Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedniče, u ime SPS kolega Rajko Baralić i ja podneli smo ovaj amandman, gde zahtevamo da porodiljsko odsustvo za zaposlene žene traje dve godine za treće i četvrto dete.
Na ovaj način želimo da pospešimo natalitet u uslovima opšte društvene i ekonomske krize i smatramo da produženje porodiljskog bolovanja na dve godine za treće i četvrto dete predstavlja značajnu stimulaciju mlađim ljudima da se odlučuju i za treće i četvrto dete. Ovo je jedno unapređenje, čak i u odnosu na Zakon o radnim odnosima, koji je predviđao porodiljsko odsustvo u trajanju od dve godine samo za treće dete.
Smatramo da sada treba uključiti i četvrto dete, jer svi smo svesni da je u Srbiji na sceni bela kuga. Kroz ovaj amandman želimo makar minimalno pospešivanje, što je važno u ovom trenutku, imajući u vidu da će za nekoliko meseci, možda i za mesec dana, u ovoj skupštini biti zakon o finansijskoj podršci porodici, gde se predviđa značajna finansijska podrška upravo za treće i četvrto dete. Znamo da sada imamo finansijsku podršku za prvo i drugo dete koja je 30 do 60 hiljada, ovo bi bilo 100 i 150 hiljada. Znači, ako bude komplementarnost ovog našeg predloga i zakona o finansijskoj podršci, to će značajno stimulisati mlade ljude da se odluče na taj potez.
Naravno, znamo da ima protivnika jednog ovakvog rešenja, pre svega u nekim navodima da je bez finansijskih sredstava nemoguće planirati neku veću porodicu. Nije to istina, jer imamo dobar primer u našoj zemlji, pre rata ili između dva rata svaka srpska porodica imala je petoro, šestoro, sedmoro dece, jer samo na taj način mogli smo, kako-tako, da se oporavimo.
Da su finansijska sredstva najvažnija nije istina, primer nam je i Zapadna Evropa, znamo da je tamo natalitet u krizi, da te porodice imaju jedno ili dva deteta. Prema tome, najveći zadatak ove države je da se razvija svest o obnavljanju stanovništva. Nama je to veoma važno, ako želimo da opstanemo kao narod i kao država.
Ovih dana smo dobili jedan predlog zakona o obnavljanju porodice od najuglednijeg profesora Marka Mladenovića. Smatram da u što hitnijem roku, što pre, ovaj zakon razmotrimo i usvojimo ga u Skupštini. Imamo primedbe, nepotrebno je profesoru Marku Mladenoviću da iznosi neke političke konotacije, ko mu se od lidera sviđa, ko mu se ne sviđa. To nije dostojno renomea tog profesora. Svejedno, ovaj zakon, po nama u SPS-u, treba što hitnije da se nađe u proceduri i da se nađe na dnevnom redu ove skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi potpredsedniče, ministre, naš amandman odnosi se na obaveštenje o privremenoj sprečenosti za rad.
Tu se kaže: "Zaposleni je dužan da, najkasnije u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad, u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad." Smatramo da ovaj deo teksta treba brisati, kada se radi o obavezi zaposlenog da dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad, i da to bude obaveza zaposlenog da neposredno ili posredno obavesti poslodavca.
Smatramo da je ovo jedno suvišno administriranje i da je u praksi mali broj slučajeva gde lekari te potvrde izdaju i gde poslodavci traže.
Ono što je važno i bitno, uzmimo primer da je neko teško bolestan, da ima karcinom, a danas je u Srbiji sve više takvih, i sada takav zaposleni treba da vreme očekivane sprečenosti zbog bolesti dostavi u potvrdi poslodavcu.
Mislim da je to sasvim nesuvislo i da nema potrebe za tim, jer je mnogo važnije da svi mi u Skupštini, u ostalim državnim organima, medijima, više govorimo o posledicama NATO bombardovanja o veoma teškim posledicama, jer danas u Srbiji skoro za 40% je povećan broj obolelih od najtežih bolesti, od karcinoma.
Međutim, mi smo svedoci da se danas u Srbiji o tome uopšte ne govori. Jednostavno sve se gura pod tepih. Niko ne govori, ni mediji, ni političari, ni novinari, BK televizija Bogoljuba Karića, B92, Kurir, Novosti, da li oni smeju da napišu bilo šta što je vezano za agresiju NATO pakta i za posledice koje su izazvale bombe NATO pakta.
Niko ne sme ništa da kaže. Niko ne sme da govori o krivcima. Jednostavno svi ti mediji, pa uglavnom i političari, samo govore ili pišu o senzacijama, o tračevima, a ozbiljne teme nisu na dnevnom redu, jer je sasvim očigledno da njihove gazde ne dozvoljavaju da se govori i piše o ozbiljnim temama. Njihove gazde su i Soroš, i Međunarodna krizna grupa, i Danijel Server, i ko sve ne u ovom svetu.
Ali, Srbija jeste u velikom problemu, jer danas u Srbiji na svakom mestu, na svakom koraku je jeftina demagogija, koja ničemu ne služi i nikud ne vodi. Dok smo svi takvi, puni te jeftine demagogije, ni jedan ozbiljan problem u Srbiji nećemo ni brzo a ni lako rešiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se radi o amandmanu na član 118. Da pojasnim. Znači, radi se o naknadi troškova, gde se kaže da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla, i to najmanje u visini od 50% cene prevozne karte, naknadu za vreme provedeno na službenom putu u zemlji i za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu i terenski dodatak.
Ako realno gledamo na ovaj predlog zakona, ako realno sagledavamo i sam član 118, možemo reći da se u ovom članu nude neka rešenja kojih nije bilo u važećem zakonu, pre svega, mislim na terenski dodatak. To rešenje nije postojalo, nije bila obaveza poslodavca. Sada imamo to rešenje koje je bolje nego u važećem zakonu, ali čak i ovakav važeći zakon je imao bolje rešenje kada je reč o putnim troškovima, jer je priznavao stopostotne troškove dolaska i odlaska radnika sa posla.
Ono što je važno, mi smatramo da je ovaj amandman dobar, jer jednostavno treba priznati putne troškove. Mi imamo veliki broj firmi koje veoma otežano posluju. Primera radi, Fabrika kablova ima 3.800 radnika. Sigurno je da bar 2.000 radnika putuje. Imajući u vidu da je vladajuća većina 2001. godine, donoseći ovaj zakon, ukinula mnoga prava, pre svega, regres i topli obrok, onda je upravo ovim firmama najlakše da ranicima pokriju putne troškove.
Zato tražimo da ministar i Vlada prihvate ovaj naš amandman, jer ćemo na taj način pokriti bar ovaj minimum prava radnika koja su oduzeta, pre svega, Zakonom o radu 2001. godine. Kada mi govorimo o pravima radnika, zaposlenih lica, najčešće Vlada Republike Srbije i ministar kažu da nema dovoljno para.
Imajući u vidu da imamo suficit u budžetu, da su porezi dosta veliki i imajući u vidu da u Srbiji ima mnogo ljudi koji imaju velike pare, neka ministar uzme Kariću, Kostiću, a ima ih u Srbiji nekoliko stotina, a možda i više ljudi koji su došli do velikih para na lak način, pa neka se sistemom poreza i na drugi način popune fondovi i isplaćuju prava svih zaposlenih lica.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, ovim amandmanom predlažemo da se otpremnina pri odlasku u penziju uveća sa dve na tri prosečne zarade.
Naravno da su to simbolična sredstva i da možda na prvi pogled ništa ne znače, ali budućim penzionerima je u Srbiji posle 5. oktobra takoreći najteže. Primenom tzv. švajcarske formule penzioneri su svedeni na rub propasti. Danas je prosečna penzija u Srbiji u odnosu na prosečnu platu 60%, a sve cene se baziraju na prosečnoj plati.
Sve je to dovelo, pre svega taj sistem izračunavanja penzija, švajcarska formula dovela je do toga. Šta znači švajcarska formula? Znači tromesečno usklađivanje sa 50% rasta plata i 50% rasta troškova života. Da podsetim, u naše vreme, u vreme vlasti SPS-a, usklađivanje penzija bilo je mesečno i usklađivanje je bilo sa rastom plata, što je svakako najpovoljnije rešenje za penzionere. Primenom ovakvog sistema došli smo do situacije da su penzija za nekoliko godina porasle nekoliko puta, ali su sve cene, troškovi života podignuti deset puta.
Struja je poskupela deset puta, komunalije su poskupele deset puta i nema izlaza i nema rešenja bez promene ovog zakona. Mi u SPS-u insistiraćemo da se što pre na dnevnom redu ove skupštine nađe izmena ovog zakona i mislim da je ključna stvar, jer svi smo mi budući penzioneri, promena švajcarske formule. Penzije treba da se usklađuju sa rastom plata i penzije na mesečnom nivou.
Tromesečno usklađivanje i sa 50% rasta troškova i plata dovešće do toga da nam penzije u budućnosti nekoj bliskoj budu takoreći 30% od prosečne plate, a jednostavno u tim uslovima niko od penzionera neće moći da preživi. To je ključna stvar.
S druge strane, kada insistiramo da se ide sa tri prosečne zarade, imamo i druge razloge. Jednostavno Zakon o radu koji je donet 2001. stvarno je loš, ali još pogubnije posledice je doneo penzijski zakon koji je donet 2002. godine, jer su pooštreni uslovi za penziju sa 63 godine, kada je reč o muškarcima, 58 godina kada je reč o ženama, pooštreni su uslovi obračuna penzije, jer sada imamo sve vreme rada, 40 godina rada, a imali smo dobro rešenje – 10 najpovoljnijih godina.
Nema tog penzionera, nema tog radnika kome nije odgovaralo to rešenje koje je bilo na snazi do 2002. godine. Zato mislim da su to ključna pitanja, ne verujem da će se u Srbiji nešto specijalno promeniti u nekoj bliskoj budućnosti kada je reč o povećanju proizvodnje, pa da ćemo na taj način moći da popunimo ove fondove, ali dok to ne dođe, naš predlog je da se uzima od onih koji imaju. Bogoljub Karić, Kostić i mnogi drugi koji su lako stekli treba da budu oporezovani na pravi način i da se ovi fondovi popune, dok se ne pokrene proizvodnja.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedniče, ovaj amandman predviđa obavezu poslodavca da isplati jubilarne nagrade, solidarnu pomoć, naknadu za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora.
Možda na prvi pogled izgleda da ovaj amandman nije korektan, imajući u vidu da su topli obrok i regres već regulisani kroz sistem bruto plata, ali u jednoj takvoj situaciji trebalo je bar rešiti solidarnu pomoć i jubilarnu nagradu. Dakle, na taj način što bi se ova primanja našla u ovom prethodnom članu 119, gde je reč o drugim primanjima, jer na taj način bismo i solidarnu pomoć i jubilarne nagrade sveli na obavezu poslodavca.
Ako bismo govorili o nekom unapređenju ovog zakona, to jeste u prethodnom članu, dakle, u članu 119, koji govori o drugim primanjima, jer to rešenje nije bilo predviđeno kao obaveza poslodavca u važećem zakonu. Ovako na ovaj način, ako govorimo o 120. članu, ostaje da ove obaveze ispunjavaju, pre svega, firme, odnosno preduzeća, gde je osnivač Vlada, javna preduzeća, javne službe, javne ustanove, a kada je reč o samim poslodavcima, veoma je teško da će neko od njih prihvatiti ovu obavezu.
U Predlogu zakona se kaže da poslodavac može, a ne mora. Pogotovo je veoma teško predvideti da će to učiniti privatni poslodavci. Duboko sam ubeđen da privatni poslodavci ni ove obaveze koje su predviđene u članu 119. neće otpoštovati, da neko plaća pogrebne troškove, otpremninu, naknadu za slučaj bolesti ili povrede na radu.
Privatni poslodavci, jednostavno, ništa ne poštuju. Oni ne daju ni godišnji odmor. Godišnji odmor se kod njih svodi na desetak dana. Prijava na obavezno socijalno osiguranje, ako neko ima visoku spremu, to se svede na srednju spremu, samo da imaju što manje obaveza.
Čak i kada govorimo o firmama koje su privatizovane pre godinu ili dve dana, postoji jedna velika razlika, bez obzira što je reč o pravima koja su možda na papiru.
Fabrika cementa u Popovcu ima pojedinačan kolektivni ugovor. Tu nema nijednog prava većeg od Zakona o radu, koji je donet 2001. godine.
Fabrika kablova, pak, ima sva ona prava koja su predviđena Zakonom o radnim odnosima, koji je važio do 2001. godine.
Kada govorimo o ovom članu, smatramo da, ukoliko nije moguće da se prihvati naknada za ishranu u toku rada i regres, jer ovde bi značilo dodatni porez i doprinos, onda bismo bar ova rešenja mogli da predvidimo na neki drugi način.
U Srbiji, ako nešto fali, u najvećoj meri fali solidarnost. U Srbiji solidarnosti nema, naročito posle 5. oktobra.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 37. reguliše radni odnos na određeno vreme.
Mi smo u našem amandmanu predložili da radni odnos na određeno vreme traje godinu dana, tačnije rečeno, naš amandman glasi: "Radni odnos zasniva se na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje u određeno vreme, zamena odsutnog radnika i slično, za vreme trajanja tih potreba", ali da to ne traje duže od 12 meseci.
Smatramo da ako bi radni odnos na određeno vreme trajao tri godine, kako se predlaže u zakonu, s pravom se može postaviti pitanje da li poslovi za koje je radnik primljen na određeno vreme stvarno imaju privremeni karakter.
Rad na određeno vreme treba ograničiti samo na određene slučajeve i poslove. Znači, kada su to stvarne potrebe, a ne prilično nejasnim definisanjem ovog oblika rada dozvoliti poslodavcu prijem radnika na određeno vreme za poslove koji imaju trajni karakter.
Kada se radi tri godine, ne može se reći da su to poslovi privremenog karaktera. Svaki posao koji traje tri godine ili je duži od godinu dana nema privremeni karakter. Ovo je tvorevina pređašnjeg zakona i onih koji su predložili ovaj zakon.
Moguće je u toku tri godine da poslodavac nameće zaposlenom razne poslove koji su ispod kvaliteta njegovog znanja, mogućnosti, jer stvarno je to vreme od tri godine vreme velike neizvesnosti. Uostalom, ove odredbe u pređašnjem zakonu, koji je važio do 2001. godine, bile su vezane za vreme od šest meseci.
Naravno, jasno je propisano u kojim uslovima se zasniva radni odnos na određeno vreme. Radni odnos na određeno vreme se zasniva kada dođe do iznenadnog povećanja obima poslova, a pored ovih poslova koji su privremenog karaktera, ali najčešće radni odnos na određeno vreme dolazi kao zamena nekoga ko je odsutan sa posla.
U tom zakonu su jasno precizirani ti uslovi, u kojim slučajevima dolazi do zamene. Dolazi do zamene u slučaju kada se radnik razboli, kada ode u vojsku, kada je na javnoj funkciji. Mislim da su u najvećoj meri ti slučajevi upravo zastupljeni.
Ako bismo to tumačili po tom nekom redosledu, kada je reč o bolovanju, možda bih prihvatio predlog ministra Lalovića, da radni odnos bude na određeno vreme, jer u Srbiji je sve veći broj ljudi koji je bolestan od malignih bolesti. Sve je to, pre svega, rezultat NATO agresije, bombardovanja, NATO bombi sa uranijumom. Ono što nas boli u SPS-u, od 2001. godine skoro niko nije smeo da podigne glas i da kaže šta je nama NATO uradio. Lekari to kažu, ali veoma skriveno i mediji to takoreći ne prenose.
Ako govorimo o zameni nekog ko odlazi u vojsku, onda bi ova naša odrednica od jedne godine bila sasvim dovoljna, a čak možda i šest meseci. Mi smo vojni rok sveli na devet meseci. Predsednik države svaka tri meseca, a mislim na Svetu Marovića, smanjuje i skraćuje vojni rok. Velika su zalaganja svih ministara odbrane, od Tadića, pa i današnjeg, da vojsku treba svesti na 20.000 - 30.000 vojnika.
U našem okruženju nemamo takvu situaciju, nemamo to neprijateljsko okruženje, a pre svega na Kosovu i Metohiji. Očigledno da se i danas, bez obzira na promenu, ne vodi državnička politika kada je reč o ovom ključnom pitanju, vojska se razbija na svaki mogući način.
Kada govorim o ovim javnim funkcijama, ne znam ko bi bio u pravu, da li ministar ili mi. Uzmimo poslanike kao značajne javne radnike, mandat prošlog saziva je trajao tri godine. Mandat ovog saziva moguće je da traje i kraće.
Predsednik Pokreta snaga Srbije, Bogoljub Karić, najavljuje da će ukrasti poslanike, ukrasti, jer kako je moguće da Bogoljub Karić ima poslanike kada nije izašao na izbore. Očigledno da je u ovoj zemlji sve moguće. Želimo da pitamo Bogoljuba Karića, ta krađa poslanika, da li je to domaćinski, da li je to srpski, šta je to. On ne odustaje.
Prema tome, ako sve ovo razmotrimo, radni odnos na određeno vreme, a vraćam se ponovo na to ključno pitanje, treba da traje godinu dana. Ova dobra evropska pravila, otprilike je to od godinu do tri godine, pa moguće je da to u Evropi bude i tri godine mahom, ali za naše uslove i prilike je sasvim dovoljno godinu dana. Sve drugo je velika neizvesnost za onog koji radi.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, suština našeg amandmana se odnosi na preciziranje. Bez obzira na objašnjenje koje je dao predlagač, smatramo da smo mi u pravu.
U samom članu se kaže: "Ako opšti akt i pojedine odredbe utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom, primenjuju se odredbe zakona." Onda ovaj drugi stav koji se odnosi na ugovor o radu i odredbe ugovora o radu.
Predložili smo sledeće rešenje: "Ako opšti akt ili ugovor o radu, odnosno pojedine njihove odredbe, utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom, primenjuju se odredbe zakona."
Smatramo da se amandmanom utvrđuje obaveza primene odredaba zakona u slučajevima kada opšti akt ili ugovor o radu utvrđuju nepovoljnije uslove rada. Brisanje stava 2. predlaže se zbog toga što se stavom 1. ovog člana jasno definiše ništavost pojedinih odredbi opšteg akta ili ugovora o radu ukoliko su prava, odnosno uslovi rada nepovoljniji u odnosu na uslove i prava propisana zakonom.
Znači, smatramo da smo u amandmanu jasno i precizno definisali odnos opšteg akta, znači i pravilnika o radu i kolektivnog ugovora i ugovora o radu, sa zakonom. Ukoliko neke odredbe ugovora o radu utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom one su ništave i ne primenjuju se.
Obrazloženje je da ovo sve služi da bi se imao osnov za tužbu. Mi smatramo da ovo sve treba rešiti precizno, jasno i da treba da bude jasan odnos između zakona, opštih akata i pojedinačnog akta. To je neko naše mišljenje, da bismo ovim rešenjem unapredili ovaj tekst.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Socijalističke partije Srbije kolega Hranislav Perić i ja podneli smo amandman da se briše član 10. U tom članu se kaže da se posebnim kolektivnim ugovorom ne mogu utvrditi manja prava i nepovoljniji uslovi rada zaposlenom od prava i uslova utvrđenih opštim kolektivnim ugovorom. Te iste odredbe važe i kada je reč o odnosu između pojedinačnog i posebnog kolektivnog ugovora.
Na neki način predlagač u ovom članu utvrđuje hijerarhiju akata kolektivnih ugovora, da je opšti kolektivni ugovor najznačajniji, pa onda posebni i pojedinačni. Mi smatramo da je ovo suvišno, da se jednostavno podrazumeva hijerarhija akata i kada je reč o kolektivnim ugovorima, da posebni kolektivni ugovor ne može da bude u suprotnosti sa opštim i pojedinačnim.
Međutim, mogli bismo da povučemo ovaj amandman ako bi predlagač, odnosno ministar prihvatio da je ovo uradio iz posebnih razloga. Mi smo imali tokom 2001, 2002. i 2003. godine bezbrojno kršenje Ustava. Imali smo situaciju 2001. godine da je uredba bila iznad Ustava.
To se desilo prilikom izručenja predsednika Slobodana Miloševića. Znači, uredba je bila iznad Ustava, pa je možda ministar hteo da ovde jasno kaže da se ne može u pojedinačnom i kolektivnom ugovoru utvrditi nepovoljniji uslovi rada, manja prava zaposlenog nego u posebnom ili kada je reč o odnosima između posebnog i opšteg kolektivnog ugovora. Ako je reč o tome da se jasno precizira, jer imamo jedno loše iskustvo, onda bismo prihvatili da ovaj amandman povučemo.
Sa druge strane, ne radi se samo o ovom članu. Globalno smatramo da je ovaj zakon o radu preširok, glomazan, a ni jedan zakon koji je toliko širok i glomazan, sa velikim brojem članova, nije garant da je dobar zakon. Primera radi, Zakon o radnim odnosima, koji je bio na snazi do decembra 2001. godine, bio je jasan, koncizan, precizan, izuzimajući sva prava koja je garantovao zaposlenim ljudima, ali taj zakon je, primera radi, imao 141 član.
Čak i ovaj zakon o radu, važeći, ima 181 član, a ovaj zakon ima 285 članova. Mislim da je glomazan i da nije neka dobra preporuka niti garant da ako je glomazan i veliki da on sada pruža najšira objašnjenja i garantuje najveća prava. Naprotiv. Smatramo da je član 10. suvišan.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi u SPS-u smatramo da ovaj član ima mnogo nedostataka.
Pre svega ubeđeni smo da pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova treba da bude obavezujući za poslodavce koji imaju pet i više radnika, a sadašnje rešenje je 10 i više radnika. Po našem dubokom mišljenju, firme koje imaju osam-devet radnika takođe mogu da budu veoma ozbiljne firme. To nalaže obavezu poslodavcu da ima opis poslova na kojima rade zaposleni.
Bez sistematizacije zaposlenom se može nametnuti svaki posao. Kada je reč o pravilniku nisu važne samo organizacione celine da bi se imao pravilnik. Konkretni poslovi moraju da budu propisani jer bez takvog akta radnici nemaju nikakvu pravnu zaštitu.
Do pet radnika najčešće su porodične firme i nema potrebe za pravilnikom. Pravilnik o sistematizaciji definiše sve poslove koji se obavljaju kod poslodavca i na osnovu toga se definišu i radna mesta. Sve ovo ima za cilj da se zaštite zaposleni u malim firmama.
Primera radi, znam više tih firmi i preduzeća koja imaju devet zaposlenih ljudi. U jednoj firmi, pored vlasnika i direktora, radi diplomirani ekonomista i osam radnika koji su u neposrednoj proizvodnji. Imajući u vidu da poslodavac nema nikakvu obavezu da donese pravilnik o organizaciji i sistematizaciji, taj čovek, koga znam lično, veoma često radi sve poslove. On je komercijalni direktor, finansijski direktor, vozač i sve mu što gazda odredi.
Znači, sve to treba da se ima u vidu i da se pravilnik o organizaciji i sistematizaciji odnosi i na firme koje imaju pet i više radnika, jer mislim da je takvih firmi u našoj zemlji dosta.
Takođe, kada je reč o ovom članu, radni odnos može da zasnuje lice koje ima najmanje 15 godina, a ranije rešenje je bilo najmanje 18 godina, i to je bilo bolje rešenje.
Danas u Srbiji ljudi u punoj snazi nemaju posao sa 30, 35 godina. Ovo je rano. Zakon o radnim odnosima je definisao to na 18 godina, mislim da je to naše rešenje do 2001. godine bilo bolje rešenje.
Ovo što ministar veoma često govori, mi u SPS smo to zapazili da se 90-tih godina teško živelo, da su te godine tragične, da je bila mala proizvodnja. Sve je to tačno, ali ne u toj meri, jer jednostavno mi imamo neke validne podatke da je npr. bruto društveni proizvod 1997. i 1998. godine bio veći nego svih godina posle 2000. godine. Znači, 2001, 2002. i 2003. bio je manji nego 1997. i 1998. godine.
Kada se govori o tim godinama uvek treba da se zna šta se dešavalo tih godina, da su bili ratovi, da su bile sankcije, da je nama sve to bilo nametnuto, i ako mi to u Srbiji ne shvatimo nego govorimo drugu priču, da smo mi sami krivi, to nas nigde neće odvesti. Nema zajedništva, nema jedinstva i nema nekog boljeg rezultata. Očekujemo bar to od vas, pošto ste predstavnik stranke leve opcije, stranke koja je sada u vlasti, u Vladi i koju mi podržavamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministre Laloviću, poštovano predsedništvo, pre više od tri godine usvojen je zakon o radu, jedan od najgorih zakona koji je donela DOS-ova vlada za vreme svoje kratke i tragične vlasti.
Zakonom o radu bitno su ograničena ili čak ukinuta brojna prava radnika i svih zaposlenih koji je do tada garantovao Zakon o radnim odnosima, a važio je do decembra 2001. godine.
DOS ili bolje reći DS i njeni sateliti uradili su to pozivajući se na međunarodne konvencije. Govorili su, na taj način brzo ćemo ući u Evropu, a danas smo svedoci da nikada dalje nismo od Evrope. Ako govorimo o nekoj saglasnosti međunarodnih organizacija, a vezano za odredbe Zakona o radu koji sada važi, nisu tu bile dileme, nije bilo podrške međunarodne organizacije, čak je MOR govorila da odredbe ovog zakona ne štite u dovoljnoj meri sve zaposlene ljude.
Bilo je to vreme kada su se svi utrkivali da se dodvore i da dokažu vernost svojim gazdama, pre svega MMF-u, ali i drugim međunarodnim finansijskim organizacijama.
Da podsetim, tim zakonom de fakto su ukinuti kolektivni ugovori, postali su fakultativni, a to je bila najznačajnija tekovina radničke klase, kako je to nekada bilo popularno reći, i svih zaposlenih.
Sva prava su ovim važećim zakonom smanjena ili ukinuta. Smanjene su novčane naknade za slučaj nezaposlenosti, otpremnine, bolovanja, plaćeno odsustvo, godišnji odmori i sve što je bilo u interesu i na korist zaposlenih ljudi. Ukinuta su sledeća prava: solidarna pomoć, jubilarne nagrade, porodiljsko odsustvo za treće dete, regres, topli obrok itd.
Otkaz od strane poslodavca po važećem zakonu moguć je u svakom trenutku, maltene ako radnik ili zaposleni oštro pogleda poslodavca, i bez ikakve zaštite.
Jednostavno, zakon o radu je bio i ostao oličenje tada nastupajuće i aktuelne vlasti, najgore vlasti koju je Srbija ikada imala. Sve to, pa i ovaj zakon, bilo je u duhu diktata, vazalstva i laži. Diktata kada je reč o unutrašnjim prilikama, vazalstva kada je reč o spoljnom faktoru, a laži jer jednostavno i ovaj zakon, Zakon o radu svojevremeno je donet glasom iz Soluna. Svi smo svedoci i znamo kako se to desilo.
Predlog novog zakona je bolji nego što je sadašnji zakon. Pre svega, delimično su vraćeni kolektivni ugovori, iako mi nismo zadovoljni ovim rešenjima jer nema neposredne primene opšteg i kolektivnog ugovora i Vlada nije učesnik u zaključivanju sporazuma. Bolja rešenja su data u oblasti ostvarivanja prava zaposlenih, zaštite zaposlenih i kada je reč o naknadama troškova drugim primanjima. Tu, pre svega, mislimo na rešenja vezana za plaćeno odsustvo, godišnje odmore, zaštitu invalida rada.
Za nas je veoma važan član 35. po kome je poslodavac dužan da dostavi fotokopiju, odnosno prijavu na obavezno socijalno osiguranje. Znate zbog čega je to važno? Važno je jer je socijalno osiguranje, penzijsko i zdravstveno osiguranje, jednako važno za svakog zaposlenog koliko i plata. Mi smo danas svedoci i pored silnih zakona, pored silnih zaprećenih kazni, da čak i javna preduzeća ne plaćaju doprinose za zdravstveno i penzijsko osiguranje, a da ne govorimo o privatnom sektoru.
Taj privatni sektor, koji sada u dobroj meri preovladava, u Srbiji možda ne još uvek, ne samo da ne prijavljuju zaposlene već gotovo redovno ih prijavljuju na one najniže osnovice. Na primer, ako neko ima fakultet on je prijavljen sa srednjom školom ili je uvek to neka niža stručna sprema.
Nova oblast u ovom zakonu je potraživanje u slučaju stečajnog postupka. Smatramo da su ovo dobra rešenja, ali mi smo predložili određene amandmane u kojima smo na neki način unapredili ova rešenja koja nam nudi predlagač. Osnivanje fonda za solidarnost, to je jedno novo rešenje koje je dobro. Zaštita invalida rada je znatno bolja, imajući u vidu da u važećem Zakonu o radu invalidi nisu imali nikakvu zaštitu. Jednostavno, tu je važilo pravilo: radi kao zdrav ili idi napolje. Nismo najzadovoljniji ovim rešenjem jer u našem zakonu je bilo, kada je reč o zaštiti invalida, da oni jednostavno ne mogu ostati bez posla.
Bolja rešenja se predviđaju i kada je reč o obavezama poslodavca u oblasti obrazovanja, stručnog usavršavanja i osposobljavanja, kao i u odeljku koji se odnosi na višak zaposlenih.
Obaveza poslodavca je da napravi program za rešenje tog problema i da utvrdi kriterijume. Do sada je bilo, kada je reč o višku zaposlenih, da sve to sam radi poslodavac.
Po nama su bitni članovi 2. i 116, ali o njima ćemo više govoriti u pojedinostima. Naša najvažnija primedba jeste, vezano za ovaj predlog zakona, što kolektivni ugovori, opšti i posebni kolektivni ugovor, nemaju neposrednu primenu na poslodavca, nisu obavezujući. Drugo, mnogo bi bolje rešenje bilo da je Vlada učesnik u zaključivanju sporazuma, jer Vlada je najbolji garant da će se taj sporazum ostvariti.
Kada je reč o otkazu od strane poslodavca smatramo da ova rešenja nisu najbolja, da jednostavno otkaz od strane poslodavca je moguć ponovo u svakom trenutku. Tu nema nekih naročitih promena, izuzev što su tačke 1) i 2) spojene. Radi se o ostvarivanju rezultata rada i o potrebnom znanju. Sve to ponovo utvrđuje poslodavac.
Tačno je da postoje određene odredbe koje su vezane za upozorenje, za mišljenje sindikata, ali to neće sprečiti poslodavca da da otkaz. Jedino će samo usporiti tu njegovu aktivnost. Znate kakva su rešenja bila ranije u Zakonu o radnim odnosima. To je sasvim bolja zaštita bila za sva zaposlena lica.
Iako je ovaj predlog zakona bolji od važećeg, on je daleko od zakona koji je bio na snazi do 2001. godine, Zakona o radnim odnosima, koji je donet i primenjivan u vreme vladavine Socijalističke partije Srbije, ali treba reći da je ovaj predlog zakona daleko od zakona na koji se veoma često pozivala prethodna Vlada, možda i sadašnja Vlada, zakona koji se primenjuju, koji su na snazi u zapadnim društvima.
Primera radi, kada je reč o Italiji, Francuskoj, svim drugim zemljama, svi su zaposleni i te kako zaštićeni. Kada je reč o otpuštanju radnika, primera radi govorim za Italiju, smatra se legitimnim samo ako su ispunjena dva uslova. Pre svega posredi moraju da budu potpuno opravdani razlozi za otpuštanje radnika i oni se najčešće odnose na ponašanje i na tehnološke, tehničke i organizacione promene. Sve to mora biti dokazivo. Drugi uslov, poslodavac je obavezan da poštuje proceduru koja će radniku pružiti mogućnost da ospori akt o otpuštanju.
Kod nezakonitog otpuštanja zakon predviđa i sankcije prema poslodavcu, koje se svode na tzv. primenu realne zaštite, gde se radnik vraća na posao, ili primena obavezne zaštite, gde poslodavac može da bira da li će radnika da vrati na posao ili će da pretrpi ili plati velike kazne. Tako je to u svim zemljama zapadnog društva.
Ali, ako uporedimo ovaj predlog zakona i Zakon o radnim odnosima, koji je bio na snazi do 2001. godine, u vreme vlasti SPS-a, nema tih odredbi, ponovo se vraćam, neposredna primena opšteg i kolektivnog ugovora. Vlada je bila garant, odnosno učesnik u zaključivanju sporazuma.
Znamo da su novčane naknade bile kod nezaposlenih lica preko 30 godina do penzije ili do iznalaženja adekvatnog posla. Kada se utvrdi tehnološki višak, otpremnine su bile u visini i do 36 plata. Bio je topli obrok, regres, plaćeno odsustvo znatno veće, godišnji odmori i mnogo toga čega nema u ovom predlogu zakona.
Na kraju, smatramo da je ovo bolje rešenje nego važeći Zakon o radu. Prihvaćeno je devet naših amandmana, što je stvarno napredak. Iskoristio bih priliku da kažem ministru Laloviću, on veoma često govori o hipoteci prošlosti. Tragična prošlost, vraća se 50 godina unazad, ali ministar treba da zna da se bez obzira na kredite, na sve okolnosti koje su se dešavale do 1990. godina, da se u Srbiji dobro i lepo živelo, da se devedesetih godina teško živelo.
Ali, mnogi problemi su nam bili nametnuti, pre svega ratovima, ali je činjenica da u tom periodu nije bilo gladnih ljudi i nije bilo otpuštanja, što je bila velika stvar. Mislim da je zadatak ove vlasti da maksimalno učini u tom pravcu, da nema gladnih i da se svede broj otpuštanja na minimalan broj ljudi.

Gospodin Milan Marković kada kaže da nije bila tragična vlast i kratka nije u pravu. Vlast jeste bila kratka, vlast je bila tragična, najveća pljačka u Srbiji desila se upravo pod vlašću DS-a. Prodali su hiljade preduzeća budzašto, ostavili su nekoliko stotina hiljada ljudi bez posla, bez ikakve nade, doneli su zakone koji su stvarno bili tragični, jer su obespravili sve zaposlene, nezaposlene, penzionere – penzionere su sveli sada na prosjački štap, jer je prosečna penzija 60% od prosečne plate – i niz drugih rešenja koja je donela ta vlada, gde je bila dominantna.
A kada je reč o 90-tim godinama, oni stalno govore, ovi iz DS-a, da su bili ratovi, da je bilo bombardovanje. Sve je to tačno bilo. Ratovi su nam svi bili nametnuti, ali nikako oni toga da se sete. Ratove na ovim prostorima su započeli u Sloveniji Slovenci, u Hrvatskoj Hrvati, u Bosni Muslimani, i sve pod pokroviteljstvom zapadnih zemalja, a pre svega Nemačke i Vatikana. A uloga DS-a je bila krajnje nečasna, pa i njihovog predsednika, a vi znate ko je pozivao na bombardovanje, koji je maksimalno šurovao sa svim tim demokratskim snagama. Sve je to bila DS.
Oni nikada za vreme svoje vlasti, pa i ranije, nikada nijednu reč nisu rekli opravdanja za događaje 90-tih godina, nikada nisu napali Hrvate za "Bljesak" i "Oluju", nikada nisu napali Muslimane za "Markale" i ulicu Vase Miskina, nikada nisu napali Šiptare i one koji su finansirali Šiptare, a finansirala ih je američka administracija.
Gledamo Hag, sve je jasno. Nas su bombardovali zbog humanitarne katastrofe Šiptara. Humanitarna katastrofa nije ni bila. Vi znate da je katastrofa došla tek kada je NATO počeo da bombarduje. Nas su bombardovali zbog ugroženih ljudskih prava Šiptara. Da li su bila ugrožena ljudska prava? Nisu.
Sve je to istina, ali DS i njeni protagonisti i njeni poslanici nikada to neće da priznaju, a vreme je najbolji sudija i vreme će pokazati da smo mi bili u pravu. Kada je reč o SPS-u i o tom teškom vremenu, samo želim da ponovim da nije bilo gladnih ljudi, a sada ima. Nažalost, i ova vlada, iako nije bilo otpuštanja, nije mnogo učinila na toj zaštiti. Svi su zakoni bili bolji, nije bilo otpuštanja radnika, bilo je teško, ali zna se zbog čega je bilo teško. Ne našom krivicom. Mi smo samo odložili agoniju koja se desila posle 5. oktobra.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Markoviću, tačno je da je prosečna plata posle 5. oktobra porasla tri puta, ali je tačno da su cene porasle deset puta. Struja je poskupela deset puta, komunalne usluge su poskupele deset puta, tako da danas s punim pravom možemo da kažemo da je 100 maraka u naše vreme više vredelo nego 300 evra danas.
Sa prosečnom platom i prosečnom penzijom teško danas da mogu da se podmire najneophodnije potrebe, upravo plaćanje komunalnih usluga, struje, hleba i najelementarnijih namirnica. Sa druge strane, nije istina da se u svih deset godina loše živelo. Tačno je da se teško živelo. Jedan veoma važan podatak, primera radi, 1997. i 1998. godine bio je veći bruto društveni proizvod nego svih godina od 2001. do današnjeg dana.
Ako bismo pravili ankete, veliki broj stanovništva bi rekao da se bolje živelo u svim tim teškim uslovima pre 5. oktobra nego posle 5. oktobra. Ko danas živi dobro ili solidno i svih ovih godina posle 5. oktobra – ljudi koji su na vlasti, ljudi koji su bliski vlastima i oko vlasti. Masa stanovništva takoreći živi u velikoj bedi.
Kada je reč o samoj privatizaciji, mi i dalje stojimo da je privatizacija bila pljačkaška, da su se mnoga preduzeća prodala budzašto, da su novi vlasnici prodali 10% kapitala i podmirili sve to što su platili, i prodajući onih 90% silne milione stavili u džep.
Zašto nema procesuiranja svih tih dela? Najverovatnije zato što su predsednici sudova svi članovi DS. Ako se to promeni, pitanje je da li će se sve te prijave i dalje zadržavati u fiokama predsednika sudova ili sudija uopšte.
Ono što želimo ponovo da podvučemo kada je reč o odnosu prema NATO paktu, nikada DOS, nikada DS nisu smeli da kažu da je NATO izvršio agresiju, nego govore o tome da je bilo bombardovanje, da je bila intervencija. Šta smo mi dobili za to vazalstvo? Bukvalno ništa. Da li se nešto u međunarodnoj zajednici promenilo posle 5. oktobra? Ništa. Da li nam je bolji položaj na Kosovu i Metohiji? Nije. U zajedničkoj državi? Nije. Znači, treba sve stvari nazvati pravim imenom.
(Predsednik: Vreme.)
Prebacivanje da smo mi naoružavali neke paravojne formacije, a paravojnih formacija nije bilo koje smo mi naoružavali. Mi smo pomagali naš narod preko Drine, a paravojne formacije koje su bile u Hrvatskoj mi ništa nismo mogli da sprečimo. Jednostavno, vojskom su komandovali neki drugi ljudi, pre svega Hrvati.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, poštovano predsedništvo, SPS će glasati za ovaj zakon. Jednostavno, odnos prema ovom zakonu je odnos prema zajedničkoj državi. Zajednička država je preka potreba i neophodnost i srpskom i crnogorskom narodu. Sasvim je jasno da su Srbi i Crnogorci jedan narod ili bar dva naroda istog porekla, jezika, kulture, istorije ili, kao što reče naš predsednik Milošević, Srbi i Crnogorci su dva oka u glavi.
Sasvim je jasno da što je veća teritorija, to je bolje, veće tržište, što je veća teritorija, to je bolja bezbednost. Da je dobro da država bude što manja, Amerikanci bi svoju državu rasparčali na 53 ili koliko država ima u Americi. Naprotiv, oni sve čine da taj konglomerat raznih naroda, Španaca, Meksikanaca, Engleza i koga sve ne, održe u zajedništvu. Znamo kako se brutalno ponašaju kada dođe do separatističkih zahteva. Otuda mi ne možemo ni da poredimo odnos, na primer, između Amerike i nas i Crnogoraca, jer, ponavljam, mi smo isti narod.
Ono što je važno u ovom zakonu i ono što je najveća opasnost u sprovođenju ovog zakona, to je član 7. u kome se govori da izbor za poslanike raspisuje predsednik Srbije i Crne Gore, a to je Svetozar Marović.
Da li će Svetozar Marović uopšte raspisati ove izbore? To je veliki znak pitanja, ali da bismo to znali morali bi da podsetimo na razvojni politički put Svetozara Marović. Svetozar Marović je došao na vlast negde krajem 70-ih godina na krilima srpskog ponosa i dostojanstva u odbrani interesa Srba i Crnogoraca koji su bili veoma ugroženi na Kosovu i Metohiji. Kompletna ta garnitura, i Bulatović, i Marović i Đukanović su tako došli na vlast.
Početkom 90-ih godina u nametnutom ratu Svetozar Marović se ponašao veoma časno. Uostalom mi smo svesni i vrlo dobro znamo da je u to vreme sadašnji predsednik Srbije i Crne Gore govorio da smo ratovali da bismo sačuvali mir. Govorio je i to da su Srbi u tom građanskom ratu prošli skoro kao Jevreji u Drugom svetskom ratu, ali do velikog preobražaja Svetozara Marovića dolazi sredinom 90-ih godina kada je na delu (1996, 1997.) separatistička ideja crnogorskog rukovodstva.
Ta ideja nije bila slučajna. Naravno, na početku i sredinom 90-ih godina oni su govorili, i Marović i Đukanović, da je pitanje zajedničke države demokratsko pitanje i da je potrebno samo da sa vlasti ode Slobodan Milošević i SPS i da će se svako pitanje zajedničke države rešiti. Taj njihov otvoreni separatizam pojavio se tek 2000. godine, odnosno posle 5. oktobra.
Druga opasnost i ako se ovi izbori raspišu, da li će biti neposrednih izbora u Crnoj Gori, i to je veliki znak pitanja i sve ovo što sam govorio za predsednika Srbije i Crne Gore Svetozara Marovića, to se odnosi i na Mila Đukanovića. Milo Đukanović je na isti način došao na vlast krajem 80-ih godina, isto se ponašao početkom 90-ih godina kada je u Jugoslaviji došlo do građanskog rata. Poznata je i njegova izjava u to vreme da moramo pregovarati i sa Hrvatima, ustašama, krvopijama, koji su razbili našu zemlju. To su te izjave i Đukanovića i Marovića. I on je 1997. krenuo putem separatizma.
Sada se postavlja pitanje zbog čega se oni tako ponašaju. Po nekom mom dubokom uverenju na delu je ucena. Haški tribunal je Damoklov mač. Moguće je da je i Maroviću i Đukanoviću rečeno - i vi možete završiti u Hagu, bar tako sam citirao nekoliko njihovih izjava i njihovog ponašanja, i da ti krugovi insistiraju da dođe do odvajanja naše države i cepanja Srbije i Crne Gore.
S druge strane, ta ucena može da bude i druge prirode. Pažljivo sam pročitao knjigu Momira Bulatovića u kojoj on govori o svim događajima tokom 90-ih godina. Radi se o jednom velikom švercu u Crnoj Gori, gde su glavni protagonisti bili Đukanović, a bogami i Sveta Marović.
Uostalom, da je to drugačije oni bi tužili Momira Bulatovića. Moguće je da ta ucena stoji i sa te strane, jer sasvim je jasno da je veliki interes i Srbije i Crne Gore, i Srba i Crnogoraca da zajednička država opstane. Kada je reč o samoj Srbiji, većinska Srbija jeste za zajedničku državu.
Mnogo je razloga da ta država opstane, ali ko je danas u Srbiji protiv zajedničke države. Protiv zajedničke države su uglavnom minorne političke stranke, stranke koje ne zavređuju nikakvu pažnju. One i njihovi lideri su na svim TV stanicama, Batić, Protić, ali i mnogi drugi.
Protiv zajedničke države su takoreći svi mediji, jer na svim našim medijima, TV stanicama, pa bogami i u novinama, najčešći su gosti oni koji su protiv zajedničke države.
Ali ko su ti ljudi. U tim medijima, i kada je reč o TV stanicama i kada je reč o novinama, to su ljudi koji su pre svega plaćeni i najčešće od Soroša, to su ljudi koji imaju iste stavove kao međunarodna krizna grupa. Vi ste svedoci svi da predstavnici međunarodne krizne grupe već nekoliko godina unazad govore o tome - ili ćete Kosovo, ili ćete EU. Oni su svi na istom zadatku. Mene čudi kako predstavnici Vlade, ako već nema nikakve kontrole na drugim medijima, kako se takva situacija dešava i na RTS-u. RTS je isto što i BK, isto što i B92.
Jedna neophodnost, radi se o nekoj kontroli, ali da svi politički stavovi budu ravnopravno zastupljeni, a kada je reč o zajedničkoj državi sasvim je jasno da je većinska Srbija za zajedničku državu Srbije i Crne Gore. Kada je reč o samoj Ustavnoj povelji, ona jeste loša. Vi znate da mi nismo bili za takvu Ustavnu povelju, ali smatramo ponovo da je zajednička država i neophodnost i potreba, i da je mnogo bolje rešenje nego dve samostalne države.
Ako se rasturi zajednička država, sasvim je sigurno da će Crna Gora postati lak plen svih onih neprijatelja koji su i neprijatelji naše države Srbije. Jednostavno, na kraju samom, i nemamo ni bolje prijatelje ni veću braću nego što su Crnogorci. I naš je veliki interes očuvanja zajedničke države, jer u suprotnom duboko smatram da bi se i Srbija vrlo brzo i vrlo lako rasturila.
U svakom slučaju, mi ćemo podržati ovaj predlog zakona, jer smatramo da je to jedan veliki doprinos u očuvanju zajedničke države, što je imperativ u sadašnjem trenutku.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedniče Skupštine, u svom amandmanu predložio sam povećanje transfernih sredstava za opštine Jagodina i za Rekovac. Nekom čudnom matematikom ili čudnim računom, Ministarstvo finansija je gotovo prepolovilo iznos transfernih sredstava za opštinu Jagodina.
Primera radi, za 2004. godinu taj iznos je bio 134 miliona, a za 2005. godinu taj iznos je sada po predlogu 71 milion.
Smatramo da je ovo gotovo duplo manji iznos sredstava i, ono što je najvažnije, mislim da su kriterijumi za utvrđivanje iznosa transfernih sredstava veoma nejasni i relativni, i kada je reč o stepenu razvijenosti opštine, pa i kada je reč o broju zaposlenih lica. Primera radi, Jagodina je možda najbolji primer gde imamo veliki broj preduzeća gde radnici ne primaju plate ili primaju nekoliko hiljada dinara, a uz to na te male plate ne plaćaju se ni porezi ni doprinosi.
Na taj način biće baš po osnovu poreza na zaradu doveden u pitanje i sam budžet opštine Jagodina.
Sa druge strane, mislim, i ako bismo zanemarili sve ove kriterijume, posebno je važno za Jagodinu što ćemo početkom 2005. godine imati privatizaciju, prodaju, restruktuiranje, kako god želite, najvećeg pomoravskog giganta, Fabrike kablova.
To podrazumeva, videli smo, tokom ove tri godine svako restrukturiranje, svaka privatizacija, smanjivanje broja radnika, broja zaposlenih za gotovo 50%. Tako se očekuje i u Jagodini u Fabrici kablova da se smanji broj zaposlenih, možda i za 2.000 ljudi, a šta to znači? Znači, neće biti plata, neće biti zarada i neće biti mogućnosti da se ostvaruje porez po osnovu zarada.
Naravno, na taj način ovaj budžet jagodinske opštine biće doveden u pitanje.
Kada je reč o drugom delu amandmana, predložio sam i da se transferna sredstva za opštinu Rekovac povećaju za pet miliona. Reč je o sredstvima koja su bila predviđena 2004. godine. Rekovac je za 2004. godinu imao 24 miliona transfernih sredstava, a sada 19 miliona. Radi se o jednoj nerazvijenoj opštini, gde bukvalno ima veoma mali broj zaposlenih. Rekovac na neki način deli sudbinu opštine Jagodina, jer jednostavno postoji pogon Fabrike kablova, sa sada oko 300 zaposlenih ljudi, i kada dođe do privatizacije, prodaje, najverovatnije je da će ti ljudi ostati bez posla.
Ono što je najvažnije, a važno je i za Jagodinu i za Rekovac, ti ljudi koji će ostati bez posla najverovatnije će ostati i bez nade, mogućnosti da se zaposle na drugi način. Jednostavno, u Srbiji nije postojao ni jedan dobar socijalni program. Čak i u velikim firmama koje su privatizovane, poput cementara, pa i duvanske industrije, ti socijalni programi nisu bili dobri.
Jer, te pare koje se dobiju vrlo brzo se potroše i ljudi posle godinu ili dve dana ostanu bez ikakvih mogućnosti da se zaposle, ali, naravno, to je samo jedan segment. Ovaj drugi segment, kada govorim o opštini Rekovac, znači da ne verujem da će oni moći lako da popune svoj budžet, imajući u vidu da tih 300 radnika za tu opštinu mnogo znače.
A, imali smo jedan dobar primer u prodaji dva društvena preduzeća, tokom prošle i ove godine, gde ljudi nisu ostali bez posla ali su ostali bez plata. Znači, nema zarada, nema poreza, nema ni budžeta.
Iz tih razloga predložio sam ovaj amandman. Računam da ministar može da uvaži naše posebne kriterijume. Posebno sam napomenuo Fabriku kablova u Jagodini, pa i pogon u Rekovcu, gde će posle privatizacije ljudi ostati bez posla i gde neće moći da se ostvaruje ni porez na zarade, jer zarada neće ni biti.
Moj je predlog da se ova sredstva uzmu od Beograda, ne upuštajući se u ostale kriterijume, jer Beograd, kada je reč o transfernim sredstvima, od 13.800.000.000, treba da ubere ili da dobije 5.600.000.000, što je mnogo, i sasvim je jasno da po tom osnovu Beogradu pripada skoro polovina sredstava, a mislim da je to nepravedno.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS podneo sam amandman u kome treba smanjiti dotaciju Javnom preduzeću RTS. Smatram da ova sredstva pre svega treba nameniti korisnicima novčanih naknada.
Danas u Srbiji korisnika novčanih naknada je negde oko 50 do 60 hiljada. Oni su veoma ugroženi i ostali su bez posla, uglavnom posle 5. oktobra. Predložio sam da se ova sredstva namene i za najugroženije stanovništvo, isto preko Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku.
Ministre Dinkiću, smatram da su 2,5 milijarde velike pare za RTS. Mi želimo da znamo kako se te pare troše ne samo u RTS-u kao u javnom preduzeću, nego u svim drugim javnim preduzećima. Znamo da su plate direktora javnih preduzeća enormno velike, 150 do 200 hiljada dinara, možda i više. To se najčešće i krije. Ne znamo ni koji je broj zaposlenih na RTS-u, a znamo da je RTS danas pod upravom DS i svuda u svim institucijama gde je vlast DS znamo da je veliki broj zaposlenih, tako je u svim opštinama, takoreći u Srbiji u svim opštinama je broj zaposlenih dupliran gde je bila DS na vlasti, tako je i sa državnim činovnicima.
Kada govorimo o platama na RTS, pre svega mislimo i na plate na BK Televiziji, na B92. Znamo da su te plate velike, a znamo i da su bili veliki transferi novinara s jedne na drugu televiziju. Transferi, primera radi Bojana Lekić i Olja Kovačević, to su na srpski način bili transferi kao Ronalda i Zidana u Real. Prema tome kao i na RTS su transferi bili, znamo da su brojni novinar sa B92 i BK Televizije sada na RTS.
S druge strane, naše je mišljenje da se RTS zloupotrebljava pre svega od predsednika Republike Borisa Tadića, i kako se BK Televizija zloupotrebljava od Bogoljuba Karića, tako je ista situacija i sa RTS-om. Primera radi znamo na BK Televiziji kako to Bogoljub Karić čini. Karić na svojoj televiziji, ali na drugim televizijama brine za sirotinju, za siromašne, a istovremeno njegovi fakulteti su najskuplji. Ukoliko stvarno brine za siromašne ljude, zašto nisu ti fakulteti besplatni.
Veoma često Bogoljub Karić brine za Kosovo i Metohiju, a njegovi najbolji prijatelji su finansijeri Oslobodilačke vojske Kosova i Metohije. S druge strane, Karić brine i za narod. Njegovi izlivi su veliki, a državi ništa nije uplatio od "Mobtela". Čini mi se čak i da ministar Dinkić posustaje. Ako smo zbog nečega podržavali Dinkića, podržavali smo ga da tu stvar do kraja dotera. Čini mi se da svuda može da se nađe i neko naknadno prijateljstvo.
Slična situacija je i sa RTS-om, sada sam malopre govorio da predsednik Republike zloupotrebljava RTS, on je stalno na RTS. Doduše, nije samo on, tamo je i Batić, i Korać, ne znam koga predstavlja Vladan Batić, stalno je na RTS.
Kada je reč o predsedniku Republike Tadiću, pre nekoliko dana, juče, prekjuče, ne znam na kojoj televiziji, da li je bio na RTS-u, svejedno sada, BK, B92, RTS, to je sve isto. Kaže da je trebalo Srbi da izađu na izbore, jer ne bi bio izabran za predsednika Vlade Ramuš Haradinaj. Kao da neka razlika postoji između Ramuša Haradinaja i Tačija. Ovaj Bajram Redžepi je bio Tačijev, oni su svi isti. Pet para mi ne dajemo ko će biti predsednik vlade Kosova i Metohije. Tu se vidi da on nema državničke mudrosti.
Ili, zašto ako već ima takav uticaj u međunarodnoj zajednici, zašto ne spreči da Ramuš Haradinaj bude predsednik Vlade Kosova. Nema nikakav uticaj. Ili kada govori o statusu Kosmeta. Tu je i potpredsednik Vlade, nešto slično misli kao Tadić, ali nažalost, vidite, potpredsedniče Vlade, i Amerikanci, Zavales ili se tako nekako zove, mislim da je naučni saradnik američkog centra nekog, ne znam kog, kaže da je sve rešeno o statusu Kosova i Metohije u Rezoluciji 1244.
Kaže – Kosovo i Metohija pripadaju Srbiji, da bi došlo do promene statusa mora da se promeni Rezolucija. Rezolucija se svakako neće promeniti, ako ni zbog čega drugog, zbog Kine i Rusije. Tako da je ta državnička mudrost da ovog pitanja nigde nema. Na kraju, nemojte mnogo da brinete za Tadića i nije neki predsednik. Tadić je na poslednjim izborima dobio negde oko 800.000. Prvi krug je uvek važan.
Da nismo promenili taj zakon ne bi imali predsednika. A primera radi, pošto često znaju ljudi iz svih političkih partija govore o Slobodanu Miloševiću, on kada je gubio izbore dobio je dva miliona, a na svim drugim izborima uvek je dobijao u prvom krugu najmanje 2,5 miliona ili 3,5 miliona. To je bila prava podrška naroda. Ovo kod Tadića, jednostavno neka Tadić dotira RTS, a ova sredstva da pratimo za korisnike novčanih naknada.