Profesore Šami, imate potpuno pogrešno uverenje, vaš amandman mi ne smeta.
(Zoran Šami, sa mesta: Prihvatite ga onda.)
Neću zato što je ovaj bolji, u tome je razlika. Naše rešenje podrazumeva svake godine najbolji, a ne ono što nosi iz prethodne godine. To što je bio u prethodnoj godini najbolji ne znači da će biti u tekućoj godini, nego podrazumeva upravo to da svake godine oni najbolji, sa najboljim prosekom, budu u 120%.
Izvinite, po nama je ovo pravednije za generacije koja dolaze U stvari, neću da obrazlažem vaš amandman, vi ste ga obrazložili. Svake godine studenti koji ostvare najveći broj bodova, imaju najbolji upis, ulaze u red onih koje država finansira, plus 20% koje određuje fakultet svojom odlukom, i to je tih 120%.

Postavili ste mi mnogo pitanja. Nisam u situaciji danas da odgovorim, pa bih vas molio da se obratite Ministarstvu, da damo pismeni i tačan odgovor, da ne ulazimo u elaboraciju nekih pitanja.
Kada ste pomenuli 90-te godine, odnosno ono što se dešavalo posle, nadam se da je to daleko vreme iza nas. Osuđujem svako proganjanje i šikaniranje, maltretiranje, izopštavanje iz akademske zajednice bilo kog drugog zbog nekog političkog stava ili nekog razloga koji nema veze sa kršenjem zakona ili sa etikom koja je deo sistema visokog obrazovanja.
Konačno, ono odlučujuće, građani Republike Srbije, pa i svi mi u visokom obrazovanju, govorim svi mi pošto nas ima mnogo, moramo da znamo da se zakoni moraju poštovati i da je odluka suda zadnja i obavezujuća za sve. Što god mi pojedinačno mislili, to može biti samo naš stav. Odluka suda mora biti važeća za sve.

Propisali smo samo ukupan broj bodova, a u aktu fakulteta mora da bude taksativno navedeno koji su to rokovi. Onda, ako slučajno postoji pokušaji manipulacije i drugačijeg tumačenja, kako vi kažete, kreativnosti fakulteta, nažalost, što se dešava, onda je obaveza i naša je želja da nam to studenti jave, da bi mi poslali prosvetnu inspekciju i  primenili kaznene odredbe ovog zakona, odnosno radili ono što je u skladu sa zakonom.
Činjenica je, stvarno je činjenica, da država duguje fakultetima određena sredstva za materijalne troškove. Nažalost, prema podacima Beogradskog univerziteta, ranijeg prorektora koji se bavio tim pitanjima, ta obaveza seže još iz 2002-2003. godine i iznosi nekoliko stotina miliona dinara.
Nažalost, imali smo jednu situaciju, čini mi se 2007-2008. godine, da je na osnovu jedne usmene naredbe tadašnjeg ministra svaki student koji je upisao godinu bio stavljen na budžet. Sada pokušavamo, bukvalno, da uvedemo sistem i u odnosu na taj sistem da vidimo šta su obaveze države, ovih sto plus dvadeset posto i da napravimo jednu projekciju budućih zbivanja i naravno mogućnosti budžeta.
Tačno je da kasnimo sa obavezama za materijalne troškove, ali koji su rezultat samo ekonomske situacije, a ne nepostojanja želje u Ministarstvu prosvete da se reše neki problemi. Desilo se da pojedini fakulteti i visoke škole strukovnih studija naplaćuju studentima određena sredstva, iako je zaključak Vlade bio da to ne čine, jer će država svoj deo novca uplatiti.
Pokušaću i nakon završetka rada i po ovom zakonu i Skupštine da određene obaveze države, jer se poboljšava stanje budžeta, priliv je veći, da fakultetima do početka nove školske godine isplatimo što veći deo materijalnih sredstava.
Kada isplatimo veći deo materijalnih troškova, otpada bilo koji razlog, da budem iskren, u ovoj teškoj ekonomskoj situaciji, da se poveća visina školarine za studente. Moramo deliti sudbinu drugih, pa i fakulteti. Zašto?
Zato što se nadam da će fakulteti uvažiti tu situaciju. Ima nekih koji imaju novca, a ima i onih koji stvarno nemaju novca. Kada kažem imaju novca, postoji lična karta svakog fakulteta i visokoškolske ustanove i visoke škole strukovnih studija koja se može dobiti u Trezoru Republike Srbije i tačno se vide prihodi i rashodi. Nije ista situacija na fakultetima.
Prošle godine većina univerziteta i fakulteta je prihvatila sugestiju, tada na predlog ministra, da se ne povećava školarina.
U ovom Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju postoji odredba, rešenje gde Ministarstvo i Vlada daju saglasnost. Mi nećemo dati saglasnost na visinu cena školarine, jer ne demagoški, da kažem, da bi sprečili i štitili studente na taj način, nego zbog onoga što govorimo od početka, da svi moramo deliti istu sudbinu u teškim vremenima.
Zašto? Zato što redovno servisiramo lične dohotke. Redovno. Ako redovno servisiramo lične dohotke i ako i zaposleni u javnom sektoru i obrazovanja dele sudbinu svih u Republici Srbiji, onda nema razloga da pojedini fakulteti podižu cenu školarine, obrazlažući to troškovima inflacije ili nekim drugim razlozima. Jer, ako bi se krenulo tako, mogao bi svako da donese drugu odluku.
Postoji jedna praksa, nažalost, koju smo uočili, da kada se o tom pitanju raspravlja na nivou univerziteta postoji saglasnost da ne treba povećavati cenu školarina. Kada iste te kolege pođu na fakultet, tada veća donose drugačije odluke.
Naravno, adresa je Ministarstvo i preko leđa studenata. I ne samo po tome, nego i po ovim drugim troškovima o kojima ste govorili direktno ili indirektno, da se stalno studentima ispostavljaju neki novi troškovi vezano za režim studija.
Zato samo da kažem i želeli da neka rešenja po nama budu precizna. Da budem iskren, želimo da prosvetna inspekcija bude daleko prisutnija i da ove mere vezane za upravni nadzor i kaznene odredbe primenimo u praksi. Autonomija da, ali poštovanje zakona da.

Ne, niste me dobro razumeli.
Suština politike i ove Vlade i Ministarstva je da studenti ne budu kolateralna šteta, a da se profesori ne ponašaju kao neko koga ne interesuje ekonomska situacija i koga ne interesuje stanje u društvu, nego svi da delimo zajedno sudbinu društva, pa ako se ne povećaju plate drugima, ne povećavaju se ni ljudima u obrazovanju. Ako se ne povećaju i ako se redovno servisiraju, onda da se ne prevaljuju minusi države preko leđa studenata.
Minuse države treba država da obezbedi i tu sam odgovoran ja, i moja koleginica Diana Dragutinović, i Vlada, i budžet, a ne studenti. To je politika naša, da ne bude preko leđa studenata. Ali, imamo praksu, pozivajući se uvek na autonomiju, da jednostavno ne možete da polažete ispite dok ne uplatite to. Ne možete da dobijete diplomu dok ne uplatite i sl. A imamo četiri čoveka u prosvetnoj inspekciji, što je sramota pomenuti, i 130 fakulteta, i onda nismo u situaciji da stignemo na svaku stranu u meri u kojoj bi trebalo da primenimo zakon.
Tačno je, ne isplaćujemo na vreme, ali sam stvarno iskreno ne vama, znam da vi to razumete, nego i javnosti pokušavam da objasnim to i mi ćemo to povećati, to je neka naša namera i povećani su prihodi budžeta i očekujemo kroz te povećane prihode budžeta da ćemo mi dati da sad pokušamo da rešimo pitanje grejanja pet ili šest fakulteta u Beogradu ili u Novom Sadu ili negde drugde, gde problemi ne postoje od juče i prekjuče.
Još nešto, nisu školarine nastale skoro, sve je ovo, da kažem iskreno, deo nekih problema koji postoje godinama unazad, ali se oni vide ili kad se raspravlja o zakonu, kao što je danas reč, ili kada studenti izađu na ulice, kao što je bilo prošle godine, ili kada neka grupacija ili neki fakultet to javno promoviše kao problem.
Mi rešavamo problem sistemski, ali moram priznati da nemamo dovoljno novca da sve one obaveze koje su godinama unatrag utvrđene i koje postoje da ispunimo na vreme, nego pokušavamo da svake godine povećavamo iznos novca koje izdvajamo za materijalne troškove, da bi možda sa završetkom ekonomske krize i sa očekivanjem bolje ekonomske situacije u Srbiji jednog dana dostigli da kažem tu idealnu situaciju da se to isplaćuje stvarno 100%.

Hvala, gospođo Đukić-Dejanović.

Poštovane kolege narodni poslanici, hvala svima vama što ste pričali o visokom obrazovanju, a pogotovo onima koji su pledirali da nam kvalitet i znanje budu rezultat ovog i svih ostalih zakona koje budemo donosili o visokom obrazovanju.

Moram da kažem da sam se trudio tokom celog prepodneva da vrlo pažljivo slušam i zapisujem konstatacije i određena pitanja. Stvarno mislim da postoji potreba da neke stvari još jednom pojasnim i vas radi i javnosti radi, da ne bismo iz ove sale izašli, a da nosimo sa sobom neko pogrešno uverenje, šta je suština izmena i dopuna ovog zakona o visokom obrazovanju.

Ovo nije novi zakon. Menjamo odredbe Zakona o visokom obrazovanju iz 2005. godine i pokušavamo da zakon učinimo što boljim, da izađemo u susret problemima koji postoje, rešimo neke prazne hodove na koje su ukazali pojedini poslanici, da nađemo odgovore na pitanja koja je postavila praksa i da dođemo do kvaliteta, da povećamo mobilnost, da unapredimo rad visokoškolskih ustanova i da dođemo do znanja. Ne da se udvaramo bilo kome, ni studentima ni profesorima, nego da pođemo od jedne realne situacije koja postoji u Srbiji i da u odnosu na tu realnu situaciju napravimo jedan korak dalje.

Mi smo, čini mi se, septembar prošle godine na KONUSU, a KONUS, inače, predstavljaju rektori državnih i privatnih fakulteta, konstatovali da postoje određeni problemi u visokom obrazovanju i da bi trebali da ih rešimo. Tada smo identifikovali nekoliko pitanja, kao što je: pitanje režima studija, pitanje usklađenosti nivoa programa i određenih zvanja, pitanje neuključivanja, odnosno potrebe uključivanja vojnog obrazovanja u sistem obrazovanja, pitanje nepostojanja prava na žalbu u upravnom sporu, pitanje praznih hodova u samom toku akreditacije i možda još nekoliko pitanja kojih sada ne mogu da se setim.

Tada sam, kao ministar, formirao jednu komisiju. Na čelu te radne grupe nalazio se moj kolega Slobodan Jauković, sa moje leve strane. Neću pominjati imena ljudi, ne zato što ih nemam, evo, sve ovde, koga bude interesovalo… Samo da bih vam rekao koliko je ta radna grupa bila reprezentativna, odnosno pomenuću da je tamo bio i predsednik Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, i predsednik Konferencije univerziteta Srbije, i rektor Univerziteta u Novom Sadu, i predsednik Konferencije direktora visokih škola strukovnih studija, i predsednik Saveta univerziteta u Beogradu i redovni profesor Pravnog fakulteta i univerziteta, onda, član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, pomoćnik ministra za nauku i tehnološki razvoj, predstavnik Univerziteta umetnosti u Beogradu, predstavnici privatnih univerziteta, predstavnici studenata.

Ta radna grupa, čini mi se da je održano 24 sastanka, radila je dugo i objektivno, uradili su jedan jako kvalitetan posao, jer su otvorili sijaset pitanja koja su našla svoj sadržaj u tom predlogu radne grupe, a inače imam ovde predlog zakona sa svim tim predlozima koje su oni tada imali. Ali, onda smo procenili da su oni, objektivno, iako su ti predlozi jako kvalitetni, otvorili jednu raspravu i neka nova pitanja, koja, u tom trenutku, mi nismo postavili ni kao cilj, a postavilo se pitanje da li sada treba ta pitanja otvarati, pre nego što damo ocenu kvaliteta ovog sistema koji smo uspostavili?

Poštovane kolege narodni poslanici, ovo jeste jedna reforma i reforma je proces, a proces je nešto što traje. Ne možemo očekivati, bar nemam iluzije, da se može reći – ovo je super, ovo nije, ili u odnosu na to da se predloži rešenje. Možda je to rešenje idealno, ali ako je samo stvar mog utiska ili utiska pojedinih profesora, a nije utemeljeno kroz neke brojke, istraživanja, pokazatelje, ipak je pitanje da li je taj predlog toliko dobar da, baš, može doneti dobar rezultat?

Taj predlog radne grupe, moram vam reći, sem javnosti, a javnost je o tome jako dobro upoznata, bar preko medija, pošto vidim da svi citiraju medije, kada je reč o nekim drugim stvarima, onda bi bilo dobro da pomenu da su i mediji pisali o ovom zakonu, ali mimo toga, rasprava je sprovedena i u Savetu i u Senatu Univerziteta u Beogradu, i Senatu Univerziteta u Novom Sadu i Senatu Univerziteta u Kragujevcu i Senatu Univerziteta u Novom Pazaru i Senatu Univerziteta umetnosti u Beogradu, i KONUSU, i u SKONUSU, kod studenata i u Konferenciji visokih strukovnih škola i u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje, u okviru njega u KAPK-u, Komisiji za akreditaciju i proveru kvaliteta, imamo pismene primedbe Srpske akademije nauka i umetnosti i imamo pismene primedbe brojnih drugih visokoškolskih ustanova.

Opredelili smo se da idemo sa ovim brojem primedbi. Inače, moram vam reći da imamo i Deklaraciju studenata, SKONUSA oko načina njihovog organizovanja, gde ima, čini mi se, 16 tačaka. Od tih 16 tačaka implementirali smo u izmene i dopune ovog zakona više njih, ne da bi se njima udvarali, nego da bismo pokazali njima, praktično, da oni i jesu u centru ovih promena.

Rekao sam sinoć i ponavljam i danas, ako neko od studenata živi u ubeđenju da će ''povećanjem broja bodova'', da kažem, on izaći iz ove priče o zakonu o visokom obrazovanju kao pobednik, to je Pirova pobeda. Ko izađe bez znanja, platiće ceh pre ili kasnije!

To je moje duboko uverenje i zato govorim. Neki studenti su shvatili ''Bolonju'' kao priliku da se bez mnogo učenja dođe do diplome, kao što, nažalost, neki profesori ne razumeju potrebu da treba da se menjaju.

Poštovane kolege, postavlja se jedno logično pitanje za sve nas – šta u stvari hoćemo od sebe i gde je uloga visokog obrazovanja u celom procesu razvoja Srbije?

Četrdeset sedam zemalja stvara evropski prostor visokog obrazovanja. Šta, mi treba da kažemo – mi nećemo? Mi ćemo biti, ono, 46 plus jedan i 47 minus jedan. Šta ćemo biti – svoj svet? Kako ćemo onda da kažemo mladim ljudima – da, mi smo za razvoj, mi smo za to, mi smo za Evropu, ali nećemo? Što nećemo? Ni mi ne znamo da nećemo.

Naravno da proces podrazumeva usaglašavanje i pravljenje jednog prostora visokog obrazovanja. U ovom trenutku 47 zemalja, verovali ili ne, pravi taj evropski prostor visokog obrazovanja. Ima drugih zemalja u svetu koje, takođe, prave svoje modele obrazovanja. Pomenuo sam prošli put da Australija sa zemljama jugoistočne Azije okuplja 23 zemlje i pokušava da napravi nešto što je model obrazovnog sistema, koji će među njima uspostaviti neke kriterijume i koji će biti osnova da se, da kažem, unapredi mobilnost, da se omogući ta razmena studenata, nastavnog osoblja, da bi se verovatno povećale mogućnosti za dobijanje posla. I, kakva je uloga, jednostavno, visokog obrazovanja u razvoju zemlje?

Ovde se prenebregava jedna prosta činjenica. U svetu postoji, naravno, uloga obrazovanja je svakako da pomogne razvoju zemlje. Sve se zemlje, pre ili kasnije, suočavaju sa ekonomskim teškoćama. Kažem, obrazovanje jeste način da se savladaju brojni problemi sa kojima se društvo suočava i statistika, praksa, sva istraživanja pokazuju što je nivo stanovništva veće obrazovanosti, to se, jednostavno, lakše rešavaju problemi sa kojima se suočavaju.

Ovde se govorilo dosta u stvari o situaciji koja se pojavila kod nas posle 2005. godine, o privatnim, o državnim fakultetima, da kažem, o pojavljivanju velikog broja diploma, o brojnim drugim stvarima vezano za visoko obrazovanje i zaslužuju da oni budu objašnjeni. Vrlo iskreno kažem, ovo su izmene i dopune postojećeg Zakona, za koji mislim da ima apsolutno svoj kvalitet.

Direktive Evropske unije vezano za određene profesije, to upravo sada proučava jedna grupa naših profesora i, naravno, lično nemam ništa protiv, da i te direktive budu implementirane, ali u novi zakon o visokom obrazovanju i da damo ocenu, ovo što ste vi, koleginice Raguš, pitali – da li ima ocene? Nažalost, nema, jer je još uvek jedna celovita ocena koju su dali svi univerziteti u Srbiji, na način, kao što su se, recimo, izjasnili o ovom predlogu zakona, nema, zato što, po mom skromnom sudu, postoji jedna nespremnost da se otvoreno razgovara o svim problemima u visokom obrazovanju.

Pre dve godine smo, kada smo tada išli, neko je rekao, ''u kozmetičke'' promene zakona o visokom obrazovanju, konstatovali statistički da je prolaznost na univerzitetima u Srbiji 2008. godine bila između 12% - 28%. Niko se nije usudio da jasnu ocenu da šta je u pitanju – struktura studijskih programa, neprilagođenost udžbenika, neodgovarajuće izvođenje nastave, koncipirani načini izvođenja zaključno te ocene ili studenti nisu shvatili svoju novu ulogu, da moraju da uče i da svakog dana dolaze da se, da kažem, dokazuju, da budu centar odlučivanja na svaki način.

Nažalost, iako je prošlo skoro dve godine, ta ocena nije data. Smatrao sam potpuno logičnim da ne treba ići u značajnije promene ovog sistema, dok ne izvršimo njegovu evaluaciju i kažemo – e, ovo je trebalo ovako, a onda, posle toga napraviti jedan, da kažem, radikalan korak i napredak u smislu, ako hoćete i ako treba, i izmene programa, ako treba i izmene finansiranja, a ako treba i brojne druge promene da bi nam sistem bio bolji.

Za ono što smo do sada uradili, nagrađeni smo, ocenjeni ocenom 3,8. To je dobra ocena u evropskim prostorima. Bili smo na sredini, otprilike, od 46 tada zemalja, posle se Kazahstan priključio. Bolji smo od nekih komšija ili od nekih zemalja koje imaju dužu tradiciju u oblasti visokog obrazovanja ili se bar time diče. Svako ima svoje probleme. Nigde nije idealno u visokom obrazovanju. Svako se suočava sa tim problemima i pokuša na svoj način da to reši.

Rekli smo, došlo je 2005. godine do zakona koji je otvorio put privatnim fakultetima. I tu je praksa različita. Ima zemalja u Evropi koje dozvoljavaju, odnosno i zemalja i zakona koji dozvoljavaju otvaranje privatnih fakulteta i onih koje to ne dozvoljavaju. Kod nas, polazeći od ustavnih odredaba o ravnopravnosti oblika svojine, ovaj zakon uvodi mogućnost i institucionalizovanja nečega što već postoji, da privatno visoko obrazovanje bude deo visokog obrazovanja.

Standardi su isti za sve. To je suština. Standardi su isti za sve. A, izvinite, standarde utvrđuje Nacionalni savet za visoko obrazovanje i Komisija za akreditaciju. Nacionalni savet je izabran od strane istog ovog tela pre pet godina i ponovo će ovo telo da bira članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Komisija je izabrana javnim konkursom, izabrano je 15 članova iz reda, verujte mi, veoma uglednih profesora državnih fakulteta. Mislim da sa privatnih fakulteta ima samo jedan predstavnik u tom telu, koliko znam, i niko se ne meša u njihov rad. Oni su na osnovu standarda i tih kriterijuma, koji su posle razrađeni, vršili postupak akreditacije i akreditovali preko 2.000 studijskih programa. Uradili su jednu, po meni, korisnu stvar za državu i za visoko obrazovanje.

Tačno sada znamo šta imamo u visokom obrazovanju, od fakulteta, strukture fakulteta, kakve nastavnike imamo, koje su njihove naučne kompetencije. Dešavalo se da ima nastavnika sa veoma jakom titulom, a iza kojih ne stoji ta naučna kompetentnost. Sada postoji preporuka Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, pa se kaže da za docenta ne može biti izabrano lice koje nije objavilo to i to, ne bavi se pedagoškim radom. Ovi kriterijumi iz zakona vrlo su detaljno urađeni. Za vanrednog profesora ne može biti izabrano lice koje nije objavilo najmanje 80 članaka, od kojih je pet u roku od tri godine. Tri moraju biti u relevantnim časopisima, odnosno od međunarodnog i nacionalnog značaja. A, te časopise, utvrđuje opet, Ministarstvo za nauku. Onda se tačno zna da li je objavio monografiju ili nije objavio monografiju, da li je objavio udžbenik, jednostavno, izvrši se bodovanje i vidi se ko predaje i šta predaje.

To su strašno važne stvari za oblast visokog obrazovanja. To je nešto što se ne može prenebregnuti. Nažalost, dešavalo se i ovo o čemu ste vi, koleginice Raguš, govorili. Dešavalo se da su pojedini ljudi, ili više njih, podneli zahteve za proces akreditacije. Prema prethodnom zakonu bila je predviđena sledeća procedura. Dokumenti se dostavljaju preko Ministarstva Komisiji za akreditaciju i proveru kvaliteta. Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta daje mišljenje. Na osnovu tog mišljenja, naravno, mišljenje može biti pozitivno ili negativno, ne može biti treće, ali mišljenje. Ministarstvo posle toga reaguje. Ako je mišljenje pozitivno, daje dozvolu za rad. Onda se ulazi u proces rada i kasnije sledi proces akreditacije.

Onda se desila čudna situacija, da postoji jedan broj predmeta koji uopšte nisu bili predmet provere. Nije se o njima izjašnjavalo, niti da su dobri, niti da nisu. Da su bili loši, onda je sledeća stepenica Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Jednostavno, kao ministar sam nekoliko puta urgirao i tražio, ovo govorim vrlo odgovorno pred vama i pred celom javnošću Srbije, tražio sam da se ti problemi reše, kao što sam prošle godine predlagao (pošto je ceo proces akreditacije trebalo da bude), kažem, predlagao, jer mi nadležnosti ne daju da učinim nešto drugo, nama u Ministarstvu ili državi, postoji autonomija i ne želimo da pređemo taj prag, da se mešamo u neke stvari koje su deo onoga što čini akademska zajednica.

Da smo tražili, ako kasnimo u procesu akreditacije pa ne možemo sve da postignemo – dajte, onda, neka Komisija, zajedno sa Nacionalnim savetom podeli poslove. Pa, Nacionalne savet je formirao Komisiju. Nisu to dva različita sveta. Sve su to kolege koje rade zajedno, manje ili više. Međutim, u nekim pitanjima, očigledno nije postojala saglasnost.

Ono što je dobro, u raspravi je to gotovo prošlo neprimećeno, odnosno, mnogo su veća trvenja među njima nego što se može zaključiti da to javnost prepoznaje kao problem. Za javnost je važan kvalitet. Zato smo mi sada u postupku akreditacije uveli početnu akreditaciju i to se mora vrlo jasno objasniti. Ovde je napisano ima osam koraka. Ministarstvo dobija dokumentaciju. Onda proverava samo tehničku uređenost te dokumentacije i, naravno, proverava da li ima dovoljno dokaza da će određenih nastavnika biti u stalnom radnom odnosu. Sada je rešenje 70% nastavnika, u stalnom radnom odnosu aktivne nastave.

Mislim da ne postoji bojazan koju je kolega Martinović izrekao, ali ako bude bojazni, spremni smo da prihvatio amandman, koji je, i ono prethodno rešenje. Aktivna nastava je struktura studentskog programa. Aktivna nastava su i vežbe. Mora biti toliko nastavnika, 70% nastavnika u stalnom radnom odnosu koji proizvodi aktivnu nastavu. To je jedan od uslova u ovom početnom postupku, u kojem se proveravaju dokazi, visina bankarske garancije.

Pomenuli ste određenu svotu i tu smo imali čudna rešenja. Sada idemo sa jednim predlogom, ukoliko Skupština ceni da taj predlog treba da bude veći, mi kao predlagači nemamo ništa protiv da se prihvati. Skupština je merodavna da učini ono što misli da treba. Kada se proveri tehnička strana toga, onda se dokumentacija dostavlja Komisiji za akreditaciju.

Komisija za akreditaciju proverava stručno i ako da uverenje o početnoj akreditaciji na osnovu toga mi izdajemo dozvolu za rad. Na osnovu toga se ta institucija registruje, jer je i to bio problem, i na osnovu toga ulazi u konkurs, objavljuje konkurs za prijem određenih studenata prema studentskom programu koji su dobili uverenje o toj početnoj akreditaciji. Naravno, postoji zaštita kroz garanciju koja se daje državi u roku od godinu dana. Ako cenite da je godinu dana veliki rok od početka primene studentskog programa, to može biti samo u oktobru, naravno, do iduće godine mora se podneti zahtev za akreditaciju. Ako primetimo da se podnese zahtev za akreditaciju, može i Ministarstvo da reaguje.

Sada smo predvideli mogućnost redovne akreditacije u roku od pet godina i vanredne na zahtev Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje Ministarstva prosvete ili same institucije. Onda Komisija za akreditaciju proverava sve te stvari u praksi da ne bi došlo do situacije da se jedno dešava ili da se u roku od nekoliko meseci promeni stvarnost, pa da je nekome cilj samo da uzme pare i da napusti Srbiju. Moramo razmišljati o svemu. Naš je cilj da zaštitimo i studente.

Videli ste da smo predvideli i mogućnost da ukoliko se desi da se nekome promeni studijski program da mora o tome da obavesti Ministarstvo. Jer, će Ministarstvo sa Komisijom za akreditaciju i Nacionalnim savetom početi da preduzme druge sledeće korake. Ne može se menjati značajnije, da kažem, struktura studijskog programa koji je akreditovan. Jedna je stvar ako imate kao predmet međunarodno privatno i privredno pravo, pa to podelite na međunarodno privatno i međunarodno privredno pravo, ali ne može sad biti, da kažem, mehanika i osnovi elektrotehnike. To su potpuno dve različite stvari.

Ovo vam govorim da posle toga, posle provere, kroz akreditaciju, postoji provera i postoji upravni nadzor. Jednodušan je bio stav svih u visokom obrazovanju da postoji potreba da država značajnije utiče, da kažem, kroz te svoje upravne svoje nadležnosti.

Moram da vam kažem sad smo, da kažem, postavili, jasnije smo nego pre predvideli u kojim situacijama država reaguje, a usaglasili smo deo zakona koji se odnosi i na prekršaje. Sada je visina novčane kazne i za instituciju i za pojedinca daleko veća nego pre.

Sada očekujemo sa primenom ovog zakona da ili privremeno ili trajno zabranimo rad i odeljenja i fakulteta koji nemaju uverenje o akreditaciji i da se na taj način uvede red.

A ove dve godine, ako smo pristali da bude 48 bodova, da iskoristimo, da razgovaramo o suštinskim stvarima.

Kad pogledate celu skalu koja prati, da kažem, ovaj postupak akreditacije ili sprovođenje visokog obrazovanja imamo, naravno i ovu drugu stranu gde govore programi, udžbenici, provere znanja, ispiti, studenti, njihova uloga, rezultat svega toga bi trebalo da bude kvalitet i znanje.

Mi moramo dobro kao država da poradimo na kvalitetu i na znanju. Delim mišljenje nekih kolega narodnih poslanika da onog trenutka kad donesemo strategiju obrazovanja, koja će biti u funkciji strategije razvoja Republike Srbije, da ćemo onda reći – u redu, od sada pa nadalje menjamo i sistem finansiranja, svi mogu da rade koji su prošli postupak akreditacije, dakle, koji imaju kvalitet neophodan da se registruju kao visokoškolska ustanova. Ali, Srbiji su u sledećih pet ili 10 godina potrebni informatičari, lekari, inženjeri, filolozi, nešto što god bude mišljenje ljudi koji se bave projekcijama razvoja države, da bi rast bruto društvenog proizvoda bio toliki potrebno je to i to i onda će oni sigurno, da kažem, biti u prednosti u odnosu na ostale, ali mi toga sada nemamo.

Mi toga sada nemamo, kao što nemamo ni ocenu primene postojećeg zakona već se on svodi pre svega na neke pojedinačne utiske. A kad se odnosi na pojedinačne utiske, onda, bez uvrede, ti utisci mogu biti i nekad potpuno pogrešni.

Nismo u situaciji, niti možemo niti želimo da se mešamo u pisanje udžbenika. Pobogu, to su sve profesori univerziteta, recenzenti tih udžbenika – to je neko ko ima dovoljno reference da proceni kvalitet tog udžbenika i da ga preporuči za izdavanje ili ne, jer onda bi to bilo, baš, grubo mešanje države u poslove koji nisu deo njihove nadležnosti.

Sada smo kroz postupak akreditacije konačno i došli do toga da vidimo kakve su kompetencije nastavnika i mislim da je tu napravljen veliki korak napred. Promene smo izvršili da bismo rešili.

Nismo dirali strukturu programa, poštovane kolege. Sami fakulteti su se opredelili za strukture programa. Nismo mi na to uticali. Profesori su se sami opredelili da li za strukturu programa tri plus dva plus tri, ili četiri plus jedan plus tri. To je bila njihova odluka. Mi sada samo pokušavamo, u odnosu na neka vremena pre, da napravimo mehanizam koji neće više stvarati neku situaciju nestabilnosti ili različitog tumačenja. Jer, u godinama pre imali smo zakone koji su nas ipak doveli u jednu čudnu situaciju i sa našom ulogom i mojom, i svih vas koji ste bili u to vreme u Skupštini kada smo doneli ono čuveno tumačenje odredbi zakona o visokom obrazovanje, priznanje diplomiranog za master i onda se u stvarnosti stvorila situacija da je to formalno bilo da, ali je suštinski – ako fakultet dozvoli da uplatite određeni novac i položite neke ispite.

Mi sad hoćemo da stečena prava ne diramo, ali od sada pa ubuduće da se zna neki red i da se usaglase nivoi studija sa određenim zvanjima, da napravimo nešto što je red.

Ono što moram reći jeste da mi nismo dirali strukture programa. Pokušali smo da nađemo odgovore za neka pitanja. U pravu je prof. Šami kada je rekao da je predlog DSS pre dve godine bio da se unutar te kvote od 120 rangiranje vrši po proseku ocena, odnosno po kvalitetu, ali moram vam reći da tada nije bilo zahteva akademske zajednice. Nije bio!

Mi smo počeli kao Vlada 7. jula. To je meni kao ministru bio prvi zakon koji sam branio pred vama, dojučerašnjim kolegama. Akademska zajednica tada to nije tražila, tražila je samo da se smanji broj bodova da bi se povećao broj studenata koji upisuju godinu, a ovo pitanje je ostalo po strani. Mi pokušavamo ne samo da reagujemo na događaje, nego da ipak sada sistem poboljšamo, pa da onda vidimo kakvi će biti njegovi rezultati u odnosu na sve rezultate da napravimo nešto bolje.

I, nisu zahtevi studenata bili samo oko bodova, niti su zahtevi oko samo zakona. Kada je reč o zahtevima studenata i studentskim protestima, mnogo toga ima okolo. Mnogo! Za mene je bila paradoksalna situacija baš 2008. godine, da mi menjamo zakon da bismo stvorili uslove da studenti mogu da upišu godinu, a neki studenti demonstriraju ispred Skupštine i kažu – menjate nam zakon u vreme roka. Pa, ako ga ne promenimo nećete moći da upišete godinu. Trebalo je da ostavimo i da ga promenimo u novembru, oni izgube godinu i, posle, biće – država nije reagovala na vreme?!

To su sve neki paradoksi sa kojima se mi suočavamo. Ili, prošle godine kada su bili studentski protesti neka dva bagera su se našla pred Vladom Republike Srbije, pred Ministarstvom, a nisu bila ni sa Građevine niti sa Saobraćajnog fakulteta. I, postavlja se pitanje –odakle dva bagera u studentskim protestima ispred Ministarstva prosvete?

Ima mnogo toga što se oko studenata valja. Studenti su, ovako, zgodni da se govori u njihovo ime.

Ovo su, poštovane kolege, zahtevi studenata, šta su oni zvanično tražili i šta smo mi pokušali njima da izađemo u susret. Ali ono što studenti moraju da shvate, a mi da im pomognemo, to je da moraju da uče i da postanu kvalitet. To će im biti jedina ulaznica u životu. Ništa se ne stvara preko noći. Ni ti privatni fakulteti na Zapadu, koji imaju 300, 400, 700 godina nisu nastali od juče, nego traju toliko, a mi ne znamo kakve su oni promene vršili unutar svog obrazovnog sistema ili unutar same institucije i da li je, baš, sve tako bilo idealno kao što se priča. Neki su sada cenjeni, neki su bili pre 50 godina, a neki pre 100 godina. Trend se mora pratiti i moraju biti deo toga.

Još nešto, profesor Branko Kovačević je nezasluženo dobio vašu kritiku, kolega Marić ga je pomenuo. Jeste, Branko Kovačević je jedan jako kvalitetan čovek, i kao čovek i u naučnom smislu, redovni profesor Elektrotehničkog fakulteta i mislim, teško je tumačiti, ali je Branko 100% govori u kontekstu onoga što je bila i naša ideja vodilja da ovo bude usvojeno u junu, a da ne bude predmet razmatranja Skupštine u drugoj polovini jula.

Izvinite i mi smo bili u situaciji da čujemo da Skupština neće raditi u vreme svetskog prvenstva u fudbalu itd. Hvala bogu, evo, Skupština radi, zakon je na dnevnom redu i biće usvojen na vreme. Dobro, meni je drago što radi, jer, evo, zakon je važan. Biće još onih drugih, jer studentima će, takođe, biti drago jer će sada znati šta ih sve čeka u sledećem roku, odnosno ono što ih čeka tamo.

Ono što mi imamo, generalno, kao veliki problem i to se mora reći. Mi imamo mrežu institucija o visokom obrazovanju koje su deo nekadašnje velike Jugoslavije i imamo tešku ekonomsku situaciju, a nekada se nije postavljalo pitanje kvaliteta na način na koji se postavlja sada, jer i naši stručnjaci su, naši stručni studenti su bili vrlo rado primljeni svuda u svetu. Prohodnost je postojala jer je postojao i kvalitet, ali je postojala, da kažem, i veća mogućnost zapošljavanja. Sad je suženo jedino što se tiče zapošljavanja.

Evo, tendencije, ekonomski pokazatelji govore da stvari idu u dobrom pravcu, ali objektivno sa otvaranjem većeg broja radnih mesta. Sa povećanjem ekonomskog razvoja brojna će pitanja biti rešena. Ne može obrazovanje sve da reši. Vi znate kad govorite o visokom obrazovanju studijski programi se akreditiraju na pet godina. Logično je da studijski program bude rezultat interesa fakulteta i njihove zainteresovanosti da kadrovi s fakulteta budu sutra deo privredne strukture, da budu zaposleni. Logično je da se sa nekim konsultuje. Ako postoji, da kažem, ta jedna zatvorenost, pa, naravno, da rezultat neće biti dobar. Sa druge strane, ima još nešto, sami studenti biraju gde će upisati, šta će upisati i oni imaju neku svoju projekciju budućeg života. Za one najbolje, oni uče, kakvi god da su uslovi i mnogo se ne obaziru na usputne konstatacije.

Mi smo želeli ovim rešenjem da nagradimo najbolje, da oni najbolji koji bi svake godine iz godine u godinu pokazali najbolje rezultate da mogu da budu na teretu države. Inače, država daje fantastično mnogo novca i to se svesno ili nesvesno prenebregava.

Moram da pomenem, još jedanput, da mi u strukturi Ministarstva prosvete nemamo mnogo novca za sve potrebe koja su Ministarstvu potrebne, ali i da se izdvaja ogromna suma i za smeštaj i za ishranu studenata i da imamo veliki broj studenata za koje se izdvajaju sredstva. Ako vam kažem da pored ovih kvota, koje se svake godine uvećavaju za 20% odlukama naučno-nastavnih veća fakulteta, imamo preko 25.000 studenata koji su ostvarili pravo na ishranu, preko 17.000 studenata smešteno u ustanovama, gde se 212 miliona izdvaja mesečno za njihov smeštaj gde postoje kapaciteti smeštaja i oporavka studenata.

Onda, dotiramo i kulturnu delatnost i zabavnu aktivnost, i letovanje i pomoć siromašnim studentima, sportske aktivnosti, informativne delatnosti. Zatim, studentski krediti i stipendije, 17.600 studenata je ostvarilo pravo na studentske kredite, 8.411 je ostvarilo pravo na stipendije, stipendije Fondacije za razvoj umetničkog podmlatka, pa ovo što radi Ministarstvo prosvete i sporta. Ne može se reći da država ne vodi brigu. Idealna bi bila situacija kada bi to moglo za sve, ali za sve ne može, ne može se ni jednostavno reći, Ministarstvo nije uradilo ništa, niti vodi računa.

Poštovane kolege narodni poslanici, nema, verujte mi na reč, uopšte bojazni da će povećanje broja članova u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje iz reda predstavnika države sa četiri na sedam biti na bilo koji način na štetu visokog obrazovanje. Pa, to je trećina u ukupnom broju, ima 12 kandidata koji će biti predlog KONUSA, a dva iz Visoke škole strukovnih studija, to je 14. Studenti su tu u delu koji bude vezan za njihova pitanja. Prihvatićemo amandman vezano za predstavnike Saveta manjina da i oni učestvuju, kad su pitanja od značaja za manjine, ali samo u onom delu kada će to biti na dnevnom redu.

Naša želja je da što više subjekata učestvuje u radu Nacionalnog saveta, iz prostog razloga, oni treba da koncipiraju elemente državne politike i da biraju elemente državne politike u visokom obrazovanju. A, i ti iz Vlade koji budu, videćete, svi pripadaju univerzitetu, nema nijedne bojazni da to može na bilo koji način dovesti u pitanje njihov rad.

Završavam time što želim da kažem kolegama, koji su pledirali, molim vas još dve rečenice, promenićemo ovaj 1. član i tačku 5). Prihvatićemo amandmane koji govore o tome da treba vrednosti i evropske i nacionalne tradicije, ali i kulturne vrednosti, kulturne baštine da budu sadržaj visokog obrazovanja. Prihvatićemo i brojne druge amandmane koji će poboljšati sadržaj ovog zakona. Nisam prvi put u Skupštini i vi dobro znate da ne robujem stereotipima, koji god amandman bude u funkciji oko unapređenja sadržaja ovog zakona mi ćemo ga prihvatiti. Stvarno je bilo potrebe da se neke stvari objasne i radi vas, a i zbog studenata i cele akademske javnosti. Ovo je samo jedan korak u pravcu unapređenja stanja u visokom obrazovanju, veliki nas zadatak čeka, a mi moramo da napravimo drugi korak.

Poštovane kolege, bio sam vrlo pažljiv, slušao celo pre podne i pisao. Red je da odgovorim na pitanja. Da li vi to prihvatate ili ne, to je druga stvar, ali imam isto prava da kažem ono što mislim o zakonu, kao predlagač. Nadam se da ćete i vi prihvatiti makar deo onog što sam rekao. Hvala vam. (Aplauz)

Poštovane kolege narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, poštovani kolega Novakoviću, Ministarstvo prosvete je pred vas dostavilo zakon o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Osnovna namera predlagača, u ovom slučaju Ministarstva prosvete, jeste da predloženim izmenama unapredi sistem visokog obrazovanja u Republici Srbiji i da reši pitanja koja su se u praksi pokazala otvorenim u okviru sprovođenja postojećeg Zakona o visokom obrazovanju.
Da podsetim, Zakon o visokom obrazovanju donet je 2005. godine i mi smo već izvršili jednu izmenu oktobra 2008. godine, svega nekoliko članova. Vreme je pokazalo u protekle dve godine da postoji potreba da Zakon o visokom obrazovanju bude izmenjen u još nekim delovima, jer se u praksi pokazalo da neka rešenja, jednostavno, ne trpe praksu koja postoji, da su neki uslovi koji su postavljeni u ovom trenutku za nas visoki i da postoje određene pravne nepreciznosti i praznine koje smo mi pokušali da rešimo izmenama i dopunama ovog zakona.
Moram podsetiti da je po našem mišljenju Zakon iz 2005. godine pokazao niz kvaliteta, prednosti koje su i potvrđene prošle godine u Luvenu na Konferenciji o visokom obrazovanju od strane ministara, kolega iz prostora visokog obrazovanja i da smo tada kao zemlja u odnosu na postavljene upitnike i ispunjene zahteve dobili ocenu 3,8, čime je priznato da je, za tri i po godine sprovođenja Zakona o visokom obrazovanju, naše visoko obrazovanje dobilo vrlo dobru ocenu. Mi time nismo zadovoljni, a i pokazuje se u praksi da postoji potreba da se određena rešenja dorade. Naime, smatramo da se ovim predloženim rešenjima apsolutno izlazi u susret zahtevima da se poveća broj studenata u visokom obrazovanju, da se omogući njihova veća prohodnost, mobilnost i da rešimo neka pitanja koja su bila otvorena u procesu akreditacije.
Kad bih želeo da odgovorim na pitanje šta smo to menjali, odgovor bi bio sledeći, to moram na početku da kažem – mi smo u Ministarstvu prosvete, poštovane kolege narodni poslanici, formirali jednu radnu grupu pre nekoliko meseci, sastavljenu od predstavnika državnih i privatnih univerziteta, predstavnika visokih škola strukovnih studija, studenata, po pozivu su dolazili i predstavnici drugih institucija koje imaju uticaj i značaj na visoko obrazovanje, održano je više sastanaka sa višečasovnim radom i činjenica je da je radna grupa za visoko obrazovanje uradila jedan jako kvalitetan posao.
Međutim, činjenica je i da je radna grupa u odnosu na postavljene zadatke koje smo mi otvorili prilikom formiranja radne grupe obuhvatila daleko veći broj pitanja, pa ste tako vi, poštovane kolege narodni poslanici, mogli u javnosti protekla dva meseca čuti više pitanja iz oblasti visokog obrazovanja koja jesu deo visokog obrazovanja, ali nisu deo ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Jer, mnogo se govorilo o nadležnostima Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, o odnosima Nacionalnog saveta i Ministarstva prosvete, o odnosima Nacionalnog saveta i Komisije za akreditaciju, kao njegovog radnog tela, o uslovima za osnivanje visokoškolskih ustanova, o pravu visokoškolskih ustanova da obrazuju pojedine kadrove i brojna druga pitanja koja su bila otvorena u javnosti.
Zanimljivo je da nisu neka veoma važna pitanja koja se nalaze u ovom zakonu uopšte diskutovana u javnosti, što je za nas dobar indikator da oko tih pitanja postoji apsolutna saglasnost i da treba da budu sadržaj ovog zakona. Naime, i u razgovorima sa rektorima svih univerziteta na KONUSU, na kojima sam kao ministar imao zadovoljstvo da prisustvujem, obavestio sam rektore, a to činim danas ovde pred vama i pred celom akademskom zajednicom, naš stav je bio, u Ministarstvu prosvete, da izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju obuhvate samo ona pitanja koja ćemo ovim predlogom zakona rešiti, a da ne otvaramo neka druga.
I umesto da poboljšamo sistem, da otvorimo pitanja koja će taj sistem dovesti u pitanje, jer smatramo da ako smo predložili određena rešenja za koja smo predvideli rok još dve godine da bi bilo logično da u roku od sledeće dve godine uradimo još nekoliko stvari koje su jako značajne za visoko obrazovanje.
Da donesemo strategiju obrazovanja Republike Srbije čiji će deo biti strategija u oblasti visokog obrazovanja, donesemo nacionalni okvir kvalifikacija, izvršimo evaluaciju primene odredbi ovog zakona u praksi, vidimo zašto nam je prolaznost na pojedinim univerzitetima nezadovoljavajuća, damo suštinski odgovor na pitanje – da li je reč o akademskim programima, da li je reč o udžbenicima koji nisu menjani, da li je reč o nastavi koja se izvodi, načinu izvođenja nastave od strane profesora ili, eventualno, studenti još uvek nisu u dovoljnoj meri razumeli svoju ulogu u procesu visokog obrazovanja, svoju odlučujuću ulogu. Dakle, nisu razumeli da treba da budu prisutni i na predavanjima i tokom vežbi, da učestvuju u izradi seminarskih radova, jednom rečju, da učestvuju do kraja u procesu izvođenja nastave u visokom obrazovanju, da se taj rad vrednuje i da sam završni čin, polaganje ispita, jeste nešto što treba da bude, da kažem, završetak jednog uspešnog posla između studenta i nastavnika tokom školske godine.
Prema tome, ono što je važno, što želim da naglasim na početku, mi nismo dirali strukturu Programa. Ostaje struktura Programa kao što je i bila, jedino što nismo želeli da ovaj sistem sa ovom strukturom Programa sada remetimo nego da on ima svoj ciklus završetka, pa da onda ocenimo i u odnosu na tu ocenu koju budemo izvukli da povučemo dalji potez.
Možda ćemo kroz dve godine promeniti sistem finansiranja u visokom obrazovanju i to je jedno od pitanja koje je otvoreno, da kažem, u ovoj raspravi, direktno i indirektno, ali sve su to teme o kojima treba razgovarati.
Ono što smo mi, poštovane kolege, predvideli izmenama i dopunama ovog zakona jesu sledeće izmene: predvideli smo mogućnost povećanja broja članova Nacionalnog prosvetnog saveta sa 16 na 21, predvideli smo 12 umesto 10 na predlog KONUSA, povećan je broj članova koje Vlada predlaže sa četiri na sedam, i u odnosu na broj članova, koji je 21, predlog da država predlaže sedam kandidata, tj. da to bude jedna trećina od predviđenog broja jeste nešto što po našem mišljenju ni u kom slučaju ne dovodi ni na koji način u pitanje samostalnost visokoškolskih ustanova, a pogotovo Nacionalnog saveta da samostalno, kompetentno i kvalitetno donosi odgovarajuće odluke. Predvideli smo mogućnost i da predstavnici studenata, Konferencije studentskih parlamenata, koje oni izaberu, učestvuju u radu Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i u tom procesu razmatraju pitanja koja su za njih značajna i to je nešto što mislimo da je jako dobro.
Predvideli smo, što se tiče studenata nekoliko stvari, koje ja smatram suštinskim i to je zanimljivo kao jedno od pitanja koje uopšte nije razmatrano u javnosti, koje mi smatramo izuzetno važnim pogotovo u odnosu na činjenicu da se svi studenti sada spremaju za polaganje ispita i za početak nove školske godine 1, odnosno 10. oktobra ove školske godine.
Ono što je važno za studente što svi studenti univerziteta u Srbiji treba da znaju – Predlogom zakona je predviđeno zadržavanje 48 bodova kao uslova za upis naredne godine, i to, i za ovu i za sledeću školsku godinu. Poštovane kolege narodni poslanici, to je glavni deo izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju. Predvideli smo da studenti i ove i sledeće školske godine mogu upisati narednu školsku godinu sa 48 bodova, jer je postojećim zakonom bio predviđen uslov od 54 boda, a sledeće 60. Taj uslov od 60 bodova ostavili smo za treću godinu.
Šta je još važno za studente – povećan je broj ispitnih rokova na šest, ali se školska godina završiti do 10. oktobra tekuće godine, odnosno svi ispiti se moraju završiti do tada i steći se uslov ili se ne steći uslov za upis godine. Takođe, ono što je važno, studenti koji će biti finansirani od države, kvota koju odredi država plus 20% koje odredi nastavno veće visokoškolske ustanove, tih 120% će biti poređani po kvalitetu, po broju bodova i po proseku ocena. Neće važiti kao do sada princip – jednom budžetski student uvek budžetski student, nego će svi biti vrednovani po kvalitetu. Na taj način ćemo podstaći konkurenciju i zainteresovanost studenata da sa većim brojem bodova, odnosno da sa boljim prosekom ocena, iako možda prethodne godine nisu bili na budžetu, da naredne godine budu i to smatramo da su za studente i te kako važne i pozitivne stvari.
Zadržavamo postojeće rešenje da oni studenti koji su iz prethodnih godina nasledili odgovarajući broj bodova, dakle, nisu u toku školske godine položili sve ispite i time je određen broj bodova, da produžavamo u petoj godini njihovo finansiranje za godinu od dana, odnosno šest meseci u zavisnosti od godine kada su upisali fakultet. Tako da, ovim predloženim rešenjem, mislim da država pokazuje da čini maksimalno da u postojećoj ekonomskoj situaciji izađe u susret zahtevima studenata da im pomogne da ovaj proces, da kažem, implementacije Zakona o visokom obrazovanju na najbolji mogući način prevladaju.
Šta je još važno? Delove koji se odnose na postupak akreditacije visokoškolskih ustanova smo po našem mišljenju sada pojednostavili, precizirali i sada smo utvrdili i rokove. Sada se tačno zna u postupku akreditacije šta ko radi i time smo po nama poboljšali odredbe zakona, jer se dešavalo da je tokom protekle tri-četiri godine od donošenja postojećeg zakona u procesu akreditacije bilo dosta praznih hodova. Postojali su zahtevi za osnivanje visokoškolskih ustanova, koje nisu bile predmet razmatranja jer nije bila utvrđena obaveza komisije u postupku akreditacije, obaveza je postojala, ali ne i precizne radnje i rokovi koji su dovodili do nekih praktičnih situacija da neki zahtevi stoje jako dugo vremena i da nisu bili predmet razmatranja.
U ovom slučaju mi utvrđujemo vrlo preciznu proceduru. Ministarstvo prosvete prima svu potrebnu dokumentaciju u skladu sa odredbama ovog zakona. Ono ne proverava sadržinu tih dokumenata, samo proverava da li su ispunjeni svi zahtevi koje zakon predviđa, odgovarajuća dokumentacija vezano za studijske programe, za bankarsku garanciju, za obavezu da će određen broj nastavnika biti u stalnom radnom odnosu, kada utvrdi da je dokumentacija u redu to šalje Komisiji za akreditaciju. Ukoliko, pak, utvrdi da dokumentacija nije u redu predlagaču se traži dodatni rok, ukoliko on u dodatnom roku tu ispuni zahteve, materijal se prosleđuje Komisiji za akreditaciju na ocenu. Ukoliko, pak, ne odgovori na dodatne zahteve Ministarstvo smatra da je odustao od zahteva za osnivanje visokoškolske ustanove.
Tu dokumentaciju pregleda Komisija za akreditaciju. Dakle, oni autonomno o tome odlučuju i donose odluku da li se dodeljuje ili ne dodeljuje potvrda o toj početnoj akreditaciji, uverenje o početnoj akreditaciji.
Na osnovu tog uverenja mi izdajemo, kao Ministarstvo, dozvolu za rad i u roku od godinu dana od početka primene tog programa visokoškolska ustanova je u obavezi da zatraži od Komisije da bude predmet akreditacije. Naravno, onda će Komisija za akreditaciju u svom postupku utvrditi da li je ono što je prethodno utvrdila da je sastavni deo tog uverenja o početnoj akreditaciji i u praksi, tako da bi obezbedili da postoji saglasnost između onoga što bude u dokumentima i onog što se bude dešavalo u praksi. To je postojalo i ranije, nije ništa novo, naravno, na odluku Komisije stranka je imala pravo žalbe Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje, sada smo predvideli mogućnost, jer je to bila jedna od zamerki koja nam je bila upućena u prethodnom periodu, da stranka nema mogućnost žalbe, sudske zaštite u upravnom postupku. Sada smo tu sudsku zaštitu predvideli.
Ne dovodi se u pitanje stav Komisije ili Nacionalnog prosvetnog saveta u pogledu njihove ocene u vezi sadržaja zahteva, nego, samo, da li je poštovana cela procedura i to je nešto što je novo. Rekao sam da smo povećali broj članova Nacionalnog prosvetnog saveta, predvideli smo mogućnost finansiranja Konferencije univerziteta, Konferencije Akademije strukovnih studija i Studentskih konferencija, da će se ta sredstva obezbediti u budžetu Republike.
Predvideli smo mogućnost da se postupak pripreme i uslova za odbranu doktorske disertacije uređuje aktom visokoškolske ustanove, ali da ovo ministarstvo prosvete i Ministarstvo za naučnoistraživačku delatnost treba da daju svoje mišljenje, jer na taj način, da budem iskren, želimo da izbegnemo ono što se dešavalo u nekim godinama pre, da se na pojedinim visokoškolskim ustanovama pojavi veliki broj doktorskih disertacija u kratkom vremenskom roku i da se onda postavlja pitanje naučne utemeljenosti tih doktorskih disertacija. Želimo da postoji precizna procedura koja će važiti za sve i, naravno, samo najbolji to mogu da ispune.
Moram reći da smo predvideli da, ukoliko u toku sprovođenja studentskog programa dođe do određenih izmena, da je visokoškolska ustanova u obavezi da o izmeni, odnosno dopuni programa obavesti Ministarstvo prosvete, da se ne bi desilo da dođe do radikalnih promena, odnosno da se stvori jedan novi program pod obrazloženjem da se samo menja postojeći, jer novi program podrazumeva, logično, novu akreditaciju. Mi smo predvideli, poštovane kolege, proveru kroz redovnu akreditaciju na svakih pet godina, a vanrednu na zahtev Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje Ministarstva ili visokoškolske ustanove.
Predvideli smo, takođe, da i država kao osnivač može da osnuje visokoškolsku ustanovu, odnosno pojasnili smo odredbe postojećeg zakona. Po našem mišljenju to smo uradili mnogo preciznije nego što je to sada. Broj profesora emeritusa (emeritus), što je zanimljivo, moram pomenuti, pošto se očigledno u javnosti stvorio jedan pogrešan utisak da se povećao broj profesora emeritusa, nije se povećao, može biti samo tri posto u sastavu visokoškolske institucije i nijedan više. Mi smo samo predvideli mogućnost da svi oni nastavnici koji su penzionisani u toj visokoškolskoj ustanovi, odnosno univerzitetu, mogu biti izabrani, naravno, u okviru tri posto, a ne da ih može biti više.
Predvideli smo za nastavnike rešenje da mogu biti angažovani od strane visokoškolske institucije tri godine umesto dve, kao što je bilo do sada. Kažem mogu, a ne moraju, jer ima fakulteta koji angažuju nastavnike i ima onih fakulteta koji to ne čine, nego sa 65 godina života oni završavaju svoju univerzitetsku karijeru.
Predvideli smo usklađivanje nivoa studija i određenih zvanja i predvideli smo određene rokove za one kolege koje su studiranje započeli na osnovu prethodnog zakona, sad smo im dali još jednu mogućnost da u godinama koje dolaze završe svoje magistarske studije, odnosno započete doktorske studije ili, jednostavno, ako se odluče da završe doktorske studije dali smo im određeni vremenski rok da to mogu da urade u određenom roku.
Moram vam reći, poštovane kolege, vezano za usaglašavanje zvanja i nivoa studija, da je u javnosti postojalo jedno pitanje – da li je to urađeno na najbolji mogući način. Upoznat sam da je i nekoliko amandmana došlo po tom pitanju. Mi smo otvoreni kao predlagači da to pitanje rešimo bukvalno na Odboru, do sednice Odbora kada se bude raspravljalo o zakonu o pojedinostima, jer želimo da najbolje rešenje bude sastavni deo ovog zakona. Isto se odnosi i na sve druge teme koje su vezane za ovaj zakon.
Ovo govorim zato što je ovaj zakon u javnosti pratila jedna veoma široka, ali, izvinite, u određenoj meri apsolutno netačna priča da favorizuje jedne, druge, treće, četvrte, pete. Vi koji ste poslanici Narodne skupštine Republike Srbije znate da je konačan sud o sudbini svakog zakona odluka Narodne skupštine Republike Srbije. Ko god misli da neko rešenje nije dobro i iznese argumente da treba izmeniti i napraviti bolje rešenje, apsolutno ćemo prihvatiti, tako da smo otvoreni za sve amandmane. Čujem da je već sada podneto, jedno, 70 amandmana, tako da ćemo mi biti u situaciji da na te amandmane odgovaramo narednih dana i, naravno, da to vama saopštimo.
Poštovane kolege narodni poslanici, to bi bilo za sada sve. Ukoliko, eventualno, postoji neko pitanje koje sam ostavio po strani, jednostavno, stojim na raspolaganju da ga dodatno obrazložim, jer čini mi se da smo mi uradili ono što smo i zamislili kada smo krenuli u ovaj postupak. Mi samo menjamo Zakon o viskom obrazovanju, ne donosimo nov. Nov ćemo doneti za godinu-dve dana, a ja kažem za dve godine kada se završi ovaj ciklus studija i kad damo jednu ocenu primenjivosti i kvaliteta ovog zakona i onda napraviti rešenja koja će visoko obrazovanje učiniti još boljim.
Zašto ovo kažem? Praktično, od Nove godine u Evropi se stvara evropski prostor visokog obrazovanja. On postoji godinama pre. Ranije je to nazivano ''Bolonja'', a sada je to deo stvaranja evropskog prostora visokog obrazovanja. Postoje standardi kvaliteta koje mi, po mom mišljenju, apsolutno ispunjavamo. Suština je da se povećava mobilnost studenata i nastavnika. Postoji horizontalna i vertikalna prohodnost. Struktura programa je ostala ista i mi na ovaj način, po nama, unapređujemo Zakon i izlazimo u susret zahtevima koje je postavila praksa.
Drago mi je, to moram da naglasim, što smo izašli maksimalno u susret zahtevima studenata, jer su studenti bili neko ko je učestvovao u radu ove radne grupe. Moram da kažem da to nije samo naše mišljenje. Svi ovi univerziteti na kojima je sprovođena javna rasprava, mi smo ih sproveli na velikom broju univerziteta, apsolutno su prihvatili odredbe vezano za način studiranja i vezano za studente. Ostale odredbe su prihvaćene u većini i suština se nalazi pred vama danas. Ja vas pozivam da nam pomognete da, ako postoji potreba, ove izmene i dopune zakona učinimo još boljim. Hvala. (Aplauz)

Kolega Markoviću, želeo bih da vam zahvalim na ovoj sugestiji vezanoj za socijalnu dimenziju. Mislio sam da sam dovoljno naglasio značaj socijalne dimenzije ovog zakona, ali vi ste me uverili da je nedovoljno, što znači da bi trebalo još više i to ću učiniti, jer ovaj zakon apsolutno ima jednu socijalnu dimenziju i ona se prepoznaje kada se pažljivije pogledaju odredbe ovog zakona, odnosno izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju.
Država je predvidela prava da svi oni studenti koji budu učili i koji budu položili sve ispite, i koji budu imali dobar prosek budu apsolutno oslobođeni plaćanja bilo koje dažbine vezano za studiranje. Sada smo prihvatili taj kriterijum da unutar 120% onih koji budu na teretu budžeta, odnosno države, da njihov red unutar te kvote bude određen po kvalitetu. Znači, ko bude učio, položio sve ispite, imao bolji prosek, on će biti unutar toga.
Druga stvar, pominjem još jedanput, mi smo prihvatili obavezu da finansiramo sve one studente koji nisu položili odgovarajući broj bodova u toku školske godine. Za one koji su počeli 2006-2007. godine, ako se prati ova struktura broja bodova, otprilike, to su oni studenti kojima je ostalo 65 bodova, predvideli smo mogućnost da njima država finansira i petu godinu. Za one studente od 2008-2009. godine, to je 36 bodova, za njih je predviđena mogućnost da im država plaća još 36 bodova.
Kolega Markoviću, pokušali smo da u ovaj zakon unesemo i jednu odredbu koja bi rešila pitanje visine cene školarine, a to je – od sada pa nadalje država će davati saglasnost na visinu cene školarine. Logično je da ćemo voditi računa i nećemo dozvoliti pojedinim državnim fakultetima da povećavaju cenu školarine obrazlažući to inflacijom ili nekim drugim razlozima. Ovo govorim iz razloga što se malo zna, ali, država apsolutno na vreme servisira sve obaveze vezane za zarade zaposlenih.
Ono što je naš problem, zbog stanja u ekonomiji, stanja budžeta, jeste što nismo redovni i ne isplaćujemo potpunu sumu, vezano za materijalne troškove fakulteta. To je nešto što postoji.
Moram vam reći, poštovane kolege narodni poslanici, da je to dug koji smo nasledili od 2002. ili 2003. godine, verovali ili ne, od 2002. ili 2003. godine, taj dug neizvršavanja obaveza vezano za materijalne troškove fakulteta, odnosno visokoškolskih ustanova. I, upravo da bismo tu socijalnu dimenziju zadržali, predvideli smo mogućnost da se daje saglasnost za visinu cena školarine i kod državnih fakulteta.
Imate još jednu dimenziju o kojoj je govorio kolega Marković, o kojoj treba ozbiljno svi da razmislimo. Imamo mlade ljude koji žele da studiraju i njihovo je pravo da studiraju gde hoće. Svake godine upozoravamo mlade ljude – studirajte ono što vam može sutra doneti brže, bolji posao. Svesno govorim – brže, bolji posao. Ali to je njihovo pravo koje oni koriste kada se opredele za jedan ili drugi fakultet, pri čemu, sami odlučuju da li će upisati fakultet koji sutra može biti, da kažem, deficitarna struka ili neki fakultet gde već godinama unazad postoji višak kadrova.
Ono što će biti po našem mišljenju logična stvar za vreme koje dolazi, a računam da će to biti narednih nekoliko godina, jeste kada za dve godine budemo vršili ocenu ovog zakona o visokom obrazovanju i njegovih efekata, da donesemo strategiju koja će biti u funkciji razvoja Republike Srbije i onda ćemo reći – za ove profile, za ove fakultete država plaća bukvalno sve, uključujući možda i neku dodatnu stipendiju ili već šta. A za ove druge, niko im neće braniti da rade, svi moraju da budu svesni da izbor tog profila nosi mogućnost da se ne može naći posao u željenom roku.
Čini mi se da je socijalna dimenzija u ovom zakonu stvarno prisutna. Postoji jedna stvar koju sam kao ministar više puta saopštio, ali se očigledno nedovoljno sagledava – ogroman broj studenata u Republici Srbiji je na različit način obuhvaćen, da kažem, državnom brigom tj. država izdvaja sredstva za njihovo studiranje, njihov smeštaj, njihovu ishranu, njihovo stipendiranje. Imamo i Fond za mlade talente u okviru Ministarstva prosvete i sporta, a imamo i Fond za talente u okviru našeg ministarstva, dajemo kredite, stipendije. Lokalne samouprave pomažu. Mnogo se toga učinilo.
Sada je potrebno, sem bolje ekonomske situacije, da poradimo na kvalitetu, da stvarno vidimo da li nam je sistem kvaliteta u svakoj visokoškolskoj ustanovi odgovarajući. Da bi poradili na sistemu kvaliteta, moramo da znamo zašto nam je rezultat prohodnosti onakav kakav jeste i da budemo iskreni jedni prema drugima, pogotovo prema ovoj deci, da im stvorimo sistem koji će biti funkcionalan.
Pominjete Lomonosova. Mogu vam reći da kolega Fursenko kada sedi pored mene ili ja pored njega, pošto Rusija i Srbija sede jedna pored druge na međunarodnim konferencijama o visokom obrazovanju, i te kako pričao o visokom obrazovanju i o evropskom prostoru visokog obrazovanja i, verujte mi na reč, nikada nisam čuo da govori reči protiv stvaranja evropskog prostora visokog obrazovanja. Kažem vam, Rusija i Srbija sede jedna pored druge na međunarodnim konferencijama o visokom obrazovanju i kolega Fursenko je neko ko promoviše sistem evropskog prostora visokog obrazovanja, zato što 47 zemalja u Evropi učestvuje u tom procesu. U sledećoj deceniji taj prostor će biti uspostavljen.
Ako ne bismo bili deo toga, napravili bismo granicu toj deci, stavili bismo prepreku koja ne treba da postoji.
Treba da poradimo na kvalitetu, da naš sistem bude apsolutno kompatibilan sa drugima, da i deca koja završe naše državne fakultete, da stvaramo uslove da ostanu u Srbiji, ali ako žele da nastave studije, master ili doktorske studije, da to sa punim pravom i sa dozom znanja i kvaliteta mogu učiniti na drugoj visokoškolskoj ustanovi bilo gde u Evropi. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Iliću, na ovim informacijama. Samo da vam kažem, zvanično broj studenata iz Srbije u Republici Sloveniji je 129 na svim univerzitetima i fakultetima. To mi je u petak rekao kolega za visoko obrazovanje i nauku, gospodin Golobič. Dakle, zvanično 129 iz Srbije u Sloveniji.

Hvala. Želeo bih da kažem nekoliko reči ili da pokušam da odgovorim na neka pitanja koja su se čula do sada u raspravi, a naravno, stojim i na raspolaganju za odgovore za ona pitanja koja se budu čula u daljem toku rasprave. Moram reći da je bila jedna vrsta kritike ovde izrečena, danas popodne, da smo malo, da kažem, požurili brzo i dali ovaj predlog zakona u skupštinsku raspravu.
Pokušao sam na početku da objasnim zašto smo išli sa izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i drago mi je što je prof. Šami primetio koji je obim tih promena. Ovo jesu izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju iz 2005. godine i izmene i dopune na tragu onih problema koji postoje i načina kako ih rešiti. Postoji jedan veoma važan razlog zašto smo mi, tako da kažem, malo ubrzali naš rad na ovom zakonu, a to je naša želja da u junskom ispitnom roku zakon bude ovde u Skupštini od strane vas poslanika razmatran i bude usvojen, da bi studenti znali šta ih čeka, da ne dođemo u tu situaciju da Narodna skupština raspravlja o ovom zakonu kasnije, tokom jula ili u avgustu ili u septembru. Onda bismo bili kritikovani da, eto, kao, menjamo zakon posle ispitnog roka.
Inače, ovo pominjem vrlo svesno, zato što nam se desilo pre dve godine kada smo menjali Zakon o visokom obrazovanju, poštovane kolege, ne znam da li se sećate, mi smo tada menjali zakon da bismo objektivno smanjili broj bodova i stvorili deci uslov da se upišu. Mi smo kritikovani i bilo je okupljanje studenata ispred Narodne skupštine Republike Srbije u onoj zgradi, dole, u donjem domu, ako mogu tako nazvati onu staru zgradu. Onda je bilo rečeno, menjate nam zakon usred roka, a, odnosno da nismo promenili ne bi se mogla deca upisati, odnosno studenti koji su bili tada. To je jedan od bitnih razloga što smo sada uradili. Nije ovo nepoznato što smo mi postavili kao pre jedno razmatranje i predlog ovog zakona. O ovom se priča već dve-tri godine, jer ima dosta otvorenih pitanja i pokušali smo da nađemo neke odgovore.
Mislim da smo uslišili, tako da kažem, zahteve ogromnog dela akademske zajednice u Srbiji, a ne kažem svi, već ogromnog dela. Ne znam, poštovane kolege, da li ste primetili, nismo ulazili u strukturu programa, nismo pominjali, primera radi, neke predloge radne grupe, kao što su kratki programi, izmene strukture, master-studija, visokih škola strukovnih studija, Nacionalni prosvetni savet, povećanje broja članova komisije za akreditaciju, vanredni studenti. Ima tu puno pitanja koja su otvorena.
Mi se nalazimo u jednoj situaciji da bi neka pitanja, da budem iskren, potpuno otvorila pitanja koja smo mi već uslovno rešili. Zašto? Zato što su neki standardi već napravljeni. Zato što su neki postupci već u toku. Zato što određena tela rade. Ovo govorim, ne znam da li znate, postupak akreditacije fakulteta traje već nekoliko godina i već je akreditovano preko 2000 programa. I pitanje, primera radi, uvođenja vanrednih studenata, kako bi to regulisali unutar standarda koja već postoje vezano za broj studenata. Da li bi to značilo opterećenje profesora? Na koji način bi to pitanje rešili administrativno, neka pitanja otvorili ponovo, a taman smo na dobrom putu da konačno utvrdimo ko nam u visokom obrazovanju predaje i koliko su ti nastavnici kompetentni. Ovo govorim zato što sada u postupku akreditacije moramo da imamo 70% nastavnika u stalnom radnom odnosu u svakoj visokoškolskoj ustanovi i to su ljudi sa različitim zvanjima.
Sada na osnovu preporuka Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, poštovane kolege poslanici, vi tačno znate u odnosu na određeno zvanje kakva je naučna kompetentnost svakog nastavnika, počev od docenta od vanrednog profesora do redovnog, šta je objavio, da li je i u kom časopisu, koliko monografija i udžbenika objavio. Tako da bi neka pitanja otvorila i druga pitanja. Došli smo do stanovišta da je bolje u ovom trenutku rešiti pitanja koja su otvorena pitanja, a onda ući u proces koji bi trebalo da traje još dve godine. Ako smo prihvatili stav da studenti još dve godine imaju 48 bodova kao uslov upisa, ali napominjem 48 bodova u toku školske godine, da se ne bi pogrešno shvatilo ono zbrajanje bodova. Ovde je poenta na permanentnom učenju 48 bodova u toku godine, onda smo prihvatili da sistem još dve godine resetujemo i da budemo iskreni i da ocenimo i vidimo šta ne valja.
Zašto ovo govorim? Zakon iz 2005. godine je dobar zakon, ali pati od određenih nedostataka, mi pokušavamo te nedostatke da rešimo izmenama i dopunama. Ne kažem da je idealno. Ovo govorim u odnosu na sve fakultete i sve univerzitete. Zakon je proklamovao ravnopravnost svih visokoškolskih institucija, i privatnih i državnih. Podsećam na to, kao što je po Ustavu, ravnopravnost oblika svojine, Nacionalni savet za visoko obrazovanje kroz standarde i Komisije za akreditaciju kroz konkretne uslove su sve ili većinu akreditovali i kako su ih većinu akreditovali, svi su morali da ispune određene uslove, a onaj ko nije ispunio uslove nije dobio pozitivno mišljenje u prethodnom postupku ili je dobio negativno mišljenje.
Mi smo uveli sada početnu akreditaciju da bismo rešili onu rupu koja je postojala. Zašto? Zato što smo imali u prethodnom postupku stav komisije da se daje pozitivno mišljenje radi registracije kod privrednog suda. Verovali ili ne. Zakon ne poznaje, da kažem, takvo rešenje. Bilo je situacija da su pojedini ljudi, institucije, već ko je podnosio zahtev, podnosili zahtev za akreditaciju i to je stajalo neko vreme. Zašto? Zato što nije bio utvrđen rok u kome se komisija mora izjasniti. Upravo smo želeli da ovde utvrdimo jasnu proceduru i za državne i za privatne visokoškolske institucije vezano za postupak akreditacije.
Niko ne dovodi u pitanje autonomnost Komisije u utvrđivanju ovih stavova, ali je tačno da je imalo nekih praznih hodova. Onda se desilo da sam ja kao ministar nasledio devet pozitivnih mišljenja, pa je moj prethodni kolega potpisao tri dozvole za rad, ja sam potpisao još dve, a onda se postavilo pitanje od strane komisije – znate, ali on je pogrešno, osoba iks-ipsilon je već objavila da je akreditovan. Ne, on je dobio dozvolu za rad, a predmet akreditacije će biti onog trenutka kada Komisija za akreditaciju pođe da obavi. Zašto? Jer taj prethodni postupak se razlikuje od onog naknadnog.
U prethodnom postupku, to je ta privremena akreditacija, on treba da pokaže i bankarsku garanciju (da li u ovom predloženom predlogu ili, već) to će Skupština odlučiti, kao dokaz garancije da se štite i studenti koji se upišu na privatnu visokoškolsku ustanovu. Treba da pruži dokaze da će imati 70% profesora u stalnom radnom odnosu vezano za aktivnu nastavu. Treba da pruži i ostale dokaze da su ti programi, da kažem, da ima dokumentaciju. Komisija će proceniti vrednost te dokumentacije, ostale stvari vezane za postupak akreditacije.
Poštovane kolege, oni koji se bave visokim obrazovanjem znaju da u akreditaciji ima mnogo uslova i mnogo kriterijuma koje treba ispuniti, a tačno je posle akreditacije dešavalo nam se i ovo što se dešavalo vezano za doktorske disertacije. Zašto? Zato što je to bila potpuna neuređena oblast. Da li je Nacionalni savet imao ovlašćenja da uradi tu oblast ili nije, da li je Ministarstvo moglo da reaguje, o tome se može razgovarati. Ali, upravo smo sada i predložili rešenje da se Pravilnik o doktorskim studijama donosi u visokoškolskoj ustanovi, ali po pribavljenom mišljenju ministarstva nadležnog za prosvetu i naučnoistraživačku delatnost, da bi baš ujednačili, ako treba, da budem iskren, kriterijume, da ne bi bilo hiperprodukcije doktorskih disertacija.
Preko dve hiljade programa je akreditovano. Tačno se zna sada koliko ima profesora, odnosno nastavnika, u kojim zvanjima, kakva im je naučna kompetentnost, koliki je stepen njihovog opterećenja, da li neko može preći zelenu liniju i ući u crveno polje, da ima više formalnog opterećenja nego što može da uradi, znači, sve je to nešto što se radi. Pošteno je dati odgovore na neka pitanja, odnosno kada se završi ovaj ciklus reći šta smo uradili i šta treba uraditi da budemo bolji.
Mnogo je govoreno sa vaše strane, poštovane kolege, u stvari od strane svih prisutnih danas, o ''Bolonji'', o primeni, o studentima. Lično smatram da studenti, ako posmatraju izmene ovog zakona samo kao priliku sa većim brojem rokova, da lakše polože ispit, a da ne vode računa o kvalitetu, da je to Pirova pobeda. Ovde je suština da se stvori mogućnost da oni mogu da na kvalitetan način savladaju predmet i da pokažu znanje.
Poštovane kolege, mi u celom postupku akreditacije, odnosno rada visokoškolskih ustanova, imamo situaciju normativnu i stvarnu, da sami fakulteti potpuno, autonomno, i nastavnici odlučuju o onome što je bit njihovog posla i niko ih ne primorava sa strane, a pogotovo iz Evrope, da radi nešto što oni neće. Samostalno odlučuju koji program akredituju, samostalno pišu udžbenike, samostalno izvode nastavu, samostalno koncipiraju pitanja za kolokvijum ili druge načine provere znanja, samostalno izvode završni ispit, samostalno daju ocene. Ali, imate nekih profesora koji ne žele da se menjaju ili ne mogu. Moramo naći odgovor da li jedno ili drugo. Ali, život nas menja. Ovo danas već nije ono što je bilo juče, prekjuče, a kamoli pre 15 ili 20 godina.
Sada neki od kolega kažu – sistem je bio bolji. Da, ali i ja mislim da je bio bolji nekad, ali ima onih koji su smatrali da sistem ništa ne valja, pa su ga promenili. Sada ispada da nije baš bilo toliko loše kao što se ranije o njemu pričalo. Međutim, sistem generalno u svetu ide u nekom drugom pravcu i mi moramo da se objektivno prilagođavamo tome da ne bi naša deca formalno zaostajala za ostalima. Znanje se mora pokazati. Rekao sam i studentima, pošto sam često bio njihov gost, da ima među studentima onih koji misle da ''Bolonja'' znači upisati se na fakultet i dobiti diplomu. Nije, mora da se uči.
U pravu su one kolege koje su danas pomenule da ovaj novi način savladavanja programa podrazumeva permanentno učenje studenata, od prvog do zadnjeg dana semestra ili izvođenja nastave, da treba da budu aktivni, da učestvuju u celom postupku i da je prošlo ono vreme kada je nekoliko stotina studenata bilo u amfiteatru, i uopšte, na predavanja dođe ko hoće, profesor i ne poznaje studente sa kojima radi, u jednom danu koliko izađe ili ne izađe, ne poznaje studente ili poznaje, to je vrlo relativno. Sada je objektivno zbog kriterijuma koji već postoje potpuno drugačiji način izvođenja nastave i provere kvaliteta. Ovde se, jednostavno, mora ići u susret i našoj situaciji i potrebama Srbije.
Neko je pomenuo, čini mi se, da imamo državni interes da se poveća broj visokoobrazovanih ljudi. Ali, poštovane kolege narodni poslanici, mi u ovom trenutku prema popisu od pre osam godina, 2002. godine, imamo 6,8% ljudi sa visokim obrazovanjem. U zemljama Evrope to je 20% i više. Postavlja se jedno logično pitanje – kako povećati broj visokoobrazovanih? Ili ćemo sve koji završe srednju školu upisati na fakultete, ali onda više ne postoje standardi koje mi sada primenjujemo ili će svi oni koji se upišu na fakultet završiti fakultet, ali onda o kvalitetu nema reči ili ćemo, država plus privatnici, otvarati neke nove fakultete, računam i jedno i drugo, zato smo i predvideli mogućnost da država osniva visokoškolske ustanove, da ne bude jednom utvrđen broj državnih fakulteta i konačan broj.
Naravno, imamo i doživotno učenje, što mislimo da rešimo Zakonom o obrazovanju odraslih i računam da će to biti na jesen predmet razmatranja Narodne skupštine Republike Srbije. Tu je stvar prosta. Ako nećemo tako, onda se postavlja pitanje – a, kako ćemo to? Neke druge zemlje u okruženju već nas polako prevazilaze sa brojem ljudi sa visokim obrazovanjem. Čekajte, šta to oni imaju, a mi nemamo i obrnuto, zašto mi ne možemo iskoristiti potencijale koje posedujemo i pozitivna iskustva drugih? Niko nas ne sprečava. Zato ne treba bežati od toga da nam je i to strateški cilj, ali ne po cenu kvaliteta.
Danas sam nekoliko puta – kvalitet, kvalitet, kvalitet! To mora da nam bude ideja vodilja u visokom obrazovanju jer se nekako beži od toga. Neko je od kolega pomenuo rezultate istraživanja. Znate, imate različite fakultete, i državne i privatne, gde je procenat onih koji završavaju u toku školske godine u iznosu 80-90% i te kako visok, ali imate i onih fakulteta gde je jako mali procenat studenata koji postižu dovoljan broj bodova ili polažu odgovarajući broj ispita. Onda se mora postaviti pitanje – a, zašto je to tako?
Na kraju, još jedno pitanje ili bar za večeras još jedan komentar. Mislim da stvarno nema razloga za bojazan da će država povećavanjem broja svojih članova u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje sa četiri na sedam dovesti u pitanje integritet visokog obrazovanja ili izvršiti neki pritisak ili izvršiti neki odlučujući uticaj.
Pa, dvanaest predstavnika bira KONUS, dva su predstavnika iz visokih škola strukovnih studija. To je 14 predstavnika iz visokog obrazovanja, odnosno iz reda profesora. Sedam je takozvanih predstavnika države. Videćete, to će i onako biti profesori sa instituta ili fakulteta, svejedno.
Znači, neće ovde biti niko ko nije vezan za visoko obrazovanje. Neće biti i nema nikakve bojazni da se na bilo koji način može dovesti u pitanje autonomnost visokog obrazovanja da samostalno odlučuje o pitanjima. Izvinite, država ima i svoj interes da preko svojih predstavnika i te kako utiče na zbivanja u visokom obrazovanju i da zna šta se dešava u visokom obrazovanju. Ako hoćete, i da pravi zajedno sa drugima i da učestvuje u strategiji visokog obrazovanja.
Ima još nešto što nije pomenuto, a što bih želeo da istaknem – dve stvari. Mi smo u Predlogu ovog zakona, poštovane kolege, narodni poslanici povećali upravne nadležnosti Ministarstva. Verujte mi, sa delom koji se odnosi na kaznenu politiku, u smislu usaglašavanja delovanja ovog zakona s odredbama Zakona o prekršajima, visina novčanih kazni, vezano za kršenje odredaba ovog zakona, to će sa ovim nadležnostima koje su ovde predviđene, a koje, kako bi rekli "by the way " cela akademska zajednica podržava, jer se želi odlučnija odluka države, odnosno Ministarstva da bi se upravo rešila neka pitanja koja se postavljaju u visokom obrazovanju, mnoge će stvari biti jasnije. Pa, onda će stvarno raditi samo oni fakulteti koji imaju akreditaciju, pa će onda raditi samo ona odeljenja koja imaju akreditaciju, odnosno dozvolu za rad, pa će onda doktorsku disertaciju moći da izdaju samo oni fakulteti koji su to normativno uredili, a gde postoji saglasnost Ministarstva, pa ćemo rešiti brojno otvorena pitanja.
Ali, moramo biti spremni da damo odgovore i na ona pitanja koja već postoje, koje je praksa otvorila. Mislim da smo mi na dobrom tragu. Ne kažem da je ovaj predlog izmena i dopuna zakona završen. Zato sam i rekao da očekujem amandmane kolega narodnih poslanika, jer nešto što smo uočili prethodnog dana, čini mi se da je i kolega Žutić na početku rekao, vezano za ciljeve visokog obrazovanja, inače slažem se sa tim stavom koji je on izneo i koji ću prihvatiti kao amandman, da će biti prilike i druge amandmane u raspravi da usvojimo i da unapredimo zakon. Jer, prepoznali smo zajedno da neke stvari nisu onakve kako izgledaju na papiru, odnosno da je praksa malo drugačija.
A nama je interes i ovoj vladi i ovom ministarstvu da zakon bude što bolji i da naiđe na prihvatanje što većeg broja ljudi u visokom obrazovanju, ali da ne zaboravimo osnovno – podizanje kvaliteta i potrebu da deca uče, odnosno studenti poseduju adekvatna znanja koja sutra mogu da iskoriste kada završe fakultete da se zaposle, a država da stvori zapošljavanje, kakav je, već, zadatak države. Hvala vam.

 Hvala, pre svega, kolegi Živanoviću na ovom pitanju. Želim odmah da mu kažem da ova vlada Republike Srbije ni resorno ministarstvo neće gasiti seoske škole gašenja radi. Nažalost, demografska situacija u Srbiji je jako loša i imamo situaciju da mreža škola ne prati demografsku situaciju. Postoji veliki raskorak.
Jutros je Javni servis objavio podatak o broju stanovnika Srbije ove godine u odnosu na podatak od pre dve godine, da je Srbija manja za oko 35.000 ljudi, jedan manji grad. To govori da je demografska situacija jako loša, ali, nažalost, to je jedna tendencija koju moramo kao država da rešimo ako mislimo da trajemo i ako mislimo da imamo svoju budućnost.
Ovo govorim ne slučajno. Kada je reč o sudbini tih seoskih škola, dešava se ponekad da demografska situacija, tj. sam život utiče na direktan opstanak tih škola. Nažalost, imamo veliki broj odeljenja sa manjim brojem đaka. Imamo preko 4.800 odeljenja sa manje od 15 đaka. Primera radi, pomenuću samo Zlatiborski okrug, gde ima 53 odeljenja sa jednim do tri đaka. Priznaćete sami, pitanje osnovanosti obrazovnog procesa sa tako malim brojem đaka je vrlo diskutabilno.
Naravno, nećemo preduzeti bilo koju meru a da ne obavimo jedno istraživanje i da ne konsultujemo lokalnu samoupravu. Ne želimo da pravimo štetu veću nego što ona može biti. Nesporno je da želimo da imamo efikasniji, kvalitetniji i konkurentniji obrazovni sistem i moramo voditi računa o ekonomskim efektima, ali, pre svega, moramo voditi računa o đacima.
Moramo voditi računa o tome šta oni stiču kao znanje, šta stiču kao sposobnost, da li dobijaju znanje koje je potrebno za njihov uzrast, da li sutra mogu da nastave školovanje u obližnjem gradu ili u nekoj univerzitetskoj sredini. Ima i odeljenja koja su kombinovana, gde ima više dece iz različitih razreda i onda je pitanje izvođenja nastave veoma diskutabilno.
Moram reći da ni ja, kao ministar prosvete, nisam razumeo prilog koji sam gledao na televiziji o ukidanju jednog odeljenja, gde se nastavnik žalio da zbog toga neće dobiti produženje rada u prosveti, da mu je žao mladog Milana jer se više neće družiti i učiti, neće sticati znanja koja je on njemu davao, a onda ste imali drugu sliku, izjavu tog dečaka koji kaže – iako putujem nekoliko kilometara dalje, konačno imam društvo i konačno imam svoje prijatelje, drugare i sa njima mogu da razgovaram i sada se osećam na pravi način đakom.
Moram reći da smo ovo pitanje otvorili veoma široko. SANU je pre nekoliko nedelja imao značajan skup posvećen pitanju značaja seoskih škola, jer se pokazalo u mnogim aspektima da je pitanje postojanja tih škola sudbina tog prostora i, nažalost, deca iz tih škola imaju daleko manju prohodnost u odnosu na ostale, ali život ide svojim tokom i ekonomski i drugi razlozi usmeravaju građane u drugom pravcu.
Međutim, pogledaćemo dokumenta od pre nekoliko godina. Prethodne kolege ministri su tada razgovarali o mreži škola i o sudbini seoskih škola. Razgovaraćemo o tome i razgovaraćemo sa lokalnom samoupravom.
Moram pomenuti da i lokalne samouprave o tome brinu. Videćemo da li sve, ali kao pozitivan moram vam reći za primer opštine Gornji Milanovac. Oni su, verovali ili ne, angažovali jednu osobu, koja je naravno završila Prirodno-matematički fakultet, koja se bavi pitanjem demografije, i onda su se bavili istraživanjem. Opština Gornji Milanovac je, primera radi, jako razuđena i ima veliki broj odeljenja pored matičnih škola. Ta osoba je, naravno uz saglasnost rukovodstva opštine i gospodina Marušića, kao predsednika, napravila analizu stanja u tim isturenim odeljenjima.
Konstatovali su da će, primera radi, u tom isturenom odeljenju 2011/12. biti osmoro đaka, 2012/13. biće šestoro đaka, ali će 2014/15. biti 12 đaka. Sad, naravno, kad imate takvu sveobuhvatnu analizu, onda ste u situaciji da se uhvatite u koštac sa problemom i kažete – e, ovde ne treba zatvarati odeljenje zato što će biti đaka. U drugom slučaju ne treba zato što ima đaka za budućnost ili, ako se to bude radilo, da imamo neku alternativu, a alternativa je obezbeđen prevoz ili slično.
Da nešto moramo preduzeti, moramo, ali nećemo zatvarati školu zatvaranja radi, već samo ukoliko za to postoje apsolutno opravdani razlozi. Naravno, konsultovaćemo lokalne samouprave i moram vam reći da smo sa predstavnicima saveta nacionalnih manjina i kada smo usvajali prethodni Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja razgovarali o tome da sa njima otvorimo u potpunosti ovu temu zato što je ona objektivno od interesa za tu decu i za njihovu budućnost.
Ali, moramo voditi računa i o novcima, imamo ih malo. Vi znate, ja sam to više puta pominjao, mi imamo ogroman budžet, ali struktura tog budžeta je jako loša. Ne mislim ništa negativno vezano za strukturu, ali je takva kakva jeste. Kada 95% odlazi za lične dohotke, a 5% ostaje za sve ono ostalo, onda možete misliti u kakvoj smo mi situaciji i kako treba da se ekonomično ponašamo s tim novcem i da vodimo računa. Onda nam je važan svaki dinar.
Ali, verujte, i pre toga dinara, važna su nam deca. Jer, neće propasti ni Srbija ni prosvetni sistem ako i godinu dana neko odeljenje ostane ili slično, ali mora se stvarno videti opravdanost, prvo obrazovna, pa ekonomska, postojanja nekog odeljenja sa minimalnim brojem učenika, i da li to uopšte unapređuje obrazovni sistem. Ako ne unapređuje, onda stvarno treba imati hrabrosti i predložiti neko drugo rešenje i obezbediti, naravno, alternativu u vidu prevoza, ishrane i sl. i stvoriti deci mogućnost da se obrazuju na kvalitetan način, da imaju kvalitetno obrazovanje. Hvala vam.

Hvala. Poštovane kolege narodni poslanici, reći ću nešto što većini vas i javnosti Srbije može izgledati jeretičko, ali moram reći da sam ja, kao ministar, zadovoljan što je ovaj izveštaj danas na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije, što se o njemu razgovara uprkos svim ograničenjima koja postoje, što je pomenuo kolega gospodin Jovanović, vezano za stav revizora, ali mislim da je ovo i za mene, kao ministra, jedna prilika da kažem nekoliko reči o Ministarstvu prosvete i o činjenici da sam ja jedan od ministara protiv kojih je podneta prijava.
Za mene kao ministra je dragoceno ono što radi DRI i ne mogu da kažem drugo već da sam zadovoljan što postoji ovaj izveštaj. Zadovoljan sam zato što je reč o ministarstvu koje je jako veliko, koje, mislim, koristi najveći deo budžeta Republike Srbije, koje ima najveći broj korisnika, direktnih i indirektnih, i za nas je jako važan način na koji se troši novac. Zadovoljan sam zato što nam je DRI kroz svoj izveštaj ukazao na neke stvari koje po njima ne stoje, po nama su tačne, ali konačan sud o tome daće sudija za prekršaje i, naravno, mi ćemo poštovati odluku suda.
Zadovoljan sam i iz razloga što će moje kolege - pomoćnici, državni sekretari i ostali koji učestvuju u radu Ministarstva prosvete - morati da shvate značaj celog ovog posla koji nosi DRI, zato što svi mi zajedno radimo u Ministarstvu, a odgovornost je samo ministra, i zato se ministar pojavljuje kao neko protiv koga je podneta prijava. Ovde je, bar kada je reč o izveštaju državnog revizora za 2008. godinu, očigledno reč o načinu rada Ministarstva, jer smo pomenuti i prethodni kolega ministar i ja. Revizor smatra da nismo radili kako treba, a mi smatramo drugačije.
Moram da pomenem još nešto, što nisam bio u prilici do sada da saopštim ili, ako me je neko pitao, jednostavno, to nije ugledalo svetlo dana. Poštovane kolege narodni poslanici, želeo bih da saopštim vama i javnosti Srbije da je izveštaj državnog revizora, što se tiče Ministarstva prosvete, pozitivan. Jeste, kolega Krasiću, izveštaj je pozitivan, i to treba reći.
Oni su smatrali da postoje određeni delovi koje treba dalje razjasniti i na osnovu toga nam uputili odgovarajuću dokumentaciju, mi smo dali odgovor i oni su, naravno, podneli prijavu, a konačan stav daće sudija za prekršaje. Ali, ne mogu da ne pomenem da u izveštaju državnog revizora o završnom računu za 2008. godinu stoji da, kada je reč o Ministarstvu prosvete, finansijski izveštaji daju "istinit i objektivan prikaz u svim materijalno značajnim aspektima, u skladu sa propisima koji se primenjuju u Republici Srbiji''.
Znači, poštovane kolege narodni poslanici, nijedan dinar nije potrošen van finansijskog plana. Na kraju krajeva, naša je obaveza da radimo po budžetu, a ono za šta mi mislimo da smo u pravu, a DRI smatra da nismo, dokazaćemo na sudu.
Pre svega, mislim da je reč o različitom gledanju na neka dokumenta koja regulišu način rada Ministarstva prosvete u određenim sredstvima. U svakom slučaju, mi ćemo sudiji za prekršaje pružiti svu potrebnu dokumentaciju, pa i njih pokušati da uverimo da je i ovaj deo, na koji se odnosi izveštaj državnog revizora, urađen u skladu sa zakonom.
Ne mogu da ne budem zadovoljan ovim izveštajem. Sad, jeretički zvuči da hvalim državnog revizora, ali za nas je to dragoceno jer trošimo preko 1.300.000.000 evra budžeta Republike Srbije i jako nam je važno da se svaki dinar troši na pravi način. Jer, 95% budžeta Ministarstva prosvete odlazi na lične dohotke zaposlenih, a onih 5% što ostaje je, u odnosu na broj korisnika, toliko malo, da je i te kako važno da se sredstva koriste na pravi način i da efekat korišćenja tih sredstava bude što veći.
Moram da vam kažem da smo, bez obzira što sada sedimo na suprotnim stranama, razgovarali sa kolegama iz DRI, i razgovaraćemo, i da smo dobili poziv da ćemo biti predmet revizije od 1. maja do 1. novembra ove godine za 2009. godinu. Šta drugo da kažem, već da su dobrodošli, pa neka vide kako smo radili, a mi ćemo postupati u skladu sa zakonom i propisima koji regulišu rad i Ministarstva prosvete i drugih državnih organa. Hvala.

Rekao bih samo nekoliko rečenica povodom pitanja gospodina Milićevića. Pošto predsednik Vlade nije tu, uzeću pravo da kažem nešto u ime Vlade. Koleginica Diana i ja smo ovde.
Bilo bi nekorektno s naše strane da govorimo o tome šta je Vlada u tehničkom pogledu uradila da unapredi rad DRI kada je gospodin Sretenović tu. Sasvim je logično da on to kaže. Ali, ono što mislim da jeste doprinos Vlade i generalno poziciji državnog revizora i jednoj normalnoj atmosferi u demokratskom društvu kakvo jeste Srbija danas, čini mi se da je to što je Vlada Republike Srbije nekako najrealnije prihvatila izveštaj DRI.
To smo prihvatili kao nešto što postoji, kao nešto što je deo i javnih finansija Republike Srbije i deo posla koji i jeste i biće, i kao dragocenu pomoć Vlade (govorim sada i kao ministar) u poslu koji radimo. Mi nismo davali preterane ocene, nismo dali nikakve kvalifikacije, nismo unapred izricali presude.
Mi smo, kao vlada, rekli - u redu, izveštaj je tu. Spremni smo da i državnom revizoru saopštimo šta mislimo o tom izveštaju. Spremni smo, takođe, da i za one ministre koji su predmet prekršajnih prijava spremimo dokumentaciju, da oni upoznaju sudske organe. Spremni smo da prihvatimo odluku suda kao konačnu.
U svakom slučaju, mi smo se, kao vlada, ponašali potpuno normalno, da je ovo deo finansijskog života Vlade Republike Srbije i da on pokazuje da je Vlada u delu trošenja sredstava radila na najbolji mogući način, a da će ono što se stavlja kao primedba za nas biti dobar osnov da te stvari ispravimo u godinama koje dolaze, da Vlada predloži sutra ili prekosutra možda neki propis, jer čini mi se da je koleginica Suzana Grubješić pomenula da izveštaj ne sadrži taj deo.
U svakom slučaju, mi ćemo morati, bez obzira ko je nadležan, da li ova kuća, Skupština, da li revizor ima inicijativu ili Vlada smatra potrebnim, da donesemo odgovarajuće propise koji će unaprediti i rad ministarstava i rešiti neka sporna pitanja o kojima imamo različite stavove. Hvala vam.

Iskoristiću ovu priliku i postavljeno pitanje da bih pokazao kako to u praksi izgleda. Molim vas da vidite kako u praksi izgleda sadržaj, ne kažem prekršajne prijave, s tim ću biti upoznat, ali pošto znam o čemu se radi, kako to izgleda.
Primera radi - trošenje sredstava Ministarstva prosvete, odgovorno lice je ministar, tačno se zna pod kojim je brojem podveden taj račun, tačno se zna koji je datum (30.9.2008. godine itd.), tu je izveštaj da je plaćen dana tog i tog, iznos koji je plaćen, ko je dobavljač, gde je to urađeno i potpis.
Ova dokumentacija koja je kod mene govori ko je potpisnik tih računa. Ministra nema, ali je ministar odgovorno lice i ministar je zato dobio prekršajnu prijavu. Evo, imam ovde celu ovu dokumentaciju. Naravno, dostaviću ovo sudiji za prekršaje i poštovaću njegovu odluku kakva god da bude, ali vam zahvaljujem na ovom pitanju jer i javnost treba da zna kako to izgleda s ove druge strane…
(Zoran Krasić, s mesta: Samo 5% tvog budžeta.)
Šta, Zorane?

Tačno se zna ko je potpisnik i slično, ali, po našem mišljenju, postoji pravni osnov. Po našem mišljenju, ali će sudija ceniti da li je to tačno ili ne. To je odluka koja je doneta na osnovu člana 23. stav 2. Zakona o državnoj upravi. Sadržaj te odluke ćemo takođe predočiti sudu.
Sve je tu evidentirano, ali odgovorno lice za sve ovo je ministar i zato je ministar i dobio prekršajnu prijavu i zato će se ministar pojaviti pred prekršajnim sudijom i zato će ministar prihvatiti odluku kakva god bude. Hvala.

Poštovane kolege narodni poslanici, sinoć sam ostao dužan da dam odgovore na nekoliko pitanja koja su postavljena u raspravi. Jutros sam dobio odgovore na neka od njih, pa mislim da je i moja obaveza da vam ih saopštim.
Jedno pitanje je bilo vezano za pitanje Krnjeva kod Velike Plane. Informacija koju sam dobio od kolega iz Ministarstva životne sredine i Ministarstva odbrane je da je vojni objekat privremeno ustupljen ministarstvu za ekologiju. Tu su se nekada držale puške, sada je odlukom Vlade dozvoljeno da se u tom objektu drži otpad posebne vrste, a o svemu ovome će se raspravljati na Odboru za zaštitu životne sredine. Dodatne podatke vezane za Krnjevo i taj prostor i za otpad možete dobiti na Odboru i od kolege resornog ministra.
Što se tiče informacija vezanih za predškolsku ustanovu "Suncokreti" u Vladimircima, izveštaj republičkog prosvetnog inspektora je da je prethodna direktorka imala određene nepravilnosti u radu i da je postojeća izabrana sa pet od devet članova upravnog odbora.
Treća informacija je bila vezana, čini mi se, za Leskovac. Dobio sam informaciju od predsednika Skupštine grada Leskovca da će svi predlozi Saveta roditelja biti stavljeni na dnevni red Skupštine i biće izglasani. Hvala.