Hvala predsedavajući.

Nas četiri koleginice iz poslaničke grupe SDPS podnele smo amandman koji se odnosi na član 59. Predloga zakona kojim se precizira član 131. zakona i dodaje novi stav, koji kaže – predlog izmena zakona predviđa nedvosmislenu odredbu da se novčana kazna izriče i svakom drugom licu koje ometa ili sprečava sprovođenje izvršenja.

Obrazloženje koje smo mi podnele nije bilo dovoljno za predlagača zakona i ja ću se složiti sa time da ni ja nisam zadovoljna tim obrazloženjem, obzirom da se pozivam na princip solidarnosti, pa pošto nije bilo solidarnosti od pravne službe u adekvatnoj pomoći u pisanju ovog amandmana, zaista jedna istoričarka i jedan mladi politikolog nisu mogli da se snađu, ali smo imali vrlo čestitu nameru koju pretpostavljam da ćemo svi razumeti.

Pozivam se na princip solidarnosti i između ostalog u tom našem obrazloženju napisale smo ovako – samim rođenjem osoba ostvaruje pravo na slobodu i jednakost. Time ostvaruje i pravo na solidarnost kao izraz ljudskog dostojanstva, koje je neprisnoveno i koji su svi dužni da poštuju i štite.

Znači, ako pođemo od premise, koju svi ovde zastupamo, a to je da dug zaista jeste loš drug i da svaki dug mora da se plati, zaista ne razumem, ali vam iskreno kažem, zašto građani koji pružaju solidarnu podršku okupljanjem tamo gde se vrši, gde je neposredno proces izvršenja, zašto su sada ti ljudi koji se okupljaju u opasnosti da budu kažnjeni, zašto, nedvosmisleno se kaže – ako ometaju i sprečavaju izvršenje, zašto će biti kažnjeni, zašto će nakon toga, ako ne plate tu kaznu, apsolutno nedvosmisleno, otići i u zatvor i šta je to toliko pogrešno u tome što čine?

Oni izražavaju solidarnost prema nekom čoveku koji je u nevolji, koju apsolutno razumemo i zato vas pitam, ako smo već doneli, mislim da se šalje pre svega loša poruka. Mi smo kroz ovaj Predlog zakona predložili da dužnik će i sam naravno platiti visoke kamate ako se odlaže, predviđaju se kazne za one koji ometaju i sprečavaju i onda je po meni loša poruku društva izražena u sledećem – ako hoćeš da budeš solidaran plati. Poruka je loša, pa vas ja pitam i zaista molim za jedno objašnjenje, jer ne razumem, zašto je solidarnost građana ili organizacija koje su, da se pozovem na taj princip solidarnosti, solidarne prema onima koji treba da izgube taj svoj jedini dom, a to je vidim ovde najteže pitanje, njihov izražena solidarnost u sukobu sa opštim interesom društva koje se stalno poziva na princip solidarnosti i na nedostatak solidarnosti i bojim se da ćemo sa ovakvim rešenjem otvoriti jedno opasno polje koje nećemo, dići ćemo granu koju ćemo teško zaustaviti, a imamo deficit sa razumevanjem principa solidarnosti. Toliko. Hvala.

Samo ću dati komentar na jedno izlaganje kolege od pre jedno pola sata, obzirom da mi tadašnji predsedavajući iz njemu poznatih razloga nije dao tu mogućnost.

Pitani smo da li smo kao Socijal-demokratska partija odustali od principa solidarnosti, obzirom da sam o tome pričala. Naravno da nismo. Socijal-demokratska vrednost nije samo programsko opredeljenje, to je mera vrednosti svega što čovek stvara kao društveno biće, to je mera ljudskog dostojanstva i digniteta. Prema tome, za mene će to biti jedina vrednost za koju ću se zalagati uz obavezan uslov da postoji sloboda jednakosti i pravde, jer ne može ni solidarnost bez tih preduslova biti solidarnost. Može biti samo prostor za stvaranje nove nepravde.

Mi smo podneli amandman koji se tiče toga da smo zaista na stanovištu da niko ne sme ostati bez jedinog doma iz razloga zakona o kome danas pričamo. To je apsolutno naše opredeljenje i mi ćemo se za njega zalagati naravno, nadajući se da će ovaj zakon imati veoma kratak rok, nadajući se da ćemo nakon svih diskusija koje smo čuli, koje su bile zaista jako kvalitetne zato što su se bavile realnim života, da će skrenuti pažnju i našeg predsednika države koji kao pravnik može da iskoristi svoje zakonsko pravo da ukoliko Narodna skupština ovaj zakon usvoji, da ga on ne potpiše.

Mislim da bismo u tom smislu zaista bili svi vrlo, vrlo socijalno pravedni. Ovo nije vreme oko za oko, zub za zub, ovo je 21. vek, a nadam se da i kada bi se desilo da ovaj zakon sa ovakvim apsolutno nehumanim odredbama bi bio usvojen, mislim da to ne bi usporilo naše napredovanje ka EU i ka izvršavanju obaveza iz Poglavlja 23 i 24.

Mnoge moje kolege su danas pominjale ljude po imenima i prezimenima. Ja neću spomenuti nikoga po imenu i prezimenu, borim se zajedno sa svima vama i sa mojim kolegama iz moje poslaničke grupe, za onog jednog jedinog, koga niko po imenu nije spomenuo, ko je posle dugih godina patnje, nemanja posla, dobio posao, dobio nadu, uzeo kredit da pravi svoj jedini, prvi dom, a onda mu se iz nekih potpuno sudbinskih razloga desio slom. Ostao je bez mogućnosti da može da svoja kreditna potraživanja servisira na vreme i sada taj čovek treba da ostane bez doma.

Takođe, kada pričamo o ovome, pitam se da li je to pravda i pitam se gde je pravda. Pitam se gde je pravda kada pričamo i o čoveku koji ima ovakvu sudbinu, koji takođe ima decu, pitam se o pravima njegove dece na život, rad i dostojanstven život, na njihova prava i njihove mogućnosti u životu. Pitam se da li onda stvaramo prostor za ravnopravnost svih za istu početnu šansu? Pitam se za one porodice kojih živi mnogo više u jednom domaćinstvu, koje će možda ostati bez jednog jedinog doma, a onda ćemo dobiti nove beskućnike, jer mi imamo kategoriju skrivenih beskućnika i o njima veoma nerado i veoma često pričamo.

Prema tome, ja zaista stojim i dalje na stanovištu i ponavljam još jednom, u ovoj državi niko ni iz jednog nama poznatog razloga ne sme da ostane bez jedinog doma, a naravno da apsolutno stojim na stanovištu da svi potražioci svojih prava takođe moraju biti obeštećeni, država mora da ima mehanizam, ljudi donose odluke i verujem da uz jedno dobro promišljanje, uz jednu socijalnu odgovornost, takve odluke mogu biti donete veoma brzo. Hvala.

Poštovani predsedavajući, ministre sa saradnicima, poštovane i drage kolege narodni poslanici, SDS, naravno od kada je osnovana, zaista sa potpunom sigurnošću mogu da kažem, stoji na stanovištu da je obrazovanje motor razvoja društva. Pokretač, možemo da ga zovemo kako god, možda je lepša reč pokretač, ali svakako, nešto što može da promeni našu stvarnost, naše živote i apsolutno da omogući uslove za stvaranje jedne apsolutne, respektabilne i uspešne države.

Mi se zalažemo za obrazovanje koje će biti zaista u duhu socijalne pravde, zaista dostupno svima. Obrazovanje koje daje jednake šanse, ali ne samo jednaku šansu da imate školu i da imate učiteljicu, nego da imate kvalitet obrazovanja, a ovo kažem posebno zato što znamo da veliki broj učenika u Srbiji pohađa škole u nekim uslovima koji su malo drugačiji od gradskih, jako dugo putuju do škole, putevi su nebezbedni, naravno, nemaju tamo svoje drugove, a onda se pitamo, uz svo požrtvovanje učitelja, koje im se sigurno nudi, pitam se da li i zaista uspeju da dobiju sve ono što je moguće i što ova država obećava.

Socijaldemokratska partija Srbije se takođe zalaže za demokratizaciju i depolitizaciju sistema obrazovanja i ono što je već bila tema u razgovorima oko ustavnih promena, a i deo je našeg programskog dokumenta država obrazovanja, mi se zalažemo za obavezno i besplatno srednjoškolsko obrazovanje. Bilo je puno reči o tome sinoć na Odboru za obrazovanje. Vidim da je raspoloženje mojih kolega i ministra koji je sa nama, naravno, učestvovao u tom razgovoru, u tom pravcu. Nadam se da će nam nove ustavne promene ovakav zakonski okvir i doneti, jer imati osnovnu školu u 21. veku kao obavezan, jedini obavezan sistem obrazovanja, je zaista minorno. Minorno je imati možda samo srednju, ali moramo da se obavežemo da imamo kvalitetno srednje obrazovanje da bismo mogli da utičemo na kvalitet obrazovanja nacije, da bismo mogli da dalje unapređujemo naše visokoškolsko obrazovanje i sve nivoe obrazovanja koji slede po završetku osnovnih studija. Prosto tako.

Ono što možemo politički da se slažemo, kako god, ali sistem obrazovanja ima svoje, kako da kažem, utemeljene zakonitosti u suštini nastanka. Znači, to je sistem u kome vi obrazujete decu, u jednom trenutku, za vreme koje će doći. Moje ključno pitanje koje postavljam sebi, svima nama, ne tražim nikakav odgovor, jer odgovor ćemo mi dobiti za osam godina, a to je, današnja generacija prvaka ima šest, sedam godina, kako ko, za osam godina, znači, od današnje 2017. godine, to će biti 2025. godina, ja pitam sebe i sve nas, da li mi znamo kakav će svet biti 2025. godine? Da li znamo kakva će biti naša ekonomija, kakve će biti naše potrebe i da li mi već sada imamo dovoljno preduslova da stvaramo osnove i kvalitetne temelje za to što nas čeka 2025. godine? Izdvajam tu godinu jer je merim sa početkom osnovnog obrazovanja prve generacije, odnosno prvaka koji su ove školske godine krenuli u svoj sistem.

Ono što je takođe, važno za sistem i, kako da vam kažem, sve zemlje na svetu naravno, svačiji sistem ima tu vrstu ograničenja, međutim, drugi su izgleda uspeli da u nekim ranijim vremenima reše neka druga pitanja, tako da lakše hvataju zamajac sa vremenom i lakše uspevaju da kontrolišu vreme u kome žive i da nameću nove standarde i nove modele, koji su vrlo radi da prihvate, što bih rekla da ovo društvo baš i nije.

Ono što u značajnoj meri opterećuje svaki zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i svakog ministra, bez obzira o kojoj vladajućoj garnituri govorimo, to je prosto odnos javnosti prema sistemu obrazovanja. Naša javnost je vrlo podeljena. Mislim da ima dosta i površnih stavova, ili je škola savršena ili ništa ne valja, ili nastavnici rade, ili nastavnici ništa ne rade, imaju samo godišnje odmore, sva deca su bahata, ili su deca idealna. Mislim da nemamo dovoljno kritičan odnos, zato što, pre svega, nastupamo jako lično, samo sa stanovišta toga čime smo lično zadovoljni.

Zakon se tiče pre svega učenika, nastavnika, roditelja, tiče se svih prosvetnih vlasti, tiče se društva u celini. Zakon treba da obezbedi, i verovatno, naravno zato ga i donosimo i zato o tome svemu diskutujemo, zakon mora da obezbedi ključni element, a to je element kvaliteta i održivost tog kvaliteta, jer ukoliko nemamo kvalitet i ako nemamo napredak u postavljenim ciljevima, mi onda imamo samo sistem. Možemo da kažemo da imamo sistem, možemo da kažemo da imamo i zaposlene, imamo i novac koji izdvajamo, ali nemamo rezultate i onda naravno imamo sve ono što nam danas nedostaje i protiv čega se svi naravno ukupno bunimo.

Zašto sam na prvo mesto, znači ako sada moje kolege prosvetni radnici slušaju, reći će zašto na prvo mesto deca? Zato što deca moraju da idu u školu, deca moraju da idu u školu, a nastavnici biraju profesiju. To ne umanjuje niti njihov značaj, niti njihovu ulogu, niti našu odgovornost da se potrudimo oko poboljšanja, ne samo materijalnog statusa nastavnika, nego pre svega ugleda profesije.

Zaista bih htela posebnu pažnju da u ovom delu svog obraćanja obratim nastavnicima. Zašto? Zato što su nastavnici nosioci obrazovanog sistema. To su nastavnici. Oni dolaze sa nekim završenim školama, oni dolaze sa diplomama koje im je ova država priznala, koje im je priznalo ministarstvo, dolaze sa svojom voljom, dolaze sa svojim ličnim opredeljenjem, dolaze sa svojim ličnim stavovima, biraju posao i nose sistem. Međutim, ono što sistem mora da uradi to je da pokaže zaista mnogo više poštovanja.

Sećam se devedesetih godina i ne razumem dovoljno one koji kažu da je to važna uloga, ali da materijalni status i nije toliko važan. Važan je. Mi smo devedesetih godina bili jedina struka o kojoj se na dnevniku objavljivalo kada prima platu. Mi smo 2000. godinu dočekali sa 50 maraka, i naravno da svih ovih godina nismo uspeli da se oporavimo, a koliko sam shvatila živimo u vremenu i društvu koje jako ceni one koji mnogo zarađuju. Kakva je onda poruka prosvetnim radnicima ako rade za platu koja je 17% manja od republičkog proseka?

Nastavnici, ja ne znam, evo reći ću prosto da ne znam da li je u skorije vreme vršena neka analiza zadovoljstva nastavnika svojom profesijom, koliko je nastavnika našlo, da kažem, tu meru između usklađenosti profesionalnog afiniteta, odnosno izbora i ličnog afiniteta i onoga što može konkretno da realizuje u svom poslu, jer to su ljudi koji žele da budu uspešni, ne zaboravite, to nisu samo ljudi koji dođu, održe čas, ispričaju i odu kući. To su ljudi koji se veoma mnogo angažuju, koji rade. Da li rade svi? Ne rade svi.

Da li sistem mora da učini i da otkloni iz sistema, ili prvo da pomogne onima koji su u sistemu, a koji nisu dovoljno kvalitetni i ne trude se? Svakako je to obaveza sistema. Mi se ljudi ne možemo lišiti tek tako. Ako smo ih primili u sistem, mi moramo da kažemo – mi smo vama jednog dana priznali kompetencije da vi to možete da radite u bilo kom vremenu i u bilo kom sistemu. Šta je sistem radio sa vama ne znam, ali ne možemo se ljudi lišiti, ljudima moramo da pomognemo sa uvažavanjem. Ja posebno apostrofiram reč - uvažavanje. Ako hoćemo da ovaj zakon dobije svoj puni smisao i ako hoćemo da za par godina ili bilo kada kažemo da su ove zakonske izmene bile kvalitetne i dobre, bila nam dobra namera, dobro ubeđenje i uverenje, onda moramo da pokažemo poštovanje.

Ono što se, naravno, čini u odnosu na nastavnike, to je da postoje stručna usavršavanja, postoje njihove obaveze u tom smislu. Međutim, pitanje je u kojoj meri oni sve to mogu da realizuju u svojim školama i u kojoj meri se konačno i realizuju vrednosti njihovih aktivnosti. Nastavnici imaju mogućnost da na osnovu stručnog usavršavanja itd. stiču zvanja. Međutim, koliko ja znam, ministre, još uvek ta zvanja koja oni stiču nemaju ekvivalent u novcu. Mislim da bi to bila dobra motivacija. Tamo niko ne očekuje ne znam kakav novac, ali očekuje razliku. Razliku u odnosu na onoga ko se ne trudi, ko ne radi, ko koči, sa kime vi morate da se objašnjavate zašto hoćete da neku nastavnu jedinicu ili neki sadržaj izvedete interdisciplinarno, da ga molite da učestvuje u tome.

Moramo da se potrudimo da ohrabrimo najjače. Moramo da uspostavimo razliku. Ja onda verujem da će mnogi od onih koji misle da je kreda i tabla i dalje najbolji način za održavanje nastave, kada budu videli razliku, vrlo lako odlučiti da mogu i oni drugačije. I ovaj zakon i sve ovo što radimo mora to da omogući. Juče sam pričala o tome i vi ste mi, naravno, odgovorili, pričali smo o odgovornosti, pričali smo o pravičnosti. Ne bude li ovaj zakon i ovo naše zapinjanje išlo u tom pravcu do kraja, onako vidljivo kroz praksu, biće nam žao i imaćemo ovakvu diskusiju kroz izvesno vreme, a pravo da vam kažem, ja ne znam da li iko više ima vremena u svom životu, posle svih promena koje se dešavaju i svih zahteva koji su pred nama.

Što se tiče učenika, mislim da mi konačno moramo ovom društvu da pomognemo, svima nama, da razumemo da deca imaju ljudska prava. To što su ta deca mala, što dolaze sa sedam godina u školu ili predškolsko, ili bilo koji uzrast, ovo društvo mora da shvati da deca imaju ljudska prava. U školi, ja bih ovo iskoristila čak i kao vrstu apela, mora da prestane borba koja nastaje iz nezadovoljstva svih, borba između nastavnika i roditelja i dece oko toga ko ima više prava da ima prava. Tamo svako ima svoje pravo. To što se strašno sada veoma često u javnosti čuje kako deca imaju sva prava u školi, a nastavnici nemaju nikakva prava, naravno da nije tačno. Nastavnici samo moraju da shvate da ta vaspitna uloga škole i kapacitet koji oni sa sobom kao ličnosti unose u školu mora zaista da bude ne samo od velikog značaja, nego prosto mora da bude jedno apsolutno pomoćno oruđe i veoma važno oružje za rad. Oružje za rad nije pretnja ocenom, to je najneprikladniji oblik ponašanja bilo koga u prosveti. Najneprikladniji način ponašanja je uterivanje straha. Najneprikladniji način ponašanja je nedavanje odgovora onima koji od vas odgovore traže i koji su u školu zbog odgovora i došli.

Još jednom, deca imaju ljudska prava i mi smo obavezni da im pomognemo da svoja prava i obaveze razumeju. Moramo da ih vaspitavamo, moramo da budemo strpljivi i opet Ministarstvo i sve institucije obrazovnog sistema sve svoje aktivnosti koje sprovode u obrazovnom i vaspitnom smislu zaista moraju da daju kao alat i sredstvo za rad nastavnicima, da bismo ostvarili ono što je kvalitet i ono što ste vi naveli, čini mi se, pod tačkom 7. kao element obezbeđenja kvaliteta, a to je okruženje. Nema kvalitetnog obrazovanja bez pozitivnog okruženja javnosti. Ne zaboravimo, deca nam dolaze iz kuća u školu sa šest – sedam godina, došli su s nekim navikama, doneli su ih u školu, deca iz škole odlaze svojim kućama, a onda se nađu u raskoraku između onoga šta je kuća, šta je javnost i šta je učitelj i šta je nastavnik. Deca imaju potrebu da imaju bliskost sa svojim nastavnicima, ali se bojim da okruženje daje jednu sasvim suprotnu sliku. Zašto je ta slika drugačija? Zato što je iskustvo roditelja drugačije, zato što su roditelji građani ove zemlje koji svakodnevno imaju utisak da im možda baš obrazovanje nije puno dalo u životu. Zato što ima puno naših građana koji jako dugo čekaju na posao, a kvalitet svakog sistema obrazovanja leži baš u toj tajni kratkog vremena, od trenutka kad ste završili svoju školu do trenutka kada ste se zaposlili. Znači, to je okruženje na koje utiče škola, ali utičemo i svi mi, i mi u Skupštini, a opet ću reći, naravno, i sve prosvetne vlasti i sve vlasti ukupno.

Što se tiče te zaista intrigantne teme oko postavljanja direktora, šta ja o tome mislim? Kako da vam kažem, možemo da sukobljavamo svoja mišljenja i u jednom i u drugom pravcu, ali onog trenutka kada smo kao društvo sigurni da će uvek samo najbolji biti izabrani, onda mi nemamo problem. E sad, pitanje je da li mi imamo taj utisak, da li imamo ta iskustva iz života, da li kao roditelji, da li kao oni koji rade ili su radili u prosvetnom sistemu. Prilikom raspisivanja konkursa, naravno, vrlo se jasno navode svi kriterijumi. Ukoliko svi kriterijumi budu apsolutno objektivno provereni, onda zaista ne mora da bude nikakvog problema i da potpišete 2.000 rešenja. Ali, ako to ne bude slučaj, onda čak i da ne postavljate, opet nema veze, opet neće biti dobro.

Mislim da je, kada govorimo o ovom pitanju, velika odgovornost na lokalnoj samoupravi. To što tri člana školskog odbora dolazi iz reda nastavničkog veća, to je potpuno prirodno. To što dolazi tri iz redova saveta roditelja, takođe je vrlo prirodno, kao i ovih troje koji dolaze iz lokalne samouprave. Ali, verujte, mnogo su zainteresovaniji roditelji i nastavnici u školi ko im je direktor, čini mi se, od predstavnika lokalne samouprave, u smislu kvaliteta. To što vi zovete lobiranje, mi znamo da nije zabranjeno i ne verujem da su nastavnici u školama izumeli lobiranje, koji je uopšteno jedan model dolaženja do nečega. Oni su to videli. To je naše životno iskustvo s kojim mi dolazimo svakodnevno kada radimo bilo koji svoj posao.

Odgovornost lokalne samouprave, to su predstavnici političkih partija koji su tamo došli zato što su izabrani. Ne vidim razlog da se njima ne povere mnogo odgovorniji zadaci u okviru zakona oko predloga ljudi koje će poslati. Nije njihov zadatak jedino da vi sa njima popričate i kažete – meni treba da okrečim školu, a on pošto me zna, kaže – ne brini, rešićemo, dobićeš novac. Ne završava se posao u školi u tom smislu. Znači, to moraju biti probrani ljudi. Mi svi znamo da su za rad u odborima mnogo zainteresovani ljudi tamo gde se ti odbori plaćaju. Znamo i da u školske odbore dolaze mnogi ljudi koji zaista nemaju baš nikakvog kontakta ni po svom obrazovanju, ne pokazuju zainteresovanost, ne dolaze na sednice.

Onda ćete vi sa tim preporukama i mnogih takvih članova školskih odbora potpisati tu saglasnost. Pa, vidim da ne razumete, hoću da kažem, pitanje kvaliteta članova školskih odbora sa svake strane. Vi ste rekli, svi se oni izdogovaraju, direktor ih poznaje pa se oni izdogovaraju. Pa, koji je interes nekog člana školskog odbora ispred lokalne samouprave da postavi lošeg direktora? Koji je njegov interes? Jel on ima interes? Pa, ako mu je interes da ga ne interesuje, onda ne treba tu da bude. Ako je to za njega ništa. Za one ljude koji rade u školi, i za roditelje to je velika stvar. I, za vas je velika stvar da imate uspešan sistem i uspešne direktore.

Prema tome, nije to samo pitanje toga da li ćete vi potpisati nego kako ćete vi doći do tih kandidata. Kako ćete doći, a onda ne verujem da će iko reći, taj nije dobar zato što je u toj stranci. Pa, to bi bilo stvarno najprizemnije kada bi smo govorili samo to o ljudima. Nas interesuje stručnost, kao što nas interesuje da imamo kvalitetnog nastavnika. Tako me interesuje stručnost i odgovornost svakog u tom sistemu i člana školskog odbora.

Hvala na aplauzu, ali to je moje iskustvo. To je moje iskustvo, bila sam direktor 10 godina, bez toga da sam bila član političke stranke i moram reći nikad me niko nije pitao. Dozvolite, niko me nikada nije pitao.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarka, kolege narodni poslanici, evo ja ću se uključiti u ovu raspravu i sa posebnom pažnjom sam se bavila Zakonom o stanovanju, kao i moja poslanička grupa, iz vrlo jednostavnog razloga, jer se taj zakon tiče svih i zato što se tiče jedne od tri elementarne ljudske potrebe. U osnovnoj školi se nauči, u petom razredu, da su to potreba za stanovanjem, potreba za hranom i potreba za odevanjem.
Ako na bilo koji način jedna od te tri potrebe nije zadovoljena adekvatno, naravno da čovek doživljava osećanje lične posramljenosti i gubitak dostojanstva, ali mislim da je nemati dom, nemati mesto za stanovanje nešto što do kraja urušava ljudsko dostojanstvo i u diskusiji, odnosno u svom obraćanju želim da dam doprinos razumevanju svih ovih programskih pitanja koje smo postavili i koja ćemo postaviti, a i ja ću neke od njih.
Ono što je potpuno jasno, to je u ciljevima koje je Ministarstvo postavilo, kao razloge zbog kojih želi da donese ovaj zakon, a ti ciljevi su zaista potpuno jasni i ja sam sa njima apsolutno saglasna.
Prvi cilj je da je došlo do promene društvenih i ekonomskih okolnosti. To svi znamo. Te okolnosti su nam poznate. Godine 1992, kada pričamo o stanovanju, donošen je jedan zakon kojim su tadašnji vlasnici stanovi, po cenama vrlo pristupačnim, mogli da otkupe svoje stanove i sada ne mogu, a da, čak i ako neko kaže zloupotrebim, ne kažem sledećih par rečenica na tu temu.
Svi znamo da su u prethodnim državama, da ih sada ne prozivam po imenu, svi zaposleni bili obavezni da budu, da učestvuju u stambenim fondovima. Iz tih stambenih fondova neki su dobili stanove, a kasnije su ih otkupili za novce koji su zaista bili jako simbolični. Jako veliki broj građana Republike Srbije i iz svake države koja se tada tako zvala nije uspeo da to svoje pravo ostvari. Ta piramida koja je, u jednom trenutku, prestala da se puni, jednima je donela dobrobit, a drugima je nanela izvesnu štetu i ti građani nikada nisu doživeli nikakvu društvenu satisfakciju i, ono što bih ja rekla, socijalna nepravda koja je tada učinjena nije pokušala da se razreši nikada. Možda nekim poreskim povlasticama ili na bilo koji način, a ne zaboravimo da ljudi koji su davali u fond, koji nisu bili spremni da čekaju dugo vremena da im neko drugi, odnosno država reši stambeno pitanje, nego su to pitanje života sebi i svojoj porodici, uzimali u svoje ruke.
Mislim da je to jedan trenutak nepoverenja koje se polako gradi, kada imamo ovu temu i prosto sve ovo što čujemo kada govorimo o temi stanovanja u velikoj meri je, naravno, rezultat naših, toga što se mi znamo, što znamo kako funkcionišemo, što znamo kako se teško dogovaramo oko zajedničkog interesa i onda kada nam je jedna od najvažnijih stvari u pitanju, a to je upravo stanovanje.
Sada je, naravno, koncept tržišne ekonomije i prosto okolnosti su dovele do toga, neću ni tu da se sporim, ali ono što takođe moram da kažem, to je da je uloga države u aktivnostima kojima treba da pripomognem da bi svi građani mogli da zadovolje pravo na stanovanje, od izuzetne važnosti. Naravno, program socijalnog stanovanja i zakon koji je, deo koji se tiče, naravno, ovog Zakona o stanovanju, o tome razmišlja, ima jako veliki broj članova koje to doprinose, a ono što je takođe važno, a to je za onu drugu kategoriju građana koji nisu kategorije onima kojima treba podrška, socijalna podrška o stanovanju, za njih je naravno važno da njihovo pravo na rad i pravo na kvalitetnu novčanu zaradu, bude tako visoko, da kažem, postavljeno i realizovano da mogu da se posvete tom pitanju koje je od životnog značaj.
U podacima koje smo dobili u ovom materijalu, mi smo videli da je kod nas taj parametar koliko godina prosečnih plata treba da izdvajate da biste mogli da kupite stan 1 prema 13, znači sve što činimo u ovoj zemlji kada je u pitanju ekonomija, jer to je alfa i omega, svega zaista, mora da, nadam se da doprinese i rešavanju ovakvih problema. Ono što je negde, kao važan cilj i neosporno izuzetno važan, to je cilj koji se tiče unapređenja uslova stanovanja, da bi uslovi stanovanja mogli da se obezbede, naravno, potrebno je da se dogovorimo oko načina na koji će se zgrade održavati oko načina na koji će se unapređivati stambeni fond i, naravno, sa ciljem da se taj stambeni fond i očuva kao jedna od apsolutnih vrednosti jednog društvenog trenutka i ukupnog, da kažem, bogatstva jedne zemlje, jer je i to je svakako parametar koji ulazi u tu skalu.
Činjenice govore da je u periodu od 1946. do 1970. izgrađeno 39% ukupnog stambenog fonda, od 1970. do 1980. godine 24% stambenog fonda, i naravno najveći procenat zgrada koje su pravljene u to vreme nisu pravljene po standardima koje tatiraju pitanje energetske efikasnosti.
Mi smo tada, verovatno je to tada i postojalo, u nekom svetu mi smo na razne načine bili od toga udaljeni, i zbog toga, naravno, danas imamo ozbiljne probleme. Ozbiljne probleme, kada govorimo o kvalitetu stanovanja i ozbiljne izdatke. Mislim da je ovo pitanje izuzetno važno. Zašto? Zato što je energetska efikasnost, bogatstvo, odnosno očuvanje energetske efikasnosti je bogatstvo jedne zemlje. Mislim da zakon, ovako kako je definisan, nudi mogućnosti zajednicama stanara da donesu odluke, da uzmu i kredite da bi mogli, ako ne mogu na drugačiji način, da bi mogli da svoje zgrade učine energetske efikasnim. Ovo pitanje će biti posebno značajno onog trenutka kada se naša potrošnja energije za grejanje bude na drugi način obračunavalo i kada budemo plaćali baš onoliko koliko trošimo. Sve je u jednom trenutku trošak, a u jednom trenutku postaje značajna ušteda.
Mislim da je dobro rešenje, ali ono što mene brine, jeste platežna moć naših građana, koja je u velikom broju apsolutno upitna. Ako dve trećine članova stambene zajednice ima pravo da donese ovu odluku, pitam sve šta je sa jednom trećinom, koja ne verujem da neće razumeti, jako će želeti da ima prozore dobre, da ima izolovan krov, da ima izolovanu fasadu, ali se pitam i bez obzira na njihovo razumevanje i njihovu ličnu potrebu, da li će biti u mogućnosti da dovoljno participiraju u kreditu koji će biti usvojen na nivou zajednice.
Ono što bi nam jako pomoglo da nemamo ove dileme, i da pre svega građani ne budu zabrinuti, jer zaista svi smo zabrinuti, to je ono, ministarka vi ste puno puta pričali, i ministri su pre vas su puno pričali, to su socijalne karte. Mislim da bi nam ova, da ih imamo sada u ovom trenutku, jako puno pomoglo da brojne građane, da im skinemo teret straha i brige i da im kažemo da društvo na osnovu evidentnih podataka, tačnih i preciznih, zna ko i u kojoj meri može i treba da izdvoji novac. Ne možemo nikada svi da imamo isto, ne možemo u svim okolnostima svi da imamo isto, a ono što je za svako društvo od apsolutne vrednosti, to je solidarnost. Solidarnost prema onima koji nemaju.
Kada govorimo o upravnicima zgrada, to pitanje ne mogu da kažem i neću sakriti, da kada sam čitala zakon da sam i ja bila uznemirena. Videćemo kako će sve to funkcionisati, ali ono što želim da kažem to je da niko nikoga ne sprečava, ni u zgradi u kojoj ja živim, niko nikoga ne sprečava da donese dogovor o tome ko će biti upravnik zgrade. Ta prepreka ne postoji. Da li postoji prepreka zbog naših narušenih susedskih odnosa, zbog naših surevljivosti, zbog naše nezainteresovanosti, zbog 1.000 razloga? Da, sigurno da postoji. Mislim da je jako važno da kažemo iskreno, prepreka ne postoji. Hajde dogovorimo se. Tamo gde neko neće, ne želi, ne želi sam da se angažuje, ne želi da prihvati onoga ko to želi, a uvek ima bolje, među svima nama ima neko bolji. Tamo gde niko ne želi, tamo će se zaista dogoditi da će dobiti upravnika koji će doći sa strane.
Ono što mene interesuje, ministarka, kada govorimo o toj vrsti, da kažem novih zanimanja, prosto mi svi znamo da i u nekim zgradama u Beogradu postoje već profesionalni upravnici, gledali smo te priloge na televiziji, gde je upravnik bio odgovoran, potpuno svesno biće, gde su stanari bili zadovoljni. Ne moram da imam puno dilema, ali imam jedno pitanje, i u tom smislu je naša poslanička grupa i podnela jedan amandman. U slučaju kada je upravnik zgrade neko iz zgrade, da kažemo, on to pravo crpi, između ostalog, zato što je vlasnik stana, on tu živi i takav je kakav je. Međutim, kada neko dolazi sa strane, mislimo da bi u tim uslovima, da kažem konkursa, ili zadovoljavanje kriterijuma po kojima taj neko može da obavlja taj posao, trebalo da se nađe i odredba po kojoj to lice ne bi trebalo da bude kažnjavano za krivična dela. Taj ko nam dolazi, ko nam ulazi u kuću, mi ga ne poznajemo. Svog komšiju znamo. Ovoga ne poznajemo.
Mislim da bi bilo jako važno, zbog zaista mira građana, za početak elementarnog mira, da znamo da je to neko ko nije osuđivan za krivično delo, pa sad ko zna kriterijume kako se to već navodi. Druga stvar je ovo lice mora biti, kriterijumi moraju biti jako čvrsti i nepokolebljivi. To je neko ko će upravljati zajednicom, to je neko ko će donositi odluke, to je neko ko će raspolagati novcem, to je neko ko će moći da uđe u naš stav onda kada mi nismo u zgradi, a kada postoji ili vidljiva ili sumnja da se nešto dešava što može da izazove veliku štetu žrtvi i tako redom. Ako dobro razumem, to je neko ko će imati ključ od mog stana i ko će u takvim okolnostima moći da uđe. Do sada je to mogla da bude komšinica, kojoj kažem proveri da li sam isključila peglu. Ali, ovde se radi o nečemu drugom.
Ne bi bilo dobro niti građane, niti tu osobu da dovedemo u bilo koju nelagodu, bilo koju kompromitujuću situaciju u kojoj će neko sumnjati da mu je nešto nestalo iz stana, jer je taj ušao sam, jer taj može verovatno da uđe kad pomisli da postoji izvesna sumnja, odnosno razlog. Mislim da je jako važno da dobijemo te odgovore zato što, zaista treba da budemo mirni. Cilj je u stvari, da ovaj zakon profunkcioniše i da donese dobrobit, iz razloga iz kojih se predviđa da će tu dobrobit doneti.
Kada govorimo o tome da taj upravnik zgrade će nas popisivati, on će naravno imati podatke i o svima nama. Ne mislim da je njemu to specijalno važno, prijave stanovanja se nalaze u MUP-u. Kada govorimo o stanarima, to je zaista jedna posebna kategorija mučenih ljudi u našem društvu i naši roditelji i mnogi od nas smo naravno, jedan deo života verovatno proveli i u tim okolnostima, ja zaista mislim da je potrebna zakonska zaštita i onoga koji izdaje stan i onoga ko ulazi u stan. Tu se dešavaju zaista neverovatne povrede, da kažem, svih mogućih prava.
Ugovor to može vrlo jasno da definiše da štiti i jedne i druge, a da li će taj ugovor biti osnovica za plaćanje poreza, nisam sigurna, zato što kažem – mi se znamo, pa će onda mnogi svoje stanare prijavljivati kao rođake, tetke, strine itd. Mnogi će, ako to ne žele tako da urade, prijaviti manju nadoknadu za stan, ostatak će primati na ruke i mislim da će se tu stvoriti neka dodatna pitanja i dodatne dileme.
Kada govorimo o kategoriji zaštićenih stanara, to je još jedna, da kažem, od istorijskih posledica koja se vuče 70 godina. Donet je Zakon o restituciji. Došlo je vreme da se i ovo pitanje razreši. Ja se zaista zalažem za to da prava ovih ljudi na svaki način budu očuvana, da se taj problem njihovog raseljavanja realizuje u skladu sa svim mogućim i ustavnim pravom i sa svim drugim i konvencijama o međunarodnim ugovorima koje smo potpisali, ratifikovali, koje se na kraju krajeva uvek tiču isključivo ljudskih prava. Ti ljudi će imati pravo da otkupe, ako sam dobro razumela, svoj stan po osnovu Zakona iz 1992. godine. Ako sam dobro ministarku razumela, mislim da je pravedno jer kada su drugi otkupljivali stanove oni to nisu mogli, nije nuđeno, pa nisu mogli.
I ono što je takođe dosta značajno, taj period od deset godina, nadam se da će biti dovoljno dugačak i činjenica da se sada u sudovima vodi 10.000 sudskih sporova po ovom pitanju, a da će ovo pitanje, prosto i to pitanje skinuti sa dnevnog reda, zaista može da bude od velikog značaja.
Ono što je takođe važno, to je, ja bih rekla, tako se pravi sistem jedne države, pre par dana smo doneli Zakon o sprečavanju nasilja u porodici Sada već u ovom zakonu prosto vidimo tu vezu u razmišljanju, povezivanju, da i osobe koje su žrtve porodičnog nasilja, imaju, naravno sada država na jedan ozbiljan način razmišlja i o njihovoj zaštiti i o njihovom krovu nad glavom i u svakom slučaju važno je pitanje.
Pitanje o kojem mislim da niko ovde od nas nije govorio, to je pitanje osoba sa invaliditetom. Čitala sam zakon i zaista nisam našla u ovom pojmovniku za koji smatram da je dobro što je naveden, ovde nismo našli ni pod jednom tačkom definiciju ko su osobe sa invaliditetom, jer prosto i te osobe su građani ove zemlje i raspolažu svim mogućim pravima pa i pravom za stanovanje, pravo na socijalnu podršku kada je u pitanju stanovanje, naravno i mnogima od njih država u tom smislu mora da da dovoljnu podršku. I tu se sada otvara pitanje kod izvesnog broja članova, o kojima ćemo u raspravi o pojedinostima razgovarati.
Postavlja se pitanje – da li je moguće sprečiti da, obzirom da te osobe ponekada imaju, ne ponekada nego često imaju i podršku drugog lica, tzv. tuđa nega i pomoć i zbog toga imaju uvećane prihode, da li to može biti osnova zbog kojih oni neće imati pravo na socijalno stanovanje, odnosno onaj ko ima niži stepen invaliditeta će biti u prednosti u odnosu na osobu za koje je ovo pitanje takođe veoma važno. Ja neću da poredim to se prosto ni ne radi, ali postavljam pitanje.
Takođe, kada se govori o stambenoj podršci ovim osobama, veoma je važno uključiti i strukturu stanova koji su za njih predviđeni, jer ti stanovi zaista moraju da imaju osobenosti drugog tipa, da li imaju prag, koje je širina zbog kretanja, zbog pomagala itd. Jer, ako već mislimo i činimo za dobrobit svih naših građana, ovi građani su ravnopravno važni i o svim ovim pitanjima apsolutno treba razmisliti.
Samo bih se na kraju vratila na trenutak, to su ona pravila vlasnika stanova. Tim pravilima vlasnici odnosno članovi stambene zajednice mogu da donesu svoja pravila, svoje dogovore koja mogu da ih štite. Još jednom hoću da podvučem, stvar je dogovora, stvar je podrške, stvar je razumevanja. Ako živimo pod jednim krovom ne vidim razlog da ne možemo da se dogovorimo da štitimo svoju privatnu imovinu, ako smo se za nju na različite načine uplašili. Hvala.

Hvala, predsedavajući.
Ministarka, zaista nam je jako drago da ste imali razumevanja u prihvatanju amandmana. Evo, moje kolege su već obrazložile, a ja samo hoću da kažem sa kog aspekta mi to razmatramo, pridružujući se argumentaciji mojih kolega.
Pre svega, ovo je nov zakon. Hitna mera je prva mera koja se izriče u trenutku nakon prijave nasilja, procene rizika i svih ostalih procedura. Ona je najniža moguća mera. Ona treba da razdvoji dvoje u sukobu i treba da dovede do smirenja. Da li će ta mera biti produžena, to je sada nešto drugo.
Mi u trenutku kada je izrečena hitna mera to ne znamo. To ne zna žrtva, bez obzira ko je žrtva. Toj žrtvi je potrebno dati vremena da razmisli šta može, od trenutka kada je obaveštena o tome, da učini sa svojim boravkom u tom prostoru gde se nasilje dogodilo, da li želi da čeka nekoga i šta u tom smislu želi da preduzme kao sopstvenu samoprocenu rizika, na koju ona, naravno, ima pravo. Zato mislim da je ova mera jako dobra. Naravno da će praksa dati dovoljno ozbiljnih rezultata, odnosno odvešće nas na put razmišljanja da li to treba da bude više, da li treba da bude kraće, ali za početak mislim da je ovo jako dobro i hvala vam zbog toga.

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, uvaženi ministre, da vas najpre pozdravim. Prvi put ste u parlamentu sa jednom temom sa kojom se mi, parlamentarci, srećemo već duži niz godina, tako da, rekli bi, za nas ovde nema ničega novog od onoga kako razumemo zašto se ovo dešava, do toga šta treba da učinimo.
Obzirom da sam član Odbora za obrazovanje, mi smo na sastanku razmatrali predlog izmena Zakona i, koliko sam ja razumela, svi smo voljni da predložene izmene prihvatimo, svi smo uložili izvestan broj amandmana i on se zaista tiče tog pitanja ravnopravnog statusa svih učesnika u procesu obrazovanja, bilo da se tiče studenata, „prebolonjaca“, da tako kažem, ili onih koji su trenutno na svojim magistarskim i doktorskim studijima.
Kako ja razumem i kako moja poslanička grupa razume zašto je bitno da ovo pitanje ovoga puta podržimo, ali, kao što ste vi rekli, ovo bi zaista trebalo da bude poslednji put? Zato što, prosto, imamo jednu veliku štetu koju možda i ne sagledavamo svakodnevno, ali koja se na kraju pojavi kao šteta, jer sa ovakvim stalnim izmenama Zakona o visokom obrazovanju, očigledno imamo informaciju da nešto moramo da menjamo u okviru zakona, a drugo je ono što nam govori da nismo u suštini i do kraja obezbedili kvalitet i praćenje kvaliteta obrazovanja. Jer, da smo sve učinili što je potrebno i da smo apsolutno imali sve vrste neophodnih podataka, analiza i zadataka koje bismo preuzeli, pretpostavljam da bi se ovaj problem dešavao ali mislim da bi on već davno negde bio iza nas.
Što se tiče Predloga zakona, moje mišljenje je da studentima „prebolonjcima“ treba izaći u susret, ali mi je žao da mi nemamo jednu ozbiljnu analizu, mislim da je nismo imali ni prošle godine kada smo razmatrali ovu temu, koji su sve to razlozi koji su opredelili ovakvu situaciju? Naravno, mi možemo da se informišemo na osnovu nekih iskustava nekih studenata, svojih poznanika, na osnovu svog iskustva, na kraju krajeva, možemo neke razloge da prepoznamo, ali, mislim da bi, radi rešavanja ovog problema i izbegavanja buduće situacije, zaista nam bila neophodna jedna ozbiljna analiza svih mogućih uzroka koji dovode do ove situacije.
Nismo to imali ni ovoga puta i onda mi u našoj diskusiji to svedemo na – jedno su lični momenti, da je neko u jednom trenutku morao da prekine studije, nije mogao da ih nastavi, zaposlio se, neko je osnovao porodicu, rađao decu, itd, i to su razlozi koji su potpuno opravdani i koji će uvek postojati. Ali, sistem obrazovanja, sad govorim o visokom obrazovanju, mora da prepozna i takve situacije i ne sme ni studenta, a ni samog sebe, mislim na sistem, da stavlja u situaciju stalnog nekog produžavanja nečega, a bez prave podrške onome zbog koga sistem postoji.
Sistem postoji zbog onih koji se obrazuju. Jer, sam po sebi, ne čini ništa. Znači, sistem mora da da podršku. Ja nekako očitavam i učitavam da sistem nije davao dovoljno podrške.
Ako imamo priču o tome, da li su to gradske legende ili ne, ali, čini mi se da su zaista realna iskustva, jer, ponovo kažem, svi smo ih prošli, da pojedini profesori imaju izuzetno visok kriterijum, i ja pozdravljam taj kriterijum i taj kriterijum mora da postoji, ali, ako je uočeno da kod pojedinog broja profesora jako mali procenat studenata položi ispit, odnosno može da položi, onda bi taj profesor, vi to, ministre, jako dobro razumete u odnosu na sve sisteme u kojima ste radili, onda bi taj profesor sa najboljim namerama pedagoga, naučnika, čega god, intelektualnog poštenja, trebao da pomogne svojim studentima da taj program savladaju. Jer, cilj tog profesora, ja pretpostaljam, jeste uspeh studenata, znanje i kvalitetno realizovan proces obrazovanja prethodno. To se ne dešava. To se zaista ne dešava i otuda mnogi ljudi u jednom trenutku prekinu obrazovanje. Da li je to korisno za ovo društvo? Nije.
Ministre, takođe znate da je znanje uvremenjeno. Znači, svako znanje, svakom učesniku u procesu obrazovanja dajete u jednom trenutku, u trenutku koje njegove sposobnosti svakog tipa to mogu da prime, mogu da razviju i da daju novu vrednost. Mi ovde gubimo taj kontinuitet. I to je, opet, velika šteta. Velika šteta za sistem obrazovanja, velika šteta za studenta, velika šteta ukupno za ono što će uslediti kad taj neko završi svoj fakultet, kad bude konačno počeo da radi. Sa tom diplomom, da li će biti dovoljno spreman, da je u svim tokovima onoga što treba maksimalno da da u trenutku kad se zaposlio kao akademski građanin, ono što od njega očekuje poslodavac, sistem, u bilo kome da se nalazi?
Prema tome, nisu naše štete samo to što neko ima nerešen životni status i mnoge planove zbog toga i što društvo, naravno, ima tu neku i materijalnu posledicu, nego su naše štete nekog drugog tipa, a to sistem obrazovanja treba da reši i ja verujem da ste vi tu zbog toga, a to je, naravno, onako kako je u ovom sjajnom dokumentu napisano. Strategijom obrazovanja do 2020. godine je i predviđeno – akademske studije treba da prate razvojne potrebe Republike Srbije na svim nivoima njenog postojanja, njenih ciljeva, koji su nama u društvu svima jasno poznati.
Ono što je u Strategiji, naravno, a kada govorimo o ovoj vrsti osnovnih studija takođe predviđeno – to je ta divna pretpostavka da će do 2020. godine 38,5% građana imati visoko obrazovanje. Ja sumnjam da ćemo mi stići za četiri godine taj cilj postići i da ćemo mi u tome uspeti, jer, bojim se da su neke godine prošle bez dovoljno pažnje prema ovom problemu i ukupnom pitanju problema obrazovanja u suštini.
Što se tiče studenata koji su na doktorskim i magistarskim studijama, takođe se zalažemo za to da se njima taj rok produži. Ja ne bih sada ovde elaborirala koji su to razlozi, obzirom da nemamo analizu od institucije, ne bih baratala onim informacijama koje imam i za koje ja lično verujem da su jako pouzdane, ali, prosto, nisu relevantne za diskusiju. Sistem mora da da analizu zašto se nešto dešava.
Ono što bih takođe rekla to je da taj naš sistem obrazovanja, ja zaista, ministre, verujem da će ovo biti poslednji put, evo, dali ste nam tu vrstu obećanja, da ćemo se poslednji put baviti ovim pitanjima i da će sve naše diskusije u kasnijem periodu se ticati pitanja kvaliteta, iz prostog i jedinog razloga, a to je u stvari potreba ovog društva za obrazovanim ljudima, za ljudima koji su spremni da učestvuju u procesu rada na bilo kom nivou, da li je to sa srednjoškolskim obrazovanjem ili sa svakim drugim višim.
Jer, ono što mi svakako kao građani ove zemlje vidimo, to je prosto da su brojna pitanja koja se pred svima nama nalaze svakodnevno, da je svet u nekim teškim turbulencijama i da svaki građanin, ja se, pre svega, vraćam na svoju zemlju, svaki građanin je ravnopravno važan i ravnopravno značajan i ravnopravno mu treba dati mogućnost da može da doprinese svojim znanjem u rešavanju bilo kog problema ili stvaranju napretka u bilo kom segmentu društva. I to je ono što, naravno, sa sobom ovaj sistem obrazovanja nije uspeo da reši, ali ne samo sistem obrazovanja, to je to delikatno pitanje napuštanja obrazovanih ljudi ove zemlje. Ja taj njihov odlazak vidim kao dalju nespremnost da se rve sa sistemom u kome ne mogu da budu uspešni, a biti uspešan znači imati mogućnost da, osim onoga što ćete uložiti kao svoj kapacitet, intelektualni i obrazovni, da imate i organizacione mogućnosti da sve to realizujete.
Ti ljudi koji odlaze su oni koji hoće da uče, ministre, a mi se zalažemo za koncept doživotnog obrazovanja. Ti ljudi su otišli, oni znaju da ih to čeka. Sigurno ste čitali autobiografiju Mihajla Pupina „Sa pašnjaka do naučenjaka“. Meni je žao što su Amerikanci imali čast da ta knjiga bude deo njihove obavezne lektire, a da mi ovde u Srbiji tu čast nikada nismo imali, a da nikada, pre svega, videli potrebu, nažalost, da to imamo, kad on odlazeći u Ameriku kaže – ja sam tada verovao da sa sobom nosim takve vrednosti koje će Amerika prepoznati. Trebalo je vremena da se prepozna.
Ovo je 21. vek. Ljudi koji odavde odlaze sa obrazovanjem koje imaju već sada su prepoznati kao neko ko može da doprinese negde. E, to negde može da bude na celom svetu. Ljudi su slobodni da se kreću, ali ministre, ovde je ključna stvar, to mora da bude u najvećoj meri tih naših akademskih građana ovde. Moramo da im stvorimo uslove.
Ja u tom smislu verujem da ćemo odlukom da ovaj Predlog zakona usvojimo ovog puta, razgovaraćemo o amandmanima. Zalažem se apsolutno za princip dostupnosti, nediskriminacije, jednakosti. Nema sistema obrazovanja ako nije pravičan i efikasan, nema kvaliteta, prosto. Ali, prosto, mislim da ovo treba da bude poslednji put, da svaki sledeći put sve što budemo činili u svakom segmentu obrazovanja će davati nadu onima koji danas već razmišljaju da odu, da te dane odlože i da ostanu ovde, jer je ovom društvu potrebna moć znanja i kompetencija. To je snaga. To je snaga svake države.
Nijedno pitanje u svetu ne može da se reši bez toga da nešto znate, bez toga da ste radili istraživanje, bez toga da ste mogli da radite istraživanje, nijedno pitanje. Ja vas molim da zajedno sa svojim saradnicima učinite šta možete. Moja poslanička grupa će podržati. Ali, zaista, da se sledeće godine u ovo vreme zaista sretnemo sa nekim drugim temama. Hvala.

Evo, u odnosu na važnost teme o kojoj smo govorili, a to je zaista najvažnija tema ove države i ovog društva, i tako će biti, ma koliko društvo bilo razvijeno, to pitanje će uvek biti na dnevnom redu, jer to je jedan od osnovnih zadataka koje svako društvo sebi daje, ja se nadam da ću jednog dana gledati Narodnu skupštinu u kojoj niko neće omalovažavati nikoga zbog godina koje je proveo studirajući. Ja se nadam da ćemo zapamtiti i ovu našu aktivnost u Skupštini, kada smo imali razumevanje za slabosti sistema, za naše slabosti, za ukupne slabosti, kada smo dali poverenje i sebi i društvu i sistemu i studentima, i još jednom kažem, nadam se da nećemo nikoga omalovažavati i da će ovo biti poslednja sednica sa ovom temom. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Gospodine ministre, kolege narodni poslanici, neosporno je da će Socijaldemokratska partija Srbije podržati ponuđeni Predlog zakona, odnosno dopuna o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Skoro da je nepotrebno i reći zašto je to naše opredeljenje, ali kao narodni poslanik dužna sam da i to obrazložim.

Pre svega, ova dopuna je veoma važna i ja prosto žalim što se nije desila mnogo, mnogo, mnogo ranije, zato što u našem društvu… Evo moja koleginica je rekla koji procenat ljudi je sa invaliditetom, a ukupno u procentima to je 15% stanovnika. To je jako veliki procenat.

Veliki je broj ljudi koji imaju različite poteškoće, a o kojima ovo društvo hoće da brine, ali mi se čini da ponekad nismo dovoljno brzi, jer ne vidim razlog zašto nekada, kažem, mnogo, mnogo ranije nije ovakav Predlog zakona donesen, ova dopuna. Radi se o potpuno očiglednoj materiji, potpuno očiglednom problemu koji imaju naši sugrađani, koji imaju različite vrste tegoba, da li su sa njima rođeni ili se desilo da tokom radnog veka dožive neku telesnu povredu koja ih pravi invalidima rada i koji sprečava da potvrde ono što je suština svakog ljudskog bića, a to je pravo na dostojanstvo, pravo da date potpis i time potvrdite da ste vi taj i da time potvrdite svoju volju.

Svi mi imamo te potrebe i ovoga puta izlazimo u susret svim organizacijama invalida na republičkom nivou, lokalnom nivou i lokalnih organizacija, da se ovo pitanje reši. Učestvovala sam takođe u radu Radne grupe o kojoj se već govorilo i sa zadovoljstvom ću i dalje, jer to pre svega smatram jednom ljudskom obavezom, bilo gde da se nalazite, a ja sada samo koristim tu mogućnost kao narodni poslanik.

Ono što je kod mene, ministre, kada sam čitala obrazloženje, izazvalo simpatije jeste ta rečenica gde se kaže – oni nisu nepismeni. Tačno je, oni nisu nepismeni, ali nije ovde, složićete se sa mnom, pitanje pismenosti, nego upravo pitanje odbrane dostojanstva čoveka i svih prava koja proističu iz samog čina rođenja i postojanja.

Zato mi imamo potrebu da ovaj zakon podržimo, odnosno ovu dopunu. Socijaldemokratska partija Srbije je, u svojoj ne tako dugoj tradiciji postojanja, ali u svom vrednosno modelu koji zastupa već dugi niz godina, partner mnogim organizacijama ovog tipa na nivou države i sve što smo činili, činićemo i dalje u nameri da se našim sugrađanima omogući jedan kvalitetniji život kada pričamo o zdravstvenom osiguranju, kada pričamo o obrazovanju, o potrebi obrazovanja na osnovu koje se stvaraju preduslovi za dalju participaciju naših građana u društvo, za osećaj ravnopravnosti, poželjnosti, prisutnosti.

Moram da kažem i sigurna sam da svi mi ovde znamo za školu „Milan Petrović“ iz Novog Sada i jednu sjajnu direktoru Slavicu Marković, koja je sa svojim timom, unazad puno godina, razvijala ovaj tip obrazovanja sa brojnim uslugama. Zaista bih najtoplije preporučila da ko nije bio da ode, da se divi delu jednog divnog kolektiva i načinu razumevanja i pružanja podrške mladim našim sugrađanima i njihovim porodicama koje za ovom podrškom imaju potrebe.

Ono što je takođe važno jeste naravno podrška lokalnim organizacijama i, naravno, svim ostalim na republičkom nivou koje zastupaju interes i bore se za ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom bilo kog tipa, i to naše načelno pitanje dostupnosti. Tamo gde su fizičke barijere pošaljemo nesmotrenu i, ja se nadam, neželjenu poruku da takvi naši sugrađani nisu poželjni. Sigurna sam da to nije tačno, ali treba više pažnje u tom pravcu i potrebno je… Ta nemogućnost pristupa nečemu vas sprečava da ostvarite neko vaše drugo interesovanje i drugu potrebu, a evo imali smo u razgovoru na toj Radnoj grupi sa organizacijama, odnosno nacionalnim organizacijama, njihovu potrebu, u vezi izbora, da im se pomogne da budu pristupačni, da imaju prilikom glasanja mogućnost da ukoliko su slabovidi itd, da imaju mogućnost da ostvare svoje glasačko pravo.

Ja inače znam da se u školama, prilikom ostvarivanja završnog ispita, da se slabovidim učenicima pomaže, dostupan im je materijal da bi mogli da pokažu svoje znanje i sve ono sa čime su se razvijali i napredovali u tom svom obrazovanju i ne mislim da bi ovo za državu trebao da bude veliki problem. Ako ga definišemo jednog dana kao značajan problem, opet ćemo ga rešavati, a opet mislim da to treba učiniti što pre.

Završiću, jer zaista ne mislim da o ovome treba predugo razgovarati, jer je isuviše jasno i isuviše neophodno, ali zaista sada u velikoj meri vidim, razumela sam i tada, vidim i sada značaj Zakona o bezbednosti na radu koji smo doneli, koji u velikoj meri treba da predupredi probleme. U tom smislu svi napori da se država ekonomski razvije, sa modernom tehnologijama, sa osposobljenim zaposlenima u jednom delu rešavanja ili stvaranja ovog problema može da da neophodne odgovore i važna uputstva za dalje. Na kraju, mi ćemo apsolutno podržati ovaj predlog zakona.

Hvala uvažena predsedavajuća.
Ministre, nisam imala priliku da učestvujem u velikoj raspravi. Bila sam zaista iz objektivnih razloga sprečena, ali moram da izrazim zadovoljstvo da ste od osam predloženih amandmana Socijaldemokratske partije Srbije usvojili sedam. Ovo je jedan u nizu, prvi koji se ovde pojavljuje i mi smo intervenisali na ove rokove u vezi sazivanja skupštine sportskog udruženja. Smatrali smo da su predloženi brojevi dana, da tako kažem, malo veći od onih koji realno u praksi mogu da se ostvare.
U predloženom rešenju je navedeno da se skupština mora sazvati najkasnije u roku od 30 dana, a najduže do isteka 60-og dana. Međutim, vi ste zaista odlično razumeli, odnosno mišljenja su nam se poklopila. Pre svega, informaciona tehnologija omogućava jako brz pristup informacija, brzu informaciju o sazivanju sednice, dostavu materijala za pripremu sednice, tako da u cilju uspešnog rada jedne sportske organizacije i rešavanja problema o kojima se Skupština stara, mislili smo da ovi rokovi unapređuju efikasnost i zaštitu opšteg interesa sporta i organizacije kojom se i sportsko društvo bavi i naravno njen organ upravljanja, o bilo kom da govorimo. Hvala.

Hvala.
Ovaj član 62. koji govori da članovi organa sportskih udruženja solidarno odgovaraju za štetu koju svojom odlukom prouzrokuju i ja sam zaista ministre jako lična i kažem kao stranka, kao poslanička grupa smo zadovoljni što ste usvojili ovaj naš amandman sa kojim, da kažem, našim razumevanjem.
Ljudi kada donose odluke vode se različitim motivima. Sam čin glasanja ne znači da ste zaista u tom trenutku na pravi način razmislili i da imate pravi razlog za donošenje takve odluke.
Ukoliko iskoristite svoje građansko pravo da iznesete mišljenje, a ovim amandmanom se to zaista omogućava, ukoliko na taj način omogućite i skrenete pažnju ostalim članovima skupštine ili bilo kog organa tog tela, da razmisle još jednom o rešenju koje se nudi, da li je ono pravovremeno.
Vi zaista koristite mogućnost da svom sportskom društvu, odnosno udruženju omogućite jednu kvalitetnu i dobru odluku. Rekla bih to se kreće u pravcu jedne dobre grčke stare tradicije. Oni su imali zakon protiv loših zakona, ukoliko imate lošu nameru, bićete kažnjeni.
Ovde se ta namera sprečava i to je jako dobro i pozitivno. Hvala vam zbog razumevanja.

Poštovani predsedavajući, biću vrlo kratka.
Gospodine ministre, hvala za razumevanje i za ovaj usvojen amandman. Prosto sam, zajedno sa svojim kolegama, čitajući kaznene odredbe, pre svega, uočila jako veliki broj kaznenih odredbi, što je mene stavilo u uverenje da osim velikih problema koje imamo u sportu, imamo veoma ozbiljnu nameru da te probleme rešimo na ovaj način.
U članu 19. se predvidela obaveznost zdravstvenog pregleda ili provere psihofizičke sposobnosti sportista pre učešća na takmičenju. Vi ćete doneti i poseban akt koji će precizirati slučajeve kada sportista u kraćem vremenskom roku treba da bude izložen proveri zdravstvene sposobnosti.
Imajući u vidu duh zakona, opet poštujući osnovnu vrednost načela, a to je vrednost života i bezbednog bavljenja sportom, pomislila sam, zajedno sa svojim kolegama, da bi ova kaznena odredba koja predviđa da kazna za prekršilaca, odnosno organizaciju bude od 100.000 do 1.000.000 dinara treba da pređe u onu višu kategoriju da se takav propust ne bi dogodio zbog nemara koji zaista može da dovede u pitanje život, a da ne povezuje sa registrom povreda, koji opet treba da služi preventivi itd.
Tako da, hvala na razumevanju i podršci. Hvala.

Hvala uvaženi predsedavajući. Gospodine ministre sa saradnicima i poštovane kolege narodni poslanici, ja ću odmah reći da će SDPS podržati sva tri, odnosno dva predloga zakona i konvenciju. Mi smatramo da su ova dva zakona i konvencija od velike važnosti.
Malo mi je žao zato što je sala prazna zato što kada govorimo o Predlogu zakona o zaštiti na radu, govorimo o esencijalno najvažnijoj stvari koja čini karakteristiku ljudskog roda. Govorimo o radu i govorimo o životu.
Biću malo lična, dok sam čitala zakon, ređale su mi se slike iz života, jer svi imamo puno iskustava na različite načine na ovu temu, puno informacija, a meni je nekako kroz glavu svo vreme išla rečenica iz jedne lepe pripovetke gde jedna majka koja nema svoju decu, ali brine o drugoj, kaže za jednog svog štićenika – ne zna on šta je rad i pošto je život. Mislim da ovi današnji zakoni treba da pomognu da dođemo, da kažemo ili da se trudimo da činimo napore da nekako uspostavimo ravnotežu između onoga što je život i što je rad. To su dve apsolutno neotuđive vrednosti i to su dve vrednosti za koje naravno i mi kao društvo i civilizacija i ljudski rod se oduvek napinju i čine napore da ih oplemene, da ih čine sadržajnijim i da naravno obezbede ono što se tiče života dostojnog čoveka.
Mi mislimo da sa ostvarenjem, odnosno primenom ova dva zakona, naravno uvek ću reći i konvencija, da se štite i osnovna ljudska prava. Štiti se pravo na rad, štiti se i ostvaruju se uslovi da se taj rad realizuje i da bude dostojan čoveka i naravno ono što je važno u pristupu rešavanja ovog problema, a to je opet neko moje lično razmišljanje, na poslu nam život prolazi. Zašto i taj rad i to vreme koje provodimo u tim radnim okolnostima ne bismo učinili plemenitim, humanim i dostojnim čoveka, da bismo dobili sve one rezultate koje inače svako društvo želi?
Ministre, mislim da je zakon dobar. Zakon pruža jako puno mogućnosti. Zakon daje puno obaveza poslodavcima. Radnici imaju jednu jedinu, nije laka, a to je da slušaju, razumeju, primene, da shvate da se radi o njihovom interesu da budu kontrolni organ i da svojim pažljivim analiziranjem i korišćenjem ovog prava doprinose da se ono kroz vreme i unapređuje i razvija, kao što će se i tehnologija rada naravno razvijati.
Zašto mislim da je zakon dobar? Koji razlog bih još izdvojila? Zato što mi se čini da u svim tim obavezama koje su nametnute svim akterima u procesu rada, vidim jednu potrebu da zaštitimo principi transparentnosti, princip javnosti. Ako su jasno pobrojane obaveze poslodavca u smislu koje sve uslove i preduslove i koje aktivnosti treba da obavi da bi bio radnik zaštićen na radu, da bi mu se obezbedili uslovi za zdrav rad i ako se svi ti elementi ostvare i ako je poslodavac dužan da formira odbor da omogući i članovi odbora koji će u komunikaciji sa radnicima imati uvid u svu vrstu evidencija, u svu vrstu dokumentacija, u svu vrstu inspekcijskih nalaza, predloga, u sve ideje i preporuke za poboljšanje uslova rada, onda vidim da je to dobro. Radnik ne sme ostati ne informisan.
Poslodavac ne sme to pravo da mu uskrati, jer ako se bilo šta na tom polju dogodi, bilo koje tajno mesto, bilo koja nerešena dilema, ući ćemo u problem opasnosti i nešto će se dogoditi. Mislim da je to izuzetno važno.
Ceo zakon i vidim kao prevenciju, jer sve što se bude učinilo u svakoj stavci bilo koga ko je nadležan za realizaciju ovog zakona, ukoliko svako uradi svoj deo posla, imaćemo izvanrednu prevenciju. Naravno, ne postoji apsolutna zaštita. Ništa nije savršeno i nemoguće je, ali prosto mora da se čini da se broj situacija i okolnosti koje mogu da utiču na, ne daj Bože, smrtni ishod, na povredu, na oboljenje na radu, moraju da se umanjuju.
Nadam se da će napredak proizvodnje, da će nove tehnologije, da će novi poslodavci, kao i ovi koji sada postoje, da će novi obrazovani radnici potpuno imati jasan uvid u značaj ove teme.
Šta je potrebno da bismo prosto mogli da ostvarimo, da kažem, preduslove za ostvarenje ovog zakona? Potrebno je, pre svega, da razumemo jednu od najvažnijih okolnosti, a to su da najznačajniji resursi jedne zemlje su njeni ljudi. To su ljudi. Država ovim zakonom želi da stvori uslove da poslodavac o tim ljudima brine na adekvatan način. Ja o poslodavcima zaista ne želim da stavim ni u kakav loš kontekst.
Postoje ljudi koji su spremnu na neku drugu radnu aktivnost, koji rekla bih prosto i jednostavno znaju da stiču. Oni imaju pravo. Država treba da da okvir da se sve aktivnosti dešavaju na jedan zakonit, pravedan, pravičan način, u društvu jednakih šansi, pa kada poslodavcu damo takvu priliku i takvu obavezu i radnik će imati priliku da tu okolnost društvenu prepozna, a onda ćemo dobiti ono što i ovaj zakon treba da omogući, a to je motivisanog radnika. Radnik o kome se brine, koji svakoga dana može da uoči tu aktivnost svoga poslodavca ili svoga kolege ili lica zaduženog za bezbednost na radu, koji ima osećaj brige, će biti motivisan za rad. Sam će više pazite na svoju ličnu bezbednost, sam će više doprinositi da se, da kažemo, loša mesta i crne tačke prevaziđu, daće doprinos, jer ko će najbolje znati od onoga ko radi? Teško je da pretpostavimo.
Imamo lica sa licencom, imamo uslove pod kojima će dobijati, ali nekako, ja sam uvek na strani onih koji se najizvornije nečim bave. To je njihovo svakodnevno iskustvo i svakodnevno promišljanje o tome šta se dešava i šta može da se unapredi.
Zbog toga, ja ovaj zakon smatram značajnim, smatram ga veoma važnim i očekujem da ćemo kao društvo imati snage da učinimo sve što je potrebno da bi se ovaj zakon realizovao. Imamo neprijatelja u tom smislu. Šta su neprijatelji? Siva ekonomija, malo tržište rada, veliki broj nezaposlenih ljudi i onda se pitam, gledajući članove zakona, pa kažem – član 45, 46, 47, 48., ja posebno onako evidentiram kao veoma važne, ali se pitam – da li će u sadašnjim uslovima našeg sveta rada, da li će lice zaduženo za bezbednost na radu imati apsolutnu mogućnost da se samostalno bavi svojim poslom?
Da li će imati hrabrosti, pa reći, i hrabrosti, mogu i tu da se zadržim, da svome poslodavcu, od koga i sam zavisi? Njegova egzistencija zavisi od toga da li će moći da učini sve što je potrebno i na koji način ćemo odrasti, hoću taj termin da iskoristim, kako ćemo da odrastemo u rešavanju i pristupu rešavanja ovih problema, a da ne mislimo da je išta nasuprot nečijeg interesa. Ništa nije nasuprot ničijeg interesa. U tom smislu, ja mislim, da su, reći ću radnici, reći ću svi mi, svi smo mi u nekoj vrsti rizika, neko manje, ali ovde se ipak više bavimo ljudima koji su na radnim mestima koja su procenjena kao visoko rizična.
Možda mi je malo pobegla misao, ali prosto hoću da kažem da primena ovog zakona i sve ono što može biti posledica u značajnoj meri može da utiče i na ovo što je naš drugi zakon, a to je mobilnost radne snage. Ukoliko budemo imali ozbiljnog, stručnog, prosvećenog radnika, bićemo konkurentniji na tržištu radne snage i moći ćemo i u tom smislu da ostvarimo neku svoju ekonomsku potrebu, ali ono što nekako na kraju uvek mogu da stavim kao neki upitnik, to je kako ćemo, mislim to nije čak ni upitnik, to je neka vrsta brige – rešavanje pitanja nezaposlenih.
Ja ga zaista dovodim u vezu sa ostvarenjem ovog zakona. Setila sam se šta sam htela da kažem. Mislim da ovaj zakon u značajnoj meri omogućava svim partnerima u socijalnom dijalogu, sindikatima pre svega, daju im jedan novi značaj i novu ulogu. Zašto? Lestvica je podignuta. U dogovoru napravili smo predloge rešenja Zakona o zaštiti na radu. Podigli smo lestvicu i sada svi imaju zadatak više u borbi za napredovanje svih tih prava i očuvanja svih tih prava.
To na kraju opet očekujem da se naravno vrati kroz jedno veće, značajnije vrednovanje uopšte rada u ovoj zemlji, jer, da vam kažem, ja nekako kad mislim, ne moram uopšte da se mislim što smo ovde gde smo, ako se samo setim da je u mojoj mladosti kada sam se obrazovala najpopularnija teza bila – uči da ne radiš i niko ne može da me plati malo koliko malo mogu da radim.
Znači, taj odnos moramo da prevaziđemo, a taj odnos menjamo i kroz odnos o našem vlastitom vrednovanju našeg angažovanja.
Kada govorimo o ovom drugom zakonu, zaista vidim veliku prednost u njegovom postojanju, pre svega, zato što smo rekli da ne postoji ništa što reguliše do sada ovakvu problematiku, odnosno postoji zakon iz 1980. godine i 1998. godine. Svo to vreme je daleko iza nas. Naravno da imamo puno informacija o građanima RS koji odlaze na rad u inostranstvo pod potpuno definisanim uslovima. Slušali smo mnoge veoma potresne priče o radnicima koji su pre par ili dve godine učestvovali u izgradnji jednog velikog objekta, vezano za Olimpijadu. Imali smo veliku tragediju radnika u Sibiru i ovaj zakon vidim pre svega kao potrebu države da reguliše uslove pod kojima zaposleni odlaze.
Zaposleni moraju biti apsolutno informisani. Traži se njihova saglasnost. Moguće je i bez saglasnosti ako ugovor o radu podrazumeva mogućnost upućivanja.
Međutim, ono što je takođe veoma važno i verujem da ministar ima prvo objašnjenje, ali mislim da kada govorimo o pitanju bezbednosti na radu radnika koji se upućuju u inostranstvo, primenjuju se propisi ukoliko su propisi RS ili propisi zemlje ukoliko su povoljniji. Kada bismo počeli da analiziramo gde naši radnici odlaze, u koja područja, moguće da je negde bolje, ali mislim da je ovaj zakon dovoljno dobar.
Ali, ja ipak mislim da bi možda i ti naši radnici koji rade u inostranstvu mogli da imaju interno određeno jedno lice koje bi se brinulo o pitanju njihove bezbednosti na radu, jer je poslodavac daleko i mogućnost, da tako kažem, komunikacije i ukazivanja na neki problem tog tipa možda može da bude brža. Eto, to je prosto, da kažem, jedna vrsta moje sugestije.
Kada govorimo o obaveštavanju poslodavca nadležnog državnog organa, a to je naravno u prvom redu Ministarstvo za rad, o upućivanju na rad, ja bih samo volela da mi ministar objasni, prosto tražim objašnjenje zašto prvo firma šalje dan pre nego što je uputila svoje zaposlene na rad u inostranstvu, ona šalje obaveštenje o upućivanju, a onda od odlaska njih ima rok, ako sam dobro razumela, osam dana da da sve podatke o zaposlenima, o radnim pozicijama i svim uslovima pod kojim su zaposleni otišli? Ja mislim da onaj poslodavac koji šalje zaposlenog u inostranstvo, on već i tog dana kada vas obaveštava pretpostavljam zna ko ide.
Dakle, mislim da bi to možda samo pojednostavilo proceduru, ali je sasvim, naravno, neizostavno važno da bi se znalo ko i pod kojim uslovima odlazi u inostranstvo, da bi se štitilo njegovo radno pravo i da bi, naravno, komunikacijom sa nadležnim, odnosnom predstavničkim organima Republike Srbije u zemljama u kojima se upućuju naši radnici na rad mogli da imaju potrebne informacije i da u slučaju nekih vanrednih okolnosti, a svet je vrlo turbulentan pa se i to jako često dešava, mogli da priskoče u pomoć i da za početak, naravno, učine ono što je najvažnije, a to je informisanje javnosti o događanju i, ako je potrebno, podršci pri evakuaciji radnika u posebno ugroženim područjima kada se nešto dogodi. Nešto ne mora da se dogodi samo zato što je turbulentno političko područje, nego zato što prosto postoje sile prirode koje čine svoje i na koje, naravno, ne možemo uvek imati uticaja.
Prema tome, evo, već nekako i vreme prolazi, završila bih sa time da mislim da je ovo društvo odgovorno da stvori najbolje moguće uslove za rad, zato što nas ima malo zaposlenih, zato što smo mi skloni da kažemo da znamo koliko teško žive oni koji rade, ali o tome mogu da svedoče samo oni koji teško žive i koji zaista tako i žive. Moramo da učinimo da ovo društvo postane humanije, da postane produktivnije i pravednije. Moramo da učinimo sve da se to neko naše nacionalno bogatstvo na jedan humaniji i pravedniji način distribuira, jer o svim zakonima o kojima se ovde raspravlja ja se uvek setim na kraju nečega što mi je kao neki lajtmotiv, a to je da su demokratske prilike u našoj zemlji loše, veliki broj ljudi godišnje odlazi iz zemlje, a svi koji ostaju zaslužuju da žive dobro i kvalitetno i zaslužuju da imaju uslove za takav život. Mislim da ovo ministarstvo u tom smislu ima veliki i ozbiljan zadatak i nadam se uspehu.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko sa saradnicima i kolege narodni poslanici, ja ću na početku bez naravno nikakve dileme reći da će SDPS Srbije podržati Zakon o nacionalnim parkovima, kao i sve ugovore koje nam nudite na razmatranje i analizu.
Razlozi su naravno mnogobrojni, a nekako osnovni, i prosto mi je malo žao zbog ovih tonova koje smo čuli u prethodnim diskusijama, raspravljamo o nečemu čega gospodari mi u suštini nismo, nečega što nam je dato za vreme dok smo na ovoj kugli zemaljskoj. Pozajmili smo nešto to što smo pozajmili treba da sačuvamo i u dobroj meri sa dobrom voljom i veoma odgovorno u ovom trenutku, to bih mogla da kažem milion puta, se postaramo da se prirodni resursi Republike Srbije na najbolji način koriste i doprinose naravno razvoju ovog društva, ali u svakom smislu veoma pažljivo, odgovorno, pre svega, stručno i profesionalno sa velikim profesionalnim znanjima.
Mi smo juče imali raspravu o Zakonu o turizmu i rekla bih da u najširoj populaciji stanovništva nacionalni parkovi se upravo prepoznaju preko turističkih destinacija koje se nalaze u okviru tih celina. Ta grana privrede je naravno značajno mlađa od svega onoga što postoji u okviru jednog nacionalnog parka, ali nije neznačajna, ja bih rekla, ne samo zbog dobiti koju ostvaruje kao privredna grana već i pre svega zato što doprinosi naravno širenju znanja i upoznavanja sa obeležjima jednog nacionalnog parka koji mogu da budu motivacija za možda neko buduće obrazovanje ili neku novu delatnost itd.
Tako da taj zakon je juče naravno u tom smislu imao vezu sa današnjom našom raspravom. Međutim, ono što nekako mene u svemu ovome brine, to je još uvek nedovoljno jasna predstava ukupno današnjih civilizacija, a mogu da kažem i našeg društva o tome koliko je važno očuvati prirodu i prirodne resurse. Mi imamo još uvek naviku da kažemo da su primitivna društva sa oslanjala na obnovljive izvore energije i samim tim i njihova privreda je bila ograničena, ali se plašim da se će možda u dalekoj budućnosti doći vreme da će se upravo društva koja se budu oslanjala jedino na ono malo obnovljivih izvora energije, koji postoje još uvek, zvati primitivnim društvima, dok će neka druga stvoriti alternativna i mi svakako moramo da razmišljamo i o tome.
Brojne štete su napravljene prirodi. Sasvim je odlična ideja što smo se mi u jednom trenutku svog civilizacijskog razvoja kao zemlja opredelili da određene celine proglasimo za nacionalne parkove, što znači da smo imali dovoljno znanja, stručnosti i dovoljno specifične osetljivosti da možemo da prepoznamo biljni i životinjski svet i sve osobenosti prostora u kome se nalaze, da smo dali jednu specifičnu vrednost, da želimo da to očuvamo, ali ono što mislim da nekako zaboravljamo, to je lokalno stanovništvo koje živi u okviru tih područja. To su ljudi koji na najbolji mogući način i poznaju područja i na najbolji mogući način mogu da budu saradnici u očuvanju i brizi o nacionalnim parkovima, onako kako upravljač to i predviđa.
Zakon je dosta jasan. Ne verujem da postoji savršen zakon, jer ako bih rekla da postoji savršen zakon, rekla bih – sve je stalo, gotovo je, ništa se novo neće stvarati i to je taj savršeni trenutak.
Verujem da je ovaj zakon u skladu sa direktivama o kojima smo pričali. Imamo Poglavlje 27. Imali smo razgovor na temu integrisanih dozvola. Znamo koliko je sve to važno jer možemo mi da se ponosimo „Đerdapom“ kao našim najvećim nacionalnim parkom koliko god hoćemo i da kažemo da tamo godišnje dođe 10 do 15 hiljada ptica koje tu prezime, ali ako se nešto desi u susednoj Rumuniji i celim putem dokle te ptice treba da dođu do nas, mi ćemo izgubiti to obeležje i kvalitet nacionalnog parka, što znači da je tema opšte važna. Svi smo umreženi i zbog toga je važno to implementiranje sadržaja i priprema za otvaranje Poglavlja 27 i ono će upravo omogućiti taj kontinuitet ostvarenja prave brige i zaštite životnog prostora, a onda ćemo verovatno biti u prilici da i druga područja na teritoriji RS zaštitimo nekim drugim specifičnim merama jer naučno saznanje će se širiti, ekologija nije više samo nauka koja se zasniva na znanjima iz prirodnih nauka. To je nauka koja u sebe implementira i znanje iz društvenih nauka. To je nauka koja je postala jedna filozofija, jedan način života koja prosto treba da formira jednu ekološku solidarnost među ljudima. Ta ekološka solidarnost se verovatno i formira preko svih tih veza naučne zajednice koja postoji čiji smo mi deo i zaista se nadam da će i ovaj zakon tome doprineti.
Veoma mi je drago što je predviđeno da postoji savet korisnika nacionalnih parkova. Još jednom kažem to je jako važno zbog ljudi koji tamo žive, koji moraju da imaju dostupnost informacijama, koji moraju da imaju dovoljno prostora da utiču, po zakonu kažemo – preporukama, na sadržaj koji će se tamo realizovati u bilo kojoj od tačaka postavljenih ciljeva zakona.
Jedino ne bih volela da njihova uloga bude samo omeđena članom zakona koji kaže da upravljač može najmanje jednom godišnje da ih pozove na, da kažem, takvu vrstu skupštine i konsultacije. Jer, ako ostane da je to samo tako i ako ostane da upravljač, odnosno taj ko će biti imenovan za upravnika nacionalnog parka, možda nema dovoljno senzibiliteta i nekih posebnih veština za tu vrstu komunikacije, plašim se da znanja i iskustva ljudi koji tamo žive neće biti dovoljno upotrebljena, a iskreno verujem da su oni najbolji čuvari. Iskreno verujem i to je sigurno tako.
Ono što bih takođe pohvalila, ministarka, to je sam naslov izveštaja koji upravljač treba da podnese. Naravno, čuli smo da ima i plan upravljanja i godišnji plan itd. Izveštaj se zove – Izveštaj o stanju prirodnih resursa i radom stvorenih vrednosti. To jako dobro upućuje na tu potrebu da se stalno prati taj živi svet, na bilo koji način da ga formulišemo. Ja neću od svog izlaganja da pravim čas biologije, niti zoologije, niti bilo šta. Znači, pre svega pratimo i imamo taj stručni ekspertski tim, koji takođe sarađuje sa upravljačem i koji je od apsolutne važnosti za očuvanje biodiverziteta po naučnim standardima onoga što je danas moguće i onoga što se predviđa da će kao takvo biti i radom stvorenih vrednosti. To je taj uticaj koji će čovek vršiti, ja se nadam uz jedno striktno, zaista apsolutno striktno poštovanje svih zakonskih procedura, a imaćemo priliku da očuvamo nacionalne parkove, imaćemo priliku da imamo čist vazduh, pijaću vodu, imaćemo uslove za život.
Jedino pitanje koje bih postavila, u smislu da li se o tome razmišlja, jer ovaj zakon sada to ne predlaže, to je pitanje upravljanja šumama u okviru nacionalnih parkova. Evropsko iskustvo je da se o šumama brinu druga, da tako kažem, javna preduzeća, da su ona izuzeta iz upravljačke strukture nacionalnih parkova, a imajući u vidu, naravno, svu težinu posla. Naravno, šuma nema dovoljno, čuli smo. Nadam se da će i ministarstvo nadležno u tom smislu pripomoći da se pošume prostori koji to traže. Ali, prosto se pitam da li ima razmišljanja da se upravljanje šumskim gazdinstvima u okviru nacionalnih parkova jednog dana, kada to bude moguće, izdvoji zbog svog značaja koje šume sa sobom donose, a koje u najvećoj meri i čine teritorijalno najveći deo ekosistema svih naših nacionalnih parkova? Eto toliko, ministarka.

Hvala predsedavajući.
Poštovane kolege i kolege iz ministarstva, poslanička grupa SDPS je podnela amandman na član 13. koji se tiče plana udžbenika i u stavu 3. se kaže da se planom udžbenika definiše sastav udžbeničkog kompleta. Saznali smo šta je udžbenički komplet iz člana 2. vodeći računa da svaka komponenta udžbeničkog kompleta je neophodan uslov za ostvarivanje cilja i da na kraju svaka komponenta čini konherentnu celinu.
Meni je odgovoreno u obrazloženju da se amandman ne prihvata iz razloga što smisao reči konherentno podrazumeva da sve komponente udžbeničkog kompleta budu povezane. To je potpuno jasno. To je višedecenijsko iskustvo sistema obrazovanja.
Udžbenik se poziva na plan i program i udžbenik je konherentan u tom smislu, kako ja razumem, na plan i program, što znači da ne mogu da predajem istoriju petog razreda sa sadržajem šestog razreda, niti mogu kao dodatno sredstvo da uz udžbenik za peti razred koristim udžbenik istorijsku čitanku za šesti i to bi se po meni odnosilo na termin konherentnosti.
U nastavku obrazloženja se kaže – stoga je i članom 12. stav 5. predloženo da ukoliko je planom udžbenika za nastavni predmet predviđen udžbenički komplet iz stava obavezno istovremeno podnosi zahtev za odobravanje svih komponenti udžbeničkog kompleta i elektronskog dodatka ukoliko ga sadrži.
Ovaj drugi deo teksta se odnosi prosto na procedure izdavača kada hoće se jave na javni poziv i da predaju svoje rukopise na ocenu itd.
Ja jednostavno mislim, imali smo iskustvo u diskusiji od pre nekih par minuta i malo duže da je na član 2. usvojen amandman, sada smo dobili sadržaj, gde se kaže da posle se stavlja zapeta i dodaju se reči – podsticanje kreativnog razmišljanja, unapređenja funkcionalnog znanja. Neće biti dovoljno da nam udžbenički komplet obezbedi i ovo čemu smo se poradovali sada ukoliko udžbenički komplet obezbedi samo konherentnu celovitost sadržaja.
On mora da korespondira u svakoj svojoj komponenti, pogotovo zato što će jedan izdavač pisati čitanku, a drugi će praviti radnu svesku. Kao princip, kao suština, kao zahtev obrazovanja u smislu stvaranja funkcionalnih znanja, te komponente moraju da obezbede ciljeve, ishode i standarde, naravno, u Zakonu o osnovama sistema i obrazovanja. Evo, ja ću vam samo pročitati ključne reči po stavovima. Znači, pun intelektualni emocionalni razvoj, pa kaže - razvoj, u drugom je sticanje, u trećem je razvoj stvaralačke sposobnosti, u četvrtom je razvoj sposobnosti pronalaženja, osposobljavanje, razvoj motivacije.
Dakle, kako ćemo ostvariti sve te ciljeve ako nam udžbenički komplet samo ostvaruje koherentnu celovitost? To neće biti dovoljno, neće biti dovoljno podsticajno. Neće dovoljno osnažiti nastavnika u traženju najboljih metoda realizacije sadržaja, jer, ne zaboravite, dete kod kuće ostane samo sa udžbenikom, ostaje samo sa nekim dodatkom koji mu služi za obrazovanje. I kod kuće takođe treba da se dogodi promena, koju će on sutradan u saradnji sa nastavnikom proveriti i unaprediti. To nam je cilj.
Tako da, ja bih vas molila, ako ništa drugo, za komentar. Ako nisam razumela, želim zaista da razumem zbog nekih daljih razmišljanja, ali mislim da nije nesuvislo i mislim da je neophodno. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre sa saradnicima, poštovani kolege.
Socijaldemokratska partija Srbije je uložila amandman na član 16. i to je član zakona koji se tiče liste udžbenika i mi smo imali, da kažem, drugačije razmišljanje od predloženog sadržaja u stavu 3. gde se kaže – vreme za pripremu udžbenika u slučaju donošenja novog nastavnog plana i programa ne može biti kraće od 60 dana.
Obrazloženje s kojim je ovaj naš predloženi tekst amandmana odbijen je, da će Ministarstvo objavljivati javni poziv, vodeći računa o vremenu, jer Ministarstvo svakako ima nameru da rok za izradu udžbenika bude dovoljno dugačak da omogući izradu kvalitetnog udžbenika.
Znači, niko neće da sumnja, evo ja prva ne želim da sumnjam, da ministar, koji god bio, nije važno, neće voditi računa o kalendaru aktivnosti koje ga čekaju u toku svake godine njegovog mandata. Takođe, neću nikako da dovodim u sumnju da će ministar i Ministarstvo imati nameru da taj rok za potpisivanje javnog poziva bude dovoljno dugačak. Sada se pitam – dovoljno dugačak sa stanovišta čijeg iskustva? Da li sa iskustva komisije koja procenjuje udžbenike, da li sa stanovišta naše opšte prakse ili sa stanovišta onih o kojima se, ja mislim, prevashodno radi u ovom članu zakona, a to su pisci udžbenika, to su autori? Bojim se da smo ih zaboravili.
Ministre, reći ću vam kako je izgledalo kada je Zavod za udžbenike, pri kraju devedesetih godina, odnosno 1998/1999. godine, došao na ideju da se naš obrazovni sistem podari jednim najsavremenijim udžbeničkim kompletom, ticalo se udžbenika sa „Prirodu i društvo“, tada se to tako zvalo. Počeli smo od prvog razreda, udžbenički komplet je podrazumevao udžbenik, radnu svesku i priručnik za učitelja. Pisanje je trajalo dve godine.
Godine 2000. ide prvo izdanje, do 2003. godine sukcesivno po jedno. Godine 2003. plan i program se menjaju. To se sada zove „Svet oko nas“. Menja se program. Udžbenik mora da se revidira. Taj revidirani udžbenik od strane autora se menja dve godine i on izlazi tek za školsku 2004/2005. godinu. Taj autorski tim je dobio nagradu „Stojan Novaković“, kao nagrađeni tim za najuspešniji savremeni udžbenik te godine izdat u našem izdavaštvu u sistemu osnovnog obrazovanja. Godine 2009. se uvode standardi udžbenika. Godinu dana je potrebno da se ponovo sada sve usaglasi.
Rok od 60 dana je zaista izuzetno, izuzetno kratak. Ja razumem da vi kažete – on je minimalan, ali on je apsolutno nedovoljan. Komisija koja treba da daje stručnu ocenu ima rok 90 dana i vi ste nama na odmoru rekli – da, oni će imati jako puno udžbenika i to je jasno. Oni će imati na osnovu obuke koju će proći neke specifičnije veštine koje će usvojiti tom obukom i postaće eksperti za prvi i drugi razred. Pretpostavljam da će se tako deliti zadaci. Oni imaju 90 dana, a autor koji piše udžbenik, kada se menja plan i program, ima minimum 60. Mislim da apsolutno nije dovoljno. Hvala.