Zahvaljujem, gospodine Anđelkoviću. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, SPS kao što znate je poslednja odbrana javnih preduzeća.
Kao što znate, u ovom parlamentu na putu privatizacije javnih preduzeća i njihovog izmicanja iz državne kontrole, iz javne svojine stoji jedino SPS. Na tom pitanju ona je spremna da obori svaku vladu, pa i ovu. Druga pitanja mogu biti ovako i onako tretirana i može se ovako i onako razmišljati, ali dakle ovo je pitanje za nas pitanje svih pitanja, a mislim i pitanje građana Srbije i budućnosti Srbije.
Opšte je poznato da SPS smatra da je Zakon o privatizaciji iz 2001, sa svim njihovim dopunama, jako loš. Poznato je da logično mislimo, a to ću pokazati i u izlaganju, da je naš zakon o svojinskoj transformaciji iz 1997. bio nebrojano puta bolji i naravno iz svih razlika proističe još jedna razlika.
Za razliku od svih drugih političkih stranaka i poslaničkih grupa, mi jedini imamo koncept i ekonomije, i proizvodnje i razvoja Srbije u kojima su ta preduzeća u javnoj svojini. Jedino mi smatramo da takva ekonomija može da funkcioniše kao tržišna ekonomija, a onima koji su na to skeptični odmah da kažem da niko neće reći da je Francuska manje tržišna privreda, a u njoj je 54% društvenog bogatstva u vlasništvu države, u javnom vlasništvu.
Svim onim neoliberalima koji se smeškaju, osmehuju i da poručim da eto nikome ne pada na pamet da kaže da oni nisu tržišna privreda i da oni nisu ekonomija koja počiva dakle na tržišnim principima. I, naravno, iz tih naših razlika proističu sve druge razlike, pa i razlike u pristupu ovim zakonima.
Kao što je poznato, poslanička grupa SPS Slobodan Milošević primila je predstavnike sindikata, sa njima razgovarala i podržavala ove zakone u fazi nacrta pre nekoliko meseci ili možda već pola godine, ne znam koliko ima, ali otprilike pre nekoliko meseci.
Današnji datum treba upisati, ako ne zlatnim, a onda crvenim slovom u kalendaru novog srpskog parlamentarizma. Danas se prvi put posle 2000. godine na dnevnom redu Skupštine Srbije, kao što je već rečeno, nalazi Predlog zakona zaista predložen od naroda. Više od pola miliona potpisa punoletnih građana, onih koji su vas izabrali dragi poslanici na poslednjim izborima, tačnije njih preko 540.000, podnelo je predlog paketa zakona, čiji bi usvajanje omogućilo podelu besplatnih akcija zaposlenim u javnim preduzećima i javnim službama, a čime bi, ovo naglašavam, bila ispravljena ogromna nepravda milionima građana Srbije. Ako se ne varam, to je negde preko četiri miliona građana Srbije.
Jer, podsetiću vas, dame i gospodo, u procesu privatizacije svi građani Srbije koji su zaposleni u društvenim preduzećima, kao i oni koji su pre penzionisanja radili u njima, dobili su i dobijaju besplatne akcije.
Neki od njih, poput akcionara Apatinske pivare, "Knjaza Miloša", "Soko Štarka", "C marketa", Pivare "Čelarevo", prodajom svojih akcija tako su dobili stotine miliona evra. I gospodo da vas podsetim, to je upravo, da se vratim na početak, po zakonu koji je ovaj parlament usvojio kada je u njemu vladala SPS, to je po tom zakonu iz 1997. godine.
To je bio zakon koji je bio prava socijalna reforma, u kojoj je radnik od samobrojača se pretvarao u radnika akcionara, i koji je bio i akcionar i nastavljao da radi u toj fabrici.
Nakon toga država je podržavila ovu društvenu svojinu na isti način kao što smo mi učinili 1991. godine sa javnim preduzećima i onda je privatizovala i prodavala, ne vodeći često računa, kao što znate, o njenoj pravoj i stvarnoj vrednosti.
U poređenju sa tim radnicima, zaposleni u javnim preduzećima, javnom sektoru, zdravstvo, obrazovanje, sudstvo, policija, vojska, prema sadašnjim zakonskim rešenjima građani su drugog reda. Ovi zakoni, koji su proizašli iz naredne inicijative, to mogu da izmene.
U materijalima koje ste dobili nalazi se obrazloženje utemeljenosti ovih predloga u Ustavu, kao i objašnjenje kako je sadašnji položaj NIS-a, PTT-a, "Telekoma" i EPS-a u suprotnosti sa sada važećim našim Ustavom Republike Srbije. Vi takođe znate šta za partije na vlasti držanje ovih preduzeća pod kontrolom znači i šta sve on, u tom partijskom zamešateljstvu, predstavlja, koju priliku predstavlja za razne sinekure ili promicanja nekih partijskih interesa.
Ako su zakoni o osnivanju javnih preduzeća 1991. godine i nacionalizacije imovine tada postojećih društvenih preduzeća, kao imovina zajedničkih fondova, u koje su radnici tih preduzeća izdvajali sredstva iz svojih plata, u vreme sankcija i ratova i u vreme drugog uređenja privrede i koncepcije koja je tada vladala, da le je sada, dame i gospodo narodni poslanici, došlo vreme da se i vladajuće stranke odreknu gazdovanja njima, koje je usput veoma loše, i to u korist svih nas, u korist svih građana Srbije.
A da se loše gazdovalo i da je ova vlada, naročito ona pre nje, bila loš gazda, više je nego jasno. U sada vladajućim strankama svi su, čitam u novinama, kada se predstavljaju, uspešni menadžeri, preduzetnici, dobri srpski domaćini. Onda svakako znate šta radi svaki dobar domaćin sa svojom imovinom, vodi računa o njoj, održava je, stara se da je uveća i ako je zaista dobar, to i uspeva. Naravno u svakom trenutku znam čega i koliko ima, a država, vlasnik naše imovine javnih preduzeća, ne radi mnogo toga.
Da bude nevolja veća, upravljanje niskim, tobože iz socijalnih razloga, cenama nekih proizvoda, vrši se namerno obezvređivanje imovine javnih preduzeća, da bi ona sutra bila prodata po nižim cenama ili da kažem u bescenje i da bi na taj način prešla u ruke drugih i novih vlasnika. To se često radi i između partijskih interesa, čak u okviru vladajuće koalicije.
Od 2000. godine do danas nema nijednog objavljenog izveštaja o državnoj imovini. A imali smo ministre finansija i privrede, i opšteimovinskog sektora koji su važili za istaknute ekonomiste. Jesu bili i sada su, na ovaj način na koji to izgovaram, istaknuti.
Uostalom, ne treba biti istaknuti ekonomista. Pitajte svakog vlasnika malog preduzeća, piljare ili kioska, zna li u svakom trenutku šta u radnji ima.
Naravno da zna, ali naša država to ne zna, odnosno ne znaju upravni odbori javnih preduzeća koji koriste imovinu države.
Razumem vezanost stranaka na vlasti i onih koji se nadaju da će na vlast jednom doći u okviru ovakvog koncepta, razumem tu vezanost za upravne odbore javnih preduzeća, slatko je, ali u životu svakog čoveka biva jedan trenutak kada mora da se odvoji od skuta svoje majke, pa slično važi i mora važiti i za današnje političke stranke na vlasti. Istina, kaže jedan moj prijatelj, ali kažu i psiholozi, da je to vrlo traumatično iskustvo.
Ne znaju kolika je imovina javnih preduzeća, čija se transformacija predlaže ovim zakonima, ni resorna ministarstva, ni ono kapitalno, ni ona koja to nisu. Njih zanima samo, da mi se ne kaže da insinuiram, da ta preduzeća funkcionišu dok traje mandat ove ili neke druge slične vlade. O ovoj imovini ne brine ni ministar finansija, ni ministar privrede, oni se u taj posao uopšte ne mešaju, osim kada treba kontrolisati plate.
Zakoni o kojima se raspravlja, jasno je svakome ko to hoće da vidi, ovakvo stanje menjaju iz temelja. Oni omogućavaju, bez zadiranja u status javnih preduzeća i bez uticaja na njihovu dalju privatizaciju, a na početku sam rekao kakav je stav socijalista o tome, što je veoma važno i nekima srcu milo, kvalitetnu brigu o državnoj imovini kojom se raspolaže.
Jasno je, dame i gospodo narodni poslanici, da su ovi zakoni dobri za ljude, za sve one koji su sada građani drugog reda, zaposleni u javnim preduzećima i oni koji imaju tu nesreću da rade u javnom sektoru, lekari, medicinsko osoblje, učitelji i nastavnici, sudije i sudsko osoblje, policajci, seljaci, zaposleni u vojsci SCG, i za penzionere, čije je ponižavanje dostiglo tragične razmere. Svi oni ovim zakonima dobijaju.
Socijalistička partija Srbije podržavala je i podržava ovu vladu, svesna da su neke nepopularne mere koje je Vlada preduzimala bile nužne. SPS, međutim, smatra da nema razloga da se građani Srbije mrcvare i u ovom slučaju.
Naprotiv, usvajanje ovih zakona predstavljalo bi bolji život odmah i ovde za veliki broj i najveći broj građana Srbije. Građani, koji sa razumljivim interesovanjem prate ovu raspravu, to znaju. Trebalo bi da i ovaj parlament to zna i trebalo bi da prihvati i usvoji ove zakone, na sreću i dobrobit većine građana ove zemlje.