Izgleda da se malo ovaj red poremetio, pa zato sada svi po malo čekamo.
Iako smo se umorili, tema je od izuzetnog značaja za ovo društvo i ovaj narod i mislim da bismo mogli da imamo još malo koncentracije i da do kraja završimo ovu diskusiju.
Gospodine ministre Verbiću, mislim da ste seli na jednu jako važnu fotelju. Meni je žao što naše društvo još uvek ne prepoznaje značaj obrazovanja, iako deklarativno veoma lako pričamo o tome da je obrazovanje važno, navedemo par argumenata zašto je to važno i mislimo da smo sve što bi trebalo u vezi sa tim da kažemo završili.
Mislim da vodite resor koji je u srećnim zemljama napravio veoma uspešna društva, napravio društvo obrazovanja, a ja bih dodala i države blagostanja. Da li ćemo mi i kada doći do društva obrazovanja i do države blagostanja nisam spremna u ovom trenutku da licitiram, mislim da nema ni potrebe, ali prosto, mislim da smo obavezni da svi činimo jedan organizovan, svrsishodan, plemenit i veoma odgovoran napor da ovu državu učinimo daleko srećnijom i perspektivnijom, a obrazovanje je jedan od najboljih načina da se do toga dođe.
Verujem da srpsko društvo još uvek nije izgubilo poverenje u obrazovanje i o tome svedoči zaista muka porodica širom naše zemlje koji u teškim uslovima izdvajaju novac ne bili školovala svoju decu sa nadom da će im obezbediti bolji život i ta nada je svakako na neki način izvesna, ali koliko god da se ne gubi nada u značaj obrazovanja, mislim da je vera u kvalitet obrazovanja poljuljana odavno. S toga mislim da kao i prethodnim ministrima u mnogim vladama iza ove, kao i onome što će doći, ni vama neće biti lako, a koliko će vam zbilja biti, koliko će vaš rad biti efikasan zavisi naravno i od onoga o čemu mi danas, odnosno od kvaliteta diskusije i svih stremljenja da učinimo te ozbiljne napore.
Meni se nekako čini za ovo kratko vreme koliko sam poslanik u parlamentu da mi najčešće vodimo bitku sa samim sobom, da i rešenja koja su solidna u trenutku možda su ona jedina objektivno moguća, veoma lako ih negiramo, ne shvatajući da zaista nema drugih krivaca za sve ono što se dešava osim nas samih. Znači, nebitno je uopšte da li pripadamo opoziciji, poziciji, mi smo građani ove zemlje i mi zaista valjda delimo te sve iste sudbine, prema tome, uvek smo mi jedini i odgovorni, krivi, jer zaista sve je u ljudskoj volji i ljudskoj odluci.
Svaki predlog rešenja koji je predočen u ovom nacrtu zakona ima naravno svojih, da kažem, dobrih strana u većem procentu, ima onih o kojima možemo i dalje da razmišljamo, da diskutujemo itd, ali ono što je najvažnije od svega to je da se svi zajedno založimo za kvalitet realizacije tih zakonskih rešenja koja su ovom trenutku, ja ću vrlo blagonaklono reći, veoma optimalna.
Prema tome, ako govorimo o neophodnosti da sistem visokog obrazovanja bude otvoren, dostupan javnosti, pa sad u različitim sferama njegovog funkcionisanja, naravno da tome se ne može protivurečeti, ali da li će se do zaista dogoditi. Mi unazad, od kada je Bolonja usvojena, od 2005. godine govorimo stalno o istom. Sada se zaista pitam zašto? Ko je kome branio, ko je nama branio da budemo i da imamo takav sistem i 2005. godine? Da li smo onda tvrdili da sistem ne treba da bude otvoren, da ne treba da bude dostupan, da ne treba da bude kvalitetan? To nikada nije tvrđeno, ali nikada niko nije uložio dovoljno ozbiljnih napora da se to zaista i dogodi.
Onda smo došli i do 2014. godine i naravno sa naznakom da će se ovaj zakon promeniti ponovo 2015. godine. Lično i kao poslanik SDPS zaista nisam protiv ničemu što vodi nekom uspehu, ali bojim se da nam mnogo vremena odlazi na dogovore, na razmišljanja, na razne sugestije, na razne predloge, bez toga da se u trenutku kada definišemo problem čvrsto uhvatimo i rešavamo taj problem.
Ako imamo problem korupcije, pričali smo i mislim da se svi mi koji danas govorimo prilično slažemo u mnogo tome što smo rekli, ako imamo problem korupcije, zašto taj problem nije rešavan? U visokom obrazovanju, profesor Pavićević je malopre govorio o tome, mislim da je jako pozvan, obzirom da je profesor na visokoškolskoj ustanovi. Znate, za svakog učitelja koji je nešto uradio vrlo brzo se pojavio na naslovnim stranama bilo kog tabloida. Zašto smo ovde nedodirljivi? Kakvu poruku šaljemo? Zašto su nam drveća i bandere po ulicama pune reklama o bubicama koje se prodaju da bi se lakše položili ispiti? Neko je tim mladim ljudima tu poruku morao da pošalje. Poslali smo mi, mi odrasli koji na različite načine radimo u nekom sistemu obrazovanja ili ne reagujemo, a mislim da smo svi podjednako odgovorni.
Zato ni jedno od predloženih rešenja, koliko god mu tražili mana ili ga hvalili, neće biti dobro ukoliko ne bude oživotvoreno u sistemu i ukoliko se ne budemo starali o kvalitetu izvršenja svih članova zakona koji se tu pojavljuju. Uvodi se jedinstven informacioni sistem. Ministre, pretpostavljam, bez obzira što se samo četiri meseca ministra, da znate da se u sistemu osnovnog obrazovanja takođe davno probalo sa uvođenjem jedinstvenog informacionog sistema. Išli smo na seminare, potrošili veliko vreme, potrošio se ozbiljan novac. Da li od 2013. godine imamo da je to jedna odredba zakona i šta se dešava, da li funkcioniše? Ne funkcioniše.
Zato vam kažem, rešenja mogu biti dobra, ali mora se insistirati na njihovoj realizaciji. Ako pričamo o neophodnosti da ustanove visokoškolske moraju da budu, mora da se provera kvalitet njihovog rada, zaista lično ne vidim razlog zašto se to ne bi dešavalo u određenim vremenskim intervalima. Opet paralela sa nižim sistemima obrazovanja, gde se tačno zna da vi na tri godine dolazite u ekstremnu evaluaciju.
Zašto ovde ne može, zašto dozvoljavamo da prođe vreme, da se napravi šteta, da nam neka novina ili neki novinar otkrije šta se dešava? Ako dođemo do tog trenutka šteta je već počinjena i onda možemo samo da se davimo u onom kalu koje smo oko sebe stvorili, da budemo nezadovoljni i da stalno stičemo utisak kako smo jedno nefunkcionalno društvo s jedne strane. S druge strane, hvaleći se sa brojnim mladim uspešnim ljudima koji ostvaruju silne divne rezultate po svetu, o mnogim mladim stručnjacima koji su takođe u tom svetu uspešni, a mislim da su otišli između ostalog i zato što osećaju da tamo jedan sistem, kako god ga mi procenjivali sa stanovišta humanosti itd, taj sistem funkcioniše, znaju se pravila.
Nama nedostaje insistiranje, dovoljno insistiranje na pravilima. Nemojte stalno – nepotizam, nemojte da prijave o radu profesora završavaju u fiokama. Mi svi znamo da se to dešava.
Kakvu smo poruku poslali profesoru koji je vredan i odgovoran? Kakvu smo poruku poslali studentu, kakvu roditelju, kakvu društvenoj zajednici, kakvu javnosti? Tu mi padamo. Zbog toga najviše pričam o tome da je neophodno insistirati na poštovanju članova, na pravilima koje smo sami ustanovili. Bez toga rezultata nema o bilo kom zakonu da pričamo, na bilo kom nivou obrazovanja. Sigurna sam da vi to apsolutno dobro razumete i da je to verovatno i vaše iskustvo za ova četiri meseca.
Ono što je takođe jako značajno to je naravno verifikacija diploma koje se donose iz inostranstva. Znam naravno da su mnogi studenti veoma ambiciozni mladi ljudi, veoma kvalitetni ljudi, vrativši se u zemlju doživeli veliko razočarenje, jer ovde niko nije znao da pročita šta su oni, vraćajući na daleko manje nivoe obrazovanja. Čak sam spremna da razmišljam i ovako, u potpuno savršenim uslovima, taman da se svih 250 poslanika u ovom trenutku usaglasi i kaže – zakon je fantastičan, sve je divno, sutra da vam se vrati 3.000 studenata iz inostranstva, odnosno svršenih mladih ljudi mi ne bismo znali šta ćemo.
Potrebno je vreme, potrebni su zaista veoma angažovani ljudi koji će raditi na poslovima nostrifikacije i ono što je početak i kraj svega, potrebno je jedno uspešno društvo, jedna razvijena ekonomija koja će moći da apsorbuje, koja će moći da prepozna znanje i veštine tih mladih ljudi. Tek kad takve društvene uslove napravimo tada ćemo i moći da ostvarimo dobrobit od povratka onih kojima se nadamo, koje očekujemo, ali koji kada dođu, ne znamo baš tačno šta sa njima. Pokolebamo ih i vratimo ih u taj svet da bismo se opet nekako hvalili kako ima naših koji su jako uspešni. Ta zamka mora da se prevaziđe što pre, jer priča o odlivu mozgova neće prestati.
Takođe sam lično zadovoljna tom vrstom odluke da univerziteti pokažu više otvorenosti prema načinima finansiranja, prema načinu na koji se struktuiraju troškovi učeničkih, odnosno studentskih stipendija. Mislim da studenti zaista moraju vrlo jasno kao i njihove porodice biti upoznati sa time šta je trošak koji oni prave kada su samofinansirajući studenti. Mislim da to može na jedan ozbiljniji način da obaveže i fakultete na jedno pažljivije korišćenje novca koji će zaista ići prema onome kome je u suštini sva ova naša cela debata i ceo sistem namenjen, a to su pre svega studenti.
Samo još jednu rečenicu. Sa velikim zadovoljstvom podržavam program Horizont 2020. u nadi da će ove promene zakona sistema obrazovanja dobiti jedan dobar nastavak kroz učešće istraživača u tom projektu.

Gospodine ministre, drage kolege narodni poslanici, veliki deo dana i najveći dana smo danas potrošili govoreći o izuzetno važnom setu zakona i bojim se da po nekad nismo ukupno kao društvo dovoljno svesni važnosti medija, važnosti medijskih zakona koje danas donosimo, a sve to kažem iz razloga zato što smo na putu konsolidacije naše demokratije za koju je potrebno da još puno napora uložimo, puno dobrih odluka donesemo i puno ispravnih odluka donesemo.
Danas govorim nekako, ministre, u nekom dvojakom svojstvu, obzirom da sam ja mnogo duže konzument medija, nego što sam narodni poslanik i zaista imam u tom smislu daleko sećanje. Pamtim da nisam volela one medije koji su vršili pritisak na mene na bilo koji način ili novinari na bilo koji način, da prihvatim ideju, sugestiju, misao, predlog, šta god, volela sam da mi ostave prostor da o tome mogu da razmišljam, da mogu da zaključujem i da donosim i svoje odluke.
U tom smislu sam ove zakonske predloge i razumela i iz tog razloga što sam ih tako razumela, ja ću naravno glasati za njih zato što verujem da su najbolje u ovom trenutku u Srbiji, u vremenu koje će doći, kada će se svakako i ovi zakoni ili pojedini članovi menjati, a koji će uspeti da doprinesu ukupnom razvoju društva, jer uloga medija je u tome, uloga da li će ovi zakoni biti apsolutno dobri onako kako želimo i kako se nadamo ili nešto manje, vreme će pokazati, ali najviše od svega što ćemo videti, to je koliko u ovom društvu ima osnovnih principa na kojima počivaju sva ljudska prava, a jedno od onih koje bih ja ovom prilikom spomenula su pravo na slobodno izražavanje i mišljenje.
Naravno da slobodno izražavanje i mišljenja nisu, da kažem, ne moraju biti u znaku jednakosti, ali ja želim da verujem da Srbija ide tim putem i ja ću se naravno kao poslanik, kao i moja poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije u apsolutno u tom pravcu zalagati.
Vek u kome živimo, 21. vek je vek informatičke revolucije. Ne znam šta je brže, rekla bih ubrzao se način, odnosno na vrlo brz način dolazimo do informacija, dnevno se informacije umnožavaju, nismo uvek spremni da ih jasno razlučimo, da ih analiziramo, da kritički njima pristupimo zbog čega smo ne često u dilemama kakve odluke da donesemo i kada pričamo o našoj sadašnjosti, ponekad smo u dilemi da li imamo dovoljno vremena da razumemo poruke iz ovog parlamenta, ili izvan parlamenta od šire javnosti, sa željom naravno da ih na najbolji način razumejući podržimo ili jednim angažovanim pristupom i kritičkim osvrtom unapredimo u cilju dobrobiti, opet, samo naše zajednice.
Ono što mene posebno interesuje kada govorimo o ovim medijskim zakonima, to je nešto što se tiče medijskog obrazovanja, odnosno medijske pismenosti, medijskom strategijom država je sebi dala taj zadatak, kao što je i javno „Politiku“ u ovom smislu definisala u borbi za razvoj i unapređenje medija i uopšte svih sredstava komunikacije.
Mislim da, vi gospodine ministre, imate, rekla bih, lični kredibilitet, mislim da vas javnost percipira kao čoveka koji je avangardan, brz, pronicljiv, verujem da bi jako dobro razumete zašto je važno da ovo društvo postane, osim društva znanja i društvo medijskog obrazovanja. Verujem da ćete zajedno sa Ministarstvom prosvete dati svoj puni doprinos da učinimo pomak u tom smislu. Naravno da postoje različita tumačenje dileme na koji način možemo ostvariti ovaj cilj. Ne želim nikoga da plašim, pogotovo ne moje kolege profesore, odnosno đake koji su na raspustu, a ni njihove roditelje, da kažem, treba uvesti novi predmet, uopšte nije bitno da li je to predmet izborni, da li je to neki novi, da kažemo huk da koji će naše obrazovanje ostvariti do realizacije strategije ciljeva planiranih do 2020. godine.
Ono što je neophodno, to je izoštriti čula mladih, da na jedna kritički, svestan i aktivan način primaju informacije kojima su sa svih strana okruženi.
Čini mi se da ih više i napadaju. Oni su mladi, neselektivno ih primaju i vrlo često na raskrsnici između škole i porodice ostavljeni sami u rešavanju brojnih dilema i otuda brojni izazovi i problemi koji se mogu i dogoditi.
U tom smislu apelujem da jedan od važnih zadataka koji će uslediti nakon sigurno usvajanja ovog seta zakona, zaista, ministre, učinite sve i učinimo sve da pomognemo da ovo društvo dobije kvalitetno medijsko obrazovanje da bi moglo angažovano i kritički da učestvuju u demokratskim procesima, jer se procesi tiču svih nas.
Sve ovo o čemu danas pričamo, način na koji analiziramo, način na koji kritikujemo je deo i našeg ličnost iskustva.
Verujete mi, dok sam bila na čelu jedne prosvetne institucije, najviše sam se plašila medijskog skandala, jer znam da u bilo kakvoj kriznoj situaciji niko mi ne bi dao šansu da iznesem argumente, već bi uglavnom bilo etiketiranje i zbog toga mi je drago što vidim da u ovom zakonu pričamo o zaštiti dostojanstva ličnosti. Želim da se ta načela apsolutno ostvare.
Meni je jako drago i podržavam što govorimo o zaštiti ličnosti mladih ljudi, o dostojanstvu mladih ljudi, ali ponovo, ministre, podsećam, hajde prvo da im pomognemo da ih naučimo šta su njihova prava i na koji način se štiti i kako da prepoznaju kada im neko lični integritet ugrožava.
Taj zadatak nije lak, ali svakako će doprineti jednoj duhovnoj i moralnoj obnovi našeg društva, nakon čega sam sigurna da ćemo kada sledeći neki put budemo govorili o medijskim zakonima biti možda manje kritični, manje zabrinuti, a više sigurni da će naši predlozi i naša rešenja biti kvalitetni i da će dalje unapređivati, ponovo se vraća na ono što sam htela da kažem, a to je na unapređenje ljudskih sloboda, na slobodu mišljenja i javnog izražavanja. Toliko.

Poštovana predsedavajuća, gospođo ministarka, kolege poslanici, evo lepih tema, ja bih prosto tako rekla, imamo ovih pet predloga koji se pred nama nalaze. Ne bih sada ponovo iščitavala, jer naravno svi smo se u pripremi za sednicu sa time upoznali, kolege koje su pre mene govorili, već su to i spomenuli.
Ono što vidim u Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Mongolije i Narodne Demokratske Republike Laos, prosto vidim jednu dobru nameru da se olakšaju veze Srbije i svih nas koji ovde živimo sa tim svetom koji nama jeste geografski dalek, ali ja prosto verujem da dolazi vreme kada će samo ta da kažem odrednica geografske daljine biti apsolutno nepromenljiva i evidentna. Pošto se u svetu umrežava na različite načine, mi smo veoma ozbiljan deo tog sveta, jer zaista verujem da su ovo odlične pretpostavke za uspostavljanje i širenje saradnje kako naravno pre svega planu privrede, tako i na planu kulture, obrazovanja i ako ovim zakonima, odnosno usvajanjem predloga ovih zakona omogućimo barem jednom mladom čoveku koji je radoznao da krene na jedan dalek put i recimo u poznatu divnu Mongoliju mi ćemo njemu načiniti veliku sreću, a samim tim iskustvo koje bude doneo ovde biće korisno i za sve nas.
Što se tiče Predloga zakona o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Crne Gore o uzajamnom zastupanju, pružanju konzularnih usluga, mislim da je ovo jedna jako dobra, pre svega jednog trenutka je to bila inicijativa, razmišljanja nekih ljudi, sada pretočena u predlog zakona. Zašto mislim da je dobro? Zato što, prosto čitajući ovaj materijal koji smo dobili videla sam da se ovim protokolom, odnosno ovim Predlogom zakona o zajedničkim konzularnim predstavništvima i njihovim aktivnostima pre svega pomažem, reći ću naravno bez ikakvog pežurativnog smisla, običnim ljudima, ja sam prosto isto jedan od njih, da se u različitim neprijatnim situacijama u kojima mogu da se snađu, da dobiju adekvatnu pomoć konzularnog predstavništva koje je tamo prisutno. Naravno da veze između Srbije i Crne Gore su istorijske i bliske. Mislim da će ovo biti način da ih ojačamo sa jedne strane, a sa druge strane prosto da i Republika Srbija i Republika Crna Gora još jednom pokažu jedan odgovoran odnos prema svojim građanima, bez obzira da li se oni u trenutku nekom za njih vrlo nepovoljnog dešavanja nalaze u svojoj matičnoj zemlji ili na teritoriji treće zemlje, gde im je neizostavno potrebna zdravstvena, pravna, bilo kakva druga pomoć koju možda njihova država u tom trenutku ne može da pruži, jer jednostavno nema konzularno predstavništvo.
Ovo je jedna mera koja u svakom slučaju ima i pozitivan finansijski efekat i verujem da će ona u velikoj meri uticati posredno i na dalju humanizaciju odnosa između ljudi na ovom regionu, jer zaista veruje da će se konzuli koji se budu nalazili u tim konzularnim predstavništvima veoma ozbiljno baviti svojim poslom, veoma ozbiljno iskazivati brigu za one sunarodnike, one građane koji se nađu u nevolji i u tom smislu naravno Ministarstvo spoljnih poslova ima pred sobom i tu vrstu zadatka da se ozbiljno pozabavi i kvalitetom kadrova koji se budu nalazili na takvim veoma važnim funkcijama.
Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma o operativnoj i strateškoj saradnji između Republike Srbije i Evropske policijske kancelarije, naravno, razumela sam ga i ono što je ključno, što bih htela prosto da izreknem to je da naravno sve veze koje stvaramo sa Evropom i sve veze koje stvaramo sa evropskim institucijama doprinose ne samo daljim integracijama Srbije na putu kojim smo se dugi niz godina već uputili, nego pre svega rešavaju i potpomažu u rešavanju jednog izuzetnog značajnog pitanja, a to je pitanje bezbednosti.
Pitanje bezbednosti je jedno od osnovnih pitanja kojima se danas u velikoj meri svet bavi, pitanje koje u velikoj meri svet i muči i sve interakcije koje u tom smislu mogu da se stvore i da se uspostave u jednoj jasnoj pravnoj regulativi, u zaštiti obe strane mogu da doprinesu naravno da sve pošasti modernog sveta koje sada postoje, a koje nekako na nesreću mislim da će se i dalje razvijati, da mogu da se otkrivaju, predupređuju, da se borimo protiv toga, da se edukujemo i da prosto omogućimo realizaciju onoga što je osnovno u istoriji civilizacije, a to je pre svega pravo na život, pa sve ono dalje što dolazi.
Peti je naravno Predlog zakona o potvrđivanju amandmana na član 20. stav 1. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena. Moram reći da sam posebno bila inspirisana danas pripremajući se da govorim o ovoj temi zato što, bez obzira koliko ona u samom današnjem razmatranju i usvajanju ima tu potpuno jednu tehničku konataciju, jer kao zemlja potpisnica Konvencije treba da damo svoju potvrdu o predlogu da komitet treba da radi duže i od te dve nedelje koje radi zaista nisu dovoljne u odnosu na veliki broj zemalja koje su potpisnice Konvencije u odnosu na veliki broj izveštaja koji stižu. Verovatno nije pitanje samo toga koliko izveštaja stiže, već je i veliki problem i u obimnosti tih izveštaja koje treba proanalizirati, treba dati uputstva, treba dati smernice što me opet navodi na razmišljanje da u svakom slučaju po pitanju ovog eliminisanja svih oblika diskriminacije žena svet ukupno ne stoji dobro.
Očigledno da tu ima jako velikih i ozbiljnih problema i verovatno da i mi kao integralni deo tog sveta imamo i svojih problema koje u svakom slučaju moramo da rešavamo, jer, kako da vam kažem, ne želim da favorizujem jedan pol naspram drugog. Prosto mislim da ova civilizacija postoji u jedinstvu dve jedinke, to su muški i ženski pol koji na kraju daju tu osnovnu jedinicu koja se zove čovek.
Trudiću se da budem jako pažljiva u izlaganju, jer ukoliko ne pokažem dovoljno odgovornosti, zaista iz najbolje namere, ali nespretno mogu da uđem u zamku da nekoga povredim. Ovo je u principu jedna veoma ozbiljna i veoma nežna tema sa velikim značajem.
Od čega bih krenula? Krenula bih pre svega od onoga što je svojstveno svima nama, a to je da svi nekako tražimo pravdu i pravednost. Mnogo puta smo u životu rekli – pa to je nepravda, zašto se meni to događa, zar ja nisam ljudsko biće, zašto neko prema meni ima drugačiji odnos, u bilo kojim okolnostima. Naravno, taj broj okolnosti ne želim sada da navodim. To nekakvo iskustvo, neću sada posebno spominjati žene, imamo svi kao društvo. Mi taj problem imamo kao društvo.
Kada govorimo o ovom pitanju vezano za zabranu da kažem, diskiriminacije žena, tu su stvari malo osetljivije iz prostog razloga što se svako društvo formira na temeljima tradicije, na temeljima njegove istorije, na temeljima njegovog religijskog obrasca i od toga se ne može pobeći i od toga ne treba bežati. Ponekad volim da kažem – dobra tradicija je kao stara ljubav, divna je, ali ako ste nešto naučili to će vas onda odvesti dalje i to će biti jedno dobro sećanje na poreklo i na ono što jeste. Prema tome, teško pitanje koje se sporo rešava, ali od koga nikada ne smemo da odustanemo. Ono što je meni najvažnije u tome to je da i država, da sve institucije pokažu jednu veliku ljudsku odgovornost u procesu donošenja kvalitetnih odluka koje će omogućiti da ovo društvo ukupno postane manje ranjivo, više srećno, a samim tim i više uspešno.
Ljudska prava su urođena, pripadaju svakom ljudskom biću i ona su moralnog porekla i ima ga svako ljudsko biće samim tim što jeste ljudsko biće. Živimo u 21. veku, davno je donešena Dekleracija prava čoveka i građanina i toliko smo se mi u 21. veku navikli da imamo izvesna prava da prosto ih doživljavamo kao urođena, kao ona koja čak mislimo postoje i nezavisno od države, a ponekada i uprkos njoj, i nekako mislim da će i dalji razvoj civilizacije zaista ići u tom pravcu. Međutim, tvrdnja da svako ljudsko biće ima urođena ljudska prava je prosto besmislena ako se ne zasniva na principu da su svi ljudi jednaki.
Tu dolazimo do nečega što uzrokuje, da kažem, dalju analizu, prosto zato što veoma često doživimo da su neki jednakiji od nas. To je naše svakodnevno iskustvo, a čini mi se da žene imaju tu specifičnost koju nose po svojoj prirodi da tu nejednakost doživljavaju mnogo češće. Ponekada neko ko nam čini tu diskriminaciju koju mi tako doživljavamo, osećamo se povređenima i potištenima, možda čak to i ne radi namerno, možda nema plan za to, ali jednostavno nije dovoljno senzibilisan na ono što se zove biće suprotnog pola, žensko biće, biće slabije možda po fizičkoj snazi, ali sve nas karakterišu sve ostale jedinstvene ljudske osobine.
Šta se onda dešava sa time? Onda se dešava da, recimo, imate brojne situacije u brojnim profesijama u kojima žene zaista trpe velike nepravde. Ja bih, obzirom da dolazim iz sveta obrazovanja, ukazala na jedan problem koji se veoma često dešava ženama koje tamo rade. Prosto, najveći broj žena i radi u obrazovanju i to se nekako poistovetilo kao žensko zanimanje. Prosto, žena je sinonimi za majku, majke vaspitavaju, pa onda te žene koje rade u prosveti, u nekom prevodnom smislu ih čak u tom smislu i doživljavamo. Onda se dogodi da se ta majka nastavnica razboli i ako duže vremena provede na bolovanju, veoma je česta situacija u kojoj će neko ko je zamena obavljati taj njen posao, ali onog trenutka kada ona bude trebala da se vrati, neretko se dešava da roditelji veoma ozbiljno reaguju tražeći da se ta nastavnica ne menja, jer su se deca navikla i onda vi morate nanovo da osvajate pravo na vaše radno mesto, da prolazite kroz jednu veliku neprijatnost i dokazujete da ste vi ta koja je do juče radila, s kojom su oni inače bili najčešće i veoma zadovoljni, ali prosto roditelji sada ne žele da uđu u novi rizik. Kada je pitanje bolesti, kako da vam kažem, to nekako i preguramo, zato što se bolesti svi plašimo. Tu nekako i roditelji lakše popuste.
Međutim, postoji jedno drugo pitanje, a to je kada nastavnica ode na trudničko bolovanje. Veoma je česta situacija da nakon povratka, godinu-dve, da li je prvo trudničko, a potom porodiljsko, veoma se često dešava da se pišu peticije protiv nastavnice, da se upućuju peticije inspekcijama koje dolaze u školu i to neko rukovodstvo škole treba da dokazuje da je pravno-formalno apsolutno sve po pravu i pravdi. Ali, ne možete da izađete iz kolopleta tih osećanja roditelja koji su opet zabrinuti šta će biti kada se ta njima inače opet poznata nastavnica vrati, da li će biti očekivanog uspeha na način na koji su oni to zajedno sa svojom decom planirali.
Verujte mi, to su teške traume i teška poniženja za ženu u prosveti, koje žene u svojoj ženskoj prirodi zaista teško zaboravljaju, a apsolutno su nepotrebne. Ono što može da doprinese, to je jedan ozbiljan obrazovni sistem, kvalitetan, u kome uopšte roditelj ne strahuje da li se vi zovete Mirjana ili Milica. Uopšte nije važno, roditelj zna da je sistem pouzdan, merljiv, kvalitetan i da svako ko dođe da radi će imati, naravno, da da ono što je neophodno za uspeh učenika pojedinačno, škole, sistema itd. To je jedan od modela kako neki problem koji mi definišemo kao moguće diskriminaciono ponašanje kako može da se reguliše. Tako što u opštem sistemu ispravljate neke delove sistema, činite ih pouzdanim i jakim i stvarate odnos poverenja između sistema i građana koji taj sistem konzumiraju.
Druga tema je, naravno, to da li smo mi kao društvo uopšte osvestili taj društveni značaj materinstva. Navela sam primer žena u prosveti. Naravno da apsolutno ništa manje vredan pažnje nije problem žena koje traže posao. Sasvim sam sigurna da svi mi ovde imamo po nečije iskustvo, neke žene koja je išla da traži posao, a onda dobila to čuveno pitanje da li planira produžetak porodice, da li planira uopšte da ima porodicu itd. Onda se pitam zašto? Ako poslodavac ima kriterijum na osnovu koga vrši odabir, valjda taj kriterijum treba da primeni i na budućeg kolegu i na buduću koleginicu. Onda sam razmišljajući došla do nečega što, kako da vam kažem, mene to prosto rastužuje. Da li je moguće da uvek mora da dominira samo to pitanje profita? Da li se taj neki poslodavac uvek pita – čeka, da li će moj profit biti ugrožen ako mi kroz izvesno vreme ode ta neka pouzdana saradnica, a onda ja ponovo treba da tražim neku novu, da je obučavam itd?
Mislim da se ponekada prosto to pitanje profita i to pitanje poštovanja ljudskih prava u velikoj meri razilaze na štetu žena, iako su uložile toliko puno, kao i njihove kolege muškarci, u obrazovanje, u stručnost, u kompetencije. Silnu podršku su imale dok su se obrazovale, a onda je stavljena rampa i rečeno je – ne, ti sada meni ne odgovaraš, jer ne želim to nešto što može da me sačeka u nekom bliskom vremenskom periodu.
Treća stvar o kojoj bi htela da govorim, zaista mislim da smo obavezni da o tome govorimo, to je pitanje žena i položaja žena koje žive na selu. Njihov radni dan je onoliki koliko traje obdanica, pa onda samim tim i duže. U njihovom domaćinstvu, naravno, plata se zarađuje na drugi način, mnogo teže i mukotrpnije. U tim porodicama se odgajaju deca, a neretko u našoj državi, u našoj lepoj državi mnoge žene žive zajedno sa svojim porodicama u pasivnim krajevima koji su i te kako daleko od nekih komunikacionih veza, od puteva koji će im omogućiti da pravovremeno stignu do lekara onda kada im je lekar potreban, njima ili njihovoj deci. To su žene koje dnevno prolaze više desetina kilometara, naravno da hoću da kažem i očevi, ali prosto sada pričamo o ovome, prolaze desetine kilometara vodeći svoju decu do nekog puta.
Da li je društvo dalo, pitam se, istu šansu detetu, roditelju, majci i ocu koji žive u tim uslovima i nekome ko živi u nekim boljim uslovima? Mislim da šansa nije ista i opet zato što se nismo nečemu posvetili, zato što nam se činilo da nemamo pare, da se to nas ne tiče, da to nije važno. Zato što nismo shvatili čemu sve služi, mi smo nekoga doveli u stanje diskriminacije, koju ćemo u životu prevesti na veoma komplikovanu životnu okolnost, zbog koje vaš život može biti ugrožen, a rekli smo da je osnovno pravo pravo na život. Sve što činimo, sve što radimo, taj život treba da podupre i taj život treba da omogući.
Tu bih se zadržala na tim nekim, to nisu ni primeri, to je prosto naša svakodnevnica. Naravno da je partnersko nasilje i broj žena koje su čak izgubile i živote veoma visok i veoma zabrinjavajuće. Pored toga što sam sasvim sigurna da ćemo razumeti ovu konvenciju, odnosno da ćemo razumeti zašto treba usvojiti amandman na član 20. stav 1, ja sam sasvim sigurna da uvek postoji dobar lek da nešto sprečite, nešto predupredite i da napravite neku promenu stanovništva. Obzirom da dolazim iz prosvete, za mene je to uvek obrazovanje. Obrazovanje je naravno dobar lek…

Uvažena predsednice, gospodine ministre, drage kolege, prvi put se obraćam u parlamentu. Nisam pravnik po obrazovanju i znam da ministar voli tvrde argumentovane diskusije. Žao mi je ministre, ali ovo ćete poslušati sa stanovišta jedne građanke koja ima pravo sada kao narodni poslanik da kaže nešto o onome što ljudski hoće da razume, a verujte jako me potaknulo mnogo toga što sam pročitala. Uspela sam da razumem zakon. Videla sam sve dobre namere koje su tu izložene. Navijam da se taj zakon zaista potpuno realizuje i potpuno sam sigurna da put realizacije nije lak uz sva ograničenja koja imamo finansijska, sistemska itd.
Ono o čemu bih sada htela posebno da govorim je da prosto to teško vreme u kojem živimo i država uvek ima priliku da se iz tog vremena izvuče, ali ljudi koji te teške prilike dožive na jedan tragičan način za ceo život mogu da ostanu obeleženi. U tom smislu posebno apelujem na one članove zakona koji treba da doprinesu da ljudi koji borave u kazneno-popravnim institucijama, zatvorima, kako god da ih zovemo, moraju da dobiju tretman lica čija će pravna zaštita biti apsolutna, onako kako Ustav garantuje, onako kako preporučuju zakonske izmene.
U tom smislu sam posebno inspirisana članom zakona koji govori o tome da žene koje su na odsluženju kazne, koje tamo rode svoju decu imaju pravo da brinu o njima najduže do dve godine života.
Ali, ono što je jako važno je da svi uslovi boravka dece u tako malom uzrastu, znam da ste vodili računa i o ustavnoj kategoriji zaštite interesa deteta, da zaista budu realizovane na pravovremeni, valjan način, jer ne smemo da propustimo priliku da dete koje se rodi i u takvim uslovima bude jedan dobar, ispravan, čestit i srećan građanin, bez obzira na okolnosti u kojima se rodilo, jer to dete te okolnosti nije biralo. Majci takođe dajemo jednu lepu i toplu podršku da svoje materinstvo u tim teškim uslovima može da realizuje, računajući da ukoliko joj pomognemo na najadekvatniji način ćemo izvršiti, pomoći ćemo joj da se u njoj desi ta promena i onog trenutka kada izađe zaista oseti da je imala podršku društva, da će je to društvo i dalje podržavati i da će imati priliku da na najbolji mogući način nastavi svoj život. To je jako važno, jako je važan povratak u taj realan svet.
Tu postoji još jedan tema koja je takođe važna, ja sam se sa njome susretala u nekoj svojoj ranijoj profesionalnoj praksi a tema se tiče maloletnika koji iz škole odsustvuju po par meseci kako ko, zbog toga što su počinili nešto što nije trebalo. Onda su se jednog dana vratili u nastavu. Primamo ih. Dajemo im punu podršku, ali škole nemaju apsolutno, barem je ja nisam imala, nikakvu podršku u obuci, u bilo kakvoj savetodavnoj ulozi na koji način sistemski da to uradimo, da svi budemo zbrinuti, da svi budemo sigurni i da kažemo sistem funkcioniše. Danas je novi dan i svi idemo u novi život.
To su dve teme koje su jako važne zato što dok je tamo neko u nekoj neslobodi njemu život prolazi na jedan način. O tom životu moramo da brinemo, ali se život ukupno nije zaustavio u trenutku kada on izlazi iz te situacije i taj proces restitucije je od apsolutnog značaja i šta god budemo uradili sa ovim zakonom, a sigurna sam da ćemo se truditi, broj povratnika će biti najbolji kriterijum koji će nam reći, ili jedan od najvažnijih kriterijuma, da li smo dobro postupili, da li smo dobro ocenili, da li smo bili efikasni, dovoljno humani, da li smo i dalje na tom upornom putu gradnje bezbednog, tolerantnog društva koji poštuje ljudska prava.
Ovo je jako dobra prilika. Nažalost, tema je mučna, ali ona je prisutna u životu. Ovo je dobra prilika da pokažemo gde idemo i čemu stremimo. Ako je to evropski put, neka nam je srećan put, ali mi ovo pre svega moramo da uradimo zbog naše vlastite sreće i odgovornosti koju imamo prema nama i obzirom da sam socijal-demokrata po ubeđenju zaista verujem u ideju gradnje društva jednakih šansi. Onome koji je počinio nešto što nije trebalo treba valjano na vreme i pravedno ukazati. Na taj način ćemo poslati poruku i onima koji to ne čine. Vaspitaćemo jedni druge. Tu tačku humanosti nikada ne bih izbrisala ni iz jednog zakona i uvek bi se za nju najviše borila. Hvala.