MILENA BIĆANIN

Socijaldemokratska partija Srbije

Rođena je 1964. godine. Živi u Surčinu, Beograd.

Po zanimanju je profesorka istorije.

Članica je Glavnog odbora i predsednica Gradskog odbora za obrazovanje Socijaldemokratske partije Srbije. Više od 10 godina je bila direktorka u OŠ „Drinka Pavlović”, a od prošle godine članica je Gradskog veća Beograda. Na sednici stranke jednoglasno je izabrana za predsednicu beogradskog odbora SDPS-a.

Izabrana za narodnu poslanicu 2014. godine, a mandat joj je potvrđen i nakon vanrednih parlamentarnih izbora održanih 24. aprila 2016. godine.
Poslednji put ažurirano: 11.03.2019, 08:40

Osnovne informacije

Statistika

  • 7
  • 0
  • 6 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 1 godina i 2 meseca i 8 dana

Poštovana, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo poslanicima - pitanja za vladu

čeka se odgovor 2 godine i 16 dana i 15 sati

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 2 godine i 2 meseca i 18 dana

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Petnaesto vanredno zasedanje , 25.07.2019.

Hvala predsedavajući.

Nas četiri koleginice iz poslaničke grupe SDPS podnele smo amandman koji se odnosi na član 59. Predloga zakona kojim se precizira član 131. zakona i dodaje novi stav, koji kaže – predlog izmena zakona predviđa nedvosmislenu odredbu da se novčana kazna izriče i svakom drugom licu koje ometa ili sprečava sprovođenje izvršenja.

Obrazloženje koje smo mi podnele nije bilo dovoljno za predlagača zakona i ja ću se složiti sa time da ni ja nisam zadovoljna tim obrazloženjem, obzirom da se pozivam na princip solidarnosti, pa pošto nije bilo solidarnosti od pravne službe u adekvatnoj pomoći u pisanju ovog amandmana, zaista jedna istoričarka i jedan mladi politikolog nisu mogli da se snađu, ali smo imali vrlo čestitu nameru koju pretpostavljam da ćemo svi razumeti.

Pozivam se na princip solidarnosti i između ostalog u tom našem obrazloženju napisale smo ovako – samim rođenjem osoba ostvaruje pravo na slobodu i jednakost. Time ostvaruje i pravo na solidarnost kao izraz ljudskog dostojanstva, koje je neprisnoveno i koji su svi dužni da poštuju i štite.

Znači, ako pođemo od premise, koju svi ovde zastupamo, a to je da dug zaista jeste loš drug i da svaki dug mora da se plati, zaista ne razumem, ali vam iskreno kažem, zašto građani koji pružaju solidarnu podršku okupljanjem tamo gde se vrši, gde je neposredno proces izvršenja, zašto su sada ti ljudi koji se okupljaju u opasnosti da budu kažnjeni, zašto, nedvosmisleno se kaže – ako ometaju i sprečavaju izvršenje, zašto će biti kažnjeni, zašto će nakon toga, ako ne plate tu kaznu, apsolutno nedvosmisleno, otići i u zatvor i šta je to toliko pogrešno u tome što čine?

Oni izražavaju solidarnost prema nekom čoveku koji je u nevolji, koju apsolutno razumemo i zato vas pitam, ako smo već doneli, mislim da se šalje pre svega loša poruka. Mi smo kroz ovaj Predlog zakona predložili da dužnik će i sam naravno platiti visoke kamate ako se odlaže, predviđaju se kazne za one koji ometaju i sprečavaju i onda je po meni loša poruku društva izražena u sledećem – ako hoćeš da budeš solidaran plati. Poruka je loša, pa vas ja pitam i zaista molim za jedno objašnjenje, jer ne razumem, zašto je solidarnost građana ili organizacija koje su, da se pozovem na taj princip solidarnosti, solidarne prema onima koji treba da izgube taj svoj jedini dom, a to je vidim ovde najteže pitanje, njihov izražena solidarnost u sukobu sa opštim interesom društva koje se stalno poziva na princip solidarnosti i na nedostatak solidarnosti i bojim se da ćemo sa ovakvim rešenjem otvoriti jedno opasno polje koje nećemo, dići ćemo granu koju ćemo teško zaustaviti, a imamo deficit sa razumevanjem principa solidarnosti. Toliko. Hvala.

Petnaesto vanredno zasedanje , 25.07.2019.

Samo ću dati komentar na jedno izlaganje kolege od pre jedno pola sata, obzirom da mi tadašnji predsedavajući iz njemu poznatih razloga nije dao tu mogućnost.

Pitani smo da li smo kao Socijal-demokratska partija odustali od principa solidarnosti, obzirom da sam o tome pričala. Naravno da nismo. Socijal-demokratska vrednost nije samo programsko opredeljenje, to je mera vrednosti svega što čovek stvara kao društveno biće, to je mera ljudskog dostojanstva i digniteta. Prema tome, za mene će to biti jedina vrednost za koju ću se zalagati uz obavezan uslov da postoji sloboda jednakosti i pravde, jer ne može ni solidarnost bez tih preduslova biti solidarnost. Može biti samo prostor za stvaranje nove nepravde.

Mi smo podneli amandman koji se tiče toga da smo zaista na stanovištu da niko ne sme ostati bez jedinog doma iz razloga zakona o kome danas pričamo. To je apsolutno naše opredeljenje i mi ćemo se za njega zalagati naravno, nadajući se da će ovaj zakon imati veoma kratak rok, nadajući se da ćemo nakon svih diskusija koje smo čuli, koje su bile zaista jako kvalitetne zato što su se bavile realnim života, da će skrenuti pažnju i našeg predsednika države koji kao pravnik može da iskoristi svoje zakonsko pravo da ukoliko Narodna skupština ovaj zakon usvoji, da ga on ne potpiše.

Mislim da bismo u tom smislu zaista bili svi vrlo, vrlo socijalno pravedni. Ovo nije vreme oko za oko, zub za zub, ovo je 21. vek, a nadam se da i kada bi se desilo da ovaj zakon sa ovakvim apsolutno nehumanim odredbama bi bio usvojen, mislim da to ne bi usporilo naše napredovanje ka EU i ka izvršavanju obaveza iz Poglavlja 23 i 24.

Mnoge moje kolege su danas pominjale ljude po imenima i prezimenima. Ja neću spomenuti nikoga po imenu i prezimenu, borim se zajedno sa svima vama i sa mojim kolegama iz moje poslaničke grupe, za onog jednog jedinog, koga niko po imenu nije spomenuo, ko je posle dugih godina patnje, nemanja posla, dobio posao, dobio nadu, uzeo kredit da pravi svoj jedini, prvi dom, a onda mu se iz nekih potpuno sudbinskih razloga desio slom. Ostao je bez mogućnosti da može da svoja kreditna potraživanja servisira na vreme i sada taj čovek treba da ostane bez doma.

Takođe, kada pričamo o ovome, pitam se da li je to pravda i pitam se gde je pravda. Pitam se gde je pravda kada pričamo i o čoveku koji ima ovakvu sudbinu, koji takođe ima decu, pitam se o pravima njegove dece na život, rad i dostojanstven život, na njihova prava i njihove mogućnosti u životu. Pitam se da li onda stvaramo prostor za ravnopravnost svih za istu početnu šansu? Pitam se za one porodice kojih živi mnogo više u jednom domaćinstvu, koje će možda ostati bez jednog jedinog doma, a onda ćemo dobiti nove beskućnike, jer mi imamo kategoriju skrivenih beskućnika i o njima veoma nerado i veoma često pričamo.

Prema tome, ja zaista stojim i dalje na stanovištu i ponavljam još jednom, u ovoj državi niko ni iz jednog nama poznatog razloga ne sme da ostane bez jedinog doma, a naravno da apsolutno stojim na stanovištu da svi potražioci svojih prava takođe moraju biti obeštećeni, država mora da ima mehanizam, ljudi donose odluke i verujem da uz jedno dobro promišljanje, uz jednu socijalnu odgovornost, takve odluke mogu biti donete veoma brzo. Hvala.

Peto vanredno zasedanje , 20.09.2017.

Poštovani predsedavajući, ministre sa saradnicima, poštovane i drage kolege narodni poslanici, SDS, naravno od kada je osnovana, zaista sa potpunom sigurnošću mogu da kažem, stoji na stanovištu da je obrazovanje motor razvoja društva. Pokretač, možemo da ga zovemo kako god, možda je lepša reč pokretač, ali svakako, nešto što može da promeni našu stvarnost, naše živote i apsolutno da omogući uslove za stvaranje jedne apsolutne, respektabilne i uspešne države.

Mi se zalažemo za obrazovanje koje će biti zaista u duhu socijalne pravde, zaista dostupno svima. Obrazovanje koje daje jednake šanse, ali ne samo jednaku šansu da imate školu i da imate učiteljicu, nego da imate kvalitet obrazovanja, a ovo kažem posebno zato što znamo da veliki broj učenika u Srbiji pohađa škole u nekim uslovima koji su malo drugačiji od gradskih, jako dugo putuju do škole, putevi su nebezbedni, naravno, nemaju tamo svoje drugove, a onda se pitamo, uz svo požrtvovanje učitelja, koje im se sigurno nudi, pitam se da li i zaista uspeju da dobiju sve ono što je moguće i što ova država obećava.

Socijaldemokratska partija Srbije se takođe zalaže za demokratizaciju i depolitizaciju sistema obrazovanja i ono što je već bila tema u razgovorima oko ustavnih promena, a i deo je našeg programskog dokumenta država obrazovanja, mi se zalažemo za obavezno i besplatno srednjoškolsko obrazovanje. Bilo je puno reči o tome sinoć na Odboru za obrazovanje. Vidim da je raspoloženje mojih kolega i ministra koji je sa nama, naravno, učestvovao u tom razgovoru, u tom pravcu. Nadam se da će nam nove ustavne promene ovakav zakonski okvir i doneti, jer imati osnovnu školu u 21. veku kao obavezan, jedini obavezan sistem obrazovanja, je zaista minorno. Minorno je imati možda samo srednju, ali moramo da se obavežemo da imamo kvalitetno srednje obrazovanje da bismo mogli da utičemo na kvalitet obrazovanja nacije, da bismo mogli da dalje unapređujemo naše visokoškolsko obrazovanje i sve nivoe obrazovanja koji slede po završetku osnovnih studija. Prosto tako.

Ono što možemo politički da se slažemo, kako god, ali sistem obrazovanja ima svoje, kako da kažem, utemeljene zakonitosti u suštini nastanka. Znači, to je sistem u kome vi obrazujete decu, u jednom trenutku, za vreme koje će doći. Moje ključno pitanje koje postavljam sebi, svima nama, ne tražim nikakav odgovor, jer odgovor ćemo mi dobiti za osam godina, a to je, današnja generacija prvaka ima šest, sedam godina, kako ko, za osam godina, znači, od današnje 2017. godine, to će biti 2025. godina, ja pitam sebe i sve nas, da li mi znamo kakav će svet biti 2025. godine? Da li znamo kakva će biti naša ekonomija, kakve će biti naše potrebe i da li mi već sada imamo dovoljno preduslova da stvaramo osnove i kvalitetne temelje za to što nas čeka 2025. godine? Izdvajam tu godinu jer je merim sa početkom osnovnog obrazovanja prve generacije, odnosno prvaka koji su ove školske godine krenuli u svoj sistem.

Ono što je takođe, važno za sistem i, kako da vam kažem, sve zemlje na svetu naravno, svačiji sistem ima tu vrstu ograničenja, međutim, drugi su izgleda uspeli da u nekim ranijim vremenima reše neka druga pitanja, tako da lakše hvataju zamajac sa vremenom i lakše uspevaju da kontrolišu vreme u kome žive i da nameću nove standarde i nove modele, koji su vrlo radi da prihvate, što bih rekla da ovo društvo baš i nije.

Ono što u značajnoj meri opterećuje svaki zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i svakog ministra, bez obzira o kojoj vladajućoj garnituri govorimo, to je prosto odnos javnosti prema sistemu obrazovanja. Naša javnost je vrlo podeljena. Mislim da ima dosta i površnih stavova, ili je škola savršena ili ništa ne valja, ili nastavnici rade, ili nastavnici ništa ne rade, imaju samo godišnje odmore, sva deca su bahata, ili su deca idealna. Mislim da nemamo dovoljno kritičan odnos, zato što, pre svega, nastupamo jako lično, samo sa stanovišta toga čime smo lično zadovoljni.

Zakon se tiče pre svega učenika, nastavnika, roditelja, tiče se svih prosvetnih vlasti, tiče se društva u celini. Zakon treba da obezbedi, i verovatno, naravno zato ga i donosimo i zato o tome svemu diskutujemo, zakon mora da obezbedi ključni element, a to je element kvaliteta i održivost tog kvaliteta, jer ukoliko nemamo kvalitet i ako nemamo napredak u postavljenim ciljevima, mi onda imamo samo sistem. Možemo da kažemo da imamo sistem, možemo da kažemo da imamo i zaposlene, imamo i novac koji izdvajamo, ali nemamo rezultate i onda naravno imamo sve ono što nam danas nedostaje i protiv čega se svi naravno ukupno bunimo.

Zašto sam na prvo mesto, znači ako sada moje kolege prosvetni radnici slušaju, reći će zašto na prvo mesto deca? Zato što deca moraju da idu u školu, deca moraju da idu u školu, a nastavnici biraju profesiju. To ne umanjuje niti njihov značaj, niti njihovu ulogu, niti našu odgovornost da se potrudimo oko poboljšanja, ne samo materijalnog statusa nastavnika, nego pre svega ugleda profesije.

Zaista bih htela posebnu pažnju da u ovom delu svog obraćanja obratim nastavnicima. Zašto? Zato što su nastavnici nosioci obrazovanog sistema. To su nastavnici. Oni dolaze sa nekim završenim školama, oni dolaze sa diplomama koje im je ova država priznala, koje im je priznalo ministarstvo, dolaze sa svojom voljom, dolaze sa svojim ličnim opredeljenjem, dolaze sa svojim ličnim stavovima, biraju posao i nose sistem. Međutim, ono što sistem mora da uradi to je da pokaže zaista mnogo više poštovanja.

Sećam se devedesetih godina i ne razumem dovoljno one koji kažu da je to važna uloga, ali da materijalni status i nije toliko važan. Važan je. Mi smo devedesetih godina bili jedina struka o kojoj se na dnevniku objavljivalo kada prima platu. Mi smo 2000. godinu dočekali sa 50 maraka, i naravno da svih ovih godina nismo uspeli da se oporavimo, a koliko sam shvatila živimo u vremenu i društvu koje jako ceni one koji mnogo zarađuju. Kakva je onda poruka prosvetnim radnicima ako rade za platu koja je 17% manja od republičkog proseka?

Nastavnici, ja ne znam, evo reći ću prosto da ne znam da li je u skorije vreme vršena neka analiza zadovoljstva nastavnika svojom profesijom, koliko je nastavnika našlo, da kažem, tu meru između usklađenosti profesionalnog afiniteta, odnosno izbora i ličnog afiniteta i onoga što može konkretno da realizuje u svom poslu, jer to su ljudi koji žele da budu uspešni, ne zaboravite, to nisu samo ljudi koji dođu, održe čas, ispričaju i odu kući. To su ljudi koji se veoma mnogo angažuju, koji rade. Da li rade svi? Ne rade svi.

Da li sistem mora da učini i da otkloni iz sistema, ili prvo da pomogne onima koji su u sistemu, a koji nisu dovoljno kvalitetni i ne trude se? Svakako je to obaveza sistema. Mi se ljudi ne možemo lišiti tek tako. Ako smo ih primili u sistem, mi moramo da kažemo – mi smo vama jednog dana priznali kompetencije da vi to možete da radite u bilo kom vremenu i u bilo kom sistemu. Šta je sistem radio sa vama ne znam, ali ne možemo se ljudi lišiti, ljudima moramo da pomognemo sa uvažavanjem. Ja posebno apostrofiram reč - uvažavanje. Ako hoćemo da ovaj zakon dobije svoj puni smisao i ako hoćemo da za par godina ili bilo kada kažemo da su ove zakonske izmene bile kvalitetne i dobre, bila nam dobra namera, dobro ubeđenje i uverenje, onda moramo da pokažemo poštovanje.

Ono što se, naravno, čini u odnosu na nastavnike, to je da postoje stručna usavršavanja, postoje njihove obaveze u tom smislu. Međutim, pitanje je u kojoj meri oni sve to mogu da realizuju u svojim školama i u kojoj meri se konačno i realizuju vrednosti njihovih aktivnosti. Nastavnici imaju mogućnost da na osnovu stručnog usavršavanja itd. stiču zvanja. Međutim, koliko ja znam, ministre, još uvek ta zvanja koja oni stiču nemaju ekvivalent u novcu. Mislim da bi to bila dobra motivacija. Tamo niko ne očekuje ne znam kakav novac, ali očekuje razliku. Razliku u odnosu na onoga ko se ne trudi, ko ne radi, ko koči, sa kime vi morate da se objašnjavate zašto hoćete da neku nastavnu jedinicu ili neki sadržaj izvedete interdisciplinarno, da ga molite da učestvuje u tome.

Moramo da se potrudimo da ohrabrimo najjače. Moramo da uspostavimo razliku. Ja onda verujem da će mnogi od onih koji misle da je kreda i tabla i dalje najbolji način za održavanje nastave, kada budu videli razliku, vrlo lako odlučiti da mogu i oni drugačije. I ovaj zakon i sve ovo što radimo mora to da omogući. Juče sam pričala o tome i vi ste mi, naravno, odgovorili, pričali smo o odgovornosti, pričali smo o pravičnosti. Ne bude li ovaj zakon i ovo naše zapinjanje išlo u tom pravcu do kraja, onako vidljivo kroz praksu, biće nam žao i imaćemo ovakvu diskusiju kroz izvesno vreme, a pravo da vam kažem, ja ne znam da li iko više ima vremena u svom životu, posle svih promena koje se dešavaju i svih zahteva koji su pred nama.

Što se tiče učenika, mislim da mi konačno moramo ovom društvu da pomognemo, svima nama, da razumemo da deca imaju ljudska prava. To što su ta deca mala, što dolaze sa sedam godina u školu ili predškolsko, ili bilo koji uzrast, ovo društvo mora da shvati da deca imaju ljudska prava. U školi, ja bih ovo iskoristila čak i kao vrstu apela, mora da prestane borba koja nastaje iz nezadovoljstva svih, borba između nastavnika i roditelja i dece oko toga ko ima više prava da ima prava. Tamo svako ima svoje pravo. To što se strašno sada veoma često u javnosti čuje kako deca imaju sva prava u školi, a nastavnici nemaju nikakva prava, naravno da nije tačno. Nastavnici samo moraju da shvate da ta vaspitna uloga škole i kapacitet koji oni sa sobom kao ličnosti unose u školu mora zaista da bude ne samo od velikog značaja, nego prosto mora da bude jedno apsolutno pomoćno oruđe i veoma važno oružje za rad. Oružje za rad nije pretnja ocenom, to je najneprikladniji oblik ponašanja bilo koga u prosveti. Najneprikladniji način ponašanja je uterivanje straha. Najneprikladniji način ponašanja je nedavanje odgovora onima koji od vas odgovore traže i koji su u školu zbog odgovora i došli.

Još jednom, deca imaju ljudska prava i mi smo obavezni da im pomognemo da svoja prava i obaveze razumeju. Moramo da ih vaspitavamo, moramo da budemo strpljivi i opet Ministarstvo i sve institucije obrazovnog sistema sve svoje aktivnosti koje sprovode u obrazovnom i vaspitnom smislu zaista moraju da daju kao alat i sredstvo za rad nastavnicima, da bismo ostvarili ono što je kvalitet i ono što ste vi naveli, čini mi se, pod tačkom 7. kao element obezbeđenja kvaliteta, a to je okruženje. Nema kvalitetnog obrazovanja bez pozitivnog okruženja javnosti. Ne zaboravimo, deca nam dolaze iz kuća u školu sa šest – sedam godina, došli su s nekim navikama, doneli su ih u školu, deca iz škole odlaze svojim kućama, a onda se nađu u raskoraku između onoga šta je kuća, šta je javnost i šta je učitelj i šta je nastavnik. Deca imaju potrebu da imaju bliskost sa svojim nastavnicima, ali se bojim da okruženje daje jednu sasvim suprotnu sliku. Zašto je ta slika drugačija? Zato što je iskustvo roditelja drugačije, zato što su roditelji građani ove zemlje koji svakodnevno imaju utisak da im možda baš obrazovanje nije puno dalo u životu. Zato što ima puno naših građana koji jako dugo čekaju na posao, a kvalitet svakog sistema obrazovanja leži baš u toj tajni kratkog vremena, od trenutka kad ste završili svoju školu do trenutka kada ste se zaposlili. Znači, to je okruženje na koje utiče škola, ali utičemo i svi mi, i mi u Skupštini, a opet ću reći, naravno, i sve prosvetne vlasti i sve vlasti ukupno.

Što se tiče te zaista intrigantne teme oko postavljanja direktora, šta ja o tome mislim? Kako da vam kažem, možemo da sukobljavamo svoja mišljenja i u jednom i u drugom pravcu, ali onog trenutka kada smo kao društvo sigurni da će uvek samo najbolji biti izabrani, onda mi nemamo problem. E sad, pitanje je da li mi imamo taj utisak, da li imamo ta iskustva iz života, da li kao roditelji, da li kao oni koji rade ili su radili u prosvetnom sistemu. Prilikom raspisivanja konkursa, naravno, vrlo se jasno navode svi kriterijumi. Ukoliko svi kriterijumi budu apsolutno objektivno provereni, onda zaista ne mora da bude nikakvog problema i da potpišete 2.000 rešenja. Ali, ako to ne bude slučaj, onda čak i da ne postavljate, opet nema veze, opet neće biti dobro.

Mislim da je, kada govorimo o ovom pitanju, velika odgovornost na lokalnoj samoupravi. To što tri člana školskog odbora dolazi iz reda nastavničkog veća, to je potpuno prirodno. To što dolazi tri iz redova saveta roditelja, takođe je vrlo prirodno, kao i ovih troje koji dolaze iz lokalne samouprave. Ali, verujte, mnogo su zainteresovaniji roditelji i nastavnici u školi ko im je direktor, čini mi se, od predstavnika lokalne samouprave, u smislu kvaliteta. To što vi zovete lobiranje, mi znamo da nije zabranjeno i ne verujem da su nastavnici u školama izumeli lobiranje, koji je uopšteno jedan model dolaženja do nečega. Oni su to videli. To je naše životno iskustvo s kojim mi dolazimo svakodnevno kada radimo bilo koji svoj posao.

Odgovornost lokalne samouprave, to su predstavnici političkih partija koji su tamo došli zato što su izabrani. Ne vidim razlog da se njima ne povere mnogo odgovorniji zadaci u okviru zakona oko predloga ljudi koje će poslati. Nije njihov zadatak jedino da vi sa njima popričate i kažete – meni treba da okrečim školu, a on pošto me zna, kaže – ne brini, rešićemo, dobićeš novac. Ne završava se posao u školi u tom smislu. Znači, to moraju biti probrani ljudi. Mi svi znamo da su za rad u odborima mnogo zainteresovani ljudi tamo gde se ti odbori plaćaju. Znamo i da u školske odbore dolaze mnogi ljudi koji zaista nemaju baš nikakvog kontakta ni po svom obrazovanju, ne pokazuju zainteresovanost, ne dolaze na sednice.

Onda ćete vi sa tim preporukama i mnogih takvih članova školskih odbora potpisati tu saglasnost. Pa, vidim da ne razumete, hoću da kažem, pitanje kvaliteta članova školskih odbora sa svake strane. Vi ste rekli, svi se oni izdogovaraju, direktor ih poznaje pa se oni izdogovaraju. Pa, koji je interes nekog člana školskog odbora ispred lokalne samouprave da postavi lošeg direktora? Koji je njegov interes? Jel on ima interes? Pa, ako mu je interes da ga ne interesuje, onda ne treba tu da bude. Ako je to za njega ništa. Za one ljude koji rade u školi, i za roditelje to je velika stvar. I, za vas je velika stvar da imate uspešan sistem i uspešne direktore.

Prema tome, nije to samo pitanje toga da li ćete vi potpisati nego kako ćete vi doći do tih kandidata. Kako ćete doći, a onda ne verujem da će iko reći, taj nije dobar zato što je u toj stranci. Pa, to bi bilo stvarno najprizemnije kada bi smo govorili samo to o ljudima. Nas interesuje stručnost, kao što nas interesuje da imamo kvalitetnog nastavnika. Tako me interesuje stručnost i odgovornost svakog u tom sistemu i člana školskog odbora.

Hvala na aplauzu, ali to je moje iskustvo. To je moje iskustvo, bila sam direktor 10 godina, bez toga da sam bila član političke stranke i moram reći nikad me niko nije pitao. Dozvolite, niko me nikada nije pitao.

Imovinska karta

(Beograd, 23.06.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 92500.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 92500.00 RSD 03.06.2016 -