Zahvaljujem predsedavajuća.

Moje pitanje danas upućujem predsednici Vlade i ministarki pravde.

Naime, ovih dana, tačnije 19. marta treba da istekne mandat jednoj komisiji koja je formirana pre dve godine. Radi se o komisiji koja treba da ispita postupanje državnih organa u rasvetljavanju prijavljenih slučajeva nestale dece u Republici Srbiji.

Mi, kao što nam je svima poznato, na dnevnom redu ovog zasedanja imamo i Predlog zakona koji bi trebao donekle da reši pitanje nestale dece u Srbiji i ovo nije prvi zakonski akt i prva obaveza koju je Vlada Republike Srbije preuzela na sebe.

Ono što mene danas interesuje jeste upravo rad ove komisije koja je pre dve godine formirana. Ova komisija ima zadatke, između ostalog, ona treba da utvrdi plan i dinamiku prikupljanja činjenica i utvrđivanja drugih okolnosti koje su u vezi sa istragama o prijavljenim slučajevima nestale dece u Republici Srbiji i da u tu svrhu ostvari saradnju sa organima nadležnim za vođenje istraga, da na osnovu dobijenih informacija i sagledanih okolnosti u vezi sa vođenim istragama sačini pregled dosadašnjeg toga vođenja istraga, da pripremi mišljenje o delotvornom načinu na koji bi se vođenje istrage moglo unaprediti i da u tu svrhu predloži konkretne mere koje bi trebalo preduzeti.

Dakle, ja vas podsećam da je izostala javna rasprava u vezi sa Predlogom zakona koji se nalazi na dnevnom redu i da je ista ova Komisija imala obavezu da na svakih 60 dana u toku svog mandata podnosi izveštaj o svom radu Vladi Republike Srbije i nadležnim odborima. Kao članica nekoliko nadležnih odbora koji bi trebalo da se bave ovom temom ja još ni jednom za vreme ovog mandata, a on je četiri godine, dakle, za vreme dvogodišnjeg mandata ove Komisije nisam imala prilike da se sretnem ni sa jednim jedinim izveštajem koji je ova Komisija podnela Narodnoj skupštini Republike Srbije.

S tim u vezi, dakle, moje pitanje glasi – kada će Komisija, i bilo bi dobro da to uradi, s obzirom da se Predlog zakona nalazi na dnevnom redu ovog zasedanja, da se to učini što je moguće pre, podnese izveštaj Narodnoj skupštini i Vladi Republike Srbije do kakvih je zaključaka došla, kako bismo mi mogli na pravi način u danima koji dolaze da raspravljamo o Predlogu zakona koji je na dnevnom redu. Hvala.

Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje danas upućujem Ministarstvu zdravlja i direktorki RFZO, u pitanju su, odnosno ponovo postavljam pitanje, dakle, u vezi pacijenata obolelih od multipla skleroze kako je najavljeno i kako smo imali prilike da vidimo kada smo usvajali budžet za ovu kalendarsku godinu. Odvojena su značajna sredstva za kupovinu dodatnih lekova visoke efikasnosti kojim će se otprilike pokriti dodatnih 1300 pacijenata obolelih od multipla skleroze.

Međutim, postavlja se pitanje – šta ćemo učiniti za one pacijente koji neće biti obuhvaćeni ovim novim terapijama? Ukupno ima obolelih od multipleskleroze, negde oko devet hiljada i ja iskreno izražavam zabrinutost, šta će se dogoditi sa ostatkom, dakle otprilike, negde oko sedam hiljada pacijenata će u ovom slučaju ostati bez leka.

Podsećam ministra zdravlja, direktorku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje da postoje neke države u kojima se lečenje obolelih od multipleskleroze rešava kupovinom i omogućavanjem pacijentima da dođu do tzv. of-lejbl lekova. Među njima je jedan od najefikasnijih, lek koji se naziva „Rituksimad“, i on se prema onome što ja imam kao informaciju prepisuje pacijentima u Švedskoj, pošto je ovaj lek daleko povoljniji, čini mi se da bi izdvajanje iz budžet koje je usmereno za lečenje obolelih od multipleskleroze, bilo mnogo bolje da smo se pozabavili, možda pitanjima kako su neke druge zemlje rešile ovo pitanje.

Drugo pitanje upućujem Ministarstvu pravde, ponavljam ga praktično, dakle, pitanje upućujem ministarki Kuburović, pitam je – šta se događa sa zakonom koji treba da se bavi pitanjem nestalih beba?

Ponovo se u javnosti šuška da se piše novi predlog izmene i dopune zakona i u ovo pisanje nisu uključena udruženja roditelja koji traže svoju nestalu decu i nisu uključene relevantne nevladine organizacije koje se više godina bave ovim pitanjem. Ponavljam da li je istina da je predlog zakona, maltene pred ulaskom u skupštinsku proceduru i pitanje je takođe, zašto nisu uključena relevantna udruženja roditelja, kao i relevantne nevladine organizacije?

Treće pitanje danas upućujem Ministarstvu za rad, ministru Đorđeviću, dakle, pitanje je u vezi Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, skoro 19, 20 meseci kako je ovaj zakon stupio na snagu, kako određeni broj majki, odnosno porodilja dobija nadoknadu u visini od tek nekoliko stotina dinara. U desetak puta smo imali prilike da slušamo od nadležnog ministra Đorđevića, kao i od ministarke Slavice Đukić Dejanović, da će se Predlog izmene i dopune zakona naći u Skupštinskoj proceduri, međutim do danas on nije došao.

S obzirom da nam se bliži kraj ovog saziva pitanje je ministru Đorđeviću i molim da blagovremeno pošalje odgovor, pošto odgovorno izbegava, kada će se u skupštinskoj proceduri pronaći Predlog izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Hvala.

Hvala predsedavajuća.

Moje pitanje danas ide Ministarstvu pravde. U skupštinskoj proceduri od marta meseca prošle godine, nalazi se Predlog zakona o utvrđivanju činjenica o nestalim bebama iz porodilišta u Srbiji. Ovaj zakon se po drugi put nalazi u skupštinskoj proceduri od 2016. godine do danas. U oba navrata imamo problem sa tim što nisu održane adekvatne i javne rasprave kada je ovaj Predlog zakona bio u formi Nacrta zakona. Danas imamo neka saznanja da postoji interesovanje predstavnika Ministarstva pravde da se napiše novi nacrt ovog zakona i s tim u vezi bismo voleli da saznamo da li je ova informacija tačna i ukoliko jeste, voleli bismo da Ministarstvo pravde uputi javni poziv kako bi se zainteresovana udruženja roditelja nestale dece mogla uključiti u ovaj proces pisanja novog predloga zakona. Isto tako da mogu da se uključe različita udruženja i predstavnici civilnog društva kao i jedna velika grupa narodnih poslanika koji su i tokom poslednjeg javnog slušanja, koje je održano u Skupštini Srbije iskazali veliko interesovanje povodom ove teme.

Dakle, moje pitanje konkretno ide ministarki Kuburović. Da li je u toku priprema nacrta zakona o nestalim bebama praktično i ukoliko jeste, molimo da se organizuje kvalitetna javna rasprava po treći put. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Moje današnje pitanje upućujem ministru za rad Zoranu Đorđeviću, i ministru finansija Siniši Malom.

Pitanje može da se sumira u jednu rečenicu - kada će se ova dva ministra umilostiviti da odgovore na zahteve majki i budućih majki koje apeluju na izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom?

Podsećanja radi, ovaj zakon je stupio na snagu 1. jula prošle godine. Od tada je prošlo skoro 15 meseci i mi u skupštinsku proceduru nismo dobili ni jedan predlog izmene i dopune Zakona, iako su one bile u nekoliko navrata od strane resornog ministra, dakle ministra Đorđevića, i od strane Vlade i drugih nekih ministara, najavljivane.

Prva najava bila je u septembru prošle godine, kada je održan veliki skup sa oko hiljadu žena koje su izašle na ulicu nezadovoljne zbog loše primene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Tada smo dobili prvu najavu ministra da će doći do određenih izmena u ovom zakonu. Naravno, te izmene se nisu našle u skupštinskoj proceduri, pa smo mi, kada je bila rasprava o budžetu, bili prinuđeni da amandmanima pokušamo da rešimo ovaj problem. To se, nažalost, nije dogodilo. Dakle, Vlada Republike Srbije nije usvojila amandmane koje je poslanička grupa Stranke moderne Srbije tada predlagala, a tiču se izdvajanja određene količine novca iz budžeta Republike Srbije, kako bi se opravdali apeli majke iz Srbije koje žele da se izvrše izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Dakle, to je bila druga najava iz Vlade koja nije, nažalost, ispunjena.

U sledećem trenutku to se dogodilo u februaru mesecu, kada smo ja i mojih 30-ak kolega predložili Ustavnom sudu da razmotri naš predlog za ocenu ustavnosti. Vlada je tada takođe nas, posebno ministar Đorđević, u nekoliko navrata i gotovo u svim javnim pojavljivanjima uveravao da će doći do izmena Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Nažalost, niti smo dobili odgovor Ustavnog suda, niti smo dobili predlog izmene i dopune Zakona u skupštinskoj proceduri.

Zatim su drugi neki ministri, među njima najčešće Slavica Đukić Dejanović, kao ministarka koja je zadužena za populacionu politiku i demografiju, govorila o tome da će se do kraja prolećnog zasedanja ovaj predlog izmene i dopune zakona naći u skupštinskoj proceduri. Završeno je prolećno zasedanje, zakon se nije našao u skupštinskoj proceduri.

Tokom čitavog leta dobili smo uveravanja. Između ostalog, održan je jedan sastanak sa različitim udruženjima koja se bave pitanjima roditeljstva, pravima majke i dece, u junu mesecu, sa resornim ministrima, ministrom Zoranom Đorđevićem i ministrom Slavicom Đukić Dejanović, kao i sa predsednicom Vlade. Bio je obećan i naredni sastanak do kraja jula ovog leta, međutim, taj sastanak do danas nije održan. Kako se bliži vreme i početak jesenjeg zasedanja, mi iz Vlade svakodnevno dobijamo uveravanja da će se ovaj predlog izmene i dopune Zakona naći u skupštinskoj proceduri.

Danas je 12. septembar, predloga izmene i dopune Zakona u skupštinskoj proceduri nema. Ministar Đorđević se ne oglašava, još manje se, gotovo mogu da tvrdim da se ministar finansija Siniša Mali uopšte ne izjašnjava po ovom pitanju, osim što smo pre neki dan imali prilike da čujemo od njega kako će se dogoditi najveće povećanje zarada u istoriji. Dakle, meni se čini da će se ovo najveće povećanje zarada, istorijsko, dogoditi tako što ćemo uskratiti sva socijalna davanja na nivou države.

Ponoviću pitanje. Dakle, pitanje upućujem ministru Zoranu Đorđeviću i ministri Siniši Malom i od njih očekujemo odgovore u najskorijem mogućem periodu - kada će se umilostiviti zahtevima majki i budućih majki i poslati predlog izmene i dopune Zakona u skupštinsku proceduru? Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Moje pitanje danas upućujem Ministarstvu zdravlja, odnosno ministru Zlatiboru Lončaru. Ovo pitanje mi je stiglo od građana putem društvenih mreža i tiče se pacijenata koji su oboleli multiple skleroze.

Radi uvoda, za drage kolege ovde i za građane, morala sam da pripremim i jednu kratku informaciju o ovoj bolesti.

Dakle, multiple skleroza je autoimuna bolest kod koje naš imuni sistem prepoznaje delove centralnog nervnog sistema koji ima omotač oko nerava kao strane organizme.

S toga se stvaraju antitela protiv sopstvenog centralnog nervnog sistema čime se oštećuje mijelinski omotač i dolazi do trajnog oštećenja, odnosno do neuroloških ispada.

Multiple skleroza najčešće nastaje kod mlađih osoba i to u periodu između 20 i 40 godine, odnosno u najreproduktivnijem periodu naših života i to mnogo češće kod žena nego kod muškaraca. Čini mi se da sam negde pronašla podatak da čak dve trećine obolelih u stvari čine žene i veoma retko se može otkriti i kod dece. U suštini pogađa sve građane bez izuzetka, s tim što kažem, najčešće pogađa one koji su u periodu između 20 i 40 godine života.

Postoje četiri tipa multiple skleroze, od kojih se neki karakterišu fazama pogoršanja i stabilizacije, a drugi mogu biti agresivni i brzo dovesti do pojave invalidnosti.

Tretman multiple skleroze čine terapija relapsa, odnosno primena lekova koji modifikuju njen prirodni tok i simptomatska terapija. Prva ova terapija je primenjena u lečenju multiple skleroze, prva terapija koja je primenjivana bio je interferon beta 1B, a danas postoji 14 ovakvih lekova koji se primenjuju u svetu i njihov broj se stalno uvećava.

Važno je reći da terapija multiple skleroze individualizovana lekovi nisu jednako efektivni i bezbedni kod različitih osoba sa ovom bolešću, pa otuda i potreba za novim lekovima.

Lekovi koji se danas primenjuju u svetu mogu se najgrublje podeliti na umereno efektivne i visoko efektivne.

Lečenje se promenilo u poslednjih 20 godina od bolesti za koju nije ni postojao ni jedan jedini lek danas postoji, kao što sam već rekla, 14 registrovanih originalnih lekova.

Pacijenti koji primenjuju terapiju od samog početka bolesti imaju sasvim drugačiji tok i dostižu značajno manji neurološki deficit koji se ne odražava na njihovu funkcionalnost, završavaju škole, ostaju zaposleni, osnivaju porodice, ostaju aktivni članovi društva uz ličnu, porodičnu i profesionalnu afirmaciju.

Čini mi se da je važno reći da danas u Srbiji od multipleks skleroze boluje negde oko 8.000 naših sugrađana.

Ako je prvi postulat lečenja što ranije započinjanje terapije, a drugi postulat je individualni pristup lečenju i to znači da se terapija bira prema pacijentu, karakteristikama njegove boleti i aktivnostima multiple skleroze.

Odluku o izboru terapije treba da donese neurolog, poštujući ove principe i konsultujući se sa pacijentom. Vrlo je bitno da pacijent razume šta se kojom terapijom može postići, tj. kolika je njena efikasnost, kao i da li postoji i koji su rizici lečenja.

U Srbiji je terapija dostupna tek negde za 10% obolelih i to samo četiri leka koja su namenjena blažim i početnim formama bolesti.

Na sajtu RFZO nisu istaknuti kriterijumi za uvođenje terapije, a ne postoji ni lista čekanja.

Ovih dana je, ne znam čime izazvan predsednik države je jako često govorio o proneverenim novcima u oblasti zdravstva i čini mi se da ovo jeste pravi trenutak da se zapitamo, pitamo ministra Lončara da li postoje izgledi da svih 14 lekova koji jesu registrovani, koji jesu originalni, koji mogu da spreče dalju progresiju ove bolesti, budu dostupni svim pacijentima u Srbiji? Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Prvo pitanje upućujem Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, odnosno ministarki Zorani Mihajlović.

Pitanje se odnosi na plan izgradnje kišnih kanalizacija i kontrole postojećih radova na izgradnji kanalizacione mreže u Srbiji.

Uzimajući u obzir veliki broj problema koji su iz godine u godinu rastući ne bi bilo loše da i ministarstvo koje u nadležnosti ima i pitanja infrastrukture zaista obrati pažnju na to gde je rešavanje problema urgentno i pomogne onoj lokalnoj samoupravi kojoj je pomoć neophodna u ovom trenutku, ali da proveri kvalitet radova na tekućim ili tek završenim radovima.

Uzeću primer dve gradske opštine u Beogradu. U pitanju je gradska opština Zemun i gradska opština Palilula. U Zemunu se trenutno izvode radovi na izgradnji kanalizacione mreže i to u naselju Batajnica. Ja sam juče obišla ove radovi i na tablama

nema informacija da se radi o kišnoj kanalizaciji, a prema promeru cevi koje se nalaze na gradilištima rekla bih da se radi samo o fekalnoj kanalizaciji, što će reći da ovi radovi neće rešiti problem poplava nastalih usred obilnih padavina, jer nisu ni predviđeni da reše ovaj problem.

Juče je takođe predsednik gradske opštine Palilula gospodin Jovičić u izjavi datoj RTS objasnio da će se rešiti problem kada se domaćinstva u poplavljenim područjima u naselju Borča sa septičkih jama priključe na kanalizaciju, što opet govori o tome da on i dalje ne razume da fekalna kanalizacija i kišna kanalizacija nemaju istu svrhu i da ako se dogodi ono što je predsednik države, kojem takođe ovo nije u nadležnosti, što je najavio, obilazeći poplavljena naselja u ovoj opštini, da na proleće kreću radovi na izgradnji kanalizacione mreže u Borči, ovaj se problem takođe neće rešiti.

Apelujem na ministarstvo da izvrši neophodnu kontrolu jer ne mogu apsolutni laici da donose odluke o ovakvim pitanjima da se na kraju ulažu sredstva iz budžeta u nešto što u startu znamo da neće raditi i da ponavljamo te iste radove za nekoliko godina.

Pretpostavljam da mi jedan od odgovora može biti da je ovo pitanje u nadležnosti lokalne samouprave, što defakto i jeste. Međutim, problem nije naivan, višedecenijski je i čini mi se da je ovo pravi trenutak da se Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture konačno uključi, da se konačno preispitaju nadležnosti lokalne samouprave i ovo pitanje jednom zauvek reši.

Takođe apelujem da u decembru, odnosno u novembru kada budemo raspravljali o budžetu za narednu godinu izdvojimo daleko ozbiljnija sredstva nego što smo izdvajali do sada u zaštitu od poplava, bilo da su one uzrokovane bujičnim vodama, bilo da su one uzrokovane obilnim padavinama.

Drugo pitanje upućujem Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija, dr Rasimu Ljajiću, a moram da kažem da sam bila inspirisana jutrošnjim tekstom koji se pojavio na N1, koji kaže da prema ispitivanju čak 92,7% srednjoškolaca u Srbiji do svoje 18 godine je imalo iskustva sa alkoholom, a njih 69,5% je pilo ili malo iskustvo pijanstva.

Ovo istraživanje izvršila je Specijalna bolnica za bolesti zavisnosti iz Novog Sada, „Vita“. Ono što je alarmantno je sledeće – alkohol manje više redovno konzumira 58,5% srednjoškolaca, mahom u vreme izlazaka u grad vikendom, a prvi kontakt sa alkoholom u oko 60% slučajeva mladi su imali u društvu vršnjaka, dok je njih 40% alkohol prvi put probalo u okviru porodice.

Ispitivanje je sprovedeno na uzorku od 480 učenika i ono što je najstrašnije, ovi učenici su učenici drugog i trećeg razreda srednje škole.

Pitanje za dr Ljajića glasi – da li se vrši kontrola prodaje alkohola maloletnim licima i ja ga zaista molim, ovo ministarstvo, i to ne mora da bude u roku od 15 dana, da podnese izveštaj o kontroli prodaje alkohola maloletnim licima i na koji način su vršene kazne onima i da li su izricane kazne onima koji prodaju?

Isto u okviru ovog pitanja je i pitanje za ministra zdravlja – kakav je plan prevencije maloletničkog alkoholizma u našoj državi s obzirom na kulturu pijenja u našem društvu u i na ove alarmantne podatke koje sam prethodno pročitala? Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Moje prvo pitanje upućujem Ministarstvu prosvete i tehnološkog razvoja, odnosno ministru Mladenu Šarčeviću.

Po ko zna koji put su u javnosti procurila pitanja sa prijemnog ispita za upis đaka u srednju školu. Svaki put nakon ovakvih incidenata dobijamo uveravanja resornih ministara da će ukoliko se utvrdi njihova odgovornost podneti ostavku, što je bio redak slučaj 2013. godine sa našim kolegom današnjim, gospodinom Žarkom Obradovićem, koji je ostavku podneo u avgustu 2013. godine, ali to ne menja činjenicu da je pokazao odgovornost mnogo veću nego njegove kolege danas.

Imajući u vidu da su mesecima unazad najavljivane najstrožije mere bezbednosti i da je navodno samo nekoliko osoba znalo koji će zadaci biti na prijemnom ispitu, postavlja se pitanje - kako je uopšte moguće da po internetu još od sinoć kruže zadaci za prijemni ispit ove godine, navodno rešeni zadaci iz matematike? To se naravno dešavalo još u toku noći i jutros je otkazan prijemni ispit za đake osnovnih škola koji treba da polažu prijemni ispit za upis u srednje škole pod izgovorom da su navodno iz nekih rezervnih kesa nestali zadaci.

Mnogo je kontradiktornosti u vezi sa ovom situacijom i moje pitanje za ministra Šarčevića glasi - da li će zbog ovog skandala podneti ostavku?

Drugo pitanje upućujem Ministarstvu za rad, odnosno ministru Zoranu Đorđeviću. Pitanje ne postavljam u vezi sa problemima dece, kao što to obično činim. Ovaj put želim da postavim pitanje u vezi sa starijom populacijom koja živi na teritoriji Kolubarskog okruga, a tiče se izgradnje regionalnom gerantološkog centra u Valjevu.

Naime, sam ideja o izgradnji gerantološkog centra rođena je 2005. godine kada je utvrđeno da je više od 160 korisnika iz Kolubarskog regiona u stvari smešteno u staračkim domovima drugih regiona.

Centar za socijalni rad je tada podneo projekat Ambasadi Japana i dobio je donaciju njihove vlade za izgradnju zgrade, dvorišta i parka, ambulante, prostora za negu i ishranu u vrednosti od 2,5 miliona evra. Memorandum je potpisan 2008. godine, ali je izgradnja počela skoro godinu dana kasnije. Preostala sredstva su trebali da obezbede grad i Republika, a vrednost je bila procenjena na ukupno 373 miliona dinara. Nažalost, u junu 2011. godine povučen je i kran i teška mehanizacija, čime su stopirani zvanično radovi na izgradnji gerantološkog centra.

Godine 2013. na sajtu grada Valjeva se najavljuje nastavak izgradnje Gerontološkog centra uz uveravanje tadašnje sekretarke, gospođe Stane Božović, da će Ministarstvo dati dodatnih 30 miliona, shvatajući kako je socijalna zaštita jedna od prioritetnih oblasti kojom se ovo ministarstvo bavi.

Godine 2014. je ministar za rad Aleksandar Vulin izjavio da će dati sve od sebe da Gerontološki centar bude završen i da će postaviti pitanje zašto to do sada nije učinjeno, da je novac dobijen od Vlade Japana bio dovoljan da se ovaj centar završi. Taj isti čovek je u 2017. godini dao izjavu kako je Gerontološki centar u stvari predimenzioniran, odnosno da ne zna kada će objekat biti završen i da nije stvar završetka, već stvar svrhe šta mi hoćemo sa tim objektom.

Podsećam vas još jednom na motiv zašto je uopšte došlo do početka izgradnje ovog centra 2005. godine, to je zbog toga što su starija lica bila smeštena u drugim okruzima, a ne u Kolubarskom okrugu.

Ministar Zoran Đorđević 2017. godine, navodno u razgovoru sa gradonačelnikom grada Valjeva, postavlja uveravanje da će ovaj Gerontološki centar biti izgrađen, međutim do danas nema izvesnosti da će se ovo dogoditi. U međuvremenu ja sam se informisala kako je izgledala izgradnja. Ovo je fotografija iz 2015. godine kako je izgledao objekat. Nažalost, ovo je fotografija od tek pre nekoliko meseci, ovako danas izgleda taj isti objekat. Ne znam koliko se vidi na fotografiji. Dakle, prozori su polupani, većinom i izvađeni i ovaj objekat je prepušten sam sebi na održavanje.

Dakle, moje pitanje za Ministarstvo za rad, odnosno za ministra Zorana Đorđevića glasi – kada će biti završen regionalni Gerontološki centar, za koji je u poslednjih nekoliko nedelja prikupljeno oko 3.000 potpisa građana Valjeva da se ovaj objekat privede nameni? Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Moje prvo pitanje je isto u vezi sa Smederevo, dakle, upućujem prvo pitanje ministru za zaštitu životne sredine, gospodinu Trivanu, radi se o fabrici „Železara Smederevo“ i o tome što su građani, smederevci ovih dana prekriveni praktično jednom vrstom, jednom crvenom prašinom koja je poreklom upravo iz ove fabrike.

Odbornička grupa koja funkcioniše u Skupštini grada, koja se naziva „Budimo Smederevo“ je u nekoliko navrata ukazivala na ovaj problem i odradila jednu ozbiljniju analizu za razliku od ministra za zaštitu životne sredine koji se očigledno ovim pitanjem nije ozbiljnije bavio i upozorio građane Smedereva na ono što se dešava. Tako su oni 8. oktobra na svojoj Fejsbuk stranici upitali građane da li danas uživaju u čistom vazduhu i tog dana je kvalitet vazduha u centru Smedereva po kategoriji kako je definisan, bio jako zagađen. Najveće zagađenje je poticalo od ogromne količine suspendovanih čestica grubih koji su veličine oko deset mikrometara i kojih je tog dana u dvanaest časova bilo oko 210 mikrograma po metru kubnom i finih čestica koja se u promera dva i po mikrometra a koji je tog dana u isto vreme bilo oko 180 mikrograma po metru kubnom. Ova faktografija ne služi nikoga da impresionira, već da prosto upozori na ovo i oni su isto to na svojoj stranici učinili i rekli su da i jedne i druge čestice spadaju među najopasnije zagađivače vazduha, jer se deponuju u najdubljim delovima respiratornih organa, izazivaju ili osnažuju astmu, bronhitise ili druga oboljenja pluća, a samim tim smanjuju ukupnu otpornost organizma. Čestice koje su fine, koje su promera dva mikrometra, mogu da izazovu negativne efekte i pri kratkim izlaganjima, na primer od samo jednog dana.

Ovo su uputstvo za građane Smedereva oni okačili 8. oktobra na svojoj Fejsbuk stranici. Ništa se nije promenilo u međuvremenu, Ministarstvo za zaštitu životne sredine nije upozorilo fabriku, „Železaru Smederevo“ da postavi odgovarajuće filtere, kako ne bi se ovo događalo više i opet su 18. oktobra došli u situaciju da upozoravaju građane u Smederevu, upravo zbog prisustva ove crvene prašine, koja izuzetno šteti građanima i između ostalog su napomenuli, ljudi sa srčanim ili plućnim bolestima, stari i deca treba da izbegavaju teži fizički napor na otvorenom, svi ostali treba da skrate vreme izlaganja i težinu fizičkih aktivnosti na otvorenom, ne preporučuje se učestvovalo provetravanje zatvorenih prostorija.

Da li je normalno da u 21. veku vi dobijete ovakvo upozorenje za građane jednoga grada, praktično je prosto neverovatno? Pitamo ministra za zaštitu životne sredine kada i šta planira da preduzme povodom ovog problema u Smederevu?

Što se tiče Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, ja i dalje imam veliki problem sa njegovom primenom i ovog puta pitam ministra za rad, kako smo došli do toga da jedna nadoknada isključuje drugu i koja su to u stvari sredstva namenjena, kao podrška porodicama koje žele da imaju treće dete, s obzirom da kada one, jel ostvare to, odnosno prošire svoju porodicu, dobiju treće dete automatski gube pravo na dečiji dodatak? Jedna nadoknada je praktično isključila drugu, što znači da u budžetu nisu obezbeđena određena i dovoljna sredstva za primenu ovog zakona.

Što se tiče mog poslednjeg pitanja, njega upućujem ministru finansija. Bliži nam se rasprava o budžetu, mi na žalost nemamo završni račun, odnosno nemamo izvršenje budžeta za prethodnu, kao ni za niz prethodnih godina, s obzirom da imamo novog ministra finansija, pitam ga kada ćemo dobiti izvršenje budžeta za sve prethodne godine koje nedostaju? Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Moje prvo pitanje upućujem ministarki za saobraćaj gospođi Zorani Mihajlović. U pitanju je pitanje koje sam već postavljala u dva navrata u Skupštini Srbije. Dobila sam jedan od odgovora koji je ostavio, praktično, nedorečeno ovo pitanje i pitanje do danas nije rešeno.

Naime, radi se o dva kilometra puta u zaseoku Lipik u selu Tulari u opštini Ub. Deca koja idu do osnovne škole svakog dana pešače do svoje škole preko puta koji, nažalost, nije asfaltiran. Školska godina je krenula u septembru. Evo, već sutra kucamo na vrata novembra, dakle, ova deca polako ulaze u jesenji, odnosno zimski period, tako što će preko blata dolaziti do škole.

Htela bih da pitam ministarku Mihajlović, s obzirom da me je u odgovoru na ovo postavljeno pitanje, kada će biti asfaltiran ovaj put za đake osnovne škole koji idu iz zaseoka Lipik ka svom odredištu, uputila tada na JP „Putevi Srbije“, „Koridori Srbije“ i na predsednika opštine i sama je nagovestila u svom odgovoru da će se založiti da se ovaj put uredi, da pitam dokle se stiglo sa ovim pitanjem. Ako je moguće da se malo požuri, s obzirom da sada imamo sreće što je lepo vreme zakucalo na vrata, ali ono će uskoro da prestane i ne bi bilo loše da se za ovu decu nađe adekvatno rešenje kako bi dostojanstveno dolazila do škole.

Drugo pitanje upućujem vama, predsednice Skupštine. Dakle, zanima me kada će na dnevni red Skupštine doći predlog izmene i dopune Krivičnog zakonika, za koji je potpis dalo 160.000 građana Srbije. Dakle, prosto je neverovatna ova procedura primopredaje predloga izmene i dopune zakonika, traje od maja meseca, praktično je sada u oktobru tek došla na dnevni red, odnosno stiče se uslov da sada u oktobru dođe na dnevni red. Ja vas sada pitam, s obzirom da jeste u toku jesenje zasedanje, kada ćemo imati prilike da o ovom zakonu, o predlogu izmene i dopune ovog zakona raspravljamo, poštujući volju 160.000 građana, a za koje je čak i Ministarstvo lokalne samouprave u svojoj redovnoj proceduri ocenilo da su ovi potpisi validni? Hvala.

Treće pitanje upućujem ministru zdravlja. Ono se, nekako, sasvim slučajno, nadovezuje na Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom, i to samo zbog toga što sam u konstantnim razgovorima sa majkama koje imaju problem sa primenom ovog zakona i načinom na koji su izvršene izmene u isplatama koje imaju stalni karakter i one koji imaju privremeni karakter došla do sledećeg zaključka. Dakle, postoje nadoknade koje su jednokratne i koje se isplaćuju trudnicama i porodiljama, koje jesu povećane, dakle, u pitanju su nadoknade u redu veličina od 100.000 dinara. Onda sam u razgovoru sa tim ženama pitala ih zašto su nezadovoljne tim novcem koji će dobijati, s obzirom da se ipak radi o jednoj velikoj količini novca, i gotovo identičan odgovor dobijam na svim stranama, a to je da su izuzetno povećani troškovi tokom održavanja trudnoće.

Postoji jedna pravilnost koja se pojavljuje u svim ovim slučajevima, a to je da su žene gotovo sve usmerene na privatne ordinacije ili su, sa druge strane, usmerene na državne prakse, a onda iz njih bivaju upućene na neke privatne preglede, analize dodatne koje treba da urade. Između ostalog, to je i jedna od analiza koja se bavi, jedan prenatalni test za koji sam čula do sada, gotovo se svaka trudnica šalje da izvrši pregled u tom smislu i taj jedan prenatalni test košta 600 evra. Nažalost, taj test ne može da se radi u državnoj praksi, već može da se radi samo u privatnoj praksi, i to tako što se uzorak šalje negde u inostranstvo. Znači, čak ni u našoj zemlji ne može da se uradi ta vrsta analize, nego mora da se pošalje negde preko.

Sada, ako smo mi došli do toga da postoji toliki broj trudnica koje imaju potrebe da se izvrše ove genetske analize, pošto je u pitanju jedna genetska provera, dakle, ako smo došli do toga, molim Republički zavod za statistiku da nam pošalje odgovor koliko to žena danas u odnosu, na primer, na period od pre deset godina, kada sam i sama rađala dete pa ne sećam se da je bio toliki broj upućivanih trudnica na ovu vrstu analize, dakle, šta se to dogodilo u Srbiji da za ovih desetak godina poslednjih imamo toliki broj analiza koje je neophodno uraditi, a koje se tiču genetike. Ako postoji potreba za tim, molim ministra zdravlja da u narednom budžetu bude isplanirano da se vrši nadoknada trudnicama, kako bi imale pravo da ovaj test rade o trošku Ministarstva zdravlja, odnosno RFZO-a. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Moje prvo pitanje upućujem ministru zdravlja, gospodinu Zlatiboru Lončaru. U pitanju je jedna situacija na koju sam sasvim slučajno ovih dana naišla na društvenim mrežama. U pitanju je prikupljanje novca za jednog dečaka, četvorogodišnjeg dečaka iz Zaječara, koji se zove Nemanja Jovanović i koji boluje od jedne od ekstremnih bolesti koja ne spada nažalost u retke bolesti, pa samim tim ovaj dečak ima problem. Inače, u pitanju je bolest kiposkolioza. Za njega se trenutno prikuplja novac kako bi bio operisan u zemlji, a ne u inostranstvu. Ovo je jedan od razloga zašto ga je Republički fond za zdravstveno osiguranje odbio da ovu operaciju plati.

U pitanju je iznos od 32 hiljade evra koji se trenutno prikuplja. Negde je prikupljeno oko 700 hiljada dinara do sada. Nažalost, jako sporo ide prikupljanje ovog novca, ali sada i to da stavimo sve po strani, ostaje nedoumica – zašto ukoliko imamo uslova da ovo dete operišemo ovde u Srbiji to ne možemo da uradimo, s obzirom da se ne radi o velikoj količini novca?

Roditelji ovog deteta su se obraćali Ortopedskom institutu Banjica, i tada su razgovarali sa lekom koji je prihvatio da ovo dete operiše. U međuvremenu su ušli u proceduru prikupljanja podataka, vršenja različitih analiza i nažalost lekar koji je prihvatio da radi tu operaciju u međuvremenu više ne radi na Institutu Banjica i prešao je da radi u jednu privatnu ortopedsku kliniku i i dalje se odriče svog honorara. Međutim, ta operacija sama po sebi ima cenu i ona iznosi 32 hiljade evra.

Pitanje za ministra zdravlja i za Republički fond za zdravstveno osiguranje – da li ima prostora u budžetu da se napravi ustupak s obzirom da se ne radi o velikoj količini novca da se ovo dete operiše s obzirom da čak ne mora ni da putuje van granica naše zemlje i da ima uslova da ovo dete bude operisano u zemlji?

Ova porodica živi jako teško, živi od invalidske penzije oca ovog deteta. Imaju i drugo dete koje je nažalost bolesno. Ima prostora ukoliko ima volje da se pomogne ne samo ovom detetu, nego i čitavoj porodici.

Drugo pitanje, dakle, mi smo od Ministarstva unutrašnjih poslova danas dobili odgovor u vezi sa postavljenim pitanjem na prethodnoj ili onoj tamo sednici i želimo da pohvalimo to što je odgovor stigao u veoma kratkom roku, međutim, odgovor nije zadovoljavajući, zaista u eri digitalizacije kojom se svi dičimo prosto iznenađuje.

Dakle upitanju je naš zahtev kada smo tražili da nam MUP pošalje podatak koliko ima registrovanih automobila koje koriste osobe sa invaliditetom. Danas smo dobili zaprepašćujuću informaciju da nema tog podatka i da oni nama ne mogu da pošalju tu informaciju i to nas sada čudi, obzirom da ne postoji mogućnost da se registruje takvo vozilo, a da se pri tome ne evidentira da je specijalna vrsta ručnih komandi koje se ugrađuju, da su za te komande potrebni atesti.

Dakle, kako je moguće da mi nemamo ove podatke dostupne u svakom momentu, obzirom da je morala da se ispoštuje neka procedura kako bi se uopšte ostvarilo pravo na registraciju po povoljnijim uslovima automobila koje će koristiti osobe sa invaliditetom? Molim MUP da uloži dodatne napore kako bi nam omogućilo ove podatke.

Treće pitanje upućujem ministarki Slavici Đukić Dejanović u vezi sa Zakonom o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Ona, nažalost, u javnosti je nedavno imala izjavu i kazala je kako će pojedine majke biti oštećene za 1.000 dinara, i time praktično iskrivila sliku u javnosti o stvarnom stanju i problemima koji su u vezi sa primenom ovog zakona, a problem je sledeći – dakle, majke neće biti oštećene za 1.000 dinara u proseku, nego će primati oko 1.000 dinara, imaju čak rešenja koja su i na značajno manje iznose od ovoga i to na mesečnom nivou.

Dakle, u razgovoru u jednom od sastanaka koji smo imali sa predstavnicima ovog ministarstva, čuli smo da se značajna sredstva iz ovog ministarstva upućuju u lokalne samouprave i da će oni na taj način takođe da nadomeste te razlike koje postoje primenom ovog zakona.

Međutim, nedavno smo imali prilike da se upoznamo kako se u gradu Somboru raspolaže sa ovim sredstvima i videli smo da su sredstva koja su namenjena za pomoć i podršku porodicama usmerena na jednu pozorišnu predstavu.

Dakle, zaista bih volela da dobijemo od ovog ministarstva detaljni izveštaj kako se troše sredstva koja se upućuju lokalnim samoupravama i da li zaista oni završe na kraju kod porodica koje bi trebalo da koriste ovaj novac? Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Malo je sad neobična situacija.

Moje prvo pitanje je za ministra unutrašnjih poslova. Zanima me koliko je u 2017. godini registrovano vozila koja koriste osobe sa invaliditetom?

Naime, ovih dana u javnosti je izuzetno promovisan jedan tvit od strane jednog korisnika ove društvene mreže u kojem kaže da je on na jednoj benzinskoj pumpi doživeo neprijatnost kada je cenu po litri goriva platio 175 dinara, dok je korisnik koji pripada redu diplomata tu istu uslugu platio samo 75 dinara. Revoltirani ovim saznanjem, koje se nažalost nalazi u zakonima Republike Srbije, želimo da znamo koliko to osoba sa invaliditetom koristi vozila, upravo iz tog razloga što oni vozila ne koriste zato što im vozila predstavljaju luksuz, već neophodnost.

U Beogradu imamo situaciju kada im je gotovo nepristupačan sav javni prevoz, čak i ako bismo kupili autobuse koji su niskopodni, koji bi im omogućili lakše kretanje po gradu, pitanje je u kakvom su stanju stajališta. Ako je takva situacija u Beogradu, onda možete misliti kakva je situacija u nekim manjim gradovima, opštinama ili u selima. Tako da sa osobe sa invaliditetom automobili i vožda automobilom ne predstavlja luksuz, već predstavlja potrebu i s tim u vezi nam je potrebna analiza koliko to je registrovano automobila u Srbiji koje koriste osobe sa invaliditetom, da bismo predložili jednu izmenu koja kaže da će i oni imati pravo da koriste i kupuju gorivo po povlašćenim cenama.

Sada idem na jedan niz pitanja za ministra za rad. Dakle, jedno pitanja, odnosno prvo pitanje je – koliko je osoba u 2017. godini ostvarilo pravo na dodatak za neku i tuđu pomoć drugog lica? Molimo i za podatke za osnovni i za uvećan dodatak. Koliko ima osoba sa invaliditetom kojima je procenjeno telesno oštećenje od 100%?

Pitanje u vezi sa Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom upućujem ministru za rad, Đorđeviću i ministarki bez portfelja, Slavici Đukić Dejanović. Tiče se konkretno dve situacije. Prva je vezana za jednu majku koja je iz Beograda i koja trpi loše efekte primene poslednje verzije ovog zakona, dakle, pre nego što je ovaj stupio na snagu u decembru, odnosno u junu mesecu.

U pitanju je gospođa koja je radila kao finansijski direktor u jednoj firmi i nakon što je otišla na porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta, na njeno mesto je došla neka druga osoba da je zameni i pristala da radi za platu koja je u visini republičkog minimalca. Nažalost, primenom te verzije zakona ona danas prima nadoknadu u toj visini, jer se onaj ko primenjuje zakon i ko se izdaje rešenja pozvao na to da je nju zamenila osoba koja je pristala da radi za minimalac. Ali, sam zato sigurna, i mogu da pružim dokaze o tome, da je ova gospođa kao finansijski direktor te firme radila za mnogo veću nadoknadu.

Drugo pitanje je pitanje jedne majke iz Niša sa kojom sam imala prilike da se nedavno na protestu susretnem, koja ima sledeći problem, dakle, u pitanju je majka koja ima 16,5 godina radnog staža u kontinuitetu i koja zbog toga što želi da se ostvari kao majka mora da ide na vantelesnu oplodnju. Zbog čega je u obavezi, odnosno u prinudi da koristi odsustvo, bolovanje, odnosno odsustvo sa posla u trajanju od najmanje šest meseci ukoliko ova vantelesna oplodnja uspe i, Bože zdravlja, ona ostane u drugom stanju i ostvari se kao majka, ovih šest meseci, dakle, regularnog bolovanja neće ulaziti u računicu koja se tiče nadoknade za porodiljsko odsustvo ili odsustvo radi nege deteta. I, ona će, iako ima 16,5 godina, dakle, ponavljam još jednom 16,5 godina vezanog staža, primati nadoknadu koja je za 33% manja od onoga što bi trebala da primi.

Molim oba ministarstva da izvrše proveru zašto se ovaj zakon na ovaj način primenjuje i ko je to odredio da se na ovaj način tumače odredbe ovog Zakona i Pravilnika koji je usvojen 27. jula? Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Ko o čemu u ovoj Skupštini, poslanica Macura o mamama. Ja ću danas ponovo da postavljam pitanje u vezi sa Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom.

Naime, inicijativa kojoj i sama pripadam „Mame su zakon“ revoltirana je jučerašnjom izjavom ministra Đorđevića koji je kazao da bi našim predlogom zakona koji smo predali 25. septembra u skupštinsku proceduru, određena grupa žena bila diskriminisana.

Ja mogu da se donekle složim sa ministrom Đorđevićem i da ga podsetim na to da je naš zakonski predlog napisan tako da ugasi požar koji trenutno gori u Srbiji.

Juče smo imali putem društvenih mreža prilike da se informišemo o tome kako izgledaju rešenja koja dobijaju porodilje u Srbiji. Jedno takvo rešenje juče je preplavilo društvene mreže. Ono iznosi na 881 dinar za ceo mesec i to je bruto iznos.

Ukoliko ministar Đorđević misli da ovakvim rešenjima ne diskriminiše određene žene, zaista mislim da je onda sramna izjava koju je juče dao.

Još jednom ponavljamo, dakle, naše rešenje kratkoročno rešava problem. Mi nismo izričiti u tome da mora to rešenje biti prihvaćeno, zato smo i tražili sastanak, upravo zbog toga da bismo čuli kakve predloge ima ministarstvo i da iz naših desetak predloga i desetak grupacija žena koje su pogođene ovim zakonom ne izvlači samo onu koja je najmalobrojnija i praktično stvara razdor i jaz među ženama koje su ugrožene zbog primene ovog i ovakvog zakona.

Dugoročno rešenje, ono što bismo sigurno mogli da ponudimo, je to da jedno od onih rešenja koja mogu biti uzeta u obzir je da minimalni dohodak odnosno minimalac u Srbiji postane nešto što će biti fiksni iznos i samim tim ne bi bile diskriminisane one žene koje rade više od 18 meseci, zato što bi varijabilni deo u tom iznosu nadoknade bio takav da se odnosi na broj meseci koji su te žene bile u radnom odnosu.

Dakle, mi smo ponudile ne samo kratkoročno rešenje u Predlogu izmene i dopune zakona, već smo ponudile i dugoročno rešenje i smatramo da bi ministar trebao da odgovori na naš zahtev, ne samo ministar Đorđević, već i ministar finansija, ministarka pravde i predsednica Vlade, trebali bi da odgovore na naš zahtev i da nas pozovu na sastanak, da čuju šta mi to imamo da kažemo, a ne da koriste sredstva javnog informisanja kako bi se na jedan sraman način obračunavale sa ovom grupom žena.

Problem u Srbiji postoji, on je gorući i on treba da se reši. Mi smo ponudile naše rešenje i smatramo da bi bilo dobro da ministar sa svoje strane ponudi svoje rešenje i da nađemo kompromis, kako bi se egzistencijalno pitanje velikog broja porodica u Srbiji rešilo. To je bilo moje prvo pitanje.

Što se tiče drugog pitanja, želim da ga uputim ministru finansija i ministarki za saobraćaj. U pitanju je juče održan protest Poslovnog udruženja „Međunarodni transport“, odnosno PUMED, koji broji negde oko hiljadu članova i koji čini oko 60% domaćih prevoznika robe, u međunarodnom teretnom saobraćaju ostvaruje preko 80% prihoda u ovoj branši. Oni su juče blokirali granične prelaze iz nekoliko razloga. Jedan od njih je taj što su prinuđeni da to rade zbog velikog povećanja cene goriva. Ona je u nekoliko navrata u međuvremenu po jednoj litri porasla za 20-30 dinara, zatim, zbog višesatnih ili višednevnih čekanja na graničnim prelazima, zbog čega su prinuđeni da koriste privatna parkirališta i da imaju dodatne troškove i, između ostalog, zato što zbog takvih okolnosti u kojima rade, firme plaćaju kazne koje im upućuju carinski službenici.

Dakle, pitamo kakvo rešenje nudi ministar finansija, s obzirom da je tek 19. septembra, i to nakon tri meseca koliko su ovi ljudi čekali na zakazani sastanak, praktično održao taj sastanak pro forme i ova grupa ljudi, koja zaista nije mala, je u suštini dobila samo jedan pro forme sastanak i nisu dobili konkretna rešenja.

Zato mi danas ovde koristimo priliku da pitamo ministra finansija kako planira da reši problem na koji su ukazivali iz udruženja Poslovno udruženje „Međunarodni transport“? Hvala.

Zahvaljujem vam, predsedavajuća.

Postavljam prvo pitanje ministru za rad, ispred inicijative koja se zove „Mame su zakon“, a čiji sam i ja pokretač.

Mi smo nedavno u proceduru skupštinsku predali Predlog izmene i dopune zakona kojim želimo da se izvrše izmene u okviru Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Neke od ključnih izmena koje smo tražili u ovom zakonu je da se broj meseci koji ulaze, prosek meseci koji ulaze u obračun naknade za vreme porodiljskog odsustva ili odsustva radi nege deteta, smanji sa 18 na 12 meseci.

Prvo pitanje u okviru pitanja za Ministarstvo za rad je – da li ministar za rad može da nam uputi preciznu ekonomsku analizu kojom je Ministarstvo kada je pripremalo Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, izračunalo da je ovo optimalan broj meseci koji moraju da uđu u obračun? Da li Ministarstvo za rad zna za diskriminaciju koju trpe žene kada traže posao u Srbiji?

Nema te žene ili je makar nisam srela koja na prvom razgovoru za posao u najreproduktivnijem periodu svoga života nije bila upitana – kada planirate porodicu, da li ste udati, koliko dece imate sada, da li planirate proširenje porodice i slično?

Ovo pitanje nije rezervisano i ova grupa pitanja nije rezervisana nažalost samo za privatni sektor o kome se najčešće u pogrdnom smislu govori, ova pitanja su najčešće rezervisana za javni sektor.

Na otvorenim raspravama koje smo organizovali kada smo zajedno sa ženama pisali predlog izmene i dopune ovog zakona dobili smo informaciju i daću vam jedan primer – jedna žena iz Niša volonterski je radila u javnom preduzeću od 2011. godine. Tek nekoliko meseci pre nego što će ostati u drugom stanju je dobila posao. Dakle, ona će ovim zakonom biti itekako uskraćena, itekako oštećena, primaće tek nekoliko hiljada dinara nakon što se porodi.

Nije tačna poruka koja dolazi iz Ministarstva zar rad da žene nisu htele da rade, da su lenje i da treba da dobijaju onoliko koliko su zaslužile, već je poruka takva da posla nema dovoljno i da one jesu voljne da rade, ali nemaju gde.

Drugo pitanje koje postavljamo Ministarstvu za rad je – kako su se odlučili, odnosno zašto nisu odredili minimalni iznos koji svaka trudnica i porodilja može da primi u Srbiji? Jasno su odredili koliko je maksimalno koliko trudnica može da primi i nažalost juče smo u javnosti bili ispunjeni informacijama, odnosno reakcijama ministarstva koji su rekli da će se upravo ženama koje maksimalne iznose primaju, a njih, moram da napomenem, ima tek nekoliko stotina i nema ih u onom broju kojem ima žena koje su oštećene ovim zakonom po drugom osnovu, odnosno da primaju mnogo manje iznose nego što su primale dok su radile ili nisu radile. Dakle, kako su došli do zaključka da se odredi maksimalan iznos koji jedna trudnica i porodilja može da primi u Srbiji, a nisu uspeli da nađu pravu meru koliko je minimalni iznos koji trudnice i porodilje u Srbiji mogu da prime.

Predlogom našeg zakona, koji smo, kažem još jednom, zajedno sa trudnicama i porodiljama u četiri grada u Srbiji, u Novom Sadu, u Beogradu, u Kragujevcu i u Nišu, napisali zajedno kaže da ne sme da bude nijedna trudnica, nijedna buduća majka u Srbiji koja će da primi iznos mesečne nadoknade manje od republičkog minimalca.

Jedna od mera koju tražimo da se izmeni ovom zakonu, a isto tako tražimo i analizu Ministarstva, je da nam kaže koji je to broj preduzetnica koje svojim poslovanjem u suštini i time što žele da se ostvari i kao majke, a ne samo kao preduzetnice, štete budžet Republike Srbije, pa su dovedene u mat poziciju da biraju između toga, da li će da stave svoje firme u status mirovanja i da time praktično stopiraju radni staž koji su do tada imale ili će da rade, a da se odreknu određenih nadoknada.

Takođe, juče je bilo jako zlonamernih poruka u Skupštini Srbije i u vrlo lošem kontekstu je komunicirano o protestu koji je bio 25. septembra koji su organizovale majke i porodilje. Na ovaj slici možete da vidite u prvom redu majke u poodmaklim trudnoćama, pred samim porođajem. To su žene koje su u osmom i devetom mesecu, da ne pokazujem i druge slike, dakle, preko 1.000 žena je izašlo i preko 1.000 ljudi, odnosno građana potpuno nezavisnih u odnosu na bilo koje stranačke aktivnosti je izašlo 25. septembra sa jednom jedinom porukom. Tražimo izmenu Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom.

Zahvaljujem predsedavajući.

Prvo pitanje upućujem predsednici Vlade, gospođici Ani Brnabić, zatim predsednici Narodne skupštine Maji Gojković i predsedniku države, Aleksandru Vučiću.

Juče smo dobili informaciju u javnosti da je predsednik države Aleksandar Vučić, učestvovao u još jednoj rundi pregovora u Briselu, s tim u vezi nas zanima da li postoji dokument kojim smo mi ovlastili Aleksandra Vučića, da u ime građana Srbije, predstavnika Narodne skupštine, pregovara i učestvuje u pregovorima u Briselu? Ako postoji takav dokument, molim vas da se on dostavi Narodnoj skupštini na uvid i isto tako da se pokaže građanima naše zemlje.

Sa druge strane, ne bi bilo loše, dakle, smatram jednom vrstom obaveze da predsednik države podnese izveštaj šta se tačno nalazi na pregovaračkom stolu, u kakvoj se poziciji nalazi naša država i praktično da podnese jednu vrstu detaljnijeg izveštaja, jer od poruke da je jako teško bilo juče na pregovorima, građani Republike Srbije, niti oni koji žive na teritoriji Kosova i Metohije, nemaju apsolutno nikakvu korist, niti iz toga mogu da imaju bilo kakva saznanja kako će izgledati njihova dalja budućnost.

Drugo pitanje upućujem ministarstvu vojnom, tačnije ministru Vulinu, dakle volela bih da Ministarstvo Vojske, meni prosledi dokument u kojem se jasno opisuje kako izgleda ministar vojni u protokolima tj. u javnim nekim obavljanjima protokola? Dakle, da li on ima mogućnost i pravo i kako to uopšte treba da izgleda kada ministar vojni, ispred građana Srbije, ispred svog ministarstva, učestvuje u nekim zvaničnim posetama? Da li on može da nosi neformalnu vojnu uniformu, koja najčešće podseća na paravojnu uniformu i na taj način se ruga predstavnicima Vojske? Da li može da nosi uniformu koja podseća na ljude koji obavljaju komunalne delatnosti u oblasti održavanja odžaka? Mene zanima protokol kojim je jednom ministru Vojske Republike Srbije, dozvoljeno da na ovaj način predstavlja jedno ovako važno ministarstvo?

Treće pitanje upućujem ministarki Zorani Mihajlović, koja je jedna od retkih ministara u Vladi Republike Srbije, koja makar na moja pitanja izuzetno brzo i pravovremeno odgovara, međutim, ostala je dužna odgovor na jedno pitanje. Ono možda naizgled danas izgleda malo, jer nije veliko kao neka druga državna pitanja, ali se ono tiče jednog manjeg broja učenika koji žive u zaseoku Lipik, u selu Tulari, u opštini Ub, koji imaju fizički problem da stignu do osnovne škole koju pohađaju. Ovaj put je dužine od dva kilometra, nije put koji je od velikog značaja i s tim u vezi pretpostavljam da nije prioritetan, ali ako uzmete u obzir da se radi o đacima koji pohađaju osnovnu školu i koji taj put moraju da pređu peške, a ja sam dobila informaciju kako taj put izgleda i ovo je slika iz juna, dakle nisu u pitanju poplave, ovo je najobičniji pljusak koji je pao ovih dana, ovo braon, sve što vidite, to je voda na tom putu i molim potpredsednicu Vlade i ministarku da u najkraćem mogućem roku pomogne ljudima, odnosno deci koja pohađaju osnovnu školu da bi mogli od septembra na pravi način da pohađaju nastavu.

Četvrto pitanje upućujem Ministarstvu pravde i Ministarstvu za rad, kao nadležnima po pitanju za Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Kao i uvek tražiću izveštaj o sprovođenju ovog zakona, ali postoji jedno pitanje, koje mi se čini da je ostalo nedorečeno, a da se može pojaviti veliki problem, a to je kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, koje trpe nasilje u porodici, od nasilnika koji su najčešće u prilici da budu i njihovi lični asistenti, na koji način Centar za socijalni rad rešava ovo pitanje kada se izrekne mera udaljenja nasilniku iz ove porodice? Dakle, potrebno nam je jasno da li je nekim pravilnikom ovo odlučeno, da li postoji npr. odluka da se neka geronto domaćica uputi da pomogne osobama sa invaliditetom, koje su prijavile slučaj porodičnog nasilja?

I, poslednje, nadam se da će mi vreme dozvoliti, još jednom apelujem na predsednicu Skupštine i na vas potpredsedniče, ako možemo da održimo kolegijum u kom ćemo se dogovoriti da normalizujemo rad Narodne skupštine. S tim u vezi, apelujem da se prestane sa besmislenim amandmanima koji, navešću samo jedan primer, koji se bave oporavljanjem medicinske zaštite kada je u pitanju zakon o ćelijama i tkivima? Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Većina kolega je već postavila pitanja koja smo mi želeli da postavimo, tako da ih ja ne bih ovom prilikom ponavljala.

Postavila bih pitanje ministru Đorđeviću i Ministarstvu za rad, a tiče se Zakona o radu, odnosno odredbe 53. koja reguliše prekovremeni rad. U odredbi, odnosno u članu 53. se kaže da je na zahtev poslodavca zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile. Ova viša sila, nažalost, podrazumeva da se, na primer lekari, policajci, pa čak i zaposleni u ovoj Skupštini, vrlo često izlažu tom problemu u kojem moraju da rade više nego što je to zakonom propisano.

Između ostalog, zakonom je propisano da prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno i da zaposleni ne može da radi duže od 12 časova dnevno, uključujući i prekovremeni rad. Uzmite u obzir da jedan policijski službenik koji, recimo, radi kao inspektor u nekoj policijskoj stanici nije lako zamenjiv i s tim u vezi on svoje prekovremene sate može i te kako da premaši već tokom samo jednog vikenda, tako da mu svaki naredi prekovremeni sat u stvari nije plaćen.

Ono kako zakon, odnosno podzakonski akti ovo regulišu je tako da zaposleni dobijaju slobodne dane. Opet uzmite u obzir da su te osobe nezamenjive i u tom smislu oni ne mogu na kvalitetan način da iskoriste svoje slobodne dane na koje bi imali pravo.

Molim ministra Đorđevića da ozbiljno shvati ovaj problem i da shvati da postoji jedna velika grupa ljudi koja je osuđena da radi prekovremeno i da za taj prekovremeni rad ne dobija novac i da ne može nikako drugačije da ga nadomesti, da razmisli o izmenama Zakona o radu ili o nekakvom podzakonskom aktu koji bi regulisao ovo pitanje, jer naši građani žele da rade za novac, a ne za slobodne dane koje ne mogu da iskoriste.

Drugo pitanje, odnosno drugi zahtev bih uputila predsednici Narodne skupštine. Zamolila bih je da u najkraćem mogućem periodu održimo jedan kolegijum. Predsednici poslaničkih grupa bi morali da se sastanu, kako bi se ova situacija u Skupštini koju, evo, iz nedelje u nedelju živimo, prekinula. Narodna skupština trenutno zaseda u vanrednim okolnostima, ovo su vanredna zasedanja Skupštine, a mi imamo češća zasedanja nego što je to u redovnom sazivu, tj. u prolećnom ili u jesenjem sazivu. Predsednica Skupštine je dužna da održi kolegijum i ja predlažem da se to dogodi u najkraćem mogućem roku, s obzirom da je najavljeno da ćemo imati još neka zasedanja u ovom periodu.

Sve je veći broj amandmana koji se podnosi a koji nemaju apsolutno nikakav smisao. Juče smo gledali to prilikom usvajanja zakona, da se nijedan od besmislenih amandmana koji se masovno podnose ne usvaja. Ovaj problem mora da se reši. Ja razumem da je to teranje inata jednoj strani ove Skupštine i da će se u redovnom zasedanju nastaviti teranje inata, međutim, šta je cilj nas kao narodnih poslanika? Naš cilj je da donosimo zakone koji će biti u najboljem interesu građana Republike Srbije. Niti je jedna praksa dobra, niti je druga praksa dobra. I sa jednom i sa drugom mora da se prestane.

Apelujem na predsednicu Skupštine da održimo kolegijum, da se predsednici poslaničkih grupa zajedno sa njom dogovore kako ćemo u ovom, pa i u jesenjem i prolećnom narednom zasedanju nastaviti rad onako kako su nas građani za to i birali. Hvala.