Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS je veoma ozbiljno razmotrila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, jer smatra da kako teče proces privatizacije da ovaj zakon pokušava da neke devijantne stvari promeni. Međutim, u saradnji sa sindikatima mi smo i tu videli neke opasnosti i podneli smo amandmane.
Podneo sam amandman na član 17. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji kojim se menja član 41a, tako da se posle tačke 6. dodaje tačka 6a. i u toj tački predložio sam da se reči ''devet meseci'' zamene rečima ''tri meseca''.
Ovaj član zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji reguliše obavezu poslodavca da pre svega redovno isplaćuje minimalni lični dohodak u celosti sa potrebnim doprinosima i ukoliko to ne učini u roku od devet meseci da se raskida ugovor o radu. Amandmanom sam predložio da to bude rok od tri meseca i ukoliko u roku od tri meseca ne budu isplaćeni minimalni lični dohoci u celosti, sa pripadajućim doprinosima, da sledi postupak raskida ugovora o kupovini privrednog subjekta.
Dato mi je objašnjenje od strane predlagača zakona da je to lošije za radnike i moram da kažem da to obrazloženje stvarno ne mogu na pravi način da razumem.
Da li je bolja zaštita radnika ako zaredom devet meseci ne primaju platu ili je ta zaštita bolja ako zaredom tri meseca u toku jednog kontinuiteta ne prime platu.
SPS smatra da su se inače u ovako bolnim tranzicionim uslovima radnici našli kao najoštećeniji i da su najgore prošli. Mnogi od njih su kroz socijalni program ili tehnološki višak ostali bez radnog mesta, jer se radi o velikom broju ljudi koji su starosnog doba između 50 i 60 godina i radnog staža do 35 godina, bez šanse da mogu da nađu nova radna mesta.
Takođe, sredstva iz socijalnog programa i isplata po osnovu proglašenja tehnoloških viškova nisu veoma često dovoljna da bi se otpočeo novi posao od koga može da se živi.
Nažalost, ideja da se radnicima izvrši povezivanje staža ukoliko obezbeđuju uslove do pet godina, od dva ta starosna uslova ili provedeno vreme na poslu, nije prihvaćeno, tako da se time još više otežava položaj radnika.
SPS smatra da je bolje raskinuti ugovor sa poslodavcem koji nije u stanju da isplaćuje minimalni lični dohodak, i to je u skladu sa sadašnjim predlozima zakona, i sklopi ugovor sa nekim drugim ponuđačem koji se javlja na tender posle raskida ugovora sa prvim poslodavcem, a ne mrcvariti radnika sa neisplatama minimalnih ličnih dohodaka, pogotovo što se zna da ova kategorija građana nema ušteđevine da bi preživela ovako dug period od devet meseci.
Teza da su za privatizaciju preostala preduzeća koja bi ionako otišla u stečaj nije do kraja tačna i o tome može da se vodi polemika. Bilo bi strašno loše ako je to potpuna istina, jer bi za ove privredne subjekte, a čuli smo da ih ima preko 1.200, perspektiva bila izlazak svih radnika na ulicu. Radi se o novoj armiji nezaposlenih radnika, što bi bilo veoma veliki problem socijalnog rešavanja tih ljudi.
Mislim da je neophodno, da se moraju pojačati mere Vladinih institucija koje se bave ovom problematikom i menadžmenta u privrednim subjektima da maksimalno iskoriste rešenje iz Predloga ovog zakona, posebno kada su u pitanju otpusti dugova i izvrše pripremu tih privrednih subjekata za prodaju i perspektivu da radnici u tim firmama mogu da ostanu.
Mislim da je jednak interes ovog trenutka da se stimulacije investitora po svakom zaposlenom radniku od 2.000 evra poveže sa interesom ozdravljenja privrednih subjekata koji imaju tržišnu šansu.
Slažem se sa stavom, makar da je bilo mnogo kritika, da u nekim slučajevima i nije najvažnije po kojoj će se ceni određeni privredni subjekat prodati, već je važno hoće li radnici ostati na tom radnom mestu i hoće li biti novih ulaganja, pre svega u obnovu zastarele tehnologije ovakvih privrednih subjekata.
Mislim da to moramo da shvatimo, da bi to morao biti prvi prioritet u svemu. Pozitivnih primera u sanaciji određenih privrednih subjekata i prodaji posle takvih sanacija, ima mnogo. Zbog dogovora neću da vam oduzimam vreme. Mislim da ohrabruju i da treba u ovom pravcu da se krene.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, želim da izrazim posebno zadovoljstvo što o ovom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji raspravljamo pred vama, kao čovekom koji je proveo skoro čitav svoj radni vek u privredi, i nadamo se da ćete razumeti naše sugestije, posebno kada su u pitanju termini koje smo do sada u ovom predlogu zakona videli.
Naravno da proces privatizacije teče dugo. On je bio kroz transformaciju, pa od 2001. godine imamo privatizaciju i dopune i ispravke grešaka, u 2003. i 2005, i napokon sada. Prirodno je i logično da će mnoge nedaće koje privreda ove zemlje ima, završetkom procesa privatizacije, biti prevaziđene.
Želim da skrenem pažnju na član 14. osnovnog zakona, odnosno član 4. ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji.
Licitiralo se različitim brojevima, ali je skoro sigurno da imamo negde oko 700 subjekata, u tome je veliki broj preduzeća, heterogenih po delatnosti, s velikim brojem zaposlenih radnika, koji, prema roku koji je eksplicitno naveden, nezavisno od uzroka, ako do 31.12.2008. godine ne bude pokrenut proces za otvaranje tendera, automatski ulaze u proces likvidacije.
Mislim da o ovom stavu treba porazmisliti. Mi imamo različite objektivne uslove, ne samo zbog uspešnosti i pozicioniranja određenih kompanija, nego i zbog mnogih drugih uzroka, zbog kojih nije moglo doći do blagovremene privatizacije.
Uzmimo samo regionalni raspored tih firmi. Mnoge se od njih nalaze tamo gde nema infrastrukture, puteva i mnogih drugih uslova, da bi dobile tu tržišnu pozicioniranost privrede. Ima puno firmi koje su se zbog problema, a ova privreda je živela godinama u njima, bavile, pored tog biznisa, i delatnostima koje nemaju veze s osnovnom delatnošću, pa, recimo, "Jumko", "Heba", koji imaju veliki broj radnika, nisu, jednostavno, došli u poziciju, a bojim se da će se teško naći do 31.12.2008. godine partner, da neko kupi firmu i da im pruži tržišnu šansu.
Postoje u svetu, gde dugo vremena vlada taj kapitalizam, kao oblici vlasništva, i privatno i državno, navedimo Italiju, Nemačku, i bilo bi dobro da Vlada porazmisli da se, tamo gde postoji tržišna šansa određenih firmi, ne ide automatski u likvidaciju.
Ne kažem da predlog za likvidaciju znači automatsku likvidaciju, ali da se pruži šansa da u nekom ubrzanom postupku, čak, i kroz Akcijski fond i učešće državnog kapitala, takve firme nastave rad, pogotovo što su mnoge od njih, bez obzira na oblik svojine, u ovom trenutku u procesu restrukturiranja i dosta velikih problema je rešeno.
Kolega Petronijević je napomenuo da smo amandmane predlagali zajedno s predstavnicima sindikata, pa sam ja, na član 4, podneo predlog kojim se, posle stava 2, dodaje novi stav 3, koji glasi: ''U slučaju iz stava 2. ovog člana, 30 posto neprivatizovanog društvenog dela kapitala prenosi se zaposlenima bez naknade, u skladu sa odredbama čl. 42. do 44. ovog zakona''. Naravno, postojeći stav 3. postaje stav 4.
Amandman nije prihvaćen, s obrazloženjem da u postupku prinudne likvidacije nije moguće neprivatizovani društveni kapital preneti zaposlenima bez naknade.
To razumem, međutim, 2008. godina će biti u znaku privatizacije državnih javnih preduzeća. Verujem da će ta privatizacija ići dosta efikasno i da će ovaj zakon, koji je, takođe, u proceduri, o besplatnoj podeli akcija podmiriti potrebe onih građana koji ni po kom osnovu do sada nemaju obezbeđene akcije.
Postavlja se pitanje, šta će biti s ovim firmama koje uđu u proces likvidacije 31.12? Znači, to će biti u 2009. godini i ostaje rizik da ostanu bez prava na akcije, kao što na to imaju pravo svi građani. Govorim samo o jednoj mogućnosti i zbog toga molim da se o tome porazmisli u, eventualnoj, dopuni, izmeni ili nekom prihvatanju amandmana u drugom obliku, da bi svako od građana Srbije u ovom tranzicionom procesu imao pravo na akcije, kako je to zakonom predviđeno. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, podneo sam amandman na član 5. razdeo 3 koji se odnosi na funkciju 110 - Služba Koordinacionog tela Srbije za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa.
Amandmanom se predlaže povećanje sredstava u ekonomskoj kvalifikaciji 463 sa 310 miliona na 650, odnosno predlaže se povećanje za 340 miliona. Amandman nije prihvaćen sa obrazloženjem da bi izdvajanje za ove namene bilo veće čak za 124% u odnosu na sredstva predviđena budžetom za 2007. godinu za ove namene. Takođe, navodi se da izvršenje rashoda u 2007. godini nije izvršeno onako kako je planirano.
Želim da podsetim da je budžetom za 2006. godinu za Službu za Koordinaciono telo za opštine Bujanovac, Preševo i Medveđa bilo predviđeno 650 miliona, a da je budžetom za 2007. godinu taj iznos prepolovljen i nije baš najkorektniji ovaj procenat povećanja za 124% više.
Želim da podsetim samo da se radi o jednom od najnerazvijenijih područja u Srbiji. Navešću samo nekoliko tih ekonomskih indikatora. Ako uzmemo broj zaposlenih na 1000 stanovnika (podaci su iz 2005. godine, ništa se bitno nije promenilo), u Srbiji je prosečno zaposleno 1278, u Bujanovcu 165 radnika. Nacionalni dohodak po glavi stanovnika je u Srbiji 2005. godine bio 123.473 hiljade, u Bujanovcu 34.313 ili nivo nacionalnog dohotka u odnosu na prosek u Srbiji iznosi 27,8%.
U mnogim prilikama i u određenoj politici se veoma često govori o potrebi ujednačenog regionalnog razvoja Republike Srbije. Međutim, u konkretnim akcijama ne vidim rezultate i da se u ovoj godini, bilo preko sredstava Nacionalnog investicionog plana, preko drugih sredstava... Jer, priliv sredstava CHF-a, UNHCR-a se polako završava i onda ne vidimo način kako da razrešimo mnoge probleme koji na tom području postoje.
Nema novih radnih mesta, nema infrastrukture, ljudi se iseljavaju. Imamo mesne zajednice ili sela gde ljudi ne mogu dostojno da sahrane svoje pokojne jer nemaju uslova da obezbede puteve do mesta gde treba da ih sahrane.
Mislim da je ovo ozbiljan problem. Razumem ministra što daje ovakva obrazloženja, ali ona su nedovoljna i ne vidi se rešenje problema.
Moraju se preduzeti posebne mere, da se posebno ti regioni, opterećeni mnogim drugim problemima, nađu na dnevnom redu i što pre da se razreše problemi. Iseljavanje je prisutno; Srbi se masovno iseljavaju, iseljava se i šiptarsko stanovništvo, ali delovi porodica, Srbi prodaju kuće i oni se više ne vraćaju na to područje. Mislim da je stanje dosta alarmantno i da bi morale da se preduzimaju konkretne mere što se tiče razvoja, pre svega, infrastrukture, ali i otvaranja novih radnih mesta, da bismo mogli stanovništvo na tim prostorima da zadržimo, inače ćemo imati situaciju da nam taj prostor ostane prazan, a radi se o veoma trusnom području.
Molim da se u danu za glasanje razmisli o mom predlogu i da glasamo za moj amandman. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, pre nego što bilo šta kažem o tačkama koje su na dnevnom redu, ne odnosi se ovo na ministra i njegove saradnike, odnosi se na većinu, nije dobro da se spajaju određene tačke dnevnog reda koje jedna sa drugom nemaju neke logične veze. Onda su poslanici uskraćeni da mogu u kontinuitetu da govore o različitim aspektima, da predlažu izmene i dopune, jer se radi o različitim materijama.
Kada je u pitanju ovaj ekonomski set zakona, dobro je da zajedno uz budžet, zapravo mu to i pripada kao sastavni deo usvajanja budžeta, budu data i ovakva zakonska rešenja. Mislim da je odluka o tome da se donese poseban zakon o budžetskom sistemu kao jedinstveni zakon dobro rešenje, jer celovito propisuje način planiranja, donošenja i implementacije budžeta, tako da ne stvara zabunu oko raznih izmena i dopuna koje posle stvaraju teške implikacije u sprovođenju ili tumačenju određenih zakonskih propisa i nedovoljno razumevanje.
Mislim da je dobro da su, veoma često se o tome razgovaralo i u raspravi povodom budžeta, sredstva kod pravnih lica koja nemaju status direktnih i indirektnih korisnika budžetskih sredstava, kao što su agencije, komisije, razna regulatorna tela itd., sada uvrštena u proces planiranja, donošenja i praćenja budžetskog trošenja, tako da se na određen način stvara kontrola praćenja troškova i ovih korisnika sredstava. Dosta je reči bilo i oko načina planiranja, posebno utroška sredstava iz Nacionalnog investicionog plana i nepotrebnog preuzimanja odgovornosti Vlade Republike Srbije o načinu trošenja tih sredstava.
Konačno, budžetskim sistemom se predviđa da će ova sredstva biti uvedena u sistem programskog praćenja utroška ovakvih sredstava.
Takođe, spisak onih koji troše, da li su to direktni ili indirektni korisnici sredstava, pruža šansu da se ima bolji uvid i kontrola nad trošenjem sredstava budžeta i uvodi se poseban način budžetske discipline, tim pre što je predviđena budžetska inspekcija koja će moći da prati sprovođenje i tokove budžeta.
Pokušaj da se srednjoročno ili na tri godine, ne kroz Memorandum, nego budžetski, planiraju prihodi, rashodi i eventualno trošenje je dobra ideja. Međutim, ekonomija ove zemlje se nalazi pred dosta velikim izazovima, neizvesnošću i problemima, tako da se bojim da će u procesu sprovođenja budžeta ili ispravki koje se donose kroz godine imati dosta velike razlike u odnosu na ciljeve koji se budu postavili u takvom jednom trogodišnjem planiranju budžetskih prihoda i rashoda.
Zakoni o porezu na dohodak građana i porezu na dobit preduzeća uvode novine. Novina je da se kroz određenu proceduru i uz saglasnost Ministarstva može obezbediti razlika u fiskalnoj i kalendarskoj godini. Zbog specifičnosti poslova kojima se određena privredna društva i određeni privredni subjekti bave, pruža im se mogućnost da realnije iskazuju svoje rezultate, svoja trošenja i obaveze koje moraju da izvrše, s tim što je to produženo na pet godina, a što takođe liči na logično rešenje. Skakanjem iz jednog na drugi sistem obračuna mogu da se naprave određene malverzacije koje teško mogu na pravi način da se kontrolišu.
Materija oko utvrđivanja i naplate poreza na kapitalni dobitak se detaljno razrađuje. Umesto dosadašnjeg plaćanja na svaku transakciju, pre svega kada je u pitanju promet hartija od vrednosti, to se svodi na godišnji nivo i pruža se mogućnost da se kapitalni gubitak može kompenzirati sa kapitalnim gubicima i olakšava mogućnost da se na duži rok, bez posebnog opterećenja, određene obaveze lakše izvršavaju nego što je to bilo do sada.
Intencija Zakona o porezu na dohodak građana je da stimuliše tržišne hartije od vrednosti, gde se porez na ovakve transakcije smanjuje sa 20% na 10 %. Nažalost, naše tržište hartija od vrednosti je tek u povoju. Lično smatram da efekti ovakvog jednog projekta mogu da se očekuju na duži rok. Neophodna je prateća afirmacija jednog ovakvog poteza Vlade, kako bi svi korisnici mogli dobro da shvate šta to zapravo znači.
Pojednostavljuje proceduru, obračun kapitalnog dobitka na godinu dana, znači da se teret obveznika reši, prenese, isplati. Međutim, s obzirom na imovinsko stanje poreskih obveznika, teret se prenosi na jedno davanje i to može da bude na određeni način problem u odnosu na dosadašnji način plaćanja prilikom tih transakcija u trenutku kada se taj poslovni događaj, da ga tako nazovem, desi.
Pokušaj da se oslobode davanja na katastarski prihod u poljoprivredi za naredne dve godine, za 2008. i 2009. godinu, rekao bih da je više potez od koga se ne očekuju rezultati, ne posebno rezultati u smislu da će poljoprivrednici moći iz tih nazovi ušteda da investiraju, kapitalizuju i obezbeđuju bolju materijalnu poziciju za razvoj tog poljoprivrednog domaćinstva, jer svi znamo da su ti porezi minorni, da su veoma mali, da čak i dalja procedura oslobađanja poreza poljoprivrednih domaćinstava na taj katastarski prihod od 14% na 10% takođe ne oslobađa masu sredstava koja bi mogla približno da obezbedi bolju materijalnu poziciju i razvoj poljoprivrede.
Poljoprivredi u ovoj zemlji, kao jednoj od ozbiljnih šansi za razvoj i perspektivu razvoja Srbije, potrebna su mnogo veća izdvajanja, mnogo veće stimulacije, jeftini krediti, potrebne su subvencije i posebna politika u poljoprivredi, potrebna su posebna državna ulaganja u krupne infrastrukturne objekte, a posebno kada je u pitanju navodnjavanje.
Da ne širim temu, ali radi se o resursu koji je šansa ove zemlje. Na tom planu i Ministarstvo poljoprivrede, ali i Vlada Republike Srbije mora pred parlamentom, ali i u javnosti, u ekonomskom programu da napravi poteze koji će se i te kako više vratiti kao rezultat nego što to ovakvim potezima činimo.
Takođe, oporezivanje dohotka građana po stopi od 10% na oporezivi deo, na iznos do milion dinara od 10% i na iznos od preko milion i po oporezivog dela na 15%, u proceduri je vrlo jednostavan da se uradi. To pojednostavljuje proceduru i za onoga ko je obveznik i posebno za poreske organe koji taj posao rade, ali krije opasnost od većeg zahvatanja nego što je način obračuna poreza kakav je do sada bio.
Mislim da je Zakon o taksama tehnički zakon koji samo prihvata ingerencije u pogledu taksi koje je državna zajednica, posebno u inostranstvu, pri našim predstavništvima, ambasadama itd., imala kao obavezu da prikuplja taksene prihode za poslove koje obavlja. Naravno da je to sada obaveza i pravo Republike Srbije, kao samostalne države, ali mislim da je, takođe, malo objašnjeno koji su to jednostavni a koji su komplikovani poslovi i da li je jednako izmerena sa aspekta složenosti, pre svega, ta procedura.
Ovaj narod je uvek izdvajao kada su u pitanju krupni infrastrukturni objekti. Mislim da neće naići na neko posebno negodovanje ovo povećanje akcize na 10%, odnosno 15%, odnosno 20%. Međutim, narod nema dovoljno poverenja u obećanja. Bojim se da su se te pare veoma često trošile u kontinuitetu, ne kažem sada u poslednjim godinama, za raznorazne izborne propagande, za pravljenje nepotrebnih lokalnih puteva, za krpljenje ulica ili ponavljanja asfaltiranja ulica koje su bile prošle godine asfaltirane, u cilju pridobijanja glasača.
Mislim da ovakav jedan potez, koji će svakako biti podržan, treba da bude propraćen programski, da konačno znamo kada će se Koridor 10 rešiti, da konačno znamo šta će se s tim dodatnim sredstvima uraditi, da se odrede prioriteti koji su neophodni u ovoj zemlji.
Džaba nam i grinfild investicije, i razvoj određenih firmi, džaba nam i novi programi – ako nemamo infrastrukturu i puteve, mi mnoge privredne grane dovodimo u rizik, zaobilaze nas zemlje iz okruženja, a u isto vreme postajemo potpuno neatraktivni partneri zemljama u okruženju. Jer, logistika je veoma značajan činilac u uslovima koje treba da ispunimo da bismo prema partnerima ispunjavali obaveze koje imamo.
Molim da preostalo vreme iskoristim na kraju. Hvala.

Poštovani predsedniče, uvaženi potpredsedniče Vlade sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, meni je, nažalost, ostalo dosta kratko vreme, ali hoću da potvrdim da se radi o dva veoma važna zakonska projekta, o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji i o besplatnoj podeli akcija.
Mislim da nema privatizacije koja nije bolna.
Takođe, nema nekog posebnog komentara i one 1997. godine, i 2001, i izmena i dopune koje su usledile 2005. godine, da nije bilo dobre namere da se privatizacija sprovede na pravi način. Uostalom, to je i Skupština potvrdila, tako da ne možemo da određene opcije u tom delu osudimo, da nije bilo dobre namere u procesu privatizacije.
Nažalost, kao i svuda u okruženju i ovde je bilo mnogih devijacija. Iskustva koja su se sticala od prvog zakona nadalje težila su ka popravkama određenih propusta koji su u zakonu bili. Mislim da je nagomilano iskustvo upravo ovo sada, što kroz ove izmene i dopune dajemo. Međutim, želim da ukažem na jednu opasnost koja može uslediti, a radi se o još 700 firmi koje treba vrlo brzo, tokom 2008. godine, da budu privatizovane.
Tu ne mislim na javna preduzeća. Radi se o ogromnim kapacitetima, radi se o firmama koje su uglavnom prerađivačkog kapaciteta i složene po organizaciji, i koje će veoma teško biti tako lako i za kratko vreme prodati. Treba biti obazriv, ne tako brzoplet, da firme sa dobrim šansama, pre svega tržišnim, ne budu nesmotreno dovedene u situaciju da kroz jedan, drugi ili treći tender ne budu privatizovane i da dođu u proces privatizacije.
Mislim da tu može da dođe do ozbiljnih regionalnih problema, a mislim da nepotrebno možemo da izbacimo još jedan veliki broj radnika da ostanu bez posla, a u stvari, to nije neophodno. Verujem da će iskustvo, koje se do sada steklo, biti opomena da do takvih situacija ne dolazi.
U svakom slučaju, ako govorimo o toj nepravednoj privatizaciji, ona je bila i u tome da su bez dovoljne provere izvora bogatstva određenih kupaca naših preduzeća, proveravana, ali sada smo u situaciji da ne dođemo u tu situaciju. Mislim da će se verovatno i kroz amandmane dosta toga definisati, kako da se problemi razreše.
Mislim da smo previše fer u odnosu na bivše republike SFRJ. Mi i sada kažemo, imovina koja će se prodati, dobro je da to tako uradimo, da ostane na posebnim računima, da bi se u procesu sukcesije taj problem razrešio.
Međutim, imamo situaciju da je imovina Srbije u ostalim republikama bivše Jugoslavije prodata i da vlasnici tog kapitala veoma teško mogu da dođu do svoje imovine. Mislim da bi ta sredstva mogla da budu u nekoj sukcesiji, u kompenzaciji u odnosu na vlasnike kapitala u tim zemljama, upravo iz prodaje ove imovine koja dođe do ovoga.
Mislim da je dobro što se sada predviđa da se ne ponavljaju procedure u pogledu raspisivanja tendera, aukcija itd, nego da ukoliko dođe do nesporazuma i da prvi kupac koji ne obezbedi uslove iz ugovora sa Agencijom za privatizaciju, da na red dolazi drugi kupac koji može da nastavi proces dogovaranja oko kupovine.
Kada je u pitanju zakon o besplatnoj podeli akcija, mislim da od trenutka kada se razgovaralo o privatizaciji, SPS je odavno za koncept privatizacije.
SPS smatra da je neophodno da svi građani koji su učestvovali u izgradnji zemlje, generacije koje su to činile, da treba da podele taj deo kolača od privatizacije. Dobro je da je došao trenutak da možemo na ovaj način preko 4 miliona građana ove zemlje obezbedimo jednim delom posedovanja tog društvenog kapitala.
Naravno, ne mogu a da ne kažem da tu postoji i dalje određena nepravda, jer nije svejedno onaj ko je taj kapital stvarao 30-40 godina i onaj ko je napunio 18 godina.
Možda je moglo da se malo razmisli, pa da se tu naprave neke male razlike u primanjima, ali verovatno i zbog brzine i potrebe da dobar deo stanovništva, koji ipak vidi perspektivu u nekom rešavanju svog socijalnog problema ovim sredstvima, da se ovo što pre desi. Pošto moje vreme ističe, hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o budžetu je svakako jedan od najvažnijih dokumenata sa kojim Vlada izlazi ispred parlamenta, a i ispred građana Srbije.
Budžet faktički najjasnije oslikava namere Vlade u pogledu ukupne ekonomske politike, pre svega ukupne javne potrošnje, njene strukture, zatim učešća javne potrošnje u bruto nacionalnom dohotku, što je važno za građane i privredu, odnosno za ekonomsku perspektivu zemlje.
SPS smatra da je pred poslanicima odgovornost, u prvom redu, prema biračima i građanima Srbije, da jasno ukažemo na dobre i loše strane namere Vlade, njenih poteza u pogledu makroekonomske i budžetske politike koja u ovom važnom dokumentu je sadržana. Svakako, s obzirom na važnost i obimnost dokumenta, teško je za kratko vreme ukazati na sve moguće implikacije budžeta na privredu i stanovništvo, pa ću se ukratko osvrnuti samo na neke elemente predloga budžeta za 2008. godinu.
I površan uvid u predlog budžeta daje sliku neujednačenog pristupa različitih nivoa informacija povodom određenih predloga planiranja utrošaka sredstava. U nekim delovima budžeta se detaljno obrazlažu potrebe i predlozi utrošaka, posebno u delovima kada je u pitanju zakonska obaveza države, dok na drugoj strani imamo rashode u budžetu koji ni po nameni ni po visokim iznosima, jednostavno, nemaju objašnjenja, jer se rashodi predlažu bez ijedne reči obrazloženja, niti pak navoda bilo kog zakonskog propisa koji obavezuje državu da finansira ovakve rashode.
Karakterističan je u tom smislu primer Nacionalnog investicionog plana, gde ne postoji nijedan zakon koji nalaže obavezu da se iz budžeta finansiraju rashodi ovoga plana. Bilo bi logično ako je nacionalni, ako je to investicioni plan i ako je to precizan plan, da to bude na bazi posebnog zakona koji bi, osim ukupnog iznosa sredstava, morao da sadrži odredbe o namenama, glavnim polugama ekonomske politike Vlade, prvo u oblasti ekonomske politike, a potom investicija u krupne infrastrukturne projekte koji su neophodni za ubrzani razvoj zemlje, radi pridruživanja evropskim tokovima, zatim, kako se ta sredstva regularno raspoređuju radi postizanja cilja ujednačenog regionalnog razvoja, s obzirom na evidentno velike razlike u stepenu razvijenosti severa, srednje Srbije i juga Srbije.
Imamo krajeva, jedan od njih je taj kraj i jug Srbije, koji je po mnogim ekonomskim indikatorima, kao što je bruto društveni proizvod po glavi stanovnika, stopa zaposlenosti, razvijenost infrastrukturnih objekata itd, daleko, čak negde i za dve trećine iza razvijenog dela Srbije.
Mi ovde, kada je u pitanju baš Nacionalni investicioni plan, imamo stanje da su bez posebnog zakona u budžetu planirani značajni rashodi koji su poređani, razbacani po ministarstvima, bez dovoljno smisla i definisanja utrošaka.
Jasno se to vidi, bez posebnog je pravnog osnova i definisanih kriterijuma, bez reči obrazloženja kako su utvrđeni iznosi za pojedina ministarstva – jednostavno su uneti u budžetske rashode.
Mislim da obrazloženje da će se sredstva trošiti po posebnoj uredbi Vlade i odobrenih projekata, nije dovoljno da Vlada bespotrebno preuzima nepotreban rizik donošenja ovako krupnih odluka. Za 2008. godinu budžet predviđa primanja u iznosu od 639 milijardi i 600 miliona dinara, i osnovni izvori na prihodnoj strani budžeta su poreski prihodi, čiji je iznos 596 milijardi, bezmalo 600 milijardi dinara, što je, složićete se, dosta visoka stavka.
Ovaj podatak mora da zabrine zbog činjenice da se poreski prihodi iz godine u godinu rapidno povećavaju i to na teret građana i privrede, jer se budžetski rashodi moraju pokrivati. Takođe zabrinjava podatak da smo 2000. godine završili sa rashodima od 52 milijarde, odnosno toliki nam je bio iznos ukupnih prihoda, što je skoro 11 puta manje.
Postavlja se otvoreno pitanje, koji su to faktori uticali da se za period od 7 do 8 godina ovako dramatično povećaju budžetska trošenja. Mislim da povećanje broja poreskih obaveznika i povećanje bruto društvenog proizvoda nije išlo u ovakvoj srazmeri u odnosu na povećana budžetska trošenja.
Navešću samo nekoliko prepoznatljivih faktora, i to – rashodi za zaposlene se predviđaju u iznosu od 176 milijardi i u odnosu na ukupne rashode budžeta, čiji je iznos 654 milijarde i 400 miliona, na ime plata i doprinosa, na plate i ostale rashode za zaposlene u državnoj upravi i po ministarstvima, odnosno zaposlene u državnim organima i javnim službama odlazi skoro jedna trećina ukupnih rashoda.
Podatak da će broj zaposlenih budžetskih korisnika u 2008. godini biti 259.824 mora ozbiljno da zabrine. Predviđa se doduše smanjenje broja zaposlenih u državnoj administraciji, ali to pre svega u oblasti narodne obrane, dok u drugim ministarstvima se to rapidno povećava. Mislim da ovaj podatak mora da zabrine i da u državnoj administraciji i po ministarstvima mora da dođe do ozbiljnog smanjenja broja radnika, na način kako se to radi u privredi kada su preduzeća u restrukturiranju.
Sam potpredsednik Vlade, gospodin Božidar Đelić, izneo je podatak da se broj zaposlenih neposredno u državnoj upravi od 2000. godine do danas povećao sa nepunih osam hiljada na 28.000 radnika.
Treba imati u vidu, doduše, da su tu prevedeni radnici iz savezne države, međutim, i kad se taj broj uzme mi imamo dupliran broj radnika u državnoj upravi.
Vlada mora da preuzme energične mere na zaustavljanju zapošljavanja u državnoj administraciji i posebno stranačkih zapošljavanja. Vlada mora da preispita da li su neophodne sve agencije, komisije, direkcije, zavodi, savetnici koje mora da plaća iz budžeta.
Takođe, Vlada mora da uredi organizaciju resora i da broj ministarstava svede na meru kakva je u okruženju, 14 do 16 ministarstava u Vladi. U uslovima kada imamo Ministarstvo kulture, Ministarstvo vera, Ministarstvo rada i socijalne politike, Ministarstvo za sport i omladinu, izdvajanja za razna udruženja i organizacije u okviru ovih ministarstava, zašto su na dosta šarenolik način, bez detaljnog obrazloženja, izdvojena sredstva za razne nevladine organizacije razdeljene po mnogim ministarstvima?
U budžetu imaju mnoge stavke koje mogu teško da se povežu sa zakonskim obavezama države. Pre bi se reklo pravima pojedinih ministarstava, a to znači ministrima se daju ovlašćenja da raspolažu velikim iznosima sredstava, koja će se trošiti po posebnim programima koja usvaja Vlada na predlog ministarstva.
Skoro da nema ministarstva koje nema ovakve stavke, a posebno ponavljam stavke Nacionalnog investicionog plana, koje se takođe troše po programima za koje nadležna Kancelarija za NIP koja će odlučivati, ili kako piše u članu 14. Predloga zakona o budžetu, koja će birati projekte koji će se finansirati nakon donete uredbe Vlade, što može dovesti do zaključka da se velika sredstva troše bez šire kontrole.
Moglo bi se još mnogo ovakvih primera navesti. Postavlja se samo pitanje da li poreski obveznici, pre svega jako iscrpljena privreda, opterećena mnogim drugim problemima koji su posledica makroekonomske i monetarne politike, i osiromašeno građanstvo mogu da izdrže, bez obzira što se broj poreskih obveznika godinama povećavao?
Mora se ići na smanjenje visine poreskih opterećenja, pre svega privrede gde je iznos PDV 18%. Naš uslov opstanka i razvoja je izvoz, čime bi se stimulisala zaposlenost, a to može samo ako imamo konkurentnu proizvodnju za inostrana tržišta, bez velikih dodatnih opterećenja po svim osnovama.
Kada je u pitanju unutrašnja struktura rashoda, uočavaju se neke nelogičnosti, i to banalne, ali ih moram navesti. Postoje dva kabineta Vlade i to kao posebni korisnici, sa posebnim kasama, kabinet predsednik i kabinet potpredsednika Vlade. Cifarski gledano, za kabinet potpredsednika Vlade budžet je za 50% veći od budžeta predsednika Vlade, a nema nikakvih obrazloženja za takav predlog.
Vlada odlučuje o korišćenju sredstava po mnogim pozicijama u budžetu, i to za velike iznose, što nije saglasno zalaganjima Vlade da se sredstva budžeta troše transparentno. Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj se bavi ekonomijom, regionalnim razvojem, zapošljavanjem, bespovratnim kreditnim sredstvima koje odobrava, ali bez posebne zakonske obaveze koju bi moralo da poštuje, kao što to čini Fond za razvoj Republike Srbije koji posluje po posebnim zakonskim pravilima.
Članom 15. Predloga zakona o budžetu se dozvoljava da se rashodi za Nacionalni investicioni plan mogu izvršavati u direktnim plaćanjima, kompenzacijama, asignacijama i slično, a za ostale rashode to nije dozvoljeno, što nije u redu ako nisu obrazloženi razlozi zašto je to tako.
Članom 14. se uređuje da se sredstva za Nacionalni investicioni plan troše u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama, pa se stiče utisak da ostali rashodi ne moraju da se troše po ovom zakonu. Ostaje takođe dilema koliki su zapravo rashodi budžeta, a samim tim i veličina deficita.
Ako su rashodi budžeta za 2008. godinu 654 milijarde, kako piše na strani 1. Predloga, šta je sa delom koji se odnosi na do sada izdate garancije, kao i garancije koje tek treba da se izdaju u 2008. godini: 66 milijardi, strana 3, član 3, kao izdvajanje projektivnih zajmova od oko 58 milijardi, strana 5. tačka b) Predloga. Ako se na projektovanih 654 milijarde dodaju ova dva iznosa, onda se rashodi povećavaju na 778 milijardi.
U svakom slučaju, SPS smatra da su opterećenja u budžetu u iznosu od 654 milijarde dinara na bruto društveni proizvod od 2.779 milijarde, koliko se predviđa za 2008. godinu, velika, da će se veoma teško ostvariti ciljevi predviđeni Memorandumom, bar za 2008. godinu, tj. da će moći da se postigne povećana stopa zaposlenosti, smanji siromaštvo, održi projektovana inflacija na 6% i obezbedi pad javne i lične potrošnje.
Koordiniranim merama ekonomske i fiskalne politike Vlada mora da uporno i u kontinuitetu radi na ostvarenju projektovanog rasta bruto društvenog proizvoda za najmanje 6%, stalnom smanjenju inflacije, ubrzanju strukturnih reformi u smislu završavanja privatizacije i državnih preduzeća i jačanja privatnog sektora, unapređenju poslovne klime i stvaranju konkurentnog ambijenta, smanjenju javnih rashoda i ispravljanju regionalnih dispariteta, stvaranju efikasne administracije, stvaranju uslova za godišnje povećanje izvoza po najmanjoj stopi od 25%.
Naravno, u budžetu je 425 milijardi, koliko sam izračunao, deo koji se odnosi na socijalu. Fond za razvoj i Nacionalni investicioni plan bi trebalo da budu razdvojene komponente.
Razumem ministra finansija, on je zatečeno stanje na najbolji mogući način složio u budžetu, međutim mislim da je neophodna i Vladina, i društvena saglasnost da se u potpunosti dve važne stvari ispoštuju, a to je rast bruto društvenog proizvoda i smanjenje inflacije na meru koja je ovim planom planirana. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas ponovo raspravljamo o neprirodno spojenim tačkama dnevnog reda.
Da podsetim, razgovaramo o Predlogu zakona o potvrđivanju Okvirnog ugovora o zajmu zaključenog između Republike Srbije i Banke za razvoj Saveta Evrope, razgovaramo o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o trgovini i ekonomskoj saradnji između Saveta ministara Srbije i Crne Gore i Vlade Republike Indije, Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora između Saveta ministara Srbije i Crne Gore i Vlade Republike Indije o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak i na imovinu, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Poljske o saradnji i uzajamnoj pomoći u carinskim pitanjima, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Slovenije o uzajamnoj pomoći u carinskim pitanjima.
Socijalistička partija Srbije smatra da ovakvo neprirodno povezivanje tačaka dnevnog reda i objedinjavanje, po poslovničkoj proceduri, rasprave o pet tačaka ne pruža dovoljno prostora da se može sa svih aspekata sagledati određeni zakonski projekat, da se daju određene primedbe i eventualno izvrši popravka predloženih dokumenata koji pred nama stoje.
Pokušaću da se ukratko osvrnem na sve predložene projekte. Dosta toga je rekla gospođa Jorgovanka Tabaković, kada je u pitanju ovaj predlog zakona o potvrđivanju Ugovora sa Bankom za razvoj Saveta Evrope. To je iznos od 10 miliona evra, sredstva koja treba da posluže za saniranje i rekonstrukciju oštećenih infrastrukturnih objekata i stambenih objekata oštećenih u klizištima i poplavama koje su početkom 2006. godine i u proleće uništile mnoge prostore u Srbiji.
Onda su mediji i štampa naširoko pisali o tome i podrobno obaveštavali o pokretanju mnogih klizišta i uništavanju saobraćajnica, rušenju kuća, iseljavanju porodica, pa i čitavih naselja. Posebno su onda bila naglašena ugrožena naselja u okolini Kruševca, Brusa, Ljiga, Sečnja, Kragujevca, Koceljeve, Jagodine, Čačka, Uba, Majdanpeka, posebno Bogdanja na teritoriji opštine Trstenik, gde je proglašeno stanje elementarne nepogode. Nisam nabrojao još mnoga druga klizišta.
Vlada Republike Srbije je tada obećala svesrdnu pomoć pre svega u izgradnji kuća, sanaciji oštećenih kuća, ali i u sanaciji infrastrukturnih objekata. Naravno da ovaj zajam treba da posluži u potpunosti svojoj svrsi, i iznos od dva i po miliona evra izdvojenih iz budžeta.
Nažalost, moram da primetim da i ovaj predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o zajmu sa Bankom za razvoj Saveta Evrope, od strane ovog visokog doma, dosta govori o odnosu Vlade Republike Srbije prema Skupštini.
Osim uslova koji su nabrojani, rekao bih u nekim fazama povoljnim i u drugim vrlo rigoroznim za ovakvu visinu zajma, posebno u pogledu podnošenja izveštaja o namenskom utrošku sredstava koja se dobijaju u tranšama i šturog obaveštenja da će se sredstva trošiti u obnovi oštećenih kuća i infrastruktura, predlagač nije našao za shodno da Skupštinu obavesti šta je to do sada urađeno, odnosno kojom će se dinamikom vršiti sanacija, koliko se porodica vratilo u renovirane i novosagrađene kuće i šta je urađeno na sanaciji klizišta.
Narodni poslanici ove skupštine, ali i građani Srbije, imaju pravo da dobiju informaciju; ako smo se već zaduživali, ako smo već uzeli obavezu da sprovedemo ovu akciju, pre svega humanu, da znaju šta se sa tim uradilo.
Mi smo ovih dana dosta razgovarali o drugim tačkama dnevnog reda, o globalnom zagrevanju, o efektima stvaranja staklene bašte; kao posledica toga nastupaju periodi dugotrajnih suša, iza toga dugotrajnih kiša i poplava, što direktno za posledicu ima otvaranje novih klizišta, pored onih koji već tamo postoje.
Upravo ovakve vremenske prilike će sigurno ovaj problem potencirati u narednom periodu. Trebalo je da nas predlagač upozna da li su sva potencijalna i aktivna klizišta, pre svega, registrovana, koje su mere preduzete da se na takvim područjima dalje ne gradi, da li je neko od tih klizišta koja su aktivna sanirano, jer sanacija klizišta, po svemu sudeći, mnogo je jeftinija od štete koja može uslediti kada se klizište aktivira.
Umesto toga, mi imamo ugovor o zajmu, koji je već potpisan i očekuje se da ga Skupština potvrdi. Verovatno će skupštinska većina potvrditi ovakav predlog, ali kod velikog broja poslanika, pa i kod građana će ostati utisak da se Vlada olako zadužuje, po dosta rigoroznim uslovima vraćanja kredita, a da nije preduzela mere koje će sprečiti da do ovakvih velikih šteta dalje ne dolazi, bez saznanja da li se u narednim godinama predviđaju budžetska sredstva za ove namene.
Kada je u pitanju drugi zakonski predlog, ekonomska saradnja sa Republikom Indijom, verovatno ste primetili da u obrazloženju ovakvog sporazuma stoji da je inicijativu pokrenula Vlada Republike Indije.
Želim da podsetim na tradicionalno prijateljske odnose između naše zemlje i Indije, koji su u sećanju oba naroda, pre svega iz perioda kada je postojao Pokret nesvrstanih; nažalost, dobri prijateljski i ekonomski odnosi su prekinuti zbog nesrećnih događanja na ovim prostorima, pre svega sankcija i raspada Jugoslavije.
Ovim sporazumom ti odnosi se poboljšavaju, obnavljaju. Indija za srpske prilike treba da predstavlja veliki izazov. Indija je velika zemlja, po površini nekoliko puta veća nego što je Evropa, koja broji preko milijardu stanovnika.
To je druga zemlja na svetu po broju stanovnika, uz tendenciju ubrzanog rasta broja stanovništva. Iako se radi o relativno nerazvijenoj zemlji, gde su izrazite razlike između bogatih i siromašnih, postaje izuzetno privlačna zemlja, jer poseduje veliko prirodno bogatstvo, poseduje, nažalost, jeftinu radnu snagu i ima ogromno potencijalno tržište.
Na kraju, ne bi evropski proizvođači masovno investirali u ovu zemlju, tako da je poslednjih nekoliko godina ekonomski rast ove zemlje vrlo izražen, privredni rast je zabeležen procentom od 11 do 13, a rast bruto društvenog proizvoda u proseku sa 9,3%.
Očito je da je privreda Indije u ekspanziji i za nas je pravo vreme za povezivanje sa ovom velikom zemljom.
Prema predviđanjima stručnjaka, Indija će se sigurno, poput kineske privrede, dalje brzo razvijati. Procene su da će do sredine ovog veka Indija postati druga ekonomska sila na svetu.
Interes je naše zemlje, pre svega imajući u vidu naklonost naroda Indije prema nama, da iskoristimo šansu koju možemo da imamo u raznim oblastima, pre svega u saradnji u poljoprivredi, saobraćaju, telekomunikacijama, zdravstvu, tekstilnoj industriji, gde je veoma bogata sirovinama, a očekivanja su Indije da im Srbija bude prozor, kako to oni kažu, u svet prema Rusiji i Evropi.
Novoformirani mešoviti ekonomski komitet kroz ovaj sporazum pruža šansu da ostvarimo zajedničke ciljeve i realno je za očekivati da ćemo se vratiti nekadašnjem nivou saradnje, gde smo ostvarivali visoke razmene robe i suficit, što je veoma važno u robnoj razmeni sa ovom zemljom.
Država i privrednici moraju sinhronizovati korake ka razvoju ove saradnje, posebno Komora, koja mora da izađe iz stereotipa zatvorene institucije i da aktivnom ulogom pomogne brži prodor naše robe ka Indiji.
Zadivljujuća je aktivnost ambasadora Republike Indije, koji mesecima obilazi gradove i privrednike i afirmiše svoju zemlju, svoju proizvodnju i traži načine za saradnju sa Srbijom.
Posebno je važno da se u ovom sporazumu definiše status najpovlašćenije nacije. Mislim da to ide u pravcu i u cilju ostvarenja obostranih interesa dveju zemalja.
Uporedo sa potvrđivanjem Sporazuma o trgovini i ekonomskoj saradnji, Skupština treba da potvrdi i Sporazum o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak i na imovinu.
Svakako da ovakav sporazum otklanja problem dvostrukog oporezivanja i stvara uslove za efikasnije privređivanje, otklanjaju se poreske smetnje u poslovanju privrednih subjekata, stvara se fiskalna i pravna sigurnost, stimulišu se ulaganja kapitala u jednu ili drugu zemlju, unapređuje se saradnja poreskih organa i obezbeđuje se jednak tretman za sva pravna lica kada je u pitanju porez i u jednoj i u drugoj zemlji. Naravno da će SPS glasati za ova dva predloga zakonskih projekata.
Sporazumi između vlada Republike Srbije i Republike Poljske i Republike Srbije i Republike Slovenije o saradnji i uzajamnoj pomoći u carinskim pitanjima u suštini su identični.
Dobro je primećeno da nije bilo nikakvih razloga da to ne bude u potpunosti identičan tekst, jer nama tekst sporazuma koji je napravljen sa Republikom Poljskom u potpunosti odgovara.
Međutim, suština je da ćemo imati zajedničku saradnju koja će omogućiti i pružanje međusobne pomoći u carinskim pitanjima, u cilju predupređivanja i suzbijanja kršenja carinskih propisa, spoljnotrgovinskih i deviznih propisa, suzbijanju krijumčarenja robe i ljudi, olakšanju i ubrzanom razvoju robnog i putničkog prometa između zemalja, kao i razmeni iskustava carinskih organa.
Ovakvi sporazumi o zajedničkom delovanju zemalja posebno dobijaju na značaju u sprečavanju krijumčarenja droge i drugih opojnih sredstava koja sve više uzimaju maha i postaju globalni predmet trgovine između mnogih zemalja, naravno, u nelegalnom obliku. Inače, sporazumima su opisani postupci u saradnji i načinu te saradnje, propisani su postupci u podnošenju molbi za proveru sumnjivih poslova, međusobno informisanje i edukacija, zajedničko preduzimanje mera u sprečavanju novih nedozvoljenih radnji. SPS će i ova dva zakonska predloga potvrditi. Hvala.

Poštovani predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas raspravljamo o izboru kandidata za guvernera NBS, na predlog Odbora za finansije. Ne ulazeći u personalni problem, mislim da je Skupština dovedena pred svršen čin. Bilo bi možda bolje da su poslaničke grupe pokušale da iznađu prava i profesionalna rešenja, pa da Skupština ovde raspravlja o kandidatima i argumentima da izaberu one koji su najbolji.
Siguran sam da u ovoj sali sede dva do tri vrsna ekonomista, mislim i na gospođu Jorgovanku Tabaković, mislim i na Borku Vučić, mislim i na još ekonomista, ali nije samo mesto Skupština gde može da se o ljudima raspravlja. No, šta je, tu je. Verovatno se radi o nagodbi političkih stranaka i verovatno je dogovoreno da se na ovaj način bira jedini kandidat.
Međutim, mi mora da se osvrnemo na rad NBS, kao ključne poluge u vođenju monetarne politike zemlje i da vidimo kakvi su nam rezultati. Mnogo je toga u današnjoj i sinoćnoj raspravi rečeno. Po svemu sudeći, u dosadašnjem radu banke vidimo da ona deluje autohtono kao institucija, koja malo kome, pa i Skupštini, podnosi izveštaje za svoj rad, niti, pak, imamo izveštaje revizorskih institucija kako je to NBS radila. Zapravo, mi nemamo dovoljno informacija da bismo dali pravu sliku stanja stvari u NBS.
Iako kao zemlja prolazimo kroz veoma težak tranzicioni period, gde monetarna politika može da odigra dosta značajnu ulogu u prevazilaženju problema, nažalost, pre svega monetarna politika je previše restriktivna i otežava ionako neodrživo stanje, pre svega u privredi, ali rekao bih i na nivou standarda stanovništva.
Iz dosadašnjih izlaganja videli smo kolika je cena održavanja kursa dinara.
Takođe smo videli koliki nam je platni deficit, upravo zbog nerealnog kursa dinara u odnosu na evro i zbog motiva uvozničkog lobija da zgrće ogroman novac uvozeći nešto što je jeftinije nego što naša privreda može da proizvede i ponudi, i naravno da se u veoma težak ili još teži položaj dovode firme koje su izvozno orijentisane i koje ne mogu zbog ovakve konkurencije da dođu do izražaja.
Naravno, perspektiva tih, rekao bih ovog trenutka zdravih izvozno orijentisanih firmi je takva da će morati jednoga dana da zatvore vrata, jer ne mogu da izdrže konkurenciju u ovakvom odnosu vođenja politike kursa dinara. Naravno da cena održavanja ovakvog kursa, čuli smo, nije mala i da to košta poreske obveznike.
Takođe, želim da postavim pitanje koje se tiče monetarne politike. Da li se neko seća da je od 2000. godine naovamo doneta bar jedna podsticajna mera za privredu? Odgovor je da nije i da onakva privreda kakva jeste posle embarga, posle mnogih događanja, jednostavno nije u stanju da izdrži tu ekonomsku borbu u odnosu na konkurenciju koja se na ovako, rekao bih, nelojalan način nameće.
Takođe, mislim da ova politika nekritičnog otvaranja tržišta bankama pod veoma jeftinim uslovima i dekretom uništavanje četiri velike banke, donelo je nemerljivu, odnosno ogromnu štetu.
Takođe se pitam, kada se sve ovo tako desilo, zašto se ne ide na otvaranje jedne jake razvojne domaće banke, preko koje bi se mogao investicioni plan ili sredstva Nacionalnog investicionog plana da usmeravaju, preko koje bi se mogla usmeriti štednja, preko koje bi mogle da dolaze doznake naših građana koji rade u inostranstvu i u koju bi se slivala sredstva koja dolaze iz prodaje društvenih firmi, koja bi, kao tako jaka banka, mogla da napravi da njene usluge i u pogledu kamata, ali i u pogledu mnogih drugih stvari budu najmanje 30% jeftinije i natera ove inostrane banke da se tako ponašaju, što bi bilo u korist i države i građana. Siguran sam da bi od toga najviše interesa imala i Vlada Republike Srbije, zapravo privreda i narod Srbije. Da ne idemo daleko, uzmimo primer Slovenaca, koji su takvu banku napravili i koji iz toga imaju veoma dobru razvojnu komponentu.
Ako je Vlada odgovorna da stvara povoljan ambijent za funkcionisanje privrede, ništa manje nije odgovorna banka kao ključni deo jedne celine, misli se na NBS, jer ekonomska politika bez dobre monetarne politike nema perspektivu. Mislim da se ovde pravi takva nesinhronizacija, da od toga čitav ekonomski ambijent ima ogromne štete.
(Predsedavajući: Gospodine Nikoliću, prekoračili ste vreme.)
Još samo jednu rečenicu. Takođe, postavljam pitanje da li je potez guvernera banke bio dobar, da izda štedne i državne zapise na koje se bankama koje te zapise uzimaju plaćaju kamate 14-15%, a nekada i više procenata, a težimo ka inflaciji koja treba da bude jednocifrena?

Poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas razgovaramo o veoma važnom dokumentu, verifikaciji sporazuma o izmeni i pristupanju Sporazumu o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi, ili jugoistočnoj Evropi, kako god želimo.
Geneza trajanja ovog sporazuma potiče od 1992. godine, sa izmenama i dopunama u Krakovu i Brnu, a definitivni tekst izmena došao je u Bukurešt 2006. godine. Mi smo sada u prilici da konstatujemo da su učesnici u potpisivanju tog sporazuma u svojim parlamentima, osim Srbije, verifikovali ovakav sporazum i da, evo, mi danas o tome razgovaramo i treba da procenimo šta činiti i da li pristupiti ovakvom jednom sporazumu.
Pre nego što odlučimo, mislim da je važno da nekoliko činjenica imamo u vidu, koje su to prednosti pristupanja ovom sporazumu koje mogu da budu od koristi, pre svega privredi Srbije i nacionalnoj ekonomiji Srbije. Iskustvo Češke i Mađarske govori da potpisivanje ili verifikacija jednog ovakvog sporazuma približava ovu zemlju EU. Time se postižu, takođe, ovi osnovni demokratski principi koji se zasnivaju na vladavini prava, na ljudskim pravima i na osnovnim slobodama. Vlada tržišna ekonomija, potvrđuju se principi iz Memoranduma o razumevanju o liberalizaciji, otvara nam se tržište od 25 ili 30 miliona stanovnika u statusu domicilnih potrošača, podstiču se strana ulaganja, povećava se konkurentnost i podstiče razmena robe, jača regionalna privredna saradnja i obezbeđuje se širok asortiman kvalitetne robe sa jeftinijim cenama u ponudi.
Naravno, razvojem trgovinskih odnosa i mnogih drugih oblika saradnje pruža se mogućnost da u toj regionalnoj saradnji imamo i nešto stabilniju političku situaciju u regionu nego što je sada. Potpisivanjem sporazuma sublimirali bi se svi do sada potpisani sporazumi, njih tridesetak, o liberalizaciji trgovine između zemalja, sada kandidata i potpisnica CEFTA.
Pomenuo sam malopre da je Srbija jedina zemlja od osam, odnosno 10 zemalja, koja je poslednja potpisala ovaj sporazum, a po pravilima sporazuma ukoliko se ne pristupi na vreme, u roku od 30 dana se ne može doći u status članice CEFTA. Posledice su takve da mi na prvoj sednici, koju je Komitet zakazao za kraj septembra, nećemo moći da punopravno odlučujemo i donosimo odluke u određivanju pravila igre u sprovođenju tog sporazuma; moći ćemo da budemo samo posmatrači, jer nam vreme od 30 dana prelazi rok dogovoren za zakazivanje ove sednice.
Možemo iz sporazuma da izvučemo nekoliko zaključaka. Njegova primena će početi odmah, a puno sprovođenje sporazuma krenuće od 2010. godine pa nadalje. Posebna je novina da se uvodi trgovina uslugama i posebno investicijama, odnosno u njihovoj apsolutnoj zaštiti ako dolaze iz strane potpisnice do mere da imaju nacionalni tretman.
Posebnim plulateralnim sporazumom ukidaju se sve moguće i postojeće barijere u odvijanju jedne harmonizovane, slobodne trgovine između potpisnica. Uvešće se potpuno slobodna konkurencija između privrednih subjekata, čak između javnih preduzeća, tako da jednostavno neće moći biti nikakve vrste zaštite. Sve javne nabavke, ma odakle se odvijale, moraju da budu transparentne, nediskriminatorske i moraju imati nacionalni tretman. Uvodi se primena veoma važne dijagonalne kumulacije porekla proizvoda između svih strana potpisnica, a to će reći i nekih materijala iz EU, preko aneksa koji reguliše kako se tretira roba i kakvo je njeno poreklo.
Poštovana gospodo narodni poslanici, potpisivanje, verifikacija i primena ovog sporazuma podrazumeva potpuno liberalizovanu trgovinu u okviru potpisnica CEFTA sporazuma, ali rekao bih i dalje prema EU. To znači da se stvara ambijent za poslovanje u bescarinskim uslovima, bez mogućnosti posebne zaštite nacionalne ekonomije. Opstaće samo oni koji su najbolji u kvalitetu, najpovoljniji po cenama i ostalim uslovima ponude. To će se dogoditi u uslovima kada je naša nacionalna ekonomija slabašna i krhka, sa teškim tranzicionim posledicama i još uvek ranjiva, neoporavljena od posledica embarga.
Ako potpisivanje sporazuma znači da nema zaštite nacionalne ekonomije ili nema dovoljne zaštite nacionalne ekonomije jer neće biti carina na uvoz, niti carine na izvoz robe, za robu koja je poreklom iz zemalja potpisnica ili u daljem lancu iz EU, rekao bih čak i na poljoprivrednim proizvodima neće moći da se primenjuju neke posebne mere zaštite, niti pak podsticajne mere makroekonomske politike, postavlja se pitanje hoće li naša nacionalna ekonomija da to izdrži.
Šta će se desiti sa našim bilansom u poslovanju sa ostatkom sveta ako i danas, makar sa delimičnom liberalizacijom, imamo ogroman platni deficit u poslovanju sa svetom, duži niz godina; on se prenosi iz godine u godinu, a mi nemamo mehanizme da trgovinski deficit smanjimo.
Ne smemo zaboraviti da je naša proizvodnja, ovakva kakva je, izuzetno uvozno zavisna, te da za dve godine nije moguće napraviti kapacitete koji će moći da proizvode materijale i sirovine konkurentne u odnosu na ponudu koja dolazi iz zemalja potpisnica sporazuma i oslobode nas uvozne zavisnosti. Naša tehnologija je zastarela, uz to nam je organizacija arhaična, a menadžment nedovoljno pripremljen. Posledica će biti niska produktivnost, a šansa da budemo konkurentni u odnosu na industrijske sisteme neće biti na našoj strani.
Umesto da stvaramo efikasnu i po broju malu državnu administraciju, mi je iz godine u godinu stalno povećavamo. Imamo skup državni aparat koji ovakva privreda mora da izdržava, a to poskupljuje proizvodnju i čini nas još nekonkurentnijim. Takođe, na teret proizvodnje i onih koji stvaraju dohodak, u elemente koji čine cenu ulazi i armija od preko 900.000 nezaposlenih, radno sposobnih građana Srbije. Da li je realno da ćemo tu armiju zaposliti do pune primene sporazuma i da ćemo na taj način smanjiti izdvajanja za socijalna davanja, a da će ti radnici ostvariti konkurentniju proizvodnju nego što je imamo danas?
Cena prelaska iz socijalističkog društva, kroz tranziciju, u kapitalizam ne sme biti na teret otpuštenih i ne mogu je plaćati penzioneri, njih blizu milion i 400 hiljada. Zapravo, mi moramo da računamo na dalja izdvajanja od strane onih koji ostvaruju dohodak za ove kategorije stanovništva, a u isto vreme moramo da računamo i na stvaranje konkurentne proizvodnje.
Srbija spada u grupu zemalja koja ima dosta visoku stopu izdvajanja na ime poreza i doprinosa iz ličnih dohodaka i visok procenat PDV-a. Upravo iz napred navedenih razloga mi ćemo i dalje ostvarivati skuplju proizvodnju nego što će tržište moći da prizna i teško ćemo moći da se uklopimo u konkurentsku borbu koja nam predstoji. Ovo tim teže što mi zbog već izgrađenih kapaciteta u ovom regionu CEFTA ne možemo da računamo na visoke tehnologije i visoke intelektualne usluge.
Naše šanse su u oblasti prerađivačke proizvodnje i u oblasti poljoprivrede, gde je konkurencija veoma izražena. Naravno da pred nosiocima ekonomske politike stoji mnogo ozbiljan, odgovoran i težak zadatak, kako pripremiti nacionalnu ekonomiju da se u pravila sporazuma uklopi i da opstane. Mnogo je do sada napravljeno tih koraka na putu ka Evropskoj uniji i do odustajanja će teško moći da dođe.
Dakle, to je ona filozofska – prići sporazumu, kajaćemo se, odustati od sporazuma, takođe ćemo se kajati. Na poslaničkim grupama, na parlamentu je da donese odluku. Hvala vam.

Poštovani predsedniče, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je, po meni, veoma važan zakon o potvrđivanju Protokola o izmenama i dopunama Međunarodne konvencije o uprošćavanju i usklađivanju carinskih propisa.
Želim samo da pomenem da je vek koji je iza nas po mnogo čemu karakterističan i zabeležen je u istoriji kao pobornik događanja u skoro svim segmentima razvoja civilizacije. Posebno je izražena ekspanzija u trgovinskim razmenama, jer sve zemlje sveta trguju jedna sa drugom.
Skoro da je svet postao jedno globalno selo gde se razvijaju različiti oblici saradnje u tom trgovinskom delu.
Ne razmenjuju se samo finalni proizvodi, nego dolazi do doradnih poslova, do kooperacija i, naravno, dolazi do veoma ozbiljnih problema u realizaciji poslova u carinskim postupcima.
Taj svetski problem vezan za troškove i vreme sprovođenja poslova carinjenja primetila je i Svetska carinska organizacija, pa 1974. godine dolaze na ideju da uproste, pojednostave i usklade carinske propise, kako bi mogli efikasnije da obavljaju te poslove.
Cilj te prve Kjoto deklaracije, ili konvencije, bio je da se otklone razlike između carinskih postupaka nacionalnih ekonomija, da se zadovolje potrebe međunarodne trgovine i carine, kroz olakšavanje, kroz uprošćavanje i usklađivanje carinskih postupaka, i da se obezbede odgovarajući standardi carinske kontrole, da se carinskim organima omogući da reaguju na važne izmene, administrativnim metodama i tehnikama carinjenja.
Nažalost, nakon 20 godina, iskustvo govori da ta prva konvencija nije dala rezultate i zbog toga je pokrenut postupak za izmenu prve konvencije, Kjoto konvencije, i već od 1999. godine, do februara prošle godine, dolazi, kao što smo i u uvodnom izlaganju videli, do promene tog segmenta, čime se želelo da se napravi harmonizacija tih carinskih postupaka, da što je moguće veći broj uposlenih bude u potpisivanju ove konvencije, da se formiraju posebni saveti za praćenje sprovođenja Konvencije i da se sprovođenje konvencije odvija kroz savete i komitete.
Mislim da je ova nova, inovirana, revidirana konvencija obezbedila da osnovni principi uprošćavanja i usklađivanja carinskih postupaka budu obavezujući, pre svega, za potpisnice Konvencije. Carinskim organima je obezbedila efikasne postupke, uz odgovarajuće i efektivne metode kontrole, omogućila je postizanje visokog nivoa uprošćenosti i usklađenosti carinskih postupaka i prakse i time je omogućeno lakše međunarodno trgovanje.
Osnovno da je obezbeđen opšti standard, koji je obavezujući za sve, koji se mora koristiti, standard sa prelaznim rokom, i preporučena je određena praksa. Konvencija se sastoji, da ne detaljišem, iz tog opšteg i specifičnog priloga.
Mnogi detalji, iskustvo od 20 godina, od 1974. godine do 1999. godine, faktički su iskorišćeni.
Mogu vam reći, kao privrednik i čovek koji se bavio poslovima spoljnotrgovinskog poslovanja, za ovaj predlog međunarodnog dokumenta, kome Srbija mora da pristupi, nisu mnogo potrebna ta naša stranačka nadgornjavanja.
Mislim da treba da prihvatimo ovaj dokument, jer nam on pruža mogućnosti da koristimo mnoge prednosti koje Konvencija daje, pruža nam mogućnosti da prihvatimo neke stvari, da druge ne prihvatimo i, naravno, pruža nam mogućnost da izađemo iz nečega što nama ne odgovara.
Socijalistička partija Srbije je na svojoj radnoj grupi razmatrala ovaj predlog zakona, smatra da ga treba prihvatiti i u danu za glasanje ćemo podržati ovaj predlog.

Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 5. Predloga zakona, razdeo 3, glava 3.9 – Služba Koordinacionog tela Srbije za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, funkcija 110, izvršni i zakonodavni organi, finansijski i fiskalni poslovi i spoljni poslovi, da se iznos od 371.622.000 dinara zameni iznosom 750.000.000 dinara.
Želim da vas, poštovani narodni poslanici, podsetim da je jug Srbije ekstremno nerazvijeno područje. Ne postoji ekonomski indikator po kome se može bar u jednom delu reći...
Ako je to zaposlenost, produktivnost, rast industrijske proizvodnje, bruto društveni proizvod, nove investicije itd, znači, svuda je u dalekom zaostatku skoro za polovinu u odnosu na prosek Srbije. Jug Srbije jedino ima rast iseljavanja, rekao bih, iz dva osnovna razloga: prvi je ekonomski, opština Trgovište ima manji broj stanovnika iz Trgovišta koji žive u Trgovištu od broja stanovnika koji se preselio u Vranje; da ne govorim da su rasprostranjeni širom Srbije. U Preševu je podatak da je ostalo nešto više od 4% Srba. Doduše, što se Preševa i Bujanovca tiče, pored velikih ekonomskih problema koji tamo postoje, osnovni su problemi nerešenih međunacionalnih pitanja.
Republika Srbije se odlučila da postavi Koordinaciono telo kao detaširanu vladu na jednom tako trusnom području Srbije. Međutim, ako stvarno želimo da se nešto uradi, sa iznosom od 371 miliona, ili sredstvima koja se prenose lokalnoj samoupravi u iznosu od 299 miliona, ne mogu stvarno ništa da urade. Moramo da se dogovorimo, ako ne za ovu, ja molim ministra da za narednu godinu odluči da li da to koordinaciono telo, za koje ja smatram da mora da postoji, pre svega na planu ekonomskog razvoja, ostane da postoji ili da ga ukinemo. Ako želimo da održimo jug Srbije i da zaustavimo probleme koji eskaliraju, najsigurniji osnov da nešto može da se uradi je ekonomski razvoj.
Ja radim u jednom akcionarskom društvu koje ima sedam hiljada zaposlenih radnika. Jedna fabrika u Preševu, valjda jedina koja uspešno radi, zapošljava preko 50% ljudi albanskog porekla. Nikakav problem u toj fabrici mi nemamo, redovno ljudi primaju platu, dobro zarađuju, redovno rade i vide perspektivu opstanka, ne samo Albanci, nego i ljudi srpskog porekla.
Važno je da se ova sredstva u većem iznosu izdvoje i zbog toga što nevladine organizacije, kao CHF i UNDP, dotiraju sredstva ukoliko lokalna samouprava može ta sredstva, odnosno Republika Srbija, za taj deo da izdvoji. Ovako, ostajemo uskraćeni za taj deo sredstava.
I još nešto, Republika Srbija mora da vrši kontrolu nad Koordinacionim telom. Od svega onoga što je, recimo, u Bujanovcu uloženo do sada, 86% angažovanih sredstava je u mesnim zajednicama gde pretežno živi albansko stanovništvo, a imamo mesne zajednice u Bujanovcu gde su putevi do te mere razrušeni, ruinirani, vododerina je napravila svoje, da ljudi ne mogu da sahrane najbliže, da ih oteraju kolima do grobnog mesta, nego ih moraju na rukama nositi.
Mislim da ovaj razdeo u budžetu, nezavisno kako će se tokom ove godine rešiti, zaslužuje pažnju. Ako želimo da imamo ujednačeni razvoj Republike Srbije onda se za jug Srbije mora više uraditi, i preko ovog razdela ili, da kažem, kanala, pored programa ekonomskog razvoja, pored NIP-a, inače ćemo imati velike probleme, koji se već manifestuju ovih dana. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, neki od diskutanata su dali vrlo optimističke najave o budžetu o kome danas razgovaramo. Nažalost, većina poslanika nije bila u prilici da pogleda memorandum o budžetu i prateća dokumenta, a iz budžeta se ne mogu videti pozicije koje je predsednik Grupe G17 dosta dobro obrazložio.
Mislim da funkcija države jeste da utvrdi bruto nacionalni dohodak i njen osnovni zadatak je da taj bruto nacionalni dohodak podjednako podeli, prema izdržljivosti davalaca poreza, na građanstvo, stanovništvo, i privredne subjekte i, u isto vreme, da obezbedi dovoljno uslova da država može da funkcioniše u skladu sa obavezama koje ima.
Da bi se to uradilo, neophodno je da se dobro izanaliziraju obaveze države iz prethodnog perioda, obaveze koje slede, posebno, da se dobro analiziraju mogućnosti, odnosno da se utvrdi tzv. fiskalni kapacitet u zahvatanju raznoraznih poreza i doprinosa, a da može da se očuva životni standard stanovništva i obezbedi razvojni koncept privrede.
Nažalost, zbog nedostatka bilansa u završnim računima od 2001. godine pa do danas, zbog nedostatka izvršenih revizija tih računa, kao i kontrole, a i zbog vremenskog ograničenja u donošenju ovakvog budžeta, mnoge stvari u Predlogu budžeta su nejasne.
Zakonom o budžetskom sistemu regulisana je procedura u vezi s pripremom i donošenjem budžeta, a u ovom predlogu budžeta mnogo od toga nije ispoštovano.
Nije dovoljno jasno rečeno o makroekonomskoj stabilnosti, na koji će se način ona obezbediti, kako će se održati stabilan ekonomski razvoj.
Nije na valjan način dato obrazloženje te makroekonomske stabilnosti, niti su prikazani finansijski pokazatelji iz 2006. godine, kao ni elementi koji daju mogućnost za dobru procenu makroekonomske politike za ovu godinu.
Memorandum za ovaj budžet, ne računam memorandum objavljen u prošloj godini, izostavljen je, iako Zakon nalaže da se memorandum o budžetu napravi i da odredi srednjoročni makroekonomski fiskalni okvir, na osnovu kojeg se donose budžeti, finansijski planovi svih organizacija.
U tekstu Predloga nedostaju podaci iz memoranduma o budžetu i fiskalnoj politici za 2007. godinu, nedostaje projekcija za 2008. i 2009. godinu. Doduše, jedino je u fondovima obrazloženo memorandumom šta se time planira.
U obrazloženju ukupne makroekonomske politike su dosta oskudno prezentirani podaci o tome šta se desilo u prethodnom periodu ove godine i šta se dalje može očekivati. Ostaje dilema, da li je to zbog vremena ili su svesno izostavljeni memorandum i neke projekcije koje su morale biti objašnjene.
Danas, podsećam, u drugoj polovini juna, raspravljamo o Predlogu zakona o budžetu za 2007. godinu.
Odmah da kažem da je velika šteta što zbog niza okolnosti budžet nije postavljen kada mu je vreme, kada je mogla da se planira realna makroekonomska politika, a da država može, instrumentima koji joj stoje na raspolaganju, da sprovodi tako postavljenu ekonomsku politiku.
Nažalost, danas možemo samo da konstatujemo ostvarene rezultate za proteklo vreme.
Na prvi pogled, na sreću, osnovni ciljevi izgleda da se ostvaruju u nekom željenom pravdu i u delovima, doduše prividno, u makroekonomskoj stabilnosti i u privremenom rastu imamo pozitivna kretanja.
Glavni ekonomski indikatori, ako se sami za sebe pogledaju, uglavnom idu u nekom željenom pravcu. Bruto domaći proizvod raste po stopi od 5,9, projektuje se rast investicija za 21,5%, nastavlja se rast izvoza po stopi od 26,8%, inflacija se kreće u okviru stabilnih 6,5% i očekuje se povećanje produktivnosti za 5%.
Ono što mora da zabrine nosioce ekonomske politike je nekontrolisani rast uvoza, koji godinama znači otvaranje makaza u platnom deficitu, pa na tom planu moraju da se preduzmu ozbiljne mere i ozbiljni koraci. Rast uvoza za ovaj period od 23,7% je veoma veliki.
Istina je da smo mi, kao nacionalna ekonomija, deo svetskog tržišta i da je razmena sa svetom neminovnost.
Na to nas, uostalom, obavezuju i mnogi međunarodni sporazumi sa Evropskom unijom, CEFTA sporazumi, zatim, nužnost uvoza opreme radi zanavljanja zastarele tehnologije, uvoz mnogih materijala, s obzirom na to da je reprolanac, zbog raspada bivše Jugoslavije i propadanja mnogih firmi u ovoj zemlji, prekinut, ali postoje mnogi mehanizmi da se procenat učešća uvoza, koji sada iznosi 17%, u bruto produktu zaustavi.
Iskustvo Slovenije, posebno iskustvo Hrvatske u vođenju mnogih vancarinskih mera zaštite domaće proizvodnje, morali bismo da izučimo i primenimo, počev od interne certifikacije proizvoda, malo su ti proizvodi dolazili, do mnogih drugih mera.
Evropska unija se uveliko, raznim vancarinskim mehanizmima, brani od uvoza robe široke potrošnje iz Kine i mnogih drugih proizvoda. Nažalost, ni na tom planu nemamo potrebne mehanizme da se takav uvoz, po meni nepotreban, zaustavi.
Uostalom, da postavimo pitanje, da li nam je potrebno i da li možemo da mehanizmima zaustavimo uvoz voća, povrća, da na bananama ne trošimo milijarde?
Bez namere da ulazim u dublju analizu, država mora da pronađe mehanizme da ovaj problem reši. Ekspanzija uvoza može biti zaustavljena na tri radikalna načina, koji mogu da postignu cilj, ali u našim uslovima mogu da izazovu i neke nove, neželjene posledice.
Mislim da nosioci ekonomske politike moraju da se odluče i da uvoz smanje kroz fiskalnu politiku, kroz monetarnu politiku i kroz štednju. Osobina je nas Srba da trošimo više no što imamo i da potrošimo više no što zaradimo.
Da navedem nekoliko podataka, uz spremnost da zajednički komentarišemo neke relacije. Za budžetsku 2000. godinu planiran je budžetski iznos od 52 milijarde, tako što su budžetski rashodi iznosili 32,7 milijardi, uz dodatak da su postojali tzv. ekstra budžetski računi od 19,3 milijardi, sredstva koja su potrošena za otklanjanje posledica NATO bombardovanja.
Poređenja radi, ovaj predlog budžeta za 2007. godinu predviđa izdatke u iznosu od 595,5 milijardi dinara. Upoređenjem ukupnih raspoloživih sredstava za budžet za 2000. godinu i sredstava koja su sada planirana, jasno se nameće nekoliko suštinskih pitanja, koja se prethodno moraju razjasniti, i to naročito zbog poreskih obveznika i cele javnosti, koja ovo veoma dobro razume i oseća na svojim leđima.
Imamo ovde u vidu i rast kursa i sve elemente, ali je rast veoma veliki.
Ako nismo odstupili od glavnog i polaznog opredeljenja u ekonomskoj politici u zemlji - da se od ukupnog narodnog bogatstva, društvenog proizvoda, za javnu potrošnju izdvaja najviše do 50 posto (koliko se sećam, prošle godine je to bilo 49,5 posto, a ovog puta ne znam za to, jer u dokumentaciji ne piše), da bi se stvaralo iz ovog dohotka koji izdvajamo, a to je privreda i stanovništvo, uz pretpostavku da se i ovog puta ne odstupa od ove crte do 50 posto, da bi se ostvario ambijent za poboljšanje uslova za privredni razvoj i bolji život, potrebno je razjasniti bitnu činjenicu.
Ako je 582 milijarde, u odnosu na 52 milijarde, 11 puta više, da li to znači da je život, odnosno da li su životni standard stanovništva i stanje u privredi za toliko puta poboljšani?
Pošto sam 37 godina u privredi, mogu reći da to nije tačno; naprotiv, i siromašniji smo i problemi u privredi su teži nego što su ikada bili.
Ovako visoke namete i, posebno, poreska davanja, privreda, jednostavno, ne može da izdrži i veoma je često primorana da radi izmirenja obaveza prema državi podiže veoma skupe kredite.
Ako, makar i površno, uđemo u izdatke budžeta, skoro da nema razdela gde nisu planirana visoka izdvajanja za plate državnih činovnika, ali, isto tako, i visoka izdvajanja za razne ugovore o delu, plaćanja savetnika itd.
U eri veoma visoke tehnologije, koja, po pravilu, smanjuje broj zaposlenih radnika, posebno u državnoj administraciji, mi u državnim službama imamo rapidan rast zaposlenih. Po Predlogu zakona o budžetu za 2007. godinu, platu na teret budžeta će primati 258.488 radnika. Naravno, tu se ne ubrajaju razni savetnici i korisnici sredstava po osnovu ugovora o delu.
Postavlja se logično pitanje, kako to radi služba za kadrove, koji su to kriterijumi za prijem, gde je tu stručnost i kakva je edukacija?
Ovde, naravno, ne mislim na zaposlene u sudstvu, u zdravstvu, u Vojsci, u MUP-u.
Ako ovim podacima dodamo dalje planiranje zapošljavanja, ako moramo da isplaćujemo, ako se ne varam, negde oko 1.400.000 penzionera i ako moramo, preko Biroa za zapošljavanje, da isplaćujemo radnike koji su isterani kao tehnološki višak, ako smo predvideli veće troškove putovanja nego što je to neophodno, onda je logično da su budžetska izdvajanja visoka i da su stavke za socijalna davanja za toliko umanjene.
Imamo, neko reče, 650 hiljada nezaposlenih radnika, ja mislim da je taj broj iznad 900 hiljada, a ovako povećanom administracijom gube se efekti za smanjenje zapošljavanja radnika, kao što je to bilo u zdravstvu ili Vojsci.
Ovde imam 35 pobrojanih uprava, agencija direktnih i zavoda, kancelarija i slično, koje se finansiraju iz budžeta i koje postoje, pored službi ministarstava. Mislim da je to previše. Mislim da o tome mora da se povede računa.
Mi smo još uvek zemlja u tranziciji i sa dosta velikim problemima. Procesi tranzicije su isterali veliki broj radnika sa radnih mesta i oni žive na egzistencijalnom minimumu. Broj radnika koji stvaraju vrednost je još uvek mali. Upravo je privreda najviše poreski opterećena.
Primera radi, PDV od 18 procenata u Srbiji je veći za tri posto od prosečnog iznosa PDV-a u Evropi, koji je 15 posto. Doprinosi za lične dohotke, porezi na imovinu, porezi na eventualnu dobit, u svakom slučaju, visoki su. Na sceni je tipičan neoliberalistički kapitalizam, koji ovako iscrpena privreda teško može da izdrži, a kamoli da očekujemo neki razvojni koncept.
Ako očekujemo dalje prihode od privatizacije i ako idemo u pregovore o pridruživanju i evropskim integracijama, preskromno je predviđena stopa rasta od jedan posto, pogotovo, ako se računaju i zaposleni u državnoj administraciji.
Mogu da izrazim zadovoljstvo što se budžetska 2007. godina planira sa budžetskim deficitom, ako je to realno stanje stvari. Kažem - ako je to realno stanje stvari, jer ovaj visoki dom od 2001. godine do danas nije imao priliku da dobije izveštaj o izvršenju budžeta, bilansa, od strane revizorskih kuća. Više godina unazad planira se suficit, a da li je taj suficit realno planiran i ostvaren, ne znamo, jer nemamo završne račune.
Dozvolite mi da primetim, iako možda nisam u pravu, da je takav suficit izračunavan primenom neke nove metodologije obračuna na budžetski prihod i rashode. Smatram da se pod suficitom podrazumeva ostvareni višak novca, nakon pokrića svih izdataka i obaveza koje postoje. Suficit mora biti opipljiv rezultat, realan višak neraspoređenog novca, gde nema obaveza. Suficit se ne može obračunavati unapred, a bilo je slučajeva, recimo, 2005. godine, da smo usred godine pravili rebalans budžeta sa predviđenim suficitom.
Bez revizije završnog računa budžeta i revizije budžetske procedure teško se može konstatovati suficit. Kako se moglo govoriti o suficitu 2005. i 2006. godine, ako smo imali redovna dugovanja budžetskim korisnicima i, koliko se sećam, velika dugovanja prema putnoj privredi. Navodno, ti suficiti su upotrebljeni za izmirenje, upravo, budžetskih obaveza i za otplatu spoljnotrgovinskih dugovanja. Zar to nije moglo da se objasni i da se postavi u okviru budžeta?
Mislim da je u svim ozbiljnim ekonomijama i državama ta budžetska disciplina i odgovornost izuzetno velika.
Veoma se oprezno planiraju, uglavnom, deficiti, a država disciplinom realizacije planirane rashode i prihode ostvaruje rezultatom.
Ono što nije jasno, to je da se u mnoge razdele budžeta ubacuju sredstva iz Nacionalnog investicionog plana, a da nisu objašnjeni kriterijumi po kojima se vrši raspodela sredstava, niti se preciznije kaže da će se ta sredstva regionalno raspodeliti i u koje će se svrhe usmeravati.
Dosta je nejasno i što se u obrazloženju Predloga zakona o budžetu nigde ne navodi kako je Vlada utvrdila opšti bilans javne potrošnje, gde bi se videle jasno i sve potrebne ekonomske veličine, počev od bruto društvenog proizvoda, zatim opšti bilans javne potrošnje za sve nivoe, počev od budžeta Republike, pokrajine, pa uopšte.
Nemam nameru da komentarišem nijednu stavku iz budžeta. Jedino želim da primetim da je gospodin Riza Halimi bio u pravu juče kada je rekao da su sredstva za Koordinaciono telo za Bujanovac, Preševo i Medveđu prepolovljena. Mislim da je neophodno da se ta sredstva ostvare bar na nivou koji je bio.
Ja sam takvu vrstu amandmana blagovremeno podneo, jer je zaostajanje juga Srbije preveliko i svi napori koje činimo na lokalnom nivou ne mogu biti dovoljni da se izađe iz problema. Nije dobro što je drug Riza kritikovao komitete, jer i on i ja smo bili vrlo perspektivni kadrovi u Komunističkoj partiji Srbije, pa, prema tome, mislim da treba da ostane dosledan svoje prošlosti.
Hvala vam lepo.

Gospodine potpredsedniče, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, svaki zakonski predlog Vlade ima za cilj da reši određenu oblast društvenog života, da je poboljša i svi ti predlozi su vrlo važni.
Međutim, kada je ekonomska grupa zakona u pitanju, za mene kao čoveka koji se bavi privredom najvažnije je da poboljša uslove rada ove privrede koja duži niz godina zaostaje u odnosu na okruženje.
Mi definitivno nemamo šanse sa ovakvom stopom razvoja, pa makar ona rasla iz godine u godinu, da postignemo prosečno razvijene zemlje u okruženju.
Možda je jedna mala šansa upravo donošenje ovako liberalnih zakona, kao što je danas zakon o slobodnim carinskim zonama i posebno sutra zakon o deviznom poslovanju, gde se pruža mogućnost da ako već (čuli smo podatak) 30% svetske trgovine ide preko slobodnih carinskih zona, da mi to iskoristimo kao zemlja sa visokim radnim potencijalom, zemlja sa stručnom radnom snagom i zemlja sa siromašnim krajevima, koji imaju šansu da na ovaj način bar deo radnika zaposle, i to ne samo u sklopu te zone, nego i u servisiranju poslova carinjenja, logistike itd.
Carinsku zonu ne treba razumeti kao parče izdvojene i ograđene zemlje. U carinsku zonu mora da dođe infrastrukturna mreža, putevi, telefonija i sve druge mere neophodne za poslovanje i da se u tim zonama organizuje proizvodnja, uvoz robe radi prerade, dorade, oplemenjivanja, ili ne znam šta, i izvoz te robe.
Dobro je što se ovde zakonodavac opredeljuje za veću sigurnost ino-ulagača ili bilo koga ko se odluči da u tu zonu investira, jer se oslobađa određenih carinskih dažbina kada su u pitanju zgrade, a takođe se oslobađa carinskih davanja nakon tri godine korišćenja mašina, što znači da nema rizika, i ako izađe iz procesa carinskog poslovanja, da likvidira svoje poslovanje, nego može nastaviti svoje poslovanje uz plaćanje određenih davanja, carinskih, PDV-a, onako kako i privredni subjekti u ovoj zemlji rade.
Ino-ulagač ima interes da jednu ogromnu proceduru investicija, koja je neophodna da se sprovede prema tekućim zakonskim propisima, izbegava i on ima neposrednu kontrolu poslovanja nad svojim biznisom u toj zoni.
Mislim da su iskustva iz prethodnog poslovanja zona bila dovoljna da sada zakon jasno propiše šta je to slobodna zona, ko može biti osnivač slobodne zone, ko upravlja slobodnom zonom i kakva su prava korisnika slobodnih zona.
Veoma je važno da se snažna i adekvatna promocija zona napravi, ne samo u zemlji, nego posebno u svetu, jer mislim da smo zemlja koja ima neku prednost u odnosu na druge zemlje, ne samo geografsku, nego i u pogledu stručne radne snage. Mislim da je posebno važno da se u nerazvijenim područjima poveća zaposlenje, što je sasvim izvesno i moguće, ubrza razvoj u tim područjima. Koliko bi nam značilo da, recimo, tih 30% povećanog spoljnotrgovinskog bilansa imamo iz poslovanja preko zona, zatim, da imamo taj izvoz i proizvodnju, veća ulaganja, očekuju se strane investicije i povećanje konkurentnosti proizvoda.
U svakom slučaju, mi sad u svetu sa našim proizvodima imamo problema ne samo zbog kvaliteta, rokova isporuke, cena itd, nego i mnogih drugih pogodnosti koje ova zona pruža i koje ćemo moći na ovaj način da obezbedimo.
Naravno da je veoma važno da se donošenjem ovakvog zakona stvara mogućnost za pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji, a u isto vreme prilagođavamo naše propise evropskom zakonodavstvu. Logično je da ovakav zakon, sa preciziranim obavezama svih učesnika u kreiranju i poslovanju zone, u danu za glasanje naša poslanička grupa - SPS podrži.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovlašćeni predstavnik SPS će duže govoriti o zakonima koji su na dnevnom redu, ali kao čovek koji se bavi privredom skoro čitavog svog veka osećam potrebu da kažem da su pred nama dva naizgled obična zakona, međutim, moja partija i ja im pridajemo izuzetno veliki značaj, jer se i u jednom i u drugom slučaju radi o dosta neuređenim oblastima i kao posledicu imamo haos na tržištu i u privredi naše zemlje.
U prilici sam da veoma često potpisujem ugovore sa inostranstvom i, po pravilu, jedan od članova tih ugovora predviđa nadležnost arbitraže i predviđa nadležnost sudova.
Nažalost, iako imamo tradiciju, ministar je o tome govorio, mi ne uvodimo u moguće sporove ili na realizaciju posebnog dogovora arbitražu, za koju cenim da je vrlo efikasna, koja može da donese pravičnu i pravednu presudu ili odluku dosta brzo, što je važno za privredu, jer imamo situaciju da nam sudovi, zbog prenatrpanosti raznim predmetima, nažalost i zbog mnogih drugih problema o kojima veoma često u Skupštini govorimo (korupcije pojedinih sudija itd.), da nam se ti procesi odvijaju toliko dugo da postaju bespredmetni onog trenutka kada se donesu presude.
Istovremeno mislim da birani arbitri i kontrola u arbitraži tera na savestan, odgovoran, kontinuiran i vrlo brz način donošenja odluke. Mislim da o tome Skupština danas treba jednoglasno da donese odluku.
S druge strane, poverenje u naš pravni sistem će biti veće ukoliko partner iz inostranstva, sa svojim nekim zavisnim preduzećima, sa svojim kapitalom u ovoj zemlji, zna da može da računa na neku arbitrarnu presudu ovakve institucije, a ne da čeka na dugoročno rešavanje problema preko sudova.
Kada je efikasna zaštita intelektualne svojine u pitanju, nažalost, mi nismo jedina zemlja, ali smo zemlja u tranziciji u kojoj vlada popriličan haos kada su u pitanju prava intelektualne svojine. Pune su nam prodavnice kojekakvih "benetona", "najki" itd, a radi se o boflu koji na određen način vara kupca, donosi dosta visoke profite onima koji to uvoze ili eventualno proizvode, a stvara nepoverenje kod velikih multinacionalnih kompanija koje svuda po svetu organizuju proizvodnju, pa i u našoj zemlji moguću proizvodnju, imajući u vidu stručnu radnu snagu, pre svega, u tekstilnoj, obućarskoj industriji itd. Jednostavno, to se ne čini, upravo zbog ovakvog piratskog rada, posebno kada je taj industrijski dizajn u pitanju.
Želim da navedem primer moje kompanije: u želji da napravimo kvalitetan i moderan proizvod, koji tržište zahteva, plaćamo autore, dizajnere iz Pariza, Milana, veliki dizajn centar ovde u Beogradu, plaćamo procenat od svakog prodatog komada određenog proizvoda tom autoru, da bi se za mesec dana, posle svakog novog proizvoda, pojavila kopija, plagijat koji je dosta neuspešno u pogledu kvaliteta kopiran, ali mi nemamo snage da to zaustavimo, jer svuda je neko pravo, ali do kraja neizrečeno.
Mislim da je veoma važno u ovom zakonu da će sada, pored prava onoga koji je nosilac tog ovlašćenja ili prava svojine intelektualne, po svojoj odgovornosti i nadležnosti mnoge inspekcije pratiti sprovođenje ili kršenje ovakvih prava, zloupotrebe ovakvih prava i nezavisno od nosioca prava moći da donesu vrlo brzu i adekvatnu odluku.
Naravno, mislim da je ta procedura takođe dosta dobro opisana, propisana i način na koji će se to realizovati, s tim što je dosta još uvek pravo na onome koji treba da odgovara zato što je određeno autorsko pravo iskoristio, zloupotrebio, u smislu ne odjednom oduzimanja robe, procesa prava na prigovor itd, međutim, mislim da se za početak to i dovoljno dobro reguliše u odnosu na ono kakvo je do sada stanje bilo.
Sigurno je da ako želimo, a mi imamo takve kapacitete i još više potrebu za organizacijom ili uvećanom proizvodnjom u ovoj zemlji, a samim tim i potrebu za izvozom i aktivno uključivanje u međunarodnu podelu rada, mi moramo kao zemlja da obezbedimo pravu sigurnost i onome koji će ulagati i onome koji je već uložio da može da računa da zaštiti na pravi način svoj proizvod, da ima zaštitu države oko toga i ako do problema dođe da može dosta brzo da se na ovaj način reši.
Socijalistička partija Srbije će, a to će ovlašćeni predstavnik i reći, i jedan i drugi zakon u danu za glasanje podržati.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, meni je gospodin Krasić dosta pomogao oko člana 4, gde sam ispred SPS podneo amandman na stav 6, da se broj "30" zamenjuje  brojem "8".
Mislim da je neophodno, ako se već radi o ograničenju da se postigne efikasnost, da rok ne može biti kraći od osam dana, što je dovoljno da mogu da se preduzmu sve moguće radnje da bi se ograničenje sprovelo, a sigurno je da bi se štete, koje eventualno mogu da nastanu u roku od 30 dana, bitno umanjile.
Predlažem da se u danu za glasanje moj amandman prihvati. Hvala.