Gospodine potpredsedniče, uvaženi predstavnici Ministarstva rada i socijalne politike, dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja je na svojoj sednici doneo odluku da podnese amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, i to na član 2. Predloga zakona, koji predlažemo da se menja i da glasi: "U članu 3. stav 1. posle reči "spor povodom" dodaju se reči "diskriminacije i zlostavljanja na radu", a posle reči "ugovora o radu i" dodaju se reči "ugovaranja i"."
Pokušaću kratko da uzmem vašu pažnju kako bih obrazložio ovaj amandman Odbora.
Naime, imajući u vidu porast sporova povodom diskriminacije na radu, o čemu smo čuli i maločas u izlaganju uvaženog kolege Munjića, prilikom zapošljavanja i tokom rada, očekujući sporove povodom zlostavljanja na radu koji će se procesuirati, po Zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu, amandmanom se uvodi još jedna vrsta individualnog radnog spora, a to je spor povodom diskriminacije i zlostavljanja na radu.
S tim u vezi, mislim da je svrsishodno i ekonomično da postupak alternativnog rešavanja ovih sporova preuzme Agencija za mirno rešavanje sporova, budući da je jedina institucija koja se bavi vansudskim rešavanjem radnih sporova kod nas u Srbiji, kao i to da procedura arbitraže pred Agencijom u potpunosti zadovoljava i najviše standarde i principe mirnog rešavanja sporova u EU, ravnopravno štiteći kako prava i interese poslodavaca, tako i prava onih koji su zaposleni.
Praksa EU takođe je potvrdila prednosti vansudskog rešavanja ove vrste sporova zbog uštede, brzine i efikasnosti, nasuprot sudskom rešavanju po odredbama zakona koji kod nas važi o parničnom postupku.
Mislim da će ovaj amandman Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja doprineti da se i zlostavljanje na poslu tretira na način kao što je to predviđeno predloženim Zakonom o mirnom rešavanju radnih sporova.

Veoma kratko, uvaženi gospodine potpredsedniče Skupštine, dakle, pošto je Odbor predložio i svoj drugi amandman vezano za zakon o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju sporova, ovaj amandman je na član 8. samo u stvari usklađivanje sa izmenom već predloženog amandmana na član 2. koji je predlagač i prihvatio, tako da je ovo neki logičan sled.

Zahvaljujem. Poštovana potpredsednice, poštovani ministre, uvažene dame i gospodo kolege poslanici, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja Skupštine Republike Srbije razmatrao je, na sednici održanoj 9. juna 2009. godine, izmene i dopune Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova i tada smo predložili Narodnoj skupštini da prihvati ovaj predlog zakona u načelu.
Prilika je da danas, posle četiri godine primene ovog zakona i rada Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova, kažemo nešto i o efektima rada Agencije i, s tim u vezi, o ostvarivanju glavnih ciljeva zbog kojih je Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova i donesen 2004. godine.
Definicija mirenja prema Međunarodnoj organizaciji rada glasi: „Mirenje je praksa sklapanja mira.“ Dakle, to je praksa u kojoj se usluge treće, neutralne strane koriste u sporovima kao sredstvo za pomaganje stranama u sporu da umanje neslaganja koja među njima postoje i da dođu do sporazumnog ili dogovornog rešenja. Mirenje je postupak u kojem se na racionalan i uredan način razgovara o neslaganjima strana u sporu, uz uputstva miritelja.
S obzirom na to da pravo i stvarnost često ne mogu i ne moraju da se podudare, ostaje izvestan prostor za njihovo sukobljavanje. U tom prostoru ostvaruju se i štite individualna i kolektivna prava iz radnog odnosa.
Ministar Rasim Ljajić je napomenuo da je od 7. oktobra 2004. godine, kada je krenula sa radom ova agencija, bilo rešavano preko 3.600 individualnih sporova; ja bih dodao da su tu bila još 42 kolektivna spora, a 32 su bila od opšteg interesa.
Pošto se, čini mi se, jako malo zna u javnosti o radu Agencije za mirno rešavanje radnih sporova, opteretiću vašu pažnju nekim brojkama od trenutka kada je ova agencija počela sa radom: u 2005. godini rešeno je šest kolektivnih i 269 individualnih sporova; u 2006. godini rešeno je deset kolektivnih i 1.659 individualnih sporova; u 2007. godini rešeno je devet kolektivnih i 1.110 individualnih sporova; u 2008. godini rešeno je šest kolektivnih i 305 individualnih sporova i u toku ove, 2009. godine, rešeno je 12 kolektivnih i 259 individualnih sporova.
Time su, čini mi se, u potpunosti ostvareni ciljevi zbog kojih je Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova i donesen. Podsetiću vas, to su: rasterećivanje sudova, unapređenje socijalnog dijaloga, smanjenje broja štrajkova. Sledeći ostvareni cilj je takođe bitan, a to je ušteda sredstava iz budžeta Republike Srbije, i to kroz izmene Zakona i donošenjem odgovarajućih pravilnika kojima je predviđeno združivanje predmeta, čime se ostvaruju velike uštede.
Prednosti mirnog rešavanja sporova su: brzina, jer je zakonski rok za rešavanje ovih sporova 30 dana; besplatnost, jer strane ne snose nikakve troškove; nepristrasnost, jer arbitre, odnosno miritelje strane biraju sporazumno, a i same učestvuju u postupku, i na kraju, strane imaju zajednički interes – obe štede kako svoje vreme tako i svoj novac.
Navešću samo primer da u individualnim sporovima pred sudom zbog zatrpanosti sudova predmetima tokom dugog postupka strane u sporu zapadaju u sve teži materijalni položaj. Da pomenemo i psihičko opterećenje ljudi koji vode dugotrajne postupke za neko svoje pravo, koliko je zapravo značajno da se postupak mirenja brzo okonča. Prosečno rešavanje ovakvih sporova pred sudom traje tri godine, štetu od toga trpe i radnik i poslodavac. Jedan postupak pred Agencijom košta, da se tako izrazim, 2 - 3% troškova koji se naprave pred sudom.
Procedura mirnog rešavanja sporova je jednostavna i zato je i efikasna. Dakle, nema nikakve sumnje da je u odnosu na moguće vidove rešavanja sporova, kao što su sudsko rešavanje, rešavanje sporova primenom sile ili, ne daj bože, pretnjom, ovaj način mirnog rešavanja sporova najbolji način da se spor reši.
Preduslov za brzo i efikasno mirno rešavanje sporova jeste kvalitet arbitara, odnosno miritelja, koji moraju biti stručni, nepristrasni, fleksibilni, taktični, izdržljivi, strpljivi, disciplinovani i pažljivi.
Idealni uslovi za arbitre i miritelje jesu: dobrovoljno učešće obe strane, spremnost na pregovore, otvoreno iznošenje činjenica i prisustvo validnih lica.
Čuli smo od ministra Ljajića da postoje primeri dobre prakse koji su proistekli iz primene zakona o mirnom rešavanju, kao i manjkavosti koje su se pojavile u dosadašnjoj praksi kroz rad Republičke agencije za mirno rešavanje sporova.
U Predlogu ovoga zakona koji je danas na dnevnom redu predlaže se proširenje vrsta radnih sporova, i kod kolektivnih i kod individualnih, koji se mogu rešavati u skladu sa ovim predloženim izmenama i dopunama Zakona.
Kod kolektivnih radnih sporova to su, pored spora u vezi sa zaključenjem, promenom i primenom kolektivnih ugovora, i primena opšteg akta, odnosno pravilnika o radu i sporazuma između poslodavca i sindikata. Zatim, pored dosadašnjih sporova vezanih za sindikalno organizovanje i pravo na štrajk, to su sada i ostvarivanje prava na informisanje, konsultacije i učešće zaposlenih u upravljanju.
U individualnim sporovima rešavanje se proširuje, pored otkaza ugovora o radu, i na ugovaranje i isplatu minimalne zarade.
Predlogom ovog zakona precizira se dalje da su strane u sporu u delatnostima u kojima postoji obaveza obezbeđivanja minimuma procesa rada, u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravo na štrajk, dužne da pristupe mirnom rešavanju kolektivnih sporova.
U skladu sa Zakonom o parničnom postupku, podsetiću vas, utvrđeno je da će sud zastati sa postupkom ako među stranama u individualnom sporu teče sudski postupak iz istog činjeničnog i pravnog osnova. Zatim, u skladu sa Zakonom o opštem upravnom postupku, u Predlog zakona uneto je da rešenje arbitra obavezno sadrži uputstvo o pravnom sredstvu.
Izmenama i dopunama ovog zakona, čuli smo, pooštreni su uslovi za izbor miritelja, s obzirom na to da arbitar, miritelj donosi rešenje koje je pravosnažno i izvršno, tako da će oni morati da imaju, pored uslova koji su navedeni u članu 38. Zakona, i položeni pravosudni ispit, a takođe je predviđeno da arbitar ili miritelj može biti i redovni profesor fakulteta iz pozitivnopravnih predmeta.
Na samom kraju, poštovane dame i gospodo kolege poslanici, u cilju jačanja socijalno-ekonomske saradnje utvrđena je i dužnost Agencije da, na zahtev Socijalno-ekonomskog saveta, dostavlja obaveštenja u vezi sa podacima o kojima se vodi evidencija.
Nema sumnje da su ove predložene izmene i dopune takve da idu u pravcu jačanja institucije mirnog rešavanja sporova, jer je postupak mirnog rešavanja sporova od izuzetnog značaja i za zaposlene i za poslodavce, što sam pokušao da vam objasnim u kratkom izlaganju.
Kroz prihvaćene amandmane, a čuli smo od ministra Ljajića da postoji namera Vlade da prihvati veliki broj amandmana koji su podneseni, a ja bih podsetio da ih je ukupno 22, verujem da će sve poslaničke grupe u Skupštini Republike Srbije u danu za glasanje podržati ove izmene i dopune Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. Ja vam se zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem. Poštovana gospođo Čomić, poštovani predstavnici Ministarstva rada i socijalne politike, uvažene kolege i koleginice, dame i gospodo narodni poslanici, vašu pažnju ću pokušati da zadržim na nekoliko aspekata za koje mislim da ih vredi pomenuti u ovoj već iscrpnoj raspravi.
Zakon o ravnopravnosti polova je jedan od važnih zakona, koji bi trebalo ne samo da nas približi razvijenom civilizovanom svetu, nego, pre svega, da doprinese modernizaciji i demokratizaciji našeg društva.
Nizom međunarodnih konvencija, uvode se garancije za ravnopravnost polova, sa ciljem da se eliminišu svi oblici diskriminacije. Ovim dokumentima se nalaže državama potpisnicama, a tu je svakako i Srbija, jer smo potpisali i ratifikovali skoro sve međunarodne sporazume iz ove oblasti, tj. predlažu mere za promenu socijalnog i kulturnog modela ponašanja, kako bi se otklonile sve predrasude, običaji i praksa koji podstiču inferiornost i stereotipe. Njima se promovišu kulturni obrasci i socijalne prilike za zajedničku odgovornost i jednake mogućnosti, kako za žene, tako i za muškarce.
Pre mene su, u celodnevnoj raspravi, moje koleginice istakle da su zemlje u okruženju – BiH, Hrvatska, Makedonija i Crna Gora, već donele posebne zakone o ravnopravnosti polova. Usvajanjem normativnih okvira u ovoj oblasti, mi ćemo stvoriti sistemske preduslove za uspostavljanje ravnopravnosti polova kao trajne društvene vrednosti.
Srbija će posle usvajanja Predloga zakona o ravnopravnosti polova biti u prilici da se priključi državama koje su donele i posebne zakone o ravnopravnosti polova, i to na osnovu Nacionalne strategije za poboljšanje položaja žena, unapređenje rodne ravnopravnosti, o kojoj je već bilo reči, a koja je usvojena u februaru ove godine.
Čuli smo od predstavnika Vlade, ministra u Vladi, gospodina Rasima Ljajića, sve one elemente koje sadrži ovaj zakon o ravnopravnosti polova. Ne bih ih ponavljao ovom prilikom, ukazaću samo na neke koje su, po meni, od značaja.
Treba istaći da je ovaj predlog zakona kvalitativno bolji u odnosu na predloženi zakon o ravnopravnosti polova koji je bio u skupštinskoj proceduri pre par godina i čija je osnovna manjkavost bila u tome što je pokušavao da propiše obavezujuću kvotu za učešće manje zastupljenog pola u organima vlasti, u kolektivnim pregovorima, u međunarodnoj saradnji i drugim oblastima.
Navešću samo neke primere. Samo neke od razvijenijih zemalja imaju ''tvrde'' kvote, ali smatram da to nije potrebno kod nas, jer u nekim situacijama postupanje po ovoj kvoti je čak i nemoguće.
Na primer, kako propisati da u okviru međunarodne saradnje, u okviru pojedine delegacije mora biti 30% manje zastupljenog pola, ako je delegacija protokolarna, ako je ona određena na osnovu funkcija i ako sastav delegacije čine predstavnici, odnosno predsednici odgovarajućih organa vlasti, bilo da su to žene ili muškarci?
U većini slučajeva, ova propisana kvota učešća manje zastupljenog pola može biti moguća, ali u nekim slučajevima neće biti moguća, pa bi došlo i do kršenja zakona. Zato smatram da je dobra formulacija koja se nalazi u ovom predlogu zakona o ravnopravnosti polova, koja glasi: „Nastojaće da obezbede zastupljenost manje zastupljenog pola od najmanje 30%...“
Ubeđen sam da će državni organi Srbije i svi drugi koji su dužni da postupaju po ovom zakonu poštovati tu odredbu i da zloupotreba neće biti. Ovo tvrdim ne zato što mislim da smo kao društvo, generalno, sazreli, ili, što bi rekao naš narod, što smo progledali. Više niko nije ravnodušan kada se u porodici zlostavljaju žene, majke s decom, pa čak i deca. Nasilnici se privode pravdi.
Moram da istaknem da su nam u tome mnogo pomogle ne samo međunarodne organizacije, nego i nevladine organizacije iz države Srbije, koje su inicirale i svojim aktivnim učešćem doprinele tome da se diskriminacija i svi njeni oblici zabrane. Na primer, zlostavljanje postoji i u drugim zakonima, pomenuću Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o radu, Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju, Porodični zakonik, Krivični zakonik i druge, uključujući i formiranje odgovarajućih institucija koje smo uveli u naš sistem – Zaštitnika građana, ombudsmana, Poverenika za dostupnost informacija od javnog značaja, uprave i zavode na republičkom i pokrajinskom nivou, o čemu je već bilo reči. Uskoro će se, verujem, do kraja godine, na dnevnom redu naći i zakon o zabrani zlostavljanja na radu.
Dakle, naše društvo kreće se u jednom dobrom pravcu kada je u pitanju ravnopravnost polova. Mi, nažalost još uvek nismo idealni, i daleko smo od idealnog. Primitivizam je još uvek česta pojava, koja nadjačava napredno. Još na delu imamo strukturu negativne selekcije, iskreno ću reći, kao proizvod često i partijskih interesa u okviru vladajuće koalicije, pred kojom se odgovorni i časni ljudi povlače i sklanjaju. U osnovi svega toga je, nažalost, ljudska glupost, nedovoljno obrazovanje i loše poimanje demokratije i konstruktivnog, kritičkog mišljenja.
Međutim, dobro je da smo toga danas ipak svesni, o tome se mora više javno govoriti, takve pojave se moraju prepoznavati, moraju se kritikovati, moraju se, na kraju krajeva, ispravljati. To je, pored dobrih zakona, jedini put za demokratizaciju našeg društva, kako u oblasti o kojoj danas govorimo, oblasti ravnopravnosti polova, tako i u svim drugim oblastima i sferama društvenog i ekonomskog života.
Upravo zato, smatram da je ovaj zakon o ravnopravnosti polova još jedan dobar zakon, kojim ćemo Srbiju približiti civilizovanom svetu. Zahvaljujem vam na pažnji.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Javljam se po članu 104. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, koji govori o dostojanstvu Narodne skupštine, odnosno o iznošenju tačnih podataka.
Nemam nameru da otvaram polemiku. Moja uvažena koleginica Jorgovanka Tabaković je juče, prilikom rasprave o zakonima koji govore o racionalizaciji službenika u državnoj administraciji, postavila pitanje kroz iznošenje novih podataka, na šta joj je ministar Rasim Ljajić direktno odgovorio da nije reč o 12 osoba, nego o 9 osoba. Moguće je da moja koleginica nije dobro čula. Iskoristio sam pravo i zatražio i dodatnu informaciju, odnosno tačne podatke od Ministarstva rada i socijalne politike.
Više zbog javnosti, nego zbog polemike s koleginicom, želim da kažem da u Ministarstvu rada i socijalne politike, u Sektoru za zaštitu osoba s invaliditetom, radi, odnosno stalno je zaposleno devet osoba, od pomoćnika ministra, do stručnih savetnika. To je jedini podatak koji je tačan i kojim treba baratati, tako da ću sa zadovoljstvom mojoj koleginici Jorgovanki Tabaković dati ovaj dokument. Ovde se jasno vidi da je to devet osoba koje rade u skladu s onim aktima koji jesu Ministarstvo rada i socijalne politike. Ali, ovo je više informacija zbog građana Republike Srbije i zbog tačnosti, da se ne bismo igrali s brojkama, jer iza tih brojki se kriju živi ljudi. Hvala vam na pažnji.

Koleginice Tabaković, vi ste upravo pročitali ono što sam rekao. Rekao sam da je devet osoba zaposleno u Sektoru za zaštitu osoba s invaliditetom. Vi ste spomenuli troje i pročitali ste još šestoro, ili ste četvoro spomenuli, a pročitali petoro, uglavnom, ponovo baratamo istim podacima. Dakle, vi govorite upravo ono što je i ministar Rasim Ljajić rekao i što sam ja danas ponovio. Dakle, u sektoru o kome govorimo je zaposleno upravo toliko, devet izvršilaca na stalnom radu. Hvala.

Zaista nemam nameru da otvaram diskusiju o nečemu što je jasno rečeno i za šta postoje tačni podaci. Dakle, prema podacima Ministarstva rada i socijalne politike, koji su najsvežiji mogući i nisu stari više od mesec dana, sa svim ovim imenima o kojima je govorila koleginica Jorgovanka Tabaković, ima devet osoba koje su zaposlene u ovom sektoru i to je jedina istina. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre Duliću, iskoristiću svoje pravo i u svojstvu predsednika Odbora za rad boračka i socijalna pitanja govoriću samo o jednom od četiri zakona, koja smo objedinili po današnjoj načelnoj raspravi, a to je zakon o socijalnom stanovanju.
Pre svega, želeo bih da istaknem činjenicu da je ovaj sektor, sektor socijalnog stanovanja, do sada u potpunosti bio zakonski ne regulisan. To uvažena gospoda iz Ministarstva jako dobro znaju. Tu leži, rekao bih, i osnovni razlog za donošenje ovog zakona.
Promene u fiskalnoj zakonodavstvu su značajno pogoršale uslove za razvoj ovog sektora, jer su skoro ukinuti svi izvori finansiranja za socijalne stanove.
Treće, u zakonima kojima se regulišu delatnosti lokalnih samouprava, pokretanje stambenih programa je uglavnom preneto u njihovu nadležnost, ali bez realno predviđenih izvora sredstava da bi se ovaj jako važan zadatak i ispunio. To je samo, nažalost, povećalo broj onih koji ne mogu da reše socijalne i stambene potrebe. Ekonomska kriza i opšti pad životnog standarda su dodatno doveli do toga da se značajno uvećaju ove potrebe i to u onom delu stanovništva kojima je potrebna podrška u rešavanju stambenih problema.
Srbija je zemlja sa visokim procentom siromašnih ljudi, čija primanja su jedva dovoljna za hranu, za lekove i kiriju za stanovanje, i to najčešće u najgorim mogućim i neuslovnim smeštajima. Da ne pominjem ovom prilikom romsku populaciju koja je u nehigijenskim naseljima, koja nisu legalizovana, što povlači, kao što znamo, čitav niz problema i muka. Ovi ljudi najčešće nemaju čak ni prijavu prebivališta, nemaju lične karte, do skora nisu imali ni zdravstveno osiguranje.
Osobe sa invaliditetom, kojima je sigurno najteže, pored toga što zbog malih primanja stanuju u neuslovnim stanovima, najčešće nisu u mogućnosti da se sami o sebi staraju na način kako to rade zdravi ljudi, koji mogu sami da ustanu, da se okupaju, da se obuku, da izađu do prodavnice, skuvaju ručak ili večeru itd.
Svi ovi ljudi, uvažene dame i poštovane kolege poslanici, duboko su svesni svoje muke i nesreće i svakoga dana žive sa tim saznanjima, nažalost, da su diskriminisani, odbačeni, napušteni, da je život negde drugde i tako se u principu i završavaju njihovi životi.
Država je dužna da vodi računa o socijalnoj pravde, o zabrani diskriminacije, o ljudskom dostojanstvu, o pravima deteta, ali i o stvaranju uslova za dužnosti roditelja u pogledu vaspitanja i obrazovanja svoje dece. Država je, takođe, dužna da vodi računa o zdravlju ljudi i socijalnoj zaštiti, koje su narušene u lošim ili ne postojećim uslovima stanovanja. Zbog toga je ovaj zakon potreban, kako bi pomogli porodici, ali i pojedincu, da reše problem stanovanja, jer nisu sami u mogućnosti da obezbede stan po tržišnim uslovima.
Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja podržava ovaj koncept zakona, ali je preduslov za njegovu realizaciju i realizaciju celog projekta donošenje nacionalne strategije i strategije jedinica lokalne samouprave, kao dugoročnih, kratkoročnih i godišnjih programa, ali i četiri podzakonska akta.
Istakao bih ovom prilikom ogromnu i nesebičnu pomoć koju smo dobili od predstavnika nevladinih organizacija, Grupe 484, Programa za urbani razvoj, kao i Zaštitnika građana, gospodina Saše Jankovića. Od 24. aprila ove godine i okruglog stola koji je napravljen na temu razvoja socijalnog stanovanja, članovi odbora su sa predstavnicima ministarstva radili na promovisanju, ali i na unapređenju i poboljšanju samog teksta zakona koji je danas na dnevnom redu.
Podnet je 61 amandman. O njima ćemo, naravno, voditi raspravu kada budemo raspravljali u pojedinostima, ali smo već dobili uveravanja od predstavnika ministarstava, odnosno predlagača, da će dobar deo tih amandmana biti prihvaćen.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, hteo bih vašu pažnju da zadržim na, po meni, najvažnijem delu ovog zakona, a to su kriterijumi za ostvarivanje reda prvenstva i da skrenem pažnju na jedan problem, to je problem uske i birokratske svesti pojedinih ljudi koji sprovode postupak raspodele socijalnih stanova ili razrađuju kriterijume za njihovu dodelu.
Navešću vam samo jedan primer. Na prošlom konkursu za raspodelu stanova u gradu Beogradu 2007. godine sugrađanka po imenu Ljiljana Ignjatović, koja je težak invalid, distrofičar, nepokretna je i u invalidskim kolicima, praktično je diskvalifikovana jer nije imala potrebu o prebivalištu iz Ministarstva unutrašnjih poslova, najmanje pet godina, što je bio uslov konkursa. Reč je o ženi koja je izbeglica, koja je pored izbegličke legitimacije priložila i potvrdu da je u periodu od 1995. do 2005. godine prebivala kao izbeglica u hotelu "Hiljadu ruža" u blizini Beograda.
Ta ista žena 2005. godine je dobila državljanstvo Republike Srbije, što znači da je MUP priznalo da je u tom periodu od 1995. do 2005. godine imala prebivalište u Srbiji. Ali, rekli su činovnici da formalno to nije potvrda o prebivalištu iz MUP i sve drugo njih ne interesuje.
Dakle, ono što hoću da kažem, uvažene dame i gospodo kolege poslanici, važno je da mi donesemo dobar zakona, ali je još važnije kako će se ovi kriterijumi, gospodine ministre, podzakonskim aktima razraditi, kako i tako da budu primenljivi na što širu populaciju socijalno ugroženih ljudi, da ne bi bili na štetu ljudi zbog kojih se konkurs i raspisuje, i koji bi po svemu kao invalidna lica morali imati prioritet kao posebno unesrećena grupa ljudi.
Moje mišljenje je, obratiću se lično i direktno ministru Oliveru Duliću, da i svaka druga raspodela stanova u državnom sektoru mora da se obustavi, pre svega mislim na uredbu Vlade Republike Srbije o dodeli stanova izabranim, postavljenim licima i drugim zaposlenima u državnim organima. Svako ko nije socijalno ugrožen mora stan da pribavi na tržištu, samo tako ćemo pokazati i dokazati da smo socijalno odgovorna i pravedna država.
Na samom kraju želeo bih da napomenem da je prilikom definisanja politike i strategije socijalnog stanovanja neophodno da se uspostavi i veza sa tom problematikom na regionalnom nivou, odnosno sa prostornim razvojem države Srbije.
Izrazito neravnomeran regionalni razvoj i ugrožena demografska slika Srbije mogu da budu unapređeni samo pažljivom strategijom socijalnog stanovanja, ali nažalost mogu biti i dodatno pogoršani, ukoliko bi se nepažljivom politikom socijalnog stanovanja na regionalnom nivou još više povećala privlačnost razvijenih i urbanih centara, pogotovo grada Beograda.
Upravo zato je potrebno da strategija socijalnog stanovanja postane deo šire razvojne koncepcije i da bude usaglašena sa strategijom regionalnog, odnosno prostornog razvoja države Srbije. Ovaj zakon mislim da je dobra osnova za to.

Zahvaljujem. Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, veoma je značajno što je zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja danas na dnevnom redu, što je prilika da se vratimo na dnevni red.
Zašto smatram da je važno što je ovaj zakon na dnevnom redu, uprkos njegovim manjkavostima i nedostacima na koje su ukazivale moje prethodne, uvažene kolege narodni poslanici, a čuli smo i od predlagača spremnost da se kroz amandmane i mišljenja odbora ovaj tekst ponuđenog zakona popravi na neki način?
Ukazaću na drugu dimenziju značaja ovog predloga zakona. Po mom mišljenju, on je važan zbog jednog veoma značajnog segmenta, a tiče se toga što smo svi svedoci poslednjih godina da se Srbija, izgleda, stidi što je bila na strani pobednica u Drugom svetskom ratu, koji je vođen protiv fašizma i nacizma.
Zašto to kažem? Dan pobede nad fašizmom, 9. maj, ovaj značajni datum, država Srbija, državni mediji, ugledni dnevni listovi i časopisi, nekako stidljivo su obeležili. Više se govori o Danu Evrope, nego o Danu pobede nad fašizmom.
Dame i gospodo, svako ko zna matematiku i malo nešto od istorije zna da je 9. maj 1945. godine došao pre nego neki 9. maj pedesetih ili šezdesetih godina.
Prema tome, 9. maj jeste, pre svega, dan pobede nad fašizmom. Da stanje bude još gore, prisustvujemo ne samo pokušajima da se rehabilituju saradnici okupatora, nego se, čak, oni koji su služili fašizmu proglašavaju, možete zamisliti, žrtvama.
Tamo, podsećam, pre svega, zbog građana Srbije, gde je došlo do radikalnog raskida sa fašističkim periodom sopstvene istorije, šanse za obnovu fašističkih pojavnih oblika su manje, ali tamo gde takvog raskida i osude nema, ili to nije jasno urađeno, rađaju se razni pokušaji, ako ne opravdavanja fašizma i njegovih pojavnih oblika, ono bar njegove relativizacije.
Kod nas u Srbiji je, izgleda, dovoljno da je neko stradao od komunista, automatski mu se priznaje status žrtve, iako je bio osvedočeni, ili dokazani učesnik. Saradnici fašista proglašavaju se antifašistima. Takav ambijent je umnogome doprineo onome što je danas tema dnevnog reda Narodne skupštine, a to su pojave fašističkih, neofašističkih, neonacističkih grafita, simbola, natpisa, ideja grupa, nekih delovanja i sajtova.
Greše, čini mi se, uzeću sebi za pravo, pojedini poslanici, koji su u prepodnevnoj, popodnevoj raspravi govorili da, ukoliko govorimo o temi s aspekta da takvih pojava nema u Srbiji, da toga nema.
Nažalost, bežanjem i sakrivanjem pod tepih nečega što se dešava u manjem obliku, nećemo rešiti problem, niti ćemo ubediti građane, ni svet, da tako nešto ne postoji u Srbiji. Nije sramota reći da te pojave i pojavni oblici postoje u Srbiji, kao što postoje i u drugim savremenim demokratskim zemljama. Upravo zbog toga, je, čini mi se, jedan ovakav zakon potreban. Naprosto, pitanje je kako možemo sprečiti dalje jačanje ovakvih retrogradnih ideja?
Predlog zakona o kome danas raspravljamo, sam po sebi, nije dovoljan. Mislim da to svi znamo i da ćemo se svi s tim složiti. Moramo preciznije regulisati i oštrije nego do sada sankcionisati profašističke i pronacističke delatnosti u našoj sredini, o čemu je dosta dobro govorio profesor Žarko Korać.
Svi znamo koje su to organizacije, koji su to pojavni oblici u našem društvu takvih i tih aktivnosti. To je posebno važno, zato što su ovakve aktivnosti protivne i nečemu u šta se najčešće svi zaklinjemo, a to je Ustav Republike Srbije, zato što ovakve aktivnosti, od strane ovakvih organizacija, izazivaju i podstiču neravnopravnost, mržnju, netrpeljivost na rasnoj, verskoj, nacionalnoj i polnoj pripadnosti, zato što su ovakve aktivnosti usmerene ka drugačijim svojstvima i opredeljenju građana.
Nama, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, ništa neće vredeti ni donošenje ovakvih ili sličnih zakona ukoliko istovremeno, u svim segmentima našeg društva, ne stvorimo odgovarajuću političku klimu, koja će svako ispoljavanje neonacizma i profašizma doživljavati kao nešto što je našoj sredini neprimereno i nepodobno, ako u svim institucijama našega društva, u svim institucijama države Srbije, svestrano ne razvijamo svest o opasnosti i pošasti fašizma i nacizma i njihovih pojavnih oblika.
Zato moramo, više nego do sada, ne samo adekvatno sankcionisati, nego, još više, odgovarajućim društvenim ocenama podvrgnuti sve ove pojavne oblike, bez obzira na to da li je reč o organizovanim manifestacijama, izdavaštvu ili bilo kom drugom obliku tog delovanja. Ako imamo praksu blagonaklonog odnosa prema idejama ugrađenim u programe javnog delovanja neonacističkih, neofašističkih organizacija i grupacija, koje je često, nažalost, složićete se sa mnom, uvijeno u priče o poštovanju ljudskih prava, sloboda i tzv. neprihvatanja cenzure govora, onda je to, po mom skromnom mišljenju samo znak pritajene solidarnosti s onima koji ovo rade.
Nije demokratski prećutkivati, tolerisati, ili, čak, opravdavati, podržavati ugrožavanje tuđih sloboda, zloupotrebljavati javnu reč i nasrtaje na ustavne principe, a to se, u ime navodnih prava i sloboda zastupnika najmračnijih ideja i zlodela u istoriji čovečanstva, često čini.
Na samom kraju, daću dva primera. Jedan je iz Nemačke, drugi iz Francuske. U Nemačkoj, pet godina zatvora dobija onaj ko huška protiv delova stanovništva ili poziva na nasilje protiv njih, tri godine zatvora za onoga ko vređa dostojanstvo žrtava, odobrava ili negira fašistička zlodela. U Francuskoj je predsednik ''Nacionalnog fronta'' Žan Mari Lepen više puta proglašavan, odnosno, pravosnažno osuđivan zbog rasističkih i nacističkih tvrdnji. U jednoj od beogradskih opština, taj gospodin je proglašen za počasnog građanina. Hvala vam na pažnji.

Poštovana predsednice, uvaženi ministri, dame i gospodo kolege narodni poslanici, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja je u sklopu svojih nadležnosti razmatrao Predlog zakona o potvrđivanju Revidirane evropske socijalne povelje, Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 167, Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 187, Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, kao i Predlog zakona o potvrđivanju Opcionog protokola uz Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom.
Uvažavajući sve slojeve našeg društva, sve predstavnike Vlade, preko konvencija koje treba da ratifikujemo, ovom prilikom ću vašu pažnju usmeriti samo na jednu konvenciju. Naime, nekoliko minuta vaše pažnje i vremena uzeću i posvetiću potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom.
Mislim da su te osobe zaslužile da im se i na ovaj način i na ovom mestu ukaže posebna važnost. Mislim da je važno da istaknemo da su ljudska prava univerzalna i nedeljiva, da ona pripadaju svakom ljudskom biću, a samim tim i osobama sa invaliditetom. Do sada su, nažalost, ne samo kada je u pitanju naše društvo, nego i ostala društva, u praksi te osobe imale probleme, jer su predstavnici osoba sa invaliditetom najčešće bili građani drugog reda, nevidljivi građani, odnosno osobe koje su na ovaj način neki drugi tretirali drugačije nego sve nas ostale. Citiraću Nehrua koji je rekao da su ljudska prava ogledalo stepena razvoja određenog društva.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministri, poštovani građani Republike Srbije, nijedno društvo, pa samim tim ni država Srbija, ne može pretendovati na laskavu ocenu da je demokratsko, ukoliko su čitavi slojevi njegovog stanovništva obespravljeni ili nisu ravnopravni. Složićete se da smo u dosadašnjoj praksi i u svakodnevnom iskustvu bili svedoci da osobe sa invaliditetom, nažalost, nisu bili jednaki građani. U praksi su se oni suočavala sa preprekama u ostvarivanju svojih ljudskih prava. Dakle, upravo iz par ovih šturih konstatacija, a polazeći od toga da je položaj osoba sa invaliditetom jednak, ili bi trebalo da bude jednak, položaju svih građana planete Zemlje, Ujedinjene nacije i regionalne organizacije, pojedinačno sve države, usvojile su akta sa merama koje osobama sa invaliditetom treba da omogući uživanje tih prava.
Pripremi zakona o potvrđivanju ove Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom Ministarstvo rada i socijalne politike je pristupilo ozbiljno, uzimajući u obzir da je pitanje prava ovih osoba i unapređenje njihovog položaja multisektorsko pitanje. Budući da ratifikacija ove konvencije podrazumeva njeno uvođenje u unutrašnji sistem zemlje i mogućnost njene neposredne primene, čak pred nacionalnim sudovima, iako su neke zemlje odabrale da ratifikuju konvenciju ubrzo po potpisivanju, Ministarstvo rada i socijalne politike odlučilo je da procesu harmonizacije unutrašnjih prava pristupi temeljno i da se sačeka sa ratifikacijom dok se ne usklade propisi koji nisu u skladu sa nekom od odredaba Konvencije koja je danas na dnevnom redu.
Podsetio bih sve uvažene kolege narodne poslanike i građane Republike Srbije da smo upravo u domenu zaštite i ostvarivanja punih prava osoba sa invaliditetom u proteklom periodu doneli čitav niz zakona koji na ovaj ili onaj način omogućavaju osobama sa invaliditetom da postanu ravnopravni građani našeg društva.
Generalna skupština UN, podsetiću samo na par veoma važnih istorijskih podataka, usvojila je ovu međunarodnu konvenciju 2006. godine. Ona je otvorena za potpise i ratifikaciju 30. marta 2007. godine, stupila je na snagu 3. maja 2008. godine. Do početka meseca maja ove godine Konvenciju je potpisalo 139 članica, a 53 države su je ratifikovale. Srbiji i nama narodnim poslanicima u parlamentu Srbije je ostalo da ratifikujemo ovu konvenciju i Opcioni protokol koji je prati.
Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom ne stvara, da ne bude zabune, neka nova prava osobama sa invaliditetom; ona samo definiše mehanizme za ravnopravno uživanje svih građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih prava od strane osoba sa invaliditetom.
Svrha konvencije jeste pre svega, citiram, "da promoviše, štiti i osigura puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda osoba sa invaliditetom i da uz to promoviše poštovanje njihovog urođenog dostojanstva".
Ono što čini esenciju, srž Konvencije jesu član 4, koji govori o opštim obavezama država potpisnica i član 5, koji govori o garantovanju ravnopravnosti i nediskriminaciji osoba sa invaliditetom. Države potpisnice zabranjuju bilo kakvu diskriminaciju po osnovu invalidnosti i garantuju svim osobama sa invaliditetom jednaku i efektivnu pravnu zaštitu od diskriminacije.
Pošto je pristupačnost jedan od suštinskih preduslova za puno i ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u svim oblastima društvenog života, ova konvencija detaljno uređuje i ovu materiju u članu 9.
Član 12. je jedan od najkontraverznijih članova ove konvencije, to treba otvoreno i jasno istaći, pošto je trebalo pronaći balans između garantovanja pune poslovne sposobnosti za sve osobe sa invaliditetom i realnosti i ograničenja koja se dešavaju i do kojih dolazi u vršenju te sposobnosti u slučajevima starateljstva i zakonskog zastupništva.
Afirmisano je načelo pružanja potrebne podrške osobama sa invaliditetom u ispoljavanju njihove poslovne sposobnosti, o čemu će, pretpostavljam, moja uvažena koleginica Gordana Rajkov danas govoriti, jer smo i na sednici Odbora za rad i boračka pitanja imali određenih nedoumica zbog tehničke redakture, odnosno zbog, čini mi se pogrešnog, prevoda na srpski jezik nekih odredaba u članu 12. ove konvencije.
Konvencija na kraju predviđa i niz mera koje osobama sa invaliditetom treba da osiguraju i nesmetano uživanje niza kako građanskih, tako i političkih prava. Konvencija predviđa i mere za uživanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava osoba sa invaliditetom bez ikakve diskriminacije, pre svega, prava na obrazovanje, prava na zdravstvenu zaštitu, prava na rad, zapošljavanje, srodnih prava iz radnog odnosa, prava na adekvatan standard življenja i socijalnu sigurnost, kao i učešće u kulturnom i sportskom životu zajednice.
Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom uređuje i neka pitanja koja su manje-više specifična za osobe sa invaliditetom, od kojih bih istakao sledeća: postojanje neophodnih službi podrške kako bi osobe sa invaliditetom mogle da žive samostalno u svojoj lokalnoj zajednici, kao i dostupnost svih socijalnih usluga koje su namenjene opštoj javnosti.
Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom uređuje i pitanja lične pokretljivosti i mobilnosti osoba sa invaliditetom i njihove rehabilitacije.
Na samom kraju, Konvencija uređuje i mere za prikupljanje statističkih podataka koji su vezani za osobe sa invaliditetom, kao i međunarodnu saradnju koja je potrebna da bi se olakšala i pospešila primena ove konvencije, iako primarna odgovornost za sprovođenje Konvencije leži na svakoj državi potpisnici ponaosob, u ovom slučaju na Srbiji.
Konvencija uređuje i osnivanje tela za praćenje i sprovođenje Konvencije na nacionalnom nivou, kao i komiteta za prava osoba sa invaliditetom, koji će činiti nezavisni eksperti.
Posle ratifikacije Konvencije u našoj skupštini, hoću duboko da verujem da ova konvencija neće dovesti do podela političkih predstavnika u Skupštini Republike Srbije na opozicione i poslanike vladajućih stranaka, jer je pitanje zaštite osoba sa invaliditetom i usvajanje Konvencije koja je na dnevnom redu pitanje koje nije političko pitanje. Mislim da je ovo pitanje svih nas, pitanje ljudskosti, pitanje morala i pitanje našeg ljudskog odnosa prema osobama sa invaliditetom. Ubeđen sam u to da ćemo jednoglasno ratifikovati ovu konvenciju. Verujem da će i Vlada Republike Srbije i nadležno ministarstvo periodično izveštavati o pravima osoba sa invaliditetom i o tome kako se ova konvencija sprovodi u delo.
Na samom kraju, treba istaći da su propisi države Republike Srbije u velikoj meri već usklađeni sa odredbama ove Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom. Podsetio bih na Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, Strategiju unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Srbiji od 2007. do 2015. godine, nedavno usvojen Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, kao i izmene Zakona o javnim nabavkama.
Podsetio bih, time ću i završiti ovo svoje izlaganje, da je u pripremi još nekoliko zakona koji imaju veze sa produžavanjem, odnosno produbljivanjem i ostvarivanjem prava osoba sa invaliditetom, zakon o upotrebi srpskog znakovnog jezika, kao i zakon o kretanju slepih osoba uz pomoć psa vodiča.
Poštovane kolege, dame i gospodo poslanici, zahvaljujem vam se na pažnji.

Poštovana gospođo predsednice, uvažena ministarko, poštovane i uvažene kolege, dame i gospodo narodni poslanici, danas se pred nama nalaze dva, rekao bih, veoma značajna ali i specifična zakona. Za razliku od nekih mojih prethodnika, mislim da je dobro, bez obzira što se nalazimo u vremenu krize, što su se ova dva zakona našla na dnevnom redu Skupštine Srbije.
Osobe sa invaliditetom u našoj zemlji su se decenijama, nažalost, suočavale, nekad sa otvorenom a nekad sa prikrivenom diskriminacijom. Od 10% od ukupnog broja stanovnika države Srbije, dakle, njih 750.000, oni čine najveću manjinu u državi Srbiji.
Ove osobe su bile i tzv. nevidljivi građani, građani drugog reda, sakriveni često od pogleda, prinuđeni da borave u svojoj kući ili instituciji, a sve zbog predrasuda, stida, a nekada i straha. Dakle, 70% njih živi u siromaštvu, a 52% ne učestvuje u društvenom životu lokalne zajednice, preko 50% osoba sa invaliditetom ima samo osnovno obrazovanje ili nisu pohađali školu, a oni koji se školuju to čine u posebnim školama, nažalost, te su prilike za druženje, na primer, sa decom sa i bez invaliditeta, veoma ograničene. Iz tzv. specijalnih škola deca sa invaliditetom odlaze kućama ili instituciji iz kojih retko mogu da izađu zbog nepristupačnosti ulica, radnih mesta i javnih objekata.
Dakle, to su bili goli podaci i činjenice o osobama sa invaliditetom.
Pre nego što ukažem na značaj zakona o kome danas raspravljamo, podsetio bih da je država Srbija prva u regionu jugoistočne Evrope koja je usvojila Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom kojim se poboljšava pristup kako uslugama, tako komercijalnim, stambenim i javnim zgradama.
Zašto je ovaj zakon važan. Šta je to novo što ovaj zakon, o kome danas raspravljamo, donosi? Moramo da imamo u vidu činjenicu da je u Republici Srbiji doneta odluka ne samo o pristupanju EU, u toku je i proces našeg pridruživanja i harmonizacije svih naših propisa sa standardima i tzv. evropskim zakonodavstvom, potrebno je naglasiti da je u toku i izrada zakona kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, pri čemu su korišćena osnovna rešenja i direktive, rezolucije i preporuke EU i Saveta Evrope, kao i akcioni planovi osoba sa invaliditetom, o čemu je govorila moja prethodna govornica, uvažena koleginica Snežana Sedlar.
Obaveza donošenja zakona kojim se uređuje ova oblast zapošljavanja i profesionalne rehabilitacije uslovljena je još jednim međunarodnim aktom. Naime, reč je Konvenciji međunarodne organizacije rada broj 159 o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju invalida, koji je, podsetiću vas, naša zemlja ratifikovala 2000. godine. Osobe sa invaliditetom moraju imati ista prava kao i svi građani, i moraju imati iste mogućnosti da ta prava i ostvare. Stopa nezaposlenosti osoba sa invaliditetom je izuzetno niska, iznosi 13%, a što će reći da se u radnom odnosu danas u Srbiji nalazi svega 21.000 osoba sa invaliditetom.
Razlog za donošenje ovog zakona jeste činjenica da postojeća regulativa u ovoj oblasti, odnosno Zakon o radnom osposobljavanju i zapošljavanju invalida, uređuje samo zapošljavanje osoba sa invaliditetom pod posebnim uslovima rada u tzv. zaštitnim radionicama.
Ovim zakonima bi se obezbedilo potpuno redefinisanje odnosa između osoba sa invaliditetom kao potencijalnih zaposlenih i radnog okruženja, odnosno poslodavca. Potrebno je da buduće zapošljavanje osoba sa invaliditetom bude zasnovano na ekonomskim motivima, odnosno da se nezaposlene osobe sa invaliditetom tretiraju ravnopravno sa svim ostalim kandidatima u okviru grupa onih lica koje traže zaposlenje.
Načelnim odredbama ovog zakona zabranjuje se svaka vrsta diskriminacije osoba sa invaliditetom, uz poštovanje ljudskih prava i dostojanstva podstičući uključenost u sve sfere i procese društvenog života, ravnopravnost u ostvarivanju prava i obaveza, i povećanje zaposlenosti i stvaranje odgovarajućih radnih mesta i uslova za rad.
Definicija osoba sa invaliditetom koja se reguliše ovim zakonom obuhvata i medicinski i socijalni pristup, sagledavajući invalidnost kao individualni problem, koji je prouzrokovan bolešću, povredom ili nekim drugim oštećenjem zdravlja. I, sa druge strane, kao socijalno definisan problem, koji kao proizvod socijalne organizacije prouzrokuje različite barijere u svakodnevnom životom sa kojim se suočavamo.
U skladu sa ovim zakonom, osoba sa invaliditetom može da ostvari sledeća prava: utvrđivanje statusa i procenu radne sposobnosti, podsticanje zapošljavanje radne i socijalne uključenosti i afirmaciju jednakih mogućnosti na tržištu rada, pravo na mere i aktivnosti profesionalne rehabilitacije, zapošljavanje pod opštim uslovima, zapošljavanje pod posebnim uslovima, mere aktivne politike zapošljavanja, zapošljavanje u posebnim organizacionim oblicima zapošljavanja i radnog angažovanja osoba sa invaliditetom, druga prava kojima se podstiču radna i socijalna uključenost osoba sa invaliditetom.
Procene radne sposobnosti po ovom zakonu vršiće se u Fondu PIO, dok će rešenja donositi organizacija koja je nadležna za poslove zapošljavanja. Osobe sa invaliditetom koje su radno sposobne imaće mogućnost da se, shodno ovoj procenjenoj radnoj sposobnosti i poslovima koje mogu da obavljaju i ličnim afinitetima, i dodatno edukuju, odnosno obrazuju kroz procese profesionalne orijentacije i rehabilitacije, kroz obuke, doobuke, treninge i druge oblike aktivnosti.
Pod pojmom profesionalna rehabilitacija, koja je u naslovu ovog zakona, podrazumeva se program mera i aktivnosti koje se sprovode sa ciljem da se osoba sa invaliditetom osposobi za odgovarajući posao – da se zaposli, da zadrži posao ili u njemu napreduje, odnosno da se prekvalifikuje za drugi odgovarajući posao. Ona pruža uvid i u psihofizičke i radne sposobnosti osoba sa invaliditetom, interesovanje, mogućnosti, zapošljavanje i spretnost i izdržljivost i umešnost, i ukazuje nam na očuvane radne sposobnosti, odnosno potencijale koji su od značaja za buduću profesionalnu aktivnost ovih lica.
Učešće osoba sa invaliditetom u procesu profesionalne rehabilitacije je deo pripreme osobe sa invaliditetom za ulazak ili ponovni povratak u svet rada. Otuda je predlagač zakona, shodno programima aktivne politike zapošljavanja, predvideo da osobe sa invaliditetom imaju prava i na određena novčana primanja koja su u vezi sa priznavanjem prava na profesionalnu rehabilitaciju, ukoliko je reč o radnom osposbljavanju, dokvalifikaciji i prekvalifikaciji, i drugim programima za unapređenje radnih sposobnosti.
Novčana pomoć se odnosi na troškove javnog prevoza za osobu i njenog pratioca, ukoliko je pratilac potreban, i mesečnu nadoknadu za vreme trajanja profesionalne rehabilitacije u iznosu od 20% od minimalne zarade, a koja je utvrđena u skladu sa propisima o radu u slučaju da se pojedine mere i aktivnosti izvode u trajanju od najmanje 100 časova.
Obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom važi za sve poslodavce koji zapošljavaju najmanje 20 radnika. Poslodavac koji ima između 20 i 49 zaposlenih dužan je da zasnuje radni odnos sa jednom osobom sa invaliditetom. Poslodavac koji, pak, ima više od 50 zaposlenih, dužan je da zasnuje radni odnos sa najmanje dve osobe sa invaliditetom i tako na svakih narednih započetih 50 zaposlenih po jednu osobu sa invaliditetom.
Zakonom su propisane i različite mogućnosti za oslobađanje od obaveze zapošljavanja, odnosno ukoliko poslodavac iz bilo kog razloga ne ispuni obavezu zapošljavanja osobe sa invaliditetom, on je dužan da uplati penale, kako se to popularno kaže, u budžetski fond za profesionalnu rehabilitaciju u visini od trostrukog iznosa minimalne zarade, a koja je utvrđena u skladu sa propisima o radu, za svaku osobu sa invaliditetom koju nije zaposlila. Ovakva obaveza poslodavca postoji za svaki mesec u kome nema uopšte zaposlene ili nema dovoljan broj zaposlenih osoba sa invaliditetom. Sredstva koja su ostvarena na ovakav način, koristiće se za mere aktivne politike zapošljavanja osoba sa invaliditetom ili obavljanje poslova rehabilitacije. Prema tome, služe podsticanju zapošljavanja isključivo osoba sa invaliditetom.
Poslodavci koji zapošljavanju osobe sa invaliditetom bez radnog iskustva ostvaruju pravo na subvenciju zarade za ta lica u trajanju od 12 meseci u visini minimalne zarade, koja je utvrđena sa propisima o radu. Zakonom su utvrđene novčane kazne kojima će se kazniti za prekršaje organizacija nadležna za poslove zapošljavanja, preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom i sva pravna lica koja sprovode profesionalnu rehabilitaciju, a koje ne postupaju u skladu sa odredbama ovog zakona.
U skladu sa ovim zakonom, koji predlaže Vlada Republike Srbije, sankcionišu se i vrlo je bitna činjenica, da i novoosnovani poslodavac nema obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom u trajanju od 24 meseca od dana osnivanja svoje firme. Sa druge strane, predviđene su i stimulativne mere za zapošljavanje ovih lica i to: mogućnost refundacije troškova, prilagođavanja radnog mesta, subvencija zarade za zapošljavanje na određeno vreme osobe sa invaliditetom bez radnog iskustva, refundaciju troškova za obavezno socijalno osiguranje i poreza i zarade koji padaju na teret poslodavca, a u skladu sa Zakonom o doprinosima za obavezno osiguranje.
Na samom kraju, dame i gospodo, uvaženi poslanici, kada je reč o predloženom Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanje invalida, da li je dovoljno da mi kao narodni poslanici donosimo samo strategije i zakone? Nije! Jer će ona ostati samo mrtvo slovo na papiru, ukoliko se odnos svih nas prema ovim osobama ne promeni. Ja ću vam dati samo jedan primer koji najbolje ilustruje raskorak, kako se to popularno kaže, između normativnog i stvarnog.
Pravilnik o utvrđivanju telesnih oštećenja koji je bio na snazi od 2003. godine propisao je, sada me, molim vas, pažljivo slušajte sledeće – osoba koja nema jednu ruku, nažalost, ili jednu nogu, invalid je 80%, a osoba koja nema ni jednu, ni drugu ruku, odnosno nogu, opet je osoba je sa 80% invalidnosti. Prema tome, neko u administraciji, ko piše pravilnike, protokole, uredbe, sva ostala podzakonska akta, sabrao je dva puta 80 i dobio je opet 80%?!
Nisu, drage moje kolege narodni poslanici, ljudi brojevi pa da na njih možemo da primenjujemo nekakve matematičke aršine. Moram ovom prilikom da istaknem, zbog građana Srbije i zbog osoba sa invaliditetom, zahvaljujući, pre svega, angažovanju gospodina Milovana Glođevca predsednika Koordinacionog odbora osoba sa invaliditetom posle godinu dana uspeli smo da promenimo ovakav pravilnik.
Ukoliko nema ovakvih zajedničkih napora svih nas u društvu, a pre svega institucija i nas koje su izabrali građani Republike Srbije, ništa nam neće vredeti silne strategije i zakoni. Ipak, pred nama je veliki posao. Potrebno je u narednom periodu da promenimo 11 zakona i da izmenimo i dopunimo 11 zakona i podzakonskih akata koji se odnose na unapređenje prava i položaja osoba sa invaliditetom. Za to je, naravno, potrebna politička volja i kada su u pitanju osobe sa invaliditetom ja sam ubeđen da takva volja postoji u sadašnjem sazivu Parlamenta Republike Srbije.
Kada je reč o drugom Zakonu, dakle, o Zakonu za zapošljavanje i osiguranje u slučaju nezaposlenosti ja bih napomenuo samo nekoliko reči.
Osnovni razlog za donošenje ovog zakona leži u činjenici da smo mi usvojili Nacionalnu strategiju zapošljavanja 2005. godine i da smo usvojili Nacionalni akcioni plan zapošljavanja za period 2006-2008. godine. Stoga ću ovom prilikom samo ukazati na neke od novina koje donosi predloženi zakon.
Mere aktivne politike zapošljavanja su definisane fleksibilno, razgraničenje poslova planiranja i utvrđivanja aktivne politike i njenog sprovođenja, o čemu su govorili i predstavnici Vlade, uvažena ministarka Verica Kalanović i moji prethodni govornici iz G17 plus, Socijalističke partije Srbije i ostalih predstavnika vladajuće koalicije, uvodi se nacionalni akcioni plan zapošljavanja kao centralni instrument planiranja aktivne politike zapošljavanja, uspostavlja se sistem za praćenje sprovođenja mera programa aktivne politike zapošljavanja, uvodi se sporazum o učinku Ministarstva i Nacionalne službe za zapošljavanje, predviđa se poseban podsticaj za pokrajinu i lokalne samouprave.
S druge strane, uvode se – individualni plan za zapošljavanje za nezaposlena lica, o čemu je bilo dosta reči, ukida se formalna obaveza prijavljivanja poslova Nacionalnoj službi za zapošljavanje za poslodavce, uvodi se i novi podsticaj za aktiviranje nezaposlenih lica koji su korisnici novčane naknade.
Novčana naknada se predviđa u visini od 50% prosečne zarade koju je radnik primio u prethodnih šest meseci, u trajanju od tri do 12 meseci, a, izuzetno, 24 meseca za one koji imaju dve godine do penzije.
Poštovane kolege, kada je reč o ovom predlogu zakona, dakle, o Predlogu zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, u pogledu ovoga poslednjeg što sam napomenuo, a to je naknada za slučaj nezaposlenosti i dužina isplate naknade za nezaposlenost, moram priznati iskreno, nije to nikakva tajna – Predlog zakona je u ovom delu restriktivniji u odnosu na postojeći Zakon o zapošljavanju.
Vlada je u obrazloženju Predloga navela da sredstva za pasivne mere odnose više od 80% ukupnih sredstava koja su na raspolaganju. Dakle, cilj ovog predloga je, kako se navodi i u obrazloženju Vlade, da se težište stavi na aktivnu politiku zapošljavanja, da se rad učini isplativijim i da ga prevashodno bude, pre svega.
U tom smislu za vođenje aktivne politike zapošljavanja uvode se i odgovarajući prateći i kontrolni mehanizmi. To su, kao što je napomenuto i rečeno u odredbama predloženog zakona – nacionalni akcioni plan zapošljavanja sa budžetskim planiranjem, i individualni plan zapošljavanja za svakog zaposlenog, akt o učinku, koji utvrđuje ministar koji je zadužen za poslove zapošljavanja, mislim na učinak Nacionalne službe za zapošljavanje, i ocenjuje sprovođenje akcionog plana zapošljavanja od strane Nacionalne službe za zapošljavanje.
Svakako da je dobro da se kao osnova svakog uspešnog i efikasnog rada postavljaju individualni i nacionalni planovi, kao i kontroli izveštaji. I svakako, nije dobro što će nezaposleni imati nižu nadoknadu.
Nažalost, mislim da je nastupio i čas našeg direktnog suočavanja sa stvarnošću, sa činjenicom od koje ne možemo pobeći i koju ne smemo i nećemo da sakrivamo od građana Srbije – da novca nema dovoljno, da je Srbiju zahvatila kriza, da se bez razvoja ekonomije, poljoprivrede, proizvodnje i svih vrsta usluga ne može ostvariti i stvarati socijalno poželjan ambijent!
Za ekonomski oporavak, poštovane dame i gospodo, kao preduslov su nam potrebne, stabilne političke prilike, pre svega, i dobri zakoni, koji su prvi i neophodni uslov za privlačenje stranih investicija, unapređenja regionalne ekonomske saradnje i napredak u procesu evropskih integracija, za pristup evropskim fondovima. Ali, pored tih stranih investicija, lično mislim, da i svi mi sami u okviru onoga što imamo možemo dobrom, planskom, organizacijom rada napraviti i stvoriti, tako što ćemo angažovati celokupni stvaralački, kreativni i kadrovski, potencijal.
Imamo mi, poštovane dame i gospodo, građani Srbije, mnogo sposobnih, odgovornih i vrednih ljudi koji znaju da rade. Ostavimo po strani političku, odnosno stranačku pripadnost. Ima mnogo pametnih ljudi i pametnijih i od nas koji smo ovde u ovom parlamentu, koji nisu politički angažovani, ali su puni znanja i stvaralačkog potencijala.
Dajmo šansu i tim i svim drugim pametnim ljudima i njihovom kritičkom mišljenju, na kraju krajeva, da bismo dali šansu privredi, ekonomiji naše zemlje, da bismo dali šansu Srbiji – mislim da drugog puta i nemam!. Ja vam zahvaljujem na pažnji. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Uvažene dame i gospodo, kolege poslanici, poštovani gospodine ministre, amandmanom koji sam podneo na član 28. želeo sam da preciziram odredbe zakona koje regulišu uslove za izbor poverenika.
U članu 28. u stavu 4. tačka 2. navedeno je "da kandidat imanje najmanje 10 godina iskustva na pravnim poslovima u oblasti zaštite ljudskih prava". U amandmanu koji sam predložio naglašavam da ima najmanje 10 godina iskustva na pravnim poslovima u oblasti koja je od značaja za obavljanje poslova iz nadležnosti poverenika. Dodat je drugi stav posle tačke 3. koji glasi: "4. da je afirmisan u oblasti zaštite ljudskih prava".
Amandmanom se ublažava imperativno postavljena odredba o potrebnom radnom iskustvu u oblasti zaštite ljudskih prava, koja bi prilikom razmatranja, prilikom dokaza materijala i biografskih podataka za kandidate o radnom iskustvu mogla da dovede do različitih tumačenja, ocena i osporavanja. Svrsishodnije je da kandidati u svojoj prijavi, pored podnošenja dokaza o potrebnoj dužini radnog iskustva na pravnim poslovima, posebno ukažu na svoje angažovanje, afirmisanost i postignute rezultate u oblasti ljudskih prava.
Na kraju napominjem da ima mnogo uglednih pravnika u preduzećima, u ustanovama, u centrima na primer za socijalnu zaštitu, pa i u ministarstvima gospodine ministre i svuda, koji nema sumnje da ispunjavaju ove uslove za izbor poverenika, ali je potrebno da tu svoju afirmisanost na zaštiti ljudskih prava, posebno, na primerima obrazlože u svojoj biografiji. To jeste suština ovog mog amandmana. Hvala.

Gospodine predsedavajući, ovaj amandman se odnosi na član koji govori o prestanku mandata poverenika, odnosno o uslovima za njegovo razrešenje.
Predložio sam da se promeni tačka 2. koja u Predlogu zakona glasi da se poverenik razrešava dužnosti ''kada se pravosnažnom odlukom suda utvrdi da je poverenik počinio krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora u trajanju od pet godina ili teža zatvorska kazna''. Predložio sam da stoji "ako pravosnažnom odlukom bude osuđen na krivično delo na kaznu zatvora koja ga čini nedostojnim ili nepodobnim za obavljanje ove funkcije".
Mislim da je Krivičnim zakonikom predviđen čitav niz veoma ozbiljnih krivičnih dela za koje je propisana kazna u trajanju kraćem od pet godina, a koja su potpuno nespojiva sa obavljanjem dužnosti poverenika. Zbog toga je ovim amandmanom i predloženo rešenje koje predviđaju, podsetio bih, gospodine ministre, i zakoni koje smo već usvojili, a odnose se na zaštitnika građana i na poverenika za dostupnost informacija od javnog značaja.
Radi ujednačenosti propisa, ali i suštinski mislim da je ovaj moj amandman ispravniji, jer izabrani poverenik, sad ću preći na jedan, čini mi se, razumljiviji rečnik, može biti osuđen za krivično delo za koje je predviđena kazna manja od pet godina.
Navešću vam samo neka krivična dela za koja se u Krivičnom zakoniku predviđa kazna manja od pet godina: krađa, pronevera, iznuda – do tri godine zatvora.
Teška telesna povreda – do pet godina, napuštanje nemoćnog lica – do tri godine zatvora, nepružanje pomoći licu u opasnosti – do jedne godine zatvora, povreda ravnopravnosti – do tri godine zatvora, zlostavljanje i mučenje – do jedne godine zatvora.
Može li lice koje je napravilo ovakvu vrstu krivičnog dela, a za koje je predviđena kazna manja od pet godina zatvora, da ostane na funkciji poverenika? Mislim da ne može, jer ga to krivično delo čini nedostojnim za obavljanje funkcije poverenika i u tom smislu ide i moj predloženi amandman koji je prihvatio Odbor za pravosuđe i državnu upravu, prihvatio Zakonodavni odbor i mislim da bi i Ministarstvo koje vi predstavljate moglo da postupi na isti način. Hvala.

Izvinjavam se, znam da ste svi na kraju i na izmaku snaga. Prvo, želeo bih da istaknem, gospodine ministre, poštovani predsedavajući, da u izveštaju Zakonodavnog odbora postoji greška. Meni je žao što moj uvaženi kolega Vlatko nije trenutno tu prisutan, on je predsednik Zakonodavnog odbora, jer Zakonodavni odbor je rekao da ovaj amandman, kojim posle člana 30. dodajem dva nova člana, jeste pravno moguć, ali da nije u skladu sa Poslovnikom. Verovatno aludirajući na to da sam imao amandman na član 30.
Međutim, poštovani prijatelji, dame i gospodo iz Zakonodavnog odbora, svi ste vi diplomirani pravnici i morate da znate metodologiju pisanja amandmana u Skupštini Republike Srbije.
Kad neko podnese amandman na član 30, a posle drugim amandmanom posle člana 30. dodaje dva nova člana, to nisu dva amandmana na isti član Predloga zakona. Molim vas da ubuduće budete pažljiviji.
U dva nova člana sam predložio da se predvidi i zamenik poverenika, koji u Predlogu zakona ne postoji. Da ne bude zabune, ako već uspostavljamo institut poverenika, kao nezavisni samostalni organ koji odgovara samo nama, Narodnoj skupštini Republike Srbije, onda je sasvim logično da mora da ima i svog zamenika. Zašto? Zato što će taj zamenik u slučaju sprečenosti poverenika takođe odgovarati nama odnosno Narodnoj skupštini.
Predlogom zakona je predviđeno da postoje tri pomoćnika poverenika. Međutim, gospodine ministre, pomoćnike poverenika ne bira Narodna skupština. Dakle, ne mogu odgovarati Narodnoj skupštini. Zato sam amandmanom predvideo da Skupština, pored poverenika, bira i zamenika poverenika, a da se broj pomoćnika poverenika sa tri smanji na dva.
Time se, uslovno rečeno, ne povećava administracija ili troškovi odnosno finansiranje ove institucije, a mislim da bi ova institucija poverenika mogla da dobije na svom pravom značaju i da bi mogla da ima onaj svoj pravi i stvarni oblik.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 104. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, koji se odnosi na narušavanje dostojanstva Skupštine. U ovom slučaju ne radi se samo o dostojanstvu Skupštine, već i o nečemu što je eklatantno ugrožavanje i uznemiravanje javnosti i svih građana Republike Srbije.
Naime, u jutrošnjim satima, pre nego što je počela današnja sednica Narodne skupštine Republike Srbije, određena lica su delila narodnim poslanicima i građanima ispred zgrade Skupštine Srbije "Sandžačke novine", list koji se pokušava predstaviti kao nekakva nacionalna institucija Bošnjaka.
Ovom prilikom se izvinjavam vama, poštovane kolege narodni poslanici, a pre svega građanima Republike Srbije, u ime Sandžačke demokratske partije, što ste, nažalost, opterećeni dešavanjima i događajima koji su inscenirani i incidentni u Novom Pazaru. Međutim, o čemu je ovde reč? Nije samo reč o ugrožavanju dostojanstva Skupštine. Ovde je u pitanju pokušaj da se zastraše građani Srbije, da se nezakonito delovanje jednog člana Vlade predstavi sa monstruoznom optužbom da je reč o pokušaju atentata na gospodina Sulejmana Ugljanina.
Ove novine, poštovani građani Republike Srbije, nisu nikakvo glasilo Bošnjaka u Srbiji, nisu nikakvo glasilo Nacionalnog saveta Bošnjaka u Srbiji, kao institucije bošnjačkog naroda. Ovo je privatno glasilo, ovo su partijske novine stranke gospodina Sulejmana Ugljanina. Njegovo je pravo da štampa partijske novine, međutim niko u ovoj zemlji nema pravo, pa makar on bio i ministar, da se stavlja iznad zakona, da pokušava pravdu da uzme u svoje ruke. To pravo isključivo pripada nadležnim nezavisnim pravosudnim institucijama.
Ovo što se danas pokušava uraditi, i to u trenutku kada počinju razgovori u SO Novi Pazar o smirivanju situacije, odnosno rešavanju tog imovinsko-pravnog spora zbog koga je sve počelo, može samo dodatno da uznemiri javnost. Naime, gospoda iz stranke Sulejmana Ugljanina su se posle tri dana setili i došli do monstruozne optužbe da je reč o pokušaju atentata na gospodina Sulejmana Ugljanina.
Tri dana im je trebalo da se, posle svih nebuloznih obrazloženja, kako bi sakrili nezakonito delovanje, kako bi prikrili kršenje zakona od strane ministra Sulejmana Ugljanina koji je upao u državne institucije, sete da je navodno reč o pokušaju atentata. Metak koji je putovao tri dana je, izgleda, kao u onom dobrom vicu (Predsednik: Vreme.), zaobišao gospodina Sulejmana Ugljanina, ali nažalost, sve ovo što oni rade ne zaobilazi građane Republike Srbije.
Ono što moramo da istaknemo, posebno mi u SDP, jeste da je nedopustivo da se sa jedne strane priča o ugroženosti Bošnjaka u Republici Srbiji, jer o tome ovde uopšte nije reč.
Građani Srbije, sve ovo što se dešava u Novom Pazaru i sve ovo što je proisteklo posle vandalskog upada Sulejmana Ugljanina sa njegovim pristalicama u instituciju koja se zove Dom kulture, nema nikakve veze sa ugrožavanjem bošnjačkog naroda, sa ugrožavanjem bošnjačkih nacionalnih institucija (Predsednik: Hoćete li privesti kraju, molim vas?), niti je Sulejman Ugljanin, niti su "Sandžačke novine" bošnjačka institucija. Naprosto, radi se o eklatantnom kršenju zakona.
Molim vas, predsednice Narodne skupštine, da proverite na koji način i kako neko može da deli određene pamflet-novine kojima se uznemirava javnost, jer uznemiravanje narodnih poslanika, deljenje novina sa ovako uzbuđujućim sadržajima, sa ovako iritantnim, pretećim i monstruoznim optužbama da je reč o pokušaju ubistva jednog ministra u Vladi, nije ništa drugo nego uznemiravanje celokupne javnosti Srbije. Još jednom se izvinjavam svima vama, poštovane kolege poslanici.