Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS je veoma ozbiljno razmotrila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, jer smatra da kako teče proces privatizacije da ovaj zakon pokušava da neke devijantne stvari promeni. Međutim, u saradnji sa sindikatima mi smo i tu videli neke opasnosti i podneli smo amandmane.
Podneo sam amandman na član 17. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji kojim se menja član 41a, tako da se posle tačke 6. dodaje tačka 6a. i u toj tački predložio sam da se reči ''devet meseci'' zamene rečima ''tri meseca''.
Ovaj član zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji reguliše obavezu poslodavca da pre svega redovno isplaćuje minimalni lični dohodak u celosti sa potrebnim doprinosima i ukoliko to ne učini u roku od devet meseci da se raskida ugovor o radu. Amandmanom sam predložio da to bude rok od tri meseca i ukoliko u roku od tri meseca ne budu isplaćeni minimalni lični dohoci u celosti, sa pripadajućim doprinosima, da sledi postupak raskida ugovora o kupovini privrednog subjekta.
Dato mi je objašnjenje od strane predlagača zakona da je to lošije za radnike i moram da kažem da to obrazloženje stvarno ne mogu na pravi način da razumem.
Da li je bolja zaštita radnika ako zaredom devet meseci ne primaju platu ili je ta zaštita bolja ako zaredom tri meseca u toku jednog kontinuiteta ne prime platu.
SPS smatra da su se inače u ovako bolnim tranzicionim uslovima radnici našli kao najoštećeniji i da su najgore prošli. Mnogi od njih su kroz socijalni program ili tehnološki višak ostali bez radnog mesta, jer se radi o velikom broju ljudi koji su starosnog doba između 50 i 60 godina i radnog staža do 35 godina, bez šanse da mogu da nađu nova radna mesta.
Takođe, sredstva iz socijalnog programa i isplata po osnovu proglašenja tehnoloških viškova nisu veoma često dovoljna da bi se otpočeo novi posao od koga može da se živi.
Nažalost, ideja da se radnicima izvrši povezivanje staža ukoliko obezbeđuju uslove do pet godina, od dva ta starosna uslova ili provedeno vreme na poslu, nije prihvaćeno, tako da se time još više otežava položaj radnika.
SPS smatra da je bolje raskinuti ugovor sa poslodavcem koji nije u stanju da isplaćuje minimalni lični dohodak, i to je u skladu sa sadašnjim predlozima zakona, i sklopi ugovor sa nekim drugim ponuđačem koji se javlja na tender posle raskida ugovora sa prvim poslodavcem, a ne mrcvariti radnika sa neisplatama minimalnih ličnih dohodaka, pogotovo što se zna da ova kategorija građana nema ušteđevine da bi preživela ovako dug period od devet meseci.
Teza da su za privatizaciju preostala preduzeća koja bi ionako otišla u stečaj nije do kraja tačna i o tome može da se vodi polemika. Bilo bi strašno loše ako je to potpuna istina, jer bi za ove privredne subjekte, a čuli smo da ih ima preko 1.200, perspektiva bila izlazak svih radnika na ulicu. Radi se o novoj armiji nezaposlenih radnika, što bi bilo veoma veliki problem socijalnog rešavanja tih ljudi.
Mislim da je neophodno, da se moraju pojačati mere Vladinih institucija koje se bave ovom problematikom i menadžmenta u privrednim subjektima da maksimalno iskoriste rešenje iz Predloga ovog zakona, posebno kada su u pitanju otpusti dugova i izvrše pripremu tih privrednih subjekata za prodaju i perspektivu da radnici u tim firmama mogu da ostanu.
Mislim da je jednak interes ovog trenutka da se stimulacije investitora po svakom zaposlenom radniku od 2.000 evra poveže sa interesom ozdravljenja privrednih subjekata koji imaju tržišnu šansu.
Slažem se sa stavom, makar da je bilo mnogo kritika, da u nekim slučajevima i nije najvažnije po kojoj će se ceni određeni privredni subjekat prodati, već je važno hoće li radnici ostati na tom radnom mestu i hoće li biti novih ulaganja, pre svega u obnovu zastarele tehnologije ovakvih privrednih subjekata.
Mislim da to moramo da shvatimo, da bi to morao biti prvi prioritet u svemu. Pozitivnih primera u sanaciji određenih privrednih subjekata i prodaji posle takvih sanacija, ima mnogo. Zbog dogovora neću da vam oduzimam vreme. Mislim da ohrabruju i da treba u ovom pravcu da se krene.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, želim da izrazim posebno zadovoljstvo što o ovom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji raspravljamo pred vama, kao čovekom koji je proveo skoro čitav svoj radni vek u privredi, i nadamo se da ćete razumeti naše sugestije, posebno kada su u pitanju termini koje smo do sada u ovom predlogu zakona videli.
Naravno da proces privatizacije teče dugo. On je bio kroz transformaciju, pa od 2001. godine imamo privatizaciju i dopune i ispravke grešaka, u 2003. i 2005, i napokon sada. Prirodno je i logično da će mnoge nedaće koje privreda ove zemlje ima, završetkom procesa privatizacije, biti prevaziđene.
Želim da skrenem pažnju na član 14. osnovnog zakona, odnosno član 4. ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji.
Licitiralo se različitim brojevima, ali je skoro sigurno da imamo negde oko 700 subjekata, u tome je veliki broj preduzeća, heterogenih po delatnosti, s velikim brojem zaposlenih radnika, koji, prema roku koji je eksplicitno naveden, nezavisno od uzroka, ako do 31.12.2008. godine ne bude pokrenut proces za otvaranje tendera, automatski ulaze u proces likvidacije.
Mislim da o ovom stavu treba porazmisliti. Mi imamo različite objektivne uslove, ne samo zbog uspešnosti i pozicioniranja određenih kompanija, nego i zbog mnogih drugih uzroka, zbog kojih nije moglo doći do blagovremene privatizacije.
Uzmimo samo regionalni raspored tih firmi. Mnoge se od njih nalaze tamo gde nema infrastrukture, puteva i mnogih drugih uslova, da bi dobile tu tržišnu pozicioniranost privrede. Ima puno firmi koje su se zbog problema, a ova privreda je živela godinama u njima, bavile, pored tog biznisa, i delatnostima koje nemaju veze s osnovnom delatnošću, pa, recimo, "Jumko", "Heba", koji imaju veliki broj radnika, nisu, jednostavno, došli u poziciju, a bojim se da će se teško naći do 31.12.2008. godine partner, da neko kupi firmu i da im pruži tržišnu šansu.
Postoje u svetu, gde dugo vremena vlada taj kapitalizam, kao oblici vlasništva, i privatno i državno, navedimo Italiju, Nemačku, i bilo bi dobro da Vlada porazmisli da se, tamo gde postoji tržišna šansa određenih firmi, ne ide automatski u likvidaciju.
Ne kažem da predlog za likvidaciju znači automatsku likvidaciju, ali da se pruži šansa da u nekom ubrzanom postupku, čak, i kroz Akcijski fond i učešće državnog kapitala, takve firme nastave rad, pogotovo što su mnoge od njih, bez obzira na oblik svojine, u ovom trenutku u procesu restrukturiranja i dosta velikih problema je rešeno.
Kolega Petronijević je napomenuo da smo amandmane predlagali zajedno s predstavnicima sindikata, pa sam ja, na član 4, podneo predlog kojim se, posle stava 2, dodaje novi stav 3, koji glasi: ''U slučaju iz stava 2. ovog člana, 30 posto neprivatizovanog društvenog dela kapitala prenosi se zaposlenima bez naknade, u skladu sa odredbama čl. 42. do 44. ovog zakona''. Naravno, postojeći stav 3. postaje stav 4.
Amandman nije prihvaćen, s obrazloženjem da u postupku prinudne likvidacije nije moguće neprivatizovani društveni kapital preneti zaposlenima bez naknade.
To razumem, međutim, 2008. godina će biti u znaku privatizacije državnih javnih preduzeća. Verujem da će ta privatizacija ići dosta efikasno i da će ovaj zakon, koji je, takođe, u proceduri, o besplatnoj podeli akcija podmiriti potrebe onih građana koji ni po kom osnovu do sada nemaju obezbeđene akcije.
Postavlja se pitanje, šta će biti s ovim firmama koje uđu u proces likvidacije 31.12? Znači, to će biti u 2009. godini i ostaje rizik da ostanu bez prava na akcije, kao što na to imaju pravo svi građani. Govorim samo o jednoj mogućnosti i zbog toga molim da se o tome porazmisli u, eventualnoj, dopuni, izmeni ili nekom prihvatanju amandmana u drugom obliku, da bi svako od građana Srbije u ovom tranzicionom procesu imao pravo na akcije, kako je to zakonom predviđeno. Hvala lepo.
Poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, podneo sam amandman na član 5. razdeo 3 koji se odnosi na funkciju 110 - Služba Koordinacionog tela Srbije za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa.
Amandmanom se predlaže povećanje sredstava u ekonomskoj kvalifikaciji 463 sa 310 miliona na 650, odnosno predlaže se povećanje za 340 miliona. Amandman nije prihvaćen sa obrazloženjem da bi izdvajanje za ove namene bilo veće čak za 124% u odnosu na sredstva predviđena budžetom za 2007. godinu za ove namene. Takođe, navodi se da izvršenje rashoda u 2007. godini nije izvršeno onako kako je planirano.
Želim da podsetim da je budžetom za 2006. godinu za Službu za Koordinaciono telo za opštine Bujanovac, Preševo i Medveđa bilo predviđeno 650 miliona, a da je budžetom za 2007. godinu taj iznos prepolovljen i nije baš najkorektniji ovaj procenat povećanja za 124% više.
Želim da podsetim samo da se radi o jednom od najnerazvijenijih područja u Srbiji. Navešću samo nekoliko tih ekonomskih indikatora. Ako uzmemo broj zaposlenih na 1000 stanovnika (podaci su iz 2005. godine, ništa se bitno nije promenilo), u Srbiji je prosečno zaposleno 1278, u Bujanovcu 165 radnika. Nacionalni dohodak po glavi stanovnika je u Srbiji 2005. godine bio 123.473 hiljade, u Bujanovcu 34.313 ili nivo nacionalnog dohotka u odnosu na prosek u Srbiji iznosi 27,8%.
U mnogim prilikama i u određenoj politici se veoma često govori o potrebi ujednačenog regionalnog razvoja Republike Srbije. Međutim, u konkretnim akcijama ne vidim rezultate i da se u ovoj godini, bilo preko sredstava Nacionalnog investicionog plana, preko drugih sredstava... Jer, priliv sredstava CHF-a, UNHCR-a se polako završava i onda ne vidimo način kako da razrešimo mnoge probleme koji na tom području postoje.
Nema novih radnih mesta, nema infrastrukture, ljudi se iseljavaju. Imamo mesne zajednice ili sela gde ljudi ne mogu dostojno da sahrane svoje pokojne jer nemaju uslova da obezbede puteve do mesta gde treba da ih sahrane.
Mislim da je ovo ozbiljan problem. Razumem ministra što daje ovakva obrazloženja, ali ona su nedovoljna i ne vidi se rešenje problema.
Moraju se preduzeti posebne mere, da se posebno ti regioni, opterećeni mnogim drugim problemima, nađu na dnevnom redu i što pre da se razreše problemi. Iseljavanje je prisutno; Srbi se masovno iseljavaju, iseljava se i šiptarsko stanovništvo, ali delovi porodica, Srbi prodaju kuće i oni se više ne vraćaju na to područje. Mislim da je stanje dosta alarmantno i da bi morale da se preduzimaju konkretne mere što se tiče razvoja, pre svega, infrastrukture, ali i otvaranja novih radnih mesta, da bismo mogli stanovništvo na tim prostorima da zadržimo, inače ćemo imati situaciju da nam taj prostor ostane prazan, a radi se o veoma trusnom području.
Molim da se u danu za glasanje razmisli o mom predlogu i da glasamo za moj amandman. Hvala lepo.