Hvala.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, poštovani ministre, poštovane koleginice i kolege, pre svega, hteo bih da kažem da će SPS podržati u danu za glasanje Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2020. godinu.

Podržaćemo ovaj zakon zato što smatramo da je reč o jednom dobrom zakonu na koji se na objektivan, pravi način reaguje na sve ono što se dešava širom sveta, a i u Srbiji, da je to jedna reakcija dobra Vlade na pandemiju Kovida-19 u svetu i na njegove efekte ovde kod nas u Srbiji.

Naime, ako posmatramo šta se sve u svetu dešavalo od januara meseca ove godine, pa do današnjeg dana, možemo bez nekog velikog razmišljanja reći da je osnovna karakteristika širenja Kovida i posledica koju je on ostavio svuda u svetu i u odnosu na one ocene koje su izrekli svetski zvaničnici od Svetske zdravstvene organizacije, pa do ostalih pojedinačno zemalja, da je osnovna karakteristika nepredvidljivost.

Znači, gotovo se sa sigurnošću može reći da sve one ocene koje su davane u februaru, martu, aprilu ili tokom kasnijih meseci nažalost se nisu pokazale tačnim i opravdanim. To ne važi samo za Svetsku zdravstvenu organizaciju, nego važi i za ostale zemlje.

Evo, na današnji dan, 10. novembar 2020. godine, u svetu je zaraženo Kovidom-19 51.345.000 ljudi. Nažalost, preminula je milion i 271 osoba. To govori o jednom nekontrolisanom širenju Kovida i nemogućnosti zemalja da na pravi način odgovore na sve ono što je pandemija prouzrokovala, a posledice su višestruke i nažalost negativne, i na globalnom planu i na lokalnom planu.

Kad se posmatra globalni plan, zaustavljanje kretanje robe, ljudi, prouzrokovala je i zastoj u ekonomskoj aktivnosti države i na međunarodnom planu i pojedinačno i brojne druge negativne mere. Brojne industrijske grane su jednostavno zaustavljene i imale su svoje negativne efekte, ne samo prekid proizvodnje, nego nažalost gubljenje radnog mesta, prekid poslovanja, nemogućnost države da isplati određene obaveze prema svojim građanima, odnosno pokazale su da mnogo države sveta nisu u situaciji da ispune sve one navode koji stoje u dokumentima, koji praktično uređuju život ljudi, Ustav i ostala pravna akta.

Moram reći da Republika Srbija… Postavlja se jedno logično pitanje, zašto mi drugi put u toku ove godine vršimo rebalans budžeta. Mislim da je Srbija našla pravu meru u odnosu na sve ono što nam se dešavalo od početka godine.

Iako smo mala zemlja u svetskim razmerama, čini mi se da smo vrlo pametnom politikom reagovali i u martu mesecu i u aprilu i celom ovom periodu do sada, a kada se pogleda struktura ovog rebalansa budžeta i ono što je govorio ministar ovde u svom izlaganju, ali i prethodnih dana, predstavljajući ovaj rebalans budžeta, očigledno da Republika Srbija ima plan i šta dalje u 2021. godini.

Ako bi hteli da podvučemo samo jednu crtu i da kažemo opšte brojke, možemo reći da je rebalansom budžeta predviđeno 1.291 milijarda dinara prihoda, 1.774 milijarde rashoda, da će deficit iznositi 483 miliona dinara ili 8,70%, umesto nekih ranije planiranih 0,7%.

Ovo kažem kako je bilo planirano, jer je Republika Srbija u međuvremenu preduzela brojne korake da spreči posledice Kovida-19.

Trebamo se setiti svega onoga što je prvi paket mera, koji je Vlada Republike Srbije preduzela u aprilu mesecu, tada primenjeno na nivou Republike Srbije. Moram to da pomenem jer je sve to deo budžeta i deo ove današnje naše priče, pet minimalnih zarada koje su isplaćene za preko milion zaposlenih u privatnom sektoru, pomeranje plaćanja poreza i doprinosa u periodu od četiri meseca, 200 miliona kredita kroz Fond za razvoj i jeftini krediti upravo za privatni sektor koji, naravno, svim ovim merama kojima je omogućeno da se preživi pandemija virusa Kovid-19.

Trebamo se, takođe, podsetiti da je za 10% povećana zarada svim zaposlenima u zdravstvu, jer je na taj način država odala priznanje onim ljudima koji su bili najviše angažovani u suzbijanju širenja Kovida-19 i u pomoći građanima Republike Srbije da sačuvaju zdravlje i pomoć, koja je izdvojena, od 4.000 dinara jednokratne pomoći za sve naše najstarije sugrađane. Naravno, i svi građani punoletni, koji su to želeli, dobili su i po 100 evra pomoći da se prevlada postojeće stanje. Sve je to objektivno uticalo i na ekonomiju zemlje.

Trebamo se setiti da je u prvom kvartalu ove godine rast BDP-a u Srbiji iznosio 5,1%. Tada se još uvek nisu posledice kovida mogle osetiti, ali takođe u drugom kvartalu, zbog svega onoga što se dešavalo od marta meseca, pa na dalje, usledio je pad BDP-a za 6,4%. Naravno, na svetskim razmerama kriza još uvek traje i to ima posledice i po nas.

Kada se pogleda ovaj rebalans budžeta, njegovi glavni ciljevi jesu briga za zdravlje ljudi, nastavak investicionog ciklusa i pomoć preduzećima i privredi da isplate zarade zaposlenima.

Ako glavnim ciljevima dodamo i ostale elemente koji podrazumevaju redovnu isplatu svih obaveza države prema nižim nivoima vlasti uz socijalna i druga davanja i realizaciju već ranije započetih infrastrukturnih i drugih projekata, onda se može razumeti da Srbija dobro radi, da preduzima mere u vreme pandemije.

Naravno, ne bi to bilo moguće da Vlada Republike Srbije nije u godinama pre veoma uspešno radila. Mi smo imali četiri godine suficit u budžetu Republike Srbije. Ove godine, zbog ovoga što se dešavalo, a to sam već spomenuo, nažalost, situacija je drugačija.

Ima još jedan element koji ipak govori o snazi naše ekonomije, a to je činjenica da je, prema podacima, 1,9 milijardi evra stranih investicija za devet meseci investirano u Republici Srbiji i podatak koji je, čini mi se, pomenuo ministar, da je nezaposlenost u drugom kvartalu iznosila 7,2%, sve to ipak govori da Vlada preduzima dobre mere i jednostavno da veoma uspešno reaguje na posledice Kovida-19.

Ono što mene lično raduje jeste što se u ovom rebalansu budžeta za 2020. godinu, dve oblasti života, ako mogu reći, predviđaju kao one oblasti u kojima će biti dodatno investiran novac, pre svega to je zdravstvo, a druga oblast je infrastruktura.

Kada govorimo o zdravstvu, čuli smo danas podatak da se prave dve Kovid bolnice – jedna u Kruševcu i druga ovde u Beogradu i da je za te namene izdvojeno devet milijardi dinara. Mislim da je to veoma važno, ne samo zbog činjenice da je virus prisutan, ne znamo koliko će trajati, ne znamo kad ćemo dobiti vakcinu, ne znamo koje će količine vakcina biti dostupne na svetskom tržištu, jer, poštovane koleginice i kolege, nije nepoznato da taj jedan mali broj država u svetu je u mogućnosti da proizvede vakcinu, ostali će morati da čekaju. Znam da je Vlada na vreme preduzela poteze da obezbedi sve one vakcine koje budu prošle svu stručnu proveru i koje budu verifikovane kao kvalitetne da ćemo dobiti, ali se postavlja pitanje koje količine i slično.

Sasvim je logično da pravimo dve nove Kovid bolnice, ali dobar potez ulaganja u zdravstvo jeste što se planira i rekonstrukcija velikog broja opštih bolnica i domova zdravlja po celoj Srbiji za nabavku medicinske opreme, za nabavku lekova.

Ne treba zaboraviti, nažalost ima ljudi koji boluju od drugih bolesti, ne treba zaboraviti da su i oni predmet zdravstvene zaštite naše države. Ne treba zaboraviti da i oni zaslužuju apsolutno isti nivo zdravstvene zaštite kao i drugi. Izgradnja jedne Kovid bolnice može osloboditi neke druge prostore, odnosno neke druge zdravstvene ustanove i delove tih ustanova za lečenje i za negu ovih ljudi i sutra kada Kovid prestane da bude opasnost ovde u Srbiji, onda Kovid bolnice mogu, da kažem, dobiti drugu namenu.

Ovo govorim iz razloga što je naša država i naše zdravstvo pokazalo veliku vitalnost u ovim mesecima borbe protiv Kovida i pokazalo jednu dobru organizaciju, vitalnost, kompetentnost i zaslužuje stvarno najviše ocene. Mislim da je dobro što država ulaže ovoliko sredstava u zdravstvo i kroz ove izmene i dopune Zakona o budžetu za 2020. godinu.

Druga stvar je infrastruktura. Mislim da je dobro što država izdvaja ovoliko novca za infrastrukturu, za poboljšanje putne, za poboljšanje železničke infrastrukture. Planiran je završetak, povećanje se odnosi i na drumski transport, na bezbednost saobraćaja, povećana su izdvajanja za JP „Putevi Srbije“, za „Koridore“, predviđen je projekat za rehabilitaciju puteva i drugih ne finansijskih preduzeća. Naravno povećan je ovde ishod.

Ovo pominjem, nekom može to izgledati suvoparno, ali vrednost onoga što Vlada radi izdvajanjem novca za realizaciju ovih infrastrukturnih projekata može se videti ako, naravno, obezbeđuje se lakši transport, ali on pomaže i razvoju trgovine i drugih privrednih delatnosti i ima svoj viši cilj. Takođe, izgradnja autoputa Obrenovac-Ljig i izdvajanje sredstava.

Poštovane koleginice i kolege, mislim da izmene i dopune Zakona o budžetu za 2020. godinu potvrđuju i od strane ovog ministarstva i od strane Vlade posvećenost realizaciji ciljeva koje je pomenuo i predsednik Vučić, ali koje pomenula i predsednica Vlade u svom ekspozeu ovde pre nekoliko dana. Ja ću izdvojiti samo ova prva dva, to je optimalna zaštita za stanovništvo od Kovid 19 i nastavak ekonomskog razvoja i ubrzanog privrednog razvoja zemlje.

Kada se pogleda struktura ovih izmena i dopuna Zakona o budžetu za 2020. godinu ove reči koje sam ja pomenuo, ali još više ono što je sadržano u dokumentu o kome danas raspravljamo, jer tu ima vrlo detaljno je navedeno za šta su izdvojena sredstva, onda se da razumeti da ovaj zakon, odnosno njegovo usvajanje apsolutno garantuje ispunjavanjem ovih postavljenih ciljeva.

Ako pogledamo, odnosno ne ako pogledamo, nego čuli smo ministra da je najavio da će budžet za 2021. godinu biti izdvojena velika novčana sredstva za kapitalne investicije, za podsticanje domaćeg razvoja i potrošnje i da je projekcija da imamo deficit od, da bude 3% i da bude ispod 60% učešća u javnom dugu. Onda to govori o jednom odgovornom ponašanju i Ministarstva finansija i planiranju Ministarstva finansija i Vlade Republike Srbije.

Ako tome dodamo sve one aktivnosti koje država radi na regionalnom i drugom planu, da se kroz „mini Šengen“ omogući veća prohodnost, da kretanje ljudi, robe, kapitala, onda je logično očekivati da će to pomoći i poboljšanju naše ekonomske situacije.

Naravno, ima tu sjaset drugih, da kažem, i projekata i mera koje se primenjuju, ali sve to zajedno govori da Vlada Republike Srbije zna šta radi u vreme pandemije, da na adekvatan način nalazi odgovore na izazove sa kojima se suočava, a izazovi nisu mali, nisu brojni. Uzmite bilo koju oblast koja se ne tiče samo pitanja novca, nego i pitanja organizacije, videćete da primenjujemo dobre mere.

Nedavno me je jedan kolega pitao, recimo, za mere vezano za oblast obrazovanja, a ja sam naveo sjaset zemalja po svetu koje primenjuju slične mere koje primenjujemo mi. Hoću da kažem, svaka zemlja se snalazi na svoj način uzimajući u obzir kapacitete, da kažem, i administrativne i edukativne i sve ostale i naravno sposobnost da reaguju u nekoj situaciji.

Mislim da je Srbija dobro ispunila te ciljeve, da je dobro položila ispit. Mislim da se sve to vidi i kroz ovaj Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetu i zato će naša poslanička grupa SPS u Danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovane koleginice i kolege, poštovana gospođo Brnabić i kandidati za članove Vlade Republike Srbije, slušajući vaš ekspoze, gospođo Brnabić, kao i ono što piše u ovom programu Vlade Republike Srbije koji smo dobili, sa kojim smo imali priliku da se upoznamo, mislim da je više nego jasno da je Srbija na dobrom putu.

Kada se pogledaju ove brojke i kada se čuje sve ono što ste vi danas nama rekli, a što javnost Srbije ima priliku da čuje, potpuno je jasno, i da se videti i gde je Srbija bila juče i šta je danas i šta će biti sutra.

Kao građanin Republike Srbije ne mogu, a da ne budem zadovoljan kada prolazeći Srbijom, inače našom lepom zemljom, vidim koliko je sve urađeno i šta je sve urađeno u proteklih nekoliko godina. Retko je zadovoljstvo, ne znam da li to ljudi razumeju u dovoljnoj meri, ali videti izgrađene saobraćajnice, realizovane infrastrukturne projekte, videti da smo povezani od severa do juga ili prema istoku sa ostalim zemljama, da imamo nove, moderno izgrađene saobraćajnice. To ipak nešto znači.

Mi smo mala i relativno siromašna zemlja. Pogledajte Bugarsku i Rumuniju, članice EU, od 2007. godine onaj ko je putovao tamo može se uveriti da zemlje koje su članice EU nemaju onakve saobraćajnice kao što ima naša Srbija. To govori nešto o nama, to govori nešto o ovoj Vladi, to govori nešto o ovoj koaliciji. Ne, nešto, to govori mnogo toga.

Znate, čovek ne može, a da ne bude zadovoljan kad pročita ove brojke o povećanju BDP-a u protekle četiri godine, od 2016. do 2020. godine, o smanjenju stope nezaposlenosti u Srbiji, o učešću javnog duga u BDP-u koji je smanjen sa 67,8% na ispod 50%, na 48,4%. To treba pročitati i to treba razumeti. To govori kakve su sve ozbiljne mere preduzete u godinama iza nas da bi bili danas na ovoj poziciji na kojoj smo i da možemo da razgovaramo sa drugima.

Meni je drago što smo imali priliku da čujemo sve ono što će Vlada raditi. Dobro je, predsednik Vučić je pomenuo šest osnovnih ciljeva. Dobro je što ste to pocrtali i o tome treba stalno govoriti, jer tih šest ciljeva koji su pomenuti kao osnovni ciljevi Vlade, što znači da ih ima još, ali ovo su noseći, zajedno sa strukturom Vlade koja je danas ovde pred nama, tehnički, ali i sa ljudima. To jeste garancija da ćemo postići dobre rezultate.

Usuđujem se reći da je ovo Vlada kontinuiteta, Vlada napretka, Vlada reformi i Vlada razvoja. Srbija postaje jedna razvijena, stabilna zemlja, i politički i ekonomski. Kad kažem stabilna politički, znate kako, sastav ovog parlamenta nije izabrala vladajuća koalicija, niti bilo ko od političkih stranaka u Srbiji, sastav ovog parlamenta izabrali su građani Republike Srbije i oni su ti kao jedini i konačni procenitelj vrednosti svakog od nas. Građani uvek treba da biraju one za koje smatraju da u najboljoj meri ispunjavaju njihove ciljeve ili njihova očekivanja.

U razgovorima na Fakultetu političkih nauka sa predstavnicima opozicije već posle dva sastanka bilo je jasno da je bojkot nekima sredstvo političke borbe. Onda se počelo razgovarati o tome, naravno sa strane, da u Srbiji ne postoji atmosfera, ne postoji dijalog, ne postoje uslovi iako su svi zakoni bili doneti pre 2008. godine. Nijedan nije menjan sem, koliko ja znam, Zakona o finansiranju političkih stranka i tu su smanjena sredstva političkim strankama. Ali, da kažem, glasovi odavde onda dobijaju podršku od strane pojedinaca vani. Srbija je uvek imala one koji o njoj ne misle dobre i onda je lako naći istomišljenike o tome.

Jačanje međunarodne pozicije Srbije je strašno važno. Evropske integracije, pregovori sa Prištinom su ciljevi koje apsolutno treba ispuniti. Pre toga, dozvolite mi, ipak po redosledu ciljeva svi su važni, ali ovaj prvi cilj koji je pomenut postavlja zaštitu prava građana jeste nešto što zaslužuje posebno da se apostrofira.

Vi ste videli, ceo svet je pogođen ovom pandemijom virusa Kovid-19 i niko nema rešenje za ovu pandemiju. Pre nekoliko meseci kad smo potvrđivali odluku o vanrednom stanju, ja sam tada citirao Jirgena Habermasa i njegovu tezu da odavno nismo imali toliko znanja o neznanju. Danas se ništa situacija nije promenila. Ni dan danas ne znamo zašto se sve ovo dešava, iako primenjujemo različite mere. Pokazalo se da je socijalna distanca nažalost ili na sreću jedina mera koja jeste neka vrsta garancije da se Kovid neće proširiti.

Ono što znamo jeste da je Vlada Republike Srbije odlično uradila posao, da smo učinili sve što je trebalo da zaštitimo građane, i to sve kategorije građana. Mislim da je veoma logično i pametno što je i predsednik i što ste vi ovde danas kao predsednik Vlade apostrofirali zdravlje građana Republike Srbije kao prvi cilj.

Evropske integracije, to treba da nam bude prioritet. Tačno, ali treba reći, ja sam video da ste vi to napisali na 20. stranici ovog ekspozea i to treba građanima Srbije jasno reći – brzina i ishod integracija ne zavise od nas. Mi smo potpuno kompetentni, i administrativno i stručno, da ispunimo standarde koji se postavljaju pred nas, ali svi treba da znaju da je uslov svih uslova Poglavlje 35 – normalizacija odnosa sa Kosovom. To treba glasno i jasno reći.

Da nije bilo predsednika Vučića u proteklih nekoliko godina koji je diplomatskom aktivnošću promenio ponašanje pojedinih država i onog što je radilo Ministarstvo inostranih poslova sa otpriznavanjem, 18 država je povuklo priznanje ili suspendovalo priznanje Kosova. Nemojte da imamo iluziju, bar ja nemam. Ne znam da li delite moje mišljenje, ali ne bi ni EU, ni Amerika reagovali da imenuju specijalne predstavnike za dijalog Beograda i Prištine. Ne, nego bi čekali da se stvari privedu svom kraju, da mi prećutno priznamo Kosovo i da onda kažu – eto, tako je moralo, to je logičan sled događaja. Znate i sami već kakva je politika pojedinih zemalja zapada prema nama.

Unutar EU imamo puno neprijatelja. Nije nepoznato da su sve ove glavne prema nama, da kažem, diktiraju Nemci i to se zna ne samo od juče nego i danas, a nažalost i sutra. Uslov svih uslova jeste taj dijalog sa Prištinom. Međutim, mislim da naše državno rukovodstvo povlači veoma pametne poteze. Jačamo saradnju sa prijateljima, ali otvaramo i nova prijateljstva.

Dobro je što imam odličnu saradnju sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom, pre ili kasnije taj problem će se rešavati u Savetu bezbednosti UN. Kao stalne članice sa pravom veta imaće priliku da i u naše ime kažu nešto i o tom pitanju, a malo je zemalja u svetu veličine Srbije i broja stanovnika kao što je Srbija, imaju tako moćne prijatelje kao što je Kina i Ruska Federacija. Malo je državnika u svetu kao što je predsednik Vučić koji je imao priliku da se sretne toliko puta sa predsednikom Sijom ili sa predsednikom Putinom. Znate, u političkom sistemu koji postoji u Kini personifikacije odnosa prema jednoj zemlji, kada se predsednik te države sretne sa predsednikom te zemlje. To je završena priča, a Kina jeste u ovom trenutku najmoćnija zemlja sveta. Na zapadu svi kažu da je globalizacija zaustavljena zbog pandemije, a da je Kina našla prva rešenja kako iskočiti iz ove pandemije i jedina će izgleda biti zemlja sa pozitivnom stopom rasta ove godine u svetu. Na zapadu postoji nepodeljeno mišljenje da je kineska ekonomija postala prva ekonomija sveta.

Ne govorim ovo da bih glorifikovao Kinu, nego da bih rekao da imati takvog prijatelja ima svoj smisao i te kako. Dobro je što je predsednik Vučić potpisao Vašingtonski sporazum i sa zemljom kao što je SAD treba imati dobre odnose. Drago mi je što je naše rukovodstvo, da kažem, u tom odnosu pokazalo i mudrost, jer one dve tačke sporazuma koje se odnose o dizerfikovanju izbora snabdevanja i o kvalitetnom komunikacionom, kako su rekli, kompaniji koja nabavlja telekomunikacionu opremu imaju svoj smisao.

Znate, našao sam ovde u vašem ekspozeu na stranici 31, to će biti budući posao gospođe Mihajlović, sjajnu rečenicu - završiti turski tok, povezati Bugarsku i Mađarsku preko Srbije, obezbediti prirodni gas kao izvor snabdevanja za Srbiju. Druga rečenica je još bolja. Ona daje odgovor za ovo diversifikovanje izvora snabdevanja gasni konektor između Srbije i Bugarske. To govori o tom diversifikovanju izvora snabdevanja. Znači - učinićemo sve ono što je u sporazumu, ali ćemo zaštiti svoje državne i nacionalne ciljeve.

Pre svih, Vučićev drugi dan posle povratka iz Vašingtona rekao da se 5G oprema, naravno „Huavej“ pouzdan partner i da se ovo ne odnosi na kinesku kompaniju i da ćemo mi nastaviti saradnju sa kineskom kompaniju, naravno, u interesu jedne i druge zemlje.

Kvalitet života građana - sve ovo što radi ova Vlada je usmereno ka tome. Mislim da je Vlada Republike Srbije povukla dobar potez osnivanjem ova nova tri ministarstva. Ne želim tu da trošim reči, govorio sam o tome i kad je bio Zakon o ministarstvima, ali mislim da je briga o porodici, demografija, pitanje ljudskih i manjinskih prava, dijalog, jako važno, nešto što treba da negujemo i naravno, Ministarstvo za brigu o selu, jer nam sela ostaju prazna.

Dozvolite mi na kraju da kažem samo nekoliko reči o obrazovanju. Mislim da zaslužuje i tema i obraz. Ako ste primetili, dva su poglavlja u pregovorima sa EU, privremeno zatvorena, nauka i obrazovanje, 25. i 26, otvoreno i zatvoreno 2016. i 2017. godine.

Znači, ukoliko bude potrebe mi ćemo, naravno, sve ono što bude deo EU, implementirati u naš obrazovani sistem i u sistem nauke. S obzirom na kratkoću vremena, jer objektivno, predsednik je oročio mandat ove vlade, treba učiniti sve što je moguće da ova vlada i u oblasti obrazovanja učini ono što treba, da nam sistem bude bolji, da bude kvalitetniji, da bude veći obuhvat, da postoji veza između privrede i obrazovnog sistema.

Ono što ste pomenuli vi kao dobri premer još urađeno, apsolutno tačno, i to treba negovati, ali treba primeniti i druge stvari koje je moguće u ovom periodu.

Mislim da je sjajna stvar za obrazovani sistem Republike Srbije za Srbiju što ćemo od aprila meseca sledeće godine imati jedinstven informacioni sistem prosvete. Tada ćemo tačno znati kako nam sistem funkcioniše i onda ćemo moći da povećamo strateške korake. Onda to neće biti izraz volje neke interesne grupe, ili nekog ko se setio genijalne ideje. Ne, sistem nam tako funkcioniše, treba da povučemo takve i takve poteze. Mislim da je to sjajna stvar i to je nešto što ohrabruje, pogotovo uz ove sve druge parametre koji su pomenuti i o kojima se govori, Srbija 2025. Znači, uz jačanje ekonomije i uz povećanje životnog standarda, naravno i ličnog dohotka zaposlenih.

Na samom kraju, još nešto sam hteo da kažem, to je vezano za ovo možda čime će se baviti kolega Popović, pošto se on bavio delom ovog posla, Izveštaj Nacionalnog saveta za naučni i tehnološki razvoj, govori da 97% rezultata našeg istraživačkog rada čine objavljeni naučni radovi, a svega 2,3% patentni.

Tu se stanje mora promeniti, jer frapantno je za društvo kao naše, malo ali stvarno ne mislim da smo prepametni, ali mislim da umemo da razmišljamo, da imamo tako mali broj patenata.

Znate, jedno istraživanje iz Australije iz 2016. godine, pokazalo je da kada se uporede količina uloženog novca i rezultati, odnosno ono što je aut u jednom obrazovanom sistemu, to pokazuje tada te 2016. godine, Srbija je, verovali ili ne, bila na prvom mestu, što govori, sa ovim skromnim ulaganjima da smo imali odlične rezultate. Ako je tako, onda ne treba dozvoliti da patentni i tehnička rešenja budu svega 2,3% tog izvoza.

Povezivanje istraživača, privrede i nauke, fakulteti, istraživački centri, instituti treba da rade sa privredom. To treba povezati, jer je to interes Srbije, jer samo inovacije mogu doneti, da kažem u ekonomskom delu i nova rešenja, bolje Srbiji.

Mislim, gospođo Brnabić, i treba i to reći na kraju, to govorim u ime poslaničke grupe, treba pohvaliti i vaš izbor ljudi koji će predstavljati ovu Vladu. O tome je malo ko danas govorio. Mislim da ste napravili dobru kombinaciju iskustva, znanja koje postoji i nove energije, jer to se uklapa u ono što sam rekao na početku, da je ovo vlada i kontinuiteta, ali i reformi i razvoja. Nama su potrebni novi ljudi za ovo vreme u kom se nalazimo. Građani Srbije to od nas očekuju i niko od nas ne želi da ih razočara. Hvala vam.

Hvala.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovane koleginice i kolege, dozvolite mi da i ja u ime SPS kažem nekoliko reči o Predlogu zakona o ministarstvima, pre svega, pa i o ostalim tačkama dnevnog reda.

Naime, poslanička grupa SPS će podržati Predlog zakona o ministarstvima koji je podnelo 167 narodnih poslanika poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu.

Ovo govorim namerno zato što treba da se zna da je sasvim logično kada jedna poslanička grupa osvoji toliki broj glasova na parlamentarnim izborima u Skupštini i predstavlja parlamentarnu većinu, može da formira Vlada i ostale organe, da onda ima i pravo da podnese Predlog zakona o ministarstvima. Zato što Predlog zakona o ministarstvima predstavlja iskazani način kako ta parlamentarna grupa zajedno sa svojim koalicionim partnerima koji to žele i prihvataju i mogu, želi da realizuje ciljeve rada buduće Vlade.

Naime, mi smo bili u situaciji da čujemo predsednika Vučića pre desetak dana kada je govorio o ciljevima Vlade. Pobrojao je šest glavnih ciljeva. Logično je da će predsednica Vlade značajan deo svog ekspozea podrediti tim ciljevima i da će to obrazložiti, ali je tako logično očekivati, obzirom na uspehe koje je postigla prethodna Vlada, da će oni ministri koji budu ostali da rade u narednoj Vladi morati da budu bolji nego što su bili, jer to je nešto što se od njih očekuje.

Dobar je predlog da se osnuju tri nova ministarstva. Mislim da ovim Vlada pokazuje želju da u ovom oblastima koje pokrivaju tri nova ministarstva se postignu još bolji i značajniji rezultati i da jednostavno i te oblasti života budu na određen način i pravno normirane, ali i da se urede na bolji način da se postignu rezultati.

Inače, nije nikakva novost da skupštinska većina određuje kroz Predlog zakona o ministarstvima broj ministarstava koji treba da budu na nivou jedne države. Praksa je tu vrlo različita. U nekim državama se osniva manji, u nekim veći broj ministarstvima. Sećam se pre nekoliko godina, u Republici Mađarskoj bilo je devet ili deset ministarstava, ali je bilo 40 i nešto državnih sekretara koji su onda bili ministri u malom.

Mislim da je ovo pametan način da se realizuje program Vlade Republike Srbije i mislim da je dobro ukomponovana struktura cele Vlade. Potpuno sam ubeđen da će gospođa Brnabić kao mandatar zajedno sa svim ostalim ministrima odgovoriti izazovima koji stoje pred Srbijom.

Kažem odgovoriti zato što smo mnogo toga postigli. Stvarno mislim ne samo kao poslanik naše poslaničke grupe SPS, nego i kao građanin Republike Srbije da ono što je urađeno, primera radi u obezbeđenju energetske budućnosti Srbije, ali kroz infrastrukturne projekte i kroz stvaranje jedne sigurnost građanima Republike Srbije u delu obezbeđenja zarada i osiguranja posla za sadašnje i buduće generacije, jeste nešto što može samo da nas raduje.

Borba protiv kriminala koju je najavio predsednik Vučić može da bude samo dodatni element tog ukupnog rezultata, jer borbom protiv kriminala stvara se uslov za pravnu sigurnost, stvaraju se uslovi da veći broj kompanija dođe u Srbiju stvaraju se uslovi da se otvori veći broj radnih mesta. Jednom rečju stvaramo uslove da neke stvari koje su u ovom trenutku primećene kao problematične za Srbiju, rešimo.

Jedna od tih stvari se sigurno može rešiti kroz osnivanje ministarstva o porodici i demografiji. Nije nikakva tajna, statistički podaci pokazuju da gubimo značajan broj ljudi. Jedan broj je zbog smrtnosti, drugi je zbog toga što mladi odlaze da u nekim drugim zemljama reše svoju egzistenciju, ali problem odlaska mladih nije samo pitanje Srbije. To je pitanje značajnog dela istočne i jugoistočne Evrope.

Ranije sam govorio, to može nekom izgledati čudno ili ne, ali mislim da je stvaranje evropskog prostora visokog obrazovanja stvorilo u stvari situaciju u zapadnim zemljama da bez trunke uloženog novca dobiju gotov proizvod, koji se ovde stvara u našoj zemlji i u susednim zemljama. Onda treba da uradimo mnogo toga da bi zaustavili taj odliv mladih ljudi, a da bi zaustavili odliv mladih ljudi moramo da stvorimo uslove. Mora da nas bude više.

Mislim da je osnivanje ministarstva za brigu o porodici i demografiji jedan jako dobar potez. Ministarka bez portfelja, prof. Slavica Đukić je uradila ono što je bilo u njenoj moći, stvorila je dobre uslove, dobre preduslove da se ovo pitanje reši sada na još bolji način, ali nije ovde reč samo o jednom elementu. Ovde ima puno toga što treba uraditi. Briga o porodici nisu samo mere podsticaja rađanja, to je i stvaranja sistema vrednosti u kome će se videti značaj porodice za opstanak i razvoj jednog društva.

Poštovane koleginice i kolege, ne znam koliko je vama poznato, Srbija spada među najstarije nacije u svetu, među pet smo u Evropi, među 10 u svetu i mi stvarno moramo u ovoj oblasti učiniti značajne napore, stvoriti uslove da nas bude više, da porodica bude centar života, da jednostavno ne samo ovo ministarstvo, nego i svako drugo ministarstvo radi sve ono što je moguće da broj stanovnika na sledećem popisu koji bude za jednu deceniju, bude daleko veći.

Znate, nije samo u putanju zarada, u pitanju je za mlade bračne parove i mogućnost da ima predškolska ustanova, da ima dečiji vrtić, da ima odgovarajuća škola, da se može doći do odgovarajućeg kredita za kupovinu stambene jedinice. Puno je toga što se može učiniti.

Kada je reč o još jednom novom ministarstvu, ministarstvu za selo, mislim da je to jako dobar potez. Kako je rekao moj prijatelj Dragan Marković Palma, 86% sela polako nestaje. Sela nestaju, mladi ljudi odlaze, stariji ostaju tu nažalost do kraja, nema perspektive, jednostavno zatvara se sve ono što je postojalo na selu. Mali je broj slučajeva gde, recimo, kao kod Dragana u Jagodini, ne govorim ovo zato što je on ovde pored mene, nego to javnost Srbije treba da zna jer to može biti model i za sve ostale lokalne samouprave naravno uz pomoć države, u Jagodini praktično nema sela koje nije povezano asfaltom sa Jagodinom. U Jagodini nema sela gde nije napravljen dom kulture. U Jagodini nema sela koje nije obezbedilo grejanje gasom. Jagodina je stvorila uslove da jedan broj kompanija sa strane dođe i otvori tu svoja postrojenja, da osnuje svoje podružnice. Otvoren je novi broj radnih mesta tako da oni iz okolnih sela mogu lako da dođu na posao i da se vrate. To je način na koji se mogu stvoriti uslovi, ali da ne bi pomislili da hvalim samo svog koalicionog partnera. Evo, profesor Stojmirović koji je govorio pre, ja znam da on vodi akciju sakupljanja knjiga za seoske škole. To je veoma plemenit potez i naravno svi mi narodni poslanici, svi ostali koji to žele mogu da doniraju knjige da bi škole u seoskom području imale što više škole.

Znate, u srpskom području dok postoji škola, postoji život. Kad se ugasi škola onda teško možete računati, kad mladi odu, da roditelj neće poći za njima i njihovim stopama. Ali, i rad ovog ministarstva, koliko god mogao biti dobar, a ja očekujem da će biti, moram biti povezan i sa radom drugim ministarstava. Znate, onaj koji živi na selu želi da zna koja je to poljoprivredna kultura preko koje može ostvariti, ako mogu reći ne dobit, nego koliko da opravda svoj rad, uloženi trud i proliveni znoj, treba da bude dobra saradnja sa Ministarstvom poljoprivrede. Jednostavno, druga ministarstva treba da pomognu i mislim da je pravi potez Vlade da se formira jedno ovako važno i značajno ministarstvo za Srbiju.

Treće ministarstvo koje se formira, s obzirom da mi imamo ovde Predlog zakona o ministarstvima i tri nova ministarstva su predviđena za formiranje. Treće ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog. Najpre da kažem nešto o dijalogu.

Naime, duboko sam ubeđen da ljudi u Srbiji ne razumeju šta znači reč dijalog. Dijalog, kako kaže jedan poznati filozof, je kada vodite razgovor sa nekim ko ne misli kao vi. Kod nas u Srbiji nisu naučili ljudi da slušaju jedni druge. Ukoliko se ne slažete sa nečijim mišljenjem ispada da ste mu protivnik, a ne služe se ljudi, ili bar većina, snagom argumenata. Ovo nije nešto što je samo stvar teorije imali ste priliku i da vidite u ovim razgovorima koje smo vodili i sa predstavnicima opozicije proteklih nekoliko meseci, da kada neko odluči da mu je bojkot sredstvo političke borbe onda kaže da u Srbiji nije moguć dijalog. To nije tačno. Dijalog je uvek moguć, Skupština je mesto za dijalog i juče i danas, biće i sutra. Svi oni koji žele da vode dijalog sa drugom stranom, sa onima koji ne misle kao oni, mogu u Skupštini da nađu prostor za dijalog.

Jednostavno, moramo da naučimo ljude, ako mogu tako da kažem, treba da postoji kultura dijaloga o svim pitanjima koliko god da su ona, mogu se smatrati teškim, jer je dijalog potreban da bi se rešilo svako otvoreno pitanje.

Nešto o drugoj dimenziji ovog zakona, a to je ljudska i manjinska prava. Do sada se ovaj deo ministarstva nalazio u okviru Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu i ministar Ružić je odlično radio taj posao, ali je činjenica da je ovo korak napred. Dobro je što se formira posebno ministarstvo, to je dobro za Srbiju. Srbija ima veliki broj pripadnika različitih manjina. Srbija je jedina, usuđujem se reći, jedina među retkim zemljama u Evropi gde manjine imaju toliki nivo prava. Verujte mi da bogatstvo različitosti koje postoje, primera radi u Vojvodini, ali i zakonskih rešenja koje država primenjuje, Srbija može samo njima da se ponosi. Upotreba službenih jezika pripadnika manjina, činjenica da je … 25 saveta nacionalnih manjina, činjenica da svaki pripadnik manjine može i jeste ravnopravan sa drugim, da ne pominjem sve ono što se radi u oblasti kulture i obrazovanja i u svim drugim oblastima jeste nešto što može da raduje.

Mislim da je ovo korak više zato što pitanje manjina nije samo pitanje našeg načina života. Srbija je uvek bila multikulturna zemlja, ali ovo je važno i zbog našeg procesa pregovaranja sa EU. Setite se, neke zemlje komšijske, prijateljske, a kada dođe vreme pregovora uvek koriste to pitanje da bi nam postavili prepreku. Godine 2012. je to bila Rumunija, Hrvati se, kako bih rekao, ne suzbiju da to najave. Bilo je pitanje položaja bugarske manjine pre godinu dana, dve. Jednostavno dobro je da postoji ovo ministarstvo koje će se baviti samo o manjinama.

Ukinute su dve kancelarije za saradnju sa civilnim društvom i kancelarija za ljudska prava. Sve je to sada deo ovog novog ministarstva. Mislim, jednom rečju, da je ovaj Zakon o ministarstvima napravio pravu stvar, što će za Srbiju tri važne oblasti biti sada predmet rada posebnih ministarstava. To daje naravno osnovu da će i ta ministarstva biti efikasna, na kraju krajeva treba samo da se ugledaju na svoje kolege koje rade u drugim ministarstvima i koji su do sada radili i koji su dobro radili, a da nisu dobro radili ne bi dobili podršku građana na izborima.

Jednostavno, mislim da je ovaj Zakon o ministarstvima nešto što apsolutno treba podržati, jer mislim da će ovi zakoni doneti Srbiji bolje.

Poslanička grupa SPS će naravno glasati za ove zakone. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, kao ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SPS dozvolite mi da i ja kažem nekoliko reči o ovoj današnjoj taksi dnevnog reda, odnosno predlogu da Ivica Dačić bude kandidat za predsednika Narodne skupštine Republike Srbije.

Pre toga, dozvolite mi da i ja čestitam svim političkim strankama koje su učestvovale na proteklim parlamentarnim izborima i koleginicama i kolegama koje predstavljaju te stranke danas u parlamentu.

Želim da izrazim zadovoljstvo SPS, kako poslaničke grupe tako i članova SPS, što je naš predsednik Ivica Dačić kandidat za predsednika Narodne skupštine Republike Srbije.

Socijalistička partija Srbije je druga politička stranka po svojoj snazi na političkoj sceni Srbije i po broju poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ali naravno taj predlog ne bi mogao dobiti podršku ovde u parlamentu da predsednik Aleksandar Vučić nije predložio Ivicu Dačića za predsednika. U ime poslaničke grupe ja mu se na tome zahvaljujem, kao i SNS i svim ostalim poslanicima koji su svojim potpisima podržali ovaj predlog.

Reč je o iskusnom čoveku koji ima bogatu prošlost iza sebe. Mnogi ljudi znaju onaj deo njegove aktivnosti u izvršnim organima vlasti, manje u parlamentu. Mislim da je Ivica Dačić prava osoba za ovo mesto, jer biti prvi čovek parlamenta najvišeg zakonodavnog tela Srbije, institucije koje predstavlja volju naroda i gde se čuje glas naroda, mesto koje jeste centar političkog života gde se donose odluke važne za Srbiju, jeste važno.

Ivica Dačić je čovek koji ima bogato iskustvo u radu parlamenta. On je bio poslanik različitih saziva Skupštine dugo godina pre, ali ono što malo ljudi zna i što nije deo njegove biografije, ovde bar javno pomenuti, jeste njegovo učešće u parlamentarnim delegacijama.

Ja mislim da je to jako važan deo njegove biografije, parlamentarne delegacije su važan deo aktivnosti Narodne skupštine Republike Srbije i biće izuzetno važni i u godinama koje dolaze.

Ivica Dačić je bio i član delegacije Interparlamentarne unije u nekim prethodnim sazivima ovog parlamenta i to je važno pomenuti zato što i te delegacije predstavljaju deo politike, ne samo Narodne skupštine, nego ukupne državne politike. Ivica Dačić je bio član delegacije Narodne skupštine Republike Srbije u parlamentarnoj Skupštini Saveta Evrope. Ja sam imao retko zadovoljstvo, 2007. godine januara meseca, da kao član naše delegacije budem prisutan u Strazburu kada je na parlamentarnoj Skupštini naša delegacija govorila o planu Martija Ahtisarija o Kosovu i jedan od retkih koji je mogao uživo da čuje govor Dačića o tom planu i način na koji je on branio državne i nacionalne interese. Aplauz koji je dobio na otvorenoj sceni od prisutnih poslanika parlamentarne Skupštine Saveta Evrope za mene je bio najbolji dokaz, potvrda, način na koji se brane državni i nacionalni interesi.

Ono što javnost zna više, to je njegova aktivnost u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, gde je on kao ministar inostranih poslova iznosi stavove Republike Srbije o Kosovu. O tome ću reći nešto kasnije.

Želim da kažem još jedan deo, da pomenem još jedan deo njegove aktivnosti koji je javnosti nepoznat. Još početkom devedesetih godina Ivica Dačić je u ime naše partije bio glavni pregovarač u razgovorima unutar parlamenta između vlasti i opozicije o stvaranju uslova učešća na izborima. U to vreme, verujte mi, nije bilo ni malo jednostavno, bez obzira koju partiju predstavljate, a kamoli vladajuću, biti u situaciji da na taj način se razgovara o svemu onome što je važno za politički život Srbije.

Ivica Dačić za sebe često zna da kaže da je on čovek iz naroda i mislim da je parlament, to je naravno tačno, jer on prenosi glas građana Republike Srbije i mislim da je parlament najbolje mesto gde se ta volja naroda može iskazati. Mislim da parlament naravno čeka značajan posao. Važna institucija u kojoj se predstavnici, pored predsednika Republike, ovo je jedina institucija u Republici Srbiji čiji se predstavnici biraju neposredno. Zato je važno da prvi čovek tog parlamenta bude jedan od građana Republike Srbije, jer parlament ne razmatra samo zakone, on donosi odluke koje su od značaja za život građana Republike Srbije. Nije ovde reč samo o Vladi, o njenom izboru ili izboru drugih nosilac javnih funkcija u Srbiji, ovde je reč o tome da je parlament mesto, centar političkog života u Srbiji.

Moram reći da je za mene parlament najvažnija institucija. Moram takođe reći, i sebe radi i poslanika koji su bili u prethodnom sazivu, mislim da je parlament u prethodnom sazivu odlično radio, da je gospođa Maja Gojković odlično vodila parlament, ali znate, kada se u javnosti svodi percepcija i namera određenih poslanika da parlament ne radi ili se izazivaju incidenti da bi se stvorila takva slika o parlamentu, onda je teško tu sliku promeniti.

Mislim da je predlaganje Ivice Dačića za ovo mesto odlična stvar, jer on ima bogato iskustvo parlamentarnog rada u parlamentu, bogato iskustvo kao član parlamentarnih delegacija i mislim da će on na pravi način voditi ovaj parlament.

Ivica Dačić ima znanje, Ivica Dačić ima iskustvo, Ivica Dačić je poznat kao tolerantan čovek, ima osećaj za rad parlamenta, uvažava poslanike, naravno one koji poštuju Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije, i zna kako se ovaj posao radi.

Ivica Dačić je ostavio iza sebe brojne rezultate radeći u izvršnoj vlasti. Ne pominjem to samo kao posao dok je bio predsednik Vlade Republike Srbije ili ministar unutrašnjih poslova, nego i kao ministar inostranih poslova. Zahvaljujući državnoj politici Republike Srbije, Ivica Dačić je vodeći Ministarstvo spoljnih poslova Vlade Republike Srbije uspeo da ubedi 18 država da povuku ili suspenduju priznanje tzv. nezavisne države Kosovo.

Znate kako, poštovane koleginice i kolege, uz ono što radi predsednik države, ovo je bio najjači diplomatski uspeh naše države i najbolji znak da se bez Srbije ne može rešavati kosovski problem koji je naš krucijalni problem i da se Srbija mora uvažavati, da se sa Srbijom mora razgovarati ako se želi pravedno i trajno rešenje kosovskog pitanja.

Ovo pominjem i u kontekstu jedne rečenice koju smo čuli danas od jednog poslanika, a vezano za navodno Dačićevo skrivanje istine o devedesetim godinama. Naprotiv, i ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, u svim raspravama koje su vođene u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ali još više u parlamentarnim delegacijama ili u Savetu bezbednosti UN, Dačić je uvek tražio istinu, istinu i o devedesetim i istinu o onome što se dešavalo posle devedesetih, istinu i o bombardovanju i istinu šta se dešavalo na Kosovu i Metohiji posle dolaska civilne i vojne misije UN.

Ivica Dačić je potpisao Briselski sporazum. Tu je bila potrebna velika politička hrabrost da bi se potpisao jedan takav dokument, jer je u to vreme on, kao predsednik Vlade i čovek koji je to potpisao, anatemisan u javnosti da radi protiv državnih interesa Republike Srbije. Vreme je pokazalo da je reč o važnom dokumentu za Srbe na Kosovu, izuzetno za nas kao državu jako važnom i pokazalo se da Srbija stvarno želi da razgovara, da se taj problem reši i da se nađe rešenje.

Zašto Briselski sporazum u delu formiranja zajednica srpskih opština nije ispunjen? To je pitanje. Zašto Priština 48 sporazuma koji su u međuvremenu zaključeni nije sprovela? To je pitanje. Zašto OVK ne daje na raspolaganje svoju dokumentaciju vezano za zločine koji su počinjeni na Kosovu i Metohiji? To je pitanje. To su pitanja koja postavlja Ivica Dačić, koja ja danas vama ovde pominjem i to je najbolji dokaz načina na koji je on radio i radi svoj posao. Potpuno sam ubeđen da će parlament sa Dačićem i u budućim vremenima odgovoriti izazovima koji predstoje.

Predsednik Vučić je najavio nove izbore. To se retko dešava, ali moram reći i da je tu reč o velikoj političkoj hrabrosti. Prvi put u modernoj istoriji Srbije se dešava da se na početku formiranja jedne vlade najave novi izbori. Svi će imati mogućnost da se adekvatno spreme i nadam se da nećemo imati situaciju da neko učestvuje u radu parlamenta ili želi da bude učesnik pregovora o unapređenju situacije u Srbiji, uključujući i izborne uslove, a bojkot najavi kao vid političke borbe sa namerom da sebi obezbedi neku političku korist. Nema od toga političke koristi, ima samo štete. One stranke koje to žele imaju sada sasvim dovoljno vremena da ovde u parlamentu Republike Srbije kažu šta misle, da podnesu bilo koju inicijativu. Potpuno sam ubeđen da će naići na razumevanje Ivice Dačića, ali i parlamentarne većine, pošto znam da parlamentarna većina tako misli. Svako će imati mogućnost da kaže šta želi i, naravno, da stvorimo uslove da i buduća situacija u Srbiji bude bolja.

Vlada će podnositi mnoge zakone i mi ćemo raditi. Potpuno sam ubeđen da će Ivica Dačić kao predsednik Narodne skupštine Republike Srbije odgovoriti svim potrebama i poslanika i javnosti Narodne skupštine. Ubeđen sam, poznavajući Ivicu Dačića, da će se on brinuti o dostojanstvu Narodne skupštine Republike Srbije, da će svaki poslanik dobiti mogućnost da govori, naravno u skladu sa Poslovnikom, a da će on na pravi način biti glas Narodne skupštine u javnosti Republike Srbije.

Potpuno sam ubeđen da Narodna skupština, ako mogu reći figurativno, prelazi u prave ruke. Znam da je ovaj predlog svojim potpisima podržalo 233 narodna poslanika Narodne skupštine Republike Srbije, mislim više nego ikad u ovih 30 godina parlamentarnog života, i to je nešto što govori o kandidatu Ivici Dačiću, kandidatu za predsednika Narodne skupštine.

Zahvaljujem se svim onim poslanicima koji su svojim potpisima podržali ovaj predlog i zahvaljujem se unapred na glasanju koje nas očekuje. Hvala vam.

Hvala.

Reklamiram odredbu Poslovnika iz člana 107. koja se odnosi na dostojanstvo Narodne skupštine.

Poštovana predsedavajuća, želim da skrenem pažnju Narodnoj skupštini Republike Srbije da već drugi put danas u toku dana čujemo optužbe koje su nesuvisle i koje se odnose na kandidata za predsednika Narodne skupštine Republike Srbije koje nemaju nikakvog smisla.

Pravo je svakog poslanika da kaže šta misli, ali ako poslanik koji govori ne poštuje dostojanstvo Narodne skupštine, onda stvarno ne znam šta čovek da misli, a kamoli da kaže.

Naša prošlost je takva kakva jeste i svako u toj prošlosti ima svoje mesto i nama kao poslanicima Narodne skupštine i ljudima sa iskustvom se može verovati ili ne verovati i o umešanosti ili ne. Ali, govoriti o Ivici Dačiću u kontekstu događaja koji su bili devedesete godine, na način na koji je govorio poslanik, je stvarno uvredljivo i nema nikakvog smisla. A da bih verovao poslaniku na reči, i to ispitivanje prošlosti, evo, i danas je gospodin Dačić pomenuo da je gospodin Ugljanin bio član Vlade u kojoj je Ivica Dačić bio predsednik. Nisam čuo ni tada, ni posle da je kazao ijednu reč o Dačiću u kontekstu u kojem ga je čula danas Narodna skupština.

Sramota je od poslanika na ovako značajnoj sednici, kada se bira prvi čovek parlamenta Republike Srbije, govoriti na takav način o tom čoveku, ne pominjati događaje, u redu, to je njegovo pravo, ali pominjati Ivicu Dačića u tom kontekstu stvarno nema smisla. Nije tačno i jeste povreda dostojanstva Narodne skupštine Republike Srbije. Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, mislim da razmatranjem zakona koji su na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije, mi pravimo, ako mogu reći, ovaj jedan, u odnosu na aktuelnu situaciju u kojoj se nalazimo, jedan zadnji korak da još transparentnije, ako mogu reći, unapredimo izborni proces. Sa usvajanjem ovih zakona stvoriće se neophodni uslovi i da RIK u okviru svojih ovlašćenja uradi sve one izborne radnje koje su potrebne da bi izbori bili održani na vreme.

Naime, do sada smo se bavili virusom i njegovim uticajem na život građana Republike Srbije i Vlada je tu položila veliki ispit i ceo Krizni štab uradili su jako mnogo, i sa ukidanjem vanrednog stanja naravno život se nastavlja dalje uz nove mere i uz ponašanje koje zahteva stanje, ako mogu reći, javnog zdravlja građana Republike Srbije. To je jedan od primarnih motiva zašto su izmenjeni ovi zakoni.

Naime, izmenama zakona se vodi računa o očuvanju zdravlja građana, jer se izmenama zakona povećava broj lica, odnosno institucija koje mogu prikupiti podatke sa potpisima birača koji podržavaju određene izborne liste. Mislim da je to jako dobro, jer se time daje mogućnost da se na lakši način što pre završi i ovaj deo izbornih radnji i da sve one stranke koje to žele uđu u izborni proces.

Ovo namerno govorim, one stranke koje to žele, zato što po mom skromnom uverenju postoje stranke koje od početka ne žele ovaj izborni proces i kojima je nažalost nasilje ili bojkot osnovni vid političkog delovanja. Imali smo priliku danas da se susretnemo sa jednim apsolutno primerom nasilja koji nas vraća u davne tridesete godine prošlog veka. To jeste za mene fašizam, da se kolega narodni poslanik na stepeništu Narodne skupštine napadne, da se spreči da uđe u Narodnu skupštinu Republike Srbije da obavlja svoj posao poslanika, to je sramno i nedopustivo i najbolje govori o onima koje te mere primenjuju.

Poštovane koleginice i kolege, ne treba se mnogo čuditi, nažalost, takvim ponašanjem, jer treba se podsetiti da je pre nekoliko meseci, jer stvari se možda zaboravljaju zbog ove situacije koju smo imali sa virusom, ali ne treba zaboraviti da su u okviru svojih protesta protiv aktuelne vlast i tzv. organizovanih šetnji gradom upali u, isti ti, pristalice ove i drugih stranaka koje bojkotuju ili su najavili tada bojkot izbora, da su upali u zgradu RTS-a i koristili motornu testeru kao sredstvo kojim su plašili prisutne. To govori o njima.

Setite se pokušaja nasilnog upada u Narodnu skupštinu Republike Srbije ili one druge oblike devijantnog ponašanja koje su pomenuli narodni poslanici. To je deo njihovog ponašanja, to je deo onoga što pojedine pristalice opozicije nude građanima Republike Srbije. Za njih izbori nisu način da se proveri demokratski kapacitet, za njih izbori nisu način da provere svoj uticaj, ugled kod građana i to su pokazali u ovih proteklih skoro devet ili deset meseci. Kažem, devet ili deset meseci, jer avgusta prošle godine su počeli razgovori sa predstavnicima svih političkih stranaka u Srbiji koji to žele, da bi se unapredio izborni proces. Razgovori su počeli tada i na FPN-u i kasnije u Skupštini, i pokazalo se da tu postoje ozbiljne razlike u pristupu stranaka koje učestvuju u razgovorima.

Kada god bi se našlo neko rešenje za pitanje koje bi se, da kažem, postavilo kao otvoreno, to u stvari nije bilo rešenje za unapređenje demokratskog procesa, to nije bilo unapređenje izbornog procesa, to se doživljavalo kao nametanje rešenja. Onda smo shvatili da, u stvari, pojedine stranke opozicije ne žele na izbore, da je bojkot sredstvo političke borbe koju oni primenjuju, da jednostavno nisu ni na koji način zainteresovani da se izborni proces unapredi, da je glavni cilj njihovog napada vladajuća koalicija i predsednik Republike, da je osnovna suština sprečiti predsednika Republike da obavlja svoj posao, da se spreči Vlada i ministri da obavljaju svoj posao i da se obezbedi prisustvo u medijima po svaku cenu. Naravno, zadatak medija je da na najbolji mogući i na profesionalan način prikazuju sve ono što političke stranke promovišu ili što nosioci javnih funkcija rade, ali ovde je reč o tome da se nosioci javnih funkcija spreče da obavljaju svoj posao.

Naime, sa tom, ako se sećate, poštovane koleginice i kolege, upotrebljava se izraz „funkcionerska kampanja“. Iza tog izraza, u stvari, stoji jedna čista namera da se zabrani nosiocima javne funkcije da u vreme kada se zakažu izbori ili u vreme održavanja izborne kampanje da obavljaju svoj redovan posao. To je suprotno logici demokratije, to je suprotno, ako mogu reći, poslu koji ta izabrana lica treba da rade jer, u stvari, oni su dobili jedan demokratski kapacitet od građana na prethodnim izborima da obavljaju svoje poslove za vreme dok im traje mandat, a sa druge strane sasvim je logično da mogu u javnosti da istupaju i da saopšte sve ono što određeno ministarstvo ili Vlada ili država ima nameru da radi.

Meni je zanimljivo da vidimo kakvo će biti ponašanje i ovih posrednika sa dobrim namerama koji su učestvovali u razgovorima o unapređenju izbornih uslova. Jer, ne želeći da sumnjam u njihove dobre namere, želeo bih da vidim da se istim stepenom energije kojim traže da se neke stvari u Srbiji poboljšaju ili kritikuju neke stvari u Srbiji kao nedovoljno dobre, da se istim stepenom energije i osude divljanje koje je danas bilo ovde u Skupštini, napad na našeg kolegu narodnog poslanika i da osude i druge oblike ponašanja koji se mogu nazvati svakojako, samo ne izražavanje političkog mišljenja.

Moram vam reći da sam, nažalost, razočaran ponašanjem kolega koji su sedeli ovde u Skupštini, koji sad pripadaju opoziciji, koji pokušavaju da minimiziraju u svojim javnim izjavama ovaj napad na kolegu Rističevića i to, nažalost, govori o sadašnjoj opoziciji, o velikom delu sadašnje opozicije i da njima nije važan demokratski proces, da njima nije važna demokratska Srbija, da njih uopšte ne interesuje bilo šta drugo do, naravno, lična afirmacija.

Mislim da, vodeći računa, naravno, o stanju javnog zdravlja i o preporukama koje krizni štab bude davao svim učesnicima izbornog procesa, mislim da će građani Republike Srbije biti u situaciji da 21. juna, pošto je najavljeno da je taj termin dogovoren na sastanku predsednika sa predstavnicima parlamentarnih stranaka, odnosno svih onih stranaka koje žele da učestvuju u predstojećim izborima, da će imati priliku da iskažu svoj politički stav. Važno je da izbori budu održani u dobroj atmosferi.

Mislim da je u proteklih skoro godinu dana sa ovim razgovorima koji su vođeni, sa predlozima koji su prihvaćeni sa tih okruglih stolova ili ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a koje smo mi usvojili krajem godine, mislim da su stvoreni dobri uslovi za obavljanje izbora i mislim da će građani Republike Srbije 21. juna znati koga žele kao svoje predstavnike.

Ovo pominjem iz razloga što postojeći izborni uslovi su bili svi određeni, do ovih izmena, svim zakonima koji su doneti pre 2008. godine, 2012. godine i smatralo se da oni predstavljaju optimalan demokratski okvir za održavanje izbora. Odjedanput su svi ti zakoni bili predmet kritike i prema njima je zauzet jedan negativan stav. Naravno, i to govori samo po sebi o dvostrukim aršinima koji postoje i načinu na koji se opozicija ponaša. Ako je njima dobro, onda je sve u redu, a ako njima nije dobro, onda ništa ne valja.

Nemojte se čuditi, poštovani građani, što doživljavamo od strane pojedinih poslanika iz Evropskog parlamenta ili iz nekih drugih međunarodnih organizacija određenu vrstu kritike. Nažalost, to nije samo podrška ljudima, nekim pripadnicima opozicije ovde u Srbiji, to govori o njihovom odnosu prema Srbiji, zato što ima krugova koji jednostavno ne žele da Srbija bude demokratska država, da Srbija bude država sa punim integritetom, koja može samostalno donositi odluke o svojoj spoljnoj politici ili samostalno birati svoje prijatelje.

Naravno da je naše opredeljenje da budemo članica Evropske unije, ali to ne znači da treba da imamo podanički odnos i prema Briselu ili prema bilo kome, dok naš proces pregovaranja traje, a nadam se i posle toga, sasvim je logično da kao demokratska zemlja možemo da biramo svoje prijatelje. Do pre nekoliko godina se pričalo o mekoj moći Rusije i njenom uticaju na zemlje Balkana, uključujući i Srbiju, sada se priča o mekoj moći Rusije i uticaju te meke moći na zemlje Balkana, a niko neće da javno kaže da je ista ta Kina na prvom, odnosno drugom mestu među spoljnotrgovinskim partnerima Evropske unije, kada govorimo o izvozu, odnosno uvozu robe.

Znači, ono što je dobro za neke zemlje Evropske unije pojedinačno, ta saradnja sa Kinom, loše je ako to Srbija radi. Mislim da je to jedna vrsta licemerja koje postoji, možda i nerazumevanja, ali mislim deo licemerja i namere da se i Srbija, ako mogu reći, bez integriteta uvuče u jednu geopolitičku igru koja postoji među velikim silama, jer je Evropska unija sebe smatra silom u nastajanju. Ona jeste u ekonomskom smislu, ali u vojnom i političkom je daleko od toga, a volela bi da bude.

U svakom slučaju, sve te stvari koje su nam se dešavale proteklih meseci su nam dale mogućnost da možda jasnije nego pre sagledamo i svoju poziciju i da, ako mogu reći, izoštrimo ugao u odnosu i na naše evropske integracije i na naše unutrašnje stvari. Evropske integracije će ići svojim putem. Potpuno sam ubeđen da Srbija ima administrativne i druge kapacitete da ispuni postavljene uslove, sem onog famoznog Poglavlja 35, ali i tu je Srbija pokazala da ima demokratski kapacitet, jer je i potpisala Briselski sporazum. Zanimljivo je da ga više skoro niko od strane Evropske unije ne pominje, niti pominje da druga strana, Priština, nije ispunila deo svojih obaveza, ali to govori nešto o ponašanju pojedinih čelnika Evropske unije i o odnosu prema Srbiji.

Što se tiče izbora, potpuno sam ubeđen da će oni proteći u demokratskoj atmosferi. Znam da je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu uradilo jako mnogo stvari da se unapredi onaj deo izbornog procesa za koji Ministarstvo snosi neposredne obaveze. Mislim da sama činjenica, evo, pomenuću samo jedan primer, da je predviđena mogućnost da svaki građanin nakon završenih izbora može proveriti da nije slučajno neko glasao u njegovo ime sama po sebi zaslužuje pohvale i govori o jednom dobrom poslu koji je Ministarstvo uradilo, da ne pominjem uređeni birački spisak, da ne pominjem edukaciju službenika, da ne pominjem edukaciju članova biračkih odbora.

Hoću da kažem da je država sa svoje strane uradila sve da se unapredi izborni proces, da se poveća demokratski kapacitet Republike Srbije i da izbori u Srbiji budu kao i u drugim zemljama. Ali, ovde je reč o jednoj vrsti pritiska koji se pravi prema Srbiji, pa i ona pitanja koja se u drugim državama doživljavaju kao ako mogu reći redovna, ovde se kod nas doživljavaju kao vanredna.

Dobro je gospodine ministre što ste predložili ove izmene zakona i čuvajući zdravlje ljudi da date mogućnost da se još jedan broj političkih stranaka koje to žele ili one koje nisu uspele u rokovima koji su bili pre uvođenja vanrednog stanja da skupe potpise da mogu to da urade, a onda da ostavimo građanima priliku da ocene sve nas po programima i po idejama koje promovišemo, a ne po ovim ružnim stvarima koje neki od nas, na žalost primenjuju. Jednostavno da se nadamo da će u skladu sa procenama i svim onim što je uradio naš Krizni štab da će Korona u međuvremenu nestati kao vrsta, ako mogu reći, zdravstvenog izazova kojem smo izloženi, a da će građani biti u situaciji da izaberu one koje žele i da ćemo nakon sledećih izbora napraviti korak.

Poslanička grupa SPS će u danu za glasanje glasati za sve ove izmene, jer smatramo da se ovim rešenjima unapređuje dalji izborni proces, a vodi se računa o zdravlju građana kao najvažnijoj stvari na svetu, jer znate džabe nam priča o demokratiji. Time ću završiti. Džabe nam priča o demokratiji ako ne vodimo računa o ljudima, jer ukoliko nema ljudi nema ni demokratije. Zato mi je drago što ste zdravlje ljudi stavili na prvo mesto kada ste obrazlagali donošenje ovih zakona. Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana predsednice Vlade, poštovani prvi potpredsedniče Vlade, koleginice i kolege, dozvolite da i ja kao jedan od predstavnika Socijalističke partije Srbije u ovoj Narodnoj skupštini Republike Srbije kažem povodom Predloga Vlade za ukidanje vanrednog stanja. Predsednica Vlade je na početku današnjeg izlaganja obrazložila razloge zašto se predlaže ukidanje vanrednog stanja i svi navodi koje je ona iznela apsolutno stoje. To i današnji podaci potvrđuju, broj zaraženih osoba virusom COVID-19 je danas manji nego ikad pre.

Ono što je izazvalo moju pažnju jeste ovaj treći uslov, a to su ispunjeni kriterijumi Svetske zdravstvene organizacije. Predsednica Vlade je detaljno pomenula te kriterijume i u kojoj meri i na koji način. Ja bih želeo da istaknem taj detalj zato što je važan, zato što smo mi kao Republika Srbija od početka sarađivali sa Svetskom zdravstvenom organizacijom. Bili smo deo, da tako kažem, tog jedinstvenog fronta borbe protiv ove pandemije. Direktor Kancelarije Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji je rekao da je Srbija uspešno obavila svoj posao. On je, doduše, rekao to pre dve-tri nedelje, ali to podaci pokazuju, da je Srbija uspešno obavila posao borbe protiv virusa, jer je epidemija od početka bila pod kontrolom. To je važno reći. Na kraju krajeva, mislim da ove brojke koje mi ostali gledamo svakog dana dovoljno govore da je Srbija tu bila uspešna.

Mislim da je najveća stvar, najveći posao koji je uradila naša država, mislim i na predsednika države i na predsednika Vlade i na celu Vladu, kako one ministre koji su bili u kriznom štabu, tako i one koji nisu, da su uradili jedan za građane važan posao i pokazali su kako se može boriti protiv pandemije. Naravno, lekari i celo medicinsko osoblje su tu podneli najveći teret, ali se pokazalo da imamo veoma kvalitetno zdravstvo, da imamo kompetentne ljude, da imamo, ako tako mogu reći, fleksibilno zdravstvo zato što smo sve to uspeli u kratkom vremenu. Ne zaboravite, vanredno stanje je uvedeno pre 50 dana, prvi slučaj je zabeležen 5. marta, znači pre dva meseca. Pokazalo se da naš zdravstveni sistem može da se brzo prilagodi novoj situaciji.

Ne treba smetnuti s uma da je virus, iako o njemu svi pričaju, još uvek apsolutno u velikoj meri nepoznat, zato što se uvek javljaju neki lekari sa pojedinim teorijama, ali ja se sećam pravila Svetske zdravstvene organizacije koje sam pročitao, da samo ono što je naučno utemeljeno, što je provereno, što se pokazalo prilikom istraživanja kao konačno se može uzeti za konačnu istinu. Mislim da je u celoj ovoj borbi koji smo imali protiv Korone u proteklih dva meseca zdravstveni sistem pokazao jednu izuzetnu efikasnost. Građani su, naravno, bili odgovorni i mislim da i to nešto govori o društvu naše države Republike Srbije.

Međutim, sutra mi nastavljamo borbu protiv virusa, ali na jedan drugačiji način. Vraćamo se u život i mislim da ti koraci treba da budu vrlo pažljivi. Postoje mere koje će se primenjivati. Vlada je dala i predlog onih mera koje se apsolutno ukidaju i onih koje ostaju na strani. Postoje oblasti života u kojima, primera radi mera socijalnog distanciranja će onemogućiti rad u punoj meri ili u potpunosti. Mislim i na obrazovanje, mislim i na kulturu, na sport, na nauku i druge oblasti gde postoji kao neki uslov, ako mogu reći, da se okupi veći broj ljudi i o tome treba voditi računa. Mislim da naš krizni štab ima dobar manir da obaveštava tačno javnost o stanju zdravlja i borbe protiv Korone.

Poštovana predsednice Vlade, mislim da bi na određen način trebali voditi računa unutar štaba, ako mogu skromno reći i o meri pojavljivanja, jer svaka reč članova štaba ima uticaj na nas građane, da svaka informacija bude tačna. Pravovremena je uvek bila, bile su i tačne, ali je važno ovaj ostatak borbe protiv Korone da ne napravimo neku grešku.

Mislim da je Srbija pokazala jedno lepo lice u ovoj borbi protiv korone. Pored toga što smo videli i da imamo prijatelje koji nam pomažu u borbi protiv korone, videlo se da Srbija ima kapaciteta da pomogne i druge države. Drago mi je što smo pomogli i Republici Italiji i naravno Republici Srpskoj, ali i ponudili ostalima pomoć, jer mislim da je to dobro. Drago mi je što ste i vi, poštovana predsednice, juče na donatorskoj konferenciji u ime Srbije ponudili dva miliona evra kao naš doprinos da se što pre nađe vakcina i da što pre postane globalno primenljiv.

Mislim da nema zemlje u regionu koja je pokazala toliku želju da pomogne svojim građanima. Evo, tu je gospodin Dačić, kao potpredsednik Vlade i kao ministar inostranih poslova, da je ipak bilo 37 letova i da su naši građani sa različitih destinacija širom sveta vraćeni u Srbiju da budu među svojima, govori o jednom humanom i patriotskom aspektu rada Vlade, da se pomogne svima onima kojima je to moguće da budu među svojima.

Naravno, taj odnos sa EU je veoma zanimljiv. Naravno, naše je čvrsto opredeljenje da budemo članica EU i nema ljutnje. Mislim da ne treba da postoji ljutnja sa njihove strane što mi apostrofiramo pomoć i Narodne Republike Kine i Ruske Federacije, rekli smo i SAD i Norveške i ostalih. Ne treba zaboraviti, ne treba smetnuti sa uma da je EU prvih dana pojave pandemije donela uredbu ili je donela propis kojim je na određen onemogućena nabavka medicinske pomoći za zemlje koje nisu članice EU. To ja razumem. To je njihov potez, ali objektivno to nije nešto što je išlo nama u prilog i oni moraju da razumeju nas.

Mi smo suverena država koja vodi računa o svojim interesima, vodi računa o svojim građanima. Nama je bila važna u tom trenutku pomoć koju smo dobili od Narodne Republike Kine i od drugih država koje sam pomenuo, pri čemu je EU apsolutno tu da kažem neupitna, ali moramo razgovarati o tome, ne treba da postoji sujeta sa bilo koje strane.

Ono što je važno pomenuti, život od sutra vraća se u svoju normalu, ali je sjajna stvar koju je uradio Krizni štab pitanje ekonomije. Sve procene, ja govorim kao osoba koja se trudi da o onome što nam se dešava ili čime smo okruženi da sazna što više, video sam da će u ekonomiji stanje biti jako teško širom sveta. Vidim da se pominju cifre od 58 ili čak 59 miliona Evropljana koji ostaju bez posla. Procene MMF su da će ovo biti najveća recesija, čak i gora od one 1930. godine.

Mislim da je naša država i Krizni štab koji se time bavio uradio prave mere vezano i za sprečeno otpuštanje, za pomoć, za odnos prema onima koji su zaposleni i mislim da je to sjajna stvar.

Poštovana predsednice, ima jedna oblast javnog života gde bih želeo da pomenem i da imate to u vidu šta tu treba uraditi. Reč je o obrazovanju. Zašto pominjem obrazovanje? Svi učesnici procesa obrazovanja od predškolskog do visokog od 15. marta nisu aktivni u nastavi, na način da postoji neposredan kontakt komunikacije i razmena mišljenja sa drugom stranom, između đaka i nastavnika, između profesora i studenata i ostalo. Kada pogledamo celu strukturu obrazovnog sistema objektivno, jedino će mali maturanti biti u jednoj čudnoj situaciji. Svi će ostali završiti svoj posao na način na koji je to predviđeno.

Mislim da je sjajna stvar bila ovo što je Ministarstvo prosvete uradilo sa nastavom i sa lekcijama koje su putem interneta prenošene za đake. Razgovarao sam sa puno kolega. Mislim da će nastavnici tu apsolutno taj deo posla privesti kraju. Vlada je promenila uredbu. Dala je mogućnosti da sve to što se uradi u budućem vremenu bude urađeno na pravi način. Studenti će imati, kako smo obavešteni, krajem maja aprilski rok, onda u junu naravno junski.

Ali, mali maturanti su u jednoj čudnoj situaciji zato što deo nastave prate preko malih ekrana, deo imaju nastave i provere svojih znanja sa nastavnicima. Imali su probu male mature. Ne postoji ili neće postojati do kraja školske godine, to je već dva i po meseca za njih, a za ostale đake tri meseca, neće postojati nikakav direktan kontakt i komunikacija i odgovor na postavljeno pitanje, u smislu ako nekome od njih nije jasno, kako mu objasniti to što nije jasno i kako ga uvesti u novu lekciju.

Znam da bi mali maturanti želeli da male mature nema, ali mislim da Ministarstvo ima dobar plan da to obezbedi na najbolji mogući način, uz poštovanje mere socijalne distance, da ne postoji mogućnost da se neko zarazi. Mislim da je dobro što će se u drugoj polovini juna obaviti mala matura, da je dobro što će biti na nivou, kako bih rekao, u školi ceo kapacitet škole staviti na raspolaganje malim maturantima, da će i nastavno osoblje biti tu, ali se mora naći način da nastavnici sa đacima ovaj deo nastave od 15. marta pa do kraja školske godine prevedu brojčano u ocene, a da Zavod za unapređenje kvaliteta, zavod koji priprema malu maturu, da uzme u obzir i to postojeće stanje, ako mogu reći, da prilagodi ova pitanja koja su bila od 15. maja.

Znam da će Ministarstvo organizovati u školama početkom juna slobodne dane da bi đaci sa roditeljima mogli za ono što im nije jasno razgovarati sa nastavnicima ili ukoliko postoji potreba da se popravi neka ocena, sve je to lepo, ali objektivno u dva, tri ili pet dana se ne može, kako bih rekao, ceo onaj proces koji dva i po meseca je postojao savladati i za njih se mora naći pravo rešenje. Zato što će svi ostali na jedan dobar način završiti. Čak ukoliko neko od njih i nije savladao neku lekciju, naravno, uvek postoji drugi deo, postoji letnji period, postoji septembar, imaće vremena da se savlada sve ono što je deo ishoda znanja za određeni nivo obrazovanja, ali mali maturanti su u jednoj posebnoj poziciji i o tome treba voditi računa. Zato sam ovo i pomenuo.

Mi se inače ukidanjem vanrednog stanja vraćamo i u jednu drugu dimenziju našeg života, ako mogu reći, pošto smo ovde u Narodnoj skupštini, bavićemo se politikom. Ne treba se mnogo, nažalost, ovo jutros što se desilo pokazuje način ponašanja aktuelne opozicije, jer opozicija koja nema ideju, koja nema program lično mislim da se provocira nasilje i pokušava se stvoriti neki događaj da bi se iz toga profitiralo. Ovo mogu reći zato što sam u ime naše partije bio jedan od ljudi koji je učestvovao u razgovorima sa opozicijom još od avgusta meseca prošle godine i to je jedna konstanta u njihovom ponašanju.

Znate, prvo je bilo da li će biti stolova o unapređenju izbornih uslova, pa je bilo nekoliko sesija na Fakultetu političkih nauka i posle dve, tri sesije određene političke stranke koje su i danas protiv izbora su najavile bojkot izbora. Znate, kada neko u avgustu mesecu najavljuje bojkot izbora u aprilu, jer nismo znali da će nam se desiti korona, a evo sada će to biti kraj juna, onda to govori o njihovom strateškom opredeljenju. Znači, hoće razgovor – neće da učestvuju u razgovoru, hoće Narodnu skupštinu – neće da dođu u Narodnu skupštinu, hoće izbore – neće da učestvuju u izborima. Onda shvatite da je u stvari to jedna zloupotreba političkih institucija naše Republike Srbije i jedno promovisanje svoje pozicije na jedan potpuno pogrešan način.

Mislim da moramo da pokušamo da njihovo ponašanje stavimo u drugi plan, jer lično mislim da su zloupotrebili jednu jako humanu i lepu akciju kao što je podrška lekarima za ono što su uradili za ovih 50 dana i ono što rade za sve građane Republike Srbije. Lupanje u šerpe je njihovo pravo, ali i zloupotreba apsolutno jedne humane aktivnosti naših lekara. Postoje izbori, kao i u svim drugim demokratskim zemljama, pa ko želi nek izađe, ali se mora promeniti rečnik. Zabranjeno je i nedopustivo je prozivanje dece bilo koga i predsednika Republike, ali i bilo kojih ličnosti koje učestvuju u javnom političkom životu Republike Srbije. Mora se promeniti rečnik zato što se Srbija promenila i moramo se menjati svi zajedno, pa čak i oni koji to ne žele naučiti da budu deo tih promena.

U svakom slučaju, mislim da je Republika Srbija u ovih proteklih 50 dana od uvođenja vanrednog stanja uradila mnoge pozitivne stvari, mislim da to brojke pokazuju, a na nama je, kako kažu lekari iz Kriznog štaba, da preuzmemo deo lične odgovornosti i svojim ponašanjem pomognemo Republici Srbiji da što pre dođe do onog nultog broja i da što pre korona bude i zvanično proglašena kao slučaj koji više ne postoji u Republici Srbiji. Hvala vam.

Poštovana predsednice Skupštine, poštovana predsednice Vlade, gospodo ministri, dozvolite mi da kažem nekoliko reči o ovoj temi.

Naime, i juče i danas čulo se mnogo toga u Skupštini i moram iskreno reći da sam bio u nedoumici šta tačno treba govoriti o ovoj temi. Naizgled, stvar je vrlo prosta, Odluka o uvođenju vanrednog stanja, ali slušajući neke kolege juče i danas moram vam reći da sam se setio jedne misli čuvenog nemačkog filozofa Jirgena Habermasa koji je povodom Kovida virusa koji hara sada svetom rekao nešto što se može primeniti, nažalost, i na diskusije koje su se čule u Narodnoj skupštini i o ovoj temi i o drugim temama, a on je rekao – toliko znanja o neznanju odavno nije bilo.

Ja imam utisak da se pojedine diskusije vrlo svesno plasiraju, da se građani dezinformišu, da se ne shvata pravi značaj opasnosti koju Kovid – 19 nosi sa sobom i svega onoga što je Vlada Republike Srbije, zajedno sa predsednikom Republike Srbije, uradila da se virus suzbije.

Naime, možemo reći, evo, iskoristiću ovu misao Jirgena Habermasa, da se o virusu sve zna, a samo malo nekoliko stvari se ne zna. Ne zna se kako ga pobediti, jer sama činjenica da se 165 lekova, ako je verovati medijima, nema razloga da ne verujemo, testira u ovom trenutku, da se vidi njihov učinak u borbi protiv Korona virusa ili 66 različitih vakcina, govori o tome da svet ozbiljno pokušava da nađe odgovor na virus Korona, ali odgovora nema i onda se postavlja logično pitanje da li je Srbija, jedna mala zemlja, uradila sve što treba da zaštiti svoje građane.

Moje duboko ubeđenje je da jeste. Pročitao sam reči direktora SZO pre nekoliko nedelja, kada je izjavio da je ovaj virus deset puta opasniji od virusa koji je bio 2009. godine.

Kao građanin koji je bio u samoizolaciji, redovno sam pratio vesti u 15.00 časova i izveštavanje Kriznog štaba. Čuo sam i dr Kona koji je pomenuo, a i setio sam se te 2009. godine, nažalost, tada je 135 ljudi preminulo, a oko 6.500 ljudi je bilo zaraženo. Taj virus je bio deset puta slabiji i postojala je vakcina kao način da se taj problem reši. Zar treba onda dovoditi u pitanje sve ono što je naša Vlada uradila, odnosno Krizni štab, ali i Vlada? Krizni štab zato što su to ljudi koji su bili neposredno upućeni u sve ove stvari koje se odnose na borbu protiv Korona virusa, ali i Vlade. Vlada stvara opšti ambijent i, naravno, predsednik Republike. Ne treba ni njega zaboraviti, jer je veliki deo posla pao na njegova leđa, jer on vodi jedan krizni štab, a predsednica Vlade vodi drugi štab.

Kada se stavite u položaj običnog čoveka, šta njega interesuje? Običnog čoveka interesuje da vidi da li postoji država koja zna kako da se bori protiv opasnosti kao što je virus Kovid – 19. Da, mi imamo takav Krizni štab i imamo takvo državno vođstvo koji to zna. Druga dimenzija tog odnosa jeste da li smo preduzeli prave mere, da li imamo relevantan profesionalni zdravstveni sistem i da li su mere koje mi primenjujemo odgovarajuće. Da, bez uvrede po bilo koga, jedino se samoizolacija pokazala kao najefikasniji metod suzbijanja širenja virusa zbog dužine njegovog života, odnosno ograničenog vremena trajanja. Sve ostale mere daju rezultate, ali ovo je najefikasnije. Ovo govorim i u kontekstu mere koje su preduzete.

Koji je treći element koji građane interesuje? Naravno, to je da li u ono vreme kada je dozvoljena sloboda kretanja, da li mogu u trgovinama naći ono što im treba. Da, trgovine su bile pune i to je deo rada Vlade.

Da li su se lekovi mogli naći u apotekama? Da. Moglo se desiti eventualno da deo dana ili jedan dan nešto od toga nema, ali su trgovine i apoteke bile pune i ljudi su se mogli snabdeti i mogli su pobediti ovaj opasni virus, odnosno naći rešenje za ono što im tada treba.

Šta je ovde još potrebno reći? Znamo da je 26. februara bio održan prvi sastanak povodom Kovida – 19. Moram da kažem da je SZO svetsku krizu borbe protiv pandemije označila 30. januara i onda red događaja koji su potom usledili govore da je naša država uradila najveći broj stvari koje je moguće uraditi u ovoj situaciji, jer mnogo se stvari i ne zna.

Da li smo položili ispit? Da. Ja ne bih želeo da licitiramo brojkama, jer brojke su, da kažem, relativna stvar i treba sačekati sve dok prođe, pa tek o tome govoriti. Ali, gledao sam ovih dana sve podatke vezano za širenje Korona virusa, i ako uzmemo činjenicu današnje, primera radi, brojke, koje govore da je preko 3.150.000 ljudi zaraženo. Neću govoriti o umrlima, jer svaki ljudski život je vredan. Ali, recimo, zemlje koje su približno našoj veličini ili broja stanovnika, kao Belgija ili Švajcarska ili Portugal ili Švedska, oni imaju tri do četiri puta više zaraženih, a nažalost, preminulih osoba imaju 5, 10, pa i više puta. To sve ima svoj smisao, ima svoj značaj.

Mislim da je najbolja stvar koju je Krizni štab uradio i Vlada Republike Srbije i država Srbija jeste što je ljudima od struke dala mogućnost da njihove reči i njihov stav, njihovo mišljenje opredeljuju sve one odluke koje je Krizni štab donosio.

Ono što je važno, moglo se čuti u javnosti, jeste da su to kompetentni ljudi, da su njihova mišljenja bila relevantna, da su uvažavali stvarnost, da su se trudili da u odnosu na kapacitete naše države, na naše zdravstvene mogućnosti, koje su se pokazale daleko boljim nego što se to mislilo, a kamoli što se govorilo, da su našli rešenje na mnoga otvorena pitanja.

Ne mogu a da ne iskoristim ovaj trenutak da kažem nekoliko reči i o jednoj temi koju je i predsednica Vlade pomenula juče, a to je solidarnost, pomoć. Kada je naš predsednik Republike gospodin Vučić rekao da nema solidarnosti u Evropi, onda je to ispalo da je jeres i da je kritika EU. Kada to kaže neko iz Francuske ili Italije, onda se to doživljava kao normalno, jer se to onda razmenjuju mišljenja unutar EU. Da me ne bi shvatili pogrešno, ja sam apsolutno pristalica toga da naša zemlja treba da bude članica EU i željno očekujem dan kada će se to desiti, ali se plašim da će to biti dug posao. Zašto? Zato što i zemlje EU imaju različite interese i u odnosu na nas. To se, na kraju krajeva, videlo i sada oko ove stvari oko Kovida.

Nije nepoznato da je Kina naš veliki strateški partner. Nije nepoznato da to prijateljstvo traje jako dugo i da je veoma bogato. Zaboravlja se da kada se virus pojavio u Kini, zaboravlja se da je predsednik Republike gospodin Vučić prvi poslao telegram podrške Kini. Zaboravlja se da je Vlada Republike Srbije krenula sa skupljanjem pomoći Narodnoj Republici Kini. Zaboravlja se da je ministar inostranih poslova, potpredsednik Vlade Ivica Dačić, u januaru ove godine, kada niko nije hteo da pođe u Kinu, otišao, sreo se sa svojim kolegom. Bio je prvi i jedini strani državnik koji je otišao u Kinu i tada pokazao da Srbija podržava Kinu i da se daje podrška onome što Kina radi.

Zašto se onda čuditi ako nam je Kina pritekla prva u pomoć? Zašto se čuditi ako predsednik Vučić kaže za Si Đipinga da je brat? Vi znate, u našoj terminologiji brat je neko ko je najbliža osoba i koja će vam uvek pomoći. Oni su nam pomogli. Ta pomoć je i velika i važna. Nije samo u pitanju medicinska oprema. Ona je izuzetno važna za zdravstveni sistem, ali je važna i moralna dimenzija te pomoći.

Znate, kada dođu lekari koji su se borili sa virusom u gradovima Kine, pa vam prenesu svoje iskustvo, to onda ima daleko veći značaj nego što izgleda formalno, jer govore ljudi koji su se borili i pobedili taj virus. Onda to znači i za našu zemlju. I kada kažu da ovu bolnicu možemo koristiti kao Kovid bolnicu i kada kažu da neku ne možemo i zbog čega ne možemo, kada kažu da treba otvoriti drugu vrstu bolnice, kao što je bio Sajam ili Čair ili Spens ili drugo, to ima mnogo smisla.

Hvala i ostalima. Hvala i EU. Hvala i Ruskoj Federaciji i SAD. Hvala svima, jer Srbija zaslužuje da joj se pomogne. Ali, pre svega, hvala građanima Republike Srbije, hvala njima na svom, ako mogu reći, na trudu i pažnji i spremnosti da prihvate ove mere.

Ovo su mere koje su potrebne Srbiji da bi se zaštitilo zdravlje građana Srbije. Koliko god to izgledalo nekom teško, mere su preduzete da bi se zdravlje zaštitilo i to se mora stalno ponavljati.

Hvala i zdravstvenim radnicima i lekarima i medicinskim sestrama i tehničkom osoblju, svima onima koji su ovih proteklih dana, od kako se pojavio virus, učinili sve da se zdravstveni sistem spase. Jer, zdravstveni sistem jeste jedna konstanta koja je izuzetno važna i da nismo spasili zdravstveni sistem, onda bi to bile neke traumatične slike, kao što smo mogli videti one snimke iz Italije, Španije ili drugih zemalja.

Poštovana predsednice, moramo objektivno razgovarati i o onome što nas čeka. Mislim da opasnosti nisu male. Nisam siguran da svi razumeju opasnosti od Korona virusa. Mere moraju biti postepeno ublažavane da bi efekat tih mera bio pravi. U svakom slučaju, biće prilike i o tome da se razgovara.

Ono što se mora reći jeste da je Krizni štab, da je Vlada, da je predsednik Republike, da su položili ispit i to je najvažnija stvar. Zbog čega? Ne zbog njih samih. Tu su izbori, pa će građani odlučiti o političkim dimenzijama njihovog angažovanja, ali ovde je suština, u pitanju je Srbija. Kada se uzmu sve ove brojke i upoređuju, onda se može videti da je odluka o uvođenju vanrednog stanja bila dobra, da su mere koje su bile preduzete bile pravovremene i da su dale efekta i da smo, za sada, hvala Bogu, sa jako malim brojem obolelih i jako malim brojem onih osoba koje su smrtno stradale. Mislim da je to najbolja vest koja se može čuti. Hvala vam.

Hvala predsednice, uvaženi ministre, sa saradnicima, dozvolite mi da i ja u ime SPS, kažem nekoliko reči o zakonima koji su predmet razmatranja Narodne skupštine Republike Srbije danas.

Naime, poslanička grupa SPS, smatra da se sa zakonima koji će biti razmatrani danas, usvojeni za nekoliko dana, unapređuje obrazovni sistem Republike Srbije, povećava njegova efikasnost, povećava obuhvat učenika u sistemu obrazovanja, rešavaju se pitanja vezana za primenu dualnog obrazovanja, nalaze se rešenja kojima se sistem čini efikasnijim, rešava se status jedne strane škole u Srbiji, ratifikuje međunarodni ugovor kojim se omogućava slepim i slabovidim licima da koriste udžbenike koji su bili, da kažem, zaštićeni autorskim pravima, rešava se mnogo pitanja koji obrazovni sistem Republike Srbije čine kvalitetnim.

Ovo pominjem iz razloga što mislim da nažalost u Srbiji ne postoji jedan adekvatan odnos prema obrazovnom sistemu Republike Srbije i prema onome što Ministarstvo obrazovanja radi. Mnogo se više govori negativno, nego pozitivno. One pozitivne, lepe, vredne stvari koje obrazovni sistem produkuje traju vrlo kratko. Svaki uspeh studenata ili matematičara, ili bilo koje druge generacije učenika iz obrazovnog sistema je vest koja traje jedno popodne, a sutra već ne postoji, ne uzimaju se primeri dobre prakse da budu ideja vodilja za druge.

Želju da unapredimo obrazovanje neki su shvatili kao želju da svoje lične interese inkorporiraju u obrazovni sistem ili da oblikuju obrazovni sistem prema svom poimanju sadržaja obrazovanja, tako da se prelazi granica koju zakon utvrđuje, u nekim slučajevima i granica pristojnosti. Nastavnici su dovedeni u situaciju da, bez obzira na ono što se Vlada trudi da u odnosu na ekonomsku situaciju vrši povećanje zarada zaposlenih, da jednostavno budu deo jednog opšteg toka, a ne da budu neko ko zajedno sa ministarstvom, ono što je kreacija obrazovnog sistema, sprovode u praksi i time, kako bih rekao, podižu vrednosni sistem obrazovanja Republike Srbije.

Naime, mi smo nažalost kao narod naučili da ne cenimo, ukoliko nismo prvi u nečemu, ispada da ne valja, ako imamo Beogradski univerzitet, koji je već godinama među prvih 500 najboljih univerziteta u svetu, od 22 hiljade, to samo po sebi ima izuzetan značaj. Ako naši đaci u zadnjoj deceniji su usvojili nekoliko stotina medalja na različitim takmičenjima, od balkanskih, evropskih, olimpijada i svetskih takmičenja, to jeste dokaz kvaliteta obrazovnog sistema i tih škola koje te učenike edukuju, ali i obrazovnog sistem Republike Srbije.

Ako naša deca na drugim takmičenjima pokazuju to znanje, onda se postavlja pitanje, zašto mi unutar Srbije nemamo takav odnos prema obrazovanju. Mislim da se od obrazovanja mnogo traži, a ne poštuje se ono što obrazovanje radi. Ministar je naime, to je moje lično mišljenje, u situaciji da sa svojim timom rešava probleme koji su se nagomilali već više decenija i, da kažem, gaseći požare koji se pojavljuju, jer obrazovni sistem ima nekoliko stotina hiljada đaka, još i nivo predškolskog obrazovanja, studente, preko milion i 200 hiljada učesnika u obrazovnom sistemu, onda se može razumeti za jednu malu zemlju, kao što je Republike Srbije, koliko napora treba da se taj sistem učini efikasnijim.

Mislim da Republike Srbije to radi stalno. Mislim da ovo ministarstvo se trudi da, ne samo da prati inovacije i tehnološke promene koje su deo savremenog sveta, nego da te inovacije implementira u obrazovni sistem Republike Srbije i to na svim nivoima. Opet, moramo objektivno voditi računa i o našim posebnostima i o onome što mi možemo. Ne možemo očekivati, primera radi, da nam dualno obrazovanje eksplodira ukoliko nemamo dobru ekonomsku situaciju, a dobru ekonomsku situaciju imamo zahvaljujući svemu onome što je Vlada Republike Srbije učinila pre nekoliko godina.

Na odboru smo, pre sat vremena, pomenuli da su tri obrazovna profila implementirana 2013. godine zahvaljujući GIZ-u, nemačkoj organizaciji vezano za srednje obrazovanje. Danas je već 2019. godina, 37 profila imamo u dualnom obrazovanju. Ovo pominjem samo kao jedna pokazatelj da se ne može preko noći postići dobar rezultat. Potrebno je stalno učenje, stalna primena, stalna inovacija, ali je potrebno da poštujemo obrazovni sistem Republike Srbije.

Za kritičare obrazovnog sistema Republike Srbije, ja koristim jedan prost argument, ako smo tako loši, zašto smo tako dobro kotirani? Ako smo tako loši, zašto tako lako prihvataju našu decu koja idu u inostranstvo? Otići u inostranstvo nije samo po sebi jeres, u inostranstvo se odlazi i da se uči i da se sa tim sublimiranim znanjem se pojedinci vrate i ovde uče. Nije nepoznato da na doktorskim studijama u Americi, bar pre nekoliko godina, najviše je bilo studenata iz Indije, Kine, Rusije, pa su tek onda domaći državljani zauzimali ta mesta. Nije taj proces, da kažem, uslovno rečeno kretanja mladih ljudi unutar obrazovnog sistema sveta, nešto što je samo karakteristika Republike Srbije. To je proces koji se odvija širom sveta. Ovde je suština, da li mi možemo njima da obezbedimo uslove kada završe određeni nivo obrazovanja da se vrate i ono što su naučili da primene.

Mislim da ministarstvo tu radi sve više i pre ili kasnije neko će to morati da konstatuje.

Meni je drago što danas razgovaramo o ovim zakonima, jer je to prilika da se uvek razgovara i o obrazovanju Republike Srbije, jer nažalost mislim da u percepciji koja se formira u javnosti, obrazovanje nema onaj značaj koji zaslužuje. Nekad doprinosimo mi sami, možda raspravom ovde u parlamentu, da pođem prvo od nas poslanika, načinom na koji govorimo o obrazovanju, jer nažalost neko tu pokazuje pre svega svoju političku dimenziju, a ne obrazovnu, ako opozicija kritikuje, ali ne na argumentovan način, nego se izvlače pojedinačni slučajevi pa se oni uopštavaju i onda se time kvalifikuje ceo obrazovni sistem. Naravno, to ne znači ni da je obrazovni sistem idealan, postoji puno toga unutar obrazovnog sistema što treba promeniti.

Ja bih u obrazloženju pojedinačnih rešenja koji su predmet Narodne skupštine, krenuo od onog sistemskog zakona, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, jer naravno on je uvek jedan zakon koji objedinjuje sve ono što je važno za obrazovni sistem i vi ste ovde naveli četiri glavna razloga zbog kojih je ovaj zakon menjan. Mislim da je jako dobro i nekako smo u ovoj opštoj priči ostavili malo ova pojedinačna rešenja van rasprave, a mislim da je to loše, a to opet nažalost potvrđuje ovu moju tezu da se o obrazovanju više priča opšte, a manje pojedinačno. Ti pojedinačni primeri pokazuju da imamo kvalitetan obrazovni sistem.

Naime, mi smo pristupili promenama ovog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja zato što je bilo potrebno određene odredbe usaglasiti sa odredbama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Jako je važno ovaj jedinstveni informacioni sistem prosvete. O tome se priča godinama. Godinama se priča, mislim da je jako važno što je taksativno navedeno šta će sve biti sadržaj tog sistema. Mislim da jednostavno na osnovu informacija koje će biti sadržane u jedinstvenom informacionom sistemu prosvete, će biti moguće doneti brojne odluke na kvalitetniji način, odnosno koje će za obrazovni sistem Republike Srbije biti daleko važniji.

Ne bih sve elemente izmena iznosio na dnevni red Skupštine, ali bi pomenuo i ovaj treći razlog koji je nekako opet ostao, kažem, po strani. Zakon se menja i zato što je bilo potrebno preciznije urediti pitanje obrazovanja i vaspitanja učenika, učenika koji ne poznaju jezik na kome se izvodi obrazovno vaspitni rad. Ovo samo po sebi govori koliko smo mi, kako bih rekao, jedan širok sistem, pravedan sistem, koliko mi imamo jedan širok, pravedan sistem i želimo čak i one ljude koji se nalaze u nevolju, kratkoročnoj, dugoročnoj, to zavisi od dužine boravka u našoj zemlji, da pomognemo da vreme boravka ovde bude što kraće, a oni da steknu obrazovanje koje im može koristiti kasnije u životu. Mislim da je ovo, ne samo plemenito, nego jedno vrlo kvalitetno rešenje koje treba apsolutno afirmisati.

Četvrti razlog jeste omogućavanje veće dostupnosti kvalitetnog obrazovanja i vaspitanja za svu decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom putem izrada smernica kojima bi se unapredio njihov obrazovni rad i sagledale potrebe i mogućnosti svakog pojedinačnog deteta, kao i grupe u celini. Ovo pominjem, čitam deo obrazloženja zakona, ali ne mogu a da ne pomenem taj element pravednosti koji sadrži obrazovni sistem.

Mislim da je jako važno što će ovaj zakon jednostavno sadržati ne samo, naravno, pomenuo bih jedinstveni obrazovni broj, nešto što će biti deo identiteta svakog učenika u celom periodu njegovog školovanja, ali takođe treba pomenuti i registar ustanova, registar akreditovanih visokoškolskih ustanova, što je jako važno. Ja znam da smo mi u godinama pre opominjali, upozoravali studente da pogledaju koji su programi akreditovani, koji nisu, koje su visokoškolske institucije akreditovane, ali nekako je sve to ostalo prenebregnuto. Mislim da je dobro što je Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja obuhvatio sve ove elemente, naizgled i informatičkog karaktera, a u stvari suštinskog karaktera.

Želeo bih, poštovani ministre, da kažem nekoliko reči o dva zakona, o prvom manje, o drugom više, a to je Zakon o srednjem obrazovanju i vaspitanju i Zakon o dualnom obrazovanju.

Naime, kako ste ovde naveli, Komisija za razvoj i sprovođenje dualnog obrazovanja je smatrala da treba pripremiti izmene i dopune Zakona o dualnom obrazovanju i Zakona o srednjem obrazovanju, kako bi se otklonili primećeni rizici i osigurala održivost dualnog obrazovanja i njegova kvalitetna primena, i to posebno od školske 2020. i 2021. godine. To je razlog zašto se ovaj zakon menja o srednjem obrazovanju i vaspitanju. Ali, dobro je i što se Zakon o dualnom obrazovanju menja, na način da bude još bolji nego što jeste.

Ministar je pomenuo da smo krenuli sa tri profila, to ima u obrazloženju, odnosno ja sam pomenuo, da smo imali tri profila i određen broj učenika, veoma mali broj kompanija. Godine 2013. i 2014. bilo je 400 učenika, to sam pročitao zahvaljujući Konferenciji o dualnom obrazovanju koja je bila 23. decembra, pa sam i ja neke podatke ponovo video i ponovio za sebe, ali sada i za javnost. Znači, počelo se 2013. i 2014. godine sa tri obrazovna profila, sa 400 učenika u 16 škola. Danas imamo 35 dualnih profila, 6.100 učenika i 880 kompanija.

Ono što treba da radim, ja sam potpuno ubeđen da će to biti rešenje u budućnosti, da se povećava broj profila, da se povećava broj škola, da se povećava broj đaka i povećava broj kompanija. Kompanije su, zahvaljujući ekonomskoj politici Vlade, stalnom rastu BDP-a, ali i stvaranjem uslova da strane kompanije ovde otvaraju svoje fabrike, stvara se i mogućnost jednostavno da dualno obrazovanje reaguje.

Meni je drago što naša država, Republika Srbija, reaguje na ove zahteve tržišta. Naime, jedna od prvih i osnovnih reakcija koje sam ja naučio baveći se nekad obrazovnim sistemom jeste nekazano uputstvo Svetske banke da u zemljama u tranziciji nema obrazovanog sistema koji može odgovoriti potrebama tržišta rada, jer se tržište stalno menja, ali dualno obrazovanje na način na koji ga mi ovde primenjujemo i na osnovu iskustva iz Švajcarske, Nemačke i Austrije govori da smo na dobrom tragu, da zajedno i sa kompanijama, sa Privrednom komorom Srbije, sa poslodavcima možemo da ponudimo đacima izbor zanimanja koje sutra može opredeliti njihov život, da možemo ponuditi izbor zanimanja koja će njegov život činiti kvalitetnim, da pomognemo da izabere zanimanje koji će njegovu porodicu učiniti bogatijom i sretnijom, da jednostavno stvorimo mladog čoveka koji će sutra zasnovati i porodicu ovde u Srbiji, učiniti sve ono dobro što je potrebno za razvoj zemlje.

Meni je drago da je dualno obrazovanje ovoliko promovisano, apsolutno se ne slažem sa onim kritičarima dualnog obrazovanja koji smatraju da ono ne zaslužuje pažnju koju ima. Naprotiv, ja mislim da toga treba da bude što više, jer mi imamo strukturu sistema obrazovanja, imamo i na nivou srednjeg obrazovanja i opšte obrazovanje, srednje stručno obrazovanje, imamo dualno obrazovanje, hoću da kažem, za svakog tu ima mesta, treba samo raditi na svim ovim elementima.

Prema ovim rešenjima, mislim da kompanije treba da naprave spisak koje žele da učestvuju u procesu dualnog obrazovanja do 30. oktobra, da Privredna komora, naravno, te podatke sublimira i dostavi ih Ministarstvu do 14. februara, kako bi Ministarstvo imalo dovoljno vremena da pripremi sve ostalo vezano za primenu i razvoj dualnog obrazovanja.

Ono što je važno vezano za izmene i dopune Zakona o dualnom obrazovanju jeste i to da je dualnom obrazovanju dodato da se mogu realizovati i majstorsko i specijalističko obrazovanje, koje je obrazovanje u trajanju od dve godine, ako mogu reći, ovim se vrši proširenje dualnog obrazovanja. Ja smatram to dobrom stvari.

Da bi izbegli mogućnost da dualno obrazovanje nakon završenog prvog ciklusa obrazovanja bude želja učenika, da kažem, da ne bude na prvom mestu, mislim da je odlično rešenje da učenici koji budu pohađali obrazovne profile, odnosno da se učenicima osmog razreda osnovne škole omogući da se prijave za dualno obrazovanje pre obavljanja završnog ispita. Mislim da je ovo rešenje odlično, onda će stvarno oni koji žele da učestvuju u dualnom obrazovanju i biti deo dualnog obrazovanja.

Video sam da Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o dualnom obrazovanju sadrži i rešenje kojim su među poslodavcima naznačeni i organi unutrašnjih poslova i odbrane, što opet govori o proširenju kruga lica koji su deo sistema ovog podsistema dualnog obrazovanja.

Mislim da je dobro što su i ove neke druge stvari vezane za sistem funkcionisanja dualnog obrazovanja rešene, naizgled tehničke stvari, ali za mene je jako važno to što je obaveza poslodavca da obavesti Privrednu komoru o raskidu ugovora o dualnom obrazovanju kada je ugovor raskinut na njegov zahtev ili neka rešenja koja jednostavno unapređuju sistem dualnog obrazovanja.

Poštovani ministre, ovo sve govorim iz razloga što mi o ovim zakonima danas razgovaramo. Naravno, o njima bi se moglo govoriti i više, ali i o drugim temama. Ne treba zaboraviti da danas razgovaramo o većem broju zakona, pa je moja obaveza kao ovlašćenog predstavnika SPS da kažem nekoliko reči ili rečenica i o nekim drugim zakonima, a moje kolege će u raspravi govoriti detaljnije.

Kada su u pitanju izmene Zakona o nacionalnom okviru kvalifikacija koje smo usvojili 2018. godine i kojima je uspostavljen jedinstveni nacionalni okvir kvalifikacija koji obuhvata sve nove vrste kvalifikacija, bez obzira na način sticanja, formalno obrazovanje, neformalno ili informalno učenje, odnosno životno i radno iskustvo i nezavisno od životnog doba, važno je istaći da se izmene Zakona odnose na postupak vrednovanja od strane visokoškolskih diploma koje su do sada sprovodili recenzenti, a koje će sada sprovoditi agencije za kvalifikacije.

Mislim da je dobro ovo rešenje koje ste napisali u članu 38. Zakona, da univerziteti koji su među prvih 500, da se stvarno podrazumeva to rešenje da ako neko ko podnese zahtev da je završio neki od tih univerziteta da se mora završiti pitanje u roku od osam dana, a ostali u roku od 60 dana.

Drago mi je što je konačno rešeno pitanje statusa Francuske škole u Srbiji, to traje jako, jako dugo i vrlo sam pažljivo pogledao celu strukturu ovog dokumenta. Vi ste to veoma detaljno i drago mi je što je ovako detaljno. Zašto? Postoji i druga strana ove priče, gospodine ministre. S obzirom da je veliki broj naše dece koja su učenici ove škole, u slučaju da neko od te dece bude imao nameru da se vrati, ako mogu tako reći, u naš obrazovni sistem, sada su tačno uređeni i nivoi završetka određenog unutar škole, tako da tu neće biti određenih problema, jer u nekim prethodnim situacijama oni su morali da polažu neke dodatne ispite. Pogotovo mi je drago što je ovaj zakon deo ovih strateških odnosa između nas i Francuske Republike. Želim da vam čestitam na tome. Nije lako neku stranu školu uvesti u sistem na način da može služiti interesima obeju zemalja.

Mi smo predlagali u neko prošlo vreme i čisto da imate jednu ideju da se napravi srednja škola, tada je bila priča o Trećoj gimnaziji koja bi imala program na francuskom i srpskom jeziku, zajednički napravljenom od strane dva ministarstva i gde bi učenici koji bi pohađali taj program učenja imali mogućnost da nastave učenje u Francuskoj školi.

Na kraju, s obzirom na vreme želeo bih da pomenem ovaj Marakeški ugovor za omogućavanje pristupa objavljenim delima od strane lica koja su slepa, slabovida i na jedan drugi način onemogućeno da koriste štampane materijale. Mislim da je jako, da je dobro što smo i mi, usvajamo kao Narodna skupština ovaj sporazum, iz prostog razloga što se može dati deci mogućnost da steknu kvalitetnije obrazovanje, koristeći odredbu ovog sporazuma vezanih za mogućnost slobodnog korišćenja knjiga koje spadaju pod autorska prava, a radi njihovog boljeg obrazovanja i boljeg uslova života. Hvala vam.

Hvala.
Uvaženi ministre, poštovani predstavnici Ministarstva odbrane, Generalštaba Vojske Republike Srbije, dozvolite mi da kao jedan od predstavnika Socijalističke partije Srbije u ovoj raspravi o predlozima više zakona koji se odnose nas pitanje vojske Republike Srbije i na naše najvažnije nacionalne i odbrambene interese kažem nekoliko reči.
Mi ćemo glasati za sve zakone, zato što mi socijalisti smatramo da Srbija treba da ima jaku vojsku. Za nas je dobar svaki zakon kojim se unapređuje sistem u kome vojska postaje kompetentna, snažna, jaka, sposobna da odbrani nacionalne interese, da realizuje odbrambene interese.
Ovo pominjem ne slučajno. Mislim da Republici Srbiji treba jaka vojska, ne da bi se neko drugi plašio, naprotiv, kao faktor odvraćanja. Nema nijednog racionalnog razloga da Republika Srbija nema jaku vojsku i ne mogu razumeti koleginice i kolege koji plediraju da Republika Srbija ne treba da ima svoju vojsku ili da ona bude svedena na nivo koji nema nikakvu upotrebnu vrednost.
Mi smo 90-ih godina doživeli mnogo toga lošeg na prostorima bivše Jugoslavije i, nažalost, mnoge stvari su se desile i sa vojskom tadašnje države, Savezne Republike Jugoslavije, odnosno onog jezgra koje je ostalo unutar Republike Srbije. Ali, čak i takva vojska, kad kažem takva vojska, bez i jedne ružne promisli, ali u odnosu na sve ono što se dešavalo 90-ih godina, i u takvim uslovima, vojska tadašnje Savezne Republike Jugoslavije je pokazala izuzetni nivo borbene gotovosti, sposobnost da se 1999. godine odupre NATO snagama, na način da je otpor trajao 78 dana i noći.
Možemo sami promisliti kakve je naša vojska imala ljude u to vreme, one koji su je vodili i oni koji su branili našu zemlju kada jedna najjača vojna sila u svetu u to doba, ne treba zaboraviti, to je kraj 20. veka, kada su SAD bile apsolutni gospodar međunarodne zajednice i kad su radile sve što su htele, na kraju krajeva, i agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju to potvrđuje, pa se opet nisu usudili da pređu u kopnenu ofanzivu, ali, da se desilo tako nešto, verovatno bi mi danas bili jedna obična kolonija koja radi ono što joj se kaži.
Unutar ovih zakona o kojima Skupština danas raspravlja, ja bih želeo da vašu pažnju skrenem na dve strategije, po meni jako važna dokumenta, Strategiju odbrane i Strategiju nacionalne bezbednosti. Mislim da treba pohvaliti ljude koji su napisali ova dva dokumenta. Veoma analitični materijali, sa puno podataka, primenjeni vremenu u kojem se ovaj dokument javno promoviše, koji daju odgovore na najvažnija pitanja vezana za nacionalnu bezbednost Republike Srbije, dokumenti koji govore i o nacionalnim interesima i o nacionalnim vrednostima koji, na određeni način, oslikavaju identitet Republike Srbije krajem druge decenije 20. veka.
Dozvolite mi, gospodine ministre, da vezano za Strategiju odbrane kažem nekoliko reči o jednom od odbrambenih interesa koji su ovde istaknuti, a to je pitanje vojne neutralnosti. Mislim da je to dobra odluka za Srbiju. Netipična odluka za Balkan, tipična za naš narod i sve ono što smo doživeli, zbog našeg identiteta i svega onog što smo imali u istoriji. Ali, ovakva odluka nije prijatna svima. Naravno, najviše onim dušebrižnicima koji nas zdušno uveravaju da treba da budemo deo nekog vojno-političkog bloka.
Ja mislim da se u stavu 3. ovog dokumenta koji se odnosi na vojnu neutralnost krije suština baš tog opredeljenja. Dozvolite mi samo da citiram: "Republika Srbija će razvijati i unapređivati odnose sa tim državama i savezima, u skladu sa sopstvenim interesima". E, tu je kvaka. Ti sopstveni interesi. Mnogi ne dozvoljavaju da mi imamo sopstvene interese i da razmišljamo svojom glavom, a kamoli da učinimo nešto što mi smatramo da treba. Malim narodima to nije dozvoljeno. Veliki mogu sve, malima nije dozvoljeno ništa, pa se i ne očekuje od nekog kao što je Srbija, na ovom prostoru, da može da proglasi vojnu neutralnost ili da se ponaša u skladu sa vojnom neutralnošću.
Ja sam pre neki dan razgovarao sa grupom studenata i na jedno pitanje - u čemu je prednost vojne neutralnosti, ja sam, po meni, dao jedan najlogičniji odgovor. Rekao sam da nam daje veću mogućnost izbora, što je, po meni, sasvim logično, jer se zapostavlja i druga dimenzija vojne neutralnosti. Nije to pitanje samo vojne sposobnosti i ekonomske moći, kao i svega onoga što je potrebno da bi se vojska učinila jakom, ali, tu je i pitanje onog što ide iza. Mi imamo i namensku industriju i sve ono što čini jedan odbrambeni sistem.
Mislim da je dobro što smo tako postupili. To nam daje mogućnost da u odnosu na naoružanje koje posedujemo da postepeno unapredimo naoružanje i da jednostavno stvorimo jaku vojsku.
Ne mogu se oteti utisku da je posle 2000. godine vrlo svesno naša vojska devastirana i da su neke jedinice ili neke vrste naoružanja vrlo svesno gurnute u prošlost da bi se, naravno, umanjila i odbrambena sposobnost Vojske Republike Srbije. Drago mi je što se danas prave neki novi koraci da vojska ponovo bude jaka i sposobna da brani našu zemlju. Naglašavam da brani našu zemlju, jer mislim da je to osnovni interes Republike Srbije.
Kada je reč o Strategiji nacionalne bezbednosti, drago mi je što su u Strategiji vrlo detaljno pobrojani nacionalni interesi, sedam nacionalnih interesa i ja ću govoriti samo o tri od njih.
Prvi je, naravno, očuvanje suverenosti i nezavisnosti, teritorijalne celovitosti Republike Srbije. U tom kontekstu, ne mogu a da ne pomenem pitanje Kosova i Metohije, jer i Strategija odbrane na početku, kada govori o izazovima, rizicima i pretnjama, konstatuje da je situacija u pokrajini, tj. jednostrano proglašenje nezavisnosti teritorije koju administrativno obuhvata Pokrajina Kosovo i Metohije, ne samo da je u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom Saveta bezbednosti, nego i, pre svega, najveći političko–bezbednosni izazov Republike Srbije.
Naravno, u kontekstu ovog pitanja treba pomenuti sve ono što je Srbija uradila da se ovo pitanje reši. Mislim da sva ova dokumenta sadrže obilje podataka kojima se može dati bezbroj odgovora na pitanje za status Kosova i Metohije i za ono što država čini.
Po mom skromnom sudu, u dokumentu koji se odnosi na Strategiju nacionalne bezbednosti, na strani 19, kada govorimo o normalizaciji prilika i odnosa odbrane u AP Kosovo i Metohija, ceo ovaj pasus bi se mogao uzeti kao obrazloženje zašto je Republika Srbija 2013. godine potpisala Briselski sporazum, naravno, u nameri da normalizuje odnose, da se unapredi kvalitet života građana.
Ovo govorim da bih potcrtao, ne samo, kako bih rekao, multifunkcionalnost ovog dokumenta i koliko je on kvalitetan, nego i da bih dao obrazloženje vezano za naš odnos prema tom najvažnijem bezbednosnom izazovu i našem najvažnijem nacionalnom interesu.
Moramo konstatovati da prvi put posle 20 godina, posle bombardovanja 1999. godine i dolaska međunarodne vojne i civilne misije UN, da Republika Srbija čini korake napred u, ako mogu reći, otvaranju rešavanja pitanja Kosova i Metohije. Tu velike zasluge ima predsednik Republike, gospodin Vučić.
Sada je proteklo godinu dana od uvođenja taksi, suspendovani su praktično pregovori i na određen način to pitanje razgovora sa Prištinom je stavljeno u drugi plan, ali se ne može zaboraviti da je pre toga predsednik Vučić uspeo da to podigne na nivo da ono postane važna tema u razgovorima sa najvažnijim predstavnicima međunarodne zajednice.
Pitanje rešavanja odnosa sa Kosovom jeste nešto što je tada, pre godinu dana, bilo podržano i od strane predsednika SAD, a naravno, ja ne očekujem da će oni promeniti svoj stav o Kosovu i Metohiji, ali da su zainteresovani da se nađe neko rešenje, verujem da jesu. Mislim da se ni jedno rešenje ne može naći bez Republike Srbije. Veliki kvalitet državnog rukovodstva, pre svega gospodina Vučića, jeste što je to pitanje ponovo stavio u prvi plan.
Međutim, ovo proteklo vreme od uvođenja taksi od 100% na robu iz Republike Srbije i Bosne i Hercegovine u stvari pokazuje suštinu odnosa zapadnih zemalja prema Kosovu i Metohiji i prema dijalogu kao načinu rešavanja ovog pitanja.
Nažalost, veliki broj zemalja ne želi da se ovo pitanje reši. Imam utisak da njima odgovara da postoji latentna tenzija na prostoru Balkana i da se zapadne zemlje pojavljuju kao neko ko je spreman da reaguje, odnosno da bude pokrovitelj određenih interesa koji, naravno, nisu u skladu sa interesima Republike Srbije. Jer, da se želelo, mislim da se u proteklih godinu i nešto dana moglo reagovati, ali ne samo u proteklih godinu i nešto dana, nego u proteklih šest i nešto godina od kako je potpisan Briselski sporazum, jer mi jesmo ispunili odredbe vezane za Briselski sporazum, vođeni željom da se unapredi kvalitet života građana, ali zapadne zemlje jednostavno nisu tražile, niti su vršile bilo kakvu vrstu pritiska na Albance sa Kosova i Metohije da oni svoje preduzete obaveze ispune.
Evropska unija nije puki posmatrač u razgovorima, u dijalogu koji se vodio ili u Briselskom dokumentu koji je potpisan.
Ne treba zaboraviti da je visoka predstavnica za spoljnu i bezbednosnu politiku EU Ketrin Ešton bila jedan od garanta sprovođenja tog sporazuma. Nažalost, nismo sa njihove strane videli jasnu nameru da se ovo pitanje reši. Naravno, ni druge, nije samo u pitanju visoka predstavnica EU, nego nažalost i neke brojne zemlje EU ne žele da se ovo pitanje reši. I zašto da ne, treba reći, mislim da unutar EU da je Nemačka glavna zemlja koja insistira na priznanju nezavisnosti Kosova i Metohije. Jednostavno, smatram da je to u skladu sa njihovim interesima.
Opet se vraćam na ovo pitanje naše vojne sposobnosti. Za neku malu zemlju nije dozvoljeno da ima svoju vojsku, niti da brani svoju teritoriju, nešto što je njen nacionalni interes, a velike zemlje dozvoljavaju da intervenišu nekoliko hiljada kilometara daleko od svoje teritorije, proglašavajući to svojim strateškim interesima.
Tu je razlika između velikih i malih, ali međunarodno pravo je isto za sve. Zato je Savet bezbednosti UN i doneo Rezoluciju 1244 i zato ta rezolucija i dan danas važi kao jedini validan dokument vezano za Kosovo i Metohiju. I zato ću vas ja podsetiti na stav pravnog savetnika UN, iznet u obraćanju Savetu bezbednosti u junu 2019. godine da Rezolucija 1244 iz 1999. godine ostaje na snazi, te se stoga pravni okvir njime uspostavljen i dalje primenjuje.
Ako to mogu da kažu u UN u junu mesecu ove godine, onda je potpuno logično da se takav stav nalazi i u Strategiji nacionalne bezbednosti.
Da stvari nisu gotove i da ih ne treba prihvatati kao gotove govori i podatak vezano za povlačenje priznanja tzv. nezavisnosti. Ministar Dačić je tu odigrao lavovsku ulogu i on snosi velike zasluge za sve ono što je učinio. To je deo državne politike i on to naglašava, ne želi za sebe da preuzme sve dobre stvari vezane za povlačenje priznanja. Ali, činjenica je da je 17 zemalja povuklo priznanje Kosova i Metohije i da se videlo da bez Srbije, da se ovo pitanje ne može rešiti.
Želeo bih još da obratim vašu pažnju još na dve stvari. Treći po redosledu promovisanja nacionalnih interesa sadržanih u Strategiji nacionalne bezbednosti i očuvanja postojanja i zaštite srpskog naroda gde on živi, kao nacionalnih manjina i njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta.
Mislim da je veoma važno što je očuvanje postojanja i zaštite svog naroda gde on živi, kako bih rekao, promovisano kao nacionalni interes, kao i želja da se unapredi položaj nacionalnih manjina i njihov kulturni, verski i istorijski identitet.
Poštovane koleginice i kolege, u vrtlogu događaja koji su obeležili devedesete godine, raspadom bivše SFRJ najveći gubitnik je srpski narod. Stvorene su nove nacionalne države, iz prethodnih republika stvorene su nove države, ali najveći gubitnik u svim onim zbivanjima je srpski narod. Zašto? Od konstitutivnog naroda u jednoj državi, bivšoj SFRJ, srpski narod je doživeo da u Sloveniji ne bude priznat ni kao manjina, da iz Hrvatske preko 300.000 ljudi bude proterano, u BiH zahvaljujući Dejtonskom sporazumu ovo je konstitutivan narod, u Crnoj Gori je formalno manjinski narod, suštinski nacionalna manjina bez prava, u Makedoniji nacionalna manjina koja se ne poštuje.
Kada pogledate celu tu, kako bih rekao, lepezu događaja koji su obeležili devedesete godine u pogledu srpskog naroda, onda se čini sasvim logično da matica zemlja Srbija promoviše očuvanje, postojanje i zaštitu srpskog naroda kao svoj nacionalni interes, naravno, i manjine. Mislim da je Srbija retka zemlja na prostorima ne samo Evrope, nego i šire, gde nacionalne manjine imaju mogućnost da u potpunosti ispune sve elemente svog identiteta i Srbija može služiti kao primer drugima.
Na kraju, mislim da ne treba preskočiti inicijativu koja je ovih dana veoma aktuelna, a o kojoj su govorile moje kolege iz poslaničke grupe, inicijativa predsednika Vučića, vezano za „mini Šengen“. Mislim da je to dobra inicijativa. Sloboda kretanja kapitala, robe, ljudi bez granica je nešto što može unaprediti ovaj region. To se uklapa i u delove obeju strategija, jer i one govore o toj regionalnoj saradnji kao važnom delu unapređenja bezbednosti u regionu.
Zanimljiva je i reakcija pojedinih, opet, koji su inicijativu predsednika Vučića dočekali na nož, naravno, videći u tome neke posebne ciljeve, ne shvatajući da je Republika Srbija snažno opredeljena za očuvanje mira i stabilnosti u regionu i da je to jedan od elemenata Republike Srbije da se unapredi stanje u regionu.
U svakom slučaju, mislim da je reč, kada govorimo o ove dve strategije, o dva odlična dokumenta i mislim da je dobro što ih usvajamo. Ovo će biti jedna poruka i široj javnosti da Srbija zna šta su joj nacionalni interesi, da Srbija zna šta su joj odbrambeni interesi, da Srbija radi na realizaciji i jednih i drugih interesa i da Srbija želi da ima kompetentnu vojsku radi sopstvene bezbednosti i samo radi sopstvene bezbednosti. Ništa više i ništa manje. Hvala vam.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, dozvolite mi da u ime SPS kažem nekoliko reči o zakonima koji su predmet razmatranja Narodne skupštine Republike Srbije.

Naime, izmenama i dopunama zakona o kojima Skupština danas raspravlja Vlada Republike Srbije i vladajuća koalicija su pokazali spremnost da se unapredi izborni proces. To nije slučajno zato što ta spremnost postoji godinama unazad, mesecima unazad, a pogotovo od trenutka kada su počeli razgovori koji su organizovano od avgusta meseca na Fakultetu političkih nauka, tada u organizaciji Fonda za otvoreno društvo i Fakulteta političkih nauka i stranaka koje su učestvovale na tim izborima, a i kasnije, u razgovorima pod okriljem evropskih parlamentaraca.

Naime, činjenica je da dok su razgovori vođeni na Fakultetu političkih nauka tada je dijaloga bilo. Činjenica je da su sve prisutne političke stranke tada iskazale svoj stav prema određenim pitanjima, da smo razgovarali i o dokumentima koje su napravile nevladine organizacije, gde je svako imao svoje primedbe, sugestije. Neko je bio za, neko protiv, ali postojao je dijalog i moglo se čuti mnogo korisnih stvari. Činjenica je ta je taj dijalog prekinut od dela opozicije onog trenutka kada je Savez za Srbiju doneo odluku da ne učestvuje u daljim razgovorima iako je do tada bio prisutan.

Od tada imamo jednu paradoksalnu situaciju. Imamo situaciju da jedan deo političkih stranaka vladajuće koalicije i deo stranaka opozicije, stvarno konstruktivno učestvuje u ovim razgovorima, daje predloge, izjašnjava se o onome što je predmet razgovora. Vladajuća koalicija naravno, tu moram da pomenem kolege iz SNS, od početka su dale svoje predloge vrlo konkretno. Mi socijalisti, zajedno sa JS smo još 20. septembra uputili tadašnjim organizatorima razgovora 17 predloga za unapređenje izbornih uslova. Mnogi od njih su se našli u završnim dokumentima, ali za razliku od nas koji smo pokazali spremnost da razgovaramo i davali konkretne predloge, mi smo od sredine septembra imali drugu stranu ili deo druge strane koja je ušla u realizaciju svoje političke odluke, a to je bojkot izbora.

Onda se postavilo logično pitanje, vi sa jedne strane unapređujete izborni proces, sa druge strane postoje stranke koje hoće da bojkotuju izbore i onda ne može se povući linija jednakosti između te dve strane. Mora se jasno reći ko je za napredak, ko je za unapređenje izbornih procesa, a ko je za destrukciju, ko je za nasilje.

Na kraju krajeva, to se vidi. Mislim da Savez za Srbiju u svim ovim svojim akcijama, ali to je njihovo pravo i to je njihov izbor političke akcije, ali nasilje pokazano prilikom upada u RTS ili nasilje prikazano pre nekoliko dana pokušajem nasilnog ulaska u Skupštinu Srbije pokazalo je u stvari taj destruktivni deo ponašanja dela stranaka opozicije, plus ono što je i povod današnjeg razgovora unapređenje izbornih procesa.

Želim da kažem da je Vlada povukla dobre poteze i stvarno, pravo je vreme da javnost šira zna da ono što su sve stranke koje su razgovarale i koje razgovaraju u dijalogu evroparlamentaraca i stranaka u Srbiji, da je to našlo svoje rešenje u predlozima zakona koji su danas na dnevnom redu, ali i u drugim dokumentima koji su u nadležnosti Vlade.

Činjenica je takođe i to je vrlo zanimljivo objasniti javnosti, da su svi zakoni koji se odnose na izbor i vezani su za izbore i na finansiranje političkih stranaka, pošto su se uglavnom nametnule neke teme oko Zakona o finansiranju političkih stranaka, pitanja vezana za aktivnosti REM-a i pitanja vezana za Agenciju protiv korupcije, ali je činjenica da su svi zakona i sva normativna rešenja doneta 2012. godine ili ranije ili početkom 2013. godine i nije tada bilo primedbi na njihov sadržaj. Naravno, onda se postavlja logično pitanje – u čemu je onda problem? Problem je želja pojedinih političkih stranaka da bez izbora dođu na vlast, odnosno da se pojedinim političkim strankama, pre svega opoziciji obezbede što bolji uslovi za izbore ili da se opravdava bojkot izbora.

Moram da kažem da iz materijala koji smo dobili za današnju raspravu se jasno vidi da su primedbe ili sugestije, zovite to kako hoćete, ili predlozi OEPS-a, Kancelarije za ljudska prava, da su kako bih rekao, sistematizovana od 2003. do 2017. godine.

Poštovane koleginice i kolege, poštovani građani, ovo je 2019. godina i postavlja se logično pitanje – ako ta dokumenta ili te primedbe, sugestije stoje od 2003. godine, zašto to neko nije uradio do sada? Naravno, zato što mu je odgovaralo takvo rešenje niti je baš bio zainteresovan za unapređenje izbornog procesa, niti tzv. demokratizaciju, niti neke slične floskule koje se upotrebljavaju.

Ono što je važno reći jeste da je vladajuća koalicija učinila mnogo toga vezano za unapređenje izbornog procesa. Mi u ovim zakonima koji su danas na dnevnom redu imamo vrlo eksplicitno rešeno ono o čemu smo razgovarali od septembra meseca, definicije izborne kampanje, zabrana korišćenja javnih resursa u izbornoj kampanji, provera trošenja sredstava, proširenje kruga lica koja mogu pokrenuti postupak pred Agencijom za borbu protiv korupcije, plus, naravno, određeni rokovi za proveru i za odlučivanje, usaglašavanje teksta sa nevladinim organizacijama, o tome ću posebno reći, definicija javnog resursa, kaznene odredbe za nepoštovanja, onda odgovornost direktora javnih preduzeća vezano za korišćenje resursa javnih preduzeća, kaznene odredbe za te direktore za razrešenje i slično.

Sve ove stvari sam pomenuo da bi javnost Srbije upoznao sa jednom prostom činjenicom da postoji dobra volja da se unapredi izborni proces. Nama ne treba bilo kakav povod da bilo ko može govoriti nešto loše o Srbiji. Srbiji je potrebna mirna atmosfera, Srbiji su potrebni izbori, Srbiji je potrebna atmosfera u kojoj će građani Republike Srbije potpuno autonomno doneti odluku, na kraju krajeva da daju poverenje onim političkim strankama i pojedincima kojima oni to žele.

Međutim, kada pogledate sve one primedbe, sugestije, zovite ih kako hoćete, sve one stvari koje smo čuli na ovim razgovorima, sva se stvar može svesti u četiri rečenice. Pre svega, želi se zabraniti Aleksandru Vučiću, kao predsedniku Republike Srbije da govori o svim pozitivnim rezultatima koje je Srbija postigla u zadnjih pet, šest godina. Želi se zabraniti da se govori o otvorenim radnim mestima u kompanijama koje dolaze, o ekonomskoj stabilnosti koja je postignuta, o povećanju broja zaposlenih, o smanjenju deficita, o ekonomskoj efikasnosti. Želi se zabraniti predsednici Vlade, gospođi Brnabić, da govori o svim onim pozitivnim stvarima koje Vlada čini. Želi se zabraniti Ivici Dačiću da govori o 17 povlačenja priznanja tzv. nezavisnosti Kosova. Želi se jednostavno ograničiti Vladi mogućnost da radi svoj posao. I ta priča o funkcionerskoj kampanji, to je jedna od najvećih besmislica koja se mogla čuti tokom razgovora.

Naime, i sami autori te ideje, bilo da su iskazivali lično, bilo kroz stavove pojedinih nevladinih organizacija, nisu mogli da objasne do detalja u čemu je problem sa izabranim nosiocima javnih funkcija. Govorim o izabranim nosiocima javnih funkcija, jer imate, poštovane koleginice i kolege, poštovani građani, jednu situaciju, da su ljudi demokratskim načinom izbora, voljom građana, izabrali da vrše određenu javnu funkciju. Da imaju demokratski kapacitet i stalno se godinama unazad vodi jedna kampanja da treba da postoji transparentnost u načinima trošenja sredstava. Kud ćete veću transparentnost nego kada nosilac javne funkcije izađe javno i saopšti, uradili smo to i to, potrošeno je to i to, za ovo je potrošeno toliko, za ovo toliko, dobitak je to, uradili smo za građane Republike Srbije.

Ovde u stvari pokušava i predsednik Republike i drugi ljudi i Vlada cela, na neki način skloniti od učešća u izborima. Rekli smo, čak i na razgovorima koji su vođeni i predstavnici Evropskog parlamenta su pitali – čekajte, kako mislite da to uradite? U svim evropskim zemljama sveta je sasvim logično, sasvim normalno da nosioci javnih funkcija učestvuju u izbornim kampanjama.

Drugo pitanje je kako je njihova aktivnost predstavljena? To je već drugo pitanje, ali očigledno ove političke strane to jednostavno ne interesuje, jer oni žele da aktuelni predstavnici vlasti, nosioci javnih funkcija ne učestvuju na izborima, da bi se postigla neka navodna ravnopravnost, kao da politički život u Srbiji počinje od juče, kao da se sve dešava u zadnje dve, tri godine. Ne treba zaboraviti da mi 29 godina imamo višestranačku Srbiju. Ne treba zaboraviti da unapređenje izbornih uslova stalan proces, stalno se pojavljuje nešto novo. Ne treba zaboraviti da smo o nekim pitanjima razgovarali i tokom devedesetih i posle 2000. godine. Evo, razgovaramo sada i 2019. godine. Ne treba zaboraviti da ćemo o tome razgovarati i sledeće godine i posle izbore i neke sledeće godine. Menjaju se uslovi.

Moram vam reći da je za mene bilo na određen način vrlo čudno ponašanje pojedinih koji su govorili – ne treba dozvoliti negativnu kampanju, a ta negativna kampanja im nije smetala kada je napadana SPS, jer je negativna kampanja bila i jedini vid kampanje protiv SPS. Tada je to bilo legitimno političko sredstvo i tada je to bilo sasvim okej, zato što je to njima garantovalo određeni izborni uspeh.

Politička stranka sama bira način na koji će se obratiti građanima, politička stranka sama bira poruke, građani su tu koji treba da ocene i procene i da donesu konačnu odluku. Ne treba uopšte sumnjati u moć rasuđivanja ljudi. Ili, pitanje kampanje, koje generalno, i drago mi je što je ministarstvo, odnosno što je Vlada, ministarstvo i gospodin Ružić kao ministar, što je cela Vlada jednostavno vrlo precizno utvrdila šta se smatra pod izbornom kampanjom, jer to ranije nije bilo precizirano. Mi smo tražili na razgovorima da se precizira, jer kad postoji vrlo precizno određenje šta je izborna kampanja, onda ne postoji mogućnost da se pod izbornom kampanjom može podvesti nešto drugo.

Govorili smo, da li je logično da zabranite predstavnicima političkih stranaka, da razgovaraju sa građanima. NJihovo je pravo da li će organizovati neki mini skup ili će pozvati građane da se okupe nekim povodom. Naravno, sve u okviru zakona.

Jednostavno, imao sam utisak, kao jedan od učesnika tih razgovara, od strane SPS, da je pojedinim nevladinim organizacijama više bilo stalo da se obezbede pozicija nekih političkih stranaka, nego da se stvarno unapredi izborni proces.

Mi danas menjamo četiri zakona i vrlo precizno utvrđujemo prava i obaveze i unapređujemo izborni proces. Ne treba zaboraviti da i REM takođe radi svoj deo posla, da ćemo izvršiti izbor novih članova, jer i to je bio deo kritike u razgovorima. Ne treba zaboraviti da će Narodna skupština Republike Srbije izabrati i članove nadzornog odbora. I to je deo unapređenja izbornog procesa.

Kada smo kod unapređenja izbornog procesa, pa ću na kraju reći nešto vezano za još neke stvari za izborni proces. Mi ovde imamo jednu paradoksalnu situaciju, da se od nas koji učestvujemo u izborima, stalno postavlja pitanje - šta ste vi prihvatili i da li je to dovoljno za unapređenje izbornih procesa? A od onih koji bojkotuju se ne traži ništa, nego ispada da deo evroparlamentaraca u stvari zastupa njihove stavove.

Ne traži se ništa, mi radimo, mi predlažemo, mi usvajamo ovde u Skupštini, a druga strana ćuti, druga strana hoće nasilno da uđe u Skupštinu, druga strana preti testerom RTS-u, i to je sasvim demokratski. Nije demokratski, niti je pošteno, niti je korektno, niti je demokratski. To treba da evroparlamentarci konačno kažu javnosti. NJihovo je pravo s kim će razgovarati, ali nije pošteno da dele političke stranke u Srbiji na podobne i nepodobne, na one koji su za nešto i na one koji nisu. Za one koji su za Srbiju, oni su prisutni ovde. Oni koji su za nešto drugo ili za lične interese, oni rade svoj posao, mogli smo videti sa pokušajem nasilnog ulaska u Srbiju.

To se jednostavno mora eliminisati, a javnost o tome mora znati. Jer, kada pobrojimo sve ovo o čemu mi danas razgovaramo, što će Skupština usvojiti, kada pomenemo REM, kada pomenemo nadzorni odbor i kada se zna šta će još Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu raditi, onda se tek vidi kapacitet svega onoga što je Vlada uradila.

Gospodin Ružić je tu, ja sam pomenuo i na sastancima, pošto znaju moje kolege, gospodin Martinović i ostali koji su učestvovali na razgovorima, mi smo i tada pomenuli da nikad nismo imali bolje urađeni birački spisak. Izvinite molim vas, ako postoji, pored onog prethodnog uslova, provera građana, neposredno pre izbora, da li su upisani u birački spisak.

Sada postoji mogućnost da neko nakon završenih izbora proveri da li je, ne daj Bože, neko zloupotrebio njegovu izborno pravo. Kud ćete veću zaštitu biračkog prava nego što je to. Da ne pominjem sedam edukacija koje su imali ljudi koji su nadležni za birački spisak sa ljudima iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Da ne pominjem pravilnik koji treba da bude donet sutra, prekosutra. Sve su to stvari kojima se unapređuje izborna kampanja, ali nekima to nije dovoljno. Očigledno se želi doći do mandata u Narodnoj skupštini Republike Srbije bez izbora ili sa nekom dirigovanom odlukom ili sa nekim leks specijalisom. To jednostavno neće moći.

Prošla su vremena nasilja, Srbija je demokratska zemlja i svi moramo da shvatimo da je Narodna skupština, jedino mesto za razgovor. Ako se sećate, poštovane koleginice i kolege, predsednica Narodne skupštine, pre nekoliko meseci, uputila poziv da se razgovara, ovde u Skupštini. Pojedine političke stranke su to odbile i to je njihovo političko pravo, ali onda se ne može govoriti da nema dijaloga. Nema dijaloga za one koji ne žele da učestvuju u dijalogu. Za one koji žele da učestvuju u dijalogu, dijaloga i te kako ima i ima pozitivnih rešenja.

Zato je odlična stvar i za Srbiju, pre svega, ali i za političke stranke, koji učestvuju u razgovorima, da se zna da je Vlada Republike Srbije donela izmene i dopune zakona, kojim je unapređen izborni proces, da je pored toga, unutrašnjim aktima ministarstava rešeno još sijaset pitanja koja su, takođe vezana za unapređenje izbornih procesa. Jednom rečju da je Vlada učinila puno toga, a naravno ima vremena da se učine još druge stvari i Vladi na tome treba čestitati.

Ovima drugima, koji ne žele da razgovaraju, koji ne žele da se unapredi izborni proces, ostaje da objasne svojim biračima, zašto bojkotuju izbore i zašto neće da učestvuju u razgovorima. To je njihovo pravo, to je njihova stvar, ali za Srbiju je važno da dijalog postoji, da se unapređuje izborni proces, da sledimo sve one pravne i druge tekovine zemlja EU, da sledimo onaj vrednosti sistema zemlja u kojima višestranački sistemi postoje više decenija i stoleća, jednostavno da Srbija ima rešenja koja su primer i u drugim zemljama i da ne zaostajemo, ni po tom osnovu za drugima.

Treba Vladi čestitati na ovim izmenama i dopunama, jednostavno reći Srbiji, na vama građanima je da izaberete onoga koga hoćete. Izborni uslovi su isti, kao i u drugim zemljama, izvolite birajte, pa izaberite najbolje. Hvala vam.

Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, dozvolite mi da u ime SPS kažem nekoliko reči o Predlogu zakona o budžetu Republike Srbije za 2020. godinu. Pre svega, da istaknem da će naša poslanička grupa u danu za glasanje glasati za ovaj Predlog zakona.

Naime, ovaj Predlog zakona o budžetu, kao i svaki predlog zakona o budžetu bilo koje zemlje, je pokazatelj ekonomskog stanja jedne zemlje, politike koju vodi Vlada i mera koje ima nameru preduzeti u oblasti ekonomskog razvoja, ali i odnos Vlade prema svim segmentima društva pokazuje u stvari filozofiju upravljanja Vlade, pokazuje praktično njen program.

Moram reći da za nas socijaliste reč je o dobrom dokumentu, dobrom budžetu koji je, pre svega, kontinuitet jednog kvalitetnog rada Vlade iz prethodnih godina, jer sa prošlim budžetom mi smo završili period finansijske konsolidacije i sada Vlada pravi jedan korak napred.

Ovde je reč o stabilnom budžetu zato što se troši ono što se ima. Potrebno je pomenuti da je budžet dobro planiran, da je deficit u odnosu na BDP 20 milijardi ili 0,5% na nivou opšte države i na republičkom nivou 0,3%. To pokazuje da u Srbiji postoji stabilan ekonomski rast već nekoliko godina unazad. To potvrđuju i projekcije rasta BDP za 2020. godinu koje su 4%, kao i prosečna inflacija od 2%. pokazatelj dobrog stanja naše ekonomije ili bar tendencije ekonomskog razvoja države je i pad stope nezaposlenosti. Očekivanja su da će ona pasti ispod 10%.

Stopa nezaposlenosti na kraju drugog kvartala iznosila je 10,3%. Prepolovljena je u odnosu na 2012. godinu, a da je ekonomski ambijent u Srbiji povoljan pokazuje i privlačenje stranih direktnih investicija. Prošle godine to je bilo 3,5 milijardi evra direktnih stranih investicija, do sada 2,8 milijarde evra.

Ovo sam sve pomenuo sve da bih ukazao na jednu stabilnu ekonomsku situaciju u Srbiji, čemu je apsolutno zaslužna ova Vlada. Pokazatelj takvog stanja je i struktura budžeta koji je pred Narodnom skupštinom Republike Srbije, o kojem raspravljamo.

Naime, ovaj budžet ima dva elementa koji pokazuju ili potvrđuju razvojni karakter budžeta. Jedno su investicije koje su povećane sa 220 na 260 milijarde dinara i to, pre svega, u projektu u oblasti infrastrukture. Naravno, ima i drugih. Govoriću nešto kasnije i o obrazovanju, ali i povećanje plata zaposlenih, što je odraz povećanja standarda života građana što će, naravno, biti uslovi povećanja proizvodnje.

Dozvolite mi, takođe, da kao predsednik Odbora za spoljne poslove kažem dve rečenice vezano za deo budžeta koji se odnosi na spoljne poslove. Naime, želeo bih da pohvalim činjenicu da su Vlada i ceo državni vrh prepoznali značaj spoljno-političkih aktivnosti kojima se poboljšava međunarodni položaj i međunarodni ugled Republike Srbije, tako da će se budžetom za 2020. godinu izdvojiti više sredstava za ove namene, što će, naravno, omogućiti pojačanu diplomatsku aktivnost.

U pitanju je briga o imovini Srbije u inostranstvu i izgradnji DKP objekata tamo gde u postupku sukcesije nismo dobili te objekte, jer diplomatsko prisustvo u što većem broju država na nivou DKP značajno je za jačanje bilateralnih odnosa Srbije sa mnogim zemljama sveta, pogotovo danas kada imamo problem samo proglašene kvazi-države „Kosovo“, nesporan je značaj diplomatskih odnosa sa svim državama članicama EU.

Da je to važno pokazuje i proces povlačenja priznanja Kosova, koji je intenzivan, naročito u poslednje četiri godine, jer je do sada već 16 država povuklo priznanje tzv. „države Kosovo“.

Druga važna oblast kojoj bih posvetio više pažnje i koja pokazuje, u stvari šta Vlada namerava da uradi sa delom budžeta, odnosi se na obrazovanje, najvažniji resurs jedne države. Naime, budžetom je predviđeno izdvajanje značajnog nivoa sredstava za investicije u oblasti obrazovanja, ali i ne samo to. Ako konstatujemo da su povećane plate u javnom sektoru, odnosno da je deo budžeta predviđen za povećanje plata, da je značajan deo sredstava odvojen za investicije, onda se kroz ostalu strukturu budžeta koji se odnosi na obrazovanje jasno može videti strategija Vlade koja je posvećena unapređenju kvaliteta obrazovanja, i to na različitim nivoima, od predškolskog nivoa obrazovanja do osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja. Svi elementi sistema obrazovanja su obuhvaćeni budžetom i to, po meni, na najbolji mogući način.

Želeo bih da na početku pomenem investicije u sektoru obrazovanja. Budžetom za 2020. godinu je planirano 22 milijarde dinara, što je gotovo 60% više nego u 2010. godini. Izračunao sam, to je otprilike oko 186 miliona evra. Ako se uzme da po standardima EU izgradnja jedne škole srednje veličine košta 2,5 miliona evra, onda ispada, ako bi se ova sredstva primenila samo na izgradnju novih škola, da se mogu sa ovim sredstvima napraviti 73-74 nove škole, što je jako značajna stvar. U stvari, sredstva će biti iskorišćena i za škole, za njihovo unapređenje kvaliteta, jer unapređenje kvaliteta u školama jeste sastavni deo unapređenja sistema obrazovanja.

Treba pomenuti, takođe, da se u okviru budžeta Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima, da su izdvojena i dodatna sredstva za planiranje za renoviranje desetine osnovnih i srednjih škola.

Važno je pomenuti, kao deo unapređenja kvaliteta sistema obrazovanja, da sredstvima koja su izdvojena za obrazovanje da je planirano, to bi trebalo, pre svega, da pomenem, opremanje digitalnih učionica u cilju primene digitalnih nastavnih sadržaja u nastavi.

Naime, broj digitalnih učionica u 2020. godini treba da bude 20.000, a prema projekciji budžeta, prema podacima, u 2021. godini taj broj bi se povećao na 30.000 učionica, a u 2022. godini na 33.000. To, naravno, podrazumeva i povećanje broja nastavnika koji se bavili ovim, ali ne automatsko povećanje broja zaposlenih, nego objektivno njihovo preusmeravanje na ovu oblast, jer postoji stručno usavršavanje u okviru obrazovnog sistema.

Važan deo, segment unapređenja kvaliteta obrazovanja u obrazovanju u Republici Srbiji jeste i namera Vlade da obnovi kompletnu računarsku opremu u računarskim kabinetima osnovnih i srednjih škola i da se preko bežičnog interneta poveže još veći broj škola. Planirano je da u 2019. godini tih škola bude oko 500, tako da bi ukupan broj škola koje su povezane na brz internet 1. septembra 2020. godine iznosio oko 1.000 škola, što bi bilo više od 50% svih škola, s obzirom da ima oko 1.800 osnovnih i srednjih škola.

Kao dobar primer unapređenja kvaliteta obrazovanja i vaspitanja moram reći da budžet predviđa sve one mere kojima bi se, primera radi, povećao obuhvat dece na nivou obrazovanja, kojim bi se povećao obuhvat procenta učenika koji su stupili u prvi razred osnovne škole. U budžetu su vrlo detaljno istaknuti ti podaci. Onda, sprečavanje osipanja učenika iz sistema obrazovanja. Zatim, povećanje škola u stručnom delu, povećanja procenta škola kojima se ostvaruju standardi kvaliteta rada ustanova, kako kod predškolskih ustanova, osnovnih škola, gimnazija, umetničkih škola, stručnih škola, domova učenika. Povećanje, naravno, broja zaposlenih koji su dobili obuke iz oblasti inkluzije, prevenciju nasilja i diskriminaciju, sprečavanje osipanja učenika. Sve to govori o jednoj nameri Vlade da obrazovni sistem učini što kvalitetnijim.

Želeo bih, na kraju, da pomenem i još dve stvari vezane za visoko obrazovanje. Naime, prema strukturi budžeta Republike Srbije za 2020. godinu da se videti da će se u narednim godinama povećavati malo, ali će se povećavati broj studenata koji će biti predmet finansiranja države, kako na osnovinim tako i na master studijama. Tako da u 2020. godini njihov broj će iznositi oko 53 hiljade. To se povećanje isto odnosi i na master studije.

Važno je pomenuti da u okviru finansiranja visokoškolskih ustanova da će Vlada Republike Srbije finansirati u potpunosti rad Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, što smatram vrlo važnim iz više razloga, jer dok bude studenata u Kosovskoj Mitrovici, Srbija će na svaki način biti tu prisutna. Mislim da je to sjajna stvar koju Vlada Republike Srbije čini.

Jednom rečju, Vlada je izdvajanjem u oblasti obrazovanja podržala sve one dobre projekte koji postoje, povećala broj korisnika. Pomenuo bih i projekat „Svet u Srbiji“, ali pomenuo bih i „Srbija za Srbe iz regiona“. Pomenuo bih, iako to malo možda čudno zvuči, ali broj učitelja koji će se baviti, koji će fakultativno izvoditi nastavu na kineskom jeziku u onim školama koje to žele. Jednom rečju, puno dobrih stvari je učinjeno u oblasti obrazovanja, treba stvarno Vladu pohvaliti za to.

Najmanje što možemo, mi poslanici iz SPS, je što ćemo u danu za glasanje glasati za ovaj Predlog zakona budžeta za 2020. godinu. Hvala.

Hvala, gospodine potpredsedniče.

Poštovani ministre, video sam da vi niste trošili mnogo reči za obrazloženje ovog zakona. Moram reći da vas u određenoj meri razumem već i godinama unatrag, evo sad smo došli u situaciju da se već jednu deceniju produžava rok za završetak studija studentima koji su upisali do 2005. godine.

Drago mi je što imate dobru volju, kao i naš Odbor za prosvetu i nauku, što Vlada Republike Srbije ima dobru volju da i studentima pomogne da pokušaju da u naredne dve godine završe osnovne, magistarske i doktorske studije, odnosno da odbrane doktorsku disertaciju. Ovo kažem pokušaju, jer mi se s vremena na vreme često susrećemo sa istim argumentima i naravno da dobra volja postoji, ali treba biti pošten pa reći da je za ovu, kako bih rekao, inicijativu, za ovu dobru volju potreban odgovor i druge strane. Znači, konačno bi trebali da i studenti o kojima je reč, da shvate da je ovo poziv, odnosno da je na poziv odgovoreno pozitivno, da je pružena ruka saradnje i da bi u sledeće dve godine trebali da završe svoje studije.

Ne treba prenebregnuti činjenicu da je sistem visokog obrazovanja od 2005. godine donošenjem Zakona o visokom obrazovanju i kasnije, ušao u jedan novi proces kada smo postali deo evropskog prostora visokog obrazovanja i kada su shodno tome bile potrebne određene promene unutar sistema i akreditacija studentskih programa i sve ono što ide sa tim. Da ovi studenti ne bi ostali negde između ili van sistema, izmenama ovog Zakona o visokom obrazovanju mi ponovo dajemo priliku da završe te studije.

To je dobro. Takođe, bi bilo dobro da znao o kom broju studenata je reč, jer mi smo pre nekoliko godina licitirali sa brojem od 20.000, pa od 12.000, čini mi se da je neko na odboru napomenu 4.000. Bilo bi zanimljivo videti o kom broju studenata je reč, jer mi te brojke nemamo, ipak bez uvrede, to su brojke koje se koriste od strane, kako bi rekao, onih koji potpisuju ovu inicijativu, a mi tačno ne znam.

Juče sam to pomenuo i na Odboru, razgovarao sa dekanom svog fakulteta, i pitao da li ima podatke o broju studenata o kojima reč i koji su obuhvaćeni ovim izmenama Zakona o visokom obrazovanju, on kaže da ih ima do 30. Rekao sam na Odboru, i to govorim sada ovde javno, da mislim da pored ovoga što Vlada i Ministarstvo čine, a to je poziv Jahji, poziv tim studentima da pokušaju da završe sledeće dve godine svoje studije na različitim nivoima, i da bi bilo dobro da same visokoškolske ustanove obave jednu analizu svoje dokumentacije i da utvrde o kom broju studenata je reč i da ih zovu, iako to možda neki ne čini, ali da ih pozivu i da im stave do znanja da fakultet brine o njima i da bi mogao, zajedno sa njima da nađe način da oni završe studije, ako žele. Ovaj faktor ako žele to ne pominje niko, a on je veoma prisutan, jer ako država već 10 godina produžava rok onda bi bilo pošteno reći da li neki studenti žele da završe te studije. Naravno, niko neće javno reći da ne želi, ali mi imamo jednu situaciju da se rokovi produžavaju, a opet se obaveze ne ispunjavaju.

Moramo razumeti da ako želimo efikasan sistem visokog obrazovanja, ako želimo da imamo kompetentne kadrove, da to podrazumeva i jedno učenje. Učenje, opet vodi ka jednom završetku procesa. Čini mi se da uvrežilo mišljenju u našem obrazovnom sistemu, početkom primene Bolonje ili donošenja Zakona o visokom obrazovanju, od strane jednog broja studenata se stvorilo razmišljanje da je dovoljno doći na fakultet, biti deo sistema i dobiti diplomu. Proces učenja se slabo pominje ili se ne gotovo ne pominje. Mi smo u početku napravili jednu dobru zgradu, ali pokazalo se preambiciozno, bez realnog, kako bih rekao realnog utemeljenja, napravili smo pre svega krov, a temelji nisu bili postavljeni, pa smo onda kasnije vršili ove prepravke.

Ako želimo da imamo kvalitetno visoko obrazovanje i da stvarno odgovorimo zahtevima visokog obrazovanja u svetu, odnosno da budemo deo tih standarda visokog obrazovanja u svetu onda ćemo morati da vršimo promene. Dobro je što ćete u strategiji koja se sprema za 2020/2030 i taj predmet obraditi.

Mislim između svih aktera u visokom obrazovanju stvarno mora da postoji saglasnost šta mi to hoćemo. Ako ćemo stvarno da budemo deo evropskog prostora visokog obrazovanja, onda se podrazumeva da u neki godinama moramo da podignemo i ovu magičnu granicu od 48 bodova potrebnih za upis, ali to onda podrazumeva odgovorni pitanje – da li su fakulteti stvarno izvršili reforme svojih nastavnim planova i programa, da li je način ispitivanja studenata adekvatan tom sistemu, na koji način, i slično, da li studenti učestvuju u obrazovnom procesu i u kojoj meri, da li su stvarno deo procesa ili su osobe koje, kako bih rekao, sa stane posmatraju ono što se zbiva.

Mislim da je dobro da prihvate ovu inicijativu i mislim da je dobro što je ovim studentima dat rok i ja bih poželeo, ja želim njima da završe te studije. Što se tiče nas i SPS mogu reći, da bi stvarno voleli da završe studije jer to znači da će se povećati i broj i procenat onih ljudi sa visokim obrazovanjem koji su stekli statut građanina Republike Srbije sa visokih obrazovanjem ili da su završili magistarske ili doktorske studije. Mislim da je sada i ovaj rok sasvim adekvatan i da konačno treba da sada očekujemo njihovu reakciju, da ovaj poziv prihvate i da završe studije.

Mi ćemo u svakom slučaju u danu za glasanje podržati ovaj predlog Vlade, jer mislimo da je on koristan za visoko obrazovanje, koristan za ove ljude i da jednostavno napravimo taj sledeći korak.

Drago mi je što ste pomenuli da ćete dati ovu preporuku za bolonjce jer i oni zaslužuju da država o njima vodi računa, na kraju krajeva ako vodi o jednima nije logično da ne vodi računa o drugima. Moramo unutar sistema visokog obrazovanja stvarno napraviti sistem u potpunosti. Sistem postoji ali to ne znači da je on kako bih rekao, u potpunosti efikasan, moraju se vršiti određene promene.

Drago mi je što se pravi registar nastavnika da bi se svi ovi podaci elektronskog karaktera koji će doprineti da tačno znamo šta imamo da svako ima svoj, ako mogu reći, identifikacioni broj, od trenutka kada uđu u sistem do trenutka kada izađu, da to ne važi samo za studente, nego i za nastavnike, jer i njihov rad treba pratiti. Jednostavno trebamo učini sve da nam sistem visokog obrazovanja bude što kvalitetniji, jer visoko obrazovanje je odraz, kako bih rekao, uslov budućeg razvoja društava i nama trebaju kompetentni kadrovi za Srbiju, budućnosti kojoj svi težimo i zato mi je drago što mogu i ime poslaničke grupe SPS da kažem da ćemo podržati ovaj zakon i dati mogućnost ljudima da završe osnovne, magistarske studije i doktorske studije i budu deo, da kažem visokog sistema Republike Srbije. Hvala vam.

Hvala.

Poštovani gospodine Arsiću, poštovani gospodine Šarčeviću i ostali članovi Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, dozvolite mi da u ime SPS kažem nekoliko reči o predlozima dva zakona koji su predmet današnjeg razmatranja.

Želim pre svega da kažem da će poslanička grupa SPS glasati za Zakon o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju i o Zakonu o regulisanim profesijama i priznavanju profesionalnih kvalifikacija.

Ja ću pokušati da kažem nešto više o Zakonu o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju. Naime, za nas u SPS donošenje ovog zakona predstavlja nastavak reformi u obrazovanju koje čini Vlada Republike Srbije, odnosno nadležno ministarstvo i jedan veliki korak napred u približavanju obrazovnog sistema potrebama tržišta rada.

Naime, ne treba, naravno, razgovor o visokom obrazovanju ili razgovor o obrazovanju uopšte u ovom cenjenom domu svoditi samo na odnos obrazovanja i tržišta rada, jer uloga obrazovanja je daleko šira, sa stanovišta nivoa celog društva, ali danas govorimo o Zakonu o dualnom obrazovanju pa je red i da se malo bliže okrenemo i kažemo nešto i o ovom aspektu obrazovnog procesa.

Vlada je napravila već jedan dobar korak napred kada je donet Zakon o dualnom obrazovanju, kada je obuhvaćeno i srednje obrazovanje. Korak napred su takođe bila i neka rešenja iz Zakona o visokom obrazovanju, pre svega mislim na Savet poslodavaca, jer je tada normativno uređeno prisustvo poslodavaca u visokoškolskim ustanovama i samim tim su otvorena vrata za jače vezivanje tržišta rada, odnosno privrede i visokog obrazovanja.

Ne treba zaboraviti, ne treba prenebregnuti činjenicu da problemi povezivanja obrazovnog sistema i privrede Republike Srbije traju već tri decenije, od sredine 80-ih godina prošlog veka, kada je krenula ekonomska kriza, da ne pominjem sankcije od 1992. godine, potom i pljačkašku privatizaciju posle 2000. godine. Privreda Republike Srbije je gotovo uništena i zadnjih nekoliko godina zahvaljujući velikim aktivnostima Vlade Republike Srbije privreda je ponovo stala na svoje noge i sada je stvarno stvoren dobar osnov za povezivanje obrazovnog procesa i tržište rada.

Naime, do sada smo imali jednu praktičnu situaciju da su privrednici uvek govorili da svršeni studenti ili srednjoškolci izlaze sa znanjem koje je nepotrebno za potrebe tog preduzeća. Kada smo ih pitali šta oni traže ili šta nude ili na koji način bi oni želeli da se uključe u obrazovni proces, a da dobijemo tu povratnu spregu njihovih zahteva koje bi mogli posle inkorporirati u obrazovni sistem, onda smo ostajali uglavnom bez odgovora. Sada imamo niz rešenja u ovom zakonu koja jednostavno povezuju poslodavce i visokoškolske ustanove.

Mislim da je Vlada ovim napravila veliki korak napred. Napravila je jedan veliki iskorak, odnosno Ministarstvo i, figurativno rečeno, Ministarstvo je sada bacilo jednu rukavicu u lice poslodavcima i pozvalo ih da zajedno sa visokim obrazovanjem oblikuju one kadrove koji će biti potrebni za razvoj ekonomije. Vlada je već dosta učinila u ekonomskom delu, u stvaranju ambijenta za ovo povezivanje. Evo, pomenuću, pre neki dan su objavljeni podaci "Fajnešel Tajmsa" da je Republika Srbija po stranim investicijama u 2018. godini učinila više nego bilo koja zemlja u svetu, u odnosu na svoj BDP. Pomenuto je 107 projekata direktnih stranih investicija, oko 5,8 milijardi dolara i u tom članku je rečeno da Republika Srbija je otprilike napravila napad 12 puta veći nego što se očekuje od njene ekonomije i veličine i da postoji konstantan rast stranih ulaganja od 2015. godine. Objektivno, to je ta ekonomska dimenzija koja pogoduje uvođenju Zakona o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju.

Naravno, taj zakon ne bi bio moguć, kao ni Zakon o srednjem obrazovanju, ukoliko nema kvalitetne ekonomije, ali kada imate ovakve podatke koji postoje i kada imate jednu uzlaznu liniju kretanja ekonomije u našoj zemlji kao što je prisutna zadnjih nekoliko godina, sve ono što je učinila ova Vlada, onda je potpuno logično da se donese ovakav jedan zakon.

Sada se donosi model zakona o dualnom obrazovanju u visokom obrazovanju i već sam pomenuo ono što je učinjeno ranije. Naime, kada bi se razumeo ovaj zakon, jer sam primetio da mnogi diskutanti do sada nisu rekli ili gotovo ništa nisu rekli o sadržaju samog zakona, da se vidi u čemu je sadržaj tog zakona i zbog čega je on tako kvalitetan, jer se više govori o dualnom obrazovanju i značaju sa ili bez pozitivnih efekata, ali se ne pominje sadržaj samog zakona.

Naime, kada se pogleda sadržaj samog zakona, vidi se da je u centru ovog zakona, moram da podsetim i da kažem, jedan trougao koji čine student-poslodavac-visokoškolska ustanova i da je glavni cilj poslodavca, odnosno visokoškolske ustanove i poslodavca da student dobije što kvalitetnije kompetencije, znanje, sposobnost, veštine i stavove i da je to suština celog obrazovnog procesa. Naravno, da bi se postigao cilj koji je postavljen u ovom zakonu, vrlo je detaljno opisana i uloga poslodavca. Jedna je strana dimenzije kako će visokoškolska ustanova u svom programu napisati sadržaj tog programa, ali je strašno važno na koji način će poslodavac suštinski učestvovati u izradi studijskih programa. Napravljena je dobra ravnoteža u strukturi časova aktivne nastave, 450 sati godišnje časova nastave vezano za predavanja, vežbe i druge oblike aktivne nastave, a 450 časova kroz učenje, kroz rad.

Važno je istaći dva elementa ovog celog zakona koji su nekako ostali u drugom planu. Naravno, svako tumači na način na koji to želi, ali oni pokazuju da one ustanove, to je element dobrovoljnosti, one visokoškolske ustanove koje žele da rade na sebi i koje misle o budućnosti, misle o mladima i imaju veze sa privredom, imaju studijske programe koji su vezani za privredu, imaju razvojni karakter, one će, naravno, nastojati da nađu partnere i u tome će im pomoć Savet poslodavaca koji imaju u strukturi svoje ustanove. Naravno, tražiće i druge.

Ta dobrovoljnost je iskazana ne samo da visokoškolska ustanova može da bira partnera, da se napravi model dualnih studija u visokom obrazovanju, nego je ta dobrovoljnost prisutna i kod studenata. Studenti taj princip dobrovoljnosti imaju. Ako žele, oni će se upisati na model studija dualnog obrazovanja i oni će sve to obaviti putem konkursa.

Vrlo važan deo ovog zakona je odnos visokoškolske ustanove i poslodavaca i odnos poslodavaca i studenata. Zakon je ovde precizan, utvrđen je pravni osnov koji daje sigurnost svim stranama u ovom procesu, jer Ministarstvo je po meni dobro rešilo sve ove stvari na pravi način. Pomaže studentu da se oseća sigurnim, da njegova jedina aktivnost bude da uči i da stekne kvalitetno znanje, da unapredi svoje kompetencije. Članom 19. Zakona o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju je predviđeno da u slučaju da nastupe određene okolnosti, student može nastaviti obrazovanje na drugoj visokoškolskoj ustanovi, ali je takođe, ako nastavi program u nekoj visokoškolskoj ustanovi, pošto i sami znamo da je vezano za samo postojanje visokoškolskih ustanova, da i tu postoji objektivno jedan proces. Pri tome mislim i na procese akreditacije i svega onoga što čini sastavni deo visokog obrazovanja, ali je utvrđena odredba koja pruža mogućnost zaštite studenta u slučaju da kod poslodavca nastupe određeni problemi. To je navedeno u članu 17. stav 4. ovog zakona, gde se govori da mogu nastupiti određene, predviđene tehnološke, ekonomske i druge promene kod poslodavaca i onda je sasvim logično da student treba da bude zaštićen. Dobro je što zakon sadrži ovu odredbu, ili, kada visokoškolska ustanova raskine ugovor sa poslodavcem, u slučaju da poslodavac ne ispunjava sve one odredbe koje zakon predviđa vezano za obavljanje nastave u onom delu koji se odvija tamo.

Takođe, važno je što je član 21. ovog zakona, predvideo sve obaveze i predvideo materijalno i finansijsko obezbeđenje studenata. Predviđeno je da student može dobiti od poslodavca i troškove vezano za smeštaj, za ishranu u studenskom domu, troškove prevoza, ali je rešeno i pitanje naknade, najmanje 50% od osnovne zarade zaposlenog na istim ili sličnim poslovima, a onda je u odnosu na godine studija napravljena određena gradacija, što je sasvim logično, jer student prve godine nema ista znanja i sposobnosti ili iste veštine, koje stiče kod poslodavca, u odnosu na studenta treće i četvrte godine.

Važno je pomenuti da je student u prilici da kod poslodavca stekne te kompetencije, da ih unapredi i to je veoma važna uloga mentora kod poslodavca, kvalitet mentora i on treba da ga provede kroz one praktične aktivnosti koje se odvijaju kod poslodavca.

Na kraju, ako se može reći na kraju, s obzirom da nije reč o kraju rasprave o ovom zakonu, postoji jedan vrlo utvrđeni nadzor zakona zakonom od strane dva ministarstva, Ministarstva rada i ministarstva nadležnog za poslove obrazovanja.

Drago mi je što je Ministarstvo prosvete vrlo jasno i precizno navelo i ciljeve, koji su predviđeni ovim zakonom. Ministre, bez namere da menjam sadržaj ovog zakona, mislim da ste izostavili jedan cilj, a koji se postiže ovim zakonom, nemam nameru da dajem amandman, ali veoma je jasno da ovaj zakon, kada se primeni on će postići jedan koji je vrlo važan za visoko obrazovanje. Bio sam slobodan da ga formulišem, a to je unapređenje kvaliteta visokoškolskih institucija i njihove konkurentnosti u evropskom prostoru visokog obrazovanja i drugim prostorima koji se bave pitanjima kvaliteta visokoškolskih ustanova.

Zašto sam pomenuo ovo? Nesporno je da će primena Zakona o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju unaprediti kvalitet visokoškolskih ustanova. To je apsolutno nesporno. Ako pogledate način na koji se visokoškolske ustanove vrednuju, u evropskom prostoru visokog obrazovanja i širom sveta, onda ćete videti da je ta veza sa privredom jedan od veoma važnih kriterijuma. Potpuno sam ubeđen da ćemo mi sa ovim zakonom i podići nivo kvaliteta našeg obrazovnog sistema u različitim listama kvaliteta.

Poštovani gospodine ministre, mi kada govorimo o Šangajskoj i drugim listama kvaliteta, mi govorimo stalno o citiranosti. Meni je drago, jako mi je drago što je predsednik Vučić, što ste vi, što je Vlada napravila taj korak da pomogne, da kažem, da se što veći broj istraživača uključi, da se unaprede, da se finansijski pre svega, pa i na druge načine da se stvore uslovi da što veći broj naučnika učestvuje u tom obrazovno nastavnom procesu i da naravno i kroz citiranost se pokaže kvalitet obrazovnog sistema koji mi posedujemo.

Ali, po malo, svesno ili nesvesno, ja sam čuo mnoge profesore koji govore o tome, ali javnost mislim da u dovoljnoj meri nije upoznata sa svim kriterijumima koji su obavezni kada se vrši rangiranje visokoškolskih ustanova, jer da jesu onda bi videli koliko u stvari mi imamo kvalitetan obrazovni sistem, ali zbog kriterijuma koji postoje, jednostavno nismo na mestu koje nam pripada. Primera radi, jedan od kriterijuma je bila, naravno koliko dobitnika Nobelove nagrade je zastupljeno u visokoškolskim institucijama. Ja imam podatak od pre nekoliko godina da je recimo 70% dobitnika Nobelove nagrade bilo među 35 prvih univerziteta koji su svrstani na Šangajskoj listi univerziteta. Recite mi, koji će univerzitet van, da kažem, anglosaksonskog govornog područja uspeti da na materijalnoj bazi angažuje ili koji uopšte uspe da dobije nobelovca iz oblasti uglavnom prirodnih nauka ili ekonomije? Druge nauke su nekako ostale po strani. Onda se postavlja jedno logično pitanje, jesu li ti univerziteti slabiji od ovih? Nisu. Oni su takođe kvalitetni, ali postoji i u tom akademskom svetu neki red stvari, šta god da to znači, i onda jednostavno ti fakulteti su na određen način privilegovani. Ili, isto se odnosi na mogućnost njihovog angažovanja. Znate, za univerzitet kao što je naš, koji se nalazi u zemlji koja je u tranziciji, koji je inače vrlo kvalitetan, teško možete da angažujete nobelovca zato što to iziskuje određene materijalne troškove i nema fakulteta ili univerziteta koji bi mogli u dovoljnoj meri, bez da održi jedan čas pa da se, da kažem da to bude pozdravnog karaktera, ali to već nije onda suština.

Da ne pominjem citiranost, citiranost naravno u oblasti prirodnih nauka to je sasvim logično. Ali, imamo citiranost i u oblasti naučnih radnika i istraživača u oblasti društvenih nauka. U kojoj su meri male zemlje, zemlje u tranziciji interesantne u časopisima da bi se mogao članak sa ovih prostora objaviti u dovoljnoj meri? To je jedan drugi problem koji nadilazi raspravu u ovom zakonu.

Ono što je meni drago, to je činjenica da se ovim zakonom unaprediti saradnja privrede Srbije sa visokoškolskim ustanovama i onda ćemo i mi moći da kažemo da ta veza privrede i visokog obrazovanja ima svoje mesto, pa nadam se i da pomenemo neke odgovarajuće statističke podatke.

Gospodine ministre, želeo bi da vam skrenem pažnju na još jedan, po meni, važan element ovog zakona. Vi ste i na odboru i u sadržaju ovog zakona se govori o onim, otprilike, kako bih rekao, oblastima za koji će ovaj zakon biti najinteresantniji. To su pre svega tehnike, inženjerske nauke, informacione tehnologije, zdravstvo, pomenuta je ekonomija, finansije u obrazloženju zakona i menadžment. Ali, ja sam potpuno ubeđen da i društveni fakulteti iz oblasti društveno-humanističkih nauka i fakulteti iz društveno-humanističkih nauka imaju svoju šansu. Naravno, da ne pominjem akademije strukovnih studija, one ovde imaju ogromnu šansu i znam i za Baden-Virtemberg saradnju koja postoji godinama, ali želeo bih da vas upoznam da i fakulteti društvenih nauka imaju jednu šansu, u stvari imaće veliku šansu, a čini mi se da dobar primer ili podloga za ono što sam izneo ovu tvrdnju, želeo bih da vas upoznam sa onim što čini Fakultet bezbednosti. U okviru … projekta učestvuju gotovo svi fakulteti koji se bave bezbednošću u Srbiji.

Pored uvođenja nastave, većeg broja studija i modula, preuzetih sa evropskih univerziteta i analizirane su mogućnosti da se stvori i mreža znanja, pa da se formira nacionalni simulacioni centar, da se kroz njega objedine svi resursi kojima se u Srbiji raspolaže na planu bezbedonosnih simulacija i da se usluge ponude na regionalnom nivou. Centar će biti distribuiranog karaktera sa glavnim laboratorijama na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu, Vojnoj akademiji i Kriminalističko policijskoj akademiji. Pored dva softvera koji se već koriste, na čijem se proširenju kapaciteta radi, nabaviće se i osam profesionalnih softvera za simulacije i tri pomoćna softvera. Hardver pored standardne opreme, uključuje i nabavku dronova za vežbanje. Softveri omogućavaju simulacije sajber napada, požara, poplava, saobraćajnih nezgoda, terorističkih napada svih vrsta i obima, simuliranje huliganskih napada u odnosu na gotovost svih aktuelnih bezbedonosnih rizika.

U okviru projekta, moraju u narednih godinu i po dana biti razvijeno barem pet simulacija i održano barem toliko vežbi sa više od stotinu učesnika. Ja sam vrlo svesno, namerno pomenuo ovo što rade fakulteti iz oblasti društveno-komunističkih nauka, ali je to vezano, gospodine ministre, sa odredbama zakona i to čini mi se sa članom 6. stav 3. gde se kaže da visokoškolske ustanove izuzeto od člana, pored veze sa poslodavcem, uz saglasnost visokoškolske ustanove, deo učenja mogu obaviti i kroz trening centre i drugo pravno lice koje realizuje obuke.

Mislim da je ovo sjajno rešenje, jer onda tako daje priliku upravo za ovakve projekte iz društveno-humanističkih nauka koje neće biti u mogućnosti da možda nađu odgovarajuću kompaniju gde bi nekog studenta ili veći broj studenata društveno-humanističkih nauka angažovala za svoje potrebe. Jer, imamo logiku da dualnog obrazovanja ne vezano više za proizvodnju, neposrednu proizvodnju prirodne nauke. Ali, primer koji sam ja naveo apsolutno pokazuje da i za drugu stranu ima mesta i samo od inicijative fakulteta, da kažem, zavisiće, kako bih rekao, u kojoj će meri biti izneta i kakav će biti kvalitet te ponude upućen poslodavcima, a mislim da poslodavci ne mogu ostati nemi na ovu ponudu, da moraju odgovoriti.

Unapred se radujem svim onim pozitivnim efektima, jer pominjem još jedanput, jedan od principa ovog zakona je dobrovoljnost. Sada je Vlada uradila mnogo, Ministarstvo je napravilo odličan zakon, mi ga usvajamo za nekoliko dana i onda je sledeći korak na poslodavcima. Oni će morati da kažu, odnosno da prihvate pruženu ruku i da studentima daju mogućnost da unaprede svoje znanje. Posle ovoga niko neće moći da kaže da studenti nemaju praktične veštine, da su ima kompetencije nedovoljne, da su njihova znanja, sposobnost, veštine ili stavovi, da kažem, manje vredni, jer će to onda biti nepouzdan stav tog poslodavca. Ako bude želeo da sarađuje sa visokoškolskim ustanovama Republike Srbije, ovaj zakon mu daje tu mogućnost.

Mi u SPS ćemo naravno glasati za usvajanje ovog zakona, zato što mislimo da je reč o odličnom zakonu, koji ne samo da ne unapređuje obrazovni sistem, nego i pomaže privredi Republike Srbije u njenom budućem razvoju. Hvala vam.

Hvala.

Poštovana predsednice, poštovane koleginice i kolege, članovi parlamenta Narodne skupštine Republike Srbije, želeo bih, pre svega, u ime SPS da istaknem doslednost predsednice Narodne skupštine Republike Srbije što je ovo veoma važno pitanje za Srbiju stavila na dnevni red.

Želim, takođe, da kažem da je Skupština pravo mesto za razgovor o autonomiji Vojvodine i o sadržaju te autonomije.

Takođe, želim da istaknem da je stav SPS da o autonomiji treba razgovarati. Autonomija je deo identiteta, deo bića Vojvodine, nešto što je postojalo i što postoji i što niko iz SPS ne dovodi u pitanje. Naprotiv, SPS je i ranije i sada jasno istakla da je za autonomiju Vojvodine, ali autonomiju Vojvodine u Srbiji, a ne autonomiju Vojvodine protiv Srbije.

Želim da istaknem i doslednost predlagača o afirmaciji ove teme. Godinama unazad gospodin Čanak govori o autonomiji Vojvodine. To ne znači da se slažem s onim što on govori, ali to je njegovo pravo, ali i pravo nas ostalih narodnih poslanika i mene kao poslanika poslaničke grupe SPS da kažem nešto o tekstu dokumenata o kojima danas raspravljamo, ali takođe i o obrazloženju koji je predlagač dao.

Naime, smatram da je tekst Predloga rezolucije o Vojvodini površan, jednostran, u mnogim elementima protivurečan, suprotan Ustavu, čak i faktičkom stanju u zemlji, ali u mnogim stvarima je ostao apsolutno nedorečen. Ali, sve ono što nije sadržano u tekstu rezolucije o Vojvodini, primera radi, predlagač nam je predočio prilikom obrazloženja predloga teksta, tako da smo dobili potpunu sliku šta u stvari predlagač želi.

Dakle, uprkos netačnosti brojnih navoda u obrazloženju, koje ću kasnije navesti, jasno se vidi žal predlagača za statusom pokrajine koji je bio utvrđen Ustavom iz 1974. godine, gde je postojao i ustav pokrajine, i izvršna, i sudska, i zakonodavna vlast, imovina, prihodi, a to su elementi i sadržaj autonomije za koje se predlagač zalaže i koje je naveo u obrazloženju.

Dakle, ono čega nema u predlogu teksta, sve dvosmislenosti ili gotovo sve ili nedorečenosti koje postoje predlagač je objasnio obrazlažući predlog teksta rezolucije.

Predlagač evidentno želi autonomiju kojom će Vojvodinu pretvoriti u državu u državi. U prilog ovoj tvrdnji pomenuću dva rešenja iz Ustava Republike Srbije iz 1974. godine, koja govore o ustavu pokrajine. Naime, u osnovnim načelima Ustava Republike Srbije iz 1974. godine se ističe da razni ljudi, narodi i narodnosti Srbije ostvaruju svoja suverena prava u SFRJ, u socijalističkim autonomnim pokrajinama u skladu sa njihovim ustavnim pravima i u članu 167, ima više članova, a ja sam odabrao ovaj da upoznam širu javnost, citiram: „U Socijalističkoj Republici Srbiji i socijalističkim autonomnim pokrajinama obrazuje je se predsedništvo Republike, odnosno predsedništvo AP koje predstavlja Republiku, odnosno AP i vrši druga prava i dužnosti utvrđene ovim Ustavom, odnosno pokrajinskim Ustavom“. Znači, žal za Ustavom je vrlo evidentna.

Predlagač očigledno želi rešenja koja su ranije, odredbom Ustava iz 1904. godine, već bila učinila Srbiju disfunkcionalnom državom, državom koja nije bila u mogućnosti za to jedinstvo pravnog poretka na celoj svojoj teritoriji. U prilog ovoj tezi želim da vam citiram dva dokumenta koja su deo elementa prethodnog ustavnog perioda, Savezni ustav, gde se govori da u Veću republika i pokrajina, na osnovu date saglasnosti skupština republika i skupština autonomnih pokrajina se utvrđuje predlog zakona, odnosno drugog opšteg akta.

Znači, bez saglasnosti skupština autonomnih pokrajina nije bilo moguće utvrditi predlog akta na saveznom nivou ili, još eksplicitnije, pravi dometi tadašnje autonomije i autonomije za koju se predlagač zalaže mogu se još bolje videti iz stava 3. člana 301. Ustava Republike Srbije, u kome se kaže da zakon donosi Skupština Socijalističke Republike Srbije uz prethodnu saglasnost skupština autonomnih pokrajina. Ako tu saglasnost da samo skupština jedne autonomne pokrajine, zakon se može doneti i primenjuje se na teritoriji Republike van teritorija autonomnih pokrajina i teritorije pokrajine čija je skupština dala saglasnost.

Znači, iz ova dva citirana stava se vidi vrlo jasno da autonomija, koja je tada postojala i za koju se predlagač u obrazloženju tako zdušno zalaže, podrazumeva apsolutno stvaranje jedne paradržavne jedinice unutar Republike Srbije.

Netačne su i tvrdnje predlagača da je Ustav iz 1940. godine promenjen na protivustavan način, kao što su i zlonamerne kvalifikacije koje je izneo na račun Slobodana Miloševića.

(Nenad Čanak: Bila je 90. godina.)

Ali, s obzirom da geneza svih događaja vodi od ovih ustavnih rešenja, način promene Ustava Socijalističke Republike Srbije iz 1974. godine, podrazumeva da Skupština Republike Srbije odlučuje uz saglasnost skupština autonomnih pokrajina. Skupštine autonomnih pokrajina, i Skupština AP Kosovo i Metohija i Skupština AP Vojvodina, su donele pozitivne odluke i saglasile se sa predlogom ustavnih promena koje su kasnije usledile.

Znači, Srbija je ispunila sve uslove i donela Ustav koji je odredio pravu meru autonomije i uspostavio pravno jedinstvo države na celoj teritoriji.

Netačne su tvrdnje predlagača iznete prilikom obrazlaganja Predloga zakona koje se odnose na tvrdnje da je posle Drugog svetskog rata poremećen međuetnički balans. Znamo šta se desilo, ali u situaciji kada sa jednog dela teritorije stanovništvo odlazi sa fašistima, a drugi deo stanovništva dolazi kao deo procesa preseljavanja stanovništva iz ruralnih područja Jugoslavije u Vojvodini, ne može se reći da je poremećen etnički balans i u čiju bi to bilo korist ili štetu.

Naprotiv, svi mi koji govorimo o Vojvodini, govorimo da je Vojvodina pravi primer jedne skladne međuetničke zajednice, gde postoji 29 različitih etničkih zajednica i da je Vojvodina pravi primer svima u Evropi jednog skladnog života i ne vidim uopšte razloga da se koristi termin „međuetničkog balansa“.

Netačna je i površna ocena predlagača o navodnoj ekonomskoj šteti, koju je Vojvodina doživela u godinama posle donošenja novog Ustava Republike Srbije, govorim o 90-im godinama prošlog veka. Nema objašnjenja, čak ni reči, u obrazloženju predlagača o sankcijama UN, uvedenim 1992. godine, sami znate zbog događaja za koje Srbija, kasnije se utvrdilo nije bila kriva, ali je organizacija UN te sankcije uvela.

Nema reči o brizi i svemu onome što je uradila i Republika Srbija, ali i AP Vojvodina u zbrinjavanju više stotina hiljada izbeglica koje su bile proterane ili su došli iz Slovenije, Hrvatske i BiH.

Nema ni reči o posledicama bombardovanja, kojima smo bili izloženi od 24. marta do 10. juna 1999. godine. Evo sad, se navršava 20 godina od tog tragičnog događaja.

Nema ni reči o efektima onoga što se desilo posle 5. oktobra. Ako ovaj prvi deo gospodin Čanak nije želeo da pominje iz političkih razloga, onda je makar trebao da pomene ovaj drugi, jer je u drugom delu apsolutno učestvovao. Sve ono što nisu sankcije i bombe uništile, uništila je liberalizacija uvoza koju je učinio DOS 2001. godine, a gospodin Čanak jeste apsolutno bio deo tog političkog establišmenta.

Ono što je ostalo i živo posle te liberalizacije, eventualno neka fabrika i slično, to je dokosureno pljačkaškom privatizacijom koje su izvršene u tim godinama i nije pošteno, kada već ovako detaljno gospodin Čanak govori o svim elementima autonomije Vojvodine, pa se koristi ekonomskim pokazateljima da ne koristi te reči. Uz to nam je još kolega Nedimović juče govorio o tome.

Tekstu rezolucije, kako sam istakao u više delova, u značajnom delu je tekst rezolucije površan, nedorečen, nema ni pomena o prisajedinjenju delova nekadašnje Austrougarske Kraljevini Srbiji.

Predlagač govori o 1945. godini, ne pominje odluku Velike narodne skupštine iz 1918. godine. Evo, dozvolite da citiram samo dva stava, dve odluke Velike narodne skupštine iz 1918. godine – Priključujemo se Kraljevini Srbiji koja svojim dosadašnjim radom i razvitkom ujemčava slobodu, ravnopravnost, napredak u svakom pravcu, ne samo nama, nego i svim slovenskim, pa i neslovenskim narodima koji sa nama zajedno žive. Nesrpskim i neslovenskim narodima koji ostaju u našim granicama obezbeđuje se svako pravo kojim žele da kao manjina očuvaju i razviju svoje narodno biće.

Predlagač iznosi tvrdnje koje dovode u tekstu rezolucije Vojvodine, predlagač iznosi tvrdnje koje dovode u pitanje i našu spoljnu politiku države ili ih negiraju. Primer ovom iznesenom stavu je tekst rezolucije, stav 4. koji govori o tvrdnji da Srbija treba da postane deo evropske porodicom država sa miroljubivom spoljnom politikom.

Neko od kolega je juče govorio o tome, šta znači, gospodine Čanak, sa miroljubivom spoljnom politikom? Kakvu spoljnu politiku Srbija danas vodi? Da li Srbija vodi agresivnu spoljnu politiku? Da li Srbija ne razgovara o spoljnoj politici na nivou organa koji su za to zaduženi? Da li se mogu naći reči prigovora za ono što predsednik Republike Srbije, gospodin Vučić, radi u međunarodnim odnosima? Da li se mogu naći reči protivljenja za ono što ministar inostranih poslova, gospodin Dačić radi? Da li nije jasno da postoje četiri strateška cilja u spoljnoj politici Republike Srbije, to je postizanje statusa člana EU, održavanje dobrih odnosa sa Ruskom Federacijom, sa Narodnom Republikom Kinom, sa SAD? Šta je tu sporno? Razvijanje dobrih odnosa u regionu, šta je tu sporno? Razvijanje dobrih odnosa sa susedima.

Ako imate pojedinačan stav koji se ne slaže sa ovom tvrdnjom, to je u redu, to je vaše pravo, ali se ne može izneti tvrdnja da treba da vodimo miroljubivu politiku jer to implicira da ne vodimo doslednu spoljnu politiku ili tvrdnja iz istog stava 4. koji govori o zajedničkoj spoljnoj politici, gde se indirektno zajedničkoj spoljnoj politici u okviru vrednosti EU, uključujući i zajedničku spoljnu politiku. Zar mi kao deo pristupanja procesu EU ne usaglašavamo svoju spoljnu politiku? Pa da, samo što je stepen usaglašenosti te spoljne politike u odnosu na EU zavisi od dokumenata koje EU donosi i naravno od naših interesa.

U jednim trenucima je bila 80%, 70%, sada je 50% ali to poglavlje usaglašenosti sa spoljnom politikom EU je poglavlje koje ima svoj rok trajanja do sticanja statusa člana u EU. Time se implicitno naravno, već znamo na šta se sve ovo odnosi, iako to ne piše, to se odnosi na Rusku Federaciju. To treba dovesti u pitanje, naše odnose sa Ruskom Federacijom.

Ne vidim razloga zašto Srbija ne bi imala odlične odnose sa Ruskom Federacijom, jer u Ruskoj Federaciji imamo prijatelje koji nam pomažu u međunarodnim odnosima. Ako možemo da sarađujemo sa onima koji su nam bombardovali zemlju, ne vidim razloga da ne sarađujemo sa onima koji su nam prijatelji odvajkada.

Na kraju krajeva, da nije bilo te Ruske Federacije i prava koje je stekla unutar Otomanskog carstva kasnijih godina 18. veka, da bude zaštitnik hrišćanskog življa u Otomanskom carstvu, pitanje je šta bi se dešavalo i sa našim narodom i šta bi bilo sa našom državom i kako bi tekao taj proces istorijskog oslobađanja. Zašto ne sarađivati sa Ruskom Federacijom? Mislim da nema potrebe jer se ovde implicira nešto što apsolutno ne postoji.

Oko zakona o finansiranju AP, o njegovoj manjkavosti, nestručnosti najbolje govori podatak da su članovi 7,8,9. i 10. odlukom Ustavnog suda već ranije označeni suprotni Ustavu Republike Srbije.

O njegovoj suštini političkoj i pravnoj, odnosno faktičkoj i zalaganju za samostalnost u odnosu na Srbiju, eksteritorijalnu Vojvodinu, najbolje govori član 11. Predloga zakona u kome se ističe da će taj zakon važiti na teritoriji, samo da nađem Predlog zakona, član 11, da ne bih ostao nedorečen u ovom stavu, član 11. citiram – Ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim Ustavom, primenjuju se odredbe ovog zakona. Znači, supremacija zakona Vojvodine u odnosu na zakone Republike Srbije ili drugi pravni akt.

O građanima i građankama uopšte neću govoriti, mislim da je to i moj kolega Dušan Bajatović juče eksplicitno rekao, samo ću vam citirati, gospodine Čanak, stav, član 1. Ustava Republike Srbije koji kaže da je Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načinima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnostima evropskim principima i vrednostima. Znači, svih građana. Nema građana jednog dela Republike Srbije.

Iz svega iznetog, poslanička grupa SPS neće glasati za predloge ovih dokumenata o Vojvodini i o njenom finansiranju, jer ovo nisu zakoni koji bi bili doneti u prilog toleranciji, već vode svađi, sukobima i podelama unutar srpskog društva i prave neku eksteritorijalnost koja ne treba da postoji. Hvala.