Zahvaljujem se gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici Ministarstva pravde, VSS i Tužilaštva SDPS će u danu za glasanje podržati sve predložene zakone, međunarodne sporazume i razrešenja, odnosno imenovanja nosilaca pravosudnih i tužilačkih funkcija.
Dozvolite mi da se vratim malo i na dva zakona koja su, čini mi se, na neki način u ovoj raspravi od jutros skrajnuta ili ostavljena na nekom terenu koji možda i ne zaslužuju.
Reč je o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima, kojim mi u SDPS smatramo, pre svega, da je institut prekršajnog naloga koji je uveden 2013. godine u ovaj zakon o prekršajima, doživeo svoje puno opravdanje u ovoj praksi.
Izmene koje je važno da napomenemo da su značajne, a nude se u ovom predloženom tekstu zakona jesu sledeće – Drugostepeni sud samo jednom može ukinuti odluku prvostepenog organa i vratiti je na ponovno odlučivanje. U slučaju nove žalbe, drugostepeni sud dužan je da sam presudi o žalbi na drugostepenu odluku, odlučuje drugo veće drugostepenog suda. Time se dosadašnji postupak po žalbi precizira i obezbeđuje sve veća efikasnost postupka.
Drugo, u Predlog zakona uneta je i nova odredba o izdavanju opšte naredbe za dovođenje, dakle izdaje sud ako lice protiv koga se vodi prekršajni postupak u bekstvu ili izbegava dovođenje, naredba se dostavlja policiji, a utvrđeni su i uslovi pod kojima se okrivljeni može zadržati u policiji do 24 časa.
Treće, proširene su i dosadašnje odredbe o privođenju osumnjičenih za prekršaj pre pokretanja postupka, tako da što ste donosi rešenje o zadržavanju sa pravom na žalbu u roku od četiri sata od donošenja rešenja i obavezu sudije da reši žalbu u roku od četiri sata.
Četvrto, važno je i veoma značajno pomenuti i promene prilikom zaključivanja sporazuma o priznanju prekršajne odgovornosti. Predviđena je mogućnost da se za priznanje prekršajne odgovornosti okrivljenom može ponuditi izricanje zaštitne mere u trajanju kraćem od propisanog ili da se propisana zaštitna mera ne izrekne, s tim da sama novčana kazna iz sporazuma ne može biti određena ispod zakonskog minimuma.
Očekuje se da bi posebnu oblast i bezbednosti saobraćaja na putevima, na ovaj način bila sprovedena brža naplata novčanih kazni za prekršaje, te da bi se i broj samih prekršajnih predmeta u sudovima smanjio otprilike na polovinu.
Predložene izmene i dopune su rezultat praćenja sprovođenja zakona i prekršajima iz 2013. godine i pokušaj još bolje racionalizacije postupka smanjenja troškova i veće naplate novčanih kazni. Zakon o prekršajima iz 2013. godine je suštinski i reformski zakon sa nizom savremenih rešenja, a sa ovim izmenama i dopunama može se reći da imamo i solidno uređenu oblast prekršaja i prekršajne odgovornosti.
Što se tiče izmena i dopuna drugog zakona, zakona o uređenju sudova, promenjena je samo jedna odredba i to u zakonu tako što je rok za preuzimanje određenih nadležnosti Ministarstava pravde od strane VSS pomeren sa 1. juna 2016. na 1. januar 2017. godine.
Razlog je taj što za sada ne postoji personalni ni materijalni uslovi za preuzimanje, a smatra se boljim da preuzimanje nadležnosti bude na početku fiskalne godine. Nadležnosti koje će biti preuzete su poslovi pravosudne uprave, zatim akti u unutrašnjem uređenju sudova i predlaganje budžetskih sredstava za preuzimanje arhive zaposlenih koji obavljaju poslove koji se preuzimaju.
Što se tiče predloga kojim se biraju, odnosno razrešavaju određeni nosioci pravosudnih i tužilačkih funkcija, mi kao Narodna skupština u skladu sa zakonima, faktički smo tu samo da potvrdimo ono što je stiglo od nadležnih institucija VSS, DVT i što je Odbor za pravosuđe i prosledio u svojoj odluci prema nama narodnim poslanicima.
Dolazimo do onoga zakona koji je izazvao najviše, rekao bih, i pažnje, sa pravom, u našoj javnosti, a i u jutrošnjoj raspravi, do Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koji nemaju živih zakonskih naslednika.
Moj uvaženi kolega Ivan Bauer će u raspravi koja bude usledila govoriti nešto opširnije i konkretnije o onome što mi u SDPS smatramo kada je ovaj zakon u pitanju, ali i o nekim amandmanima koje smo podneli na ovaj predloženi tekst zakona, kako bi se on popravio i kako bi u potpunosti zadovoljio, rekao bih, intencije i želje predlagača, a to je Vlada Republike Srbije.
Međutim, kada dođemo do ovoga zakona, mi moramo malo da se vratimo u prošlost. Ta prošlost je relativno blizu. Godine 2009. u Pragu, kao što je rekao ministar Selaković, održana je konferencija koja je usvojila Terezinsku famoznu deklaraciju. Država Srbija tada 2009. godine nije bila prisutna na toj konferenciji. Mi smo bili zastupljeni samo na nivou ambasadora. Dakle, mi smo svojim odbijanjem da prisustvujemo toj konferenciji tada i zauzeli stav, rekao bih, i o ovom pitanju i o onome što je kasnije usledilo, a to je bilo donošenje Terezinske deklaracije.
Dakle, država Srbija je, nažalost, bila među, 46 zemalja je usvojilo i tada potpisalo Terezinsku deklaraciju, od Albanije do Urugvaja. Samo su dve države bile uzdržane, na neki način, ili to nisu potpisale. To su bile Vatikan i Srbija.
Dakle, za državu Srbiju tada i za njeno tadašnje rukovodstvo, 2009. godine, učešće na ovoj konferenciji na kojoj je bila pozvana kao učesnik, bilo je nevažno. Zašto? Pa, mi smo poslali ambasadora Vladimira Vareša, koji je prisustvovao kao gost na ovom skupu i jedini u takvom statusu pored predstavnika Vatikana. A, Deklaracija koja je usvojena nema obavezujući karakter i pozivala je na ispravljanje posledica nelegalnog konfiskovanje imovine, kao i prisilnih prodaja koje su pratile progon nedužnih ljudi od strane nacista.
Zato ja čestitam i od srca i kao čovek koji je ceo svoj politički život proveo boreći se za antifašističke ideje i za sve ono retrogradno Vladi Republike Srbije što je danas 2016. godine ponudila nama pred parlamentom i pred poslanicima jedan ovakav zakon, jer da nema ovog zakona, ignorisala bi se prava Jevreja na povraćaj imovine, a složićete se, to bi onda moglo da se tumači kao istorijski revizionizam kojim se pokušavaju rehabilitovati i neki kvislinzi.
Međutim, ovaj pravni akt trebalo bi da ublaži posledice Uredbe o pripadanju imovine Jevreja Srbiji, koju je 1942. godine potpisao predsednik ministarskog saveta Milan Nedić, dakle, predsednik tadašnje kvislinške Vlade.
Međutim, mi danas i sa ovim zakonom i posle usvajanja ovog zakona, za koji će poslanici SDPS glasati, imaćemo neku vrstu šizofrene situacije. Zašto? Imamo sa jedne strane sud u Beogradu, famozni Viši sud, koji razmatra zahtev za rehabilitacij, nikog drugog nego do istog ovog čoveka koji je potpisao tu sramnu uredbu, Milana Nedića, i uskoro bi trebalo da bude na dnevnom redu, videli smo, otpočelo je ročište u ponedeljak. Dakle, sud treba da razmatra, pazite, molim vas, da li će Nediću vratiti oduzeta građanska prava, a mnoge rehabilitovane, znamo šta dalje sledi, vraćanje imovine, to je sledeći korak, a sa druge strane, Agencija za restituciju jevrejskim opštinama bi trebalo da vraća imovinu koja je oduzimana Jevrejima po Nedićevoj uredbi.
Ako sud odluči, u šta ja ne verujem, da rehabilituje Milana Nedića, mi bismo se zaista našli u paradoksalnoj, da ne kažem neku grublju reč, kada je situacija, da isto Vladino telo – Agencija za restituciju rešava zahteve i za vraćanje imovine s jedne strane Milana Nedića i njegovim potomcima, ali i za vraćanje imovine Jevreja nasilno oduzete njegovim potpisom.
Ono što sigurno znam, da će čovek koji je na čelu Agencije za restituciju, Strahinja Sekulić, odbiti po bilo kojim uslovima da potpiše neko rešenje kojim će potomcima Milana Nedića vratiti neku imovinu. To mogu odgovorno da vam tvrdim, jer znam Strahinju više decenija godina.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Tema.)
Tema je povraćaj imovine onima koji su služili kvislinzima, a koje neko pokušava da stavi u isti koš sa žrtvama koje su ti odgovorni ili su ih direktno i lično ubijali.
Idemo dalje. Da bismo se vratili na ono što nam može pomoći u rešavanju ovog krupnog problema, ja ću vas samo podsetiti kako je sve počelo. Posle Aprilskog rata 1941. godine, opštu jurisdikciju nad jevrejskom imovinom preuzela je nemačka vojna uprava u Srbiji. Ona je formirala upravu jevrejskih nepokretnosti, koja je zatim popisala svu imovinu, dakle, kuće, poljoprivredna građevinska zemljišta itd, a odlukom od 22. jula 1941. godine započela je i prodaju po povlašćenim cenama, u početku i najviše foks dojčerima i nešto manje nemačkim privrednim i vojnim predstavnicima u Srbiji.
Novac od prodaje slivao se na specijalne račune koji su otvarani u bankarskom društvu, tada ispostavi „Dojče banke“ u Beogradu. U avgustu 1942. godine Nemci donose odluku da ostatak neprodatih jevrejskih nepokretnosti predaju Vladi Milana Nedića na korišćenje, a da zauzvrat povećaju iznos koji je ova Vlada dugovala na ime ratne štete počinjene tokom Aprilskog rata.
Nedićeva Vlada je prihvatila ponudu i već 28. avgusta 1942. godine donela uredbu o pripadanju imovine Jevreja u Srbiji. Pravo raspolaganja i uprave nad jevrejskom nepokretnom imovinom preuzelo je tadašnje Ministarstvo finansija Srbije, koje prenosi potom na državnu hipotekarnu banku, koja je tu imovinu i prodala Nedićevim saradnicima i simpatizerima na provizornim tzv. licitacijama, a dobijeni novac je knjižila u korist tekućeg računa koji je nosio naziv – upravni štab jevrejske imovine nepokretnosti.
Specijalni račun na koji se novac tada prebacivao pod oznakom ratne odštete, ali unutar tog računa se i svaka prodaja beležila pod imenom i prezimenom pravog vlasnika, dakle, Jevrejina, iako je u tadašnjim zemljišnim knjigama pod oznakom vlasnika stajalo samo – Srbija. Kada bi sav novac koji su dobijali na ime ratne odštete stavljali samo na jednu gomilu, tu ne bi bilo dovoljno efikasne kontrole, a ovako je vršena unutrašnja finansijska kontrola među Nemcima.
Zbog toga je danas vrlo lako proveriti ko je stvarni vlasnik, jer je „Bank Frajeren“, preko koje su išle sve uplate, imao 70% sačuvanih tih računa po imenima i prezimenima i njihovim adresama, pedantni i precizni Nemci, rekli bi svi. Čak iako je neko kupio nepokretnost od države Srbije u to vreme, vrlo lako se može proveriti da li je pravi vlasnik u stvari Jevrejin kojem je imovina oduzeta.
S obzirom da je najveći deo imovine koju su većinom ljudi bliski Nedićevoj Vladi kupovali 1942. i 1943. godine nacionalizovan, moglo se desiti, to je ono što vi, kolega Martinoviću, ne razumete, da naslednici Milana Nedića, onih koji su u bescenje, na beščasan način, došli do imovine, da deo te imovine sad oni potražuju kao imovinu svog pretka, da li je deda ili otac. Dakle, od države Srbije se traži da im nepokretnost kupljenu pod nečasnim uslovima vrati.
Takvi zahtevi koji se tiču nepokretnosti kupljenih 1942. i 1943. godine su na našu veliku sreću stopirani u Agenciji za restituciju. Upravo te nepokretnosti, između ostalih je obuhvatio i ovaj Predlog zakona o otklanjanju posledica oduzimanja žrtvama Holokausta koje nemaju živih naslednika.
Zbog svega ovoga, vredi se podsetiti, i time ću završiti svoje izlaganje, šta je 9. septembra 1941. godine govorio tadašnji predsednik kvislinške Vlade Milan Nedić.
Citiraću samo jednu njegovu rečenicu: „Ja znam samo jedno rešenje za Jevreje i za tzv. jevrejsko pitanje. Sve dotle, dok i jedan Jevrejin u Srbiji ili dok može da govori sa Srbima ili dok ga Srbi mogu žaliti, nema niti će biti mira u Srbiji“. Dakle, čovek je direktno radio sve ono što je bilo u tom trenutku važno, da se sprovodi politika nacističke Nemačke i Trećeg rajha.
U dokaz svemu ovome stoje i nesporne činjenice kolaboraciji. Samo ću spomenuti dve stvari: Uredba o pripadanju imovine Jevreja u Srbiji koja je objavljena u službenim novinama, čime se defakto i dejure priznaje postojanje holokausta. Drugo, imovina koja je na licitaciji prodavana Nedićevim saradnicima i simpatizerima bila je prethodno nezakonito preneta u vlasništvo države Srbije. Nedopustivo je da se teret ratne štete plaća imovinom građana Srbije, a naročito onih koji su u tom ratu najteže stradali i zato ćemo podržati i glasati za ovaj zakon. Hvala na pažnji.