Samo jedno malo razjašnjenje. Prvo, gospodinu Vlahoviću je čast i moram da pohvalim to što je sarađivao na privatizaciji po zakonu iz 1997. godine koji su doneli socijalisti.
Takođe mi je lepo što mogu da se složim s tim, sa njegovom tvrdnjom koja je tačna, da mi nismo ništa prodali.
Nije samo korektno upoređivati našu prodaju "Telekoma" i direktnu pogodbu sa bilo kojom zemljom u okruženju, zbog toga što gospodin Vlahović, ja sam mu dovikivao iz klupe, zna da je Srbija tada bila pod sankcijama. Zahvaljujući ovim našim velikim prijateljima, Srbija je 1997. godine bila pod sankcijama, i vi vrlo dobro znate da to nije pogodba s bilo kim i bilo kako, nego da je to pogodba koja je vršena transparentno, javno i kako su te pare utrošene.
Takođe znate da je bilo koja sumnja koja se ticala Sartida i ostalih stvari otpala, jer italijanska parlamentarna komisija, italijanski istražni organi i naši istražni organi Telekoma nisu uspeli da otkriju slučaj, jer ničega drugog nije ni bilo.
Prema tome, mi se razlikujemo po koncepcijama i mi jesmo i nismo pogrešili što nije '97. godine zakon učinjen obaveznim i nije oročen, ali nije mogao biti zbog toga što smo mi poštovali ustav i što je u ustavu sve do sada pisalo da su ravnopravne sve svojine; prema tome, i društvena svojina bila je ravnopravna sa bilo kojim drugim oblikom svojine.
Što se tiče privatizacije i ostalih stvari, držati socijalistima pridiku o tome, što vi ne činite, vi branite jedan vaš model koji je legitiman model, za koji mislim da nije dobar zato što više cenim model radničkog akcionarstva; više cenim taj model i tu je razlika tolika da se oko toga nikada ne možemo složiti, ovde je samo jedan problem.
Izvršili smo najveću privatizaciju u Srbiji, ikad izvršenu, privatizacijom stambenog fonda u našem konceptu, jer smo dali da ga otkupe ako u njemu stanuju. Od te privatizacije mi smo imali drugi koncept svojinske transformacije koji je vršen '97. godine, koji je, po mom mišljenju i po mišljenju SPS, a bojim se i radnika, superioran.
Na kraju, jedan primer: firma "Zdravlje" Leskovac, koja je bila ista po kapacitetu kao "Hemofarm" Vršac, prodata je za 3,2 miliona evra, a "Hemofarm" za gotovo 500 miliona evra. To je ta razlika koja govori u korist naše privatizacije, pored ovih primera koje smo pominjali oko Apatinske pivare i ostalih stvari. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici, vidim ovu skupštinu kao jedan od načina da u Srbiji prestane klađenje na loše ishode, loša, katastrofična rešenja i unapred određeno loše i neodgovorno ponašanje vlasti.
Moram da kažem da podržavam predložene zaključke pripremljene za ovu skupštinu, kao i Izveštaj, a još više od toga i uvodno izlaganje i stavove predsednika Vlade.
Nama socijalistima nije to posebno teško i sa radošću možemo da prihvatimo ovakve stavove, zato što je to i deo naše politike, to je deo kontinuiteta naše politike i politike svih generacija od 1389. do danas. Ako je reč o ustavnom rešenju i, kako reče predsednik Vlade, neizbrisivom slovu Ustava, onda se i u postojećem ustavu nalazi ovakvo rešenje i nema nikakve bojazni da će i eventualni neuspesi, u šta ne verujem, prilikom donošenja novog ustava, stvoriti neku pravnu prazninu kada je u pitanju Kosovo i Metohija.
Naravno da je ovo istorijski važna odluka i potvrda postojećih rešenja. Kosovo je istorijski proces dugog trajanja. Mi danas polažemo ispit, baš kao i brojne generacije pre nas, i stvaramo obavezu onima koji dolaze. Niko do sada u istoriji, kada je Kosmet u pitanju, nije popustio, pa ne bi trebalo ni mi.
U političkom životu Srbije nadam se da je definitivno jasno, bar ključnim političkim snagama, da Kosovo nije nikakvo demokratsko pitanje, niti pitanje prirode režima u Beogradu, kako nekad, tako ni sad. Mi ovde usvajamo i usvojili smo deklarisanu politiku u ovoj skupštini i ona ima svoja deklarisana sredstva.
Ali, često se jedinstvo oko Kosova formalno otaljava u nekoliko rečenica, govori se o spremnosti da se brane ovi stavovi, a onda se strasno krene u onaj nedeklarisani deo samooptuživanja, traženja krivica, samoponižavanja, koji je, u stvari, svedočanstvo o jednoj nedeklarisanoj politici, koja ne samo da zbunjuje i demobiliše, nego priprema put za eventualno pristajanje na neka druga rešenja.
Dakle, toliko strasti koju u političkom životu pojedinci, misleći da koriste Srbiji, koriste da samooptuže i samoponize srpski narod, prosto je neverovatno. Treba jasno i glasno reći da ovakvo ponašanje vodi ne samo ka zbunjivanju građana Srbije, već ih tera na loša rešenja i utire put i daje argumente Ahtisariju ili ovom potomku albanske kraljice ili princeze, a ne znam mu tačno ime, koji, takođe, vodi pregovore o sudbini Kosova.
To je nešto na šta bih hteo da upozorim, kao i na izjave državnih funkcionera, koji odu u druge zemlje, optužuju vlastitu zemlju i vlastiti narod, prave lažne periodizacije naše istorije, dele to na ovo i na ono, ne uviđajući da je ovo istorijski proces dugog trajanja, i onda tim ljudima koji im kažu "nezavisnost Kosova je naš cilj", kažu: "oni širom raširenih ruku čekaju nas da uđemo u evroatlantske integracije".
To je put, govorim ovo sa porugom, da uđemo. Ako uđemo bez Kosova, ako uđemo uz veliko zadovoljstvo Karle del Ponte, ako ona da pozitivan izveštaj, ako uhvatimo Mladića, Karadžića, potpišemo nezavisnost Kosova, evo nas u EU, u NATO-u, u evroatlantskim integracijama. Ta vrsta politike je istovremeno i alibi za vlastitu nemoć i višegodišnju nesposobnost da se uvidi suština.
Sva sredstva su upotrebljena od strane onih koji hoće da razore srpstvo i Srbiju i prekomponuju Balkan, da dođe do odvajanja Kosova, uključujući u to i NATO agresiju. Svi potonji procesi koji se odvijaju ovde na Balkanu i ovde u Srbiji, a tiču se Kosmeta, samo su pokušaji naknade legitimizacije i legalizacije, sadejstva oružanih terorista i NATO agresije. Sada je to sasvim jasno.
I jasno je još nešto. Jasno je da je Kosovo jedino pitanje, i najdramatičnije pitanje, u kome se potvrđuje da se naknadna pamet i naknadna istorijska svest, a istorija je uvek naknadna svest donekle, i aktuelno političko ponašanje i vlasti pre ove poklapaju.
Nema nijednog rešenja na horizontu, koje je podrazumevalo civilizovana i politička sredstva, koje nije probano na Kosovu i koje srpski narod i srpski rukovodioci nisu probali. I nijedno nije uspelo, što zbog interesa stranih sila koje prekrajaju, dominiraju, što zbog naše nesposobnosti da primenimo bilo koje sredstvo, sem demokratskog sredstva i sredstva koje je političko i koje je bilo humano. Oružje koje se koristilo je bilo oružje koje se koristilo protiv terorizma, a oružje protiv terorizma je dozvoljeno i legitimno svuda.
Međutim, ova vrsta samooptuživanja, ili kako je nedavno rekao naš sjajni istoričar Milorad Ekmečić, da smo škakljali zver, možda bi bilo bolje. Oni koji misle da bi škakljanjem zveri izbegli njene zube i njene kandže zaista ne znaju ništa ni o istoriji ni o politici, a mogu politikantski to upotrebljavati i koristiti.
Nije najlošije to što to rađa unutrašnje političke posledice. Ovde je najgore to što to koleba, pomućuje i relaksira i neke velike sile, stalne članice Saveta bezbednosti, koje su spremne da podrže Srbiju u njenoj pravednoj borbi, to su pre svega Rusija i Kina, da nas podrže.
Ali, oni nas podržavaju ako mi zaista znamo šta hoćemo i ako smo oko toga što znamo šta hoćemo i jedinstveni, i odlučni da to branimo. Ne možete vi podržati nekoga ko neće da bude podržan ili ko ne zna šta hoće. Zbog toga ovu skupštinu i jedinstvo ostvareno potencijalno na njoj vidim kao priliku da demonstriramo celom svetu i samima sebi, ali nekada je to teže nego celom svetu, šta mi to hoćemo i da smo spremni da se odlučno borimo za to.
Nisam pristalica onog političkog realizma koji pristaje bespogovorno na nepravedni diktat i golu silu. Smatram da je realizam u postojećim uslovima odlučna i beskompromisna borba za vlastite interese. Kada su ti interesi određeni kao Kosovo, kao interesi na Kosovu i Metohiji, onda ih vidim kao borbu, ne dakle političkim i demokratskim, nego svim državnim sredstvima.
Jasno je koja su sredstva državna, to su sva moguća sredstva koja država ima na raspolaganju, pa i ona koja su vezana za njen represivni i odbrambeni aparat, dakle, za vojsku i policiju.
Dakle, vidim ovu skupštinu kao jedan doprinos jedinstvu, kao doprinos odlučnoj borbi, kao doprinos suočavanju sa stvarnim problemima. Mi se, dakle, na ovoj skupštini, i ovde se vidi raspoloženje i vlasti i parlamenta, ne izdižemo iznad problema, šireći problematiku na neki bolji život ili ne znam šta, već se hvatamo u koštac sa problemom.
Onima kojima izgleda da je ta borba unapred izgubljena ovo će služiti kao opomena, a onima koji veruju da je pravda, ako je pravda, princip i načelo istorije, na našoj strani, potvrda da ta načela i ti principi, kada su na strani malih, daju veliku moć, i nekada veću moć nego što je imaju veliki.
Kosovo je naše ključno, dakle, istorijsko, životno pitanje i mislim da ova skupština treba da bude, kako do sada teče, prilog tome, potpunom jedinstvu i toj punoj svesti o tome šta ono znači za nas, i šta ne možemo i ne smemo izgubiti nikad. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Anđelkoviću. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, SPS kao što znate je poslednja odbrana javnih preduzeća.
Kao što znate, u ovom parlamentu na putu privatizacije javnih preduzeća i njihovog izmicanja iz državne kontrole, iz javne svojine stoji jedino SPS. Na tom pitanju ona je spremna da obori svaku vladu, pa i ovu. Druga pitanja mogu biti ovako i onako tretirana i može se ovako i onako razmišljati, ali dakle ovo je pitanje za nas pitanje svih pitanja, a mislim i pitanje građana Srbije i budućnosti Srbije.
Opšte je poznato da SPS smatra da je Zakon o privatizaciji iz 2001, sa svim njihovim dopunama, jako loš. Poznato je da logično mislimo, a to ću pokazati i u izlaganju, da je naš zakon o svojinskoj transformaciji iz 1997. bio nebrojano puta bolji i naravno iz svih razlika proističe još jedna razlika.
Za razliku od svih drugih političkih stranaka i poslaničkih grupa, mi jedini imamo koncept i ekonomije, i proizvodnje i razvoja Srbije u kojima su ta preduzeća u javnoj svojini. Jedino mi smatramo da takva ekonomija može da funkcioniše kao tržišna ekonomija, a onima koji su na to skeptični odmah da kažem da niko neće reći da je Francuska manje tržišna privreda, a u njoj je 54% društvenog bogatstva u vlasništvu države, u javnom vlasništvu.
Svim onim neoliberalima koji se smeškaju, osmehuju i da poručim da eto nikome ne pada na pamet da kaže da oni nisu tržišna privreda i da oni nisu ekonomija koja počiva dakle na tržišnim principima. I, naravno, iz tih naših razlika proističu sve druge razlike, pa i razlike u pristupu ovim zakonima.
Kao što je poznato, poslanička grupa SPS Slobodan Milošević primila je predstavnike sindikata, sa njima razgovarala i podržavala ove zakone u fazi nacrta pre nekoliko meseci ili možda već pola godine, ne znam koliko ima, ali otprilike pre nekoliko meseci.
Današnji datum treba upisati, ako ne zlatnim, a onda crvenim slovom u kalendaru novog srpskog parlamentarizma. Danas se prvi put posle 2000. godine na dnevnom redu Skupštine Srbije, kao što je već rečeno, nalazi Predlog zakona zaista predložen od naroda. Više od pola miliona potpisa punoletnih građana, onih koji su vas izabrali dragi poslanici na poslednjim izborima, tačnije njih preko 540.000, podnelo je predlog paketa zakona, čiji bi usvajanje omogućilo podelu besplatnih akcija zaposlenim u javnim preduzećima i javnim službama, a čime bi, ovo naglašavam, bila ispravljena ogromna nepravda milionima građana Srbije. Ako se ne varam, to je negde preko četiri miliona građana Srbije.
Jer, podsetiću vas, dame i gospodo, u procesu privatizacije svi građani Srbije koji su zaposleni u društvenim preduzećima, kao i oni koji su pre penzionisanja radili u njima, dobili su i dobijaju besplatne akcije.
Neki od njih, poput akcionara Apatinske pivare, "Knjaza Miloša", "Soko Štarka", "C marketa", Pivare "Čelarevo", prodajom svojih akcija tako su dobili stotine miliona evra. I gospodo da vas podsetim, to je upravo, da se vratim na početak, po zakonu koji je ovaj parlament usvojio kada je u njemu vladala SPS, to je po tom zakonu iz 1997. godine.
To je bio zakon koji je bio prava socijalna reforma, u kojoj je radnik od samobrojača se pretvarao u radnika akcionara, i koji je bio i akcionar i nastavljao da radi u toj fabrici.
Nakon toga država je podržavila ovu društvenu svojinu na isti način kao što smo mi učinili 1991. godine sa javnim preduzećima i onda je privatizovala i prodavala, ne vodeći često računa, kao što znate, o njenoj pravoj i stvarnoj vrednosti.
U poređenju sa tim radnicima, zaposleni u javnim preduzećima, javnom sektoru, zdravstvo, obrazovanje, sudstvo, policija, vojska, prema sadašnjim zakonskim rešenjima građani su drugog reda. Ovi zakoni, koji su proizašli iz naredne inicijative, to mogu da izmene.
U materijalima koje ste dobili nalazi se obrazloženje utemeljenosti ovih predloga u Ustavu, kao i objašnjenje kako je sadašnji položaj NIS-a, PTT-a, "Telekoma" i EPS-a u suprotnosti sa sada važećim našim Ustavom Republike Srbije. Vi takođe znate šta za partije na vlasti držanje ovih preduzeća pod kontrolom znači i šta sve on, u tom partijskom zamešateljstvu, predstavlja, koju priliku predstavlja za razne sinekure ili promicanja nekih partijskih interesa.
Ako su zakoni o osnivanju javnih preduzeća 1991. godine i nacionalizacije imovine tada postojećih društvenih preduzeća, kao imovina zajedničkih fondova, u koje su radnici tih preduzeća izdvajali sredstva iz svojih plata, u vreme sankcija i ratova i u vreme drugog uređenja privrede i koncepcije koja je tada vladala, da le je sada, dame i gospodo narodni poslanici, došlo vreme da se i vladajuće stranke odreknu gazdovanja njima, koje je usput veoma loše, i to u korist svih nas, u korist svih građana Srbije.
A da se loše gazdovalo i da je ova vlada, naročito ona pre nje, bila loš gazda, više je nego jasno. U sada vladajućim strankama svi su, čitam u novinama, kada se predstavljaju, uspešni menadžeri, preduzetnici, dobri srpski domaćini. Onda svakako znate šta radi svaki dobar domaćin sa svojom imovinom, vodi računa o njoj, održava je, stara se da je uveća i ako je zaista dobar, to i uspeva. Naravno u svakom trenutku znam čega i koliko ima, a država, vlasnik naše imovine javnih preduzeća, ne radi mnogo toga.
Da bude nevolja veća, upravljanje niskim, tobože iz socijalnih razloga, cenama nekih proizvoda, vrši se namerno obezvređivanje imovine javnih preduzeća, da bi ona sutra bila prodata po nižim cenama ili da kažem u bescenje i da bi na taj način prešla u ruke drugih i novih vlasnika. To se često radi i između partijskih interesa, čak u okviru vladajuće koalicije.
Od 2000. godine do danas nema nijednog objavljenog izveštaja o državnoj imovini. A imali smo ministre finansija i privrede, i opšteimovinskog sektora koji su važili za istaknute ekonomiste. Jesu bili i sada su, na ovaj način na koji to izgovaram, istaknuti.
Uostalom, ne treba biti istaknuti ekonomista. Pitajte svakog vlasnika malog preduzeća, piljare ili kioska, zna li u svakom trenutku šta u radnji ima.
Naravno da zna, ali naša država to ne zna, odnosno ne znaju upravni odbori javnih preduzeća koji koriste imovinu države.
Razumem vezanost stranaka na vlasti i onih koji se nadaju da će na vlast jednom doći u okviru ovakvog koncepta, razumem tu vezanost za upravne odbore javnih preduzeća, slatko je, ali u životu svakog čoveka biva jedan trenutak kada mora da se odvoji od skuta svoje majke, pa slično važi i mora važiti i za današnje političke stranke na vlasti. Istina, kaže jedan moj prijatelj, ali kažu i psiholozi, da je to vrlo traumatično iskustvo.
Ne znaju kolika je imovina javnih preduzeća, čija se transformacija predlaže ovim zakonima, ni resorna ministarstva, ni ono kapitalno, ni ona koja to nisu. Njih zanima samo, da mi se ne kaže da insinuiram, da ta preduzeća funkcionišu dok traje mandat ove ili neke druge slične vlade. O ovoj imovini ne brine ni ministar finansija, ni ministar privrede, oni se u taj posao uopšte ne mešaju, osim kada treba kontrolisati plate.
Zakoni o kojima se raspravlja, jasno je svakome ko to hoće da vidi, ovakvo stanje menjaju iz temelja. Oni omogućavaju, bez zadiranja u status javnih preduzeća i bez uticaja na njihovu dalju privatizaciju, a na početku sam rekao kakav je stav socijalista o tome, što je veoma važno i nekima srcu milo, kvalitetnu brigu o državnoj imovini kojom se raspolaže.
Jasno je, dame i gospodo narodni poslanici, da su ovi zakoni dobri za ljude, za sve one koji su sada građani drugog reda, zaposleni u javnim preduzećima i oni koji imaju tu nesreću da rade u javnom sektoru, lekari, medicinsko osoblje, učitelji i nastavnici, sudije i sudsko osoblje, policajci, seljaci, zaposleni u vojsci SCG, i za penzionere, čije je ponižavanje dostiglo tragične razmere. Svi oni ovim zakonima dobijaju.
Socijalistička partija Srbije podržavala je i podržava ovu vladu, svesna da su neke nepopularne mere koje je Vlada preduzimala bile nužne. SPS, međutim, smatra da nema razloga da se građani Srbije mrcvare i u ovom slučaju.
Naprotiv, usvajanje ovih zakona predstavljalo bi bolji život odmah i ovde za veliki broj i najveći broj građana Srbije. Građani, koji sa razumljivim interesovanjem prate ovu raspravu, to znaju. Trebalo bi da i ovaj parlament to zna i trebalo bi da prihvati i usvoji ove zakone, na sreću i dobrobit većine građana ove zemlje.

Poštovani predsedniče, poštovani predsedniče Vlade, poštovani poslanici i članovi Vlade, nijednu generaciju srpskog naroda u savremenoj istoriji nije, manje ili više dramatično, mimoišlo suočavanje sa problemom Kosova i Metohije. Dakle, nije reč o novom iskušenju i ono nije ništa teže danas nego što je bilo kad bilo.
Izbor nije nov, isti je kao mnogo puta ranije, isti je kao 1999. godine, isti je kao što je bio pred SPS i predsednikom Slobodanom Miloševićem. To što je tako znači samo to da nam danas treba mnogo mudrosti i pameti, hrabrosti i odlučnosti i, kako je rekao predsednik Vlade danas - jedinstvena volja.
Ovo je naše istorijsko iskušenje. Ovo je naš državni ispit. Mi smo na probi istorije i moramo učiniti sve po meri naših mogućnosti i sposobnosti. Srpska država i srpski narod nikada nisu kapitulirali na Kosmetu, čak ni kada smo bili okupirani nismo kapitulirali i zato je istorijski aktuelno, niko nema u bilo kakvom činu kapitulacije uporište da nam otme Kosovo. Tu bi mi bili prvi i bojim se da i za to prvenstvo danas u Srbiji ima kandidata.
Danas se slažemo ovde u Narodnoj skupštini Srbije da je naše najveće međunarodno uporište Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ta rezolucija je bila akt kojim su obezbeđeni uslovi prekida rata. Agresija se prekida, rat se 1999. godine prekida, zato što je Srbiji priznat državni suverenitet i teritorijalni integritet na celoj njenoj teritoriji.
Nama državni suverenitet i teritorijalni integritet, a Albancima puna autonomija. Njom se garantuje povratak svih proteranih na teritoriju Kosova i Metohije. Pokušaj pojedinaca da ovaj akt Saveta bezbednosti i neka dokumenta proizašla iz njega relativizuju, obezvrede ili pak naruže, jesu u stvari svestan pokušaj slabljenja i naše pregovaračke pozicije i naših opštepoznatih prava i uporišta.
Ta garancija naše suverenosti i teritorijalne celokupnosti, ta da kažem tapija na Kosovo i Metohiju, plaćena je žrtvama i krvlju, a i danas se i te kako plaća životom onih Srba i drugih nealbanaca koji na Kosmetu danas i sad mučenički žive.
Podržavajući danas rezoluciju o Kosmetu u ovoj Narodnoj skupštini i određujući mandat našim pregovaračima iz izvršne vlasti, mi moramo biti svesni da ne možemo i ne smemo svu energiju i aktivnost da koncentrišemo samo na pregovarački proces. Mi moramo biti informisani o svemu i kontrolisati sve što se dešava, ali Srbija mora biti usredsređena na povratak prognanih Srba i nealbanaca na Kosmet. Sve institucije srpske države moraju da se usmere i posvete svu svoju pažnju i sredstva na stalno popravljanje uslova za život Srba koji žive na Kosovu i Metohiji.
Svi mi samo tako i baš tako možemo da jačamo našu pregovaračku poziciju i možemo da jačamo naše pravo da Kosovo i Metohija, kao i uvek do sada u istoriji, bude u sastavu Srbije. Svaki plan za Kosmet, pa i onaj za decentralizaciju kakav je donela Vlada Republike Srbije, ne može biti ni dobar ni uspešan ako u južnoj srpskoj pokrajini nema Srba. Srbija mora da poveća svoju integrativnu moć i da, insistirajući na paralelnom procesu standarda i statusa, sama podiže standarde.
Politički zadatak svih narodnih poslanika, kao i drugih političara iz ma koje stranke oni dolazili, pored onoga što je rečeno mora biti i stalno ohrabrivanje naše javnosti i buđenje borbene nade zasnovane na našoj sposobnosti, odlučnosti i spremnosti da se za ovo što je naše, po svakom pravu i pravdi na ovom svetu, borimo.
Samo svojim jasnim zahtevima i stavovima sadržanim u ovoj rezoluciji i svemu onome na šta se ona poziva, kao i spremnošću da se za njih bez izuzetka zalažemo, mi možemo pružiti priliku i velikim silama i međunarodnoj zajednici da nas čuju i podrže. Oni koji nisu spremni da se za nešto bore i da svoje pravo na tu borbu potkrepe snagom argumenata i hrabrošću ne mogu očekivati podršku od bilo koga drugog. Podrška se mora odlučnošću i hrabrošću prizvati i dozvati.
Možemo izgubiti samo ono što damo, predamo ili prodamo.
Ovde okupljene političke snage treba da upotrebe sav svoj uticaj da na marginu i sporedan kolosek istorije postave sve one koji šire beznađe, obeshrabruju narod i fatalistički, primitivno-cinično sve obesmišljavaju i prizivaju najgora nametnuta rešenja.
Mi i danas i sutra treba da kažemo da nikada, baš nikada, nećemo prihvatiti nametnuta rešenja o nezavisnosti Kosova i komadanju naše zemlje. Istorijski civilizovani narodi nikada nisu ustuknuli pred rasizmom i terorizmom, sa kojim se mi danas suočavamo na Kosmetu. Istorijski narodi se ne ponašaju bagatelno prema svojoj teritoriji, prema svom narodu i prema svojim građanima.
Ne možemo kao normalne prihvatiti i pristati na tekovine etničkog čišćenja. I da ne govorimo samo, dakle, ovog puta, o Srbima, da govorimo i o Romima, kojih je bilo na Kosmetu 264 hiljade, a danas ih je 30 hiljada, šta je to ako nije genocid. Potrebno je reći i to da bi pristajanjem na promenu granica jedne evropske i demokratske države, prekomponovanje Balkana, bili odgovorni i za sva potencijalna dešavanja koja bi ugrozila mir u ovom delu sveta.
Upravo danas je deseta godišnjica sklapanja Dejtonskog sporazuma koji je, zahvaljujući Slobodanu Miloševiću, doneo mir na ovo tlo i zahvaljujući žrtvama u Republici Srpskoj stvorio, doneo i Republiku Srpsku.
Podržavamo rezoluciju koja je danas ponuđena u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Mi socijalisti tome prilažemo i našu političku snagu, tekovine naše politike, naša uverenja i prilažemo jedinstvu koje nam je neophodno i koje ćemo, u to sam siguran, danas ostvariti.
Spremni smo da se svim snagama koje posedujemo i svim sposobnostima založimo i borimo za našu ukupnu politiku na Kosovu i Metohiji. To, po nama, znači pogledati realnosti u oči. To znači imati državničku mudrost i zrelost.
Poštovani predsedniče, poštovani predsedniče Vlade, poštovani poslanici, uveren sam da se na taj način danas ovom istorijskom odlukom, na ovoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije, upisujemo u časnu istoriju naših predaka, spremni da je dosledno sledimo i da se istovremeno preporučimo budućnosti i zaslužimo sećanje i pomen naših potomaka. Hvala.

Član 104, povreda dostojanstva Narodne skupštine.
U selektivnom pamćenju koje je poslanik Korać ovde izrekao, ima sistema. On ima pravo da pamti ovo ili ono, ali u tome što je on rekao ima sistem. Šta je on zaboravio? On je zaboravio i na sporazume, mirna rešenja, Rugovin sporazum sa Paljeom, sporazum o školstvu, ponude za mirno rešenje, ustavno rešenje autonomije, na koje se oni čas pozivaju, čas ne pozivaju.
Naravno, meni je jasno zbog čega se oni ne pozivaju na Ustav i zbog čega ga blate i pljuju. Zbog toga što su oni protivustavno i birali predsednika Republike, jer po Ustavu on ne bi mogao biti izabran za predsednika Republike.
Šta je zaboravio i šta je selektivno, namerno, sistematski zaboravio poslanik Korać? On je zaboravio etničko čišćenje 250.000 Srba. On je zaboravio terorizam i UČK. On je zaboravio belu Al kaidu, što je danas opštepoznata stvar u svim stranim listovima, časopisima i agencijama. On je zaboravio na trgovinu belim robljem, drogom i svemu što je na Kosovu. On je zaboravio na 17.000 odbačenih tužbi Srba za povraćaj imovine na Kosovu i Metohiji, što je urađeno, tobož, zbog zauzetosti sudova. On je zaboravio 17. mart. On je zaboravio sve one nestale i ubijene koji se traže i dan-danas, koje traži njihova rodbina.
Sve je on to zaboravio nimalo slučajno. I motivi, i razlozi i posledice ovakvog razmišljanja su tačni. Nije dobro da se u Narodnoj skupštini Republike Srbije previđa i zaboravlja sve ovo što govori i o stradanju, o nepravdi i genocidu koji je izvršen, recimo, pomenuo sam nad Romima. Mogao bi bar to, ako ne tuguje za Srbima i ako mu je njihova nevolja mila, mogao je bar tih 230.000 i nešto Roma, koji su prognani i satrveni tamo, da pomene taj "borac" za velika ljudska prava.
Dakle, morao sam na ovo da reagujem, mada znam da nije dobro i mada sam takođe sklon da budem krajnje blag i tolerantan, zbog smisla i zadataka koje ova skupština ima. Ali, naravno, ovakve stvari se ne mogu prećutati. Jesu ovo marginalne grupacije, jesu ovo nepostojeći poslanici, koji su išli na sasvim drugim listama partija protiv kojih sad govore, to je sve tačno, ali moramo, istine radi i dostojanstva radi, reći i ovo.

Poštovani poslanici, ima jedna vrsta pravog i potpunog nemorala i licemerja koju zagovaraju oni ljudi koji izađu za govornicu i kažu o sebi najgoru stvar, i misle da su time sve rešili.
Kaže – jeste, lagao sam, krao sam, hapsio sam i mislim da je time stvar završena. Nije. Iz toga proističu posledice. "Falsifikovao sam, krao, lagao", otkud tu. Ne spasava se iskazom koji čovek daje od nekog zlodela.
Oni koji su bili istinski dželati, za vreme čije vlasti se ubijalo, za vreme čije je vlasti bez sankcija iz zemlje izašlo isto toliko mladih ljudi koliko i ranije, koji su donosili zakon o radu glasajući iz Soluna, druge zakone iz Bodruma, koji su rešili da menjaju Ustav prostom većinom u Skupštini, što se nikada i nigde nije dogodilo, koji su počinili najveći zločin koji je počinjen u civilizovanom svetu, i ograničili ljudska prava, pohapsili 12.000 ljudi odokativno, pod čijom je vlašću policija vršila torture, zakopavala, pucala oko njih, koristila struju, premlaćivala ašovima, zlostavljala, ubila slikara Tapija itd, ta vlast odjedanput, dželat, hoće da se pretvori u pravednika. Kriminalac da se pretvori u žrtvu.
Dakle, imamo odjedanput jednu poplavu i vidimo zašto je ova skupštinska deklaracija neophodna. Neophodna je zato što imamo jednu stranku opasnih namera, koja poistovećuje zakone i Ustav sa svojim pukim voluntarizmom i pukom tobož revolucionarnom voljom, koja se hvali time da ne poštuje ni Ustav, ni zakon, koja pravi alibi bombardovanju i sankcijama, koja samo to ne pominje kao uzroke naših nevolja i nedaća.
Jasno je da je ova rezolucija neophodna jer mi i dalje, posle svih ovih godina, posle ovoliko ustava u Srbiji, 15 koliko ih je doneseno do sada, i posle preciznog Ustava i preciznog Ustavnog osnova imamo svest koja bi da vlada, hapsi, sudi, uvodi preke sudove, baš kao što je ministar pravde te vlade Batić tražio smrtnu kaznu na mesec-dva dana da pobije koga treba prekim sudom.
Tu vlast i tu logiku političku imamo ponovo na delu. Ta se politička logika želi predstaviti kao demokratska Srbija, ni manje ni više, ona koja ne poštuje ni zakone, ni Ustav itd. Uz to izriče najgore neistine, izriče neistine o tome da je neko kriv pre suda, da neki proces nije ni počeo itd. Svaki njihov nastup koji u Skupštini imaju, a posebno na ovom poslednjem zasedanju, govori da je ova rezolucija sve neophodnija i da onaj ko je malo sumnjao, ako ima savesti, mora da glasa za nju.

U odsustvu bilo kakve argumentacije, već po staroj metodi, gospodin Radosavljević, uhvaćen u prevarama, lažima na koje sam ukazao, pokušava da ličnim diskvalifikacijama nekog, nastavljajući aktivnost te njihove liberalne grupacije, u kojoj su se okupili ovi koji se lažno predstavljaju, čas kao demokrate, pokušava da me dezavuiše.
Nikakva ratno-huškačka politika, gospodine Radosavljeviću, nije vođena na RTS-u. A da ste pažljivo slušali, vi bi znali da su ti mudžahedini koji su vama bili argument, i Markale, i ulica Vase Miskina, i drugi zločini, da su to stvari koje su nameštene i poturene srpskom narodu, i to danas zna svaki građanin koji je bolje informisan, i lošije, u Srbiji, i svaki građanin sveta. Imate nebrojene knjige koje govore o tome šta je rađeno, baš kao što ste i juče mogli da vidite u jednim novinama, i prekjuče, sliku mudžahedina sa otkinutom srpskom glavom. Zbog toga je RTS nazvana ratno-huškačkom, a onda je posle septembra 2001. godine to postao govor istine, a ne govor mržnje. To je pod jedan.
Dalje, gospodine Radosavljeviću, 10 godina sam privatnik, punih 10 godina, a radim od 1995. godine i nikada nisam primio platu ni u jednom državnom organu do dana današnjeg. Prema tome, neću da se uključujem u diskusiju o deci i ljudima koji koriste argumente dece, očeva, majki, svekrva, to su argumenti iz poznatog fašističkog repertoara, to je poznato, u tome ne učestvujem.
Ako vas zanima sve to, možete da pitate sve poreske organe, sve inspekcije koje su se 10 godina bavile mojim poslovima. Vi vašim kvalifikativima "užasno" i sličnim ne dobijate ništa. Vi ste zaista jedno društvo opasnih namera.
Doneli ste neustavno vanredno stanje, ubijali ste, hapsili 12.000 ljudi i potukli ste Pinočeov rekord, munjevito, i to tri puta više, potukli ste rekord Informbiroa. Tamo je administrativnim putem tretirano nešto oko 11.500, na Jugoslaviju od 18 miliona.
Odluka o vanrednom stanju je neustavna. Treba da odgovarate za tu odluku i to je proces ovog pravosuđa. Neophodno je da se konačno sve te vaše laži, izmišljotine koje činite u ime demokratije, privedu pravdi. To nije zadatak ove skupštinske rasprave. Zadatak je da samo ukaže na to kako dželat hoće da se pretvori u žrtvu i kako kriminogeno biće hoće, a koje to priznaje, da se pretvori u pravednika. To vam neće proći ni pred javnošću. A to kako je vaša Vlada radila, i šta ste radili, i vaš saziv Skupštine prethodni, to je narod već pokazao na prethodnim izborima. Hvala.

Ova rezolucija nikome ništa ne nalaže da uradi neposredno. Ne kaže ona tom i tom sudiji u tom i tom procesu to i to. To bi neko ko je advokat morao da zna. Ona zabranjuje bilo kome u Srbiji da na osnovu porodične pripadnosti vrši diskriminaciju i politički progon. Ona je na Ustavu osnovana, ona ne proizvodi neposredno pravno dejstvo, u smislu da taj i taj sud uradi to i to, i ona ujedno pledira na to da ko god to čini da je odgovoran i krši Ustav, ljudska prava itd.
Ona je neophodna i zato što se u nastupu DS vidi osobito shvatanje "prava", a to je - podržavate vladu, dogovorite se sa ministrom da ministar naloži tužiocu, a da tužilac i ministar nalože sudiji, pa da to završite. To ste radili vi i zbog toga ste tako oštetili sudstvo i pravosudni sistem, da se ono ni pod legalističkom vlašću ne može lako oporaviti. To su vaši tragovi sile, vašeg topuza, koji se ne mogu otkloniti.
Ukazivali smo na više primera svega toga što ste činili. Sada ste nervozni i zastupate evropsku Srbiju. Vi ste nervozni što je Srbija, i ova vlada koju podržavaju socijalisti, na pragu potpisivanja dokumenta o izvodljivosti EU. Vi ste bili opozicija izručenju Hagu putem dobrovoljne predaje. Vi ste tražili kesu na glavu, hapšenje. Vi ste bili u opoziciji ustavnoj promeni ustava, kako je jedino moguće, nastavljajući vaše shvatanje pravde, koje je čist voluntarizam.
Vi se lažno predstavljate kao demokrate, revolucionari, a niste ni jedno ni drugo, nego pučisti i voluntaristi, povremeno zaogrnuti jednim ili drugim plaštom. Vi ste glasali protiv budžeta i protiv aranžmana sa MMF-om, a to smatrate najviše Evropom.
Imate nipodaštavajući stav prema Ustavnoj povelji i prema državnoj zajednici, bagatelan, a to je takođe ono što je garantovala Evropa, da ne govorim da je to istorijski interes ovog naroda. Imate bagatelni odnos prema Republici Srpskoj i jedino što dobro činite, idete putevima koje smo mi proputili, u Kinu, u Libiju, u Rusiju, doduše, tamo vas nije primio predsednik Rusije, u Grčku, sve one države zbog kojih ste vi ismejavali vlast SPS i Slobodana Miloševića, a koji su nam bili prijatelji...
(Predsednik: Vreme.)
... u tim vremenima kada nije bilo lako imati prijatelja. O tome je reč.
Vi sada u toj nervozi sebe prikazujete kao nekakvu evropsku Srbiju, zasnovanu na tekovinama "Sablje", kršenju Ustava, uzimanju mandata, tako proglašavate tu Srbiju, jer vidite da će ta Srbija, uz pomoć socijalista, biti u Evropi, približiće se korak Evropi, s obzirom na sve one korake kojima ste je vi vašom vlašću i vašim terorom udaljili.
(Predsednik: Molim vas, vreme.)
Hvala.

Poštovani poslanici, pre svega Slobodan Milošević nije dojučerašnji politički prijatelj i drug, on je predsednik SPS-a, izabran na Šestom kongresu, i to je i dalje.
Kada ga smatrate toliko lošom i opasnom ličnošću, čudi me zašto ga stalno onda odvezujete od SPS-a i privezujete za Srpsku radikalnu stranku i obratno.
Upravo zato što ima veliki ugled i veliku težinu, veliki uticaj u narodu onim što čini i onim što je činio. A, ono što je činio je svaki dan sve lepše, a i onda je bilo dobro i časno, zahvaljujući takvima kao što ste vi i vašoj političkoj stranci.
Šta ste vi rekli? Vi ste izvršili najstrožu selekciju među porodicama. Vi ste upravo dali argumente jednog vašeg fašistoidnog odnosa prema porodicama. Da li je ikada ikome palo na pamet u ovoj skupštini ili u javnosti da okrivi porodicu predsednika Vlade ili nekog drugog za Gavrilovićevu smrt, za samoubistvo Vlajka Stojiljkovića, za smrt Pavla Bulatovića; zašto stalno izdvajate; za smrt Žike Petrovića, za smrt Radovana Stojčića; zašto tu pravite permanentno selekciju, stalnu, selektivni teror vršite prema porodicama.
U isto vreme terorišete i moju porodicu. Pitajte mene odakle mi i kako pare, a ne uvlačite u to ćerke, sinove, unuke itd. Toga treba da vas je sramota. Vi produžavate jednu fašistoidnu praksu oko te stvari. Ponavljam, nisam dužan da polažem račune nikome u javnoj emisiji ko poteže argumente ćerke i sina, oca, svekrve i snaje. To je sramota oduvek u srpskom narodu. Neću da učestvujem u sramnim stvarima, ali hoću da odgovaram za ono šta sam radio. Deset godina nisam dobio ni jednu jedinu državnu platu i deset godina sam privatnik.
Kada je reč o Slobodanu Miloševiću i 5. oktobru, mene je Slobodan Milošević smenjivao dva puta 1998. godine. Siguran sam, da sam bio u vlasti 2000. godine, da vi nikada ne bi ni došli blizu vlasti. I, oni koji su smenjeni da su ostali uz vlast, da su ostali uz Slobodana Miloševića, ne bi imali nikada priliku da počinite zlo Srbiji koje ste počinili.
To u čemu se s njim nisam slagao, a znao sam uvek da je reč o istorijskoj ličnosti, bio sam spreman i hrabar da kažem njemu u lice onda kada je bio na vlasti. A to što je izgubio vlast, zbog toga sam ga kritikovao, i rekao sam mu razloge zbog kojih to smatram, i to sam govorio posle 5. oktobra, to i dan-danas mislim - da nije trebalo da raspiše izbore, da nije trebalo da sluša savetnike itd. To je to u čemu je razlika.
Mi smo u milosrđu bili uvek široki. Najbolje to zna Vuk Drašković, koji je pisao pismo Miri Marković i koga je abolirao Slobodan Milošević. Kažete da nismo vodili računa o borcima. To je neistina ili neznanje. Mi smo doneli Zakon o izjednačavanju prava boraca u tim ratovima sa pravima boraca oslobodilačkih ratova. To je istina. To je mnogo više od vaših lažnih marketinških obilazaka i atentata koje vrše kučići po autoputevima prema vama.
Dakle, nama je svaka suza i svaka žrtva teška, i ta Ćuruvijina i Stambolićeva. Naravno, poznavao sam obojicu, kao i ove druge koji su mrtvi. Ali, ne vršimo diskriminaciju. Vi vršite selektivni teror i linč prema građanima. Vi razlikujete krv, vi favorizujete jedno, a drugo krivite bez suda i sudije, tobož slatkorečivo, slatko, zabrinuti, a u stvari, vi sudite bez suda i sudije.
Ko vama smeta evo peta godina, a od toga ste četiri godine bili na vlasti, u kojima je Vlada razrešila 150 tužilaca. Vi govorite o zakonodavstvu? Niste primenili odluku Ustavnog suda, relativizovali ste je i sada vi odjedanput ponovo vršite teror, izdvajate porodice i ponovo kaštigate i linčujete porodice. Imali ste, imate sud, ako je nešto presuđeno, dosuđeno, onda imate pravo da tražite da se sprovodi pravda. Ovo što radite, to je sprovođenje terora.
Zato vam je Srbija rekla ne i to vam nikada neće uspeti, ma šta pričali, ma koga varali, vi više nećete sa tim terorom proći. Vreme tog terora, bezakonja, koje je najveće u prošlom veku u Srbiji, to vreme je prošlo. To nije ni pravo, ni Ustav, a ni nekakva tobož humanistička retorika koju nam vi ovde sladite, vodeći selekciju među krvi i upražnjavajući najgore batinaške metode.

Mogu da se pozovem na Poslovnik i vrlo jednostavno, pošto je došlo do zabune ovde, govorio sam kao ovlašćeni predstavnik poslaničkog kluba.
Prvo, nije tačno, rekao sam da vi koristite fašističke metode. Vi ste to potvrdili. Fašističke metode koristite zbog toga što upotrebljavate pitanje porekla, rodbinskih odnosa, i to su poznati metodi koji postoje u tom batinaškom repertoaru i koje može primenjivati i ona, a posebno ona stranka koja ima takvo shvatanje pravde da sudi bez suda, da falsifikuje činjenice itd.
Poslanička grupa SPS je 2001. godine u ovom parlamentu, u vreme vaše vlasti, tražila da se ustanovi anketni odbor i da se ustanovi istina o ubistvu Ćuruvije. To ste vi odbili. Nemoj sada da se neselektivno pozivate i dalje na krv i suze. Nama je svaka žrtva ista, za razliku od vas. To ste odbili da uradite. Vi ste odbili.
Govorite o batinanju studenta. Tadašnji lider te grupacije je vama omogućavao većinu ovde u ovom parlamentu. To vam nije smetalo. Te snimke o kojima govorite, to su snimci bili koji su vama obezbeđivali lidera te frakcije tada u poslaničkom klubu, da izglasavate zakone koje izglasavate, pravite kvorume i da rušite i destruirate SPS. Naravno, zna on dobro i znaju oni dobro na koga se to odnosi, i sa njim ste srušili SPS.
Sve što ste radili, vi ste razgradili svaku instituciju, sve što ste dokopali u ruke, sudstvo, tužilaštvo, Ustavni sud, parlament je imao 300, 297, 308 poslanika, to se nije znalo koja je odluka, kome pripadaju; 150 tužilaca je birala Vlada po svom nahođenju. Takav udar na pravnu državu nije izvršio nikad niko na ovom tlu, u ime demokratije nikad niko nije izvršio.
Nisam rekao i neću reći nikad da su glasači DS, niti da je DS fašistička. To što ste vi ponovo upotrebili govoreći laži, sad je to već 500.000 u svojoj nemoći, to ide vama na čast. Druga je stvar što u vašem moralu, ako je to uopšte moral, što vi ne razumete da se o deci, očevima i drugim stvarima ne priča. Do vas to ne dopire.
Vaš moralni integritet ne podrazumeva to, ako se uopšte može govoriti o integritetu. To su fašistički metodi, i to su prljavi metodi, i to su batinaški metodi, i to su metodi koji govore o vašoj nemoći, intelektualnoj, političkoj, i u najblažem slučaju moralnoj indolenciji. To što vas niko ne upozorava u Skupštini da to govorite, samo govori o shvatanju, bilo koji da je predsedavajući...
(Predsednik: Vreme.)
... zaštite moralnog integriteta poslanika, što se ovde smatra dopuštenim, da mu se pominju preci i potomci, i to se smatra normalnim. To već nije moj problem, nego problem onih koji vode ovu skupštinu.

Poštovano predsedništvo, poštovani predsedniče, poštovani poslanici, rezolucija, o kojoj je danas reč ovde na vanrednoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije zove se rezolucija o omogućavanju odbrane Slobodana Miloševića u Hagu, obustavljanjem progona njegove porodice. Nju je potpisalo 104 poslanika, gotovo polovina članova i poslanika ovog parlamenta, gotovo polovina biračkog tela Srbije, a sasvim sigurno da volja građana Srbije, kada je ova tema u pitanju, daleko nadmašuje biračku volju koja stoji iza ovih poslanika.
Pošto kruže razne mistifikacije oko ove rezolucije, da je ona ovo ili ono, u javnosti govori se o njoj kao o nekom bauku, biću slobodan da pročitam dva dela ove rezolucije. Dakle: "Smatrajući da je svrha progona porodice Milošević političke prirode i da se ogleda, pre svega, u potrebi pripadnika vladajuće nomenklature da na taj način – psihološkim pritiskom na Slobodana Miloševića, koji ga ometa u pripremanju za postupak u Hagu, onemogućavanjem njegovih susreta sa suprugom i sinom, što predstavlja i dodatno kršenje njegovih osnovnih ljudskih prava – pomognu Karli del Ponte u njenom nastojanju da kroz proces protiv njega osudi čitav srpski narod za zločine koje nije počinio."
Te priče o tome kako je to individualna krivica, pa ne može za krivično delo genocida biti ništa drugo sem kolektivne krivice, koja pokušava da se poturi. Ne može biti pojedinačna krivica nečija za krivično delo genocida, koje se potura kroz razne presude, minorne presude, male presude, potura se da bi se to delo po anglosaksonskim pravilima uvelo sutra u presudu Slobodanu Miloševiću. Nemojte da se zavarava niko, ni građani Srbije, ni poslanici, kojima je mržnja pomutila razum, da misle da se ovo delo može tretirati kao neka pojedinačna odgovornost.
Dakle, ova rezolucija naglašava da niko ne sme da bude iznad zakona i da zbog pozicije u društvu izbegne opravdani pravosudni progon, ali da istovremeno niko ne sme da bude žrtva pravosudnog i drugog progona zbog sopstvene društvene pozicije, niti zbog činjenice da mu je član porodice politički protivnik vlasti. To je, dakle, suština ove rezolucije.
Ova rezolucija nema nikako za cilj da konkretno i neposredno naloži bilo kom organu ili pojedincu, sudu, tužiocu, bilo šta što bi narušavalo princip podele vlasti ili nezavisnost i autonomiju sudstva, već upravo treba da spreči narušavanje zakonitosti u radu i politizaciju suda, kršenje njegove autonomnosti, koja se nažalost, odvija i danas pred našim očima.
Dakle, reč je o sprečavanju diskriminacije po osnovu porodične pripadnosti i time najteže kršenje ljudskih i građanskih prava koje garantuje i član 13. Ustava Srbije. Dakle, reč je o jačanju pune zakonitosti o radu, onemogućavanje diskriminacije i poštovanje brojnih međunarodnih konvencija i civilizovanih i evropskih vrednosti.
Potrebno je da se zaostali slučajevi iz prethodnog režima čistog nasilja, pod pravnim plaštom, prevedu konačno i neopozivo u sferu vladavine prava i da umesto najtežeg, pravom za odbranu tog nasilja, uđemo u sferu pravne države.
Ova rezolucija ne štiti nikoga i ne izdvaja nikoga iz sudske i zakonite procedure i inkriminacije, pa ni one koji treba da odgovaraju za nezakonito, neustavno i protivpravno kidnapovanje i hapšenje predsednika Slobodana Miloševića, što se direktno protivi članu 47. Ustava Srbije, u kome se kaže da građanin Republike Srbije ne može biti lišen državljanstva, proganjan, prognan ili ekstradiran. To kaže vladajući Ustav. Prema tome, oni koji su odgovorni za njegovo kršenje moraće da odgovaraju.
Dakle, danas u ovoj Narodnoj skupštini mi govorimo o ljudskim pravima, danas govorimo o pravu čoveka da bude član porodice protivnika vlasti, danas govorimo o pravu čoveka da se ne slaže, da se usprotivi, da se bori i da zbog svojih uverenja, svoje porodice, ne bude ni kažnjavan, ni proganjan, ni šikaniran, ni vređan.
Danas govorimo o pravu da ljudsko biće može stati na stranu koja nije ni strana vlasti, ni strana nekih dalekih svetskih moćnika, čiji se neki danas glasnogovornici ovde ponašaju kao Miloševićevi neprijatelji, a nisu drugo ništa nego sluge njegovih krupnih i moćnih neprijatelja, i da zbog toga niko ne može biti kažnjen. Danas govorimo o pravu, koje priznajemo svakome od članova naših porodica, pravu da nas vole i da nas brane, i da zbog toga ne budu na poternicama i sudovima.
Danas govorimo o pravu porodice Slobodana Miloševića da zbog toga što im je predsednik Milošević otac, suprug ili deda ne moraju strahovati za svoju bezbednost ili čast. Danas govorimo o završetku progona i šikane. Danas govorimo o prestanku prekih sudova, kriznih štabova, uticaja kriminalaca na sudove, danas govorimo o kraju strahovlade i uspostavljanju evropskih vrednosti. O tome je, gospodo, reč. Danas govorimo o potrebi Srbije da bude branjena i odbranjena, ne samo od Haga, već od svih onih koji misle da se svaki protivnik lažnog tribunala mora ne samo osuditi, već zatrti zauvek, uništiti i unesrećiti.
Danas, gospodo, odlučujemo da li ćemo ispuniti važnu i veličanstvenu odredbu svakog ustava po kojoj je svako ljudsko biće slobodno od straha. Baš tako, slobodno od straha. Kako drugačije da opišemo vreme koje je, nadam se, zauvek za nama, već strahovladom, kada je predsednik ove zemlje, više puta izabran slobodnom voljom građana, uhapšen ili tačnije otet, kao poslednji kriminalac u nekoj srednjovekovnoj drami, od ljudi sa čarapom na glavi, otet i odveden zbog nekog izmišljenog građevinskog prekršaja, a odveden i prodan u neku drugu zemlju, pred neke druge, ali isto tako izmišljene optužbe.
Kako drugačije, a ne strahovladom, da opišem vreme za koje se nadam da je zauvek za nama, vreme u koje je predsednik Slobodan Milošević otet, predat i prodat, iako po dokumentima naše zemlje i našeg pravosuđa on još uvek provodi vreme u Centralnom zatvoru u Beogradu, jer nijedan sudija nije potpisao nalog za njegovo izručenje. Strahovlada i ništa drugo.
Onog koga su izručili prostim zaključkom Vlade, a danas tobož u ime pravne države i principa podele vlasti osporavaju pravo Skupštini da donese ovu rezoluciju, dakle oni koji su nekog izručili, i to predsednika države, izručili prostim zaključkom Vlade, kao da je Vlada iznad zakona, iznad Ustava, iznad Skupštine, suda i tužilaštva, nisu prestali da ga povređuju i malo im je bilo da kao prvi legitimno izabrani predsednik na planeti zemlje bude izručen stranom sudu i utamničen zbog tuđih grehova, već su morali da mu kukavički kriminalizuju i ponižavaju porodicu.
Uplašeni i poraženi njegovom hrabrom i briljantnom odbranom, morali su još jednom da mu otežaju, morali su da mu pokažu da svaki otpor ima biti skršen i kažnjen, da svaka misao o slobodi morao biti zabranjena i ponižena. Nije im bilo dovoljno što su na Vidovdan izručili ranijeg predsednika Srbije, već su morali i da pokušaju da mu razore i unište porodicu.
Da su mogli razorili bi i uništili svako sećanje i svaku uspomenu, da su mogli uništili bi i razorili i Dejtonski sporazum, i Republiku Srbiju i Srbiju.
To nisu mogli, ali su mu, pored svih haških okova i bukagija, dodali još jedan, možda najgori i najstrašniji okov i teret, strepnju da će mu porodica biti razvejana po svetu, uništena i vređana, ponižavana i maltretirana, proganjana i lažno optuživana. Sve terete, ostale terete, Slobodan Milošević je nosio i nosi hrabro i preko svake nade uspešno. Zato su neki u ovoj zemlji rešili da mu dodaju i ovaj.
Malo je bilo optužiti porodicu Milošević za sva zla ovog sveta. Malo je bilo iskoristiti svaki medij, svaku stranicu novina, svaku sekundu TV programa da se nečuvene laži o ubistvima i atentatima puštaju i ponavljaju kao linč, bez suda i presude. Malo je bilo ocrniti čoveka i porodicu za svako zlo i svaku nesreću, već su nakon slabih, tužnih i nemuštih, benignih optužnica, morale biti raspisane poternice, kao da se zaista traga za ubicama i kriminalcima.

Da. Podsećam, i poređenja radi, kada su na budimpeštanskom aerodromu po poternici ove zemlje i ove države bili zaustavljeni Hašim Tači i njegovi teroristički saradnici, onda je tadašnja Vlada, ista ona Vlada koja je tako revnosno zavapila da se svi članovi porodice Milošević imaju pohapsiti, rekla da te poternice ne važe jer ih je izdalo pravosuđe u vreme vlasti Slobodana Miloševića.
Hašim Tači ne zaslužuje poternicu, kažu. Separatisti, teroristi i dokazani krvnici ove zemlje i ovog naroda ne zaslužuju poternicu, ali poternicu zaslužuje porodica Slobodana Miloševića, pod optužbom da su podstrekavali podstrekače da nekome dodele 40 kvadrata stambenog prostora.
Hašim Tači nije protivnik, Hašim Tači nije neprijatelj ove zemlje i njenog naroda i nikome ne smeta zbog protivzakonitog povlačenja poternice, on nije neprijatelj, ali Mirjana Marković jeste. Hašim Tači nije ubica i krvnik ove zemlje i njenog naroda, poternica ne važi, ali Marko Milošević, ali snaha predsednika Miloševića jeste.
Znam, mnogi od vas, sumirajući svoju savest, pitali su - pa dobro, nema više "Sablje", nema više ministra koji je sa sramnih 16.000 glasova otišao u nepovrat, koji traži povratak smrtne kazne, isti onaj ministar koji je tražio da se uvede smrtna kazna, za 15 dana da se pobiju svi mogući protivnici politički, postreljaju i likvidiraju, naravno, to je Vladan Batić, i da onda nakon toga opet ukinemo smrtnu kaznu.
To je isti čovek koji opet zabada svoj nos i vraća se na mesto zločina, taj čovek isti se javlja u Požarevcu sada kao zastupnik oštećenih i na taj način nastavlja politizaciju suda, nastavlja principe – kadija te tuži, kadija ti sudi.
Dakle, vraća se na mesto zločina i prestupa da tobož ono što je radio po pravu pravnog nadzora sada radi po pravu opet nečijeg nadzora, preporučujući se nekome naravno u svetu, i da opet i ta politizacija ne smeta nikome u javnosti.
Takva politizacija ne smeta nikome, na nju se niko ne osvrće, drže se konferencije za štampu, vrši se ponovo pogrom, rade se razne druge stvari i jednostavno odvija se jedan proces pred nama, kako se dželati pretvaraju u žrtve i kako se najgori kriminalci i prestupnici pretvaraju u nekakve tobož pravednike. Dižu glavu i zabadaju nož u stvari koje su sami inače od toga napravili krvavo jedno klupko.
Dakle, to je ona vlast koja je, bez advokata i odbrane, uhapsila 12.000 ljudi; pa zašto onda, kaže - kako toga više nema, prosto, članovi porodice Slobodana Miloševića ne dođu u Srbiju i da se te tužbe i poternice onda razreše. Kaže - zašto se ne predaju i ne izjasne, zašto jednostavno ne provedu par nedelja ili meseci u zatvoru, kod istih tužilaca i sudija koji su raspisali poternice, da isto kao Slobodan Milošević ili Vojislav Šešelj, odu u Hag pa dokažu, ili general Lazarević, tamo je pravo mesto, svoju nevinost. Dakle, zašto jednostavno ne provedu par nedelja ili meseci u nekakvom zatvoru i posle toga nastave da žive.
Znam, mnogi od vas takva pitanja postavljaju, ne misleći da ukoliko danas ne prekinemo sramotni niz optužbi i osveta svojim političkim protivnicima ista sudbina može stići i njih, i isto pitanje može biti postavljeno i njima, i njihovim porodicama. Koliko bi vas, narodni poslanici, svojoj supruzi, svom sinu, svojoj snahi reklo da odu u zatvor na nekoliko nedelja ili meseci, pa ćemo videti onda šta će biti. Koliko bi vas, narodni poslanici, reklo - idi pred preki sud, možda ipak ima pravde. Koliko bi vas, gospodo poslanici, poslalo svoju porodicu pred sud koji oslobađa Fljoru Brovinu i 2.000 albanskih terorista, a hapsi 12.000 svojih građana bez optužnice i prava na odbranu.
A kao što znamo, u tom se pravosuđu još ništa nije bitno promenilo, bar kadrovski. Pravo je svakog čoveka da se ukloni i odupre nasilju i bezakonju. Ukoliko država i oni koji je predstavljaju očigledno koriste nasilje, zastrašivanje i mržnju umesto zakona, i procedure, i pravde, onda je osnovno ljudsko pravo ne samo ukloniti se, već i suprotstaviti se takvoj državi i onima koji je predstavljaju.
Glasajući danas za ovu rezoluciju, vi ćete, narodni poslanici, jasno staviti do znanja da se vremena mržnje, nasilja i progona više nikada neće vratiti i da će pravo i pravda biti, kao što bi morali da budu, najviša ljudska vrednost.
Nijedno prezime u Srbiji nije ni bolje, ni lošije od bilo kog drugog, nijedna porodica ne može biti kažnjena i nagrađena samo zato što je nečija porodica, nijedna misao, nijedna politika, nijedno uverenje neće biti kažnjeno samo zato što je to misao, politika ili uverenje što se razlikuje od vladajućeg.
Takođe, ovo je prilika kad možemo konačno uspostaviti diskontinuitet sa strahovladom, sa besmislenim nasiljem "Sablje", sa kriznim štabovima, sa mržnjom. Treba da učinimo sve što je u našim moćima da Srbija nikad ne zaboravi nijednog čoveka koji se za nju borio i da neće dopustiti da padne nijedna suza samo zato što je nečiji otac, nečiji suprug, nečiji svekar borac za slobodu, ravnopravnost i dostojanstvo svog naroda.
Dakle, ako smo dostojni jedne naše tradicije, koja kaže da su oni koji su bili pre nas znali da se u porodice i čast ne dira, da se na one koji nose naše prezime ne udara, čak i onda kad smo udarali jedni na druge. Oni koji su pre nas bili znali su da nema veće slave i većeg junaštva nego kad se porodica onog koji je u nevolji, a posebno koji je u nevolji zbog obraza, zbog časti, zbog ove zemlje, zbog slobode, da se njegova porodica dakle ne dira.
Ako smo dostojni te tradicije i tih običaja, onda bi trebalo jednom zauvek zabraniti progon porodice Milošević i svih onih porodica koje se, ne bez ponosa, bore za ono u šta veruju.
Gospodo poslanici i građani Srbije, moramo danas reći, danas se mržnji i nepravdi podiže brana. Danas se nasilju podiže ustava. Od reči "ustava" je nastala i reč "ustav".
Zato je ova rezolucija na ustavu osnovana i služi njegovoj afirmaciji, afirmaciji vladavine prava, pravde, elementarnog humanizma i morala. Učinimo uslugu i Srbiji, i ustavu, i poštovanju zakonitosti, i najvišim principima, i usvojimo ovu rezoluciju, nezavisno od različitih političkih uverenja koja imamo. Reč je o većim i ozbiljnijim vrednostima koje nadilaze svaku stranačku i ljudsku podelu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista nisam mislio da će se ovo iskoristiti kao jedna jeftina politička tribina, kao što smo čuli reakciju gospodina Petrovića na izlaganje gospodina Nikolića i moje. Ne bih zaista na te stereotipe da se osvrćem, već oveštale, koji služe godinama, potpuno prazno, bez ikakvog pokrića, bez ikakve istine, a samo sa jednom namerom, da pruže alibi i da pokriju one koji su razarali Jugoslaviju i koji su nas bombardovali, a koji su bili pomoćnici i nalogodavci promena da se Srbija, i to je jedino tačno rečeno, otme iz istorije.
Tačno, ta vlast je otela Srbiju iz istorije, otela iz njene časne prošlosti i bacila je kao puko služinče i kao jednog ližisahana običnoga stavila ga pod papuče stranim vladarima, nekad sultanima. Ali, ovde ono što je važno, prvo, laž je da je Dejtonskim sporazumom osnovan Haški tribunal. On je 1992. godine osnovan i 1995. godine se govori o njemu, o saradnji u istraživanju zločina, a nikako se ne govori o priznavanju Haškog tribunala, o izručenju, jer postoji Ustav koji zabranjuje izručenje.
Ali, ima nešto važnije. To je ta podela Srbije na dve Srbije. Vidite ovako, Džordž Buš, znam i navešću nekoliko primera, ali znam da će na vas ostaviti najveći utisak Džordž Buš, vaš gazda, posle pobede na izborima, koja je bila oštra, žestoka i tesna, rekao je - nema dve Amerike, nema podele na republikansku i demokratsku Ameriku, mi smo SAD i radimo na približavanju naših stavova, nama su interesi isti.
Ispričaću jednu anegdotu. Kada je naš ambasador posle rata Šarlu de Golu predavao akreditive, rekao mu je - znam da se Francuska deli na dve Francuske, na Petenovsku i Pokreta otpora; gospodine, vaša ekselencijo i predsedniče, u ime ove Francuske, dajem Francuskoj, koja je Francuska Pokreta otpora, dajem njima akreditive. De Gol je odgovorio - gospodine ambasadore, postoji samo jedna Francuska, a to je ova Francuska koju oličavam danas ja, ne postoje dve Francuske.
Neću da pominjem primere ni Španije, ni primere druge. Inače, ovde je reč o jednoj neokrležijanskoj staroj tezi, koja je nastala iz razgovora sa Matvejevićem o dve logike, dve Srbije, i zaprepašćujuće je kako neko koristi neke stare, zaista pseudolevičarske stereotipe, da Srbiju dalje izdeli.
Ima dakle ona Srbija koja nije oteta iz istorije, ona Srbija kojoj je do njenog interesa, koja sebe istorijski prepoznaje, i ima one, možda, Srbije koja je ispod svakog nivoa ovakvog razmatranja i koja se služi obedama. Ali, ova rezolucija danas pokazuje se, u svetlu ove diskusije, kao još neophodnija.
Jasno je da je iz ove svesti nastao upravo ovakav pogrom porodice Milošević i jasno je da taj pogrom stoji na poštovanju tradicije "Sablje", i najveće zloupotrebe u istoriji ovog naroda i u istoriji civilizovanog sveta. Oni se ponose najflagrantnijim kršenjem ljudskih prava i šta im onda znači još jedna porodica u toj gužvi.

Imao bih drugi osnov da se javim, ali sam po prvom osnovu zaboravljen. Produžiću malo vreme.
Dakle, prvo, zaista imam potrebu da kažem da nije dobro da se na ovoj temi zlostavljanja porodice Slobodana Miloševića razvijaju istorijske rasprave i bilo bi dobro, iz pijeteta i poštovanja prema toj žrtvi koju njegova porodica trpi i njemu se osujećuje odbrana, da se izbegnu razne pogrešne propagandne i istorijske reminiscencije tipa zločina počinjenih itd.
Kada smo već kod toga moram da odgovorim. Prvo, ne možemo mi nikakvu katarzu doživeti, niti kajanje, bez istine. Ovo što se govori povodom Srebrnice, to su obične izmišljotine. Svako onaj ko pažljivo prati šta se dešava u ovoj literaturi, izveštaje Republike Srpske, izveštaje holandske vlade, izveštaje koje imaju naši dokumentacioni centri ovde, jedan, drugi, treći, znaju da je ovde reč o jednoj pukoj propagandi.
Uostalom, kada verujete sve Amerikancima, zašto onda Bugajskom ne poverujete, koji je rekao usred Beograda u intervjuu da se radi o par stotina ekshumacija u Srebrnici i doveo u pitanje taj broj koji je tu rečen.
Dalje, kakve to veze ima sa Srbijom, sa Slobodanom Miloševićem i sa politikom Srbije? Četvrto, ko je tu ratnu politiku zastupao kada je Srbija zvanično tražila mir; onda kada su Slobodan Milošević i Srbija tražili mir, tada su vaši heroji bili oni koje danas zovete u Hag, uključujući i Biljanu Plavšić. Tada ste podsticali na rat.
Tada su vaši lideri išli i tražili da se rat nastavi i da se ruši režim, izdajnički režim Slobodana Miloševića. Vi to znate, znate da znam, znate da mi znamo i opet to pokrećete i zloupotrebljavate. Kakvo je to shvatanje prava, u ime koje Srbije. Linč je malo, to sam čuo razgovetno, znam ko je rekao i ne jedanput, malo je linč, malo je tučen Dragan Milanović. To je vaše shvatanje prava i pravde. I naravno da je neophodna ova rezolucija, i trebalo bi DSS, trebalo bi G17 i drugi da glasaju za to, jer vi pokazujete, demonstrirate vaše shvatanje pravde.
Vi hoćete da se to krvavo kolo nastavi. Vi nećete da se to prekine. Vi samo dodajete, dodajete krv na krv. Linč je vaše shvatanje politike i prava. Ova rezolucija je još neophodnija nego što mi se činila u prvom trenutku. Vi demonstrirate i to krvavo klupko beskrajno postoji. To mora da prestane.
U obrazlaganju ove rezolucije mi smo jasno rekli da je cilj ...
(Predsednik: Vreme.)
Imam po dva osnova.

Dakle, još jedanput iniciram da možemo da govorimo o svemu, ali onda otvorimo jednu veliku raspravu o tim pitanjima o kojima vi samo znate floskule, pojedinačno ništa ne znate, jer vi kažete TV dnevnik. Vidite, TV dnevnik se tretirao kao rečnik mržnje i kao ratno huškački zato što je tvrdio da se u Bosni i na Kosovu bori Al kaida, i da se bore fundamentalisti, i da se bore islamski fundamentalisti i druge sile.
Tako je sve bilo do 11. septembra 2001. godine. Posle napada na njujorški poslovni centar, odjedanput se u svoj svetskoj štampi pojaviše slike mudžahedina sa odrubljenom srpskom glavom. Mudžahedini slave pobedu kod Tuzle. Pojavile su se lične karte u Avganistanu, pojavio se u Ženevi ambasador koji daje Al kaidi, pojavio se Alija Izetbegović kao domaćin Osame bin Ladena, što svedoči "Špigl". Odjednaput je ta stvar utihnula, odjedanput je taj govor mržnje i ratno huškački govor postao govor istine, ali onda kada je zabolelo i svet i SAD. Dok je bolelo nas bolelo je samo nas koji smo to pričali, a vama koji ste od toga pravili politiku itd.
Ako vam je do odavanja pošte žrtvama, nisam primetio, svakoj žrtvi treba odati poštu, da ste odali poštu Tapiju recimo, slikaru, koji je žrtva Sablje. Ako govorimo svaka žrtva je žrtva i treba odati pijetet, odati poštu. Drugo, nemojte da zamenjujete te priče o odavanju pošte. Nije se Vili Brant nikome nikada izvinio. Nikada. On je klekao nevinim žrtvama. Nema nijednog poslanika u ovoj sali koji to ne bi uradio i koji to nije uradio.
Odaje se pošta žrtvama, a ne izvinjava se. Izvinjenje ne znači ništa. To je lažna priča, služi u politikantske svrhe i nemojte sebe da vidite kao nastavljače Vili Branta i njegovog uzora, jer to niste. To je odavanje pošte, a ne propagandne priče i deljenje Srbije dalje, i pravljenje dalje krvavog pira od nje.
Dakle, molim vas da zbog poštovanja porodice i omogućavanja odbrane Slobodana Miloševića vi ne brinete o našim odnosima, ko kome otima biračko telo. Ovo je prekrupna tema za koju smo emotivno vezani i koju bi mi politikantski zloupotrebljavali, a verujem i ubeđen sam i Srpska radikalna stranka.