U svakom slučaju, politika koju vode je pogrešna, a oni ne žele da razgovaraju o politici jer je nemaju. Njihova politika se zasniva na tome da pljunu Vučića, Dačića ili bilo koga drugoga.
Dajte politiku. Završeni su izbor. Politika vaša je izgubila i imate mesto koje ste zaslužili.
U svakom slučaju, nadam se da niko nije iznenađen, mi ćemo glasati za formiranje Vlade. Hvala.

Čisto da ne ispadne da neću da odgovorim na ovo što je rekao gospodin Lapčević, zaista želim da polemišemo o politikama koje vodimo kao stranke. Vi znate da je naša koalicija prestala, između ostalog, i zbog toga što smo imali drugačiju politiku i kada je reč o EU. Nemojte sada oko toga da ispadne kao da mi nešto vama treba da budemo zahvalni. Znate šta, ja to isto čujem i od demokrata i od vas itd. Ispada da svi ste nas vi spasili. Čekaj, čoveče, mi smo sve vas spasili. Da nije nas bilo, gde biste vi tad bili? Vi niste mogli da napravite vladu od 2004. godine, Koštunica nas je zvao da vas podržimo. U tajnosti sam dolazio po mraku tamo u vaše kancelarije, da nas ne bi video Zoran Živković. Evo ga ovde.
(Zoran Živković, s mesta: Fantomke ste nosili.)
Ne, fantomke su nosili oni tamo vaši ispred Miloševićeve kuće.
Kada je reč o drugim stvarima, ispada na kraju – mi treba nešto vama da dugujemo. Sve je u redu. Ja sam bio korektan i mislim da smo imali korektnu saradnju. Kao što kaže gospodin Vučić, ni ja nekad nisam nešto posebno napadao gospodina Koštunicu, ali ovde je reč o drugačijim politikama. Nisam ništa slagao, sednica Vlade koja je održana, održana je na takav način da ste vi izašli jedni drugima u susret. Demokratskoj stranci Srbije su demokrate izašle u susret da se usvoji nešto oko Rusije, a vi ste izašli njima u susret i izašli, oni su imali većinu bez vas.

Generalni sekretar Vlade je bio u sali. Gospodin Živković ne znam šta hoće da mi replicira i kome, on je meni dobacio, nisam ja njemu.

Izvinjavam se, oduzmite mi tih 19 sekundi.

Hvala gospodine Dačić.
Javio sam se za reč u petak u 15.00 sati, pošto sam šef poslaničkog kluba, nisam nažalost bio jutros tu pa je Saša govorio na početku. Dozvolite mi da iskoristim ovih nekoliko minuta koliko je još ostalo.
Naravno, izbegao bih ove poštapalice koje gotovo svi koristite kada počinjete svoje diskusije. Pokazuje jedno lažno međusobno poštovanje. Ništa nemate vi od toga što ću vam ja reći – vi ste najugledniji filozof, gospodin akademik, profesor, doktor, vojvoda, šta god hoćete.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Mene bi fasciniralo to.)
Pa, zato vam nikad i neću reći. Prema tome, za mene ste svi ovde jednaki i moram da kažem da samim tim kako smo radili nismo zaslužili ni malo poštovanja. Zato bih zamolio sve poslanike da ne počinju više tim, jer obično su to najekstremnije diskusije kada počnemo – uvaženi profesore, doktore. Ako smo uvaženi onda treba da se poštujemo, a i da vam kažem, ovo nije Akademija nauka i umetnosti, ovo je parlament gde se na izborima dobijaju glasovi, a ne po umetničkom dojmu.
Meni naravno kao šefu stranke koja je sada u vladajućoj koaliciji, a koja još ne zna da li će biti u budućoj vladajućoj koaliciji, odgovara da ova sednica traje što duže. Srbiji to ne odgovara. Zato sam predložio, još na samoj sednici kada smo imali sastanak šefova poslaničkih klubova, da maksimalno skratimo moguće diskusije. Zašto? Zato što je jasno da lista Aleksandra Vučića ima apsolutnu većinu. Zato što je jasno i imamo dogovor da će prvih pet-šest ili četiri-pet, ne znam koliko je na kraju, lista imati potpredsednike.
Izašlo se i u susret zahtevima, pošto DS i Pokret „Dosta je bilo“ imaju isti broj poslanika, pa je dodat još jedan potpredsednik. Takođe, oko generalnog sekretara, uglavnom, uvek je bilo neko jedinstvo. Oko odbora koje smo se dogovorili da se formiraju, a ima ih tri, zato što mora da funkcioniše Skupština u međuvremenu, a to su: Administrativni odbor, Odbor za pravosuđe i Zakonodavni. Tu nije bilo previše spora. Naravno, ne može se izbeći ni politička konotacija ove sednice, odnosno da svako pokušava i želi da izvuče određene političke poene iz ove situacije.
Mislim da smo došli u situaciju da ja sad ne znam da li će prof. Mićunović sad da kaže – idemo kući, ili ćemo da glasamo sutra ili večeras, što mislim da je veoma važno da znaju šefovi poslaničkih klubova.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Šta si ti hteo da kažeš?)
Gospodine Šešelj, šta sam ja hteo da kažem to vas sigurno neću da pitam. Nadam se da vam je to jasno.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Nemaš šta da me pitaš…)
Nemam ja šta s vama da polemišem. Vi izvolite pa polemišite s kojim god hoćete. Ja nikad nisam bio zavisnik od vas i vaše politike i nemam nikakvih…
(Vojislav Šešelj, s mesta: Opet ću sutra Vučića zamoliti da te primi u Vladu.)
Slobodno, samo vi uđite u Vladu. Dobro. Hoću da kažem, mi se ovde, molim vas da svako od vas se pogleda u oči i sam kaže, mi se svi ovde smejemo kad neko nekoga ovde oblati, pa se smejemo kad kažete i za Bečića, pa za ovoga, za onoga, pa se smejete kad kažete da treba eliminisati Skota, a ne razumete da time svaki dan narušavamo državnu poziciju naše zemlje.
Nemam razloga da branim bilo koga, ispade sada da treba da, od svih ovde prozapadnih stranaka, ja treba da branim američkog ambasadora. Ali to nije tema za smeh, jer zbog toga će trpeti naš narod. Zato mi ovde imamo veoma različite stvari. Mi se ovde razlikujemo ne po tome ko će koga da uvredi više, nego po tome kakvu budućnost Srbije vidimo. To su teme kojima će ovaj parlament da se bavi. Neko misli o Evropskoj uniji da je to najbolji strateški cilj za Srbiju, neko misli da je to suprotstavljeno interesima Srbije. Neko misli da je možda interes Srbije Evroazijska unija.
Ali ja želim svima ovde jasno da kažem – ne treba vređati ni Rusiju, ni Ameriku ni bilo koga drugoga, jer ovo je parlament koji treba da služi najboljim interesima Srbije. Srbija sama bez prijatelja ne može da bude ni jaka, ni velika, niti da bude poštovana u svetu. Ako mi sami tu sliku ne stvaramo u našem parlamentu, nećemo je imati od onih zemalja sa kojima treba da sarađujemo.
Zato, zaista pozivam poslanike da budemo ozbiljni kada govorimo o tako važnim državnim i nacionalnim pitanjima. Sve to možda lepo zvuči. To sve može da bude deo nekog političkog ega, ali državna politika je mnogo ozbiljnija od onoga što treba da se svidi nekom biraču koji na izborima odlučuje ko će u njegovo ime odlučivati u naredne četiri godine.
Mi ćemo glasati za Maju Gojković. Bilo bi nelogično da posle četiri godine koalicije sa SNS mi sada ne glasamo za predlog SNS. Čestitam svim strankama koje su ušle u parlament. Čestitam svim poslanicima. Naravno, najveće čestitke upućujem stranci, odnosno listi koja je dobila najveći broj glasova i apsolutnu većinu.
Takođe, smatram da ti primeri, naloženje primera da sada opozicija treba da bude na čelu parlamenta, mislim da je to više rečeno radi reda i da je to nerealno, jer znate kako, i profesor Mićunović je na koordinaciji rekao da hajde ako je nekada neko grešio, hajmo sada mi da budemo bolji od tih koji su grešili pa da sada to uradimo.
Problem je što se svi mi toga setimo kada padnemo sa vlasti, a niko o tome ne razgovara kada je na vlasti, jer hoće sve funkcije za sebe. Setite se, ovde je Tomislav Nikolić izabran za predsednika Skupštine, glasovima SPS, mislim da je Koštunica bio Demokratska stranka, zaboravio sam, to je bila revolucija u zemlji. Ova sednica je bila ništa u odnosu na tu sednicu Narodne skupštine. Posle nekoliko dana promenjeno je ili ne znam koliko je dana prošlo, promenjeno, ja ga nisam smenio, ja nisam glasao za smenu Tomislava Nikolića, smenio ga je Koštunica.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Što ste ga smenili?)
Gospodine Šešelj, molim vas obraćajte se predsedavajućem, nemojte meni.
Vi ja smo bar stari znanci od početka, a i Maja Gojković i ja smo bili najmlađi poslanici ovde devedeseti i druge.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Moram još neka potpitanja da ti postavim.)
To ćemo sutra.
Molim vas, nadam se da niko ko je ovde prisutan nema bilo kakvu iluziju da se sada nekim ovde dešavanjima u parlamentu može promeniti izborna volja i rezultati izbora.
Zato, u svemu tome i mislim, tu je, treba veće uvažavanje i pobednika izbora, znači od stranaka koje su osvojile manje glasova. Isto tako i veće međusobno uvažavanje poslanika. Ja zato se čudim, nije tu, u petak je govorio o đavoljem advokatu Nenad Čanak, ali on danas nije tu, pa sada ne znam kako sa njim da polemišem, pošto dok mi ovde govorimo o potrebi evropskog puta i jedinstva, on je danas dao izjavu, mi smo prošli nekažnjeno, eto ti koji smo devedesetih godina, pa sada je i gospodin Jovanović govorio o tome o devedesetim godinama.
Sve dok vi živite, sve dok je prošlost vaša jedina budućnost, budućnost nećete imati. Danas posle četiri godine, ova vlast je dovela Srbiju bliže EU nego ikada što ste vi mogli da uradite posle 2000. godine.
(Čedomir Jovanović, s mesta: Nemoj sada da pričamo o tome.)
Vi ste gospodine Jovanoviću počelu na tu temu. Ja zaista nisam želeo o tome da govorim.
(Čedomir Jovanović, s mesta: Sedeo si u Vladi.)
Što se mene tiče, Srbija je danas otvorila pregovore. Šta vi hoćete u stvari da kažete, da to nije tačno? Evo danas su bili predstavnici EU ovde kod nas, razgovarali smo o tome, biće otvorena poglavlja sada u junu mesecu, sledeća poglavlja, izvinite molim vas.
Gospodine Raduloviću, pošto sam ja bio, ja sam vas predložio za ministra, vi to dobro znate.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Koga?)
Gospodina Radulovića i na sednicama Vlade sam ponekad i tolerisao vaše nastupe kada ste govorili van dnevnog reda.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Znači on je tvojih ruku delo.)
Prema tome, izvinjavam se što sam sada pokrenuo to pitanje, ali sam govorio o evropskim integracijama kao cilju kojem treba ova Skupština da da najveći doprinos. Nema evropskih integracija bez zakona koji se ovde donose.
Velika je uloga parlamenta u svemu tome, zato vam se svima zahvaljujem još jednom i želim da kažem da će naša partija glasati za izbor Maje Gojković, glasaće za izbor svih potpredsednika, generalnog sekretara i za izbor svih skupštinskih odbora.
Nema bilo čega što želimo svi ovde bez političke stabilnosti u Srbiji, a nema političke stabilnosti bez pokušaja traženja što šireg konsenzusa o najvažnijim državnim i nacionalnim pitanjima i to je tema oko koje treba da se raspravljamo i mi smo spremni da u tome maksimalno angažovano učestvujemo. Hvala vam. Držao sam se vremena koje mi je ostalo.

Znate šta, ja mislim da je gospodin Jovanović potpuno pogrešno protumačio moje reči. Ja ne znam u čemu je i zašto je on uopšte reagovao, ja sam reagovao na ono što je Nenad Čanak govorio, a to je da smo da on neće dozvoliti povratak u devedesete i u zaustavljanje evropskih integracija. U tom smislu sam govorio da je vlast koja je u poslednje četiri godine uradila mnogo upravo na tom putu. Sam gospodin Jovanović je naveo neke stvari koje su urađene u tom periodu. Prema tome, nema razloga, i slažem se apsolutno da sistem vrednosti koji treba da pravimo se može praviti. Prošlost se ne može izbrisati, ali ne može nam samo prošlost biti osnov za našu sadašnjost i budućnost. Treba da tražimo naše zajedničke imenitelje, ukoliko ih imamo. Ja mislim da ih imamo, a to je Srbija. Nas ima mnogo stranaka. Evo, ima ovde mislim 16 poslaničkih klubova, a Srbija je samo jedna i to ne zaboravite. Hvala vam.

Zahvaljujem se gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo poslanici, kao što ste čuli od samog premijera zbog njegovih obaveza danas on me je odredio da u ime Vlade budem na ovoj tački dnevnog reda. Drago mi je, da je gospodin Živković rekao, da što se tiče procedure da je ona potpuno ispoštovana, želim da podsetim da je ta procedura dodatno iskomplikovana u prethodnim mandatima vlada zbog slučaja kada je Dinkić bio smenjen sa mesta ministra i onda je uvedena kategorija da on ne može da ostane do izbora na tom mestu nego da se mesto njegovo poverava nekom drugom i da ima rok kada mora da se izabere novi ministar.

Prema tome, mislim da ne stoji ovo izjašnjenje gospodina Živkovića da je premijer pobegao, ja koliko se sećam on je prošli put ovde bio i sam protiv svih vas, ja bih pre rekao da ste vi pobegli, nema vas nigde ovde. Ali, to je tako otprilike, znate kako to izgleda, tako ste i tražili izbore, pa kada ste dobili izbore sada je problem što su raspisani izbori. Ja još nisam video od nekoga da tako vrši samoubilački potez kao što ste viuradili.

Vi znate da sam ja bio protiv izbora, a vi ste svaki dan pričali o izborima i molili ste Boga da do izbora ne dođe, a znate šta na RTS je postojala kada sam ja bio mali emisija „Tražili ste, gledajte“. E, sada ćete da vidite kako izgleda to i koliko ćete dobiti na izborima?

(Marija Obradović, s mesta: Pazi šta želiš, možda ti se ostvari.)

Molim narodne poslanike da ne dobacuju.

Kada je reč. Ne, ne ja uvažavam ove primedbe.

Da. Moramo sada da vodimo račun šta govorimo zbog ovih stalnih primedbi. Molim vas, kada je reč o vojsci, vojska ima ne samo zadatke u odbrani zemlje u smislu rata, već, nažalost i u oblastima u koje spadaju takozvane prirodne katastrofe, elementarne nepogode. Kada sam ja bio ministar unutrašnjih poslova tada je donet jedinstveni Zakon o vanrednim situacijama, gde su iz tri ministarstva, praktično izvučene sve službe i one su priključene MUP. To je vojska, odnosno Ministarstvo odbrane, Ministarstvo unutrašnjih poslova i mislim da su iz poljoprivrede, jedan deo je izvučen kada je reč o ovim nekim inspekcijskim službama.

Međutim, kada su tako velike katastrofe u pitanju nesumnjivo je da vojska ima veoma značajnu ulogu zajedno sa policijom. Znači, ne samo sa sektorima za vanredne situacije. Tako da ne vidim ništa loše u angažovanju vojske. Takođe, moram da kažem da je vojska naša i policija, bez obzira ko šta mislio da su vremenom kako se ekonomska kriza zahuktavala, sve manje novca je ostajalo za opremanje vojske, a sve više se trošilo na plate.

Kao pogledate koliko se, ako se sećate u vreme kada ste prethodni put osvajali vlast pre 16 godina, vi ste tada govorili da MUP ima, mislim 100.000 policajaca, neko je govorio, a kada ste došli na vlast onda ste ustanovili da ih nema toliko.

Hoću da kažem da je očigledno da ovde ne treba mešati političke stvari od onih koje se tiču sistema odbrane i vojske. Kada je reč o odgovornosti za pad helikoptera, naravno politički gledano, mi možemo da raspravljamo sa aspekta jedne ili druge stranke, ali na tome treba da rade državni organi koji treba da daju konačnu ocenu o svemu tome. Uostalom i vi ste sada spomenuli pitanje ambasada, ja apsolutno stojim pri odluci i smatram da Srbija treba da ima otvorene ambasade, bez obzira da li su u pitanju u mestu, glavnom gradu ili su negde izmeštene, ali ne treba da zatvara ambasade u prijateljskim zemljama koje su imale otvorene ambasade za vreme bombardovanja Srbije.

Kada je reč o Libiji, rat u Libiji je počeo u februaru 2011. godine. Ambasada nije izmeštena u tom periodu, ona je ostala zato što je bilo naših ljudi. Moramda vam kažem da i danas, juče sam dobio obaveštenje da je na primer, ako imam dovoljno vremena želim samo jednu stvar da kažem. Jel se sećate, ja sam pozivao mnogo puta da napuste svi naši građani Libiju. Evo informacije, juče se javilo sedam naših državljana koji su došli pre nekoliko dana da rade za mariborsku „Tehnomontažu“. Od pre dve nedelje još dvojica naših državljana rade u restoranu u tripoliskoj ulici itd. Znači, pre tri meseca je bilo 250 naših ljudi, danas ih ima već više od 300.

Mi možemo eventualno da raspravljamo o tome da li će ambasada biti premeštena, da li će osoblje biti u Tunisu ili ne. U avgustu mesecu sam na intervenciju BIA poslao zahtev u Libiju našoj ambasadi da se hitno izjasni o svim okolnostima i o merama koje treba da se preduzmu. Jednodušna ocena svih koji su tamo je bila da je opasnost manja nego što je bila 2011. godine i da nema nikakve potrebe za zatvaranjem ambasade. Da li je bilo kršenja procedure ili ne, to će utvrditi komisija, ali vas molim da znate jednu stvar, oni koji su ih oteli koji su ih ubili u bombardovanju snose najveću odgovornost za sve to. Sve ostalo će biti ispitano i utvrdiće se i disciplinska odgovornost i naravno, ako postoji i krivično pravna odgovornost od strane tužilaštva.

Žao mi je što nisu, verovatno ćete ovu temu otvarati i u drugim diskusijama i stojim tu da vam pokažem i papire i sve, uvek sam se odazivao na svaki poziv Odbora za spoljne poslove, samo vas molim jednu stvar da imate u vidu. Svi ti ljudi o kojima govorite u Libiji su poslati još 2009. a neki 2006. godine. Ako je neko hteo da zatvara ambasade, ambasadu u Libiji imao je priliku da to uradi dok je bio na vlasti.

Umesto toga, oni koji su vodili Ministarstvo spoljnih poslova su ambasadoru dali blanko ovlašćenje da može bez mog odobrenja da napušta Tripoli i odlazi u Tunis kada god hoće. Sve je to urađeno za vreme prethodne Vlade Mirka Cvetkovića, odnosno kada su Vuk Jeremić i Borko Stefanović vodili ovo ministarstvo. Ne bežim od te odgovornosti, ne bežim od te odgovornosti i veoma sam raspoložen da o tome diskutujemo. Vi znate da ja volim parlament, žao mi je što to nije tema danas, izvinjavam se gospodinu Đorđeviću, ali to svakako jeste tema.

Mi imamo ambasade u Siriji, imamo ambasade u Tunisu, imamo ambasade u Iraku. Iz Iraka nam svaki treći dan stižu informacije da se nalazi u nebezbednoj zoni, a kad već govorite o Tripoliju, u njemu ili u Damasku, u Damasku ima 48 ambasada.

(Zoran Živković, s mesta: To nema veze sa nama.)

Ne znam ja da li ima veze ili nema veze.

Znate šta, naše ambasade u svetu, nisu turistička predstavništva, ambasade – to su državni organi koji imaju da štite naše nacionalne i državne interese i naših građana koji se tamo nalaze, da pomognu.

Želim da se zahvalim svim tim ljudima koji rade u diplomatiji upravo zbog toga što rade na tim mestima koja možda niko drugi ne bi prihvatio.

Zbog toga i njihove porodice to dobro znaju i znaju koliko smo, upravo ta Slađana Stanković je tražila premeštaj više godina unazad. Ja sam joj uvažio želju, ali znate šta je? Problem je u zakonu takođe. Ja kao ministar spoljnih poslova ne mogu da odredim nekoga da ide negde ako taj ne želi da ide.

Znači, u Ministarstvu spoljnih poslova postoji komisija za premeštaj, koja određuje ko gde ide. Raspisuje se konkurs za svako mesto. Slađana je bila vezista. Mogao je da ode samo neko iz Odeljenja za veze, odnosno za informacione tehnologije. U poslednje tri godine se niko od njenih kolega nije javio da je zameni.

Ja sam joj našao zamenu i u oktobru odredio čoveka koji treba da ode. Nažalost, desila se otmica i mislim da naša država ima obavezu prema toj porodici, naravno da brine i o njenoj deci, njen suprug je nezaposlen itd.

Ne izbegavam odgovornost, samo govorim šta je realnost.

Ako nemamo ambasadu, biće da smo krivi zašto nemamo ambasadu, jer tamo nije to prvi slučaj. Vi znate da je petoro naših ljudi bilo uhapšeno. Jedan je takođe bio uhapšen Babić. Uspeli smo da ih nekako oslobodimo.

Kakvo je stanje u Libiji, reći ću vam jednu stvar. Kada je bilo oko UNESKO-a razgovarao sam sa Vladom u Tobruku, sa premijerom i ministrom spoljnih poslova. Oni su mi obećali da će biti uzdržani oko Kosova i UNESKO. Sutradan, pošto sam čuo da ambasador u UNESKO neće to da posluša, ponovo sam zvao ministra spoljnih poslova, on je obećao – brate, sutra mi smo uzdržani. Oni su glasali za Kosovo zato što taj ambasador sluša predsednika parlamenta iz Tripolija.

Jednostavno u toj zemlji ne postoji jedinstven sistem vlasti. Zato, s druge strane, ambasada stranih nema u Tobruku. Zato je to veoma osetljivo pitanje, a iz razloga ne samo političkih odnosa, ekonomskih interesa, nego i zaštite naših ljudi moramo o tome svemu da vodimo računa.

Mi nismo trgovali oružjem sa Libijom u ovim godinama, barem kad sam ja ministar. Nisam ni jednu dozvolu potpisao, jer smo se premijer i ja dogovorili da nema vojne saradnje, tu je gospodin Đorđević i oni su se time bavili. Sa Libijom nije bilo saradnje u oblasti trgovine oružjem, niti vojne industrije.

Ko je odgovoran treba da snosi odgovornost. Politička odgovornost. Znate sada su izbori, na izborima će svako da snosi svoju odgovornost za svoje činjenje ili za nečinjenje.

Želim da gospodinu Đorđeviću ovaj mandat bude, barem da nema takvih neprijatnih situacija kakve su bile u proteklim godinama kao što su poplave ili elementarne nepogode.

Što se tiče ratova, siguran sam da ih neće biti.

Što se tiče mene, ja sam tu, šta god mislite da mogu da vam odgovorim na ova pitanja, stojim na raspolaganju. Hvala vam.

Ja ne bih da odgovaram na ova topovska pitanja, jer ja nisam ekspert za šah, kao što je premijer, pa ne znam kakvo biste otvaranje i završnicu primenili.

Ali, ovde bih želeo da pohvalim gospodina Pavićevića. On najbolje u celom parlamentu i najpažljivije čita sva dokumenta. Ja nisam još primetio nekoga ko toliko pažnje posvećuje štamparskim i pravopisnim greškama.

Prema tome, pošto ste govorili o tome, o 12 godina opozicije ili ne znam koliko, ja vam savetujem da dignete ruke od toga, pošto ionako nećete ući sada u parlament. Evo, ja ću vas lično primiti za redaktora i korektora, sve ono što radimo u poslaničkoj grupi.

Pre svega mislim da su javne nabavke, barem kako je to u svim drugim ministarstvima, da ne predstavljaju više nikakve tajnovite stvari, da su to veoma lako proverljive kategorije. Uostalom, i ovde je bio na dnevnom redu Zakon o javnim nabavkama, a s druge strane, nije moguće da o svemu tome ne bude javnost upoznata.

Kada je reč o poverljivim nabavkama, odnosno nabavkama koje su poverljive, to se odnosi, vi to dobro znate gospodine Stefanoviću, zato što je to bilo i u vaše vreme, da tu nije samo reč o tajnovitosti, već je reč i o skraćenom postupku, da bi neke stvari mogle da se na vreme završe. Znam u Policiji, kada sam bio ministar unutrašnjih poslova, da je šest godina trajala nabavka jakni, zato što se svako žalio posle svakog javnog tendera je bila takva opstrukcija da niste nikad mogli da završite sve to.

Znači, u ovom smislu ne želim da dajem bilo kakve ocene i da bilo kakve kritike unapred odbijemo. Ali, mislim da su sve te stvari o kojima ste vi govorili veoma lako proverljive i žao mi je što gospodin Đorđević, koji se time bavi, nije u stanju da sad odgovori, jer mu to Poslovnik ne dozvoljava, ali siguran sam da će to učiniti čim se završi ova sednica, odnosno čim bude izabran za ministra.

Nisam čuo nikada na sednici Vlade da bilo ko razmišlja o tome, o gašenju Vojnomedicinske akademije. Ne znam odakle vam uopšte ta ideja. Koliko je meni poznato, čak se govori o jednom jačanju. Uvek se govori o tome da je ona jedna od naših najboljih zdravstvenih institucija.

Naravno da zdravstveno osiguranje vojnih osiguranika jeste jedno od veoma važnih pitanja i, kao što i to znate, to nije nova tema, ta tema je dugo godina prisutna i dugo godina se o tome raspravljalo i na neki način vodila rasprava i unutar Fonda za zdravstveno osiguranje, koji će se osiguranici gde lečiti. Ono što je sigurno, vojni osiguranici ne mogu da ostanu bez zdravstvenih usluga. Vojnomedicinska akademija mora da opstane. Nije bilo nijedne nepravilnosti na sistem javnih nabavki u Ministarstvu odbrane na koje ste vi ukazivali, niti smo mi ikada o tome bilo gde čitali, niti raspravljali.

Da li su smanjene plate i dnevnice? Jesu kao i svima ostalima. Da li su te plate i dnevnice male? Jesu, ali ne želim da vam kažem da urušavanje našeg sistema bezbednosti je počelo odavno. Iskreno rečeno, počelo je odmah posle 5. oktobra 2000. godine. Tim tezama kojima smo i danas ovde čuli od nekih predstavnika opozicije, da mi nemamo neprijatelje, nemamo protivnike. Šta to sad znači? Čak su i premijera danas optuživali da on priča o naoružavanju, kao da smo mi dobili ili ćemo dobiti neke vojne, neke raketne sisteme od nekih drugih. Naravno, da mi nemamo apriori prijatelje i neprijatelje, kako to Englezi kažu, ne postoje stalni prijatelji i neprijatelji, postoje samo stalni interesi. Naš interes je pre svega Srbija i zato svi zajedno moramo da se borimo za jaku vojsku i policiju, jak sistem bezbednosti, nacionalne bezbednosti, bez toga nema jake države. Ali, smanjenje plata, dnevnica, odnosno smanjenje deficita je ste bila nužna posledica stanja u kojem su naše finansije bile.

Prema tome, vaš komentar, da je u pitanju, da kad ne možemo da isporučimo rezultate da onda govorimo o tehničkim stvarima, mislim da bi zahtevao jedan širok odgovor kada je reč o rezultatima. Vi verovatno kada govorite o rezultatima, ne znam na koju oblast mislite. Verovatno ćete reći da ni u jednoj oblasti nije bilo napretka. Ali, želim da vam kažem sledeće, Srbija je danas zemlja koja je otvorila pregovore sa EU o članstvu. Srbija je zemlja koja je danas u stanju da na isti takav način razgovara i u Vašingtonu, i u Moskvi, i u Briselu ili bilo gde drugde. Srbija je zemlja koja je uspela da zaštite svoj nacionalni interes između ostalog i time što smo sprečili da bude izglasano članstvo Kosova u UNESKO-u.

Pošto ste se vi bavili spoljnim poslovima i moram da kažem da i ako ste u stanju mirovana i dalje ste praktično moj zaposleni. A bili ste i politički direktor Ministarstva spoljnih poslova godinu dana kada sam ja bio premijer iako ste bili opozicija. Pretpostavljam da i vi delite zadovoljstvo zbog dobrih rezultata naše spoljne politike.

To što ste opozicija ne znači da ne treba da konstatujete nešto što je dobro. Evo, Gordana Čomić je bila na ministarskom savetu OEBS-a, ona je to javno pohvalila.

(Gordana Čomić, s mesta: Šta ću kad je istina.)

Pa, evo to upravo i želim da kažem. Znači, nije bitno da li smo vlast ili opozicija, ono što je od interesa za našu zemlju treba da podržavamo i hvalimo. U svakom slučaju, ja ne želim da polemišem, pretpostavljam da će se gospodin Stefanović javiti zato što je predizborna kampanja u pitanju. Ja nisam danas ovde u predizbornoj kampanji. Pa, nisam, zato što, ja se sve nadam da će predsednik Vlade da odustane od izbora, jer vas je dovoljno zaplašio, evo nema vas nigde nikoga. Od silnih junaka ostadoše Goca, kako beše omladinka?

Jelena, izvinjavam se.

I gospodin Stefanović, ali ja cenim što ste tu i stvarno ne želim da, mislim da treba iz svega ovoga izvlačimo pouke.

Pošto sam slušao gospodina Stefanovića, ovih dana više puta i o Libiji i ja stvarno ne bih voleo da mi svaku tešku situaciju koju imamo politizujemo. Da li ću ja da snosim odgovornost? To je nebitno, sad su izbori, za koliko, za dva meseca. Pa, valjda će građani da ocene ko je odgovoran, a ko nije. Pa, nećete valjda vi da ocenjujete to? Hoćete u okviru svojih nadležnosti, ali vrhovni politički sudija je narod.

Ali, bih hteo samo da podsetim, gospodine Stefanoviću, da ste i Potežicu i Slađanu, vi držali tamo, još od vremena kada ste vi bili u Ministarstvu spoljnih poslova.

Želeo bih da podsetim da ste vi od 3. septembra 2007. godine, šef kabineta bili Vuku Jeremiću, a od 26. avgusta 2011. do 1. maja 2013. godine i politički direktor Ministarstva spoljnih poslova.

Pošto postavljate pitanja – zašto ambasada nije evakuisana, odnosno zatvorena? Pa, ja to isto vas pitam.

Što je niste zatvorili kada je bio najveći rat od februara do novembra, ili decembra 2011. godine? Pa, kako ste držali našu ambasadu tamo pod granatama i zašto ste je držali i zašto ste potpisali i načelno i generalno ovlašćenje Potežici da može da napušta Tripoli kad god hoće do Tunisa, bez potrebe da od mene traži dozvolu?

To nema ni jedan drugi ambasador, osim Potežice. To je potpisano u vreme vašeg boravka u Ministarstvu spoljnih poslova.

Niste vi potpisali, potpisao ga je generalni sekretar. Nemojte sada nas da prebacujete odgovornost.

Ja sam odgovoran za ono što se dešava od 2014. godine u Ministarstvu spoljnih poslova. Godine 2015. sam poslao pismo, zahtev Potežici da odgovori na pitanje procene, 20. avgusta – molimo da nam prosledite vašu procenu bezbednosne situacije, koja se odnose na dodatnu i neposrednu bezbednosnu ugroženost DKP i DKS. Odgovor ambasade od 26. avgusta 2016. godine – povodom vašeg zahteva za procenu bezbednosne situacije, održali smo radni sastanak svi službenika ambasade, i osoblje ambasade je mišljenja da se ne vide konkretni i bezbednosni rizici za DKP, i niko se ne oseća posebno ugroženim. Niti se oseća nesigurno. Izneto je mišljenje da je stepen mogućih rizika daleko manji, nego što je to bio 2011. godine, kada je pao Tripoli.

Znači, oni misle da je bio daleko manji, a vi niste zatvorili ambasadu 2011. godine. Što je niste zatvorili. Što smo mi imali toliko štete tamo, pa su svi govorili da naši snajperisti ratuju za Gadafija?

U vreme od kada sam ja ministar spoljnih poslova, nijedan ugovor o oružju nije potpisan sa Libijom. Ja Gadafija u životu nisam video, a vaš bivši predsednik ga je video 4 puta za 5 godina.

Dobio je orden od Gadafija, 1. septembra 2009. godine, dok je ceo svet slavio 70 godina početka Drugog svetskog rata, gospodin Tadić i ostali iz DS, su bili na vojnoj paradi u Tripoliju, kod Gadafija. Gospodine Đorđeviću, poveli vod Vojske Srbije, da maršira sa Gadafijem, i jel to bilo jačanje ugleda i kredibiliteta Srbije?

Naravno, predlažem, svi koji to žele, mogu da pogledaju i taj orden se verovatno nalazi negde u Arhivu i orden sa likom Gadafija.

Siguran sam da ga je gospodin Tadić sa ponosom nosio. Samo nemojte sada da govorite o tome da su se neke, nisam ja pozivao sina Muamera Er Gadafija, ovde u lov. Tajno, bez znanja bilo kakve javnosti, i kažete ko ga je obezbeđivao? Ja ga nisam obezbezđivao i MUP ništa o tome nije znao. Pitajte vojsku.

Gospodine Đorđeviću, nadam se da ćete dati informacije i na to pitanje. Da li je Gadafijev sin boravio u nezvaničnoj poseti Srbiji od 20. do 23. februara, radi lova? Ovom prilikom primili su ga predsednik Boris Tadić i ministar odbrane, Šutanovac.

Molim vas, šta su bile teme tih razgovora, da li neko zna? U Ministarstvu spoljnih poslova to niko ništa nije znao. Ali, nemojte, ja ne želim da govorim o tome. Vi želite da politizujete ovo pitanje time zašto nije zatvorena ambasada? Ambasade danas imamo u Siriji, u Iraku, u Tunisu, Egiptu.

Da li vi mislite da mi treba da zatvaramo te ambasade? Naš politički interes, a po zaključcima da ne čitam sve to, jer spada u „tajno“, po zaključcima vaših bezbednosnih, iz tog vremena struktura, imamo i ekonomski veliki interes za saradnju sa tim zemljama, a posebno sa Libijom.

Prema tome, nemojte da vučete lava za rep.

(Marko Đurišić, s mesta: Posle ću vam objasniti.)

Gospodine Đurišiću, šta ste vi bili u to vreme?

(Marko Đurišić, s mesta: Poslanik.)

Da li ste vi nekada učestvovali na sastancima, na koordinaciji kod gospodina Tadića, itd, i da li znate nešto o tome?

(Marko Đurišić, s mesta: Ne.)

Ako ne znate, onda ćutite, ja sam učesnik svega toga.

(Marko Đurišić, s mesta: Replika.)

Ja ne bežim od svega toga. Ja uopšte ne želim, nemojte sebi da pridajete istorijski značaj. Niste ga imali.

Borko je imao istorijski značaj i ja mu to priznajem. On će sada da kaže, i rekao je u principu da će Zoran Đorđević biti tehničko lice. On će to verovatno sada da kaže da kod Vuka Jeremića, nije imao nikakav uticaj i to je tačno.

Ja to njemu ne sporim.

(Borislav Stefanović, s mesta: Prozovi njega, što mene prozivaš?)

Ja prozivam i njega.

Ja govorim o MSP, koje je vodio u to vreme Vuk Jeremić.

Znate šta, da li vi očekujete da ja dođem ovde i da vi možete svašta da kažete, a da ja ne mogu da odgovorim? Da li je tako? Vi možete da pričate o svemu.

Gospodin Stefanović je rekao da to sve zna bivši član SPS i ja sam mislio da misli na Zorana Lilića, a ustvari sam shvatio da misli na Vuka Jeremića.

Da li je tačno? U svakom slučaju, ja sam želeo, pošto neću verovatno imati prilike da o tome raspravljam, jer će skupština biti raspuštena, da ispadne, znate, da sam više puta inicirao da se o spoljnoj politici razgovara. Nije to moj privatni stav. Da li sam ja odgovoran ili ne, to ćemo da vidimo uskoro, na izborima. Ovde, ovo su činjenice i argumenti koji su veoma važni, jer je reč o funkcionisanju naših diplomatsko-konzularnih predstavništava širom sveta.

Da sačekam da vidim šta ćete da kažete, pa ću se javiti kasnije. Zahvaljujem.