Dakle, ovde se prigovara režimu Slobodana Miloševića i SPS stalno za svaki zločin koji je počinjen u to vreme. Da vas podsetim, gospodo, u vreme vladavine DS ubijen je premijer Srbije Zoran Đinđić, ubijen je Gavrilović, i da li neko sada treba iz toga da izvuče analogno zaključak (i Pantić) da ste vi krivci za tu smrt; da ste vi, članovi njegove stranke, članovi Vlade, članovi režima, tadašnjeg, krivi za njegovu smrt, jer tom logikom vi o tome govorite.
Dalje, da vas podsetim nešto, vi ste izbornu kampanju protiv SPS i Slobodana Miloševića vodili. I to, član vašeg poslaničkog kluba, Goran Svilanović, govoreći u Nišu, parafrazirajući Demostena, rekao je: "Filipa treba ubiti". To su poznate filipike Demostenove, gde je on pozivao, završavao svoj govor rečima: "Filipa treba ubiti". To su radili i drugi kandidati. Šta je to nego pozivanje na krv.
Šta ćemo sa vašom rođendanskom proslavom u Nišu - Slobo, koji ti je Hag. Šta ćemo sa novčićem u vidu džaka za udaranje u lice predsednika Srbije, tada takođe jedna od vaših akcija koje ste imali i koju ste stalno ostvarivali; i stalno zazivanje, stalno pozivanje na ubijanje i na smrt.
Dakle, vi hoćete da od naše prošlosti, inače, shodno svojim nazorima, svojoj agitaciji, svom viđenju istorije, napravite od srpske istorije jednu krvavu čorbu, što je rekao onaj ko je i napravio tu podelu na dve Srbije i na dve strane sveta itd.
To je ta krvava čorba koju je povodom 150 godina srpskog ustanka izrekao taj veliki mislilac, na kome inače leži vaša podela na dve Srbije. Vi hoćete da napravite od Srbije jedan krvavi vodvilj. Vi ste urušili sve institucije. Vama je linč način obračuna sa političkim protivnicima, vama je malo i linč za obračun sa političkim protivnicima.
Dakle, šta je vaše: kratko pamćenje naroda, nastavak linča, proglašenje linča revolucijom, je li, nekom koja biva, urušavanje svega što postoji, vojsku ste već uništili, uništavate polako DB, sve redom, crkva je na udaru, sve to vaši glasnogovornici, vaši najviši funkcioneri, tadašnji pripadnici Vlade, to sve danas čine.
Cilj je, znači, napraviti opšti pomor i u tome svemu pokazati se u belom odelu, a na osnovi kratkog pamćenja i utrnule moći javnosti da prepozna šta se dešavalo izaći i glumiti spasitelja ovoga.
Vi govorite o Slobodanu Miloševiću i pominjete ubistvo Stambolića. Da li je Slobodan Milošević saslušan tim povodom u Hagu? Jeste. Šta je bilo odbijeno? Da li je tražio javno saslušanje? Tadašnji organi nisu pristali. Nakon toga je to objavljeno. Da li ste uspeli išta da dokažete od tih stvari?
Rekao je gospodin Karaičić da mu je žao što nisu podnete krivične prijave. I meni je žao za svakoga ko je batinan na ovaj način, koji je opisao, ako je to tačno, zašto nije bilo krivičnih prijava? Zašto nisu procesuirani u vaše četiri godine vlasti ovi ljudi koji su počinili ovakva zverstva? Ko vam je smetao? Da nije SRS ili SPS? Nije. Verovatno ste imali neke interese da to zataškate. Ko zna šta se to sve dešavalo itd.
Dakle, ne možemo tim pukim kalendarskim dešavanjima tovariti na račun jednoga režima i jednoga čoveka sve, koji još nema mogućnosti da se brani. Isto kao što nema ni Vojislav Šešelj, tako ni Slobodan Milošević nema mogućnosti da se brani od vaših sitnih ugriza koje mu nanosite. Namerno pokazujete, ponavljam to, da je ova rezolucija opravdana, da je ona vapaj da se zaštite ljudi od takvog načina mišljenja i takvog shvatanja prava u Srbiji.

Pošto je pomenuta SPS, moram da kažem gospođi Čomić, pošto njoj repliciram, njoj se obraćam, 5. oktobar nije revolucija, i to niko nije nazvao revolucijom. Ali, u viđenju istorije koje tvrdi da posle svake diktature dolazi revolucija, moguće je da se to zove revolucija. Ko god išta zna teorijski o tome, posle diktatura ne dolaze zakonomerno revolucije, niti nastaju zbog diktatura.
Iz tog osobenog viđenja istorije proističe i ta optužba, a siguran sam da je reč o Memorandumu SANU, ako se govori o memorandumu, pa se taj memorandum kvalifikuje malo žešće nego što to radi Džefri Najs, tužilac Haškog tribunala. On nikada nije rekao da je to teorija krvi i tla i odbrane nacionalnih interesa. Govoreno je o velikoj Srbiji. Ovde dobijamo jedan fašistički diskvalifikativ Memoranduma SANU.
Moram da podsetim i građane Srbije da su u odbrani ovog memoranduma učestvovali zdušno, pored ostalih, Ljubomir Tadić, predsednik Političkog saveta DS, a ništa manju ulogu u svemu tome, zajedno sa mnom u"Književnim novinama" svojevremeno, i u akademijama, i u diskusijama i publikacijama, nije imao ni Miodrag Perišić, koji je bio potpredsednik DS jedno vreme i visoki funkcioner DS jedno vreme.
To vaše viđenje 5. oktobra znači ujedno i brisanje svega onoga što prethodi tvaranju DS, da ne pominjem druga imena intelektualaca koji su osnivači, koji su na ovaj način svrstani u teoretičare krvi i tla i odbrane nacionalnih interesa, niti Memorandum SANU predstavlja antievropski pamflet ili antievropski tekst, nego samo predstavlja jedan od evropskih odgovora na razbijanje Jugoslavije i upozorenje o razbijanju srpskog naroda.
Drugo je propaganda i drugo je priča. Prema tome, prazna priča.
Dalje, moram da kažem da je ta istorija prepuna tih kalendarskih datuma koji su proglašavani istorijskim. Ima bezbroj datuma zaboravljenih, u zaboravu, koji su proglašavani dve godine kasnije, pet godina kasnije, deset godina kasnije, kao da su istorijski, i danas tih datuma nema ni u jednoj istoriji.
Znate, neko je napisao jedanput da su prepuna groblja anonimnih slikara koji su slikali brkove Mona Lize. Znači, neće promeniti Da Vinčijevu Mona Lizu i njenu klasičnu vrednost i neprolaznost to što ćemo neke datume isticati ili crtati bilo šta po tom klasičnom crtežu.
Toma Nikolić je već rekao da nije reč o vizama, reč je o poternicama. Da vas podsetim još nešto, tih poternica nije bilo dok je Zoran Đinđić bio živ. Poternice i progona Mire Marković nije bilo dok je Zoran Đinđić bio živ. Tek onda kada ste se vi, pozivajući se na njega, dokopali vlasti, onda ste radikalizovali taj progon i od toga napravili ovo što ste napravili.
U vašem viđenju vlasti vi se čudite kako to vlada nije ukinula. Da, kada ste vi vladali, moglo je to lako ukinuti, nametnuti optužnicu, skinuti optužnicu, uhapsiti, vratiti itd.
Ova vlada, i zbog toga je mi podržavamo, a nikako ne sedimo u vladi, ne pribegava toj praksi donošenja zaključaka da nekoga sudi, nekoga tera, proganja ili hapsi, nego pokušava da otkloni posledice vaše voluntarističke vlasti.
Vi ste zaključkom poslali u Hag, vi ste ljude slali u Hag i pisali optužnice u Beogradu, kao što je to priznala Karla del Ponte u svom obraćanju američkoj javnosti i američkom kongresu, i intervjuu koji je dala našim glasilima.
Dakle, to je vaše viđenje pravde. Mi u Vladi ne sedimo i upravo nismo išli preko Vlade, ni trgovinom, ni pokušavali preko ministara, nego pokušavamo da jednom političkom rezolucijom najvišeg zakonodavnog tela izborimo da se otklone posledice jedne naopake politike.
Inače, vrlo sam zadovoljan što je DS sinoć glasala za veliki broj amandmana koje je ranije izbacila iz svog zakona o radu, a to su sinoć predložile poslaničke grupe SPS i SRS. Hvala.

Ovim se zakonom krši jedno osnovno pravo ravnopravnosti znamenja, tj. Partizanska spomenica se stavlja u isti rang sa Ravnogorskom spomenicom.
Mnogi ljudi to ne znaju, Partizansku spomenicu nije dodeljivala država. Ona se dobijala u borbi protiv neprijatelja, u borbi protiv okupatora i kvislinga, i saradnika okupatora. O njoj je odlučivala boračka organizacija, gde su ljudi znali ko je u kojoj bici, kako i gde učestvovao, dodeljivana kao velika počast, a onda je iz te spomenice tako dobijene, na demokratski način, punim uvidom u bitke i borbe, dobijala se određena prava na osnovu te spomenice. Samo je narodne heroje, na osnovu iste ili složenije procedure, proglašavala skupština.
Na ovaj način Ravnogorska spomenica postaja svojevrsna karikaturalna, oktroisana spomenica, koja nema svoje demokratsko utemeljenje i na taj način je neravnopravna Partizanskoj spomenici, a ne samo zbog opštepoznatih razloga.
Znači, moraćete tražiti neko uporište, pošto nema tih borbi sa Nemcima, pošto nema tih napada, pošto nema tih sukoba, sem na samom početku, pojedinačnih, moraćete tražiti u nekoj dokumentaciji, pa ću predložiti nekoliko dokumenata, na osnovu kojih bi možda mogli oni koji su predložili ovakvo izjednačenje da povuku ovaj predlog zakona.
Evo, savetovanje u Komandi jugoistoka o prihvatanju hitne ponude Draže Mihailovića o saradnji, nemački dokument. Ponuda za pregovore Draže Mihailovića predviđa sledeće bitne tačke: 1) bezuslovno obećanje da ni jedan nemački vojnik neće biti napadnut od četnika i davanja talaca uz to; 2) zajednička borba isključivo protiv komunista u cilju uspostavljanja mira i reda, Nemci i četnici ne moraju biti neprijatelji; 3) neprijatelj broj jedan su komunisti i svi oni koji ih podržavaju ili ne sadejstvuju u borbi protiv komunista; 4) Draža Mihailović moli da se privuče organizovanju Srpskog dobrovoljačkog korpusa i organizovanja dobrovoljačkog korpusa; 5) bilo kakva veza sa partizanima je nemoguća; 6) u slučaju invazije nema borbe protiv Nemaca, borba protiv komunista će se produžiti, četnici hoće da spreče vezu partizana sa invazionim trupama.
Zadnje, Draža Mihailović nema veze sa Englezima. On i ne želi više da ima, odgovarajući engleskom držanju prema srpskom narodu. Možda će se ovo utemeljenje morati tražiti u reviziji američkih stavova, koji su nabolje izraženi u izjavi majora Lin Feriša armiji SAD, koju je dao Ruzveltu u Teheranu, iz koje su proistekle ove posledice o kojima je ovde govoreno, gde se, između ostalog, kaže: "Partizani su se postojano borili protiv našeg zajedničkog neprijatelja od samog početka, dok se druge frakcije nisu borile".
Ili će se, pak, morati tražiti utemeljenje za jedno ovakvo priznanje u jednoj objavi koju je dao pukovnik Arsenijević, koja glasi, a data je 12.4.1944. godine: "Za gospodina Milića Majstorivića, potporučnika komandanta Drugog bataljona Treće leteće Kosmajske brigade, koja mu se izdaje, s tim da može slobodno da se kreće sam ili sa svojom vojskom po terenu, koji je ugovoren sa našim saveznicima – Nemcima i Bugarima i da, u ime kralja Petra II Karađorđevića, oduzima svu rekviziju, kolje sve partizanske jatake i simpatizere, zbog čega će dobiti čin majora".
Međutim, pored ovih aktivnosti, hteo bih da iskažem da možda predlagač traži utemeljenje u privrednim delatnostima i lukrativnim angažmanima četnika i četničkog pokreta. Recimo, 17.7.1944. godine u nemačkim dokumentima se kaže da je gospodin Mihailović u protekloj godini bio izdašni liferant žita, i kaže: "Preuzeću na sebe, zajedno sa generalnom Felberom, koji je primio kopiju ovog dopisa i vicešefom Betnerom, da se dopis iznese prilikom referisanja Betnera kod ministra Rajha Bekea. Betner je javio da se prilikom razgovora predsednika Vlade Nedića i šefa vojne uprave Rojhauzena, prvi složio sa predviđenom isporukom od 86.000 tona žita i dodao da će se na pogodan način kod Draže Mihailovića pobrinuti za isporuku ove količine. Kako je rekao, prošlih godina je, na osnovu sporazuma učinjenih krišom o tome da se sarađuje sa Dražim Mihailovićem i da se on toleriše, obezbeđeno sprovođenje isporuke. Slično rešenje ne bi se moglo izbeći i ove godine".
Dakle, nije u redu, nije fer, nije pošteno i nije korektno da se zbog ovih privrednih aktivnosti, lukrativnih, tržišnih kombinacija isporuke žita Nemcima itd. sada nekome dodeljuje spomenica. Do sada je spomenica dodeljivana onima koji su se borili protiv okupatora i fašizma, a sada vidimo da će to biti i zbog privrednih aktivnosti koje su pomagale očuvanje snaga Vermahta i okupacionih trupa na ovom tlu. Bilo bi dobro da se ovaj naš amandman usvoji, a još bolje da oni koji su predložili ovaj zakon povuku.

Poštovani predsedniče, poštovani poslanici, samo da se osvrnemo na komandnu odgovornost, a o čemu je govorio gospodin Baralić i da upoznam javnost sa jednim utemeljenjem današnje aktuelne politike, bar kada je ministar inostranih poslova u pitanju ili neki drugi naši državni organi vlasti, kako su oni pokazivali fleksibilnost i sklonost saradnji sa Antom Pavelićem, i to 15. aprila 1945. godine. Kao što vidite, pravilno uočeno vreme, tačno kada treba, samo 25 dana pre pada fašizma.
Piše Draža Mihailović Anti Paveliću i kaže: “Poštovani gospodine Ranko Brašiću, zahvalan sam za obaveštenja koja ste mi učinili o rezultatu vaših razgovora sa ekselencijom (a to je Pavelić Ante) u cilju vođenja jedne zajedničke borbe protiv partizana. U posebnim aktima koji su vam zajedno sa ovim pismom uručeni sadržane su potrebne odluke u pogledu dovršenja ovih razgovora i zaključenja jednog željenog aranžmana. Meni je želja da se ovim pismom pozabavim isključivo pitanjem učinjenog predloga od strane ekselencije za moju ličnu posetu i direktno uređenje ovog posla, te vas lepo molim da budete ljubazni i da ekselenciju (tj. Ante Pavelića) upoznate sa sadržajem njegovim. U prvom redu vas molim da u moje ime zahvalite ekselenciji, tj. Anti Paveliću”.
A to posle Jasenovca, i posle 600.000 mrtvih, i posle Gradišta, i posle jama, i posle Prebilovaca i posle toga da je Jovan Dučić to znao 1942. godine još u Americi, pišući svoju knjigu Sporna pitanja kraljevine Jugoslavije. Prema tome, on je u SAD znao, Jovan Dučić, koliko je Srba pobijeno i taj broj navodi, i ta knjiga je objavljena ovde u dva izdanja. Jedna je "Verujem u boga i srpstvo" a druga je "Sporna pitanja Kraljevine Jugoslavije" itd. “U to isto vreme (kaže se), saopštavajući sadržinu ovog pisma ekselenciji, molim vas da mu izjavite moje poštovanje i brinem se o njegovoj bezbednosti itd.”
Međutim, tog istog datuma, dakle 15. aprila 1945. godine, još jedno interesantnije pismo upućeno je iz Vrhovne komande četničkog pokreta, pismo Alojziju Stepincu: "Preuzvišenosti, preplavivši Srbiju i druge srpske pokrajine komunistički val od nekog vremena zapljuskuje i one pokrajine koje nastanjuje hrvatski narod. On se sve više širi, a naročito poslednjih dana, preti da preplavi te krajeve onako isto kako je to bio slučaj u minuloj godini sa srpskim krajevima. Prilikom prve audijencije koji su donosioci ovog pisma učinili, imao sam čast i priliku da obavestim ovo vašu preuzvišenost.
Bez obzira na sve one momente i okolnosti koje bi nas mogle deliti (a to je Jasenovac, Gradiška, jame, pokolj, genocid nad srpskim narodom, Kozara, to je to što ih je moglo deliti, ali ih ne deli), smatram za svoju dužnost (znači, njegova dužnost je da pređe preko tih 800 do 1.000.000 žrtava srpskih, i klanja i pogroma nezapamćenih u Evropi, ravnih inače Aušvicu i po strahotama užasniji) da zamolim i vašu preuzvišenost da sav svoj uticaj i sve svoje napore uložite u cilju aktiviziranja svih nacionalnih snaga hrvatskog naroda u borbi protiv boljševizma.
Upućujući vam ovu molbu želim da verujem da će vaša preuzvišenost, idući stopama svojih velikih prethodnika, odgovoriti svim onim istorijskim dužnostima i zadacima koje se pred vašu preuzvišenost postavljaju u današnjim teškim vremenima, jer od pravilnog shvatanja tih dužnosti i zadataka sa strane vaše preuzvišenosti zavisiće i mesto što će ga istorija hrišćanstva, a napose hrvatskog naroda vašoj preuzvišenosti dodeliti".
Kao što vidimo, Draža Mihailović je anticipirao ulogu koju je Alojzije Stepinac dobio. On je beatifikovan, a nakon toga proglašen svecem. Vidimo da je prihvatio savet u borbi protiv boljševizma, savet da od toga zavisi njegova uloga, on je nakon toga to nastavio, a bilo mu je i suđeno zbog toga, ali vidimo koja mu se briga dirljiva i koga treba onda upoređivati kao što piše u obrazloženju, sa ustašama i saradnju sa ustašama, da li nekoga drugoga ili četnički pokret. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovani poslanici, u ovoj sali nema ni četnika, ni partizana. Ima nekih koji se uživljavaju prilično parodično i farsično u ulogu četnika, ali njih nema. Niti se ovde nastavlja građanski rat, niti se ovde nastavlja Drugi svetski rat. Drugi svetski rat je završen ubedljivom pobedom narodnooslobodilačkog pokreta, narodnooslobodilačke borbe. Oni su bili na boljoj strani sveta, pobedili su ubedljivo, pobedili na strani saveznika. Bili su zajedno i narodnooslobodilačka borba i Narodnooslobodilački pokret, dobili veličinu koju im niko ne može uzeti.
Zbog toga nije dobar povod da jedan ovakav akt koji se nalazi pred nama, a koji bi trebalo da bude zakon, a koji naravno ni po čemu neće biti zakon, jer neće proizvoditi nikakve pravne posledice, kao što znamo, nego služi za marketing i za priču, ne može promeniti istorijsku istinu. Ne samo istorijsku nego i istoriografsku. U svetskoj istoriografiji je manje-više opšte mesto, potpuno opšte mesto, da četnički pokret pripada snagama kolaboracije i snagama saradnika sa fašističkim okupatorima i predstavlja neborbeni faktor na Balkanu.
Dakle, niti se narodnooslobodilački pokret može poistovetiti sa komunističkim pokretom. On je bio mnogo širi, nešto mnogo veće i u tom Narodnooslobodilačkom pokretu je poginulo u borbi protiv okupatora 305.000 pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta.
Međutim, ovde se sa ove govornice non-stop govori kako je ovaj akt i ovaj papir neki doprinos nacionalnom pomirenju, ispravljanju nepravdi i kako je to neka ruka pomirenja. A evo šta piše u obrazloženju ovog zakona koji bi trebalo da bude akt pomirenja. Piše tako da je masakr srpskog sveštenstva ravan onome koji su izvele ustaše. Upoređuje se narodnooslobodilački pokret sa ustašama.
Sa ove govornice niko nije uporedi četnički pokret sa ustaškim pokretom jer je to jednostavno stavka koja je neuporediva, ali u ovom predlogu koji pledira na pomirenje piše da se upoređuje sa ustašama. Piše se ovako u ovome aktu pomirenja: “Veliki zločin decenijama je promovisan u vrlinu, laž za istinu, a mržnja za veru”.
Priznaje se da su četnici ratovali protiv narodnooslobodilačkog pokreta, pa se kaže u članu 15 – sva prava predviđena ovim zakonom odnose se na sve pripadnike NOR-a, bez obzira da li su osuđeni pravosnažnim sudskim presudama da su učestvovali u borbi protiv partizanskih odreda narodnooslobodilačke vojske i Jugoslovenske armije; i to se priznaje.
Dakle, šta je još poziv na navodno pomirenje? U jednoj TV emisiji kaže Vuk Drašković – na jednu stranu su otišli najbolji, odani zakletvi datoj kralju, otadžbini, precima, tradiciji, otišli su oficiri, otišle su sudije, inteligencija, građanska klasa, seljaštvo, a na drugu stranu su otišli probisveti, ovo se odnosi na partizanski pokret, talog, veoma često ljudi bez biografije, ljudi koji su u nesreći svog naroda i u nekakvoj nasilnoj revoluciji videli priliku da se dograbe vlasti. To je navodni poziv na pomirenje i onda apel u ovoj skupštini da prestanemo sa svađama.
Ovo bi trebalo da bude doprinos miru, doprinos istini itd. Uopšte, stalno se pominju reči kao istina, pomirenje, pravda, budućnost, pa kada je već reč o ovoj istorijskoj istini i prilogu istini i ovome što je izjavio Vuk Drašković u TV emisiji, pa evo da ovaj znameniti feljton ponovim, šta kaže Vuk Drašković o četničkom pokretu.
Kaže i da nije znao kralj za izdajničku i zločinačku ulogu njegovih četnika. Istoričari raspolažu silnim i nepobitnim dokazima da je Petar drugi za sramnu rolu četničku ne samo znao od samog početka rata, već i on lično stajao na čelu i na vrhu tog kvislinškog pokreta. Novembra 1942. godine, onda kada su iza četnika, kao nemi svedok njihovih zlodela stajale stotine i stotine spaljenih sela, hiljade grobova, u crno zavijenih majki, onda kada su četnici uveliko dobijali sledovanja sa nemačkih i italijanskih kazana, eto baš tog novembra kralj je itd.
Kada već govorimo o pomirenju i ovim prilozima pomirenju, hoću da kažem šta je narodnooslobodilački pokret uradio na pomirenju. Da podsetim poslanike i javnost Srbije, svi oni koji su se odazvali apelima partizanskih jedinica do pada Italije 1943. godine su već uveliko korisnici ili bili korisnici penzija sa duplim stažom. Ko god se vratio, došao u partizanske jedinice, pre pada Italije, taj je ostvario sva boračka prava po svim zakonima koji su tada bili pozitivni. To je prvo.
Drugo, oni koji su to uradili posle tog datuma ostvarili su svoj ratni staž i uživaju danas penzije, nadam se i dao bog da požive dugo, uživali su penzije i uživaju penzije koje su stekli po ovom boračkom osnovu.
Josip Broz je takođe dve amnestije proglasio. Prava amnestija je bila 23.8.1944. godine, a druga 1.11.1944. godine. Pod tim amnestijama se takođe završilo sa zločinima i moglo se uključiti u narodnooslobodilački pokret. SPS i Slobodan Milošević od početka raspada Jugoslavije nisu u srpstvu pomagali ni četnike ni partizane, niti delili, nego su pomagali kompletan srpski narod. Dakle, nikakvu razliku nije pravio režim u Beogradu, kako se kaže, nikakvu razliku nije pravio, pomagao je srpski narod.
I ako tome dodamo ovu rezoluciju o narodnom jedinstvu, koju je malopre gospodin Anđelković pomenuo, onda je jasno koliko se radilo u okviru partizanskog pokreta na pomirenju i šta su pravi akti pomirenja i pravi akti oprosta grehova, a šta je izazivanje i rastavljanje obraza u srpskom narodu.
Podsećaju mnogi, treba da se vratimo savremenom, novim temama. Imamo mnogo aktuelnih i bitnih pitanja, i tačno je, mi smo potomci četnika i partizana, neko nije potomak ni jednog ni drugog i nas dele druge stvari i različite stvari, i različiti problemi i različita pitanja od ovih, ali deli nas i ovo.
Međutim, zašto je to važno. Važno je zato što se uporište istorijsko za današnje aktuelno ponašanje dela vlasti u Srbiji, i Vuka Draškovića, i Borisa Tadića i ne znam koga sve nalazi upravo u ovim istorijskim tmušama koje su se nekada nadvile nad srpskim narodom.
U prilog tome ću da pročitam izveštaj Pavla Đurišića Draži Mihailovića o zločinima u kojem kaže – (13. februar 1943. godine) akcija u Pljevaljskom, Čajničkom i Fočanskom srezu protiv muslimana izvršena je, operacije su izvedene tačno po naređenju i izdatoj zapovesti. Za vreme operacije se pristupilo potpunom uništavanju muslimanskog življa, bez obzira na pol i godine starosti.
Žrtve. Naše ukupne žrtve bile su 22 mrtva, od kojih dva nesretnim slučajem i 32 ranjena. Kod muslimana 1.200 boraca i do 8.000 ostalih žrtava, žena, staraca i dece. Pavle Đurišić piše - to su dokumenti. Sve dokumente koje su poslanici SPS-a koristili su dokumenti četnički, italijanski, američki, engleski itd. Šta je ovde nedosledno?
Hoćemo danas u Skupštini Srbije ili sutra da većinom izglasamo priznanje za ovo što se učinilo ovde, za ovo etničko čišćenje, a u isto vreme Vuk Drašković i predstavnici pojedinih političkih stranaka zagovaraju, traže da se hitno izruče oni na koje je pala lažna sumnja da su izvršili etničko čišćenje. Nedokazana. Znači, priznanje za dokazano etničko čišćenje juče, a za ovo nedokazano kazna, i tu je problem. Tu se primičemo novim i modernim temama i vremenima.
Naravno, ako su panegirici kolaboraciji, ako danas ozakonimo i ove ovde kolaborante postavimo, logično je onda da je kažnjiva svaka odbrana zemlje i logično je onda što se ove političke stranke koje izglasavaju ovo bore da se što pre i Lazarević, i Pavković i generali izruče. Oni imaju istorijsko uporište i tu je doslednost predlagača, kao što je ovde bila nedoslednost.
Ako se legalizovalo u okviru okupatora, ako su legalizovane vlastite jedinice, ako su legalizovani kod nedićevaca, nedićevci, četnici itd. logično je onda da se radi na legalizaciji kosovskih privremenih institucija i da se sarađuje i sa Haradinajem.
Kada je reč o četvrtoj temi, koju je gospodin Aligrudić pomenuo, a to je državna zajednica, onda je vrlo interesantan pristup očuvanju državne zajednice, koji proističe iz ovog predloga zakona, da ono tamo što se smatra zvaničnom politikom Crne Gore, a vi znate da oni dozvoljavaju da se digne spomenik i Pavlu Đurišiću i slave 13. jul kao dan ustanka itd. mi hoćemo da očuvamo državnu zajednicu time što na falsifikatima, na lažima istorijskim, na proverenim lažima hoćemo da prekinemo i tu vezu. I ne samo to, da pre toga u Beogradu promenimo sve ulice crnogorskih heroja itd. koji su poreklom iz Crne Gore, da promenimo sve ulice i da na taj način tobož očuvamo državnu zajednicu.
Dakle, nisu samo ovo razlozi istorijski, nego imamo i aktuelne razlike. Mi socijalisti tražimo uporište u onim vertikalama narodnooslobodilačke borbe, borbe za slobodu, pravdu i istinu, a svi oni koji traže uporište u kolaboraciji oni logično da se ponašaju ovako snishodljivo, slugeranjski, priznajući okupaciji legitimitet i priznajući i dižući kolaboraciju na najveću moguću veštinu.
Govorimo i o četvrtoj temi, to je put u Evropu. Zanima me kako izgleda put u Evropu koja počiva na antifašističkim tradicijama, kako taj put u Evropu izgleda preko afirmacije kolaboracionizma. Kako taj put izgleda, živo me zanima, da se potre ova vertikala narodnooslobodilačka, borbe za slobodu i ko to hoće da izdvoji NOB, srpski narod iz snaga antifašizma, gde im je bilo mesto 1945. godine. Godine 1944. na oslobođenju Beograda videćete da svi partizanski komandanti, od Peka Dapčevića, Koste Nađa, do Koče Popovića, govore ispod američkih, ruskih, engleskih zastava. Znači, to je uvažena saveznička sila. Nema traženja modusa izvan ovoga i nema evropskih integracija, i tu se pokazuje da ovim falsifikatom nema istinske reči u Evropi.
Da privedem kraju, zbog vremena, partizani i NOP su se našli i bili na boljoj strani sveta. Oni su taj ispit položili kada je trebalo. Možemo ovom skupštinom neke od njih da uvredimo, ali da promenimo njihove zasluge, njihovu veliku ulogu u vreme u kome su oni pokazali herojstvo, hrabrost, slobodarstvo, to im ne može nikakva debata u ovoj skupštini.
Oni koji ih vređaju, koji ih napadaju i koji afirmišu zločin nad njima, moraju da znaju da su ti isti borci, ta ista plemenita mladost omogućili da to rade. Dešavaju se stvari dobre i loše, ali mi socijalisti nećemo glasati za ovaj zakon, ni za bilo koji drugi zakon koji ide u ovom pravcu. Mi stojimo postojano na socijalističkoj tradiciji, na slobodarskoj tradiciji koja postoji i to nema nikakve sumnje. Druge stranke će verovatno u izbornoj kampanji krenuti ponovo da zastupaju neke druge priče. Ovo je naš kontinuitet i tako će ostati.

Pozivam se na član 100. Ovde je pokušaj suđenja NOP i NOB.
Razgovaramo ovde o izjednačavanju prava, tobož da bi se pomirili sa četničkim i ravnogorskim pokretom. Govorio sam koje su akte komunisti ili partizani i oslobodilački pokret doneli u cilju nacionalnog pomirenja.
Međutim, ovde nije reč o tome da mi sad sudimo na osnovu nedokazanih izmišljenih, jer nema nijednog dokumenta koji bi ovo dokazao, da sudimo u stvari partizanskom pokretu. Tu se pokazuje pravo lice predlagača i pravi smisao ove teme, na koje mi ukazujemo sve vreme u ovoj raspravi. Nije ovde cilj ni nacionalno pomirenje ni priznavanje prava. Ovde je cilj nešto drugo, agresija, mržnja, nipodaštavanje, napad na partizanski i NOP. Ta tema je na našu sreću, na našu žalost i na sreću ovog naroda, razrešena 1945. godine kad smo mi bili na strani sila pobednica.

Poštovani predsedniče, poštovani poslanici, SPS jeste za Evropu. Ona to nije samo po deklarativnim zalaganjima kao dobar deo stranaka, niti je to prema trenutnoj političkoj modi ili nekakvim nerazumljivim pričama o evroatlanskim integracijama, ma šta one značile. SPS je za Evropu zato što je samo sopstvenom snagom i upornošću, a koje je crpela iz poverenja građana, donela Srbiji višestranački ustav, izborila se za vrednosti pravne države i podele vlasti, branila vrednosti socijalne države i sačuvala odredbu po kojoj je Srbija država svih građana koji u njoj žive, a ne ovog ili onog naroda.
SPS je ovu evropsku i civilizacijsku tekovinu sačuvala, a možda je bilo bolje reći izborila, uprkos žestokom protivljenju čitave današnje opozicije, današnje opozicije a današnje vlasti ili tačnije partija koje su činile DOS.
SPS je za Evropu zato što je za vreme njene vlasti Republika Srbija ostala jedina zemlja u čitavom regionu koja je sačuvala svoju multietničku strukturu i koja nijednim aktom, ma šta o tom vremenu lagali mrzitelji Srbije i SPS-a, nije doprinela promeni etničkog sastava Srbije.
SPS je za Evropu zato što je znala da ne postoji nijedna ozbiljna istorijska nacija koja ne bi branila svoju teritoriju kada je ona izložena napadima terorista i ubica, kao što je bilo izloženo Kosovo i Metohija od strane albanskih separatista. SPS je za Evropu zato što je znala da ne postoji evropska država koja bi prihvatila ili priznala otcepljenje nijednog kvadratnog centimetra ove teritorije. SPS je bila ta koja je udomila sve izbeglice, bez obzira na rasu, veru i na konfesionalnu pripadnost koje su u Srbiji našle svoj dom.
Ali ovaj papir koji se danas nalazi ovde i koji je pretenciozno i bez ikakvih osnova nazvan nekim predlogom rezolucije o pridruživanju EU, ima jedan prozaični propagandni cilj, drugi je dklarativan, da prikrije odsustvo stvarne volje, stvarnog činjenja da se u Evropu zaista uđe. U Evropu se ne ulazi deklaracijama, kapitulacijama, bezuslovnim pristajanjima, moramo, nemamo drugog izbora, gubljenjem teritorija. U Evropu se ulazi tako što Evropa prepoznaje vrednosti u zemlji koja u nju ulazi.
Šta se to dogodilo u pridruživanju Evropi i ovoj priči evropejskoj, Evropi bez granica, ovoj velikoj igri? Dogodilo se da se, kao nikad do sada, otvori kriza na jugu Srbije da uđemo u tu fazu da imamo građane koje niko ne poziva ni na predsedničke izbore, ni na parlamentarne, niti obavezuje da glasaju, da se integrišu u pravni sistem Srbije, da budu glasači, da budu građani Srbije, da priznaju Srbiju. Ne, njima se povlađuje da glasaju samo na lokalnim izborima, da izbegnu evropske vrednosti, da ne konzumiraju svoja građanska prava, nego da rade samo na separaciji jednog dela teritorije.
Ovde je put za Evropu legalizacija i legitimizacija privremenih institucija Kosova i to je jasno. To je politika. Ko je dao pravo gospodinu Borisu Tadiću da se odrekne i ko je dao predlagačima ove rezolucije pravo da se odreknu Rezolucije 1244? Ko je taj uslov izbegao? Da li je moguće da je trajnija institucija Haški tribunal od Rezolucije SB-i i koji su ujedno i uslovi i prekid rata i koji garantuju Srbiji suverenitet. Ko daje pravo gospodinu Tadiću ili bilo kome da se odrekne tih uslova? Ko daje uslove da počne da broji dane kad treba vratiti Srbe? Ovde se broji vreme od 17. marta. Valjda se broji vreme od Hrista, a ne od 17. marta i svakog narednog 17. marta biće manje Srba i mi ćemo postaviti uslove da se vrate oni pre 17. marta.
Kako Evropa može da se prepozna u tome da predsednik Republike ne poštuje volju većine, volju građana, volju parlamenta, volju Vlade. Kakva je to evropska vrednost? Ima li ijedne evropske zemlje u kojoj se ne poštuju vlast i zakon? Da li se Evropa može prepoznati u flagrantnom kršenju ustava koje nudi ovaj papir? Da li je neustavnost, nezakonitost, nepostojanje podele vlasti, ne uvažavanje volje većine evropska vrednost? Nije.
Dakle, to je ono što se ovde javlja kao neki evropski put i kao tekovine ovih poslednjih godina na evropskom putu. Pogledajte šta se dogodilo u Vojvodini. Mi ćutke prelazimo preko toga da se zamera Srbiji što je primila izbeglice. Zamislite tu diskriminaciju koju nam nude iz rezolucije i iz obrazloženja raznih evropskih institucija, da smo mi primanjem izbeglica narušili nacionalnu strukturu Vojvodine, da smo mi poštujući najsvetije pravo nečije da živi, da li smo primenili bilo kakvo pravilo da vratimo bilo koji zakon, osnov da vratimo ljude da žive ili u Hrvatskoj koja ulazi u EU ili na Kosovo po Rezoluciji 1244? Nema tu nijedne, a ne bih da trošim vreme pominjući "Sablju".
Ne bih da pominjem vreme, gubi se vreme zbog afera koje su činjene, zloupotrebljena su prava onim predlozima da dovedemo smrtnu kaznu na par dana, na mesec dana dok ne pobijemo koga treba, pa da onda nastavimo dalje put. To nije Evropa. To nisu evropske vrednosti. Ko te vrednosti ne poštuje, može da krčmi i da proba da krčmi deo po deo teritorije, a nije samo Kosmet u pitanju i nije samo u pitanju to, već i jug Srbije, u pitanju je i Vojvodina. U pitanju je i da niko ne pominje Dejtonski sporazum. Da li je Dejtonski sporazum, kao mirovni sporazum, garancija opstanka Republike Srpske? Jeste.
Da li je moguće da je našim predlagačima kada već stavljaju Partnerstvo za mir gde mu nije mesto, a to nije institucija Evropske unije, da su zaboravili i rezoluciju i Dejtonski sporazum i druge obaveze koje moramo da završimo, nego su nabrajajući išli na to da podele Srbiju. Cilj ovog papira jeste da se deklarativno lažni evropejci koji su radili sve ovo što sam pobrojao ovde, dobiju u propagandnom smislu još jedan poen pred nekima u Evropi i da kažu, mi smo za Evropu, a ovi drugi koji poštuju evropske vrednosti, a to je SPS, oni nisu evropska partija. Ne dokazuje se evropeizam pukim deklaracijama, već konkretnim proevropskim radom.
Poslednji poziv gospodina Tadića na glasanje predstavlja najflagrantnije kršenje Ustava Republike Srbije. Odluka Parlamenta, napuštanje Rezolucije 1244. Ko je dozvolio predsedniku Tadiću da uzme i odbaci Rezoluciju 1244, na kojoj je to instituciji je odlučeno? Koji su to novi uslovi, ko se o tim novim uslovima dogovarao. Ko je radio. Ovo je jedna ukupno prazna priča.
O Haškom tribunalu i o Partnerstvu za mir govoriće se posebno povodom naših amandmana. Radnja koja se zasniva stalno na nečemu što je bezuslovno, to nije saradnja. Ne postoji bezuslovna saradnja. Saradnja je uvek uslovljena iteresima onog ko u to ulazi. Ta priča o tome da ćemo mi kada uđemo svi u Evropu, onda će svi Srbi živeti zajedno u Evropi. Znate šta, i tulipani i karanfili i ruže žive i ima ih svuda u Evropi, ali nisu nacija, nisu država, nego vrsta biljaka.
Niko ne spori da će Srba biti itd., ali da li će ih biti kao nacije, kao države, kao države koja nosi vlastite interese, o tome pričamo. Evropa ne poznaje takve institucije za koje ne znaju ni ko su ni kuda idu. SPS je za Evropu i za onu Srbiju koja zna šta je bila, koja zna šta jeste, koja je svesna svojih interesa i koja zna kuda ide i zašto ide. Hvala vam.

Član 100. i pogrešno citiranje. Ne mogu da prihvatim zaista kao objektivnu činjenicu subjektivno viđenje gospođice Milivojević. Zaista, njen subjektivni doživljaj objektivne stvarnosti nije činjenica. To je njeno viđenje i to je za mene ipak isuviše, uz svu simpatiju koju imam prema jednoj ženi poslaniku ...

Subjektivno ja sam protumačen pogrešno zbog toga što je ustvrđeno da je to neko moje subjektiviziranje objektivne stvarnosti evropskih vrednosti i evropskih integracija, a reč je o jednom krajnje subjektivnom, pristrasnom i nekvalifikovanom viđenju predlagača kada su u pitanju evropske integracije.

Dakle, ne može se prihvatiti ni na koji način da se podrazumeva nešto čega nema. Ovde vrlo eksplicitno ima čega ima i što je za nas neprihvatljivo, a tobož podrazumeva se ono što je za sve prihvatljivo, a čega nema i što se podrazumeva. Jednostavno, taj dokument kakav jeste neprihvatljiv je i sada se samo dalje pokazuje koliko je neprihvatljiv.
Što se tiče Rezolucije 1244 i suverenosti Srbije, tim dokumentom, i zbog toga njega i nema, je garantovana suverenost Srbije na Kosovu i priznat je suverenitet tom rezolucijom na Kosovu. Dakle, odustajanje od toga nije slučajno. Vi namerno odustajete jer je kompletna vaša politika i vaš govor o konačnom rešenju Kosova, za svakog funkcionera države Srbije, predsednika Vlade, predsednika Republike i bilo koga drugog, obaveza.
Konačan status Kosova postoji. To je pokrajina u sastavu Srbije. To je ustavom rešeno, a teritorijalna suverenost Srbije nad Kosovom je priznata. Zašto vi od toga unapred odustajete? Zašto se kladite na gubitak? Vi se kladite jer navijate za to. To je vaš zadatak i vaš cilj da to uradite.
Što se tiče gospodina iz Demokratske stranke, on je u entuzijazmu uređivanja vlastite stranke i vidimo kako je krenuo da uređuje odnose u drugim strankama. Neka se suoči sa svojim izbornim porazom na ovim izborima, nad ovom katastrofom da su izgubili 70 opština. Neka o tome razmišljaju, neka uređuju, neka plaču na ramenu svom predsedniku Republike, neka ga slede na ovom bespuću koje ih vodi u propast. Nemam ništa protiv.
Ali što se tiče Slobodana Miloševića on je zaista, to ste dobro rekli, evropska vrednost, to je tačno. On je istorijska ličnost i on je predsednik Socijalističke partije i to je tačno.
Tačno je da pored svih vaših unutrašnjih akata, napada na njegovu porodicu, diskriminacije njegove familije, raznih drugih poturanja, nebranjenja države, poništavanja zakona, on zaista brani nacionalne interese ove zemlje i ovog naroda. Vi to radite i ovom rezolucijom, vi ste stavili u ruke Karle del Ponte da sudi o istoriji srpskog naroda i da sudi o prošlosti. To je vaša rezolucija, ali o tome ćemo razgovarati kada budemo pričali o amandmanima.

Kada je reč o faktičkom suverenitetu, i kada vam neko nešto ukrade iz kuće on je u faktičkom posedu dok to ne nađu i dok policija ne vrati. Prema tome, nemojte se pravdati tim stvarima. Zašto bi mi priznali i legalizovali faktičko stanje? Ne mora svako faktičko stanje biti pravno stanje. Mora da vas poduči onaj ko o tome razgovara. Dakle, ako je neko nešto faktički uzeo, ukrao, čim to policija nađe to će vam vratiti itd. Vi se morate boriti za to i morate prijaviti tu krađu, a ako ste političar morate se zalagati za jednu takvu politiku.
Gospodine iz Demokratske stranke, vi ste ponovo rekli i sada sam uveren da je on paradigma evropske vrednosti. Ili ne znate šta znači ta reč. Vi ste ga u drugom nastupu još više pohvalili i meni je drago da ste i vi to shvatili, jer istorijske činjenice su nezavisne od ovih političkih i vaših trenutnih, a ovo je istorijska činjenica. On jeste paradigma evropskih vrednosti.
Vi ste u pravu, to ste sjajno rekli, ja vam čestitam, nadmašili ste svoju stranačku uskost i uskoću i čestitam vam. Vi ste priznali ono što istorija mora da prizna, vi ste i politički priznali. Nije dobro što ste to baš vi uradili, ali dobro je da je to bilo ko uradio.

U ugovoru, gospođice Milivojević, piše da je to naše. Ugovor tj. Rezolucija 1244 i sve drugo što se iz nje izvodi jesu uslovi prestanka rata, uslovi prestanka agresije. Dakle, nije reč o tome da se suverenost ne priznaje, nego suverenost se priznaje, teritorijalna celovitost se priznaje. To su i dalje snage UN, čiji smo mi član. To nisu zvanično snage NATO-a. To su međunarodne snage i faktički i pravno i kako hoćete Srbija je nad tim suverena.
To što vi radite da ne budemo suvereni, što vi hoćete i ovom rezolucijom i svim drugim ponašanjem, i pozivom na izbore, i onim što vi činite, i onim što činite da od toga napravite deo tuđe teritorije, i da privremene institucije koje su regulisane tom rezolucijom, to što hoćete da anulirate i tu rezoluciju to je vaša politika. Dakle, to je vaša politika, to je vaša strategija i tako vidite put u Evropu.
Vidite put u Evropu bez Kosova, bez juga Srbije, bez Vojvodine, bez granica generalno. Vaš evropeizam nema granica. Vi od Srba hoćete da napravite vrstu cveća. Već sam rekao, ili tulipana, ili bele rade, božure, kojih nema svud, i da je to vama važno. Vama nije važno drugo. Vi hoćete da dođete do pasoša, koji su vam važni, i kada dođete do njih vi ćete da skršite artikulaciju i nacije i države, i njenih institucija i njenih teritorija.
To je vaša politika i zbog toga smo mi protiv takvog viđenja Evrope i protiv i protiv takvog evropeizma, jer to nije ni Evropa ni evropeizam. To je upravo izdavanje i narušavanje osnovnih evropskih vrednosti.

Poštovani poslanici, ne bi trebalo da imamo jednu iluziju i da je gajimo ovde, da prisustvujemo nekom kopernikanskom obrtu ili nekom epohalnom činu.
Naravno da je odlično što donosimo ovaj zakon, ali samo zbog dubine našeg državnog i nacionalnog pada, čije smo svedočanstvo imali prilike pre sat vremena da čujemo. U ovom parlamentu je bilo nedostojnih kleveta, poput one na Slobodana Miloševića i neko njegovo bogatstvo, koje se još uz to zaodevaju starim i novim zavetom ili nekim pričama iz Svetog pisma, što je još sramnije i još gore.
Mi mislimo da sada prisustvujemo nekome činu u kome mi radimo ne znam šta, a ne vršimo svoju običnu dužnost i ne pravimo jedan mali kamičak, unosimo u tu građevinu pravne države, koja je tako stravično u ovih poslednjih godina narušena. U isto vreme, oni koji su toliko zakona i odluka donosili retroaktivno naprasno se brinu o legalitetu, legitimitetu, a sve što su radili, radili su nelegalno i nelegitimno.
Naravno, to ne umanjuje značaj Predloga zakona i onih koji su ga podržali, a među kojima je i Socijalistička partija. Ali, taj zakon samo zajedno sa zakonom koji je predložila inače Srpska radikalna stranka u parlamentu državne zajednice čini jednu celinu na osnovu koje ćemo moći da se bar malo primaknemo, da stavimo u ravnopravan položaj ljude koji su osumčinjeni u Hagu u odnosu na sve građane koji imaju zaštitu u Srbiji i građane drugih država koji imaju tamo zaštitu.
Dakle, samo ako mogućimo pravo na pravnu zaštitu, na dokumente, na sve ono što do sada država nije radila, jer do sada su optuženi u Haškom tribunalu po 80% dokumenata u procesu dobijali od tužilaštva, a ne od svoje države. Vrlo precizno govorim o tome pošto sam razgovarao sa pravnim savetnicima, 80% materijala dobijeno je od optužbe.
Prvi put Srbija iskazuje svoj državni odnos prema svojim građanima, ali i prema sudu, prema Haškom tribunalu, jer do sada je taj odnos bio definisan i povoljno određen pre svega prema haškom tužilaštvu. Bila je to saradnja samo sa jednom stranom, samo sa stranom tužilaštva. Ovim zakonom unapređuju se zaštitna prava pojedinaca i zaštitna prava čoveka i građanina, što je i međunarodna obaveza ove zemlje, po deklaracijama koje je potpisala u ranijim godinama i pre više decenija.
Ovim zakonom se konačno dolazi do toga da poštujemo jedno od najsvetijih prava - prezumpciju nevinosti i da omogućimo pravo na odbranu. Ovo je, naravno, nedovoljno i malo, ali mi iz Socijalističke partije Srbije podržavamo i pridružili smo se podnošenju ovog zakona samo zato što smatramo da je bolje išta nego ništa i bolje ikako nego nikako.
Ovo je jedan korak ka normalnosti Srbije, jedan korak ka izgradnji normalnih odnosa u Srbiji i ružno je, šteta je što ti ostaci jedne politike koja je tako katastrofalno poražena u decembru na izborima remete i pokušavaju da unesu ponovo jednu nesaradnju, jednu konfrontaciju u parlament, na osnovama koje predstavljaju zastupanje stranih interesa, a ne interesa građana ove zemlje.
Dakle, mi ispravljamo jednu nepravednu situaciju. Mi prekidamo sa onom praksom u kojoj je država tražila, i njeni "velikodostojnici", od Karle del Ponte - putovali u Hag, po intervju koji je dala i po svedočenju koje je iznosila, da je zamole, da insistiraju - da protiv Jovice Stanišića i Franka Simatovića podigne optužnicu. Tek na njihov zahtev, na njihovu molbu oni su navrat-nanos napravili optužnice i poslali ih u Hag. To je rekla Karla del Ponte i izjavila ne jedanput, nego nekoliko puta, i onima koji se osmehuju to mogu lako da dokumentujem, i to odmah.
Prekidamo sa praksom da naša država ne da ne pomaže svojim građanima, nego naprotiv svoje građane gura u čeljust Tribunala i tog tužilaštva. Govori se ovde o genocidu, govori se o javnom interesu. Ima li većeg javnog interesa za ovu Srbiju nego da se odbrani istina? Koja se tu razlika pravi između vojnika, tobož naknadno vojnika, generala i političara, kada im se zajedno sudi za zajednički zločinački poduhvat. Znači, u deset godina se naša policija, političari, vojska i vojnici, generali i policajci stavljaju u zajednički zločinački poduhvat.
O kojoj se to borbi države za istinu o genocidu ovde priča? Tu optužnicu o genocidu srušio je sam Slobodan Milošević, bez ikakve pomoći ove države, samo uz pomoć Socijalističke partije Srbije i nikog drugog. Sam je srušio, baš kao što je i razobličio laž o Račku i baš kao što se saznala istina o sankcijama, koje su uvedene tako što je sakriven i falsifikovan izveštaj generalnog sekretara od strane predsedavajućeg u Austriji.
Sve je to uradio sam Slobodan Milošević, bez ikakve podrške i ove skupštine, ne u ovom sazivu, i ove države, a još manje savezne države. To će se nastaviti da radi, glasali vi za ovaj zakon ili ne. To će se raditi i to će se činiti, i to ćemo mi socijalisti obaviti sami, kao i do sada, i bez vas.
A vi glasajte slobodno, jer to predstavlja nastavak jedne politike koja krši sve moguće pravne norme, koja krši pravnu državu, koja dovodi u pitanje sve što je tekovina civilizacije, a to je zaštita prava građanina i čoveka. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, poštovani gospodine predsedniče, predstojeći referendum građana Srbije treba da pokaže spremnost i rešenost Srbije da o svim svojim pitanjima odlučuje kao nezavisna i suverena država, te da u skladu sa tim uspešno rešava i probleme na Kosovu i Metohiji.
Kada je reč o suverenosti i nezavisnosti Srbiju, na to ne obavezuje samo njena tradicija i nacionalno dostojanstvo, već upravo njena privrženost poštovanju principa na kojima je stvarana i na kojima počiva moderna Evropa. Načelo suverenosti i poštovanja teritorijalnog integriteta su u samim temeljima Evrope i vidljivi su, i te kako, i danas kada se odvijaju procesi čvršćeg povezivanja i međunarodne integracije njenih država.
Svaki pokušaj da se problemi nacionalnih manjina i njihovih aspiracija ili prava rešavaju narušavanjem postojećih državnih granica ili pak terorizmom, izazvao bi neslućeno tragične posledice na prostorima evropskih država i celog sveta. Stoga bi u podsećanju Evrope na univerzalna načela njenog mirnog postojanja trebalo i potražiti nešto širi međunarodni značaj našeg predstojećeg referenduma.
Pojam suverenosti i nezavisnosti za nas je danas u Srbiji neodvojiv od pojmova jake demokratske pravne države, kao garanta svih ljudskih prava i sloboda i reformisane i razvijene, međunarodno povezane, tržišne privrede. Tako naše poimanje suverenosti i nezavisnosti dobija svoj puni i pravi smisao. Nema govora o tome da Srbija hoće mimo sveta i mimo i protiv međunarodnih standarda. I te kako su internacionalni i međunarodno priznati kriterijumi i standardi po kojima Srbija pokušava da rešava probleme Albanaca na Kosmetu. Protiv tih internacionalnih standarda i međunarodnih kriterijuma nisu građani Srbije, već oni koji probleme pokušavaju da reše terorizmom, likvidacijom svojih sunarodnika i neistomišljenika i secesijom, kao i oni koji ih u tome podržavaju.
Nema ni govora o namerama Srbije da ne prihvati međunarodnu saradnju, ali ona mora da se odvija uz uvažavanje njene suverenosti i na principima ravnopravnosti. Svaki postupak koji bi Srbiju dalje integrisao u evropske i svetske privredne, društvene, kulturne i političke tokove, i koji bi omogućio njeno prisustvo u međunarodnim organizacijama, što se inače nepravično i nasilno onemogućava, samo bi doprinelo povećanju standarda i mogućnosti u kojima bi Srbija i Jugoslavija uspešnije rešavali svoje probleme, pa i probleme na Kosovu i Metohiji.
Procesi kažnjavanja i sankcija samo su zavera nemogućnosti da se ne zna šta je pojedinim faktorima u međunarodnoj zajednici stvarno krajnji cilj - mirni dijalog ili oštra konfrontacija. Izražavali smo i pokušavali mnogo puta, i pokazivali mnogo puta, svoju spremnost da probleme Albanaca na Kosmetu rešavamo u skladu sa najvišim evropskim i svetskim standardima. Nismo to radili u iznudici i pod pritiskom, već uz uvažavanje problema i svojih uverenja.
U Ustavu Srbije precizno je definisano naše viđenje autonomije. U skupštinskoj proceduri nalazi se zakon o lokalnoj samoupravi sa dvodomnim skupštinama. Realizuje se sporazum o školstvu, doneli smo Zakon o državljanstvu, veoma tolerantan. Odvija se proces reformi. Jugoslavija je potpisnik i poštovalac mnogih međunarodnih konvencija po kojima se rešavaju pitanja nacionalnih manjina. Razgovarali smo o azilantima. Naša delegacija već danima čeka u Prištini predstavnike političkih organizacija Albanaca, a danas je tamo i predsednik Srbije Milan Milutinović. U brojnim međunarodnim kontaktima istakli smo spremnost da ovaj problem demokratski rešavamo, ali uz poštovanje državnog i ustavnog uređenja Srbije i Jugoslavije. I dalje ćemo činiti ove napore i pokušavati da rečima i delom ubedimo političke predstavnike Albanaca da ih težnje za secesijom i terorizam vode na bespuće.
Predstojeći referendum demonstriraće tako i privrženost Srbije i njenih građana miru, miru u Srbiji, Jugoslaviji, regionu, pa i šire. Treba to da bude podsticaj i upozorenje da se problemi rešavaju isključivo dijalogom i političkim sredstvima. Mir je u interesu svih građana Srbije, naravno i Albanaca, a svako prekomponovanje granica na Balkanu svakako ne vodi mirnom rešenju.
Konačno, problemi o kojima raspravljamo i o kojima ćemo se izjašnjavati predstavljaju danas i patriotsko i moralno pitanje. Trezveni i razumni patriotizam mora počivati na preciznom određivanju nacionalnih i državnih ciljeva i interesa. Mora voditi računa i imati uvid u međunarodni kontekst i odnos snaga u svetu u kome se ti ciljevi mogu ostvarivati. To bi bio onaj pragmatski deo patriotizma. Ali, nema patriotizma, ni morala, bez odanosti velikim načelima slobode, samostalnosti, nezavisnosti, bez očuvanja dostojanstva, časti i samopoštovanja. Bez toga je , napokon, nemoguće sagledati šta je stvarni i pravi nacionalni i državni interes.
Srpski narod i građani Srbije su uvek umeli i znali da prepoznaju i izaberu ispravan istorijski put, sklad između prave procene svojih interesa i moći i odanosti velikim načelima. Ne sumnjam da će to učiniti i ovog puta.
Hvala vam.