Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Samo jedno malo razjašnjenje. Prvo, gospodinu Vlahoviću je čast i moram da pohvalim to što je sarađivao na privatizaciji po zakonu iz 1997. godine koji su doneli socijalisti.
Takođe mi je lepo što mogu da se složim s tim, sa njegovom tvrdnjom koja je tačna, da mi nismo ništa prodali.
Nije samo korektno upoređivati našu prodaju "Telekoma" i direktnu pogodbu sa bilo kojom zemljom u okruženju, zbog toga što gospodin Vlahović, ja sam mu dovikivao iz klupe, zna da je Srbija tada bila pod sankcijama. Zahvaljujući ovim našim velikim prijateljima, Srbija je 1997. godine bila pod sankcijama, i vi vrlo dobro znate da to nije pogodba s bilo kim i bilo kako, nego da je to pogodba koja je vršena transparentno, javno i kako su te pare utrošene.
Takođe znate da je bilo koja sumnja koja se ticala Sartida i ostalih stvari otpala, jer italijanska parlamentarna komisija, italijanski istražni organi i naši istražni organi Telekoma nisu uspeli da otkriju slučaj, jer ničega drugog nije ni bilo.
Prema tome, mi se razlikujemo po koncepcijama i mi jesmo i nismo pogrešili što nije '97. godine zakon učinjen obaveznim i nije oročen, ali nije mogao biti zbog toga što smo mi poštovali ustav i što je u ustavu sve do sada pisalo da su ravnopravne sve svojine; prema tome, i društvena svojina bila je ravnopravna sa bilo kojim drugim oblikom svojine.
Što se tiče privatizacije i ostalih stvari, držati socijalistima pridiku o tome, što vi ne činite, vi branite jedan vaš model koji je legitiman model, za koji mislim da nije dobar zato što više cenim model radničkog akcionarstva; više cenim taj model i tu je razlika tolika da se oko toga nikada ne možemo složiti, ovde je samo jedan problem.
Izvršili smo najveću privatizaciju u Srbiji, ikad izvršenu, privatizacijom stambenog fonda u našem konceptu, jer smo dali da ga otkupe ako u njemu stanuju. Od te privatizacije mi smo imali drugi koncept svojinske transformacije koji je vršen '97. godine, koji je, po mom mišljenju i po mišljenju SPS, a bojim se i radnika, superioran.
Na kraju, jedan primer: firma "Zdravlje" Leskovac, koja je bila ista po kapacitetu kao "Hemofarm" Vršac, prodata je za 3,2 miliona evra, a "Hemofarm" za gotovo 500 miliona evra. To je ta razlika koja govori u korist naše privatizacije, pored ovih primera koje smo pominjali oko Apatinske pivare i ostalih stvari. Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici, vidim ovu skupštinu kao jedan od načina da u Srbiji prestane klađenje na loše ishode, loša, katastrofična rešenja i unapred određeno loše i neodgovorno ponašanje vlasti.
Moram da kažem da podržavam predložene zaključke pripremljene za ovu skupštinu, kao i Izveštaj, a još više od toga i uvodno izlaganje i stavove predsednika Vlade.
Nama socijalistima nije to posebno teško i sa radošću možemo da prihvatimo ovakve stavove, zato što je to i deo naše politike, to je deo kontinuiteta naše politike i politike svih generacija od 1389. do danas. Ako je reč o ustavnom rešenju i, kako reče predsednik Vlade, neizbrisivom slovu Ustava, onda se i u postojećem ustavu nalazi ovakvo rešenje i nema nikakve bojazni da će i eventualni neuspesi, u šta ne verujem, prilikom donošenja novog ustava, stvoriti neku pravnu prazninu kada je u pitanju Kosovo i Metohija.
Naravno da je ovo istorijski važna odluka i potvrda postojećih rešenja. Kosovo je istorijski proces dugog trajanja. Mi danas polažemo ispit, baš kao i brojne generacije pre nas, i stvaramo obavezu onima koji dolaze. Niko do sada u istoriji, kada je Kosmet u pitanju, nije popustio, pa ne bi trebalo ni mi.
U političkom životu Srbije nadam se da je definitivno jasno, bar ključnim političkim snagama, da Kosovo nije nikakvo demokratsko pitanje, niti pitanje prirode režima u Beogradu, kako nekad, tako ni sad. Mi ovde usvajamo i usvojili smo deklarisanu politiku u ovoj skupštini i ona ima svoja deklarisana sredstva.
Ali, često se jedinstvo oko Kosova formalno otaljava u nekoliko rečenica, govori se o spremnosti da se brane ovi stavovi, a onda se strasno krene u onaj nedeklarisani deo samooptuživanja, traženja krivica, samoponižavanja, koji je, u stvari, svedočanstvo o jednoj nedeklarisanoj politici, koja ne samo da zbunjuje i demobiliše, nego priprema put za eventualno pristajanje na neka druga rešenja.
Dakle, toliko strasti koju u političkom životu pojedinci, misleći da koriste Srbiji, koriste da samooptuže i samoponize srpski narod, prosto je neverovatno. Treba jasno i glasno reći da ovakvo ponašanje vodi ne samo ka zbunjivanju građana Srbije, već ih tera na loša rešenja i utire put i daje argumente Ahtisariju ili ovom potomku albanske kraljice ili princeze, a ne znam mu tačno ime, koji, takođe, vodi pregovore o sudbini Kosova.
To je nešto na šta bih hteo da upozorim, kao i na izjave državnih funkcionera, koji odu u druge zemlje, optužuju vlastitu zemlju i vlastiti narod, prave lažne periodizacije naše istorije, dele to na ovo i na ono, ne uviđajući da je ovo istorijski proces dugog trajanja, i onda tim ljudima koji im kažu "nezavisnost Kosova je naš cilj", kažu: "oni širom raširenih ruku čekaju nas da uđemo u evroatlantske integracije".
To je put, govorim ovo sa porugom, da uđemo. Ako uđemo bez Kosova, ako uđemo uz veliko zadovoljstvo Karle del Ponte, ako ona da pozitivan izveštaj, ako uhvatimo Mladića, Karadžića, potpišemo nezavisnost Kosova, evo nas u EU, u NATO-u, u evroatlantskim integracijama. Ta vrsta politike je istovremeno i alibi za vlastitu nemoć i višegodišnju nesposobnost da se uvidi suština.
Sva sredstva su upotrebljena od strane onih koji hoće da razore srpstvo i Srbiju i prekomponuju Balkan, da dođe do odvajanja Kosova, uključujući u to i NATO agresiju. Svi potonji procesi koji se odvijaju ovde na Balkanu i ovde u Srbiji, a tiču se Kosmeta, samo su pokušaji naknade legitimizacije i legalizacije, sadejstva oružanih terorista i NATO agresije. Sada je to sasvim jasno.
I jasno je još nešto. Jasno je da je Kosovo jedino pitanje, i najdramatičnije pitanje, u kome se potvrđuje da se naknadna pamet i naknadna istorijska svest, a istorija je uvek naknadna svest donekle, i aktuelno političko ponašanje i vlasti pre ove poklapaju.
Nema nijednog rešenja na horizontu, koje je podrazumevalo civilizovana i politička sredstva, koje nije probano na Kosovu i koje srpski narod i srpski rukovodioci nisu probali. I nijedno nije uspelo, što zbog interesa stranih sila koje prekrajaju, dominiraju, što zbog naše nesposobnosti da primenimo bilo koje sredstvo, sem demokratskog sredstva i sredstva koje je političko i koje je bilo humano. Oružje koje se koristilo je bilo oružje koje se koristilo protiv terorizma, a oružje protiv terorizma je dozvoljeno i legitimno svuda.
Međutim, ova vrsta samooptuživanja, ili kako je nedavno rekao naš sjajni istoričar Milorad Ekmečić, da smo škakljali zver, možda bi bilo bolje. Oni koji misle da bi škakljanjem zveri izbegli njene zube i njene kandže zaista ne znaju ništa ni o istoriji ni o politici, a mogu politikantski to upotrebljavati i koristiti.
Nije najlošije to što to rađa unutrašnje političke posledice. Ovde je najgore to što to koleba, pomućuje i relaksira i neke velike sile, stalne članice Saveta bezbednosti, koje su spremne da podrže Srbiju u njenoj pravednoj borbi, to su pre svega Rusija i Kina, da nas podrže.
Ali, oni nas podržavaju ako mi zaista znamo šta hoćemo i ako smo oko toga što znamo šta hoćemo i jedinstveni, i odlučni da to branimo. Ne možete vi podržati nekoga ko neće da bude podržan ili ko ne zna šta hoće. Zbog toga ovu skupštinu i jedinstvo ostvareno potencijalno na njoj vidim kao priliku da demonstriramo celom svetu i samima sebi, ali nekada je to teže nego celom svetu, šta mi to hoćemo i da smo spremni da se odlučno borimo za to.
Nisam pristalica onog političkog realizma koji pristaje bespogovorno na nepravedni diktat i golu silu. Smatram da je realizam u postojećim uslovima odlučna i beskompromisna borba za vlastite interese. Kada su ti interesi određeni kao Kosovo, kao interesi na Kosovu i Metohiji, onda ih vidim kao borbu, ne dakle političkim i demokratskim, nego svim državnim sredstvima.
Jasno je koja su sredstva državna, to su sva moguća sredstva koja država ima na raspolaganju, pa i ona koja su vezana za njen represivni i odbrambeni aparat, dakle, za vojsku i policiju.
Dakle, vidim ovu skupštinu kao jedan doprinos jedinstvu, kao doprinos odlučnoj borbi, kao doprinos suočavanju sa stvarnim problemima. Mi se, dakle, na ovoj skupštini, i ovde se vidi raspoloženje i vlasti i parlamenta, ne izdižemo iznad problema, šireći problematiku na neki bolji život ili ne znam šta, već se hvatamo u koštac sa problemom.
Onima kojima izgleda da je ta borba unapred izgubljena ovo će služiti kao opomena, a onima koji veruju da je pravda, ako je pravda, princip i načelo istorije, na našoj strani, potvrda da ta načela i ti principi, kada su na strani malih, daju veliku moć, i nekada veću moć nego što je imaju veliki.
Kosovo je naše ključno, dakle, istorijsko, životno pitanje i mislim da ova skupština treba da bude, kako do sada teče, prilog tome, potpunom jedinstvu i toj punoj svesti o tome šta ono znači za nas, i šta ne možemo i ne smemo izgubiti nikad. Hvala.
Zahvaljujem, gospodine Anđelkoviću. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, SPS kao što znate je poslednja odbrana javnih preduzeća.
Kao što znate, u ovom parlamentu na putu privatizacije javnih preduzeća i njihovog izmicanja iz državne kontrole, iz javne svojine stoji jedino SPS. Na tom pitanju ona je spremna da obori svaku vladu, pa i ovu. Druga pitanja mogu biti ovako i onako tretirana i može se ovako i onako razmišljati, ali dakle ovo je pitanje za nas pitanje svih pitanja, a mislim i pitanje građana Srbije i budućnosti Srbije.
Opšte je poznato da SPS smatra da je Zakon o privatizaciji iz 2001, sa svim njihovim dopunama, jako loš. Poznato je da logično mislimo, a to ću pokazati i u izlaganju, da je naš zakon o svojinskoj transformaciji iz 1997. bio nebrojano puta bolji i naravno iz svih razlika proističe još jedna razlika.
Za razliku od svih drugih političkih stranaka i poslaničkih grupa, mi jedini imamo koncept i ekonomije, i proizvodnje i razvoja Srbije u kojima su ta preduzeća u javnoj svojini. Jedino mi smatramo da takva ekonomija može da funkcioniše kao tržišna ekonomija, a onima koji su na to skeptični odmah da kažem da niko neće reći da je Francuska manje tržišna privreda, a u njoj je 54% društvenog bogatstva u vlasništvu države, u javnom vlasništvu.
Svim onim neoliberalima koji se smeškaju, osmehuju i da poručim da eto nikome ne pada na pamet da kaže da oni nisu tržišna privreda i da oni nisu ekonomija koja počiva dakle na tržišnim principima. I, naravno, iz tih naših razlika proističu sve druge razlike, pa i razlike u pristupu ovim zakonima.
Kao što je poznato, poslanička grupa SPS Slobodan Milošević primila je predstavnike sindikata, sa njima razgovarala i podržavala ove zakone u fazi nacrta pre nekoliko meseci ili možda već pola godine, ne znam koliko ima, ali otprilike pre nekoliko meseci.
Današnji datum treba upisati, ako ne zlatnim, a onda crvenim slovom u kalendaru novog srpskog parlamentarizma. Danas se prvi put posle 2000. godine na dnevnom redu Skupštine Srbije, kao što je već rečeno, nalazi Predlog zakona zaista predložen od naroda. Više od pola miliona potpisa punoletnih građana, onih koji su vas izabrali dragi poslanici na poslednjim izborima, tačnije njih preko 540.000, podnelo je predlog paketa zakona, čiji bi usvajanje omogućilo podelu besplatnih akcija zaposlenim u javnim preduzećima i javnim službama, a čime bi, ovo naglašavam, bila ispravljena ogromna nepravda milionima građana Srbije. Ako se ne varam, to je negde preko četiri miliona građana Srbije.
Jer, podsetiću vas, dame i gospodo, u procesu privatizacije svi građani Srbije koji su zaposleni u društvenim preduzećima, kao i oni koji su pre penzionisanja radili u njima, dobili su i dobijaju besplatne akcije.
Neki od njih, poput akcionara Apatinske pivare, "Knjaza Miloša", "Soko Štarka", "C marketa", Pivare "Čelarevo", prodajom svojih akcija tako su dobili stotine miliona evra. I gospodo da vas podsetim, to je upravo, da se vratim na početak, po zakonu koji je ovaj parlament usvojio kada je u njemu vladala SPS, to je po tom zakonu iz 1997. godine.
To je bio zakon koji je bio prava socijalna reforma, u kojoj je radnik od samobrojača se pretvarao u radnika akcionara, i koji je bio i akcionar i nastavljao da radi u toj fabrici.
Nakon toga država je podržavila ovu društvenu svojinu na isti način kao što smo mi učinili 1991. godine sa javnim preduzećima i onda je privatizovala i prodavala, ne vodeći često računa, kao što znate, o njenoj pravoj i stvarnoj vrednosti.
U poređenju sa tim radnicima, zaposleni u javnim preduzećima, javnom sektoru, zdravstvo, obrazovanje, sudstvo, policija, vojska, prema sadašnjim zakonskim rešenjima građani su drugog reda. Ovi zakoni, koji su proizašli iz naredne inicijative, to mogu da izmene.
U materijalima koje ste dobili nalazi se obrazloženje utemeljenosti ovih predloga u Ustavu, kao i objašnjenje kako je sadašnji položaj NIS-a, PTT-a, "Telekoma" i EPS-a u suprotnosti sa sada važećim našim Ustavom Republike Srbije. Vi takođe znate šta za partije na vlasti držanje ovih preduzeća pod kontrolom znači i šta sve on, u tom partijskom zamešateljstvu, predstavlja, koju priliku predstavlja za razne sinekure ili promicanja nekih partijskih interesa.
Ako su zakoni o osnivanju javnih preduzeća 1991. godine i nacionalizacije imovine tada postojećih društvenih preduzeća, kao imovina zajedničkih fondova, u koje su radnici tih preduzeća izdvajali sredstva iz svojih plata, u vreme sankcija i ratova i u vreme drugog uređenja privrede i koncepcije koja je tada vladala, da le je sada, dame i gospodo narodni poslanici, došlo vreme da se i vladajuće stranke odreknu gazdovanja njima, koje je usput veoma loše, i to u korist svih nas, u korist svih građana Srbije.
A da se loše gazdovalo i da je ova vlada, naročito ona pre nje, bila loš gazda, više je nego jasno. U sada vladajućim strankama svi su, čitam u novinama, kada se predstavljaju, uspešni menadžeri, preduzetnici, dobri srpski domaćini. Onda svakako znate šta radi svaki dobar domaćin sa svojom imovinom, vodi računa o njoj, održava je, stara se da je uveća i ako je zaista dobar, to i uspeva. Naravno u svakom trenutku znam čega i koliko ima, a država, vlasnik naše imovine javnih preduzeća, ne radi mnogo toga.
Da bude nevolja veća, upravljanje niskim, tobože iz socijalnih razloga, cenama nekih proizvoda, vrši se namerno obezvređivanje imovine javnih preduzeća, da bi ona sutra bila prodata po nižim cenama ili da kažem u bescenje i da bi na taj način prešla u ruke drugih i novih vlasnika. To se često radi i između partijskih interesa, čak u okviru vladajuće koalicije.
Od 2000. godine do danas nema nijednog objavljenog izveštaja o državnoj imovini. A imali smo ministre finansija i privrede, i opšteimovinskog sektora koji su važili za istaknute ekonomiste. Jesu bili i sada su, na ovaj način na koji to izgovaram, istaknuti.
Uostalom, ne treba biti istaknuti ekonomista. Pitajte svakog vlasnika malog preduzeća, piljare ili kioska, zna li u svakom trenutku šta u radnji ima.
Naravno da zna, ali naša država to ne zna, odnosno ne znaju upravni odbori javnih preduzeća koji koriste imovinu države.
Razumem vezanost stranaka na vlasti i onih koji se nadaju da će na vlast jednom doći u okviru ovakvog koncepta, razumem tu vezanost za upravne odbore javnih preduzeća, slatko je, ali u životu svakog čoveka biva jedan trenutak kada mora da se odvoji od skuta svoje majke, pa slično važi i mora važiti i za današnje političke stranke na vlasti. Istina, kaže jedan moj prijatelj, ali kažu i psiholozi, da je to vrlo traumatično iskustvo.
Ne znaju kolika je imovina javnih preduzeća, čija se transformacija predlaže ovim zakonima, ni resorna ministarstva, ni ono kapitalno, ni ona koja to nisu. Njih zanima samo, da mi se ne kaže da insinuiram, da ta preduzeća funkcionišu dok traje mandat ove ili neke druge slične vlade. O ovoj imovini ne brine ni ministar finansija, ni ministar privrede, oni se u taj posao uopšte ne mešaju, osim kada treba kontrolisati plate.
Zakoni o kojima se raspravlja, jasno je svakome ko to hoće da vidi, ovakvo stanje menjaju iz temelja. Oni omogućavaju, bez zadiranja u status javnih preduzeća i bez uticaja na njihovu dalju privatizaciju, a na početku sam rekao kakav je stav socijalista o tome, što je veoma važno i nekima srcu milo, kvalitetnu brigu o državnoj imovini kojom se raspolaže.
Jasno je, dame i gospodo narodni poslanici, da su ovi zakoni dobri za ljude, za sve one koji su sada građani drugog reda, zaposleni u javnim preduzećima i oni koji imaju tu nesreću da rade u javnom sektoru, lekari, medicinsko osoblje, učitelji i nastavnici, sudije i sudsko osoblje, policajci, seljaci, zaposleni u vojsci SCG, i za penzionere, čije je ponižavanje dostiglo tragične razmere. Svi oni ovim zakonima dobijaju.
Socijalistička partija Srbije podržavala je i podržava ovu vladu, svesna da su neke nepopularne mere koje je Vlada preduzimala bile nužne. SPS, međutim, smatra da nema razloga da se građani Srbije mrcvare i u ovom slučaju.
Naprotiv, usvajanje ovih zakona predstavljalo bi bolji život odmah i ovde za veliki broj i najveći broj građana Srbije. Građani, koji sa razumljivim interesovanjem prate ovu raspravu, to znaju. Trebalo bi da i ovaj parlament to zna i trebalo bi da prihvati i usvoji ove zakone, na sreću i dobrobit većine građana ove zemlje.