Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih samo zamolio za malo pažnje i da se vratimo na prvobitnu temu, amandman gospođe Radete i pre svega Zakon, odnosno ovaj leks specijalis o pomoći dužnicima u švajcarskim francima.
Gospodine ministre, upitao bih vas, a najpre da se izvinim i poslanicima zbog zauzetosti nisam prisustvovao ovde raspravi u načelu, pa bih da vas upitam samo par stvari koje evo, mislim, da još uvek postoje kao nedoumica u javnosti, a i kod nas narodnih poslanika. Jedan sam, ne znam da li sam od retkih, možda još ima kolega narodnih poslanika koji ima stambeni kredit indeksiran u evrima, od kraja 2003. godine i neko koga i privatno ova tema veoma pogađa. Na sreću nisam zadužen u švajcarcima, ali kažem, moja lična stvar i to je na sreću.
Ono što je moja nedoumica, najpre treba pohvaliti napore predsednika Vučića i Vlade Republike Srbije da se ovaj problem reši i to je dobra stvar. Ono što bih imao kao pitanje jeste, da li je moguće, gospodine ministre da mi kao Vlada i kao država Srbija nismo mogli da nateramo banke da se ovaj problem reši samo o njihovom trošku. Evo, to je ona nedoumica koja mene prosto tišti kao narodnog poslanika, a naročito posle odluke Vrhovnog kasacionog suda da su delovi, odnosno ti ugovori koji su potpisivani između banaka i ljudi koji su podizali te stambene kredite bili nezakoniti.
Sa druge strane odluka Evropskog suda za ljudska prava vezano za dužnike u Mađarskoj i sa treće strane i za zemlje u okruženju koje imaju takođe ove probleme i koje pokušavaju, batrgaju se kako će te probleme da reše, a imaju veći broj ljudi, kao Hrvatska na primer koja kažu procene da takvih ljudi ima preko 50.000, a kod nas u Srbiji je ta brojka negde oko 15 do 16 hiljada. Sada se mi pitamo, ovde su kolege narodni poslanici sa punim pravom pozivali na odgovornost ljudi koji su u tom trenutku bili ministri finansija, a to je period pre svega 2007. godine na 2008. godinu kada je najveći broj kredita i uziman.
Sa druge strane šta je sa odgovornošću ljudi koji su bili u bankama i koji su i tada, a to je jasna i presuda Kasacionog suda da kažem pod znacima navoda, prevarili ove građane, a sa druge strane i postoji lična odgovornost tih ljudi koji su, ne mene niko nije naterao da uzmem stambeni kredit u evrima, tako ni njih niko nije naterao niti motkom jurio da uzmu kredit u švajcarcima. On je u tom trenutku po njih bio povoljniji, a šta se kasnije ustanovilo, to je problem koji mi sada ovde rešavamo. Možda bi bilo dobro, gospodine ministre, evo vama se ovde priključio i ministar za rad, boračka i socijalna pitanja, da u stvari, on i ovaj zakon predstavlja, jer mi imamo davanje iz republičkog budžeta. To je davanje kao socijalna kategorija za ove ljude koji će sa njima moći da pokriju deo dugovanja za švajcarce, a taj deo je, koliko smo razumeli 15% budžet, 18% same banke i ukupno 38% od svakog kredita pojedinačno.
Ono što je takođe dobro i što smatram za pohvalno jeste da će građani koji su nezadovoljni jer smatraju da banke trebaju da plate jer su za pojedine kredite tri puta pretplatile osnovnu sumu koliko je kredit iznosio, trebalo je same ove troškove da snose da mogu da nastave i da svoja prava traže na sudovima kako Srbije, tako i na međunarodnim sudovima. To je nešto što je pohvalno.
Ono što bih još jednom od vas tražio kao objašnjenje jeste, da li je postojala još neka mogućnost da se nateraju banke da države i preko NBS i sa svojim autoritetom i vi kao ministar finansija jednostavno ih naterate da se iz budžeta ne plaća, već da one sve to podnesu kao trošak. Verujte mi, svako ovde kod nas je ulazio i minuse u bankama i znamo na koje muke nailazimo svi skupa i mi ovde kao poslanici, a i građani Republike Srbije. Smatram da na ovaj način mi treba da jednostavno banke nateramo da one snose ove troškove, a nikako građani Republike Srbije preko budžeta Vlade Republike Srbije. Zahvaljujem.
Gospodine predsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, dve tačke dnevnog reda koje kroz ovu objedinjenu raspravu danas obrađujemo, i ja imam utisak, ovo što reče ministar, da su nam danas na neki način prijatne.
Iz izlaganja ministra sam dve rečenice zabeležio, smatram ih važnim i na osnovu njih su reći samo nekoliko stvari.
Prva je da je ovaj ugovor koji smo potpisali prvi međunarodno-pravno obavezujući ugovor koji je Srbija potpisala sa EU. Druga konstatacija je da smo postali ključni faktor u energetici u ovom delu Evrope, a generalno i u celoj Evropi, da ne kažem neki faktor, ali nezaobilazni faktor.
Ratifikaciju Ugovora o osnivanju energetske zajednice jugoistočne Evrope zapravo treba da gledamo kroz ovo formiranje energetske zajednice kao jednu konzistentnu pojavu koja je u skladu sa našim državnim strateškim opredeljenjem, a to je priključenje EU. Praktično, ovo bi moglo da se tumači i kao prethodnica ili ulaznica u tu porodicu u domenu energetike.
Treba još reći da na ovakav način, zahvaljujući tom pristupu EU da kroz taj sektorski pristup omogući pojedinim zemljama da pristupe ovoj zajednici i daleko pre sticanja formalnih uslova za priključenje Uniji nama kao državi stvara određene pogodnosti koje su ovog momenta vezane za energetski sektor, a sekundarno ili posledično sigurno imaju pozitivne efekte i na sve druge grane koje su za nas jako interesantne.
Ono što je interesantno, to je kakva je sada naša pozicija i u kom smislu se ona popravlja gledajući na članstvo u ovoj energetskoj zajednici?
Neki optimistički stavovi čak upućuju na to da imamo šanse da se izborimo za lidersku poziciju u ovom delu jugoistočne Evrope, gledano po pitanju energetike. Da li će ona biti liderska ili neće možda ovog momenta nije ni presudno važno, ali šta je važno?
Želim da podsetim ovde na par stvari za koje smatram da su činjenice. Prva činjenica je da smo mi generalno po pitanju restrukturiranja i stvaranja jedne osnove za energetski sektor, uslovno rečeno, imali dve faze. Kada pričam o ovome, govorim o periodu od 2001. godine naovamo.
Ministarstvo koje je vodilo energetiku u prve tri godine objektivno je, i to ovako da biram reči, dosta lutalo, bez jasne i konzistentne politike, sa određenim stavovima koji su pokušavali da nam se predstave kao produžetak ili kao transmisija evropskih inicijativa. Očigledno da se nisu dobro razumele energetske potrebe, niti su se dobro shvatali pravci mogućeg razvoja energetike u ovoj državi, tako da objektivno u tom delu, u ovom smislu, i nismo napravili neke naročite rezultate.
Drugo, želim da podsetim da je pre dve godine kada smo ovde usvajali Zakon o energetici poslanička grupa SPS imala na taj zakon amandmane. Ti amandmani su se ticali dve stvari i to su dva pitanja koja želim ovog momenta da istaknem kao suštinski važna za status energetike u Srbiji. Prvo pitanje je pitanje strukture, a drugo pitanje je pitanje vlasništva.
I sada ću da ponovim ono što često ističemo, što je generalno i naše programsko opredeljenje, a to je da se mi zalažemo za energetiku koja će se strukturirati kao jedan vertikalno integrisani sistem u državnom vlasništvu.
Kad kažem državnom vlasništvu, to ne znači da se mi protivimo svakom obliku privatizacije, čak obrnuto, ali u državnom vlasništvu koje će obezbediti paket vlasništva minimalno 51 procenat. Na toj politici će se zasnivati i sva naša dalja delovanja kao poslaničke grupe u ovoj skupštini.
Ponovo podsećam da je vlada pre 2003. godine u mnogim segmentima zastupala stavove da treba ići u jedno horizontalno restrukturiranje i, kao posledicu toga, totalnu rasprodaju po segmentima delova energetike, pa do toga, recimo, da su domaća proizvodnja i domaći uslovi privređivanja toliko loši da, otprilike, u nekim delovima to treba i zatvoriti, ukinuti i preći na nabavku energenata isključivo iz uvoza. Činjenica da danas razgovaramo o ratifikaciji Ugovora o osnivanju energetske zajednice jugoistočne Evrope i o našoj poziciji u toj zajednici na najbolji način demantuje stavove o kojima govorim, a koji se tiču bivše vlade.
Zašto sam pomenuo amandmane koje smo predlagali na Zakon o energetici, koji, nažalost, tada nisu bili prihvaćeni od većine u ovoj skupštini? U međuvremenu je očigledno, slušajući evropske tonove, došlo da li do nekih reteriranja u stavovima, da li sad mi bolje razumemo te stavove, niti mogu, niti želim u ovoj situaciji da ulazim u to, ali očigledno da ono što sada zastupa Evropska komisija, a što smo čuli i od evropskog komesara posredno, to je da postoji stav da oni smatraju da države ovo pitanje treba da rešavaju manje-više autonomno. Preporuka evropskog komesara je da bi države članice energetske zajednice po ovom pitanju trebalo da se rukovode, kako oni kažu, najboljom evropskom praksom. Mi smo govorili još 2004. godine da je najbolja evropska praksa u ovome, ponavljam, vertikalno integrisan sistem sa većinskim državnim vlasništvom i da se one države koje su eksperimentisale i krenule nekim drugim pravcima restrukturiranja polako vraćaju ovim principima.
Gospodine ministre, kad bih hteo da koristim malo više vreme, mogao bih da kažem da je meni, kao pripadniku poslaničke grupe SPS, drago da je Evropska komisija došla na naše stavove. Doduše, trebalo je dve godine, ali dobro. To je bolje nego da smo nastavili u pređašnjim stavovima.
Znamo da su neke države u međuvremenu donele i određene dokumente na nivou svojih vlada kojima preciziraju buduće pravce kretanja u ovoj oblasti. U tom smislu mislim da će u ovom parlamentu naša poslanička grupa takođe inicirati donošenje jednog dokumenta, naravno u skladu sa poslovničkim mogućnostima, koji bi trebalo da bude podloga Vladi da eventualno kroz neka podzakonska akta donese dokument koji će na precizniji način definisati pitanja o kojima sada govorim, a ponavljam da su to pitanja restrukturiranja, izgleda sistema i pitanja vlasništva.
Ponavljam, u tom smislu mi ne zastupamo isključivo i obavezujuće 100% državno vlasništvo, mada je i to model koji je prisutan u nekim evropskim zemljama, ali se nikako ne smemo odreći tih sudbonosnih 51%. Zašto je to važno? Pokušaću na jednom malom i kratkom primeru da kažem, a vezano je za drugu tačku dnevnog reda o kojoj danas raspravljamo, a to je davanje garancije za ovaj kredit KFW za revitalizaciju, odnosno rehabilitaciju Bajine Bašte.
(Predsednik: Da li ćete koristiti i drugih 10 minuta?)
Da. Podsetio bih vas na nešto što je ministar Jočić izgovorio pre neki dan kada je davao uvodnu reč uoči rasprave o zakonu o ličnim kartama. Tada je rekao nešto što mislim da je šokiralo dobar deo poslanika, da je negde 2003. godine Vlada dala 100 miliona evra za neku opremu i za obuku kadrova, a trebalo je da posluži izradi ličnih karata. Mi smo tada kao država dali 100 miliona evra za posao koji nije ni bio u izgledu, zakon tada nije ni bio donesen. Neću da analiziram to. Neki elitni ekonomisti, a takvih ima i u sastavu te vlade, koji nam sa ove govornice drže pridike o tome kako treba voditi zemlju, mogli bi da pojasne danas šta znači investirati 100 miliona evra u jedan posao koji tri godine stoji zamrznut i kakav je ekonomsko-finansijski efekat tog posla. Ja mislim krajnje negativan, ali da ne ulazimo u to.
Navodim ovaj primer zato što želim da njemu suprotstavim činjenicu da danas raspravljamo o 30 miliona evra za koje praktično treba da damo garanciju nemačkoj finansijskoj organizaciji KFW za kreditni aranžman. Zašto treba da se iskoriste ta sredstva? Mogu da vam kažem da je ta rehabilitacija Bajine Bašte pripremana na sledeći način. O njoj se govori još od 1990. godine, pa su za nju rađene studije, idejni projekti, završne studije opravdanosti, detaljni projekti, angažovan je "Energoprojekt" kao institucija koja će sve to raditi; onda smo svu tu dokumentaciju dali finansijskim organizacijama, pa smo dobili odobrenje tih sredstava, pa je KFW odredio konsultanta koji će se baviti time.
Hoću da kažem da se na jedan krajnje ozbiljan način pristupa tom poslu i ta sredstva će se iskoristiti za rehabilitaciju četiri agregata koji su strateški važni za ovu državu. Što reče maločas ministar, i moram isto to da podvučem, elektroprivreda je sistem koji radi u ovoj zemlji i što manje čujemo o njegovom radu to je samo dokaz da on radi dobro i da na dobar i sve bolji način uspeva da investira i ulaže sredstva o kojima danas razgovaramo.
Šta ćemo dobiti od te rehabilitacije? Dobićemo pouzdane agregate, dobićemo jeftiniji kilovat-sat, jer se ulaže u revitalizaciju, ulaže se u podizanje stepena korisnosti, ali da ne idemo sada na tehničke pokazatelje. To može da se vidi dosta lako. Bajina Bašta je impresivan objekat.
O ceni kilovat-sata bi moglo da se priča dosta dugo i o specifičnom utrošku, o realnoj proizvodnoj ceni, ali zaista Skupština nije mesto za takvu priču. Bitno je da ona sredstva koja se ulože u ovu revitalizaciju imaju opravdanje za svaki cent koji se bude uložio, jer se na vrlo dobar i tehnički pripremljen način radi i organizuje taj posao.
Na kraju želim da kažem da se ovakvim načinom podižu svi parametri tehničke efikasnosti, to treba uvažavati i država tu mora da da svoj doprinos u smislu da pomogne takve projekte.
Međutim, čitajući dnevni red shvatio sam da je za ovu drugu tačku izvestilac Ministarstvo finansija i očekivao sam da ovde bude ministar Dinkić, pa sam i povodom toga hteo nešto da kažem, samo jednu rečenicu. Ono što u energetskom sektoru danas radimo mora da dobije odziv i od te institucije, mislim na Ministarstvo finansija.
Od ministra Dinkića u prošlom izlaganju, koje je imalo veze sa energetikom, čuo sam jednu rečenicu; rekao je da ukupno finansijsko ponašanje javnih preduzeća u energetskom sektoru utiče na makroekonomsku stabilnost i to je sigurno tako, to su veliki sistemi, značajni su za makroekonomsku stabilnost i u pozitivnom, ne samo u negativnom smislu.
U tom smislu bilo bi dobro da Ministarstvo finansija malo porazmisli i o nekim elementima finansijskog ponašanja prema energetskim preduzećima i energetskom sektoru, u prvom redu mislim na plate u tom sektoru i na kadrovske stimulative. Imamo veliki problem u energetici što mladi kadrovi koji su napunili 10 i 15 godina radnog staža, koji su izgrađeni, a ne vredi pominjati da takav kadar pored one primarne cene obrazovanja, znači sticanja fakultetske diplome, ako ne više ali bar isto toliko košta da se obuči na specifičnoj opremi na energetskim postrojenjima, koja zaista nije uporediva ni sa jednom drugom industrijom u našim uslovima. To su kadrovi koje moramo na svaki način zadržati i, gospodine ministre, zamolio bih vas da prenesete da je sa ove govornice zamoljeno Ministarstvo finansija da o tome najozbiljnije razmisli u okviru mogućnosti, da se tako i ponaša.
Na kraju, Socijalistička partija i njena poslanička grupa će glasati za obe tačke dnevnog reda, za ratifikaciju Ugovora i za davanje garancije na kreditni aranžman.
Gospodine predsedniče, poštovane kolege, hteo sam pre početka rasprave o pojedinostima da obavestim Narodnu skupštinu da je Odbor za industriju pri razmatranju Predloga zakona otvorio pitanje člana 46, sa mogućnošću da Odbor, saglasno Poslovniku, uloži amandman na taj član.
Na sednici Odbora prisutan je bio predstavnik Ministarstva za rudarstvo i energetiku, koji nažalost nije mogao da da potrebna tumačenja vezana za ovaj član, te je donet zaključak na Odboru da će Ministarstvo u najkraćem roku, a pre početka ove rasprave o pojedinostima, dostaviti pismeno tumačenje ovog člana, na osnovu koga bi Odbor mogao da iskoristi poslovničko pravo pa da eventualno uloži amandman na ovaj član.
Pošto nismo dobili, bar po uveravanju sekretara Odbora, to tumačenje, zamolio bih da, ako je moguće, ovom prilikom pre početka rasprave o pojedinostima čujemo tumačenje, a ja ću vas samo podsetiti u nekoliko reči o čemu se radi.
Znači, članom 46. Predloga ovog zakona predviđeno je da Zakon o plaćanju i usmeravanju sredstava naknade za korišćenje dobara od opšteg interesa u proizvodnji električne energije i proizvodnji nafte i gasa (to je zakon iz 1990. godine) prestaje da važi po isteku roka od godinu dana od dana stupanju na snagu ovog zakona.
Vidite u čemu je nedoumica: zakon o korišćenju dobara od opšteg interesa je regulisao pitanje obaveza energetskih subjekata za proizvodnju električne energije koji se nalaze na teritoriji određenih opština i koji po tom osnovu tim opštinama uplaćuju određena finansijska sredstva saglasno ovom zakonu. Prestankom važenja ovog zakona i ta obaveza prestaje.
Moram da kažem da Zakon o rudarstvu, čije izmene i dopune sada razmatramo, reguliše pitanje naknada, ali samo za one opštine i teritorije na kojima se vrši eksploatacija mineralnih sirovina. Taj zakon ne obuhvata pitanje naknada onih energetskih subjekata koji rade na proizvodnji električne energije, uslovno rečeno, nemaju nikakve veze sa eksploatacijom mineralnih sirovina, ali po raznim drugim osnovama imaju obavezu plaćanja naknade opštinama.
Navešću vam primer opštine gde se nalaze naši najveći kapaciteti za proizvodnju električne energije, to je opština Obrenovac. Po sadašnjim informacijama u toj opštini se po osnovu ovog zakona mesečno uplaćuje na ime ove obaveze od tri do sedam miliona dinara, u zavisnosti od količine proizvedene električne energije, pošto je zakonska obaveza proizvođača da saglasno proizvedenim kilovat-satima uplaćuje naknadu.
Radi se o ozbiljnim sredstvima. Druga je stvar što se u toj opštini ta sredstva koriste na potpuno nenamenske načine, pa su se iz tih sredstava finansirale i nevladine organizacije, kupovali stanovi i automobili, ali to nije predmet ove rasprave.
Zamolio bih, da bismo mogli da konstituišemo potpuno svoj stav prema zakonu, a naročito prema ovom članu, da čujemo definitivno tumačenje, pošto je bilo određenih naznaka da ovu obavezu sada preuzimaju neki drugi zakoni, ali o tome nismo dobili ubedljiva tumačenja. Zahvaljujem se.