Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, ministre Laloviću, poslanik Hranislav Perić predložio je amandman po kome uvećanje zarade po osnovu minulog rada treba da ostane kako je u sadašnjem zakonu, znači 0,5% za svaku navršenu godinu radnog staža. To rešenje je bilo na snazi do 2001. godine dok je bio na snazi Zakon o radnim odnosima, a onda izmenom seta zakona u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva, pre svega izmenom Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju, jer su se te odredbe nalazile u tom zakonu, pa i sve ove druge izmene dovele su do toga da nam se minuli rad obračunava za svaku navršenu godinu 0,4%. Naravno, obrazloženje je u to vreme bilo da je to vezano za način obračuna zarada plata i za činjenicu da je sada na snazi bruto plata.
No, nezavisno od svega, mi ćemo glasati za ovaj amandman, znači, SPS, po kome se obračun vrši – 0,5% za svaku navršenu godinu. Možda na prvi pogled ovo rešenje ne znači bogzna šta, ali ako uzmemo najelementarniju matematiku, za 20 godina radnog staža uvećanje bi bilo, ako bi se zadržalo sadašnje rešenje, 10%. Ako bi se izvršile ove izmene i dopune po vašem predlogu bilo bi 8%.
Na prvi pogled to ne znači možda ništa, ali u svakom slučaju, u ovom trenutku svaki dinar je za svakog zaposlenog veoma važan. Veoma je važan iz razloga što su naši poslodavci, naročito posle 5. oktobra, apsolutno bezdušni. Oni gotovo ništa ne poštuju.
Niti poštuju ugovor o radu, niti visinu plata, niti kako se isplaćuju doprinosi. Srbija je, kada je reč o tim novim poslodavcima, novim gazdama, kao na dlanu ista. Imamo brojne primere u Srbiji posle privatizacije kako se te gazde i ti poslodavci ponašaju.
Primera radi, evo novi vlasnik "Juhora" u Jagodini je odmah po kupovini ove firme smanjio plate svim zaposlenim radnicima za jednu trećinu. Tako se ponašaju i brojni drugi poslodavci, naročito novi tajkuni. Slična je situacija kada govorimo o Drakuliću. Kolike su plate u firmama gde je on vlasnik? Nijedna privatizacija u Srbiji nije urađena na pravi i valjan način. Sva preduzeća su prodata, takoreći, budzašto. Svuda, takoreći u svim firmama ljudi su otpušteni, plate su smanjene.
Danas kada govorimo o tim dobrim privatizacijama, nije dobra privatizacija "Sartida". Znate da se ministar Vlahović često hvalio, pa i svi drugi lideri DOS-a, da je to fantastična privatizacija, da su rezultati odlični. Međutim, činjenica je da se u "Sartidu" proizvodnja povećala pet puta, ali su se plate povećale samo dva puta.
Zato mi insistiramo da država garantuje što veća prava svim zaposlenim ljudima. Ovo je jedan sasvim mali korak, ali mislim da je u ovom trenutku i on veoma važan. Zato predlažem da se ovaj naš amandman usvoji.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi ostajemo da podržimo rešenje koje je u sadašnjem zakonu. Nije to rešenje najbolje. Tu se za otpremninu predviđa jedna trećina zarade za svaku navršenu godinu radnog staža. To rešenje je bolje nego ovo što predlaže ministar, gde se na neki način pravi neka simbioza, pa se do 10 godina ide na jednu trećinu, preko 10 godina na jednu četvrtinu.
Naravno, sva ova rešenja su daleko od onih rešenja koja su bila do 2000. godine, u vreme vlasti SPS-a. Samo da podsetim, u to vreme su ljudi koji su ostali bez posla, koji su bili tehnološki višak, preko 30 godina staža, mogli da budu na Zavodu za zapošljavanje do iznalaženja adekvatnog posla. Preko 25 godina staža je bila novčana naknada 24 plate. To su bila prava socijalistička rešenja, rešenja koja su bila u duhu potreba svakog čoveka koji ostaje bez posla.
Naravno, ovde je jedno rešenje u sadašnjem zakonu solomonsko, bolje nego ovo što ministar predlaže, ali ceo problem jeste u tome što se sva prava iz dana u dan, iz meseca u mesec smanjuju, a poslodavci su, kako rekoh u svom prvom obraćanju, stvarno bezdušni, niti vode računa o interesima radnika i zaposlenih, niti poštuju svoje ugovore koje su potpisali, ne poštuju čak ni ono kada su kupovali preduzeća. To je u Srbiji svuda, kao na dlanu, isto.
Privatizacija je bila pljačkaška. Mislim da je najvažniji zadatak ove skupštine da učini sve da dođe do revizije svih privatizacija. Jednostavno, danas u Srbiji od 1.300-1.400 privatizacija, bar je 1.000 izvršeno na taj način da je došlo do pljačke, do otpuštanja radnika, da svi ti ljudi koji su sada na ulici nemaju nikakvo rešenje.
Boraveći pre nekoliko dana u Rumi kolega Obradović i ja smo saznali kako je došlo do pljačke te opštine i najvećeg kombinata "Agroruma". Taj ugledni i značajan kombinat, gde je bilo 1.000 radnika, gde je bila mehanizacija, gde je bilo nekoliko desetina hiljada utovljenih svinja, goveda itd., Batić, Čović i Mihajlović su sve to pokupovali.
Mi smo u tom razgovoru sa građanima Rume... Bilo je malo neverice da su baš tako otvoreno išli. Rekli su za Čovića da nije on kupio taj deo farme, nego je kupila njegova žena. Kad je reč o Batiću i Mihajloviću, to su potvrdili. Kažu da je ministar često dolazio noću, ne znam zbog čega, valjda da uzme te tovljene svinje. Kada je reč o Batiću, kažu da je i on često tamo gost, naročito se druži sa predsednikom Trgovinskog suda.
Jednostavno, svi ti građani, a njih je bilo stotinu na tom skupu, rekli su kako je Ruma opljačkana. Prvo agrokombinat, ali i sve druge firme. Govorili su i o tzv. dobroj privatizaciji, o kojoj govori Vlahović, to je privatizacija "Rumagume". To je firma koja je prodata za 500.000 dolara, a kažu da je samo bilo 1.500.000 dolara. Gazda je odmah otpustio polovinu radnika. Tu je takva situacija.
Jednostavno, kakva je Ruma, takva je cela Srbija. Na primer, takva je i mala opština Rekovac, odakle ja potičem. Prodata su dva kombinata, odnosno dve firme su postojale sa 100 radnika i obe su prodate. Danas tamo niko ne radi, niko ne prima platu, jedna beda, jad, očaj, ali upravo iz tih razloga mislim da je veliki zadatak ove skupštine i svih političkih partija da se poništi privatizacija svuda gde se može, a može se na mnogim mestima, a po mom dubokom ubeđenju, reč je o takoreći hiljadu preduzeća i firmi.
Sada dolazimo, upravo zbog toga, do toga da je sada na dnevnom redu tranzicija. Ti lideri DOS-a su često govorili, a i danas govore neki da je bolna tranzicija, da je teška tranzicija, da treba izdržati. Pa, njima je lako. Ako su samo u ovoj privatizaciji uradili ono što su uradili u Rumi, onda možemo da znamo kakav je njihov položaj, kakva sredstva imaju, kakav kapital imaju, a kako je narodu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministre Laloviću, krajem 2001. godine donet je Zakon o radu, dakle, u vreme DOS-ovog režima ili bolje reći DS-a. Taj zakon je bio jedan od najgorih zakona koji je doneo DOS od 2001. godine pa sve do kraja svoje vladavine 2003. godine.
Da podsetim, tim zakonom su ukinuti de facto kolektivni ugovori, opšti i posebni, nije bilo obaveznosti, tim zakonom su ukinuta brojna prava svih zaposlenih ljudi, smanjene su otpremnine, novčane naknade, smanjena su plaćena odsustva, godišnji odmori i sve je to urađeno pod temom da je to reformski zakon, da je to dobar zakon, da će on doneti mnogo toga dobrog za sve zaposlene.
Naravno, to nije bilo tako, to je bio jedan od najgorih zakona, a taj zakon je donet glasom iz inostranstva, tačnije, tadašnji gradonačelnik iz Novog Sada glasao je iz Grčke, iz Soluna, i to je dokazano.
Početkom ove godine, imajući u vidu kakve posledice je imao Zakon o radu, uz jedno mukotrpno angažovanje, usvojili smo novi Zakon o radu. Mi nismo bili zadovoljni tim zakonom, pre svega, zbog toga što nema neposredne primene opšteg i posebnog i kolektivnog ugovora i zato što Vlada nije garant u zaključivanju sporazuma, ali ipak je taj zakon doneo određena poboljšanja kada je reč o novčanim naknadama, otpremninama, kada je reč o plaćenom odsustvu, godišnjim odmorima, pa i mnogim drugim stvarima.
Međutim, posle dva meseca ministar nam predlaže izmenu i dopunu ovog zakona. Jednostavno, mi možemo da razumemo da postoje odredbe koje su kontradiktorne i koje jednostavno treba promeniti, pre svega se odnose na članove 118. i 120. odnosno 189. i 190.
Kao i svi drugi Dosovi zakoni, pa i veći broj zakona koji se donose u Skupštini danas, svi zakoni su restriktivni, predstavljaju redukciju, smanjenje prava zaposlenih ljudi, nezaposlenih, ako je reč o ovom drugom zakonu, penzionera itd.
Primera radi, naša najveća primedba je vezana za uvećanje zarade po osnovu minulog rada. Tu smo zakonom u martu ili februaru, kada smo usvojili, na neki način izboksovali da minuli rad bude 0,5% za svaku navršenu godinu radnog staža. Ministar ponovo predlaže da se to vrati nazad na 0,4%. Možda naizgled izgleda da to nije neka značajna promena, međutim, u ovakvoj situaciji sve je važno, svaki dinar, sve je bitno i mislim da taj predlog nije bio dobar.
Sa druge strane, kada govorimo o tehnološkim viškovima, i otpremnine koje su predviđene ovim izmenama i dopunama svakako će biti manje. Mi smo, primera radi, za 30 godina staža imali nekih 10 plata, što je značajno poboljšanje u odnosu na zakon koji je važio tako reći do juče, do marta, ali ovim izmenama, ako pravimo neku paralelu sa 30 godina staža, tu je bilo nekih 8,5 plata. Mislim da za ministarstvo i za vladu nije toliko bitno, a vrlo je važno za svakog zaposlenog koji ostaje bez posla da može da ima ovaj deo otpremnina, koje bi bile ipak bolje i više nego po predlogu ministra ili Vlade Srbije.
Kada govorimo o dobrovoljnim davaocima krvi, ovo vezano za dobrovoljno davalaštvo, tri dana de fakto je dobro rešenje i ministar mora da zna da su dobrovoljni davaoci krvi u Srbiji službenici i radnici, 90% su ti ljudi. Ako je reč o radnicima u neposrednoj proizvodnji, kako smo ranije pričali, njima su veoma bitna dva slobodna radna dana, pored tog dana kada daju krv.
Isto se odnosi i na službenike. Jednostavno, imao sam prilike da razgovaram sa nekoliko lekara koji rade u transfuziji. Oni su to i te kako dobro pozdravili i rekli su da je to rešenje dobro, tako da ćemo imati priliku na odboru da ovo rešenje zadržimo ili ako bude neka redukcija da bude sasvim minimalna.
Međutim, ono što je zanimljivo i što je interesantno za ovu vlast, a bilo je interesantno i za onu prethodnu, svi zakoni koji su doneti u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva bili su veoma restriktivni po sve ljude.
Dakle, kada je reč o ovom zakonu, restrikcije, smanjenja prava, vezana su za zaposlene ljude, a kada je reč o Zakonu o zapošljavanju te restrikcije i to smanjenje odnosi se na ljude koji ostaju bez posla ili koji traže posao.
Kada je reč o penzionerima odnosi se na Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Primera radi, ako bismo opet napravili neku analizu svih tih zakona koji su doneti nekoliko godina unazad, evo Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, imali smo podizanje starosne granice na 63 godine za muškarce, žene na 58 godina.
Usvojena je tzv. švajcarska formula, gde imamo usklađivanje penzija na tromesečnom nivou sa 50% rasta troškova života i 50% rasta plata. Mi smo danas došli u situaciju da prosečna penzija bude 60% od prosečne plate, ali imamo još i gorih najava kada je reč o ovoj oblasti.
Kada govorimo o obračunu penzija imali smo situaciju npr. do 2002. godine da se penzije obračunavaju za 10 najpovoljnijih godina. To je izbrisano i sada se penzije obračunavaju za celokupan radni staž, znači 30 i 35 godina.
Znači, apsolutno restrikcija. Zakon o radu, o kojem sam malopre govorio, taj zakon je bio izuzetno restriktivan, i kada govorimo o otpremninama, i novčanim naknadama, i godišnjim odmorima, i svim ovim stvarima koje su bitne za sva zaposlena lica.
Kada govorimo o Zakonu o zapošljavanju, to je jedan od veoma bitnih zakona koji zaokružuje ovu oblast radnog i socijalnog zakonodavstva, sećamo se da je tu bilo apsurdnih situacija, da je tu bilo apsurdnih predloga. Znamo neku odredbu gde se kaže da je nezaposleno lice dužno da aktivno traži posao, a istovremeno smo imali odredbe gde se kaže da mora svakoga dana da bude kući na određenom mestu i u određeno vreme. Znači, to je jedna neverovatna stvar.
Sa druge strane, upravo tim zakonom brisanje iz evidencije nezaposlenih lica bilo je veoma lako. Mislim da je to i danas na snazi, gde se kaže da neko može da se izbriše iz evidencije nezaposlenih lica posle devet meseci ako mu se ponudi bilo koji posao.
Svaki posao do tri meseca je bio odgovarajući u stepenu stručnosti i zanimanja. Posle šest meseci samo u zanimanju, a posle devet meseci je svaki posao odgovarajući i tako npr. lekarima se mogao ponuditi bilo koji posao i takav posao je bio odgovarajući, profesorima, ekonomistima, pravnicima, i ti ljudi koji bi u tom trenutku odbili posao faktički bi bili brisani iz evidencije, i ono što je najgore, do ponovnog upisivanja u evidenciju ostajali bez zdravstvenog osiguranja.
Znači, ukupno gledano svi ovi zakoni u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva su bili izuzetno restriktivni, izuzetno rigidni po sva zaposlena lica, penzionere i nezaposlena lica. Sada upravo dolazimo do toga šta su reforme u prethodnom režimu, Dosovom, a šta su reforme kada je reč o sadašnjoj vladi.
Sve te reforme su navodno bolne, sve te reforme treba izdržati, a iza toga će doći bolji život. Duboko sam uveren da od toga nema ništa, da sve reforme koje se sprovode jesu bolne, a da će život ovih građana, dok se ovakvi zakoni donose, biti još gori i još lošiji.
Jednostavno, mislim da se i ministar Lalović nalazi u jednom začaranom krugu kada je reč o međunarodnim finansijskim organizacijama. Međunarodne finansijske organizacije, pre svega MMF i Svetska banka, stalno zahtevaju od Vlade Srbije, od resornih ministara na neki način, da otpuštaju radnike, bilo putem privatizacija, bilo putem restrukturiranja.
Smanjuje se broj zaposlenih, a kada se smanjuje broj zaposlenih dolazi do smanjenja izvornih sredstava, do smanjenja sredstava koja idu iz doprinosa, a znamo da stabilnost svih fondova, penzionog fonda, fonda za slučaj nezaposlenih lica, svih fondova, pa i zdravstvenog fonda, naravno, vezana je za doprinose i za ta izvorna sredstva.
Ukoliko tih izvornih sredstava nema dolazi do određenih dotacija iz budžeta, ali to je opet jedna zamka, jer veoma često međunarodne finansijske organizacije, pre svega MMF i Svetska banka, zahtevaju da se ovi fondovi ne popunjavaju iz budžeta.
Onda dolazimo do situacije da ćemo možda doći u takvu priliku i u takvu situaciju da se jednostavno penzije isplaćuju samo u onoj meri u kojoj ima izvornih sredstava i to je najstrašnija stvar.
Znači, suština cele ove priče jeste broj zaposlenih i zato sa pravom postavljamo pitanje, kada govorimo o restrukturiranju javnih preduzeća, da li je moguće da treba otpustiti 20.000 iz EPS, 10.000 iz "Telekoma", ne znam koliko hiljada iz NIS-a, jer u takvoj situaciji, ako nemamo zaposlene ljude koji primaju plate, nećemo imati ni ove fondove. Videli smo šta će dalje preduzeti međunarodne finansijske organizacije.
Uostalom imamo brojne primedbe u našem okruženju, u mnogim zemljama, pa i u Latinskoj Americi, iako to ministar Dinkić veoma često govori, da mi nećemo ići tim putem. Bojim se da je to neminovnost, ukoliko slepo radimo po onome kako nam propiše MMF i Svetska banka, da ćemo doći u jednu tako nezavidnu situaciju da jednostavno zbog masovnog otpuštanja nećemo moći da isplaćujemo ni penzije, niti da imamo dobro zdravstveno osiguranje, niti da popunimo fond kada je reč o nezaposlenim licima.
Iz tih razloga i ministru Laloviću bih preporučio da se malo mane svih tih zahteva MMF i Svetske banke, jer jednostavno mnoge zemlje u okruženju nisu mnogo vodile računa o zahtevu MMF i Svetske banke. Najbolji primer jeste Slovenija, iako nerado pričam o Slovencima, ali oni su i te kako vodili računa o svemu onome što je državni i nacionalni interes.
Zahtev međunarodnih finansijskih organizacija u velikom broju zemalja uvek je išao tim putem. Dakle, izvršiti ad hok privatizaciju, a mi i danas imamo ovde u Skupštini veliki broj zagovornika da je najvažnije što pre izvršiti privatizaciju, a mi znamo da je privatizacija u Srbiji bila opšta pljačka. Nema dana da kod svih poslanika SPS ne dolaze pisma gde se konkretni ljudi javljaju i govore o tome kako je njihovo preduzeće opljačkano.
Cela Srbija kao na dlanu je ista ili bar 95% preduzeća je privatizovano na taj način što su preduzeća prodata za male pare, što su ljudi otpušteni, što nove gazde i novokomponovani bogataši nikada nisu poštovali ugovor. Ne znam da li ima 5% u Srbiji situacija ili slučajeva, gde je gazda, novi vlasnik ispoštovao ugovor, da je isplatio plate, da nije prodao više od 10% svog kapitala ili da je izvršio svoje obaveze kada je reč o socijalnom programu.
Stoji činjenica da nijedan socijalni program u Srbiji nije dobar. Nije dobar socijalni program ni Duvanske industrije. Ti ljudi koji su uzeli 40.000 evra, 30, 50, i te pare se potroše za nekoliko godina, a kada čovek ima više para brže ih troši, a iza toga svi ti ljudi nigde neće naći posao. Uostalom, sve te strane gazde da nemaju interes, oni ne bi davali i neke pozamašnije svote kada je reč o otpuštanju radnika.
Znači, u ovoj zemlji je i Drnovšek negde 2001, 2002. godine govorio našim političarima, tada DOS-ovim liderima, da ne treba da žure sa privatizacijom, da ne treba da prodaju ništa što je važno za državu i narod, a oni su prodali sve. Ta prva situacija vezana za privatizaciju svih firmi u Srbiji pokazuje da se mnogima žurilo, a mislim da je to nepotrebno i da treba privatizovati samo ono što je dobro, što je u interesu svih zaposlenih, a ne privatizovati nešto pošto-poto, a iza toga svi ljudi ostaju bez posla.
Plate nigde nisu povećane. Govorimo o Sartidu, a sada bivši ministar Vlahović često hvali, Sartid je super, odlično je. U Sartidu je proizvodnja povećana petostruko, ali plate su negde u proseku 15.000 - 16.000, negde na nivou 200 evra. Znači, neće ni strani gazda dati više za neki rad koji je vredan da se plati. On će platiti onoliko koliko plaća u svom okruženju.
Ono što je važno kod ovih međunarodnih finansijskih organizacija, a što bi trebalo da ima u vidu ministar Lalović, paralelno sa takvom pljačkaškom privatizacijom dolazi do zahteva da se povećaju cene struje, komunalija, telefona, svih stvari koje su i te kako važne za ovu zemlju. Uvek je u tom procesu i sastavni deo tog procesa je bankrot privrede i banaka.
Zar se u ovom našem društvu sve to nije desilo? Upravo se to desilo. Navodno, posle svega toga, polazi neka strategija za redukciju siromaštva i posle te strategija siromaštvo nije uopšte manje, sve je veće i bojim se da će biti još veće.
Zato je imperativ i najviši zadatak svake vlasti da bude odgovorna, da zna šta je njen interes, a interes svake države, kada je reč o ekonomiji i socijalnoj politici, jeste da brine o svojim građanima. Mislim da je na delu jedna takva politika danas u Srbiji, kao što je bila i 2003. godine, da država treba da ima što manje problema sa svojim građanima. Jednostavno, neka misle oni šta će sa sobom, neka idu na tržište, neka se snađu i, naravno, teško ko može da se snađe u ovakvoj situaciji.
Ko danas može u Srbiji da nađe posao posle 45 ili 50 godina. Nije važno šta je po struci. Ovi mladi ne mogu da nađu posao. Znači, država mora da ima jasnu strategiju oko toga i ta strategija mora da bude i u okviru zakona koji se donose u ovoj skupštini. Mislim da se, kada govorimo o svim ovim ministarstvima koje pokriva Ministarstvo za finansije, poljoprivredu, pa čak i ovo Ministarstvo za rad i zapošljavanje, da se ne vodi dovoljno računa o tome.
Jednostavno, važno je doneti zakon, smanjiti prava svih zaposlenih lica, smanjiti prava penzionera, smanjiti prava građana kada je reč o zdravstvenoj zaštiti i onda je država dobra, jer ima veoma mala ili niska izdavanja. Naravno, kada je reč o SPS, to ne može da bude dobar put i mi naravno celu situaciju vidimo drugačije. Smatramo da država mora da bude garant najvažnijih prava za sve građane i za sve ljude u ovoj Srbiji, a danas nije tako. Toliko i hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi potpredsedniče, progon predsednika Slobodana Miloševića i njegove porodice traje od 5. oktobra do današnjeg dana. Progon vrše oni, u ovom trenutku, pre svega iz razloga da na taj način oslabe maestralnu odbranu Slobodana Miloševića u Hagu, naravno, opet, uz debelu pomoć spoljnjeg faktora, stranog faktora, i za dobre dolarske svote. Progon vrše i iz lične mržnje i nerazumne osvete.
Sa druge strane, ništa ne čine da se taj progon prekine, oni koji se boje da im neko ne prebaci da su na strani Slobodana Miloševića, opet bezrazložno. Ali, ono što svi treba da znaju, a što zaboravljaju, jeste da je 5. oktobar davno prošao, da su silna obećanja izneverena, počev od onih 6,5 milijardi, do boljeg života, da danas u Srbiji čak i kod ljudi koji su glasali protiv SPS-a i Slobodana Miloševića nema više naboja.
Po našim anketama, gotovo polovina tih birača, DOS-ovih birača, sa simpatijama i sa puno razumevanja prate odbranu Slobodana Miloševića u Hagu. A, jedan veliki broj tih birača kaže da je to vreme 90-tih godina bilo bolje nego što je sada. Danas je mnogo više gladnih i obespravljenih, pet godina posle 5. oktobra.
Ali, ono što mi želimo da kažemo, odnosno predložimo većinskoj Srbiji, većinska Srbija je patriotska Srbija, jeste da se prekine sa ovim političkim progonom predsednika Miloševića i njegove porodice i da se okrenemo ključnim državnim i nacionalnim pitanjima, a to su - opstanak Srbije, opstanak savezne države, odbrana Kosova i Metohije, brži ekonomski razvoj, ali i odbrana i pomoć svim optuženima u Hagu.
Zašto je Hag važan? Hag je važan zato što se u Hagu vrši pokušaj prekrajanja i falsifikovanja istorije U Hagu nas optužuju i za balkanske ratove, za Prvi svetski rat, za Drugi svetski rat, za raspad bivše Jugoslavije. Znači, nije reč o individualnoj krivici, već je to opšta krivica. Biće to opšta krivica. Optuženi su svi državnici, počev od Ilije Garašanina do Slobodana Miloševića. Optužene su institucije, vojska, vlada, predsednik države, jedan, drugi, optužuju se i Srpska akademija i Srpska pravoslavna crkva.
U Hagu je sve farsa. Slobodan Milošević na brilijantan način govori o istini, o događajima koji su se dogodili na prostoru bivše Jugoslavije u periodu od 1990. do 2000. godine. A, istina je da su ratove započeli drugi, da su ih pokrenule moćne sile, pre svega Nemačka i Amerika, i separatistička rukovodstva Hrvatske, Slovenije, pa i Bosne.
Istina je da humanitarne katastrofe na Kosovu i Metohiji nije bilo, da je ona nastala tek NATO bombardovanjem. Istina je da su Albanci imali sva prava osim prava na državu, a to upravo sada traže, to pravo. Istina je da je međunarodna zajednica imala nečasnu ulogu u jugoslovenskoj krizi, počev od sakrivanja izveštaja generalnog sekretara UN Butrosa Galija, u kome se kaže da je Srbija, odnosno SRJ, ispunila sve uslove vezane za Bosnu, a zbog toga su nam uvedene sankcije, pa do režiranih i montiranih događaja u Račku i Markalama, koji su imali za posledicu bombardovanje i Jugoslavije i Republike Srpske, i to sa radioaktivnim bombama. A znate koje su danas posledice svega toga.
I, te reči Slobodana Miloševića potvrđuju svi, ugledni državnici i političari, počev od Džejmsa Bejkera, bivšeg ministra spoljnih poslova i državnog sekretara Amerike, koji je rekao da međunarodna zajednica ništa nije učinila da se sačuva Jugoslavija, do lorda Ovena, lorda Karingtona, koji su rekli da je preuranjeno priznanje dovelo do rata na ovim prostorima.
Tu istinu potvrđuju i Franjo Tuđman, i Izetbegović, ali, evo, poslanici DS-a pričaju drugu priču. I, to je najstrašnije.
I, sada kada govorimo o Hagu, pa nama Džefri Najs i Karla del Ponte nisu potrebni, pa sve što govori Karla del Ponte, Džefri Najs, pa to govore Čeda, Beba, pa bogami i Gordana Čomić.
Šta oni kažu? Evo šta kažu - iza svakog ćoška viri ratni zločinac, Memorandum je kriv za sve, kao da je Srbija bila ravnopravna 1986. godine; Ustav iz 90-te je bio radikalan i doveo je do ratova, kakva glupost; da smo mi u balkanskim ratovima anektirali Kosovo i Metohiju. To je ista priča. Sve što govori Karla to govore i ovi ljudi. Naravno, tu su i svi ovi strani plaćenici, nevladine organizacije, navodno nezavisni analitičari, eksperti, špijuni, svi su oni na toj strani.
Ali, Slobodan Milošević je glavna meta zato što njegovom odbranom sve ove optužbe padaju. Mi smatramo da ovu rezoluciju treba usvojiti, da će većinska Srbija podržati ovu rezoluciju i da će pokazati razumevanje.
Uostalom, želim da podsetim - čitav DOS-ov režim posle 5. oktobra pustio je na slobodu 2.000 šiptarskih terorista, osuđenih, sa dokazanim krivicama.
Pa, to je bilo najveće omalovažavanje ovoga naroda. I, mi ništa ne očekujemo od onih koji su izručili Slobodana Miloševića. Sasvim je sigurno da će oni jednoga dana odgovarati. Što kasnije i što budu stariji biće im teže, ali želimo da im poručimo da se manu mržnje, jer kod njih je velika mržnja prema Slobodanu Miloševiću.
Lično sam shvatio zbog čega je ta mržnja. Mržnja je pre svega zbog toga što je Slobodan Milošević bio superioran na političkoj sceni Srbije. I ne samo Srbije, svuda u svetu. Slobodan Milošević je bio superioran i dominantan u znanju i u državničkom nastupu.
A kakva je danas Srbija? Ako izuzmemo nekoliko političara, svi ostali su autsajderi, ljudi nedorasli da vode i stranke, a kamoli državu. Danas je takva Srbija.
Otuda ta mržnja. Mislim da je nepotrebna i da se ništa time ne dobija. I, ono što je još važno i što želim da kažem jeste da nam ne treba naknadna pamet, kada govorimo da ovu rezoluciju treba usvojiti nama ne treba naknadna pamet koju npr. ovih dana širi Nebojša Čović.
Nebojša Čović kaže kada je reč o ulozi međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji, kada je reč o položaju Srbije, kao najbolji socijalista, a tako je on govorio i 90-tih godina, tako smo mi govorili i to je tačno. Ali, posle 5. oktobra, sećate se šta je govorio i Nebojša Čović, i svi lideri DOS-a, pitanje Kosova i Metohije je samo pitanje demokratije. Pitanje opstanka zajedničke države je samo pitanje demokratije. Pitanje boljeg života je takođe pitanje demokratije.
Pa, da li se ijedno pitanje od ovih najvažnijih rešilo posle 5. oktobra? Ništa se nije rešilo. Na Kosovu je situacija još gora nego što je bila do 2000. godine. Opstanak zajedničke države je ugrožen do kraja.
Bolji život, kakav bolji život? Danas je u Srbiji više gladnih nego svih 10 godina, od 1990. do 2000. godine. Sve je to istina. Zato mi i predlažemo da se usvoji ova rezolucija. Jer, pored svih ovih političkih argumenata, za šta je optužena porodica Slobodana Miloševića? Profesorka Marković - zbog podstrekivanja podstrekača. Glupost. I ovo oko Marka Miloševića, govorio je Vučelić, mislim da je stvarno bez ikakvih argumenata.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, ministre Laloviću, mi se jasno zalažemo za neposrednu primenu opšteg i posebnog kolektivnog ugovora na sve poslodavce, znači i na one u privredi. Tvrdnja ministra Lalovića da, ako se usvoji ovaj amandman i amandman gde je Vlada neposredni učesnik u zaključivanju ugovora, da će to odvratiti strane investitore od investicija, jednostavno, ne stoji, bar po našem mišljenju.
Najvažnije za strane investicije jeste politička stabilnost, stabilnost institucija i vladavina prava. Uostalom, mi smo imali Zakon o radu, važeći, današnji zakon, gde su poslodavci bili "sve", gde zaposleni nisu imali takoreći nikakva prava, pa nije bilo nikakvih investicija, ako ne računamo jedino ove pare koje su došle i otišle u budžet, od prodatih firmi.
Znači, najvažnija je politička stabilnost, stabilnost institucija i vladavina prava. Ali, imali smo situaciju da je prethodna Vlada bila Vlada bez kredibiliteta. Zašto? Kakva politička stabilnost, kakva stabilnost institucija, kakva vladavina prava?!
Jedan potpredsednik Vlade je razrešen i smenjen zbog špijunske afere, drugi potpredsednik Vlade je smenjen zbog seks afere, ministar je smenjen zbog gaženja pešaka na ulicama Beograda, pola Vlade se družilo sa kriminalcima, pili viski u Šilerovoj, tako tvrdi Nebojša Čović, puteve je asfaltirala mafija. Kažu da mafija postoji u svim državama. Mafije ima i u Americi, ali nikada nisu Laki Lučano i Al Kapone asfaltirali puteve u Americi!!!
(Predsedavajući: Gospodine Bušetiću, molim vas da govorite o amandmanu.)
Govorim o amandmanu, potpredsedniče. Govorim o tome da je najvažnije za strane investitore pitanje političke stabilnosti, stabilnosti institucija i vladavine prava, a sve je to izostalo.
Govorim i za današnje vreme. Kakva je situacija danas?
I danas je situacija veoma teška, nema političke stabilnosti. Ljudi iz prethodne Vlade, iz prethodne vlasti, Čeda Jovanović, Beba Popović, orkestrirano i horski napadaju najvažnije srpske institucije: crkvu, vojsku, Srpsku akademiju, a u svemu tome i debelo potpomažu i političari i mediji.
Kako to rade političari?
Naši najistaknutiji političari samo govore o međunarodnim obavezama naše zemlje, navodnim. Neka bude i da postoje te obaveze. Da li je iko u Srbiji, od predsednika savezne države, ministara, rekao o međunarodnim obavezama međunarodne zajednice?
Zašto Solana ne sprovede neposredne izbore u Crnoj Gori? Svi znamo da Solana to može da naredi za pola minuta. Zašto se ne sprovodi Rezolucija 1244? U tom kursu deluju i svi naši mediji, takoreći svi? Šta oni pišu, šta govore? Na dnevnom redu su samo afere, skandali, laži, u svim novinama, i u Kuriru, u Novostima, i na svim televizijama!
Evo i Bogoljub Karić, on je ovih dana preuzeo ovaj "Otvoreni studio", ovo što finansira Soroš, a istovremeno se deklariše da je za srpske domaćine! Zar neko misli da je srpski domaćin za Soroša, za Međunarodnu kriznu grupu?!
Prema tome, bez te opšte političke stabilnosti i bez toga da svi budu na tom zadatku, i političari i mediji, nema sreće za Srbiju. Ali, mi se duboko nadamo da u Srbiji postoje političari, tačno da ih je malo, koji ozbiljno misle o ovoj državi, koji dobro misle ovoj državi. Upravo iz tih razloga, ostajemo da se nadamo da nije sve propalo, "kad propalo sve je", kako reče veliki pisac.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, zalažemo se da Vlada Srbije bude obavezni učesnik u zaključivanju opšteg kolektivnog ugovora. To za nas nije neko novo rešenje.
To rešenje je kod nas bilo sve vreme naše vlasti, od 1990. godine do 2001. godine. Ukoliko Vlada ne bude učesnik u zaključivanju opšteg kolektivnog ugovora, nećemo imati kredibilne učesnike.
Ne možemo danas da govorimo o kredibilitetu sindikata, donekle samostalni sindikat, iako mi nismo najzadovoljniji radom rukovodstva Samostalnog sindikata. Ako govorimo o ovim drugim sindikatima, Branislav Čanak i sindikat "Nezavisnost" uopšte nisu reprezentativni.
Ovih dana, po našim informacijama, Branislav Čanak prikuplja neke potpise od seljaka, od poljoprivrednih proizvođača; jedno 50.000 takvih poti jer se radi o amandmanu na član 243. i onda će nezavisni sindikat biti reprezentativan.
Vi znate, poljoprivredni proizvođači nisu ni čuli za nezavisni sindikat, a daleko od toga da ga podržavaju, jer svi mi znamo angažovanje Branislava Čanka. On je isto što i Nataša Kandić, Sonja Biserko i Biljana Kovačević-Vučo: svi su bili na istom zadatku od 1990. godine, pa do današnjeg dana.
Ako govorimo o udruženju poslodavaca, da li imamo reprezentativna udruženja? Pa takoreći mi ih nemamo. Postoji jedna unija sa 10-15% pokrivenosti kada je reč o članstvu. Naravno, tu se na velika vrata gura Bogoljub Karić kao predsednik nekog fantomskog "udruženja industrijalaca".
Ministar Lalović nije ovde, upozorio bih ga, može Bogoljub Karić da prevari Lalovića, pa Slobodana Miloševića, našeg predsednika, sto puta je prevario. Koristio je sredstva Fonda, koristio je razne kredite, ali umesto da gradi fabrike na Kosovu i Metohiji, on je pravio vile na Dedinju! To je istina!! U Srbiji danas sve je moguće!
Znači, u tim uslovima kada nemamo kredibilnih udruženja poslodavaca, kada su sindikati sumnjivi kada je reč o zaštiti zaposlenih ljudi, Vlada mora da bude garant minimuma prava svih zaposlenih. Mi se koncepcijski duboko razlikujemo od predlagača, to je istina i on je to sinoć govorio na televiziji.
Ministar Lalović potiče iz onog DOS-a od 2001. godine. Znate kakva je njihova deviza bila – samo tržište, tržište će sve da reši.
Tržište ništa nije rešilo! Mi smo svedoci, nekoliko godina unazad, da tržište ništa nije rešilo u okolnim zemljama.
Ko nameće taj koncept? Pre svega, nameće MMF i Svetska banka. U svim zemljama i kod nas u Srbiji, u prethodne tri godine, od 5. oktobra, odigralo se na isti način. Bilo je nekoliko faza tog koncepta:
– prva faza je rasprodaja preduzeća. Bila je rasprodaja preduzeća i nijedna prodaja nije bila dobra. Čak ni one prodaje kao što su cementare, nisu bile dobre prodaje, jer je smanjen broj zaposlenih npr. u cementari u Paraćinu, sa 2.800 na 700 radnika. Onda nema para ni za penzijske i zdravstvene fondove, ni za poreze. Smanjen je broj radnika.
– druga faza je, navodno, tržišno utemeljenje cena, eufemizam za veliko povećanje cena i struje i komunalija. Znate da je sve poskupelo deset puta.
– treća faza je liberalizacija tržišta kapitala, gde, navodno, investitori dolaze. Niko nije došao od investitora, ako ne računamo ove prodaje pri čemu su pare otišle u budžet i potrošene, a sve je praćeno samo likvidacijom banaka i bankrotom privrede. Znači, taj koncept se pokazao neispravnim. Moguće je ići sa drugim konceptom kakav je u Sloveniji, kakav je u nekim drugim državama. Ministar Lalović duboko nije u pravu kada insistira na ovom konceptu.
Da završim kada je reč o amandmanu.
Mi se zalažemo da Vlada Srbije bude "obavezni učesnik" u zaključivanju opšteg kolektivnog ugovora, jer to je najbolja garancija za minimum prava zaposlenih ljudi.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, u ovom članu 125. kaže se da zaposleni ima pravo na isplatu zarade i naknade zarade za vreme odsutnosti sa rada zbog privremene sprečenosti za rad po propisima o zdravstvenom osiguranju koju je bio dužan da isplati poslodavac, u skladu sa ovim zakonom, za poslednjih devet meseci pre pokretanja stečajnog postupka. To je rešenje po predlagaču, u ovom zakonu.
Mi smo predložili da zaposleni ima pravo na naknadu bolovanja i zarade za period za koji mu naknada i zarada nisu isplaćeni, znači sve vreme, i to može da bude godinu dana, 18 meseci.Naše je mišljenje da je čitav ovaj član nejasan, a pogotovu ova odredba, da su predložena rešenja nepravedna, da se isplata neisplaćenih zarada kod preduzeća u stečaju ograniče na devet meseca pre pokretanja stečajnog postupka.
Znači, zalažemo se da radnik, čije je preduzeće u stečaju, dobije sve neisplaćene zarade i naknade. Ovde je još jedna stvar nejasna. Ko će vršiti isplatu? Da li će to vršiti poslodavac, da li će vršiti Zavod za zdravstveno osiguranje ili neko treći? Ako je reč o poslodavcu, on ima obaveze kada je reč o bolovanju samo za mesec dana, a preko mesec dana sve isplate vrši Zavod za zdravstveno osiguranje.
Da li neko može da nametne obavezu Zavodu za zdravstveno osiguranje da isplaćuje i ove naknade? Poznato je po zakonu da Zavod za zdravstveno osiguranje plaća bolovanje i onim firmama koje ne isplaćuju plate. Ali, u trenutku kada neka firma ode u stečaj, tu Zavod za zdravstveno osiguranje nema nikakvu obavezu. Najverovatnije da su predlagač, Vlada, ministar, ovde mislili da će ova sredstva isplatiti Nacionalna služba za zapošljavanje, i to je jedino moguće rešenje.
Ako je tako, onda mi smatramo da je ovaj naš predlog veoma umesan. U praksi Evrope, kada je reč o ovim situacijama, te nadoknade se vrše za period od devet meseci najmanje do 18 meseci. Zašto tu nismo uzeli ovo rešenje koje je najpovoljnije za zaposlena lica i lica koja će ostati bez posla, jer preduzeće, firma odlazi u stečaj.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, gospođica Nataša Jovanović nije u pravu kada kaže da Bogoljub Karić ima 300.000 evra mesečno. On ima 300.000 evra dnevno, a državi ne daje ništa, nema dividende za državu, pa prema tome kada država nema, onda nemaju ni radnici, i zaposleni i nezaposleni, onda su dobrim delom i fondovi prazni, i zbog Bogoljuba Karića i sličnih Bogoljubu Kariću.
Kada je reč o ovom amandmanu, a radi se o potraživanju zaposlenih u slučaju stečajnog postupka, radi se o članu 126, mi smo predložili da naknada štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora bude u punom iznosu, bez obzira da li je preduzeće u stečaju. Predložili smo da otpremnina zbog odlaska u penziju treba da iznosi tri prosečne zarade, a ne tri minimalne zarade, i da se naknada ovih šteta isplaćuje po sili zakona, a ne kako je to predloženo stavom 4. ovog člana.
Želim da podsetim o čemu se radi. U tački 4) prethodnog člana kaže se: "Naknada štete na osnovu odluke suda donete u kalendarskoj godini u kojoj je pokrenut stečajni postupak, zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja, ako je ta odluka postala pravnosnažna pre pokretanja stečajnog postupka." Ta naknada štete predviđena je narednim članom, tj. članom 126. o kome govorim: "Naknada štete iz člana 125. stav 1. tačka 4) ovog zakona isplaćuje se u visini polovine naknade utvrđene odlukom suda." Ovo rešenje je neodrživo. Ko može pravnosnažnu presudu da promeni i gde je tu pravna sigurnost.
Ima dosta grešaka u Predlogu zakona, prosto neodrživih, a počev od člana da dokazivanje da nije bilo diskriminacije pada na tuženog i mnogo drugih rešenja. A videćemo i u članu 158. kada je reč o višku zaposlenih, jednostavno, rešenja koja su pravno neutemeljena i neodrživa. Zato smatram da je ovaj naš amandman dobar i očekujem da će dobiti podršku u danu za glasanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član zakona 158. je veoma važan. Istina je da predlagač u ovom članu nudi bolje rešenje nego što je u važećem zakonu, jer kada bismo ove novčane naknade izračunali, to bi bilo povoljnije u odnosu na važeći zakon.
Važeći zakon je predviđao od dve zarade do pet plata za slučaj tehnoloških viškova. Ova rešenja su nešto bolja, međutim, čitav član je veoma konfuzan zbog svega što je moguće, pošto je ovde osnovni kriterijum radni staž, da neko sa 10 godina radnog staža ima veću novčanu naknadu nego neko ko ima 11 godina staža. Mislim da predlagač ne sme da napravi jednu ovakvu grešku.
S druge strane, naše rešenje je još povoljnije, jer smo mi predložili da se za svaku godinu računa polovina zarade, tako da bismo, ako bi ministar prihvatio naš amandman, imali rešenje koje je približno rešenju koje je važilo do 2001. godine, kada smo imali i 24 plate za radni staž preko 25 godina. Ovako, sa ovim rešenjem, do 20 godina, ako bi se prihvatio naš predlog, imali bismo 10 plata, za 32 godine staža 16 plata, nepovoljnije nego što je bilo do 2001, ali povoljnije nego u postojećem predlogu.
S druge strane, za nas je neprihvatljivo da se ova novčana naknada ili otpremnina računa za vreme provedeno samo kod poslednjeg poslodavca. To je kolega u prepodnevnoj raspravi govorio, mi smo to govorili na Odboru. Skoro je neverovatno da neko radi 20 godina kod jednog poslodavca, onda radi tri ili četiri godine kod drugog poslodavca i njemu se računaju samo ove zadnje tri ili četiri godine.
Želeo bih da podsetim, ovo je veoma važan član zakona, kada govorimo o tehnološkim viškovima, o mogućnostima otpuštanja radnika, da smo to ranije regulisali na mnogo bolji način, da je poslodavac bio u obavezi da ponudi prekvalifikaciju, dokvalifikaciju, neko drugo radno mesto, da su kriterijumi, kada se odlučuje o tehnološkom višku, bili veoma jasni i precizni i da se sve računalo, i rezultati rada, radno iskustvo, i složenost posla, i imovno stanje zaposlenog, i broj dece na školovanju, i broj dece uopšte i mnogi drugi kriterijumi. Sve te kriterijume uvek je dobro zapisati u zakonu, jer poslodavac, ako tih kriterijuma nema u zakonu, može u svom opštem aktu da uradi po svom nahođenju.
Kada govorimo o zaštiti invalida rada i učesnika rata, sve je to bilo regulisano tokom 90-tih godina, kada je bio Zakon o radnim odnosima. Podržavamo amandman koji se odnosi na prethodni član, mi najbolje znamo da je ovu zemlju trebalo braniti, to je bila naša državna politika i naša partijska politika. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog ovog zakona je svakako bolji od važećeg zakona, ako ni zbog čega, zato što imamo silna unapređenja vezano za plaćena odsustva, godišnje odmore i za bolju zaštitu radnika kada je reč o zaštiti invalida rada. Tu nije potpuna zaštita, ali svakako da je ovaj predlog zakona bolji od važećeg zakona.
Ono što ga ne kvalifikuje da bude zakon po našoj meri, pre svega, to je nemogućnost neposredne primene kolektivnog ugovora i to što Vlada neće učestvovati u zaključivanju ugovora. Neverovatno je da postoje određeni članovi i u ovom zakonu koji nude takoreći ista rešenja ili čak gora rešenja nego u važećem zakonu o radu. Takav slučaj je upravo sa članom 179. koji govori o otkazu od strane poslodavca.
Ovde se takoreći ništa nije promenilo. Svi oni uslovi koji su utvrđeni važećim zakonom, zapisani su i u ovom zakonu, jedino što su tačka 1) i tačka 2) spojene i sada imamo otkaz od strane poslodavca ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, odnosno ako ne pokazuje potrebna znanja.
Naš predlog je, imajući u vidu da ocene rezultata rada i potrebnog znanja daje poslodavac i da to može da bude sasvim subjektivno, da prethodno mišljenje daje određena komisija.
Naš predlog je da komisija bude jedan zajednički organ, gde će članove predložiti kako poslodavac, tako i predstavnici sindikata.
Ovde smo posebno imali u vidu situaciju da je u Srbiji okončan deo privatizacije, da su najčešće novi vlasnici tih privatnih preduzeća ljudi sumnjivog znanja, kvaliteta, pa i školske spreme.
Da ne bismo došli u situaciju da nam novi vlasnik ocenjuje rezultate rada ili znanje zaposlenog, a on isti ima osnovnu školu, srednju školu, mi smo išli upravo sa ovim predlogom da u toj komisiji i tom zajedničkom organu, koji daje mišljenje o rezultatu rada zaposlenog i o njegovom znanju, moraju da budu ljudi koji imaju bar istu stručnu spremu kao i zaposleni čiji se rezultati ocenjuju. Smatram da je ovaj naš amandman dobar.
Kada govorimo o ovom zakonu, i prethodna vlada, a i ova vlada veoma često govori i želi da se ugleda na Zapad. Ako bismo išli putem tih rešenja, na Zapadu su i te kako zaposleni zaštićeni. Tamo su, pre svega, izuzetno jaki sindikati.
Ako poslodavac želi da da otkaz zaposlenom, a nema uporište, sindikati su često u prilici da brzo zaštite zaposlenog. Oni iščačkaju brojne nepravilnosti kod poslodavca, tako da se on veoma teško odlučuje da da otkaz zaposlenom.
Nažalost, mi imamo samo jedan sindikat, a to je Samostalni sindikat, koji je reprezentativan i ima preko 550.000 članova. Ne znam kakvi su dometi tog sindikata, da li je u prilici da radi ono što rade sindikati na Zapadu.
A kada je reč o ovim drugim sindikatima, Sindikat "Nezavisnost" ima mnogo časnih i finih ljudi u unutrašnjosti, ali rukovodstvo je korumpirano, potkupljeno. Predsednik tog sindikata je predsednik Upravnog odbora Nacionalne službe. Radnici nemaju šta da očekuju od tog sindikata u smislu neke zaštite.
Ovaj treći sindikat takoreći i ne postoji, samo je na papiru. Smatram da je ovaj naš amandman dobar i da ćete ga prihvatiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, u malopređašnjem izlaganju rekao sam da ovaj zakon koji je, u suštini, malo bolji od važećeg zakona ima rešenja koja su gora od važećeg zakona. Sada smo svedoci tog jednog rešenja koje je i te kako gore.
Čak i važeći zakon je predviđao otpremnine, novčane naknade za slučaj otkaza po osnovu rezultata rada ili nedovoljnog znanja zaposlenih. Te otpremnine su bile minimalne, od jedne do dve i po plate, a ovde jednostavno nemamo ništa. Tačno je, da je ministar ovde on bi rekao – sada otkaz nije isti, postoji upozorenje, postoji mišljenje sindikata, postoji otkazni rok.
Naravno, ništa to neće sprečiti poslodavca da da otkaz, ali kada govorimo o ovom rešenju, u našem amandmanu smo predvideli da kada poslodavac da otkaz zaposlenom po osnovu rezultata rada, po osnovu navodno nedovoljnog znanja, da mora da mu isplati određenu otpremninu, odnosno novčanu naknadu, i ona se kreće od jedne do četiri plate, u zavisnosti od dužine radnog staža zaposlenog.
Ono što je važno, možda će ministar na kraju rada doći, ova rešenja predviđa i Konvencija broj 158, gde se kaže – da se otpremnina isplaćuje svim radnicima koji su otpušteni iz bilo kojih razloga, osim ozbiljne povrede radne obaveze, ili u slučajevima kada zaposleni ta prava mogu da ostvare preko nacionalne službe, kod nas vezano za PIO, ako to pravo mogu da ostvare na drugi način. Čak ta konvencija predviđa – ako su u pitanju rezultati rada, ako je navodno nedovoljno znanje, da je poslodavac u obavezi da isplaćuje određene otpremnine.
S druge strane, kada govorimo o ovim uslovima, o nedovoljnim rezultatima rada, o nedovoljnom znanju, to je sasvim subjektivno. Imajući u vidu da mi sada i u ovom zakonu, a i ranije smo imali pripravnički staž, gde se svaki zaposleni dokazuje, nauči određenu materiju, imamo probni rad, svi ti instituti postoje, sada dolazimo u situaciju da poslodavac u svakom trenutku može dati otkaz po osnovu rezultata rada, ili pak po osnovu utvrđene nesposobnosti ili nedovoljnog znanja.
Ako opet pravimo neku paralelu sa zapadnim zemljama, tamo je sve jasno utvrđeno, otkaz je teško dati, ako su u pitanju otkazi većeg broja radnika ili zaposlenih, taj veći broj za Francusku je 100 radnika, o tim otkazima mora da se izjasni Vlada. Na Zapadu postoje različite vrste zaštite. Imamo tzv. realnu zaštitu, gde je poslodavac dužan da vrati radnika na posao, ili obaveznu zaštitu, gde ga vraća na posao ili plaća visoke kazne. Sve je to regulisano na pravi način.
Ovaj zakon ide u pravcu samo velikih prava poslodavaca, a poslodavci, bar na našem području, pokazuju veliku samovolju. Ovaj naš predlog je minimalan korak u tom pravcu, da tim ljudima koji ostanu bez posla omogućimo minimalne novčane naknade.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedniče, šta se kaže u ovom članu? Ako otkaže ugovor o radu zaposlenom u slučaju iz člana 179. tačka 9) ovog zakona, a to su znači tehnološke promene, organizacione promene, tehničke, poslodavac ne može na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od šest meseci od dana prestanka radnog odnosa.
Mi smo predložili da se utvrdi obaveza poslodavca da u slučaju otpuštanja radnika usled tehnoloških, ekonomskih, organizacionih ili tehničkih promena na isto radno mesto ne može zaposliti drugo lice u roku od godinu dana. Na ovaj način se sprečava moguća zloupotreba otpuštanja radnika za čijim radom faktički nije ni prestala potreba.
Mi smatramo da se upravo na ovaj način smanjuje mogućnost zloupotrebe od strane poslodavaca. Ako poslodavac zna da neće moći da primi novog radnika u narednih godinu dana, teško će se odlučiti na potez da vrši neko masovno otpuštanje po osnovu tehnoloških promena, organizacionih, tehničkih, ekonomskih, kako god hoćete.
Zašto smo mi podneli ovaj amandman? Nismo mnogo mislili na privatne preduzetnike. Oni ne poštuju ništa. Nema kod njih da se odlučuje na neki poseban način kako se dolazi do tehnoloških promena, organizacionih. Ovde smo, pre svega, mislili na lokalne samouprave, na javna preduzeća, na javne službe, na javne ustanove.
Tako je, primera radi, 5. oktobra, po našoj evidenciji, 39.812 ljudi otpušteno preko noći, a sve to navodno zbog tehnoloških promena, ekonomskih, organizacionih itd. U isto vreme u Vladi je otpušteno 293, samo zbog članstva u SPS-u ili simpatizerstva, a zaposleno novih 5.000. Da bismo ovo sprečili, ovakva masovna otpuštanja, mi smatramo da je ovo naše rešenje dobro i, uz oštru kaznenu politiku, sprečiće zloupotrebe u nekom narednom periodu, iako smo duboko ubeđeni da se takva situacija, kao posle 5. oktobra, sa takvim masovnim otpuštanjem, neće ponoviti. Bar se mi tako nadamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, SPS smatra da ovaj amandman nije dobar. Jednostavno, ne treba ograničavati dužinu godišnjeg odmora, jer se u amandmanu kaže da godišnji odmor može trajati najmanje 20, a najviše 25 dana.
Mi smatramo da je rešenje koje smo mi ponudili, a koje je Vlada prihvatila, kao i ministar, solidno rešenje, iako se mi zalažemo za još bolje rešenje kada je reč o zaposlenim radnicima, službenicima, jednostavno da i u samom zakonu treba pobrojati sve najbitnije kriterijume.
Znači, pored tih 20 dana minimuma treba na pisati u samom zakonu i ostale kriterijume, odnosno navesti pre svega godišnji odmor, dodatak godišnjeg odmora po osnovu doprinosa o radu, dodatak po osnovu složenosti rada, po osnovu radnog iskustva ili radnog staža, po osnovu uslova rada, a invalidi rada treba da imaju bar jedan dan dodatak za godišnji odmor; zatim stručna sprema takođe treba da figurira u samom zakonu.
Mi smatramo da sve to treba precizirati. Treba da postoji i dodatak i za samohrane roditelje, za decu do 14 godina, zatim dodatak za roditelje koji imaju troje i više dece do 14 godina.
Naravno, u ovom zakonu bilo je moguće da se definiše godišnji odmor i za lica koja imaju 55 godina života i 30 godina radnog staža, odnosno 25 godina staža kada je reč o ženama i 50 godina života, i ta lica treba da imaju minimum godišnjeg odmora u visini od 30 dana.
Sva su ta rešenja već postojala, tako da smatramo da bi naši predlozi bili još bolji za sve zaposlene ljude. Mi pre svega mislimo na organizacije i na firme koje nisu pokrivene posebnim kolektivnim ugovorom.
Znači, ne mislimo na državne organe, već mislimo na javna preduzeća. Ne mislimo na organizacije čiji je osnivač Vlada, jer će tu svakako Vlada biti potpisnik tih posebnih kolektivnih ugovora.
Ovde, pre svega, mislimo na poslodavce koji neće biti pokriveni kolektivnim ugovorom, jer je veoma mali broj tih poslodavaca i ljudi koji su članovi Udruženja poslodavaca i gde će biti neposredno primenjivani kolektivni ugovori.
Ovde je dosta priče bilo o tome da se SPS zalaže pre svega za zaposlene, a da ne misli mnogo na poslodavce. Možda je to i istina, jer kada govorim o poslodavcima i o tom nerešenom statusu zaposlenih radnika, pre svega mislimo na privatne poslodavce. Oni u svakom trenutku gledaju da smanje sva moguća prava radnika, da ih svedu na minimum, pa i kada je reč o godišnjem odmoru.
Znate, bez obzira što se na papiru kaže i što će se u zakonu zapisati da imaju minimum 20 dana to poslodavci neće poštovati. Evo, možemo da pitamo veliki broj preduzeća, firmi, koje imaju od 50 do 100 radnika. Poslodavac daje desetak dana odmora. Nema tu ni subote da je neradni dan, niti će se subota računati u godišnji odmor. Tako, jednostavno, mislim da smo duboko u pravu kada sve ovo zahtevamo. U zakonu treba jasno precizirati odredbe o godišnjem odmoru, jer veliki broj poslodavaca, pre svega privatnih, gledaju da ta prava svedu na minimum.
Evo, i kada govorimo o Bogoljubu Kariću, vi mislite da je on dobar poslodavac za sve svoje zaposlene. On je dobar za glavnog urednika koji ima 5.000 evra, tri ili sedam, više se ne zna, međutim, ovi njegovi novinari, mi smo pričali ovde u holu, imaju 200 do 300 evra. Znači, sve te ljude treba zaštititi maksimalno putem zakona i kada je reč o godišnjem odmoru, a i kada je reč o drugim pravima koja im pripadaju. Evo, toliko. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici ovde se radi o sledećem. Radi se o korišćenju godišnjeg odmora u delovima. U Predlogu zakona prvi deo godišnjeg odmora biće u trajanju od tri nedelje, a naš je predlog da bude najmanje dve nedelje.
Zašto insistiramo na jednom ovakvom rešenju? Pre svega, niko neće ograničiti zaposlenog da može da koristi i tri nedelje godišnjeg odmora. Ovo rešenje od dve nedelje je mnogo bolje i pouzdanije, jer jednostavno veliki broj zaposlenih ljudi će uglavnom koristiti dvadesetak dana godišnjeg odmora. Šta to znači?
To znači da ako prvi deo godišnjeg odmora bude tri nedelje, onda ćemo imati situaciju da se drugi deo godišnjeg odmora takoreći ne koristi. Imajući u vidu da je plaćeno odsustvo svedeno na pet dana, najveći broj ljudi će koristiti te dane drugog dela godišnjeg odmora za slobodne dane. Upravo da bismo to sprečili mi smatramo da je mnogo povoljnije rešenje, pa smo predložili da prvi deo godišnjeg odmora bude najmanje dve nedelje, a drugi deo ono što preostane.
To je na neki način i najpravednije rešenje, da se godišnji odmor podeli na dva dela. Sve ovo drugo smatramo da će biti jedna velika zloupotreba i ako smo na stanovištu, kada govorimo o godišnjem odmoru, a kada je opet reč o privatnim preduzetnicima i poslodavcima, da će oni ovo pravo svesti na ono što oni smatraju da je dovoljno. A, to je dovoljno - godišnji odmor od desetak dana, i tu neće biti neke posebne i specijalne zaštite za sve zaposlene ljude.
Evo, ovo naše rešenje je da se godišnji odmor podeli na dva dela i da prvi deo iznosi najmanje dve nedelje. Smatramo da je to dobro rešenje i u praksi naše zemlje, tokom svih ovih godina, to rešenje je i figuriralo. U Zapadnoj Evropi i Americi imamo ovo rešenje vezano za tri nedelje, ali tu su i drugačije prilike, sasvim se drugačije radi. U našoj zemlji mi moramo da se postepeno i sukcesivno prilagođavamo tim zapadnim rešenjima.
Inače, mi smo svedoci u ovoj skupštini danas, a još više u prethodnoj, da su poslanici izuzetno insistirali da ova država i ovaj narod moraju da rade, da se u ovoj državi ne radi, da ovaj narod ne radi dovoljno i zato nemamo rezultate. Nažalost, najviše su o tome pričali poslanici koji nemaju dan radnog staža, koji su maltene doživeli 50 godina života, a ne znaju šta znači ustati u šest ili sedam sati i obavljati bilo koje poslove.
Prema tome, mi u celoj ovoj priči treba da budemo realni. Naše rešenje je dobro i u danu za glasanje očekujem da će ministar predlagač prihvatiti ovaj naš predlog.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj naš amandman, rekao bih, ima dva dela. Prvo smo predložili da se plaćeno odsustvo poveća sa pet na sedam dana. Takva rešenja su bila ranije. Svakom zaposlenom u jednoj kalendarskoj godini mogu da se dese razne situacije, može da se oženi, može da se razvede, može da dođe do selidbe, polaganja stručnog ispita i sijaset drugih situacija koje zahtevaju više dana plaćenog odsustva. To je prvi deo našeg amandmana.
Drugi deo amandmana je veoma konkretan i odnosi se na dobrovoljne davaoce krvi, gde predlažemo da pored toga dana kada se daje krv, država plaća, odnosno poslodavac, još dva. Imamo tri dana za dobrovoljnog davaoca krvi. Smatramo da je ovo jedan minimum da bismo imali krvi u dovoljnim količinama. Mi smo svedoci poslednjih meseci, pa i poslednjih godinu dana ili nekoliko godina, da klinike veoma često apeluju na dobrovoljne davaoce krvi.
Želim da napomenem još jednu stvar, a koja je veoma važna, najčešće su dobrovoljni davaoci krvi ljudi koji rade u neposrednoj proizvodnji i upućeni su na poslodavca. Znamo da nikakvih problema nema za eventualne zahteve raznih službenika koji rade u javnim preduzećima, organizacijama osiguranja, državnim organima, tu problema nema. Problemi su vezani pre svega za poslodavce i preduzeća gde su neposredni proizvođači.
Nažalost, istina je da su najsiromašniji najčešće i u najvećoj meri dobrovoljni davaoci krvi. Mi smatramo minimumom ovog našeg zahteva da se on prihvati. Mogu da vam kažem da smo na Odboru za rad i zapošljavanje ovaj amandman prihvatili. Smatram da će i Skupština tako odlučiti u danu za glasanje.