Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih samo zamolio za malo pažnje i da se vratimo na prvobitnu temu, amandman gospođe Radete i pre svega Zakon, odnosno ovaj leks specijalis o pomoći dužnicima u švajcarskim francima.

Gospodine ministre, upitao bih vas, a najpre da se izvinim i poslanicima zbog zauzetosti nisam prisustvovao ovde raspravi u načelu, pa bih da vas upitam samo par stvari koje evo, mislim, da još uvek postoje kao nedoumica u javnosti, a i kod nas narodnih poslanika. Jedan sam, ne znam da li sam od retkih, možda još ima kolega narodnih poslanika koji ima stambeni kredit indeksiran u evrima, od kraja 2003. godine i neko koga i privatno ova tema veoma pogađa. Na sreću nisam zadužen u švajcarcima, ali kažem, moja lična stvar i to je na sreću.

Ono što je moja nedoumica, najpre treba pohvaliti napore predsednika Vučića i Vlade Republike Srbije da se ovaj problem reši i to je dobra stvar. Ono što bih imao kao pitanje jeste, da li je moguće, gospodine ministre da mi kao Vlada i kao država Srbija nismo mogli da nateramo banke da se ovaj problem reši samo o njihovom trošku. Evo, to je ona nedoumica koja mene prosto tišti kao narodnog poslanika, a naročito posle odluke Vrhovnog kasacionog suda da su delovi, odnosno ti ugovori koji su potpisivani između banaka i ljudi koji su podizali te stambene kredite bili nezakoniti.

Sa druge strane odluka Evropskog suda za ljudska prava vezano za dužnike u Mađarskoj i sa treće strane i za zemlje u okruženju koje imaju takođe ove probleme i koje pokušavaju, batrgaju se kako će te probleme da reše, a imaju veći broj ljudi, kao Hrvatska na primer koja kažu procene da takvih ljudi ima preko 50.000, a kod nas u Srbiji je ta brojka negde oko 15 do 16 hiljada. Sada se mi pitamo, ovde su kolege narodni poslanici sa punim pravom pozivali na odgovornost ljudi koji su u tom trenutku bili ministri finansija, a to je period pre svega 2007. godine na 2008. godinu kada je najveći broj kredita i uziman.

Sa druge strane šta je sa odgovornošću ljudi koji su bili u bankama i koji su i tada, a to je jasna i presuda Kasacionog suda da kažem pod znacima navoda, prevarili ove građane, a sa druge strane i postoji lična odgovornost tih ljudi koji su, ne mene niko nije naterao da uzmem stambeni kredit u evrima, tako ni njih niko nije naterao niti motkom jurio da uzmu kredit u švajcarcima. On je u tom trenutku po njih bio povoljniji, a šta se kasnije ustanovilo, to je problem koji mi sada ovde rešavamo. Možda bi bilo dobro, gospodine ministre, evo vama se ovde priključio i ministar za rad, boračka i socijalna pitanja, da u stvari, on i ovaj zakon predstavlja, jer mi imamo davanje iz republičkog budžeta. To je davanje kao socijalna kategorija za ove ljude koji će sa njima moći da pokriju deo dugovanja za švajcarce, a taj deo je, koliko smo razumeli 15% budžet, 18% same banke i ukupno 38% od svakog kredita pojedinačno.

Ono što je takođe dobro i što smatram za pohvalno jeste da će građani koji su nezadovoljni jer smatraju da banke trebaju da plate jer su za pojedine kredite tri puta pretplatile osnovnu sumu koliko je kredit iznosio, trebalo je same ove troškove da snose da mogu da nastave i da svoja prava traže na sudovima kako Srbije, tako i na međunarodnim sudovima. To je nešto što je pohvalno.

Ono što bih još jednom od vas tražio kao objašnjenje jeste, da li je postojala još neka mogućnost da se nateraju banke da države i preko NBS i sa svojim autoritetom i vi kao ministar finansija jednostavno ih naterate da se iz budžeta ne plaća, već da one sve to podnesu kao trošak. Verujte mi, svako ovde kod nas je ulazio i minuse u bankama i znamo na koje muke nailazimo svi skupa i mi ovde kao poslanici, a i građani Republike Srbije. Smatram da na ovaj način mi treba da jednostavno banke nateramo da one snose ove troškove, a nikako građani Republike Srbije preko budžeta Vlade Republike Srbije. Zahvaljujem.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, dve tačke dnevnog reda koje kroz ovu objedinjenu raspravu danas obrađujemo, i ja imam utisak, ovo što reče ministar, da su nam danas na neki način prijatne.
Iz izlaganja ministra sam dve rečenice zabeležio, smatram ih važnim i na osnovu njih su reći samo nekoliko stvari.
Prva je da je ovaj ugovor koji smo potpisali prvi međunarodno-pravno obavezujući ugovor koji je Srbija potpisala sa EU. Druga konstatacija je da smo postali ključni faktor u energetici u ovom delu Evrope, a generalno i u celoj Evropi, da ne kažem neki faktor, ali nezaobilazni faktor.
Ratifikaciju Ugovora o osnivanju energetske zajednice jugoistočne Evrope zapravo treba da gledamo kroz ovo formiranje energetske zajednice kao jednu konzistentnu pojavu koja je u skladu sa našim državnim strateškim opredeljenjem, a to je priključenje EU. Praktično, ovo bi moglo da se tumači i kao prethodnica ili ulaznica u tu porodicu u domenu energetike.
Treba još reći da na ovakav način, zahvaljujući tom pristupu EU da kroz taj sektorski pristup omogući pojedinim zemljama da pristupe ovoj zajednici i daleko pre sticanja formalnih uslova za priključenje Uniji nama kao državi stvara određene pogodnosti koje su ovog momenta vezane za energetski sektor, a sekundarno ili posledično sigurno imaju pozitivne efekte i na sve druge grane koje su za nas jako interesantne.
Ono što je interesantno, to je kakva je sada naša pozicija i u kom smislu se ona popravlja gledajući na članstvo u ovoj energetskoj zajednici?
Neki optimistički stavovi čak upućuju na to da imamo šanse da se izborimo za lidersku poziciju u ovom delu jugoistočne Evrope, gledano po pitanju energetike. Da li će ona biti liderska ili neće možda ovog momenta nije ni presudno važno, ali šta je važno?
Želim da podsetim ovde na par stvari za koje smatram da su činjenice. Prva činjenica je da smo mi generalno po pitanju restrukturiranja i stvaranja jedne osnove za energetski sektor, uslovno rečeno, imali dve faze. Kada pričam o ovome, govorim o periodu od 2001. godine naovamo.
Ministarstvo koje je vodilo energetiku u prve tri godine objektivno je, i to ovako da biram reči, dosta lutalo, bez jasne i konzistentne politike, sa određenim stavovima koji su pokušavali da nam se predstave kao produžetak ili kao transmisija evropskih inicijativa. Očigledno da se nisu dobro razumele energetske potrebe, niti su se dobro shvatali pravci mogućeg razvoja energetike u ovoj državi, tako da objektivno u tom delu, u ovom smislu, i nismo napravili neke naročite rezultate.
Drugo, želim da podsetim da je pre dve godine kada smo ovde usvajali Zakon o energetici poslanička grupa SPS imala na taj zakon amandmane. Ti amandmani su se ticali dve stvari i to su dva pitanja koja želim ovog momenta da istaknem kao suštinski važna za status energetike u Srbiji. Prvo pitanje je pitanje strukture, a drugo pitanje je pitanje vlasništva.
I sada ću da ponovim ono što često ističemo, što je generalno i naše programsko opredeljenje, a to je da se mi zalažemo za energetiku koja će se strukturirati kao jedan vertikalno integrisani sistem u državnom vlasništvu.
Kad kažem državnom vlasništvu, to ne znači da se mi protivimo svakom obliku privatizacije, čak obrnuto, ali u državnom vlasništvu koje će obezbediti paket vlasništva minimalno 51 procenat. Na toj politici će se zasnivati i sva naša dalja delovanja kao poslaničke grupe u ovoj skupštini.
Ponovo podsećam da je vlada pre 2003. godine u mnogim segmentima zastupala stavove da treba ići u jedno horizontalno restrukturiranje i, kao posledicu toga, totalnu rasprodaju po segmentima delova energetike, pa do toga, recimo, da su domaća proizvodnja i domaći uslovi privređivanja toliko loši da, otprilike, u nekim delovima to treba i zatvoriti, ukinuti i preći na nabavku energenata isključivo iz uvoza. Činjenica da danas razgovaramo o ratifikaciji Ugovora o osnivanju energetske zajednice jugoistočne Evrope i o našoj poziciji u toj zajednici na najbolji način demantuje stavove o kojima govorim, a koji se tiču bivše vlade.
Zašto sam pomenuo amandmane koje smo predlagali na Zakon o energetici, koji, nažalost, tada nisu bili prihvaćeni od većine u ovoj skupštini? U međuvremenu je očigledno, slušajući evropske tonove, došlo da li do nekih reteriranja u stavovima, da li sad mi bolje razumemo te stavove, niti mogu, niti želim u ovoj situaciji da ulazim u to, ali očigledno da ono što sada zastupa Evropska komisija, a što smo čuli i od evropskog komesara posredno, to je da postoji stav da oni smatraju da države ovo pitanje treba da rešavaju manje-više autonomno. Preporuka evropskog komesara je da bi države članice energetske zajednice po ovom pitanju trebalo da se rukovode, kako oni kažu, najboljom evropskom praksom. Mi smo govorili još 2004. godine da je najbolja evropska praksa u ovome, ponavljam, vertikalno integrisan sistem sa većinskim državnim vlasništvom i da se one države koje su eksperimentisale i krenule nekim drugim pravcima restrukturiranja polako vraćaju ovim principima.
Gospodine ministre, kad bih hteo da koristim malo više vreme, mogao bih da kažem da je meni, kao pripadniku poslaničke grupe SPS, drago da je Evropska komisija došla na naše stavove. Doduše, trebalo je dve godine, ali dobro. To je bolje nego da smo nastavili u pređašnjim stavovima.
Znamo da su neke države u međuvremenu donele i određene dokumente na nivou svojih vlada kojima preciziraju buduće pravce kretanja u ovoj oblasti. U tom smislu mislim da će u ovom parlamentu naša poslanička grupa takođe inicirati donošenje jednog dokumenta, naravno u skladu sa poslovničkim mogućnostima, koji bi trebalo da bude podloga Vladi da eventualno kroz neka podzakonska akta donese dokument koji će na precizniji način definisati pitanja o kojima sada govorim, a ponavljam da su to pitanja restrukturiranja, izgleda sistema i pitanja vlasništva.
Ponavljam, u tom smislu mi ne zastupamo isključivo i obavezujuće 100% državno vlasništvo, mada je i to model koji je prisutan u nekim evropskim zemljama, ali se nikako ne smemo odreći tih sudbonosnih 51%. Zašto je to važno? Pokušaću na jednom malom i kratkom primeru da kažem, a vezano je za drugu tačku dnevnog reda o kojoj danas raspravljamo, a to je davanje garancije za ovaj kredit KFW za revitalizaciju, odnosno rehabilitaciju Bajine Bašte.
(Predsednik: Da li ćete koristiti i drugih 10 minuta?)
Da. Podsetio bih vas na nešto što je ministar Jočić izgovorio pre neki dan kada je davao uvodnu reč uoči rasprave o zakonu o ličnim kartama. Tada je rekao nešto što mislim da je šokiralo dobar deo poslanika, da je negde 2003. godine Vlada dala 100 miliona evra za neku opremu i za obuku kadrova, a trebalo je da posluži izradi ličnih karata. Mi smo tada kao država dali 100 miliona evra za posao koji nije ni bio u izgledu, zakon tada nije ni bio donesen. Neću da analiziram to. Neki elitni ekonomisti, a takvih ima i u sastavu te vlade, koji nam sa ove govornice drže pridike o tome kako treba voditi zemlju, mogli bi da pojasne danas šta znači investirati 100 miliona evra u jedan posao koji tri godine stoji zamrznut i kakav je ekonomsko-finansijski efekat tog posla. Ja mislim krajnje negativan, ali da ne ulazimo u to.
Navodim ovaj primer zato što želim da njemu suprotstavim činjenicu da danas raspravljamo o 30 miliona evra za koje praktično treba da damo garanciju nemačkoj finansijskoj organizaciji KFW za kreditni aranžman. Zašto treba da se iskoriste ta sredstva? Mogu da vam kažem da je ta rehabilitacija Bajine Bašte pripremana na sledeći način. O njoj se govori još od 1990. godine, pa su za nju rađene studije, idejni projekti, završne studije opravdanosti, detaljni projekti, angažovan je "Energoprojekt" kao institucija koja će sve to raditi; onda smo svu tu dokumentaciju dali finansijskim organizacijama, pa smo dobili odobrenje tih sredstava, pa je KFW odredio konsultanta koji će se baviti time.
Hoću da kažem da se na jedan krajnje ozbiljan način pristupa tom poslu i ta sredstva će se iskoristiti za rehabilitaciju četiri agregata koji su strateški važni za ovu državu. Što reče maločas ministar, i moram isto to da podvučem, elektroprivreda je sistem koji radi u ovoj zemlji i što manje čujemo o njegovom radu to je samo dokaz da on radi dobro i da na dobar i sve bolji način uspeva da investira i ulaže sredstva o kojima danas razgovaramo.
Šta ćemo dobiti od te rehabilitacije? Dobićemo pouzdane agregate, dobićemo jeftiniji kilovat-sat, jer se ulaže u revitalizaciju, ulaže se u podizanje stepena korisnosti, ali da ne idemo sada na tehničke pokazatelje. To može da se vidi dosta lako. Bajina Bašta je impresivan objekat.
O ceni kilovat-sata bi moglo da se priča dosta dugo i o specifičnom utrošku, o realnoj proizvodnoj ceni, ali zaista Skupština nije mesto za takvu priču. Bitno je da ona sredstva koja se ulože u ovu revitalizaciju imaju opravdanje za svaki cent koji se bude uložio, jer se na vrlo dobar i tehnički pripremljen način radi i organizuje taj posao.
Na kraju želim da kažem da se ovakvim načinom podižu svi parametri tehničke efikasnosti, to treba uvažavati i država tu mora da da svoj doprinos u smislu da pomogne takve projekte.
Međutim, čitajući dnevni red shvatio sam da je za ovu drugu tačku izvestilac Ministarstvo finansija i očekivao sam da ovde bude ministar Dinkić, pa sam i povodom toga hteo nešto da kažem, samo jednu rečenicu. Ono što u energetskom sektoru danas radimo mora da dobije odziv i od te institucije, mislim na Ministarstvo finansija.
Od ministra Dinkića u prošlom izlaganju, koje je imalo veze sa energetikom, čuo sam jednu rečenicu; rekao je da ukupno finansijsko ponašanje javnih preduzeća u energetskom sektoru utiče na makroekonomsku stabilnost i to je sigurno tako, to su veliki sistemi, značajni su za makroekonomsku stabilnost i u pozitivnom, ne samo u negativnom smislu.
U tom smislu bilo bi dobro da Ministarstvo finansija malo porazmisli i o nekim elementima finansijskog ponašanja prema energetskim preduzećima i energetskom sektoru, u prvom redu mislim na plate u tom sektoru i na kadrovske stimulative. Imamo veliki problem u energetici što mladi kadrovi koji su napunili 10 i 15 godina radnog staža, koji su izgrađeni, a ne vredi pominjati da takav kadar pored one primarne cene obrazovanja, znači sticanja fakultetske diplome, ako ne više ali bar isto toliko košta da se obuči na specifičnoj opremi na energetskim postrojenjima, koja zaista nije uporediva ni sa jednom drugom industrijom u našim uslovima. To su kadrovi koje moramo na svaki način zadržati i, gospodine ministre, zamolio bih vas da prenesete da je sa ove govornice zamoljeno Ministarstvo finansija da o tome najozbiljnije razmisli u okviru mogućnosti, da se tako i ponaša.
Na kraju, Socijalistička partija i njena poslanička grupa će glasati za obe tačke dnevnog reda, za ratifikaciju Ugovora i za davanje garancije na kreditni aranžman.

Gospodine predsedniče, poštovane kolege, hteo sam pre početka rasprave o pojedinostima da obavestim Narodnu skupštinu da je Odbor za industriju pri razmatranju Predloga zakona otvorio pitanje člana 46, sa mogućnošću da Odbor, saglasno Poslovniku, uloži amandman na taj član.
Na sednici Odbora prisutan je bio predstavnik Ministarstva za rudarstvo i energetiku, koji nažalost nije mogao da da potrebna tumačenja vezana za ovaj član, te je donet zaključak na Odboru da će Ministarstvo u najkraćem roku, a pre početka ove rasprave o pojedinostima, dostaviti pismeno tumačenje ovog člana, na osnovu koga bi Odbor mogao da iskoristi poslovničko pravo pa da eventualno uloži amandman na ovaj član.
Pošto nismo dobili, bar po uveravanju sekretara Odbora, to tumačenje, zamolio bih da, ako je moguće, ovom prilikom pre početka rasprave o pojedinostima čujemo tumačenje, a ja ću vas samo podsetiti u nekoliko reči o čemu se radi.
Znači, članom 46. Predloga ovog zakona predviđeno je da Zakon o plaćanju i usmeravanju sredstava naknade za korišćenje dobara od opšteg interesa u proizvodnji električne energije i proizvodnji nafte i gasa (to je zakon iz 1990. godine) prestaje da važi po isteku roka od godinu dana od dana stupanju na snagu ovog zakona.
Vidite u čemu je nedoumica: zakon o korišćenju dobara od opšteg interesa je regulisao pitanje obaveza energetskih subjekata za proizvodnju električne energije koji se nalaze na teritoriji određenih opština i koji po tom osnovu tim opštinama uplaćuju određena finansijska sredstva saglasno ovom zakonu. Prestankom važenja ovog zakona i ta obaveza prestaje.
Moram da kažem da Zakon o rudarstvu, čije izmene i dopune sada razmatramo, reguliše pitanje naknada, ali samo za one opštine i teritorije na kojima se vrši eksploatacija mineralnih sirovina. Taj zakon ne obuhvata pitanje naknada onih energetskih subjekata koji rade na proizvodnji električne energije, uslovno rečeno, nemaju nikakve veze sa eksploatacijom mineralnih sirovina, ali po raznim drugim osnovama imaju obavezu plaćanja naknade opštinama.
Navešću vam primer opštine gde se nalaze naši najveći kapaciteti za proizvodnju električne energije, to je opština Obrenovac. Po sadašnjim informacijama u toj opštini se po osnovu ovog zakona mesečno uplaćuje na ime ove obaveze od tri do sedam miliona dinara, u zavisnosti od količine proizvedene električne energije, pošto je zakonska obaveza proizvođača da saglasno proizvedenim kilovat-satima uplaćuje naknadu.
Radi se o ozbiljnim sredstvima. Druga je stvar što se u toj opštini ta sredstva koriste na potpuno nenamenske načine, pa su se iz tih sredstava finansirale i nevladine organizacije, kupovali stanovi i automobili, ali to nije predmet ove rasprave.
Zamolio bih, da bismo mogli da konstituišemo potpuno svoj stav prema zakonu, a naročito prema ovom članu, da čujemo definitivno tumačenje, pošto je bilo određenih naznaka da ovu obavezu sada preuzimaju neki drugi zakoni, ali o tome nismo dobili ubedljiva tumačenja. Zahvaljujem se.

Samo nekoliko rečenica o ovom amandmanu. Znači, brisanje članova 14. i 15. iz važećeg zakona na prvi pogled izaziva možda određene nedoumice, s obzirom da član 15. na dosta korektan način reguliše ovo pitanje izdavanja odobrenja za eksploatacije. Međutim, ako želimo, a mislim da smo to i u načelnoj raspravi rekli, da ovaj zakon bude u funkciji stvaranja novih uslova za ulazak tih preko potrebnih investicija, onda moramo da imamo u vidu da se davanje prava na istraživanje ili davanje koncesije na istraživanje tretira drugim zakonom, a to je Zakon o geološkim istraživanjima.
Takođe treba da imamo u vidu da su to poslovi koji su finansijski izuzetno ozbiljni i da već sada imamo neka istraživanja koja angažuju finansijska sredstva na nivou od 10 do 20 miliona evra.
Nije realno očekivati da će neko ko je spreman da uloži tolika sredstva ući u taj posao uz saznanje da će sutra u jednoj proceduri otvorenog nuđenja zavisiti od te procedure i da dosta izvesno može i da izgubi dalje učešće u samom tom poslu. Objektivno to nije realno u današnjim uslovima.
Međutim, ono što vredi ovde primetiti jesu dve stvari. Prva je da je i Zakon o geološkim istraživanjima, koji reguliše ovu materiju, takođe u ingerenciji Ministarstva za rudarstvo i energetiku i to je dobro. Znači, jedno ministarstvo sagledava i jednu i drugu stranu ovog problema, ali nije dobro što ovu materiju regulišu dva zakona. Mislim da bi bilo dosta uputno da se u narednom periodu, uvažavajući da to i nije jednostavna procedura, ova materija polako privodi jedinstvenoj zakonskoj regulativi, koja bi onda na kvalitetniji način mogla da da odgovore na ova pitanja.
Ponavljam, kada se čitaju članovi 14. i 15. u postojećem zakonu stiče se utisak da oni na kvalitetan način uređuju ovu oblast, ali kada se sagleda ukupna problematika i da je to pitanje geološkog istraživanja u stvari neophodan uslov da bi se uopšte razmišljalo o budućoj eksploataciji, onda mislim da je novo rešenje prosto iznuđeno, da se drugačije u ovom momentu ne može. Kažem još jednom, mislim da bi bilo dobro da to bude predmet jedne zakonske regulative.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege, poslanička grupa SPS će podržati ovaj predlog izmena i dopuna Zakona o rudarstvu iz tri racionalna razloga.
Prvi razlog je što se radi o osnovnom zakonu koji je dobar i kvalitetno uređuje ovu oblast, drugi razlog je što imamo predlog izmena i dopuna koje za cilj imaju da poboljšaju primenjivost ovog zakona i njegovu operativniju primenu i treći razlog je što naša poslanička grupa pozitivno ocenjuje jedan kontinuitet aktivnosti Ministarstva rudarstva i energetike.
Da podsetim, još od donošenja Zakona o energetici i donošenja Strategije energetskog razvoja Republike Srbije do 2015. godine, to je jedina strategija koja je doneta u ovoj skupštini; i da napomenem jednu negativnu pojavu, a to je da do danas nemamo usvojenu strategiju privrednog razvoja, tako da je i energetska strategija usvojena na jedan komplikovani način, a to je alternativno, u zavisnosti od više elemenata koje ova strategija nije dala.
Da se vratimo zakonu. Zakon o rudarstvu svakako predstavlja strateški dokument koji uređuje jednu izuzetno važnu oblast u Republici i cenim da sve ove izmene i dopune treba da imaju za posledicu konačno i tako potrebno stvaranje uslova za veće investiranje generalno u Republici, a naročito u ovoj oblasti na koju se naslanjaju i mnoge druge oblasti koje mogu da svoje aktivnosti vežu za poslove rudarstva.
Rudarstvo je delatnost koja je širom Srbije prisutna; ovog momenta imamo oko 200 lokacija u Republici na kojima se eksploatiše bilo ruda, bilo nafta, bilo šta drugo. U svakom slučaju, preko 20.000 porodica u ovom momentu u Republici živi od ove oblasti, ako ne i više. I, imamo sigurno stotinak mesta na kojima se trenutno vrše razna istraživanja iz ove oblasti.
Oblast rudarstva bih želeo, samo u nekoliko rečenica, da posmatram baš sa ove tačke, a to je energetika. Znamo da našu baznu primarnu energiju ili bazne energetske rezerve u skoro 99% čine resursi uglja, a nešto manje od toga, oko 92%, čine tzv. niskokvalitetni ligniti, kojima naša zemlja obiluje. Naravno, isto je poznato da od te količine koja iznosi oko 13 milijardi tona uglja, tek negde oko 14% se vezuje za kolubarski ugljeni basen, a tek negde oko 3,3% za kostolački basen.
Želeo bih da napomenem da se iz tih rezervi u našoj Republici proizvodi više od polovine ukupno proizvedene električne energije. Ovo napominjem zato što kasnije želim nekoliko reči da kažem na tu temu, pa prosto da pozicioniram tu delatnost u tom smislu.
Čuli smo koji su osnovni predlozi izmena i dopuna ovog zakona. Ono što bih želeo da napomenem, i da možda čak i na par određenih dilema ukažem, pre svega se odnosi na regulisanje plaćanja nadoknade za korišćenje mineralnih sirovina, kao i uređenje prava i obaveza preduzeća kojima se izdaje odobrenje za eksploataciju mineralnih sirovina.
Mislim da je agencija koja će se formirati u velikoj meri slična agencijama koje smo već formirali i da su joj zadaci slični, ali vredi pomenuti da se jedan od osnovnih zadataka odnosi na pitanja izrade strategije upravljanja i razvoja mineralnih sirovina u Republici Srbiji, i to dovoljno govori o tome koliko je ta oblast značajna.
Međutim, želim da kažem samo nekoliko reči o ovom pitanju naknade.
U predlogu izmena imamo da će te naknade da se kreću od 1% do 5% na obračunsku vrednost ukupnog prihoda, znači 1% za ugalj, 5% za nemetalične sirovine i sirovine namenjene za građevinske materijale, a druge oblasti se kreću između ovih graničnih vrednosti od 1% do 5%.
Želim da ukažem na jednu moguću posledicu koju vidim, a pre svega se odnosi na veća preduzeća ili privredna društva koja će se u budućnosti u primeni ovog zakona stavljati u tretman njegovih odredbi.
Pre svega želim da citiram stav 1. člana 16. gde se objašnjava kako će se na bazi ukupnih prihoda određivati naknada. Tu piše sledeće: "Ukupan prihod iz stava 2. ovog člana predstavlja iznos koji preduzeće ostvaruje od iskorišćenih ili prodatih mineralnih sirovina, određen na osnovu načela uzročnosti prihoda i rashoda, u skladu sa opšteprihvaćenim međunarodnim standardima i realnom tržišnom vrednošću mineralnog proizvoda koje koristi preduzeće."
Dosta je jasno šta piše u ovom stavu, međutim, želim da ukažem na sledeće: treba reći i imati jasno saznanje da mi ovog momenta u domenu rada privrednih društava kojima je vlasnik država nemamo još uvek mogućnosti tržišnog poslovanja.
Konkretno mislim na proizvodnju električne energije gde smo rekli da očekujemo da u narednih par godina tržište proradi, to čak definišemo i kao svoju obavezu, ali realno gledano, to u praksi nije slučaj. Svedoci smo da se proizvod, odnosno električna energija i dalje dosta striktno drži pod kontrolom države.
Šta se iz toga događa? Ono što sam na početku rekao kroz brojke, evo recimo, primer površinskih kopova Kolubare. Opšte je poznato da se tamo godišnje iskopa preko 25 miliona tona uglja, radi se o velikim količinama i oni jedinicu svog proizvoda vrednuju iz cene jednog kilovat-sata električne energije. Nikako ne možemo reći da za njih važe opštepriznati i opšteprihvaćeni međunarodni standardi, jer je cena njihovog proizvoda još uvek ispod svakog nivoa međunarodno priznatih cena.
Znači, njihov ukupni prihod se formira na bazi još uvek državno kontrolisanih cena, pa i sama naknada koja će se procentualno određivati u odnosu na ukupan prihod ima takvu karakteristiku.
Nisam siguran da li neka druga preduzeća koja će u primeni ovog zakona dobiti odobrenja za eksploataciju mineralnih sirovina neće moći da svoje cene konstituišu, ponovo pominjem, po opšteprihvaćenim međunarodnim standardima. Verovatno da hoće.
I to je ta neravnopravnost na koju ukazujem i mislim da će se ona odnositi na štetu naših najvećih proizvođača i naših najvećih privrednih društava koja će koristiti mineralne sirovine.
Drugo što bih u tom smislu želeo da kažem jeste činjenica da je u ovoj raspodeli naknada predloženo da to bude odnos 60:40%.
Mi smo danas imali Odbor za industriju na kome smo razgovarali i mislim da amandman koji je podnet na ovaj deo izmena i dopuna, da taj odnos bude 50:50, ima smisla; kada bude rasprava o amandmanima verovatno ćemo nešto više o tome reći.
Zašto ima smisla? Svedoci smo da se ipak najveći problemi po sredinu javljaju baš u onim opštinama i područjima na kojima se vrši neposredna eksploatacija mineralnih sirovina i mislim da je dosta realno da se u najmanju ruku 50% od naknade koja je definisana ostavlja u toj sredini koja se tim sredstvima može planirati neke svoje druge pravce razvoja ili nešto drugo. U svakom slučaju, na ovaj način se lokalna samouprava stavlja pred jedan viši nivo odgovornosti da raspolaže sa tim sredstvima prema svojim planovima i programima.
Ne bih sada da kažem da je zakon koji više neće važiti, a koji se tiče tih naknada koja su ova preduzeća davala, to je taj zakon o korišćenju dobara ili kako se već zove, bio dosta neuređen i da smo tu imali veliko šarenilo u izdvajanju tih sredstava, a naročito u njihovim namenama.
Ovo ocenjujem kao pozitivnu izmenu, za koju mislim da je treba podržati da bude u ovom odnosu 50:50%.
Želim da kažem samo par reči o zadnjem stavu koji stoji u ovom članu, a koji upućuje na način raspodele ovih sredstava. Moram da kažem da mi u velikoj meri nije jasno na šta se misli, voleo bih da ministar, ako bude našao za shodno, to malo pojasni. Piše sledeće: "Način plaćanja naknade iz ovog člana bliže određuje ministar sporazumno sa ministrom nadležnim za finansije."
Mislio sam da je kvalitet ovog člana upravo u tome što oblast plaćanja ove naknade uređuje na način da se primenom zakona kroz jedan automatizam rešava ovo dosta krupno pitanje. Upućivanje na dogovaranje ministara po mom mišljenju značajno umanjuje kvalitet samog zakona. Ako je stvar dogovora, onda se ostavlja mogućnost da se rešava od slučaja do slučaja, što mislim da nije dobro. Možda nisam na pravi način razumeo ovaj stav, ali u najmanju ruku nejasno zvuči i imam utisak da se ne uklapa u kvalitet samog člana.
Želeo bih samo da primetim još da po pitanju brisanja članova 14. i 15, koje je ministar maločas u svom izlaganju objasnio, takođe postoji jedna dilema. Naime, ti članovi su uređivali oblast odobravanja eksploatacije mineralnih sirovina. To se uređivalo na način da se raspisuju tenderi i da se prikupljaju ponude, a da one organizacije i preduzeća koja su imala pravo istraživanja pod jednakim uslovima učestvuju u takmičenju za dobijanje prava na eksploataciju, a ukoliko neko drugi dobije to pravo, onda oni imaju pravo i mogućnost da svoja sredstva traže nazad.
Nije ni to tako loše bilo uređeno, ali slažem se da to u ovim novonastalim uslovima može da predstavlja određeno usporavanje samog procesa.
Međutim, tu sad postoji jedan drugi splet okolnosti, za koji mislim da komplikuje ukupni posao. Naime, pravo na istraživanje je predmet regulisanja drugog zakona, a radi se o Zakonu o geološkim istraživanjima. Sada imamo situaciju koja gotovo može da bude i apsurdna.
Znači, jedan zakon uređuje pitanje istraživanja. Dođe organizacija, strana institucija koja uloži u istraživanje velika finansijska sredstva i dobije određene rezultate i traži pravo na eksploataciju, a odobrenje za eksploataciju se daje na bazi ovog Zakona o rudarstvu o kome danas razgovaramo.
Teoretski je moguće da Ministarstvo za rudarstvo i energetiku ili sa pozicije ovog zakona da čak i ne znamo da je neko dobio pravo na istraživanje, što u praksi verovatno nije slučaj, ali pričam čisto o formalnim pojavama, pa da nam se tek sutra to preduzeće ili ta institucija pojavljuje sa zahtevom za odobrenje za eksploataciju.
Moja preporuka ministru i Ministarstvu je da se o tome još malo razmisli. Mislim da ovaj Zakon o geološkim istraživanjima treba na neki način prisajediniti ovoj zakonskoj regulativi, da centralizujemo i da na jednom mestu imamo sve procedure i sve postupke koji se tiču ove oblasti i da se na jedinstven način prilazi tom problemu.
Neću sada da trošim puno vremena na to, ali po štampi smo videli, što je dobro i afirmativno, da smo prvu koncesiju na istraživanje i eksploataciju, posle 70 godina, već imali i da britansko-australijska firma "Rio Tinto", o kojoj se dosta već pisalo, u istraživanja ulaže preko 20 miliona evra i da se radi još o nekih 120 miliona evra koji treba da se investiraju u izgradnju rudnika i postrojenja za proizvodnju rafinisane borne kiseline u prahu i da je to investicija koja će sutra da otvori stotine radnih mesta.
Pojava je krajnje afirmativna, ali mislim da u formalnom odnosu ima prostora da se razmišlja da se ta zakonska regulativa približi jednom zakonu, s obzirom da se on odnosi na problem u celini.
Još jednom ponavljam da će poslanička grupa SPS, uz sve ove primedbe o kojima mislim da ima mesta za razgovor, podržati ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, počeću ovde gde je dr Žarko Obradović završio svoje izlaganje, a to je da poslanička grupa Socijalističke partije ocenjuje predloge ovih zakona kao kvalitetne i mi smo spremni da ih podržimo pri njihovom usvajanju.
Međutim, takođe bih počeo od jedne rečenice koju je ministar izneo u svom uvodnom izlaganju, a to je da ovi zakoni predstavljaju dobar pravni okvir i ambijentalni ili okvir ambijenta. Slažem se, bez razlike, da je ovaj pravni okvir dosta dobar, čak mislim i suštinski okvir dobar, ali što se tiče ambijente bio bih slobodan da u ovom svom izlaganju ukažem na nekoliko trenutaka za koje ocenjujem da nisu baš naročito pogodni za kvalifikovanje ambijenta kao dobrog.
Pre svega, hoću da kažem da suštinska strategija naučnoistraživačkog rada treba da bude njegova svrsishodnost, rad na projektima od nacionalnog značaja, koje država pokreće da bi obezbedila privredni i društveni razvoj, kao i naučno-tehnološku nezavisnost države. Više ću pokušati da govorim sa jedne specifične pozicije, odnosno sa pozicije one druge strane, a to je partnera naučno-istraživačkom radu, a to je zapravo privreda. Pokušaću više sa tog aspekta da gledam na ovaj problem.
U celini naučno-istraživački rad ocenjujemo kao fundamentalna, kao primenjena i kao razvojna istraživanja, a mislim da zalaganja treba usmeriti na što brži transfer znanja iz nauke u privredu. U tom smislu zakon suštinski dobar okvir daje i da se formiranje budućeg nacionalnog saveta može tretirati kao jedna ohrabrujuća institucija, koja bi se pobrinula oko ovoga o čemu sam sada rekao.
Takođe, SPS, i to je u njenom programskom opredeljenju, smatra važnim prioritetom, u cilju očuvanja i jačanja, ponavljam, tehnološke i naučne samostalnosti i nezavisnosti ukupne države, očuvanje i razvoj naučnoistraživačkog potencijala kroz različite forme transformacije naučnoistraživačkih institucija. Pri tome mislimo na institute koji su u državnom vlasništvu, mislimo na stvaranje mešovitog vlasništva instituta i takođe mislimo na stvaranje uslova za nesmetani prolaz privatnog kapitala.
Međutim, tu želim da jednu malu napomenu dam. Privatizacija instituta, govorim o institutima u državnom vlasništvu, mora da se obavlja na pažljiv način. To je jedan od elemenata ambijenta o kojem govorim. Ako bi pri toj privatizaciji odabrali ovaj neoliberalni koncept, koji je prethodna vlast afirmisala, onda bismo bili u velikom problemu.
Onda bi teoretski mogli da dođemo u situaciju da nam se privatni kapital ulaže u institute državne, kvalitetne institute, da ih srozava u svakom pogledu i da krajnji efekat bude njihovo zatvaranje, čime bi se konkurencija sklanjala i otvaralo tržište za prodor nekih drugih naučnoistraživačkih institucija, najverovatnije van naše države. U tom smislu mislim da Ministarstvo, posle usvajanja ovog zakona, mora da učini puno napora da stvori te uslove za implementaciju svega o čemu pričamo i što ćemo, nadam se, usvojiti.
Takođe, ocenjujemo da stalni zadatak treba da bude jačanje veza između fakulteta, instituta i privrede. To je suština na kojoj potenciram.
Treba potencirati mogućnost laboratorijskog eksperimentalnog rada, kako za studente, tako i nastavnike, saradnike, imajući u vidu da nuka bez struke teško da može, a još više važi obrnuto.
Mora se insistirati na obavezujućoj direktnoj strategiji između privrede i nauke. Kada kažem obavezujućoj, ne mislim da to obavezivanje treba da se ostvari nekim državno-administrativnim merama.
To niti je moguće, niti bi takav pristup bio zadovoljavajući, ali mislim da podsticajne mere ka naučnoistraživačkom radu mogu da stvore uslove da privreda, bez obzira na njen vlasnički status, oseti taj interes u saradnji sa naučnoistraživačkim institucijama i da ta saradnja prosto se na jedan spontani način, kao jedna interesna pojava, može ostvarivati.
U tom smislu hoću da kažem, a bilo je već govora, i čini mi se da o kome god problemu da govorimo, uvek nam su na prvom mestu mladi, i kako da stimulišemo mlade, i kako da sačuvamo da nam mladi ne napuštaju državu, ne napuštaju našu privredu, delatnosti.
Naravno da nikakav problem nije reći sad da mi smatramo da treba doneti povoljne uslove za stipendiranje dobrih đaka, dobrih studenata, naročito za stipendiranje i stvaranje povoljnih uslova za doktorske studije i za naučni rad.
Naravno da nije problem da mi kažemo ovde da smatramo da se treba pobrinuti da mladi naučnici i umetnici rešavaju svoja stambena pitanja, što je u ovoj državi danas jako veliki problem, ali sve to kada kažemo na to stavimo tačku a problem se ne rešava.
Navešću vam jedan primer iz privrede i kada navodim primere uglavnom se ograničavam na one segmente gde je država vlasnik, jer smatram da država treba prve implementacije svojih zakona da vrši baš tamo gde ona ima dominantni uticaj.
Kada smo usvajali budžet i u raspravi o budžetu razgovarali smo sa Ministarstvom finansija i tada smo im rekli da je situacija blokada ili zamrzavanje ličnih dohodaka u javnim preduzećima vrlo destimulativna baš u ovom smislu položaja mladih stručnjaka koji napuštaju javna preduzeća, odlaze u druge firme.
Govorim o mladim ljudima koji su ostvarili između pet do deset godina staža, koji dobro govore strani jezik, koji vladaju informatičkim tehnologijama i koji rade za platu koja je krajnje nedovoljna za stvaranje i lične, a kamoli profesionalne karijere.
Problem je što taj kadar nije spreman da se glasno oglašava. Taj kadar ne štrajkuje. Nama je rečeno iz ministarstva da je njima dovoljan pokazatelj to što nema štrajkova.
Taj kadar ne štrajkuje, on odlazi, traži druge firme, druge firme traže njih, radi se o kvalitetnom, školovanom, spremnom kadru za nastavak profesionalne karijere i nikakav problem nije da nađu bolje angažovanje, i to se upravo i dešava i to je nešto što vam govorim iz prve ruke.
Prema tome, tu Vlada mora da učini mnogo više, jer izgovor da držanjem plata pod kontrolom regulišemo makro-ekonomsku stabilnost, verovatno da to jeste tako, ali verovatno je i tako da ćemo postići makro-ekonomsku stabilnost, ali nećemo imati mlade kadrove. Treba staviti na vagu jedno, staviti drugo, pa da vidimo šta je dugoročni interes zemlje i ono oko čega treba više da se brinemo.
Oko ovih nekoliko programskih opredeljenja naše partije koje sam sada izneo, a koji se u dobroj meri poklapaju sa ovim zakonskim okvirom o kojem govorim, hoću da kažem da mi očekujemo u smislu sprovođenja puno od buduće strategije koja treba da se donese. Ne očekujem da zakon može rešiti ova pitanja o kojima govorim. On stvara okvire, strategija je ta koja treba malo da nam približi šta mi to želimo u prvoj godini, a šta u petoj ili u desetoj godini njene primene.
Tu moram da podvučem nešto što je takođe ovde rečeno. Mi imamo jedno iskustvo sa donošenjem jedne takođe važne strategije. To je bila strategija energetskog razvoja do 2015. godine, koja je pred ovaj parlament došla u alternativnom obliku, varijanta A i varijanta B. Zašto? Zato što mi još uvek nemamo generalnu strategiju privredno-ekonomskog razvoja, a na tu strategiju moraju da se naslone i sve ostale, pa i ova za koju vidim, bez rezerve ocenjujemo, da je jedna od najvažnijih koja za ovo društvo može da se donese.
Čini mi se da sam u zakonu video da je godinu dana rok za donošenje te strategije, ne znam da li da apelujemo odavde na Vladu ili na koga da se ta generalna strategija razvoja ove države konačno donese i da se svi separati, pa i ovako važni o kojima danas govorimo, mogu nasloniti na nju i mislim da bi to dalo dodatni kvalitet svakom zakonu o kome govorimo.
Ovaj deo da zaključim time da još jednom kažem da ocenjujem da je Predlog zakona dobar, međutim da je neophodno da država svojom stalnom aktivnom politikom podržava kontinuirani razvoj i implementaciju ovog zakona u domenu naučnoistraživačke delatnosti.
Kada govorimo o ambijentu želim da kažem još nešto i da potkrepim jednim primerom koji je možda relativno sitan, ali mislim da je slikovit. Znamo da je naš segment naučnoistraživačkog posla prošao kroz teške periode.
Period sankcije, ekonomske blokade, prekid transfera tehnologija, informacija, imali smo jednu izolovanu situaciju u kojoj su svi segmenti društva imali problema, možda najviše ovaj o kome danas govorimo.
Međutim, u tom periodu treba reći da su naše naučne istraživačke institucije u velikoj meri pomogle domaćoj privredi da prevaziđe neke svoje probleme koji su inicirani ovim o čemu sam rekao. Ponovo ću to govoriti na primeru jednog državnog sistema, to je energetika, to je elektroprivreda, i ma koliko svima možda bilo neugodno da pričamo o tome, ipak ću vas podsetiti na dva momenta.
Prvi momenat, da je taj sistem radio neprestano tokom perioda od 1990. do 2000. godine, uz sve teškoće i probleme koje je imao. Podsetiću vas da zbog nemogućnosti transfera inostranih tehnologija, a to je sistem koji koristi inostrane tehnologije i inostranu opremu, mi smo bili prinuđeni da se povežemo sa našom "domaćom pameti", odnosno sa naučnoistraživačkim institucijama ovde u zemlji.
Pošteno je reći da su te institucije u velikoj meri nadomestile ono što nam je nedostajalo od izvornih tehnoloških centara, odnosno od isporučilaca opreme, koji su zbog uvedenih sankcija bili sprečeni da vrlo često i komuniciraju sa nama.
Drugi karakterističan primer, verovatno se svi sećate da su prilikom eksperimentalnih NATO akcija na naše sisteme bačene one čuvene bombe sa visokoprovodnim vlaknima i verovatno se sećate da su američki energetski stručnjaci procenili da će ova zemlja biti oko tri meseca u mraku, jer to je neki period u kome su cenili da smo u mogućnosti da otklonimo posledice takvih dejstava. Za noć smo, sa odgovarajućim institutima, utvrdili o kojoj se materiji radi, kakve su karakteristike vlakana koja su bačena kao paučina po našim postrojenjima i definisali smo načine njihovog otklanjanja.
Umesto tri meseca, koliko je bilo predviđeno, to smo otklonili u prvom putu za tri dana, a u sledećim do sedam dana je trajalo vraćanje na početno stanje. Ne bi trebalo to smetnuti sa uma da smo u jednoj prinudnoj situaciji, daleko bilo da prizivam to vreme, daleko bilo da ga ovde afirmišem kao bog zna kako kvalitetno, ne ponovilo se, međutim, ne treba smetnuti sa uma da je domaća naučnoistraživačka delatnost tada takođe prisilno pokazala vanredne rezultate u otklanjanju onoga što nam je bilo tada nametnuto.
Da li je danas tako i ako nije danas tako zašto nije tako. Ponovo vraćam na priču o ambijentu. Mi danas imamo jednu pomalo iracionalnu situaciju. U ovih pet godina u državu, odnosno u njene sisteme ušla je, za moje shvatanje, izuzetno velika količina finansijskih sredstava. To je sigurno preko milijardu evra.
Valjalo bi pregledati dokumentaciju pa videti koliko je od tih stotina miliona ili preko milijardu evra plasirano u naše naučnoistraživačke institucije, a koliko sredstava je vraćeno tamo odakle su zapravo i došla.
Mi danas imamo problem vrlo često da angažujemo domaće institucije, institute i fakultete. Dominantno je ponekad mišljenje da sve to treba kupiti vani i šta ima mi da se bavimo istraživanjem kada je sve otprilike istraženo što je moglo, a uostalom tu su Amerikanci koji to istražuju jako lepo, pa pitaćemo njih i onda bi naše institucije mogli i da zatvorimo. Da li se to zove uvoznički lobi ili nekako drugačije, nije predmet o tome danas da pričamo. Neko je rekao da je to nekritični odnos prema nauci. Mislim da je malo reći - nekritični odnos.
Drugo, kada govorimo o ambijentu, bilo bi dobro zaviriti u arhive Uprave za javne nabavke, pa videti koliko tamo ima zahteva i koliko je zahteva odobreno da se poslovi iz domena nauke i istraživanja, govorim o studijama, projektima, koliko je dobijeno dozvola da se vrši direktno ugovaranje sa stranim partnerima. Znači, koliko je stvoreno situacija da naše domaće naučne institucije nisu u stanju čak ni da uđu u takmičenje jednog otvorenog tipa, kako zapravo nalaže Zakon o javnim nabavkama.
Na par sitnih primera pokušao sam da kažem da taj ambijent nije baš tako sjajan. Znam da ministar za nauku nije ni moćan, niti je ideja da on sve ovo rešava. Prosto mislim da sa aspekta cele vlade o ovim pitanjima mora malo da se razmisli. Objektivno, mi danas imamo naučne institucije koje su spremne za velike projekte. Ovde sam čuo i suprotna mišljenja, koja možda imaju malo osnova, ali mislim da još uvek imamo potencijale.
Govorim o energetici, velike napore smo morali da uložimo da Institut "Mihajlo Pupin", koji ima izuzetno razrađenu tehnologiju, odnosno razrađen sistem uvođenja digitalnih tehnologija na sistemima upravljanja energetskih postrojenja, koja su potpuno suprotstavljena "Simensovim", da ne ređam i ne reklamiram kompanije, imali smo velike probleme da dovedemo situaciju do toga da "Pupin" to može da instalira i ugrađuje na naša postrojenja. Verovatno ne treba ni napomenuti da je njegov posao više nego duplo jevtiniji, nego isti takav koji nam je radila neka inostrana kompanija. Efekti su se pokazali. Ne čujem dobro, ne ulazim u motive, pokušavam da definišem samo pojavu.
U tom smislu, gospodine ministre, morali bi se uložiti dodatni napori za implementaciju. Potpuno se slažem sa prethodnikom koji je rekao da je najvažniji posao implementacija ovog zakona. On je zaista dobar, zaista nudi sjajan okvir, ali ta implementacija se mora pažljivije sprovoditi sa svih aspekata, kadrovske politike, sa aspekta poštovanja normativa i dokumenata koje sama država donosi itd.
Još nekoliko reči oko inovacione delatnosti. Nema potrebe, mislim da je ministar u uvodnom izlaganju sasvim korektno objasnio o čemu se radi, jasno nam je da je to prvi put da se zakonom uređuje ovako važna oblast.
Jasno nam je da ova delatnost, zajedno sa naučnoistraživačkom delatnošću, predstavlja pokretačku snagu u ukupnom tehnološkom razvoju svake države, pa i naše, i da je to osnovni uslov za održavanje koraka u toj tehnološkoj trci.
Međutim, ono što je i tu dominantno važno je stvaranje uslova za implementaciju tog zakona. Mislim i verovatno ćemo se složiti da je kod nas uvek postojao raskorak između nauke i inovacionog stvaralaštva, sa jedne strane, i potreba privrede i reagovanja privrede na to, sa druge strane.
Razlozi za to se mogu naći i u sistemskim razlozima. Vidimo, prvi put donosimo ovakav zakon, do sada ga nismo imali. Ja sam optimista da će taj zakon doprineti poboljšanju ovakvog stanja. Međutim, postoje i neki drugi elementi.
Uzeću još minut da kažem primer: 15 godina, ili 20 ili 25 godina, nije važno, opet se vraćam na domen energetike i opet se vraćam na državni sektor, imamo izuzetno razvijen inovatorski ili inovacioni, kako god hoćemo da ga nazovemo, proces u tom sektoru, gde smo ostvarili izuzetno zapažene rezultate.
Tu se slažem sa prethodnikom koji je rekao da to nisu rezultati naučnih institucija nego zaposlenih tamo, ali to ne umanjuje njihov značaj. Ljudi su zbog toga dobijali priznanja na međunarodnim skupovima inovatorstva. Ljudi su u tadašnjem Saveznom zavodu za patente zaštićivali svoja tehnička rešenja i pretvarali ih u intelektualnu svojinu, i na bazi normativnih akata ostvarivali su neka prava na naknadu, koja su simbolična u odnosu na ukupne uštede.
Šta se dogodilo? Vraćam se na ambijent. Dogodilo se da se posle 2001. ili posle 2000. godine, kada su, ne znam koliko je to puta ovde rečeno, principom kriznih štabova dovedeni, tamo dovedeni dominantno iz Demokratske stranke, ne direktori fabrika i postrojenja, nego politički komesari. Znate šta se desilo? Desilo se to da je rečeno - ne, više se neće davati dinar za inovacije i inovatore, jer je to relikt bivšeg vremena. To je relikt starog režima, mi smo novo društvo, mi smo novi ljudi, mi se time baviti nećemo.
Gospodine ministre, takva situacija je i dan-danas. Nemam ništa protiv što se kadrovska slika održava na tom nivou i što, u krajnjem slučaju, vi kao čovek koji vodite jedan vanredno važan resor u ovoj vladi, možda ne uviđate koliki je to problem u ovom ambijentu o kom govorimo, ali pretpostavljam da će se u implementaciji ovih zakona i o tome povesti malo računa.
Opominju me da moram da završim, jer ističe mi vreme. Na kraju ću samo reći da ono što smo na početku rekli, da je ovo delatnost koja vrlo utiče na tehnološku i tehničku nezavisnost i samostalnost zemlje, pre nego što se bilo ko nasmeje toj tezi, vraćam se na nešto što je prethodnica, gospođa iz G17 plus rekla, države i razvijene, a sve više i nerazvijene države, izdvajaju do 3% društvenog proizvoda za ovu oblast, pa verovatno i oni ocenjuju da je to tako.
Na kraju, želim da kažem da će naša poslanička grupa podržati usvajanje ovih zakona uz, još jednom da kažem, da u budućoj implementaciji treba učiniti značajan napor da se ovi zakoni primene.

Poštovani potpredsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege, u ovom drugom delu svog obraćanja, praktično, nastaviću tamo gde sam juče prekinuo.
Reći ću samo, podsećanja radi, da je jedan od osnovnih principa Elektroprivrede Srbije, o kojoj ću uglavnom govoriti, a i jedan od osnovnih principa programa i politike SPS-a, da se razvojnom politikom obezbede uslovi da energetski potencijali u Srbiji mogu da proizvedu električnu energiju koja je potrebna za podmirivanje potreba kako privrede tako i građana i da se, u tom smislu, obezbede mogućnosti za izvoz električne energije u periodima kada je to za sistem zgodno.
Rekao sam i podsetiću da u razvojnim ciljevima Elektroprivrede Srbije ta konstatacija stoji, iz razloga što mi na današnji datum, praktično, u sadašnjem vremenu imamo izraženi deficit električne energije koji preti. Sada nemam vremena da idem u detalje, ali ako bismo govorili o zamenskim kapacitetima, o skoroj potrebi za prestankom rada pojedinih blokova i agregata, onda bismo u nepovoljnim uslovima privredno-ekonomskog razvoja imali situaciju da nam preti opasnost da pređemo na potrebu sistematskog uvoza električne energije.
Uvažavajući ono što je ministar rekao pred kraj jučerašnjeg zasedanja i činjenicu da se ova strategija ne bavi pojedinačnim pitanjima očekujem da se na ovu temu dužna pažnja obrati u dokumentima koji će biti naknadno doneti kao prateći dokumenti ove strategije, pre svega mislim na program sprovođenja strategije o kojoj danas pričamo, i nadam se da će ona biti, u tom smislu, tretirana na ovakav način.
Drugo, stav koji naša poslanička grupa zastupa je da program restrukturiranja u energetskom sektoru, koji je u toku, treba da se sprovodi uz poštovanje socijalnih programa i kolektivnih ugovora, u saradnji sa sindikatima energetike i, takođe, da energetske kompanije u budućem restrukturiranju ostanu kompanije u državnom vlasništvu.
Podsetiću da smo pre nekih osam meseci, kada smo ovde usvajali Zakon o energetici, ta tri pitanja takođe izrazili kao glavna i da smo tada od ministra dobili uveravanje da će se, bez obzira što se ona neće implementirati u Zakon, na tim principima zasnivati politika energetskog sektora i politika Ministarstva energetike i u ovom periodu imam utisak da to i ide u tom pravcu.
Zbog čega sad to pominjem? Podsetiću na ta tri principa. Tada smo rekli da je potrebno da se proizvodnja uglja unese u Zakon i tretira kao energetska delatnost. Rekli smo da se Zakonom precizira da će se principi restrukturiranja sprovoditi po vertikalnom ustrojstvu. Tada smo rekli da očekujemo da se u vlasničkim odnosima energetski sektor tretira kao državno preduzeće, odnosno u državnom vlasništvu.
Što se tiče onoga što smo do sada videli na planu restrukturiranja, koje je svakako strateški značaj ovog momenta, i pošto je o tome danas dosta bilo govora i izražene su određene kritike o ovom procesu, treba napomenuti da je ovo proces koji je počeo, koji se sprovodi, da je ovog momenta taj proces obuhvatio prostor elektroprivrede u jednom dosta širokom obimu i da se on, ponavljam, sprovodi na principima koje sam pomenuo.
Nemam ni vremena, ni želje, ni volje da analiziram da taj proces bezmalo tri i po godine nije započet čak ni u ideji. Zašto je to tako, moglo bi da se kaže, ali zato začuđujuće zvuči da se sada kritikuje početak tog procesa kao spor. To je zaslužilo određeno objašenje, ali nekom drugom prilikom.
Ponoviću stav poslaničke grupe SPS o ovom pitanju; on je dosta poznat – zalažemo se za princip restrukturiranja uz poštovanje izraženog socijalnog programa i, ponavljam, u tome podržavamo stavove sindikata EPS-a, i zalažemo se za vertikalno ustrojstvo firme u državnom vlasništvu. To sam ponovio, mislim, već treći ili četvrti put.
Zašto osećam potrebu da to kažem? Bez obzira što nas je ministar u svom obraćanju uverio da se na tim principima nastavlja energetska politika, svedoci smo da u poslednje vreme postoje određeni tonovi koji nisu baš u skladu sa ovim principima i da ti tonovi dolaze upravo iz Vlade Republike Srbije. Ocenjujem da to nije dobro za energetski sektor.
Da ne ulazim u detalje, mislim na određene tonove koji se plasiraju od strane Ministarstva finansija, a koji u polednje vreme dobijaju odjek i u nekim stavovima potpredsednika Vlade. Naime, u obraćanju medijima čujemo od strane potpredsednika Vlade Republike Srbije da se dogodine mora ići u privatizaciju energetskog sektora.
To je nešto novo, nešto što do sada nije bila politika Vlade ili, u najmanju ruku, nije bila politika Ministarstva rudarstva i energetike. Ovom prilikom izražavam, u ime svoje poslaničke grupe, bojazan da neki procesi u ovom pravcu neće dovesti do toga, a nisam u poziciji da to tvrdim i kažem da izražavam sumnju da takvi procesi mogu da dovedu do određenih poremećaja u energetskom sektoru. To pokušavam da objasnim na sledeći način.
Krajem prošle godine, negde u novembru, EPS je donela plan poslovanja za 2005. godinu. On je uredno usvojen na organima upravljanja EPS-a i predat je Vladi, a od strane Vlade potvrđen je početkom aprila. Ne moram ovde nikoga da ubeđujem šta znači za jedan takav sistem kao što je EPS kada vi tri meseca u početku godine, kada je najveća potreba za koncentracijom finansijskih davanja, jer se tada vrše pripreme za remonte i revitalizacije, držite program njegovog poslovanja, iz bilo kojih razloga, i ne dajete mu mogućnost da ono što je planirao i sprovodi.
Evidento je da su razlozi zašto je do ovoga došlo bila osporavanja, od strane Ministarstva finansija, određenih elemenata poslovne politike, a oni i dalje traju. Osporavaju se principi EPS-a ovog momenta. Neću ovde da citiram, mislim da je uvredljivo ovakvu srpsku nacionalnu kompaniju nazivati – grobar srpske privrede, jama bez dna, dinosaurus koji neće da se menja itd.
Podsećam da se radi o složenom tehničko-tehnološkom i ekonomsko-finansijskom sistemu, koji predstavlja okosnicu privrednih, da ne kažem i društvnih zbivanja u Republici Srbiji; da ne pominjem da je to kompanija koja je na svojim plećima održala i sankcije, i bombardovanje i eksperimentisanja Vlade u periodu od 2001. do 2004. godine. Ovog momenta se približava određenim parametrima koji mogu da je učine jednom kompanijom i u odnosu i na evropska merila.
Želim da kažem sledeće: postoji bojazan, jer su određeni scenariji prepoznatljivi, a u to ne želim da verujem, da se ovde radi o politici namernog slabljenja jednog moćnog sistema i namernog dovođenja jedne ovakve komapnije u poziciju da ona maksimalno pojeftini.
Ne želim da verujem da su to mere koje žele da spreče da EPS postane profitabilna kompanija koja će sutra moći da izađe na tržište koje smo definisali donetim zakonom i o kome naširoko pričamo.
Želim da verujem da to sa tim nema veze i u tom smislu izbegavam da dajem direktne ocene da li je to tako ili nije. Određeni scenariji na nekim drugim primerima ukazuju da je to moguće.
Zamolio bih ministra, ako ne da nam posle ove rasprave pojasni malo ova pitanja, a ono bar da u narednim aktivnostima pokušamo da postavimo pitanje energetike na svoje mesto. Voleo bih da čujem od ministra da li je ovo što govorimo tako i da li je moguće da duh politike koju je gospođa Kori Udovički propagirala u zemlji Srbiji kada je u pitanju EPS, za koji smo mislili da je poražen, i dalje vija po EPS-u?
Ocenjujem, na kraju, da strategiju, uz sve nedostatke koje smo izrazili, uvažavamo kao neophodnost, kao dokument potreban EPS-u, NIS-u, generalno energetici.
U tom smislu, uz pojašnjenja koja je ministar dao i koja uvažavamo i uz preporuke da se u budućim dokumentima određene stvari konkretnije definišu, mislim da ovakav dokument može da se podrži. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u današnjoj objedinjenoj raspravi, po mom mišljenju, najvažnije mesto i po važnosti i po kompleksnosti zauzima ovaj predlog o utvrđivanju strategije energetskog razvoja Srbije do 2015. godine.
Pri tom ne negiram važnost ni druga dva pitanja, odnosno Predloga zakona o prestanku važenja Zakona o elektroprivredi, kao i Predloga sastava Saveta Agencije za energetiku. Naročito mislim da su to važna pitanja sa pozicije stvaranja preduslova i pretpostavki za funkcionisanje budućeg sektora energetike, a i za sprovođenje strategije o kojoj danas razgovaramo. Moram da priznam da je uvodno izlaganje ministra unekoliko otupilo jedan deo mog planiranog izlaganja, ali pokušaću nešto da kažem.
Poslanička grupa SPS uvažava potrebu za postojanjem jednog ovakvog dokumenta, govorim o strategiji, naročito sa aspekta kako regulisanja unutrašnjeg pitanja energetike, tako i pozicije pred međunarodnim faktorima, koji su nam, kada je ovaj sektor u pitanju, i dalje potrebni i po pitanju ulaganja u rekonstrukcije i revitalizacije, a i po pitanju investiranja, tako preko potrebnog, u sektor energetike.
Razmatrajući dostavljeni predlog, pokušao bih da obratim pažnju na tri pitanja za koja mi se čini da su važna. Prvo je ambijent u kome se ova strategija donosi. Drugo su prioritetni programi strategije. Treće su neka statusna pitanja energetike, za koja mislim da imaju veće mesto u Predlogu strategije.
Na početku Predloga, već na prvoj strani, u uvodu, citiraću: "Osnovna premisa pri izboru ciljeva, utvrđivanju prioriteta i odgovarajućih instrumenata zasnovana je na političkom opredeljenju zemlje za racionalno usklađivanje razvoja celine energetike sa privredno-ekonomskim razvojem zemlje i njenom uključivanju u evropske integracije."
Dosta jasna rečenica, dosta logična i teško da joj se može šta zameriti. Potpuno je jasno, da bi se jedna strategija ovako važne oblasti donela, potrebno je da se nasloni i da kao bazu uzme strategiju ukupnog privredno-ekonomskog razvoja zemlje.
Međutim, već u narednim stranicama strategije mi se upoznajemo sa činjenicom, a to je i ministar rekao u uvodnom izlaganju, da u Srbiji ne postoji strategija privredno-ekonomskog razvoja i da su autori strategije razvoja energetike, zapravo, ulazne podatke i bazne dokumente donosili na bazi pretpostavke određenih makroekonomskih dešavanja u Srbiji, za koje su ocenili da će biti zastupljene u periodu na koji se ova strategija odnosi.
Druga nepoznanica koju želim da istaknem je trenutno prelazni status Kosova i Metohije, za koji je jasno da predstavlja generalno problem za čitavu politiku, privredu i ekonomiju i ukupno problem za zemlju.
Kada se lociramo na energetiku, podsećam vas, na teritoriji Kosova i Metohije nalaze resursi lignita u iznosu preko 70% ukupnih rezervi Srbije, tako da je potpuno jasno sa tog aspekta, a znajući da je dominantna proizvodnja električne energije u našoj Republici iz termo-sektora, onda nam je jasno koliko ta nepoznanica ometa jednu jasniju i precizniju strategiju.
Zbog toga, strategija je rađena u jednom alternativnom obliku i ona tretira dve ravnopravne mogućnosti budućeg privredno-ekonomskog razvoja, a to je dinamičan i usporeni ekonomski razvoj. U ovakvim uslovima strategija, koja nam je data na razmatranje, objektivno i nije mogla biti preciznija i bolja, jer je ona predložena na bazi uvažavanja tekućih i očekivanih privredno-ekonomskih okolnosti, i to bez delova sektora lociranih na teritoriji Kosova i Metohije.
Takođe smo svedoci nepostojanja jedne jasne državne politike prema ovom sektoru, i kada kažem državne politike, izuzimam Ministarstvo za rudarstvo i energetiku. Ako smo konstatovali da pravimo strategije posebnih delatnosti u uslovima nepostojanja državne strategije, onda prosto moramo da otvorimo jedno pitanje, ma koliko želeli da ovu stručnu oblast poštedimo od politizacije, a to pitanje mora da se postavi: šta su naše vlade, šta je naša vlada u periodu od 2001. do 2004. godine radila, ako ovako fundamentalna dokumenta nisu donošena.
Neću da skrećem priču na druge teme, možda smo deo odgovora na to pitanje i čuli sinoć u nekim medijima, gde smo jasno mogli da shvatimo čime se ta vlada bavila. Ne želim da otvaram to pitanje.
Postavlja se pitanje, kako se u odsustvu privredno-ekonomske strategije i industrijskog razvoja uopšte može doneti strategija u ovoj državi, kada znamo da je to jedna bazna platforma za sva ostala pitanja. Usput rečeno, upravo zbog toga čudi i iznenađuje prilična hrabrost pripadnika te bivše vlade, koji danas autoritativno izlaze ovde i kritikuju procese u energetici, kritikuju po njima spore procese restrukturiranja, a iz svega sledi da za vreme svog mandata ništa na ovom delu nisu radili, osim što su energetiku opteretili brojnim aferama.
Drugo pitanje koje se odnosi na prioritetne programe strategije želim malo da približim osnovnom materijalu. Analizirajući strategiju konstatujemo da se tek u petom prioritetu pominje gradnja novih energetskih infrastruktura i novih elektroenergetskih i toplotnih izvora, kao i kapitalno-intenzivne energetske infrastrukture.
Dalje, u tekstu i u osnovnim premisama jasno je da je i taj peti prioritet uslovan i da zavisi od ove dinamike koju sam malopre pominjao. I jedno i drugo možemo da pretpostavimo kao alternativnu mogućnost.
S druge strane, svedoci smo da se na 40 kilometara od Beograda nalazi jedna investicija u toku, a to je Termoelektrana "Kolubara B", instalisanog kapaciteta dva puta 350 megavata, u koju je, da vas podsetim, do sada uloženo oko 40% investicione vrednosti. Da vas podsetim da se ovih dana vode razgovori na temu eventualnih nastavaka gradnje ovog termoenergetskog kapaciteta.
S te strane mislim da je to investicija koja je zaslužila mesto u ovoj strategiji u smislu da se opredelimo prema tome. Da li država Srbija smatra da ova investicija u toku ide u pravcu završetka ili u nekim alternativnim situacijama ima neka druga ideja.
Takođe, da ne ulazim u detalje, već par godina se rade studije o mogućnosti izgradnje jednog 800-megavatnog bloka na lokaciji Termoelektrane "Nikola Tesla" B, a govorim samo o kapitalnim investicijama, pa je moja primedba da ove značajne stavke nisu tretirane u ovoj strategije kao izvesnije mogućnosti od onih kako su tretirane. Za momenat samo da se zadržimo na ovoj konstataciji, pa ako mi dozvolite....

Još samo minut da završim misao. Drugih 10 sada neću da koristim, ostaviću za kasnije.

Bitno je da kažem samo, gledajući dokument Elektroprivrede Srbije koji se zove - Razvojni ciljevi za period do 2006. godine, stoji da je jedan od osnovnih razvojnih ciljeva smanjivanje deficita električne energije od sredine ove decenije, kako bi Elektroprivreda  bila u stanju da potrošače, kako privredu, tako i domaćinstva, uredno, blagovremeno i efikasno snabdeva električnom energijom, bez sistematskog uvoza.
Mislim da se radi o strateški važnoj definiciji. Kako bi se taj strateški cilj ostvario, potrebni su i osnovni pravci razvoja, a oni se odnose, nemam vremena da idem u detalje, na završetak proizvodnih kapaciteta koji su u toku i početak novih, i odnose se na zamenu kopova lignita kojima su iscrpljene rezerve.
Ovog momenta je u EPS-u već poznato da imamo deficit u proizvodnji električne energije i da nam, ako ne krenemo u investiranje energetskih izvora, preti ozbiljan deficit, koji nas može dovesti u situaciju sistematskog uvoza električne energije.
Samo ću vas podsetiti i reći, politika i program SPS po ovim pitanjima su dosta jasni.
Prvo je da se razvojnom politikom obezbede uslovi da energetski potencijali proizvode dovoljnu količinu električne energije za potrebe privrede i građana, a u određenim periodima da se stvore mogućnosti izvoza.
Drugo, da se program restrukturiranja energetike, čiji početak je već u toku, sprovodi uz poštovanje socijalnih programa i kolektivnih ugovora, i u tom smislu podržavamo nastojanja sindikata radnika Elektroprivrede.
Treće, da energetske kompanije moraju ostati u državnom vlasništvu i da se stoga Vlada i Ministarstvo odupru nekim očiglednim nastojanjima da se kroz ekonomsko slabljenje ovih moćnih kompanija one dovedu u situaciju krize, u situaciju da ne mogu da postanu profitabilne i da se kao takve u kratkom vremenu ponude za rasprodaju.
Zadržaću pravo da treće pitanje nastavim u drugom periodu. Hvala.

Poštovane kolege narodni poslanici, vidite da je Odbor prihvatio amandman na član 197. Vrlo interesantno zašto Vlada nije prihvatila, obzirom da mislim da se radi o jednom tehničkom amandmanu.
Naime, član 197. tretira materiju povremenih i sezonskih poslova i kaže da poslodavac može za obavljanje privremenih i povremenih poslova da zaključi ugovor sa licem koje je član omladinske ili studentske zadruge i koje nije starije od 30 godina. SPS svojim amandmanom želi da ne osporava osnovni princip ovog člana, već da ga unapredi time što bi se u stavu 2. dodalo da za obavljanje privremenih i povremenih poslova u poljoprivredi i šumarstvu poslodavac može angažovati preko omladinske zadruge i nezaposleno lice starije od 30 godina.
Vlada je, odbijajući ovaj amandman, u svom obrazloženju rekla da se ovakvo angažovanje radne snage može vršiti posredstvom Nacionalne službe za zapošljavanje. U obrazloženju bi bilo dobro reći samo par stvari. Poljoprivreda i šumarstvo su karakteristične po tome što njihovu osobenost upravo predstavljaju ti poslovi koji su vezani za sezonske i povremene poslove, znači poslove takvog karaktera, a obzirom da znamo da se tu vrlo često radi o poslovima za koje je u kratkom vremenskom periodu potreban veliki broj ljudi, to su periodični poslovi berbe, žetve, pošumljavanja itd.
Vrlo često se radi o poslovima koji po svojim higijensko-tehničkim osobinama nisu baš atraktivni za mladu radnu snagu, a imajući u vidu da smo zadnjih godina dobili priličan broj nezaposlenih ljudi starijih od 30 godina, smatramo da bi ovakvim amandmanom rešili određene probleme.
Angažovanje ove radne snage preko Nacionalne službe za zapošljavanje ima određenih problema. U situacijama kada bi angažovali recimo par stotina ljudi za nekoliko dana, što nije čudno u sezonskim radovima, onda u tom periodu poslodavac mora sa svakim ponaosob da zaključuje ugovore o radu.
Morali bi da se prijavljuju i odjavljuju sa Fonda za penziono i socijalno osiguranje itd.
Amandman, koji smo predložili, ovo rešava na jedan dosta jednostavan i prihvatljiv način koji je i u dosadašnjoj praksi pokazao svoje kvalitete. Mislim da bi dosta logično bilo da Vlada prihvati ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, imajući  vidu da se o ovom zakonu već dugo priča, može se reći već godinama, i da su o njemu stvarana različita mišljenja i vršene određene izmene, onda nije ni čudo što se povodom ovog zakona javlja puno dilema, različitih mišljenja, a u određenom stepenu jedan broj argumentovanih drugačijih mišljenja.
Jednostavno, to do sada nije uređivano jedinstvenim zakonom, već su donošena pojedinačna zakonska akta koja su uređivala posebno delove ove oblasti. Takođe, prvi put imamo situaciju da se na jedan beskompromisan način naša zakonska regulativa usklađuje sa propisima Evropske unije kojima se uređuje unutrašnje tržište električne energije i prirodnog gasa. Naša poslanička grupa ocenjuje da je to pozitivna intencija i podržavamo taj deo zakona koji se odnosi na to usklađivanje.
Međutim, poslanička grupa SPS će svoj definitivni stav prema ovom zakonu doneti posle načelne rasprave i rasprave o amandmanima, s obzirom da smatramo da postoji jedan broj pitanja koji još nije dovoljno razjašnjen i neka pitanja na koja bismo želeli da dobijemo preciznije odgovore.
Koje su to glavne osobenosti koje karakterišu ovaj zakon? Decentralizacija prava i odgovornosti u planiranju i sprovođenju razvojnih programa, formiranje nezavisne regulatorne agencije, organizovanje tržišta električne energije sa ciljem uvođenja konkurencije, uvođenje kvalifikovanog kupca, operatora sistema i tako dalje.
Ono što očekujem od donošenja ovog zakona jeste nešto što se odnosi na strategiju razvoja energetskog sektora. Jasno je da zakon u tom delu donosi jedan okvir koji pretpostavlja donošenje ove strategije. Po tom pitanju postoje različita mišljenja, postoje mišljenja da je možda prvo trebalo doneti strategiju, bar globalno i načelno, pa na bazi nje eventualno donositi zakonska akta, a ministarstvo se opredelilo za drugu varijantu i o tome sada je deplasirano pričati.
Polazimo od činjenice da u prethodne tri i po godine Vlada Republike Srbije i mi kao država nismo imali nikakvu strategiju razvoja energetskog sektora. Ona je do te mere bila zapostavljena da su se sa vrlo kompetentnih nivoa po pitanju energetike čula mišljenja da nama strategija razvoja možda nije ni potrebna, s obzirom da se sasvim možemo, kao sistem i kao država, okrenuti uvozu energenata i na taj način rešavati buduće potrebe za energijom. Suvišno je reći da takav pristup i takav stav ne može doneti nikakve koristi.
Naravno, posledica toga je da u tom periodu nije pokrenut nijedan razvojni projekat kako u EPS-u, tako i u NIS-u i da ovog momenta mi nemamo u izgradnji elektroenergetski objekat.
Ono što je jako bitno, kada se govori o strategiji razvoja, jeste činjenica da već sada sa pretpostavljenim stopama ukupnog razvoja u Republici i sa pretpostavljenim potrebama za energijom koja bi pratila taj razvoj možemo da kažemo da imamo deficit u snazi od oko 1000 megavata, koji je posebno multipliciran činjenicom da se generalno i Evropa ne može pohvaliti perspektivnom energetskom situacijom, pa moramo razmišljati u tom pravcu.
Tome dodajem činjenicu da mi imamo jedan razvojni projekat koji je dosta star. Govorim o početku izgradnje TE "Kolubara B", dva puta 350 megavata, gde je do sada uloženo oko 400 miliona dolara, koja godinama stoji kao investicioni projekat, a da ne obrazlažem zašto, jer mislim da je svima poznato zbog čega je to tako.
Kao drugo, imamo jednu nespornu kvalitetnu lokaciju za izgradnju jednog bloka velike snage, govorim o lokaciji TENT-a B3 u Obrenovcu koji je opremljen više nego potrebnom infrastrukturom, gde postoje izrazite šanse za izgradnju jednog savremenog energetskog bloka.
U tom smislu apelujem na Ministarstvo da se ta strategija što pre pojavi pred Narodnom skupštinom i od nje očekujemo odgovore na ova pitanja i definisanje prioriteta o kojima sam govorio, ili nekih drugih koji se utvrde kao naši budući razlozi i razvojni programi.
Naravno, sve ovo važi, ako se zaustavi jedan narastajući rezon u proteklom periodu koji je ...
(Predsedavajući: Molim vas da omogućite narodnom poslaniku da govori.)
Ako se stopira jedan rezon koji je dominantno hteo da uvede takvu situaciju u naše razvojne investicione programe da se sredstvima koja su u prvom redu bila donatorska ovde dovode ne samo rezervni delovi, nego i radna snaga, iako su naša preduzeća vrlo specijalizovana i kvalifikovana za oblast energetike, a ja ću nabrojati samo neka. To su "Termoelektro", "Minel", "Sever-Goša", "MIN", da ne ređam dalje; praktično su ostajali bez poslova dok su relativno proste tehnološke operacije obavljale firme iz inostranstva. Neću sada da ulazim u opravdanost ili neopravdanost takvih aranžmana, ali mislim da se taj rezon polako u jednom razvojnom projektu mora ostavljati za nama.
Želeo bih da izdvojim četiri važna pitanja koja zakon tretira ili ne tretira i da o njima kažem samo po par reči. To je pitanje energetskih delatnosti i odmah ću reći zašto. U obrazloženju energetskih delatnosti nigde se ne pominje pitanje uglja.
Vrlo je interesantno, mislim da je juče neko to pomenuo, da jedna kapitalna energetska delatnost, koja ovog momenta u Elektroprivredi zapošljava blizu 20.000 radnika i godišnje isporuči TE preko 30 miliona tona uglja, jednostavno nije našla mesto u nabrajanju energetskih delatnosti.
Drugo pitanje je pitanje buduće organizacije energetskog sektora koje podrazumeva i način restrukturiranja. Znam da je o tome bilo govora, izazivalo je puno kontroverzi u proteklom periodu i znam da je bilo političkih grupacija koje su se zalagale za tzv. horizontalno restrukturiranje ili horizontalni način restrukturiranja, što bi predstavljalo jedna elektrana - jedno preduzeće.
To je metod koji nema utemeljenje ni u pozitivnim iskustvima drugih zemalja, ni u praksi koja nam je poznata i imam utisak da je sadašnje ministarstvo odustalo od te varijante. Mi kao poslanička grupa smatramo da je to nedovoljno potencirano u samom tekstu zakona, odnosno zakon se ne bavi tom činjenicom, već ostavlja Vladi da kasnije uredi ta pitanja.
Neću da budem ni maliciozan ni optimistički nastrojen, ali imali smo vlade u skoroj prošlosti koje su zastupale sasvim suprotan princip od ovoga koji zastupa današnja Vlada. Nadamo se da će ministarstvo okvir koji je postavljen ovim zakonom iskoristiti u ovom pravcu. Zašto mislimo da je vertikalni način i vertikalni princip organizovanja neophodan? Zašto mislimo da u prelaznim odredbama to prosto treba podvući, a ja se slažem da se, na neki način koji nije sasvim jasan, taj princip afirmiše, ali smatramo da ne bi bilo na štetu da to taksativno piše i meni nije jasno zašto se to izbegava.
Drugo što želim da kažem, to je stav naše poslaničke grupe prema ovim pitanja koja sam nabrojao. Stav poslaničke grupe SPS-a je vrlo jasan. Smatramo da se javna preduzeća mogu restrukturirati u pravcu vertikalno integrisanih modernih kompanija u državnom vlasništvu.
Te kompanije bi bile tržišno orijentisane na delatnost proizvodnje struje i uglja, prenosa i distribucije i sa razdvojenim i nezavisnim finansijskim računima. Ovako bi došlo do stvaranja tržišno orijentisanih kompanija i u tom slučaju proizvodni sektor, tj. proizvodnja bi obuhvatala termo i hidro potencijale u čijem sastavu bi bili i rudnici uglja. Distributivna preduzeća bi mogla da se svedu na jedan racionalan broj, da ne ulazim u detalje, a funkciju prenosa bi i dalje obavljalo jedno preduzeće. Tako jedinstvena kompanija bi imala obavezu da tarifnim kupcima obezbedi redovno, kontinuirano snabdevanje električnom energijom po konkurentnoj i kontrolisanoj ceni. Mislim da je to najprihvatljivije rešenje ovog momenta za državu i za građane, a i za zaposlene u sektoru energetike.
Tek u drugoj fazi, za koju čujem da su potrebne godine, mogli bismo da razgovaramo o izdvajanju funkcije prenosa u jedno nezavisno državno preduzeće, a tek nakon toga bismo mogli da govorimo o tome na koji način bi se pristupilo nekoj budućoj privatizaciji.
Želim da istaknem jedno pitanje koje se u medijima u poslednje vreme dosta eksploatiše kada se radi o restrukturiranju energetskog sektora, a to je pitanje viška zaposlenih. Imam utisak da naročito u domenu elektroprivrede ovo pitanje dobija malo senzacionalistička značenja bez potrebe.
Sigurno je da mi u elektroprivredi i u naftnoj industriji imamo višak zaposlenih, to bi bilo teško sporiti. Da li je u procesu restrukturiranja, u procesu stvaranja modernih energetskih kompanija, u procesu racionalizacije njihovog poslovanja, to pitanje broj jedan? Mislim, sasvim odgovorno, da to nije pitanje broj jedan. Pri tom ne mislim da ga ne treba rešavati, ali imam utisak da smo prvo počeli rešavanje sa te strane.
To smo počeli da rešavamo na način koji izaziva dodatne neracionalnosti. Sad u elektroprivredi imamo situaciju da se stvaraju nova preduzeća u koja se prebacuju radnici iz matičnih javnih preduzeća pod obrazloženjem smanjenja radne snage, a onda ti radnici iz drugog preduzeća obavljaju iste poslove, na istim radnim mestima, na isti način, isti ljudi, ali po većem trošku, jer se sada oni plaćaju kao radnici izvođači, odnosno kao spoljne usluge.
Imam utisak da se jedna forma zadovoljava na način koji prouzrokuje dodatne neracionalnosti. Stav poslaničke grupe SPS po ovom pitanju takođe je dosta precizan. Smatramo da broj zaposlenih i njegovo smanjenje treba da ima jedan postepen trend koji treba da bude paralelan sa restrukturiranjem svih ostalih elemenata u javnim preduzećima.
Nema se vremena ovde za podatke. Kada bismo sad ovde rekli koliko naše elektrane ili rudnici troše više energenata nego što je to po standardima utvrđeno, došli bismo do podataka da su ta finansijska sredstva značajno veća nego što su to troškovi zaposlenih. Prosto imam utisak da smo se na jedan pomodan način prvo dotakli ovog pitanja za koje smatram da može da ima i neke druge posledice, a ne samo tehnološke ili finansijsko-ekonomske.
Naša poslanička grupa smatra da ovo treba rešavati kroz saradnju sa sindikatom, i to kroz jedan partnerski odnos sa sindikatom, i na svaki način izbeći da buduće restrukturiranje energetskog sektora stvara socijalne slučajeve u onom delu poslovanja tih preduzeća i onim delatnostima koje su i u najtežim vremenima i u najtežim uslovima intenzivno radile i proizvodile.
Mislim da je sasvim prirodno da se ova politika restrukturiranja usaglasi sa sindikatom, jer bi predloženi model imao za posledicu najmanje otpuštenih radnika, a da ne kažem da bi to kao krajnji efekat uticalo i na cenu električne energije.
Na kraju, dozvolite mi da kažem nekoliko reči o rešenjima u oblasti tržišta električne energije. Dosta je o tome rečeno i ne možemo sigurno sa ove govornice reći da nema potrebe za izmenama i da nema potrebe da se usvoje neka zakonska rešenja koje ovaj predlog zakona daje. Želim samo da prokomentarišem jednu reč koja se sa ove govornice u poslednja dva dana čula mnogo puta, a to je stvar monopola. Svakako da ovaj zakon to pitanje rešava na jedan kvalitetan način i sa tim se potpuno slažem.
Ali, pri sprovođenju i pri donošenju drugih akata koja će restrukturirati naše energetske subjekte na bazi okvira koji stvara ovaj zakon, moramo da se pitamo - koji su to monopol imala naša javna preduzeća u domenu proizvodnje električne energije kada im je drugi određivao cenu? Nikad ta preduzeća nisu odredila cenu električne energije. Ta preduzeća su proizvodila i isporučivala struju po cenama koje su bile pet ili više puta niže nego što su cene na tržištu ili cene u najbližem okruženju. Kakav je to onda monopol, kad ta preduzeća isporučuju energiju kupcima koji tu energiju plaćaju sa procentom od 70%; onih 30% ne plaćaju, a i dalje je koriste.
U tom smislu moramo biti oprezni prema toj klasifikaciji monopolskih delatnosti. I, kakav je monopol preduzeća, moćnih preduzeća koja su odradila svoj posao u najtežim uslovima, kad su određene političke grupacije pozivale i građane i institucije da ne plaćaju njihove usluge. To nije nikakva teorija.
Mi smo imali takav slučaj, njegove posledice ni danas ne mogu da se izleče i sve to ukazuje da je to pitanje monopola dosta relativno i kada budemo primenjivali ovaj zakon, u određivanju tržišta, moramo imati u vidu da je neophodno da prethodno izvršimo još jednu sanaciju i jednu totalnu konsolidaciju, tehničko-tehnološku, ali i ekonomsko-finansijsku konsolidaciju i stabilizaciju ovih sistema.
Gurnuti neoprezno, beskompromisno proizvodni sektor elektroprivrede, mislim da se isto odnosi na NIS, u jednu nekontrolisanu konkurenciju ne bi bilo dobro po njih. Mislim da nam je kao zakonodavnom telu stalo da stvorimo uslove da se nacionalna imovina, kao što su EPS i NIS, očuva.
Očuvaćemo je ako stvaramo uslove tržišta i konkurencije koji će uvažavati činjenicu da su naši proizvodni pogoni u proseku stari 27 godina, činjenicu da smo u protekle tri i po godine u elektroenergetski sektor uložili, što iz donacija, što iz sopstvenih sredstava, 1,2 milijarde dolara, uradili smo značajne poslove.
Ali, za ta sredstva nismo dobili nijedan dodatni megavat snage, niti smo povećali količinu proizvedenih kilovat sati.
U tom smislu moramo staviti naše proizvodne kapacitete, naša sadašnja javna preduzeća u jednu poziciju blagonaklonijeg odnosa nego što bi to diktirala divlja privatizacija ili divlji tržišni uslovi, koji bi doveli do značajnih poremećaja u snabdevanju energentima. Hvala.

U članu 70. stav 1, na koji sam podneo amandman, stoji: "Tarifne sisteme za obračun isporučene energije, odnosno izvršenih usluga u obavljanju energetskih delatnosti, donosi Agencija uz saglasnost Vlade Republike Srbije". Smisao amandmana nije da izvlasti agenciju od ove funkcije. Smisao amandmana je da se iza reči "agencija" doda "na osnovu predloga nosilaca energetske funkcije usaglašenih u Agenciji".
Zašto ovakav amandman? Mi smo svedoci i iskustvo govori da otkako je Vlada postala osnivač javnih preduzeća, znači još od 1991. godine, naše operativne kompanije ili, kako ćemo to ubuduće nazivati, energetski subjekti, imaju problem u tome da su sva odlučivanja o cenama električne energije, bilo da su određivane na distributivnom nivou, bilo da se radilo o internoj raspodeli između kompanija, vršena mimo javnih preduzeća i najčešće ta preduzeća nisu imala na to nikakav uticaj.
To je problem koji se uvek pominjao u stručnoj javnosti elektroprivrede. Znamo da je do sada tarifne sisteme donosila Vlada na predlog Elektroprivrede. Smisao ovog amandmana nije da se kvari zamišljeni proces koji zakon predlaže. On samo ide u blagoj formi na malu pomoć energetskim subjektima u budućnosti da mogu da utiču i da Agenciji izlože svoje predloge koje ona može da usvoji, a i ne mora.
Ovo stoga što se očekuje da ako izvršimo predstojeće restrukturiranje i ako ono bude urađeno po ovom vertikalnom principu kako Ministarstvo obećava, mi ćemo naše energetske subjekte imati izložene tržištu električne energije i od njih ćemo zahtevati i ekonomsko-finansijske i proizvodno-tehničke rezultate.
Mislim da je u najmanjem potrebno da u ovom periodu, dok država bude i dalje vlasnik ovih kapaciteta i dok se država bude pitala za njihov rad, tim energetskim subjektima, odnosno današnjim kompanijama, pa bilo da su one iz domena proizvodnje, prenosa ili distribucije, damo priliku da mogu da kažu svoje mišljenje kako bi ta preraspodela dohotka, a mi znamo da je donošenje tarifnog sistema jedna preraspodela dohotka unutar ovih energetskih subjekata, uticala na taj rad.
Mislim da amandman bitno ne menja smisao zakona i ne vidim razlog da ga ne usvojimo.

Poštovane kolege, vratili smo se na ono što je u načelnoj raspravi više puta rečeno, a to je princip organizovanja.
U prelaznim odredbama, odnosno u članu 170. daje se Vladi ovlašćenje da utvrdi način organizovanja energetskih subjekata za obavljanje energetske delatnosti koje su do dana stupanja na snagu ovog zakona obavljala javna preduzeća osnovana zakonom i tako dalje.
U načelnoj raspravi sa ove govornice je postignuta saglasnost da se ide u pravcu vertikalnog restrukturisanja i u svom amandmanu tražim da se to napiše. Znači, sve to što smo saglasni, smatram da treba da piše, jer u članu 170. nije jasno koje su to smernice po kojima će Vlada ubuduće da vrši organizaciju energetske delatnosti i energetskih subjekata.
Pogotovu, imajući u vidu prethodno iskustvo. Želim da kažem da duboko i iskreno verujem ministru koji nam je ovde izložio svoje viđenje tog budućeg restrukturiranja, ali mi smo imali i priliku da čujemo šta je prethodni ministar, odnosno ministarka govorila o ovom pitanju, i ne želim ni da verujem u mogućnost da se gospođa Udovički ponovo vrati na ovo mesto.
Ali nisam siguran da u toj situaciji član 170. ne bi bio tumačen na mnogo rigidniji način i da bi to povelo put rasparčavanja Elektroprivrede ili već ne znam u kom pravcu. Zbog toga smatram da to što smo ostavili Vladi jedno važno pitanje da ga reši nakon usvajanja ovog zakona, ne vidim ništa loše da ovaj zakonodavni dom u svom okviru za taj budući posao da ovu smernicu koja glasi, da se iza stava 1. u članu 170. doda rečenica: "Načela za organizovanje zasnivaće se na principima jedinstvenosti, celovitosti i vertikalnog organizovanja preduzeća".
Pogotovu što je ovo praksa koja se u svetu pokazala ispravnom i svi veći i bolji elektroenergetski sistemi Evrope rade po ovom principu, a mislim da bi se na ovaj način maksimalno obezbedila efikasnost sistema i zaštitili državni i nacionalni interes Republike Srbije.