlučuje kada će neko dobiti i neplaćeno odsustvo, tako da i ove odredbe treba urediti sa odredbama Zakona o radu, jer Zakon o radu je, u svakom slučaju, matični zakon.

Mislim da se u ovom zakonu pominje i formiranje Republičke agencije; mislim da je pitanje republičkih agencija izlizano pitanje. Nema takoreći jednog ministarstva da nema nijednu svoju agenciju, to je bilo pomodarstvo vezano za 2001. godinu, kada je DOS došao na vlast. Oni su formirali svuda agencije, znalo se zašto služe te agencije.

Agencije su uglavnom bile paralelni organi nekim drugim redovnim organima, ministarstvima, a to su radili pre svega predstavnici Demokratske stranke. Jer pošto je bila velika koalicija, nisu imali uticaja na određena ministarstva, oni su formirali agencije ili kancelarije po raznim opštinama. Osim nekog izdvajanja sredstava, možda i značajnijeg, te agencije uglavnom ničemu ne služe. Nema tu nekog boljitka, nekog naročitog rezultata.

Na kraju krajeva ovi zakoni mogli su da dođu kasnije na dnevni red. Pozivam ministra da nam u toku ove rasprave kaže kada ćemo raspravljati o ovim krucijalnim zakonima, o PIO, o Zakonu o radu, Zakonu o zapošljavanju. To su mnogo važniji zakoni nego ovi zakoni o kojima mi danas govorimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, Socijalistička partija Srbije glasaće za rezoluciju o zabrani povlačenja tužbe koju je naša zemlja podnela protiv članica NATO-a.
Tužbu niko ne sme da povuče, jer niko nema pravo da amnestira NATO od zločina koji su počinjeni tokom tromesečnog bombardovanja. Niko nema pravo da se odrekne ni ratne odštete, koja je u visini od 30 do 100 milijardi dolara. Priča da će se ako mi povučemo tužbu protiv NATO-a istovremeno povući tužbe Bosne i Hercegovine i Hrvatske protiv naše zemlje je jedna prazna priča. Znači, od toga nema ništa. Tu priču često forsiraju, pre svega, Vuk Drašković, Boris Tadić, a i mnogi drugi aktuelni političari u zemlji.
Najbolje demantije daje, pre svega, predsednik Predsedništva Bosne i Hercegovine Sulejman Tihić, koji kaže da od povlačenja te tužbe nema ništa. Još je uverljiviji generalni sekretar NATO-a, koji pre nekoliko nedelja reče da ove tužbe nemaju veze jedna sa drugom, odnosno naša tužba sa tužbama Bosne i Hrvatske. Na taj način se najbolje dokazuje teza da međunarodni faktor ne želi da se tužbe Bosne i Hrvatske ukinu, već otprilike te tužbe i podstiče.
Ono u čemu se mi slažemo, kada je reč o generalnom sekretaru NATO-a, to je da tužbe nisu iste. Naša tužba protiv NATO-a je utemeljena i osnovana, a tužbe Bosne i Hrvatske su neosnovane.
Zašto je naša tužba utemeljena i osnovana? Zbog toga što je NATO bez odluke Saveta bezbednosti 78 dana besomučno bombardovao našu zemlju, ubijao decu, civile, rušio mostove, bolnice, škole, privredne objekte. Mi smo bombardovani – da znaju poslanici SPO-a, koji se najviše zalažu za povlačenje ove tužbe – zbog ugroženih ljudskih prava Šiptara. To je bio glavni razlog. To je i glavno objašnjenje, kao i zbog humanitarne katastrofe. Niti su prava Šiptara bila ugrožena, niti je bila humanitarna katastrofa. Humanitarna katastrofa se desila tek kada je NATO počeo bombardovanje.
Sa druge strane, u Bosni i Hrvatskoj je bio građanski rat, podstaknut pre svega spolja, od Nemačke i Vatikana. U tom građanskom ratu mi smo pomagali svoj narod sa mnogo većim pravom nego što su to činili Nemci, Francuzi, Amerikanci, koji su ratovali na strani Hrvata i Muslimana. Znači, mi bismo bili najobičnije hulje da nismo pomagali svoj narod. Zato smo i dobili sankcije.
Otuda i kažem da su i jedna i druga tužba, i bosanska i hrvatska, neosnovane. Međutim, ono što čudi i što nas prati, naročito u poslednje četiri godine, to je servilnost ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića, predsednika Borisa Tadića, servilnost i poniznost koji su gotovo ponižavajući.
Sa druge strane, mi bismo razumeli da iz te servilnosti i poniznosti imamo neka dobra rešenja. Tu se opravdano postavlja pitanje – šta je to urađeno posle 5. oktobra? Da li je ijedno veliko državno pitanje rešeno dolaskom DOS-a i sadašnje vlasti? Nijedno pitanje nije rešeno.
Danas je na Kosovu i Metohiji situacija katastrofalna. Imali smo silna obećanja da će posle događaja 17. marta krivci biti pronađeni i kažnjeni. Da li ima nešto od toga? Nema ništa. Rečeno je da će se sanirati porušene crkve i manastiri. Da li ima nešto od toga? Nema ništa. Rečeno je da će se obezbediti povratak proteranih Srba. Da li ima nešto od toga? Nema ništa.
Pitamo se – gde je tu autoritet Vuka Draškovića, Borisa Tadića, Koštunice, Labusa, zašto nešto ne preduzmu? Zašto ih međunarodna zajednica ne uvažava; jer je sasvim jasno da se odnos međunarodnog faktora prema ovoj zemlji nije promenio u odnosu na 5. oktobar. Znači, posle 5. oktobra imamo istu situaciju.
Oni nas teraju da izađemo na izbore na Kosovu i Metohiji, a istovremeno nijedna reč opomene da Albanci izađu na izbore u Preševu i Bujanovcu. Dvostruki aršini su, znači, svuda i na svakom mestu.
Posebno upozorenje za ovu sadašnju vlast je i najavljena rasprava u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope o navodnoj ugroženosti Mađara. Po čemu su Mađari ugroženi? Mađari imaju sva prava u Vojvodini, prava koja su viša i od evropskih standarda.
Znači, taj dvostruki aršin se nastavlja i nema ničeg boljeg posle 5. oktobra. Međunarodna zajednica na ovu vlast, DOS-ovsku vlast, pa i sadašnju vlast gleda takoreći istim očima.
Tu se postavljaju još neka vrlo važna pitanja koja su pomenuta u jučerašnjoj i današnjoj raspravi, koja su potencirali predstavnici SPO-a i gospođica Ksenija Milivojević. Poslanici SPO-a su govorili o Rambujeu, da je tu moglo da se pronađe rešenje. Rambuje je bio pokušaj dogovora. Nijedan direktan razgovor između dve delegacije nije bio. Rambuje je bio okupacija. Da smo prihvatili Rambuje, imali bismo Makedoniju ili Republiku Srpsku. Šta radi američka administracija u Makedoniji? Deli Makedoniju na dve države. Da li tu ima neke pomoći? Nema.
Rezolucija 1244, o kojoj se često govori i kaže se da kapitulacija jednostavno nije kapitulacija, jeste kompromis, ali je problem što se Rezolucija ne sprovodi. OVK nije razoružana, nema bezbednosti za Srbe i postavljam pitanje našim državnim čelnicima gde je njihov autoritet, gde je njihov ugled u međunarodnoj zajednici? Zašto Labus, Koštunica, Vuk Drašković, Boris Tadić ne urade nešto po tom pitanju da se Rezolucija 1244 sprovede? Ništa se drugo ne traži.
Ili, ova pitanja o kojima je gospođica Ksenija govorila, da smo mi tokom deset godina vodili politiku koja je ponizila ovaj narod. To nije istina. Mi smo branili svoj narod, učinili smo sve da mu pomognemo. Nismo prodali nijednu fabriku, nismo otpuštali radnike, za razliku od DOS-ovske vlasti, gde je i Ksenija Milivojević; sve su fabrike prodali, otpustili su 500 hiljada radnika, nijedno državno pitanje nisu rešili.
Od brojnih obećanja ništa nije učinjeno, osim toga što smo dobili velike poreze, skupu struju i prazna obećanja. Govorili su - biće putovanja, neće biti viza. Nama su danas uveli vize svi, i Rumuni, i Mađari, jedino nas vlast ili ljudi u vlasti, i u onoj prethodnoj i sadašnjoj, upućuju da idemo u Albaniju. Eto, to je taj doprinos.
Ili, druga priča o kojoj takođe govori Ksenija Milivojević, da je vođena politika u tuđe ime. U kakvo tuđe ime? Molim vas, Socijalistička partija Srbije je tokom 90-tih godina imala masovnu podršku naroda. Mi smo imali dva miliona birača. Predsednik Milošević je imao tri miliona. Kada je izgubio izbore imao je dva miliona birača iza sebe i svoje politike.
Prema tome, politika je vođena u ime tog naroda. Onda se desio septembar ili peti oktobar, pomoć NATO pakta, silni plaćenici, znamo ko je sve dobijao pare, napisane su knjige o tome, i došlo je do promene vlasti. Vidimo gde se Srbija danas nalazi. Zato se mi zalažemo da se ova rezolucija usvoji, jer jednostavno svet mnogo više poštuje one koji imaju dostojanstvo, a ne poštuje one koji su ponizni.
Tužba je, s druge strane, i najbolja brana od tužbi Bosne i Hrvatske i zato je treba zadržati, znači, prihvatiti rezoluciju.

Znate, gospođice Milivojević, mi nikada nismo klečali. Naprotiv, bili smo dostojanstveni. Bombe smo dobili, malopre sam rekao, zbog navodne humanitarne katastrofe Šiptara, a možda i Srba, koja nije ni postojala, a nastala je tek kada je NATO počeo da nas bombarduje. Dobili smo zbog navodno ugroženih prava Šiptara na Kosovu. Ni jedno ni drugo nije stajalo.
Očigledno je da smo bombardovanje dobili pre svega zato da ode ta patriotska vlast i da dođu sada neki drugi koji će sve prodati i otpustiti radnike i koji će doneti zakone koji su obespravili i nezaposlene i zaposlene, i radnike i sve u Srbiji, a takvi su zakoni doneti do 2003. godine. Bojim se da će ići u tom pravcu. Ne znam, posle 5. oktobra, od DOS-a do današnjeg dana, šta je to u Srbiji bolje. Recite mi jednu stvar, šta je bolje. Ništa nije bolje, sve je gore. Bojim se da će biti još gore.

Dame i gospodo narodni poslanici, suština ovog zakona je u povećanju stopa doprinosa u oblasti socijalnog osiguranja. To povećanje, kada je reč o penzijskom osiguranju jeste sa 20,6% na 22%, zdravstvenog osiguranja sa 11,9% na 12,3% i za slučaj osiguranja nezaposlenih lica sa 1,1% na 1,5%.
Bez obzira što je ministar Dinkić pre nekoliko sati rekao da će doći do bitnog rasterećenja, bar u nekim oblastima, to je donekle tačno, međutim, cilj ovog zakona jeste popunjavanje svih ovih fondova, jer je situacije u svim ovim fondovima veoma teška.
Ako napravimo neku blic analizu kakva je situacija u svim fondovima i u fondu PIO, u fondu zdravstvenog osiguranja, kada je reč o sredstvima Nacionalne službe, bez obzira što je prethodna vlada, Vlada Zorana Đinđića, Živkovića, Đelića, Vlahovića, učinila sve da se smanje obaveze fonda prema osiguranicima, danas su penzioneri dovedeni do prosjačkog štapa.
Čuveni ministar Božidar Đelić je svojevremeno pre dve godine, dolazeći u poslaničku grupu SPS-a, rekao da će primeniti novi model zakona, po kome će penzioneri biti i te kako osakaćeni, jer oni uglavnom ne glasaju za DOS. To su bile njegove reči, a imamo i više svedoka.
I šta je značio taj švajcarski sistem? Švajcarski sistem je značio usklađivanje penzija sa rastom plata i troškova života na nivou od 50%. To usklađivanje je bilo tromesečno. Na taj način danas su penzije u Srbiji u proseku 60% od prosečne plate. Znamo da se sve cene baziraju na prosečnim platama.
Još jedno veliko upozorenje, nije tu kraj.
Najverovatnije, pošto će ova vlada nastaviti tim putem i tim stopama, mi ćemo u neko najskorije vreme imati da prosečna penzija bude i 30 i 40% od prosečne plate, tako je uglavnom u mnogim zapadno-evropskim zemljama, a znamo da su naše plate male i da će sa tim penzijama svi penzioneri na neki način biti ugroženi.
Inače, spadam u pobornike poslanika koji smatraju da sve što je bilo do 2000. godine bilo je mnogo bolje nego posle 5. oktobra. Upravo na primeru ovog zakona i stanja u ovim oblastima vrlo lako ću dokazati da je to tako.
Primera radi, prosečna penzija u naše vreme, za vreme vlasti SPS-a, bila je preko 90% prosečne plate. To je bio veliki uspeh, ali naravno, mi nismo mnogo zavisili od multinacionalnih kompanija, nismo zavisili od MMF-a i Svetske banke, koji upravo teraju nosioce vlasti da donose zakone kakvi se danas donose.
Ono što je veoma važno i za penzijski fond, to je činjenica da su danas izvorna sredstva u budžetu, odnosno u fondu PIO negde oko 50% do 60%, a sva ostala sredstva su vezana za budžet.
Znamo ipak da su opet, u to vreme, 90-tih godina, na primer 1995, 1996. i 1997. godine, izvorna sredstva, sredstva prikupljena od doprinosa bila na nivou 85, 86, 87%. A zašto su važna ta izvorna sredstva? Izvorna sredstva su važna jer se samo na taj način obezbeđuje stabilnost fonda.
Ako su nam sredstva u PIO vezana za budžet, danas je u Srbiji pola – pola. Ogromna je nestabilnost svih tih fondova. Imamo primere u mnogim zemljama oko nas, pa i u Republici Srpskoj, u Makedoniji, u drugim državama, šta znači kada se ova sredstva vezuju za budžet.
Naš je budžet, koji je na snazi od 2001. godine, sve ove tri-četiri godine, deficitaran i uglavnom se popunjava od donacija, privatizacije i kredita. Šta će biti jednog dana, a to vreme vrlo brzo dolazi, kada neće biti donacija, donaciji će možda biti još ove godine, već sledeće teško, krediti su veoma skupi i veoma nepovoljni, a kada je reč o privatizaciji, sve je prodato što je vredelo.
Ostala su još javna preduzeća koja mnogo koštaju, koja mnogo vrede. To ne bi trebalo prodavati, ali je moguće da dođe do tih prodaja, kada se sve to iscrpi, kada se sve to proda, penzija neće ni biti. Imamo te primere u mnogim zemljama. Penzije su samo u visini onih sredstava koja se prikupe putem doprinosa. U nekim zemljama ta sredstva su bila u visini 15-20%, pa bez obzira što neko nominalno ima pravo na penziju od 20.000, on primi 5.000. To je činjenica.
Sve to želim da vam kažem najviše iz razloga što hoću još jednom veoma argumentovano i činjenički da potkrepim tu situaciju, da je 90-tih godina bilo bolje. Tačno je da se teško živelo. Tačno je da su bile sankcije, tačno je da nam je sve nametnuto, i ratovi i sankcije, ali masa stanovništva, bez obzira na male plate, bolje je živela nego što živi danas. Ko danas u Srbiji dobro živi? Žive nosioci vlasti, oni ljudi koji su bliski vlastima, i to se sve svodi na desetak procenata stanovništva. To je gola istina.
Kada govorimo o povećanju stope doprinosa u ovoj oblasti, ne verujem da će ovo povećanje doprineti boljoj situaciji u oblasti penzijskog osiguranja. Danas seljačke penzije, ili poljoprivrednih proizvođača, kasne dve godine. U naše vreme, u vreme SPS-a, one su kasnile 17 meseci i to je bilo bolje. Ove druge penzije kasne dva meseca. Šta se tu bitno popravilo? Ništa.
Koliko su rigidni zakoni bili za vreme DOS-a, najbolje govori Zakon o penzijskom osiguranju. Znate da u vreme vlasti SPS-a, kada je bilo reči o obračunu penzija, one su se obračunavale na taj način što se uzimalo deset najpovoljnijih godina. Danas je to prebrisano. Nema čoveka, lekara, inženjera, radnika, kome ne odgovara obračun sa deset najpovoljnijih godina. Naravno da je ondašnja vlast, a vidim da se sada nastavlja, neće biti naročitih promena. Šta se na taj način dobija: da i budući penzioneri neće imati povoljno obračunavanje, imaće manje penzije i fondovi će biti manje opterećeni.
Kada govorimo o Fondu za zdravstveno osiguranje, i ovde imamo povećanje, možda je stopa doprinosa vezano za zdravstveno osiguranje najmanje povećana, sa 11,9 na 12,3. Međutim, šta se ovde dešava? Ne mislimo da će ovim povećanjem doći do bitnog poboljšanja situacije u oblasti zdravstvenog osiguranja, zdravstvene zaštite. Ovaj fond se veoma teško puni, veliki su problemi i kada je reč o zaposlenim licima, i kada je reč o poljoprivrednim proizvođačima. Realizacije su veoma male i kada je reč o transferima iz penzijskog fonda i Fonda za nezaposlena lica.
Šta mi možemo da očekujemo kada govorimo o svim fondovima, pa i o Fondu za zdravstveno osiguranje? Ko će da plaća doprinos? Od kada je DOS došao na vlast, 500.000 ljudi je ostalo bez posla. Ministar Vlahović je prodao najbolje fabrike, nove gazde najurile radnike.
Primera radi, u paraćinskoj Cementari, gde je bilo 3.000 radnika koji su plaćali redovno poreze i doprinose, imali plate koje su približno kao i danas, novi gazda je to sveo na 700 radnika. Umesto da u Fondu za zdravstveno osiguranje imamo uplatu 3.000 radnika iz Cementare, sada imamo 700 radnika. Gde je tu prednost?
DOS je govorio, mora da se proda. Šta je dobro, za koga je dobro? Dobro je za Švajcarca koji je kupio Cementaru ili za Albanca, ne znamo ko je kupio Cementaru. Profit, višak vrednosti, on se sada odnosi. Možda će Vlahović da replicira, pa da kaže - Paraćinci su se obogatili. Možda je i to tačno, i neka bude tačno, ali je bolje da su se i Paraćinci obogatili nego neki Švajcarci, Albanci itd.
To je suština te politike i razlike između naše politike i politike koju je vodio DOS. Kada govorim o poljoprivrednim proizvođačima, imamo najmanje uplate ...
(Predsednik: Izvinite, hoćete li da koristite i drugih 10 minuta?)
Kasnije ću.

Poštovani narodni poslanici, reklamiram član 97. Pogrešno sam protumačen. Bivši ministar Aleksandar Vlahović i ja se znamo dugo, mogu da kažem i da smo prijatelji, dugogodišnji poznanici. Bez obzira što veoma često razgovaramo o mnogim temama, kada je reč o ovoj temi i o mnogim drugim političkim, apsolutno se ne slažemo, veoma često me on pogrešno i tumači.
Ta priča da su nekada radnici u vreme vlasti SPS imali samo radna mesta je izlizana i pogrešna priča, jer je bolje imati radno mesto, sto maraka plate, nego nemati ništa. Danas, četiri godine posle, masa radnika bukvalno nema ništa, nema nikakve nade za njih. To je suština.
Kada se govori o plati od tri marke u vreme 1993. godine, to se desilo samo te godine zbog sankcija koje su bile nametnute nama da bi se, još u ono vreme, na vlast u Srbiji dovela poslušna vlast koja će izvršavati sve naloge zapadnih mentora.
Kad je reč o samoj paraćinskoj Cementari, možemo da pitamo radnike Cementare, i one koji su otišli i one koji su ostali, kada je bilo bolje. Svakako da je bilo bolje do 2000. godine, jer i onih 700 radnika što je ostalo, nemaju neku nadu.
S druge strane, bez obzira šta mislio o predsedniku sindikata Smiljaniću, on je pre nekoliko dana ili večeri izrekao jednu istinu, da od hiljadu preduzeća koja su privatizovana, bar za polovinu treba poništiti privatizaciju. No, sve stranke koje su obećavale reviziju, niko ništa ne radi po tom pitanju.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako je već rečeno najvažnije, ipak bih se vratio na Fond za zdravstveno osiguranje. Mi ćemo ovim povećanjem stopa doprinosa u oblasti zdravstvenog osiguranja imati povećanje od 0,4%, sa 11,9% na 12,3%, a ono će u novčanom iznosu biti tri milijarde, što je bukvalno kap u moru potreba zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja.
Uporedni podaci npr. u 90. toj godini govore jasno u prilog tome da su se u Fondu za zdravstveno osiguranje nalazila značajnija sredstva, potrebna za materijalne troškove, lekove, lekove po receptima, i da u ukupnim prihodima učešće plata zdravstvenih radnika bilo je na nivou od 50%. To je izuzetno značajno, jer se 50% moglo i moralo izdvajati za sve druge troškove koji su veoma bitni za zdravstvenu zaštitu.
Danas u ovoj oblasti imamo učešće plata sa 70%. Veoma mali procenat ostaje za najvažnije potrebe, koje pokrivaju lečenje bolesnika, lekove, ortopedska pomagala itd.
Danas je situacija u zdravstvenom osiguranju, i pored donacija i povećanja stope doprinosa, veoma teška. Kašnjenje u isplati bolovanja je oko dva meseca. Refundacije za lekove kasne šest meseci. Poslednje isplate su vezane za decembar prošle godine. Znači, za sve ove namene procentualno se izdvajaju znatno manja sredstva.
Kada govorimo o ortopedskim spravama i pomagalima, u naše vreme, 90-tih godina, taj procenat je bio 2%, ili 2,1%. I ta sredstva su bila veoma mala, a procenat veoma nizak. Danas se za ortopedska sredstva ili pomagala izdvaja oko 1%. Znamo da su ljudi koji imaju potrebe za ovim pomagalima najteži slučajevi, sa najtežom socijalnom i društvenom situacijom.
Ako se pravi presek za prva četiri meseca uplata za 2004. godinu, vidimo da se Fond za zdravstveno osiguranje veoma sporo puni. Kada je reč o doprinosima zemljoradnika, imamo oko 185 miliona od januara do aprila meseca ili oko 15% punjenje Fonda iz tog dela. Kada govorimo o transferu fondova, to je negde oko 4,7 milijardi ili 25,5%. Transfer budžeta je 342 miliona ili 11%, a ukupni prihodi u ovom periodu se kreću na nivou oko 22 milijarde ili 27%. To je svakako značajan podbačaj vezan za prihode za ovu veoma važnu oblast.
Sve komparacije pravimo zbog toga što želimo da ukažemo da i ovo povećanje stope doprinosa neće poboljšati situaciju u oblasti zdravstvenog osiguranja i zaštite, a najbolje u prilog tome govori da je i broj preparata koji je na pozitivnoj listi smanjen za 100 lekova i preparata. Naravno, neko će reći, pa dobro, i u ono vreme se teško isplaćivalo, da su refundacije kasnile, ali uvek je bolje da postoji neko pravo, pa makar se ostvarilo i posle šest i više meseci, nego kada tog prava uopšte nema.
Imamo i jedno novo rešenje kada je reč o kontroli uplate i obračuna doprinosa vezano za poresku upravu. Poreska uprava je organ koji vrši kontrolu uplate. To rešenje nije dobro, iako je najverovatnije vezano za ostale sistemske zakone.
Svojevremeno, krajem 90-tih godina, imali smo kontrolu samog Zavoda za zdravstveno osiguranje. Ta kontrola je bila veoma uspešna. Angažovala je stotinu radnika. Gledano po filijalama, to je bilo tri do četiri radnika, ali maltene svaka firma i organizacija je prekontrolisana i uplate su bile redovne.
Naravno, sve firme koje nisu imale novčana sredstva radile su kompenzacije, a to su firme iz oblasti tekstilne industrije, građevinarstva i sl. Ali, to je dobro rešenje koje više nije na snazi, verovatno zbog toga što se sve ovo ne uklapa u neke druge sistemske zakone koji su doneti.
Najdrastičnije povećanje u oblasti socijalnog osiguranja vezano je za Nacionalnu službu. Tu imamo povećanje za osiguranje nezaposlenih lica sa 1,1 na 1,5. To je oko 40%. Međutim, bez obzira na velike najave i ogromne redukcije koje su izvršene donošenjem Zakona o radu i Zakona o zapošljavanju, u ovoj oblasti imamo možda i najtežu situaciju. Programi se ne ostvaruju. Sve što je urađeno do 2000. godine sa znatno manjim stopama doprinosa za ovu oblast, sa manjim dotacijama iz budžeta, dalo je mnogo bolje rezultate.
U to vreme imali smo programe samozapošljavanja, zapošljavanje invalida. Njih više nigde nema, oni su najviše obespravljeni od 2000. godine. Imali smo zapošljavanje pripravnika, s tim što im se plaćala i plata i doprinosi za godinu dana sa visokom spremom. Svaka firma koja je bila spremna da pripravnika primi u stalni radni odnos imala je prava da koristi još godinu dana, a toga sada nema.
Imali smo finansiranje zemljoradničkih zadruga za razvoj kooperantskih odnosa. Imali smo školovanje nastavnika razredne nastave za sticanje zvanja profesora, za treću i četvrtu godinu, što je bilo dobro i pozitivno rešenje za sve gradove i opštine gde smo imali učiteljske fakultete. Toga više nema.
Najvažnije, za veliki broj radnika koji je ostao bez posla, a imali su preko 30 godina radnog staža, u vreme SPS-a, svi ti radnici su imali pravo na novčanu nadoknadu do nalaženja adekvatnog posla ili do penzije. Sva ta prava su ovim zakonima totalno redukovana.
Danas se prava u ovoj oblasti kreću najviše do 12 meseci, a samo u izuzetnim slučajevima do dve godine.
Ove stope doprinosa koje se uvećavaju u oblasti penzijskog i zdravstvenog osiguranja neće mnogo doprineti da se poboljša situacija. To je samo sitan pomak. Radi se o malim sredstvima. Ako je Fond za zdravstveno osiguranje planirao 81 milijardu, tri milijarde bukvalno ništa neće značiti kao napredak. Celo rešenje jeste novo zapošljavanje, nove investicije, a od toga nema ništa.
Predložio bih predstavnicima poslaničkih grupa vladajuće koalicije – mislim da nema smisla da njihovi poslanici govore o ovim zakonima. Poslanik sam četiri godine, znam kako je bilo ranije, i ako se duboko ne slažem sa Čedom Jovanovićem, po mnogim pitanjima ili po svim pitanjima, znamo kako je to išlo ranije – govori ministar, govori predsednik ili šef poslaničke grupe i tačka.
Mi ćemo ovde možda cele noći raspravljati. Ako je ovaj zakon dobar, ako su ostali zakoni dobri, dovoljno je to što predlagač govori, šefovi poslaničkih grupa, a u suprotnom je ovo jedno iscrpljivanje koje ničemu ne vodi.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, uvažena gospođo ministre, izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja bile su nužne i neophodne, jer ovaj zakon spada u red onih zakona koji su mogli da imaju katastrofalne posledice po naše društvo.
Srećom, danas stavljamo tačku na ovaj zakon, i kao što je Zakon o privatizaciji zapravo zakon o rasprodaji najboljih fabrika i preduzeća, kao što je Zakon o radu obespravio sve zaposlene i sveo ih na savremene robove, tako je i ovaj zakon izvršio munjevit i smišljen udar na sve što je vredno u ovoj oblasti.
Izmene i dopune ovog zakona vraćaju na neki način dostojanstvo profesiji i u osnovi sprečavaju obesmišljavanje obrazovnog sistema, što je za svako društvo prioritet nad svim prioritetima.
Da nismo čitali izmene i dopune ovog zakona, mi u SPS-u znali smo da su ove izmene i dopune veoma solidne. Solidne, pre svega, iz razloga što su ove izmene i dopune dočekane na nož u redovima brojnih nevladinih organizacija, u redovima partija DOS-a, raznih analitičara, eksperata, najčešće plaćenika stranih fondacija, koji ovoj državi i ovom narodu ne misle ništa dobro.
Kada se na nešto obruše TV B92, novinari nedeljnika "Vreme", kada se obruše funkcioneri GSS-a, poput Gaše Kneževića ili Nataše Mićić, mi znamo da su ta rešenja dobra za Srbiju. Juče sam čak pažljivo posmatrao bivšu predsednicu Natašu Mićić, pažljivo sam posmatrao i bivšeg ministra Gašu Kneževića, i imao sam utisak da i oni znaju da je ovaj zakon loš, da su izmene i dopune dobre, ali jednostavno, kao da su morali da vrše opstrukciju rada ovog parlamenta.
No, svi u ovoj skupštini treba da znamo da je cilj svih raznih stranih mentora, koji se ovde u Srbiji javljaju najčešće pod plaštom brojnih nevladinih organizacija, da nam prvo i za početak isperu mozak, a iza toga da nas opljačkaju i okupiraju.
(Poslanici SRS napuštaju salu.)

Ako bi te strane fondacije nama i našem društvu mislile dobro, oni bi nam dali kredite da podignemo fabrike, preduzeća i da u njima zaposlimo ljude. Sva njihova briga za reforme, demokratiju i ljudska prava, savremeno i moderno društvo, jesu isprane priče, posle kojih smo svi siromašniji i siromašniji.
Kada je o ovom zakonu reč, koji je bivši ministar izradio uz pomoć uglavnom tih i takvih stranaca, a sada vidimo da je pored Soroša u ovim projektima učestvovala i Svetska katolička crkva, sasvim su jasni ciljevi tih i takvih reformi. Jednostavno, oni su hteli da škola bude mesto za razna zamajavanja, gubljenje vremena, ponižavanje nastavnika, a ne mesto gde se uči, obrazuje i vaspitava.
Naravno, ništa se ne radi slučajno, cilj reformi u našoj zemlji u vremenu vlasti DOS-a, kao i u mnogim drugim zemljama Istočne Evrope, pa i u drugim zemljama sveta, onim siromašnim, bio je, kada je reč o obrazovanju, da škole produkuju kadrove obučene za najjednostavnije poslove; dakle, da se slabo obrazuju i da slušaju svoje gazde, bilo da je reč o domaćim gazdama ili stranim. A da bi imali jeftinu i neobrazovanu radnu snagu, kreatori globalnog zla počinju sa svojim kvazireformama upravo u oblasti obrazovanja.
Tako je bilo i sa ovim Gašinim zakonom i njegovim reformama. Setimo se tzv. kreativne nastave i njenih dostignuća. Na šta se svodila kreativna nastava? Svodila se na to da se učenik oslobađa svake odgovornosti kada je reč o radu, o pokazanom znanju i ponašanju.
Ceo sistem obrazovanja jasno je vodio u stvaranje čitavih generacija nepismenih, poslušnih i obespravljenih nadničara u surovom sistemu opšte eksploatacije.
Za realizaciju tog projekta i bivši ministar je angažovao čitave timove nekompetentnih kvazistručnjaka, koji su debelo plaćani da po Srbiji sprovode tzv. reforme, čiji je osnovi smisao bio da se iščupaju koreni sprske tradicije, kulture i istorije, jer se tako narodom najlakše vlada.
Ono što na kraju želim da kažem i da bude neka preporuka novoj vlasti, treba veoma oprezno da govore reči kao što su - reforme, tranzicija, civilizacijsko društvo, integracije, savremeno moderno društvo.
Svedoci smo da su u protekle tri godine Dosovi prvaci najčešće govorili o velikim dostignućima, o velikim reformama, o bolnim tranzicijama, o demokratiji, a sve se to samo po sebi izvrnulo. Rezultat tih njihovih reformi u protekle tri godine je bio katastrofalan: masovno otpuštanje, gašenje domaće proizvodnje.
Kada su govorili o tranziciji, rekli su da je bolna tranzicija. Za koga je bila bolna? Samo za masu stanovništva, a oni koji su bili u vlasti i oko vlade živeli su prebogato i predobro, puna su im usta bila i demokratije, a znamo da je baš u to vreme bila akcija "Sablja", kada je uhapšeno 12 hiljada ljudi, više nego u Pinočevom režimu.
Ono što je najvažnije, stavljamo tačku na onaj antireformski zakon, a mi u SPS očekujemo da će vrlo brzo na dnevnom redu ove skupštine da se nađu i zakoni, kao što su Zakon o radu, Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, Zakon o zapošljavanju. To je jedini i pravi put reforme.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 87. Bivši ministar Gašo Knežević nije me dobro protumačio. Ja sam rekao "i da nismo čitali", a čitali smo veoma pažljivo i proučili ove izmene i dopune zakona.
Znamo iz iskustva, ovog trogodišnjeg ali i višegodišnjeg, kada nešto napada B92, Miloš Vasić, novinar, ovaj drugi Anastasijević, kada napadaju brojne nevladine organizacije neko rešenje, bilo koje rešenje, veoma dobro znamo da je to rešenje dobro Srbiji, jer su oni sve vreme na poziciji antisrpske politike. To je istina.

Dame i gospodo narodni poslanici, donošenje ovog zakona prvi je korak u pravcu jedinstvenog nastupa svih relevantnih političkih snaga prema tako važnom pitanju kakvo je pitanje Haga.
Ovo je trenutak kada država treba i mora da definiše pozitivan odnos prema onima koji su branili našu zemlju, a većina u Hagu je upravo bila na tom zadatku. U Hagu se brani istina, a istina je na našoj strani. U Hagu su uglavnom Srbi, državnici, političari, generali, oficiri, ukupno njih 70 i pokoji Musliman i Hrvat, što kaže naš narod – da se Vlasi ne sete. Zato Srbija treba da ima veći interes od svih ovih drugih država za odnos prema Hagu.
U ovom trenutku nama ne treba neka naknadna pamet, a mi smo svedoci ovih dana naknadne pameti Nebojše Čovića, koji kaže da su Holbruk, Voker, Olbrajtova i te kako radili na scenariju progona, linča i proterivanja srpskog življa na Kosovu i Metohiji 17. i 18. marta.
Zar to nisu isti ljudi koji su bili promoteri terorizma na Kosovu i Metohiji 1998. i 1999. godine, ljudi koji su i organizovali i osmislili besomučnu agresiju NATO-a? Čović izriče teške optužbe i na račun Harija Holkerija. Svi administratori na Kosovu i Metohiji su bili isti, od Kušnera do Hari Holkerija.
Naknadna pamet nam ne treba, nama treba ovde jedinstvo. Ni Gorana Svilanovića, koji pre nekoliko dana reče da Nemačka radi na nezavisnosti Kosova i Metohije. Goran Svilanović se kasno setio da to kaže danas. Šta je radio u protekle tri godine. Goran Svilanović je uništio našu diplomatiju i njemu bi mnogo više ličilo da bude ministar inostranih poslova Albanije i Hrvatske, a nikako Srbije ili zajedničke države Srbije i Crne Gore. Nama je potrebno jedinstvo, a ne naknadna pamet i oko mnogih drugih pitanja.
Kad govorimo o Rezoluciji 1244, rezolucija jeste kompromis, ali nije kapitulacija. Problem je što se Rezolucija 1244 ne sprovodi na delu. Jednostavno, srpski narod nije zaštićen, nije bezbedan i nijedno pitanje koje je bilo u zadatku po Rezoluciji 1244 nije rešeno. Sasvim je jasno i danas svi moramo da budemo svesni da Kosovo i Metohija nije demokratsko pitanje, ne radi se o tome da li ima ili nema dovoljno demokratije. Na Kosovu i Metohiji je progon srpskog stanovništva, teror i gola otimačina teritorije. Zato govorim da nam ne treba nikakva naknadna pamet.
Danas, kada donosimo ovaj zakon, moramo da kažemo da se u Hagu brani istina. Istina jeste na našoj strani. Ratove su na ovim prostorima pokrenuli Hrvati i Muslimani. Poznate su izjave i Franje Tuđmana i Izetbegovića. Tuđman je rekao – krenuo sam u rat da bih dobio samostalnost što pre.
Izetbegović, da bi zarad suverene Bosne i islamske države žrtvovao svakakav mir i to je istina, i žalosno je što u Srbiji danas postoji veliki broj i političkih partija i drugih snaga koji govore drugu priču. Naravno, kada govorimo o Kosovu i Metohiji vrlo dobro znamo da se 1998. i 1999. dogodio teror. Mi smo se samo obračunavali sa terorizmom.
Nisu na Kosovu bila ugrožena ljudska prava Šiptara, nije na Kosovu bila humanitarna katastrofa. Šta je to što je Šiptarima nedostajalo tokom svih tih godina? Imali su sva prava, ali ta prava nisu koristili. Kada govorimo o humanitarnoj katastrofi, ona se desila tek posle bombardovanja i u vreme bombardovanja. I šta se to promenilo u međunarodnoj zajednici svih ovih godina, i 90-tih i danas 2004. Skoro ništa.
KFOR i UNMIK ne rade svoj posao koji imaju kao obavezu po Rezoluciji 1244, mediji inostrani su isti i 90-tih godina i pre nekoliko dana. Međunarodne organizacije i Savet bezbednosti nisu na pravi način osudili genocid koji se desio marta meseca 2004. godine.
UNESKO se totalno nonšalantno ponaša prema uništenju svih naših svetinja i tu dolazimo do ovog ključnog pitanja, a koje je na neki način vezano za ovaj zakon, jer mi moramo da budemo jedinstveni kada je reč o tim nažim najvažnijim državnim pitanjima.
Nije važno određenim međunarodnim faktorima ko je na vlasti u Srbiji. Oni svoj program sprovode i to je činjenica, ali ako mi budemo jedinstveni, ako znamo šta želimo i ako se zajednički usaglasimo i jedinstveno nastupamo oko najvažnijih vitalnih pitanja, nama će svakako biti bolje.
Znamo da će ovaj zakon biti dočekan na nož od mnogih. Pre svega od onih političkih partija do juče u DOS-u, poput Batićeve, Mihajlovićeve, Gorana Svilanovića, njegovog Građanskog saveza.
Vrlo dobro znamo do čega je ta politika dovela. Oni su za tri godine gotovo uništili naše društvo.
Znamo kako su se građani opredelili prema njima. Sve te stranke dobile su nula posto. I Svilanović i Građanski savez isto bi prošli - nula posto. Zar bi on bio bolji od Batića? Ne bi. Ovaj zakon će dočekati na nož i mnoge nevladine organizacije, razni analitičari, eksperti, čiji je jedini zadatak da tumače šta hoće NATO, Međunarodna krizna grupa, a sve to rade protiv interesa srpskog naroda i srpske države. Naravno, ne rade oni za džabe, dobre apanaže primaju iz inostranstva, a niko ko dobija pare iz inostranstva ne dobija za džabe, sve je to protiv interesa ove države i ovog naroda.
Zakon će u svakom slučaju pomoći mnogim optuženima. Nama je najvažnija pomoć predsedniku Slobodanu Miloševiću. On do sada nikakvu pomoć nije imao od ove države. Naprotiv, bili su samo klipovi u točkove, a Milošević se briljantno brani, sam se brani i sam će pobediti u Hagu, u to smo mi gotovo uvereni.
Na kraju, ovaj zakon treba da ozvaniči novih kurs Vlade i države prema pitanjima koja su od vitalnog nacionalnog interesa, a upravo ovo pitanje Haga jeste i državno pitanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Čomić, SPS je smatrala da ova rasprava o poverenju predsednici Skupštine treba da traje kratko. Puno je argumenata za razrešenje aktuelne predsednice gospođe Mićić. Jednostavno, tačno je da je gospođa Mićić kršila Ustav, kršila zakon, kršila Poslovnik. Sve je to tačno. Ali, ne treba se mnogo zadržavati oko toga. Tačno je i da se gospođa Mićić sve vreme, od kad je postala predsednik Skupštine, ponašala arogantno, netolerantno, da je veoma često bila osiona, a u ovim izlaganjima, tokom ova dva ili tri dana, bila je i agresivna. Sve je ovo bilo dovoljno da rasprava traje kratko i da se gospođa Mićić brzo razreši.
Naravno, iako je ovo problem DOS-a, gospođu Mićić nije trebalo ni birati za predsednika Skupštine. Za predsednika Skupštine obično se bira ugledan politički lider neke značajne političke stranke, neko ko je u vrhu opet značajne političke stranke, neko ko je naučni radnik i političar, poput profesora Velje Simonovića. To su neki kriterijumi za izbor predsednika Skupštine. Ne želim nikoga da vređam, ali jednostavno, gospođa Mićić, od stručnog saradnika u opštinskom sudu, do predsednika Skupštine! Pa, ona je preskočila ne znam koliko tih stepenika i došla da predsedava sa 250 poslanika. Ne znam da li je bila predsednik kućnog saveta. Kad neko predsedava Skupštinom, on mora da ima neki razvojni put. Naravno, to je sve vaš problem. Veoma je dobro što ste birali Natašu Mićić za predsednika Skupštine, jer opozicija je samo dobila njenim izborom, a vlast izgubila. Smatram da to i nije toliko bitno, nije važno, problem je DOS-a.
Mi smatramo da je nastup gospođe Mićić, tokom zasedanja ove skupštine, bio krajnje iritirajući za poslanike SPS-a. Samo ću da podstim šta je gospođa Mićić govorila tokom ove rasprave. Ponovo je govorila o poraženim snagama 5. oktobra. Danas, tri godine posle, poražena je Srbija 5. oktobra, poraženi su svi građani, poraženi su "prvo" radnici, jer su za tri godine ostali bez posla. Na stotine hiljada ljudi je ostalo bez posla, bez ikakve nade da će se ikada zaposliti. (Dobacivanje iz sale.) Poraženi su penzioneri, jer je sada, posle dolaska DOS-a na vlast, prosečna penzija 60% od prosečne plate, a sve cene se baziraju na prosečnoj plati. Poražena je vojska i policija, jer danas, tri godine posle, najčasniji oficiri i generali ili su u Hagu ili se spramaju za Hag. Poraženi su profesori i lekari, stalno su u štrajku, traže svoja prava, traže bolji život. Naravno, od boljeg života nema ništa. Poraženi su studenti, jer osim visokih školarina i smanjenja ispitnih rokova, nisu dobili ništa. Poraženi su i privatni preduzetnici, oni koji su mahom glasali za vas. Oni su danas, tri godine posle dolaska DOS-a na vlast, dobili visoke poreze, namete, firmarine, takse i manji posao. Konačno, poraženi su bankarski činovnici. Zatvorili ste im sve državne banke. Jednostavno, poraženi su svi građani Srbije posle 5. oktobra! Gospodo, to je činjenica.
Nataša Mićić kaže da je 5. oktobra došla sloboda i da smo 5. oktobra raskrstili sa neodgovornošću. O kakvoj neodgovornosti govori gospođa Mićić i o kakvoj slobodi? (Dobacivanje iz sale.)

Gospođo Čomić, celi minut ste iskoristili vi umesto mene. Kada je reč o 5. oktobru, vrlo brzo, možda u narednih nekoliko meseci ili godinu dana, znate šta će se govoriti za 5. oktobar? Nije došla sloboda, 5. oktobra je došla okupacija. Znate šta će još pisati? Pisaće da je narod prevaren i obmanut, da su lideri DOS-a zapalili Skupštinu. Ni Nemci nisu zapalili Skupštinu, a lideri DOS-a su zapalili Skupštinu. Naravno, pisaće da je značajna uloga u svemu tome bila stranih obaveštajnih službi.
Zato bih preporučio i gospođi Mićić i svim ostalim liderima DOS-a da pročitaju ovu knjigu. Pisao je neki vaš prijatelj, vi ste sa njim uvek bili dobri - Tim Maršal, a knjiga se zove "Igra senki". Tu se govori koliko je para DOS dobio da bi srušio vlast SPS-a i Slobodana Miloševića. U pitanju su velika sredstva. Primera radi, šta se u knjizi kaže: "Vašington je dao najveći deo novca i neke ideje. Vreće novca su godinama unošene u zemlju, organizovani su seminari u Budimpešti, tajni sastanci u Crnoj Gori, Bugarskoj, Bosni i Austriji".
Gospođo Mićić i ostali prisutni lideri, zašto stranci daju pare? Niko ne daje pare da bi Srbiji bilo bolje. Svako daje pare da bi u Srbiji došla okupacija, da bi se desila otimačina i pljačka. Sve se to desilo tokom ove tri godine vaše vladavine. Molim vas, ko je sve dobijao pare? "Otpor" je dobijao pare. Često su oni na ovim binama. Članovi ѕdžc-“Otopra“ su se uvek vraćali, kaže: "sa novim praktičnim znanjem, opremom i torbama punih para". I ono "gotov je" ste štampali u inostranstvu. Tri miliona su dale strane obaveštajne službe za "gotov je".
Danas, tri godine posle, ko je gotov? Nije Slobodan Milošević. Slobodan Milošević je ušao u istoriju, kao najveći srpski junak koji je branio slobodu ovog naroda. Danas, tri godine posle, ako ne odete što pre, gotova je Srbija. To je rezultat svega toga. Da ne pričamo više o tome. Niko ne daje pare za džabe, pogotovo Soroš ne daje pare za džabe. Sve se daje da bi se Srbija opljačkala, da bi se izvršila otimačina, da bi ljudi ostali masovno bez posla. To je razultat te vaše politike.
Gospođa Nataša Mićić govorila je o politici ratnih zločina. Znate, u Srbiji nije bila politika ratnih zločina na delu. Nikome u Srbiji nije falila ni dlaka sa glave. I oko Stambolića - nikakve veze nema sa nama! Strane obaveštajne službe i neko ko je pomagao, to je sasvim tačno. Nemojte da podmećete. Vi sada možete da lažete, da konstruišete, da radite svašta, ali moramo da znamo šta je istina.
Gospođo Mićić, u Hagu su samo Srbi. Ne znam da li znate, 70 Srba je u Hagu, a ima tri Muslimana i tri Hrvata - i Hrvati i Muslimani su zbog zločina nad Muslimanima i Hrvatima. Danas niko nije u Hagu zbog zločina nad srpskim narodom, a zločina je bilo bezbroj, "Bljesak", "Oluja", "Kravice", a na Kosovu sve i svašta, to znamo. "Na Kosovu je bio obračun sa terorizmom i to veoma dobro znamo. Sve je to istina, ali je skoro neverovatno da se vi radujete što je Haški tribunal i da je pritvorska jedinica prenaseljena, sve je veći broj ljudi u Hagu, sve je veći broj Srba". Sada imamo i ova četiri generala. Vi sada govorite - nema više komandne odgovornosti. Slažem se, nema komandne odgovornosti za generala Lukića. On je častan posao vršio na Kosovu, ali još manje ima komandne odgovornosti za Šljivančanina i za predsednika Miloševića, na primer. Kakva je njegova komandna odgovornost?
Sve vi, preko vaših televizija, evo kako se sramno prenosi suđenje u Hagu, kako vaše televizije prenose suđenje u Hagu. Uvek se citiraju svedoci i na BK televiziji i na "Pinku" i na RTS-u, a ne kaže se šta je Milošević rekao. Stalno laž, kao što je laž od jutros na BK, ovoj "Bogoljubovoj, Karićevoj" televiziji, "Pinku", u Ćupriji, kažu, pobedili su SPS, DS i SSJ. SPS je pobedio ubedljivo. Kandidat za gradonačelnika dobio je tri puta više od kandidata DS. Naša lista duplo više od liste Demokratske stranke, a ove male stranke, one su tamo u naznakama, one takoreći ne postoje. Njih nigde nema. Bilo je 35%, a oni su javili valjda desetak. Lažu kao i uvek.
Veoma često govorite o Miloševićevom Ustavu. Svi govorite o tome. Da li uopšte znate kako izgleda Ustav? Najvažnije je samo reći, to je Milošević i to je loše! Nije tačno. Ustav je sjajan. Tim Ustavom je Srbija objedinjena. Šta vi radite? Kakav ćete vi ustav napraviti, gde će se Srbija razbiti. A ovo što predlažete vi iz DSS-a, to je apsolutno neprihvatljivo. Tako dolazi do separatizma - decentralizacija, regionalizacija i iza toga dolazi do separatizma i stvaranja novih republika.
Kada je reč o predsedniku Miloševiću, nemojte više da ga pominjete, on je stvarno dominantna politička figura. Milošević je devedesetih godina imao podršku svih Srba i cele Srbije. U trenutku kada je izgubio, imao je dva miliona, u trenutku kada je izgubio! To je misaona imenica za sve lidere DOS-a. Svi lideri DOS-a nisu do kolena Slobodanu Miloševiću. Ni Vojislav Koštunica! Vojislav Koštunica nije pobedio. Vi to dobro znate. On je dobio više, ali nije pobedio. Vi ste to proglasili, jer je to bio državni puč.
Vi ste govorili o tome, obnova zemlje nije bila, ništa niste uradili posle bombardovanja. Obnova zemlje bila je sjajna i upravo zbog toga što ne znate, niste upućeni da je u Srbiji u to vreme za godinu dana izgrađeno 57 mostova. Na kraju ću vam pokloniti knjigu. To je knjiga Milutina Mrkonjića, našeg graditelja, šta je sve urađeno za godinu i po dana posle NATO agresije, čak i o NATO bombardovanju ste govorili kao da je to moralo da bude.
Zbog čega je bilo NATO bombardovanje? Zbog ugroženih ljudskih prava Šiptara i humanitarne katastrofe? Da li je to bilo? Nije bilo. Sada je valjda na delu da sve to nije istina. Govorili ste o tome da Milošević ne zna da pregovara. Zašto vi sada ne pregovarate? Zašto ne oslobodite ova četiri generala? Nema od toga ništa! Vi ste samo tu pogodni, morate da pristanete na sve, a pristajete, jer ste ušli u velike obaveze. Ako je tačno da su ove pare vama legle, vi morate da izvršavate svaku obavezu koju vam oni nameću, a ništa dobro se nama neće desiti sa ovim vašim obavezama i zato morate što pre da odete.
Nemojte ni o društvenoj svojini! Vaš tata je direktor Društvenog preduzeća "Štamparija". Veoma lepo živi ovo društveno preduzeće. Ima dobre poslove. Tu je veza, državna služba, uprava prihoda, štamparija i tako dalje. Nemojte da se kudite na društvenu svojinu. Stvarno je nekorektno do kraja.
Nemojte o izbornim rezultatima. Moramo da ponovimo, to ste govorili. Narod je rekao, pa narod je rekao. Šta je narod rekao? Kada smo izgubili, izgubili smo sa par stotina hiljada i kada se udružilo i s konca i s kanapa od NATO pakta do ne znam koga i onda su dobili dva miliona, a 1.800.000. To je bilo sitno. U decembru je bila hajka, linč, svašta ste radili. Uglavnom, evo vidite, nemojte da pominjete poverenje naroda. Najbolji primer jeste Ćuprija, centralna opština u Srbiji. SPS bez kampanje, bez para, bez bilbordova, bez plakata, a vi ste oblepili Ćupriju, svaki kandidat je imao bilbord po deset - petnaest dana. Kakva je situacija? Narod je glasao za SPS. Zašto? Dobri kandidati, dobra imena i politika prepoznatljiva, jer naša politika je bila izgradnja i zapošljavanje, a vaša politika je rasturanje, razgradnja i otpuštanje radnika. Zato ćete biti poraženi. Hvala. Ovo ću gospođi Mićić da poklonim.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako smo mi iz SPS-a jasno bili za smenu Mlađana Dinkića, sada je sasvim jasno zašto je Dinkić tako brzo i lako otišao pod led, jer umesto Dinkića dolazi Kori Udovički. Koja je razlika između Dinkića i Kori Udovički? Skoro da nema razlike. Jedina razlika što je Mlađan Dinkić bio honorarac u MMF-u, a Kori Udovički je čist profesionalac, znači čist činovnik MMF-a.
Zašto smo mi protiv toga? MMF ima uvek dva koncepta. Jedan se primenjuje na zemlje koje ne prihvataju sve ono što on diktira. Te zemlje su Slovenija, razne baltičke zemlje, Letonija, Estonija, Litvanija. Ali, postoji i korpus ovih drugih zemalja gde se, nažalost, nalazi i naša zemlja Srbija i Crna Gora, koja prihvata sve ono što MMF naredi i naloži, a Kori Udovički je upravo idelan sprovodilac svih tih naloga. Poznat je taj njihov koncept ili, kako bih bolje rekao, pljačkački pohod. To se desilo u mnogim zemljama oko nas. Taj koncept i ta politika ima nekoliko faza.
Prva faza je podmićivanje ministara, članova Vlade, radi rasprodaje svega onoga što vredi u ovoj zemlji. To se desilo i kod nas. Ko je uzeo pare, to ćemo tek da vidimo, ali sasvim je jasno da su mnoge fabrike prodate. Govorio sam za "Zdravlje" Leskovac - za 3,5 miliona evra prodata fabrika koja je imala samo zalihe u lekovima i medicinskom materijalu 10 miliona evra, a gde je ostalo, gde su komercijalne zgrade, gde su mašine, gde je fabrika, gde je sve ostalo?
S druge strane, ove afere koje se danas javljaju vezano za činovnike Vlade, te Kolesar, te Janjušević. Oni optužuju Dinkića i Labusa. Njima apsolutno verujem, mislim da su oni apsolutno u pravu, ali, naravno, i Dinkić i Labus su u pravu. Svi su u pravu. Činjenica je da su svi u pravu. Sada je opet jasno gde se nalazi DOS, gde se nalazi kompletna ova mašinerija koja danas u Srbiji vrši vlast. Znači, to je prva faza tog koncepta.
Druga faza je tržišno utemeljenje cena, a to je podizanje cena u nebo, npr. struje, komunalnih usluga. Zar se to ne primenjuje u našoj zemlji? Primenjuje se.
Treća faza je tzv. liberalizacija tržišta kapitala gde, navodno, u tu zemlju ulaze investicije, a od investicija nema ništa, ali sve je praćeno bankrotom banaka i najznačajnijih preduzeća. Je lÄ se to desilo kod nas? Desilo se.
Najvažnije banke su likvidirane, ove državne banke i buduće najave su, bar kad je reč o Svetskoj banci, oni kažu - daćemo mi 80 miliona dolara, evra, ne znam čega, ali je uslov da se preostale državne banke privatizuju, likvidiraju na neki način.
Četvrta faza koja se uvek javlja, to je strategija za redukciju siromaštva. Vlada već šest meseci govori o toj strategiji. Znači, kao na dlanu, svuda je isto. O tom konceptu su govorili mnogi eksperti i Svetske banke i MMF-a, kako se taj koncept primenjuje u svim zemljama. Ovde su nam predsednici Vlade, i pokojni Đinđić, i Živković i mnogi drugi ministri govorili da oni nikada neće pristati na jedan takav koncept, na takvu politiku. Svi su pristali i sve je to tako.
Ono što je najgore u svemu ovome, znači da Kori Udovički treba da izvršava naloge MMF-a, koji podrazumevaju još neka određena pitanja, a to su ključna, najvažnija pitanja domaće proizvodnje. Sve što je značajno profitabilno to će se ugasiti i to se danas dešava. Smanjenje socijalnih davanja, zar i to nije na dnevnom redu Srbije?
Evo, penzije. Danas su penzije sistemom obračuna, koje je nametnuo ministar finansija i hvali se sa tim, manje od prosečne plate 60%, a sve cene svih artikala se baziraju na prosečnoj plati. I, za dve godine ili za godinu dana, ako DOS opstane, biće penzija i 40% od prosečne plate. Zašto? Zato što više nema izvornih prihoda. Predsednik Vlade je pre nekoliko nedelja rekao da mi moramo da se odlučimo da li ćemo izdvajati 50 milijardi za penzije ili ćemo izdvajati za neki fond za razvoj.
Ne mogu da se prave nikakve paralele. To znači ili da ukinemo penzije ili neće biti razvoja. To je u najmanju ruku izjava veoma nesmotrena. Eliminisanje javnog sektora u privredi, i to se dešava. Evo najave restrukturiranja NIS-a EPS-a. To je najpogubnija stvar, i to će se desiti i sa DOS-om i sa ovakvim kandidatom, iako će ona sada biti guverner Narodne banke, ali poznato je njeno zalaganje. Ona je još uvek važeći ministar energetike. Kada je reč o Kori Udovički, kao kandidatu, u obrazloženju se kaže da je ona bila u Mozambiku, Bosni, Zimbabveu, pa zar je to neka preporuka, i kakva je to preporuka.
Jedno je sigurno, da je Kori Udovički bila najomraženiji ministar u Vladi Republike Srbije. Sećate se njene izjave, gde je govorila o tome kako penzioneri treba da prodaju stanove ako su trosobni, da bi platili struju. Ali, Vlada na neki način bar tako misli da će jednim udarcem ubiti dve muve. Jedna je smena Dinkića, a drugo je pomeriće Kori Udovički sa funkcije ministra energetike. Ali, i jedan i drugi potez je katastrofalan. Ako se misli da će se sa Kori Udovički obezbediti neka stabilnost, od toga nema ništa. MMF i Svetska banka biće ovde, a stabilnost će se održavati dok se misli da još uvek postoje te četiri milijarde evra ili dolara u slamaricama kod našeg stanovništva.
Iza toga, kada se to završi, kada se usisaju tih nekoliko milijardi, imamo scenario Argentine. Tu su mnogi poslanici govorili o tome, i ja sam i ranije govorio veoma često o tom scenariju. To je scenario koji se nama priprema, a samo da vas podsetim, u Argentini nekoliko meseci pred taj ekonomski slom ili krah, prosečna plata je bila 1.000 dolara, ali su cene za najelementarnije usluge, za najelementarnije stvari vezane za ishranu bile 1.500 dolara. Zato je taj slom došao.
S druge strane su poznati i podaci vezani za tu politiku MMF-a, koju Kori Udovički predstavlja. Oni su svojevremeno davali kredite Ekvadoru. Ljudi su tražili da te kredite ulože u proizvodnju, u kupovinu hrane. Oni su rekli ne, i to mora da ostane u našim trezorima, američkim trezorima. Kamata je bila 4%, a za ove namene su morali da uzimaju kredite od 12% na godišnjem nivou. Znači, naša sudbina je ta. Kori Udovički je najbolji predlog za nas sa aspekta da ova vlast što pre propadne.