Koleginice Papuga, mislim da ovde postoji jedno suštinsko nerazumevanje, da li pripadnici manjina imaju pravo obrazovanja na svom jeziku? Imaju.
Ovde je reč o njihovom izboru da pohađaju nastavu na srpskom jeziku, gde onda imaju i predmet maternjeg jezika sa elementima nacionalne kulture. Vi polazite od pretpostavke da će ocena biti najveća, šta ako ne bude ocena najveća? Ako govorimo o pravima, da li ima pravo? Ima, ali ovo je pitanje njegovog izbora i ocena ne treba da bude motiv, nego valjda želja da se uči jezik. Ako hoće da uči na svom jeziku, on ima to pravo. Ako želi da uči na srpskom jeziku, uči na srpskom jeziku, pohađa ovaj predmet na ovaj način.

Hvala vam na objašnjenju.

Poštovane kolege narodni poslanici, juče sam obavestio Narodnu skupštinu Republike Srbije i vas prisutne poslanike da je Vlada prihvatila 58 amandmana i čini mi se da 51 amandman se tiče direktno narodnih poslanika predlagača. To su uglavnom poslanici i predstavnici stranaka koji u ovom cenjenom domu čine predstavnike opozicije. Vlada se nije rukovodila, da kažem tom činjenicom da li neko čini skupštinsku većinu ili ne, nego kvalitetom amandmane i to ćemo činiti ubuduće.
Kada sam se koleginici Vojić Marković zahvalio, to sam učini stvarno, jer tako mislim i mi ćemo se konsultovati sa Sekretarijatom zakonodavstvo zato što svaki tekst pre nego što dođe kod vas, pre izjašnjenja Vlade prođe kroz Sekretarijat za zakonodavstvo i videćemo kako je njihovo mišljenje. Lično nemam nikakav problem da se taj amandman prihvati u danu za glasanje. Hvala.

Hvala, gospođo Čomić.
Dozvolite mi da kažem nekoliko reči o amandmanu i o pitanju inkluzije.
Naime, donošenjem zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja 2009. godine Srbija se opredelila da inkluzija bude deo sistema obrazovanja i moram vam reći da smo u proteklim godinama sa različitih strana trpeli kritike da smo nespremno ušli u taj proces i da rezultati nisu zadovoljavajući.
Mi iz Ministarstva prosvete, naprotiv, tvrdili smo da smo učinili sve ono što je potrebno da inkluzija bude sastavni deo obrazovnog procesa. Proširili smo edukacije nastavnika. Učinili smo sve što je moguće da što više dece sa posebnim potrebama budu deo redovnog sistema obrazovanja i da specijalne škole kao takve nestanu, a da svakom detetu bude omogućeno da bude deo redovnog sistema obrazovanja.
Ne kažem da je sve bilo idealno, ali zahvaljujući velikom požrtvovanju prosvetnih radnika, ljudi koji rade u prosveti, mnoga pitanja i problema koji su bili otvoreni tokom primene inkluzije su rešeni.
Moram reći da smo imali veliku podršku i u roditeljima. Te dobre rezultate, koje smo postigli u sistemu obrazovanja za implementaciju inkluzije, UNICEF je prepoznao i promovisao nas tokom proteklih nekoliko meseci kao jednu od zemalja u ovom delu Evrope koja je napravila značajne rezultate. Mi ne mislimo da stanemo. Naravno, hoćemo da nastavimo dalje.
Imao sam jednu situaciju, možda iskačem, ali želim da vam kažem i prenesem i to, rekao sam i članovima Odbora, da sam čak pre dve godine imao sugestiju, odnosno jedno zanimljivo mišljenje sam čuo od kolege iz jedne od zemalja regiona, koja je članica Evropske unije, da inkluzija nikad neće uspeti i da je kod njih veoma problematična, što je veoma zanimljivo u odnosu na pitanje statusa te zemlje članice Evropske unije i obavezu primene svih dokumenata koji se odnose na sistem obrazovanja, pa onda, naravno, i na inkluziju.
Moram vam reći da problema ima i verovatno će ih biti, ali mi zaista imamo dobru volju da pitanja sa kojima se suočavamo rešimo na najbolji način, u interesu deteta, u interesu obrazovanja. Mislim da smo taj odnos pokazali i prema
saradnji sa UNICEF i u pripremi zakona, o čemu se malo priča, i prilikom rasprave o zakonu u načelu, kada smo imali Odbor za prava deteta, kada smo prihvatili i jedan broj amandmana, odnosno dogovorili se sa Odborom da, bilo da su ih podneli narodni poslanici, bilo da se formulišu kao amandmani Odbora. Želimo dalje da unapređujemo sistem inkluzije, odnosno, inkluziju u sistem obrazovanja.
Ako posmatrate član 18. videćete da se odnosi na školu za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju. Čitanjem samo tog člana možete da izvedete jedan zaključak. Ako pogledate Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja član 98. stav 7. onda bilo kakva sumnja u dobre namere predlagača padaju u vodu.
Ovo govorim iz razloga što mnoge stvari koje su zadržane u ZOSO-u, a sećam se i kritika iz 2009. godine, da je zakon suviše preobiman i da reguliše mnogo oblasti i da bi mnoga pitanja trebala da budu sastavni deo ili poseban deo Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju i Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, tako da smo se našli u situaciji da nađemo jednu sredinu. Možda smo uspeli, možda nismo.
Apsolutno stojim na raspolaganju da nismo možda našli meru za to, ali ako pogledate stav 7. člana 98. onda vidite da je ovaj amandman suštinski prihvaćen, jer u članu 7. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja stoji: "U školu za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju mogu da se upišu deca na osnovu mišljenja interresorne komisije za procenu potreba za pružanjem dodatne obrazovne, zdravstvene i socijalne podrške uz saglasnost roditelja". Mislim da ovaj stav 7. Zakona rešava suštinski i ovaj amandman.
Apsolutno smo na tragu ovoga što amandman sadrži u drugom delu, jer to već stoji u zakonu. Hvala vam.

Hvala.
Meni je žao što je koleginica izvukla pogrešan zaključak. Ovo nije amandman SPS, nego narodnog poslanika Vesne Jovicki, kao što vaše amandmane nisam posmatrao kao amandmane LDP, nego amandmane narodnog poslanika Judite Popović. Prihvatili smo neke od vaših amandmana i neke od amandmana poslaničke grupe. Ako pogledate strukturu amandmana koji su prihvaćeni, videćete da je gro od strane narodnih poslanika koji čine opoziciju u ovom cenjenom domu.
Broj 18 je pre broja 23, ali postoji i vremenski uslov kada su ti amandmani podneti. Koliko znam, koleginica Jovicki mi je to prenela, da je amandman podnela nakon rasprave koju smo imali u ponedeljak, dan pre načelne rasprave. Možda je kasnije, možda ne, ali po nama, logično je bilo da se amandman nalazi na ovom mestu. Ako smo pogrešili, izvinjavam se, ali uopšte nije bilo reči ni o kakvoj političkoj dimenziji, nego kako ste i sami primetili, o mestu gde se taj amandman nalazi. Suština je da smo prihvatili to rešenje. Hvala.

Hvala.
Kada je reč o favorizovanju, onda sam prilikom usvajanja amandmana favorizovao predstavnike onih poslaničkih grupa koji čine skupštinsku manjinu ili su deo opozicije. To je faktičko stanje, jer sam odbio mnogo amandmana koje su predložili predstavnici skupštinske većine.
Sada sam proveravao sa kolegom. Ova dva amandmana se razlikuju samo u jednoj reči. Amandman koji sam prihvatio je istovetan sadržaju odredbe koja je deo Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju. To je jedino što razlikuje ova dva amandmana. Ostaje nam da vidimo ko je od koga prepisivao i zbog čega. Hvala.

 Hvala, koleginice, na pitanju.
Mislim da MUP proverava sve elemente ili sve činjenice vezane za informacije koje su dobijene o mogućoj zloupotrebi prilikom polaganja testa iz srpskog jezika pre dva dana.
Ono što, kao resorni ministar, mogu da kažem i da obavestim vas prisutne i javnost jeste da smo jutros od školskih uprava dobili preliminarne rezultate testa iz srpskog jezika, koji pokazuju da su rezultati u proseku lošiji od prošlogodišnjih. U gradu Beogradu prosek ocena je 14,5, u stvari u školskoj upravi Beograda, izvinjavam se. U Leskovcu je 11,38, u Novom Sadu je 12,5, u Užicu je oko 11, u Jagodini je 12,5, u Kragujevcu je 11,46, u Nišu je 13,0, u Kruševcu je 11,8, u Valjevu je 12,63, u Kraljevu je 12,5, u Čačku je 12, u Somboru je 12, u Zrenjaninu je 12, u Zaječaru je 11,5, u Požarevcu je 12, u Kosovskoj Mitrovici 10,5 i u Ranilugu je 10,05. Na nivou Republike Srbije, prema preliminarnim rezultatima, iznosilo bi 12,12. Prošle godine je bilo 13,27, a godinu dana pre 14,1.
Ovi rezultati pokazuju da niti je test bio lak, kako se tvrdilo, niti da je bilo prepisivanja, kako se takođe tvrdilo. Da je test bio lak, prosek ocena bi bio veći. Da je test prepisivan, prosek ocena bi bio veći.
Ono što nije dobro, ni za nas u sistemu obrazovanja, ni objektivno za zaposlene, jeste informacija da je u pojedinim školskim upravama broj odličnih ocena manji od broja vukovaca koji su u tim školama ili školskim upravama, što otvara jedno drugo pitanje – kvaliteta učenja. To je nešto čime ćemo se pozabaviti u budućnosti.
U svakom slučaju, hvala vam na ovom pitanju. Mislim da javnost treba da zna ove podatke. Kada MUP sprovede istragu i utvrdi sve činjenice, naravno, mi ćemo biti obavešteni, pa ćete i vi biti obavešteni, ko je od učenika, ako je bilo i ko je bio, i koje prepisivao, i kako se desilo i na koji način, ko je ukrao, ko je falsifikovao. Saznaćete sve stvari. Ništa nećemo staviti ispod tepiha ili na stranu.
Javnost treba da zna sve stvari vezano za polaganje ispita zato što je reč o važnoj stvari za obrazovanje i naravno za decu i za njihove roditelje, ali ovi rezultati preliminarni govore nešto drugo u odnosu na tezu koja se pokušala nametnuti u javnosti.
Mogu da vas obavestim još o jednoj stvari. Izlaznost iz predmeta – srpski jezik u ponedeljak je bila 98,73% svih đaka osmih razreda koji su polagali prijemni ispit iz srpskog jezika, odnosno maternjeg jezika. Danas je polagana matematika, biće završeno za 30-ak minuta. Prema podacima školskih uprava, izlaznost na današnjem testu je 98,53%. Videćemo kakvi će biti rezultati. O rezultatima o tom potom. Hvala vam.

Što se mene tiče, Vojić Marković, slobodno ih u javnosti saopštite. Mi ne možemo pobeći od naše stvarnosti, koliko god ona bila dobra ili loša, jer sve moramo reći da bi problem identifikovali i da bi onda predložili način rešavanja.
Jutros sam u jednoj informativnoj emisiji rekao, što mislim da stvarno, razmišljam koju kvalifikaciju da upotrebim, što nije primereno prosvetnom radniku, da ako ima dokaz da je neko prepisivao, umesto da taj dokaz da direktoru ili da ponese Ministarstvu unutrašnjih poslova, ili direktor da ponese u Ministarstvo unutrašnjih poslova, dato je listu, jer se mislilo da će se time problem sakriti. Ne, neće. Direktor je već bio obavestio Ministarstvo unutrašnjih poslova. Šta da ja mislim o tom nastavniku, još ako on predaje sociologiju i kako će on predavati i učiti decu o moralu i osnovnim stvarima, ako ne poštuje svoje obaveze koje ima, a bio je supervizor jednog procesa sprovođenja ispita iz srpskog, odnosno maternjeg jezika? Šta da mislim? Ili o sindikatima koji pozivaju roditelje da ne šalju svoju decu u škole. Njihovo je pravo da traže ostavku ministra, to im niko ne može zabraniti, ali da pozivaju decu i roditelje, odnosno roditelje da njihova deca ne idu u školu i decu da ne idu u školu, to je sramota. To su nama prosvetni radnici. Kao i u vreme štrajka, kada su branili deci da uđu u škole, da bi ostvarili svoje pravo. To da neće da drže čas, u redu, jer tačno postoji zakon i obaveza utvrđena zakonom, ali da brane deci da uđu u školu, to je naša stvarnost.
Zato ovo ne smemo zataškati, nego otkriti ko je falsifikovao i ukrao testove iz matematike, zbog čega smo mi bili prinuđeni da pomerimo to polaganje za jedan dan. Evo, 98,53%, znači da su deca i roditelji svesni, od nekih koji rade u prosveti pozivaju na bojkot ispita iz matematike. Ali, to je Srbija i to je naša stvarnost i protiv toga moramo naći neko rešenje. Od ničega niti želimo, niti možemo pobeći. Želimo da utvrdimo sve činjenice, ne samo za ovaj ciklus polaganja završnog ispita, nego za sve stvari vezane za obrazovanje. Za mene, nažalost, ovi loši rezultati nisu iznenađenje, zato što su deca godinama unazad učena da ne razumeju ono što uče, nego su se spremali samo za završni ispit šest meseci iz zbirke koja je šest meseci unapred poznata i celo drugo polugodište osmog razreda se pretvorilo u to da se što bolje nauči gde će biti zadatak, odnosno na kom je mestu zadatak za koga se unapred znalo da će biti na tom završnom ispitu. To je ceh koji sada plaćamo.
Tri godine za redom smo menjali, ove godine imamo 75% nepoznatih zadataka, 25% relativno poznatih, iduće godine biće svi nepoznati. Kada policija utvrdi ove činjenice i kada oni koji su krali testove i falsifikovali budu kažnjeni, to će biti jasan znak da se to pitanje rešilo i da se više neće ponavljati. Unutar obrazovnog sistema imamo i te kako mnogo da radimo na njegovom unapređenju i dobrodošli su saveti, predlozi svih koji žele da sistem bude unapređen i koji u prvi plan stavljaju decu i njihove interese, a ne svoje pojedinačne interese.
Verujte mi, kao što ste vi pomenuli, ima mnogo priča iz različitih sredina koje mi pokušavamo da proverimo, da utvrdimo tačnost, pa da preduzmemo odgovarajuće mere koje nisu u skladu sa onim što bi trebalo da bude sadržaj procesa izvođenja nastave ili deo obrazovnog procesa u Republici Srbiji. Hvala vama što ste bili deo te ekipe koja je posećivala ove škole i primedbe, ukoliko ih imate, znate i sami da je za nas dobrodošlo da pokušamo zajedno da rešimo. Hvala vam.

Koleginice Vojić Marković, apsolutno podržavam vaš predlog, da to bude predmet javnog čitanja i da o tome razgovaramo, jer stvari koje ste pomenuli su delo struke, to ne radi ministar. Sistem je tako koncipiran da imamo dva zavoda, Nacionalni prosvetni savet i ministarstvo koje je odgovorno za sve, a stručni ljudi rade ovaj deo posla, kao što su i ljudi iz Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja napravili ovaj test. Apsolutno sam za to da struka razgovara o svim pitanjima koja sta vi pomenuli i drugim koja su potrebna da se sistem unapredi.

Hvala vam, gospodine Veselinoviću. Ako imate neki podatak koji će pomoći da se razreši pitanje da li je bilo prepisivanja tokom srpskog, bilo bi dobro da to dostavite MUP, bilo koju informaciju koja bi bila dragocena da utvrdimo činjeničko stanje.
Juče sam rekao i ponavljam ponovo da se nama kao ministarstvu za to polaganje ispita prijavilo nekoliko roditelja i jedna novinska kuća. Kolega Kostić, koji je predsednik komisije, dodaje da dok se izvodilo polaganje ispita iz srpskog jezika nije bilo nikakvih informacija. Nakon toga su se pojavile informacije. Mi smo tražili da se sve to dostavi MUP, Upravi kriminalističke policije, da bi se utvrdile činjenice, jer postoji razlika pre i posle. U 12,30 časova kada direktor škole dobije ključ za rešavanje zadataka koji su bili tog dana na testu, praktično od tog trenutka postoji mogućnost da svi testovi budu dostupni, jer onda se ocenjuje ono što su radili u jednom od tri testa koja su u školi. Komisija koju vodi kolega Kostić će ceniti sve dokaze koje bude dobila. Oni će doneti odluku.
Informaciju koju ste vi pomenuli, mi smo čuli kao usmenu informaciju od direktora škole, a ne kao pismenu. Kolega Kostić kaže da oni kao komisija nisu dobili takvu vrstu informacije, pa nisu mogli dati povratni odgovor. Nama je stvarno stalo da se utvrdi ko je ukrao testove i falsifikovao, jer to je krivično delo i krivac mora da bude kažnjen, da ne ispaštaju deca, da oni ne budu krivci za ono što se desilo i za motive koji su doveli do tog sramnog čina krađe testova ili falsifikovanja. Govorim o matematici jer su tu dokazi postojali. O srpskom jeziku, o maternjem jeziku mi nismo dobili bilo kakav dokaz. Ukoliko neko to poseduje, bilo bi logično da to dostavi MUP, Upravi kriminalističke policije, da oni utvrde da li je reč o falsifikovanim dokumentima i kako je ta osoba došla do njih, kako ih poseduje i, naravno, na osnovu toga će se izvesti odgovarajući zaključak. Hvala vam.

Gospodine Veselinoviću, vi ste izneli odgovarajuće tvrdnje. Samo sam zamolio da date dokaze za te tvrdnje i ništa drugo. Isto važi za sve ostale koji poseduju neki dokaz, dobro bi bilo da nam dostave, da utvrdimo šta je istina o celoj toj priči polaganja srpskog jezika.
Bio sam u obavezi, koleginica Vojić Marković je postavila pitanje, odgovorio sam na to pitanje. Možemo sada izvlačiti različite zaključke u odnosu na to, ali kada budemo dobili pojedinačne rezultate unutar škola, videćemo i kako su unutar pojedinih škola đaci uradili te zadatke. Sve pre toga je prejudiciranje stanja stvari. Ja sam u situaciji danas da vama, kao poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije, saopštim podatke koje smo dobili od školskih uprava. Da li oni vas zadovoljavaju ili ne zadovoljavaju, kakav ćete vi zaključak izvesti, to je vaše pravo.
Ali, nama iz Ministarstva ne može biti gore nego što jeste, jer smo unapred osuđeni za nešto što nije deo našeg posla. Niti mi pravimo testove, niti ih štampamo, niti ih distribuiramo, niti se od strane nas iz Ministarstva ti testovi dele đacima, a krivi smo za sve. Sada mi hoćemo da utvrdimo činjenice – ko je ukrao testove, ko je falsifikovao, šta je bio motiv, novac ili nešto drugo, ko je počinio krivično delo, da bude procesuiran i kažnjen, da se više nikada ne desi, u interesu obrazovanja i dece. To želimo. I svaki pojedinačno slučaj, naravno.

 Gospodine Veselinoviću, molio bih vas da me ne tumačite na svoj način. Samo sam pozvao vas, pošto znam da ste ozbiljan čovek, da za iznete tvrdnje pomognete Ministarstvu unutrašnjih poslova i nama u prosveti, da te tvrdnje budu dokumentovane i da pomognemo da se problem reši. To sam rekao i apsolutno ostajem pri tome.
Uopšte se ne ljutim? Zašto bih se ljutio? Zašto? Radim svoj posao i apsolutno sam odgovoran pred ovom Skupštinom za ono što radim i ne bežim od svoje odgovornosti. Ali, nije ministar prosvete nosio testove u svojoj torbi pa su nestali, ili ih je on štampao pa ih je distribuirao ili slično. Zato hoću i ja, a i svi mi u Ministarstvu da policija utvrdi sve elemente, da se ljaga sa Ministarstva spere, da vidimo ko je to učinio i zbog čega, da se ne bi desilo sutra i prekosutra i da se jednom za svagda stavi tačka na takvu vrstu ponašanja u prosveti. Mislim da nam je cilj zajednički. Ne vidim tu neku bitnu razliku.

Hvala, gospođo Čomić.
Ponoviću nešto što sam već rekao u raspravi u načelu o ovim zakonima i ono što su svi poslanici koji su do sada učestvovali u raspravi pomenuli. Zajednička je želja i sa vaše i sa moje strane da broj đaka bude do 25, ali u ovom trenutku nemamo mogućnosti, u ovom trenutku nemamo ni materijalnih, ni prostornih mogućnosti. Ljudi, morate da shvatite da je to činjenično stanje sada 2013. godine. Mi smo u Strategiji promovisali taj cilj do 2020. godine.
U ovom trenutku mi imamo na nivou osnovnih škola 585.544 đaka, broj odeljenja je 30.893, prosek je đaka 19,1. Naravno, demografska situacija i mehanički priliv stanovništva u pojedine gradske centre, to je problem većih gradskih centara, to je problem i broja đaka preko 25, on postoji u tim većim gradskim centrima. Ako pogledamo strukturu broja đaka u odeljenjima na nivou osnovnih škola, imamo do pet učenika, imamo 1.045 odeljenja do pet učenika. Čini mi se vaš amandman predlaže da ne postoji odeljenje sa manje od 18, jer ste vi dali amandman koji se malo razlikuje od drugih, nije samo gornji broj, nego i donji broj. Vi ste pomenuli najmanje 18, a najviše 22. Onda bi sva ova odeljenja praktično morali da zatvorimo ili da napravimo kombinovano odeljenje ili da ih grupišemo, pa da onda izazovemo neku drugu vrstu problema. Ne odnosi se ovo na vaš amandman, nego govorim generalno o stanju u Srbiji.
Od šest do 10 đaka imamo 2.586 odeljenja. Od 11 do 15 đaka na nivou osnovnog obrazovanja imamo 3.205 odeljenja. Od 16 do 25 đaka imamo 15.397 odeljenja. Od 26 do 30 đaka imamo 37.513 odeljenja, a više od 30 učenika imamo 1.145 odeljenja. Znači, kada pogledamo te ukupne cifre na nivou osnovnog obrazovanja, u osnovnim školama u Republici Srbiji do 15 učenika ima 22% odeljenja - 6.835, od 16 do 25 učenika ima 50% odeljenja – 15.393 i preko 25 učenika ima 8.660 odeljenja. To je na nivou osnovnog obrazovanja. Na nivou srednjeg obrazovanja prosek đaka u razredu je veći, iznosi 24,4%. Od nula do 25 učenika ima 6.018 odeljenja, a preko 25 učenika ima 25.755 odeljenja.
Ovaj problem koji ste pomenuli nije samo problem Beograda, to je problem i nekih drugih gradskih centara. Inače, najveći problem ima Novi Pazar, gde ima najveći broj dece u razredu. Potrebno je da pravimo nove škole i da stvorimo prostor za tu decu. To nije nikakva tajna. Međutim, u ovom trenutku to je zajednička želja svih nas i, kako je pomenuo kolega Atlagić, ako profesija, struka kaže da je 25 idealan broj, a kaže, naš je strateški cilj da u sledećim godinama taj postavljeni cilj ostvarimo. On će biti moguć kada budemo imali više novca, jer u ovom trenutku izlazak u susret tom zahtevu podrazumeva objektivno i povećanje broja zaposlenih i više prostora.
Do sada smo imali zakonsko rešenje da broj đaka može biti 30, najviše 34, a sada smo limitirali do 30, što naravno znači da može biti i 25 i 24 i 23 i 22, ne postavlja se pitanje donjeg broja. Mi u ovom trenutku imamo faktičku situaciju da od ukupno 42.660 odeljenja 14.415 ima više od 25 učenika, što je 33,8% ili 1/3 od ukupnog broja. Pomenuo sam osnovne i srednje škole. Kada bi na nivou osnovnih i srednjih škola smanjili ovaj broj đaka preko 25 i imali idealan broj đaka po 25 u razredu, mi bi imali praktično nekoliko hiljada novih odeljenja. Ako uzmete tih 14.415 odeljenja i uzmete samo najmanji broj od pet đaka, od 26 do 30, to je 72.000 đaka. Kada podelite to sa idealnim brojem, dobijamo 2.883 odeljenja. Naravno, verovatno bi u praksi taj broj odeljenja bio i veći, jer ne mogu se postići idealne cifre da ima do 25. Procena je da bi tih odeljenja bilo i više, možda do 3.500. To bi objektivno dovelo do povećanja broja izvršilaca, nastavnika i ostalih zaposlenih u školama.
Znači, kada posmatramo oba nivoa obrazovanja, broj razreda bi se povećao i broj izvršilaca bi se povećao. U ovom slučaju naša procena u Ministarstvu je od 7.500 do 8.000, a većina njih ne bi bila angažovana iz reda postojećih tehnoloških viškova, jer nije idealna situacija i pitanje je da li se u jednoj školskoj upravi može naći među tehnološkim licima zaposleni onog profila koji je možda potreban za školu koja je u pitanju. Mi ćemo morati taj problem da rešavamo u godinama koje dolaze, naravno, uzimajući u obzir ono što će lokalne samouprave uraditi sa mrežom škola i ono što ćemo mi na nivou Republike, kao obaveza Ministarstva napraviće se kriterijumi za mrežu škola, uraditi u narednim godinama, da bi upravo postigli cilj koji ste postavili, pod pretpostavkom da će se unaprediti ekonomska situacija i da ćemo onda imati dovoljno novca, jer negde prostor nije problem. Vi kažete da u većim sredinama imamo osnovne škole koje rade u jednoj smeni, ali imamo i sredine gde ima škola koje rade i u tri smene. To je karakteristika sadašnjeg obrazovnog sistema, ali ćemo morati taj problem rešavati i, naravno, u perspektivi ispuniti obavezu koju smo postavili u Strategiji, da broj đaka u odeljenju bude do 25. U ovom trenutku nismo u mogućnosti da izađemo u susret tom zahtevu iz materijalnih i prostornih razloga i ja sam se potrudio da vam to i obrazložim.
U svakom slučaju, hvala vam na saglasnosti oko tog pitanja, jer sve poslaničke grupe smatraju da tako treba, naravno iz obrazovnih razloga, a ne iz nekih drugih. Bilo bi dobro kada bi to mogli postići što pre, ali nisam u situaciji da mogu da kažem da će to biti sutra ili prekosutra. Delim mišljenje koleginice Novaković da bi bilo dobro da taj zakon što pre uđe u skupštinsku proceduru, ko god bio predlagač, da se što pre donese, da bi to bio deo naše stvarnosti u obrazovanju. Hvala vam.

Koleginice Čomić, vaše obrazloženje na ovaj amandman glasi ovako – ovaj amandman je posledica amandmana tri i amandmana četiri.

Samo želim da obavestim narodne poslanike odnosno poslanike Narodne skupštine Republike Srbije da je resorno ministarstvo zajedno sa "Telekomom" pre dve i nešto godine sprovelo jednu dobru akciju. "Telekom" se tada obavezao i učinio je to, kako je nas informisao, da je svakoj od 1804 škole dao mogućnost da bude povezana na internet. Pretpostavljam da je to uradio isto sa najvećim brojem isturenih odeljenja tih škola. Ne mogu tvrditi sa sigurnošću.
Što se tiče ovog drugog pitanja, toaleta, želim da vas obavestim da smo zahvaljujući jednom kreditu Svetske banke u situaciji da realizujemo taj projekat i da sva isturena odeljenja matičnih škola koja nemaju eventualno toalet, da ćemo to napraviti i da će se i to pitanje rešiti.
Moram vam reći da taj problem traje. Zanimljivo mi je nadgornjavanje vezano za pare. Pošto sam bio ministar i u prethodnoj vladi, pa niste mi ni vi dali pare. Niste mi dali pare za to i sada kritikujete to što je tada bilo. Niste, kao i mnoge druge stvari, ali mogu razumeti političko nadgornjavanje i korišćenje pojedinih tema da se dokaže da je neko u pravu. Pošto sam ministar u dve vlade u situaciji sam da pravim jednu vrstu poređenja i da znam tačno šta je ko uradio i kako se ophodio prema prosveti. Kažem vam nije bilo para ni tada, nema para ni sada. Ne onoliko koliko bi trebalo.
Znam da kada sam počeo mandat pre pet godina, budžet Ministarstva prosvete je bio milijardu 350 miliona evra. Posle dve i po godine je pao za 180 miliona manje. Sami možete razumeti šta znače ti podaci za ministarstvo prosvete i o kakvoj mogućnosti rešavanja pitanja infrastrukture ili nabavke opreme mi uopšte govorimo. Mreža škola je jako velika, broj objekata je jako veliki, a materijalne mogućnosti su male.
Danas i ranije nekoliko puta sam pomenuo da postoji nekoliko bitnih ograničavajućih funkcija za budući razvoj obrazovnog sistema, demografska situacija, ekonomska situacija. Volja i znanje ne nedostaju, ali ponekada su limitirani sa ova dva faktora. To je nešto što moramo razumeti ako hoćemo. Ako nećemo to je opet stvar ličnog odnosa prema ovom pitanju. Nije jednostavno. Čini mi se da je kolega Milivojević rekao suštinu odnosa koji postoji u prosveti. Rešavamo seriju i seriju nagomilanih problema, ne od prethodne vlade, nego iz decenije pre, možda i iz decenije pre toga, sa pokušajem i mislim da uspevamo da probleme rešimo a da ne izazovemo socijalne lomove i potrese koji bi poremetili funkcionisanje sistema.
Kada smo imali načelnu raspravu, neko od poslanika je pomenuo da je jedan od bitnih uslova kvaliteta obrazovnog sistema i njegova postojanost. Obrazovanje je nešto što se ne može lomiti preko noći niti menjati preko noći jer tangira veliki broj ljudi. Mere koje se preduzimaju moraju biti dobro utemeljene. Mi se trudimo da poteze koje preduzimamo budu usaglašeni sa strukom i sa mogućnostima. Znam koliko lokalne samouprave mnogo daju u odnosu na ekonomsku situaciju koja postoji u Srbiji. Ne treba zaboraviti da od septembra 2008. godine postoji kriza i da je ta kriza ušla i na vrata naše kuće koja se zove Srbija i znam koliko lokalne samouprave i te kako izdvajaju sredstva za obrazovanje. Nisu samo u pitanju materijalni troškovi, kao njihova obaveza, nego i finansiranje različitih elemenata obrazovnog sistema na lokalnom nivou. To radi najveći broj njih i u najvećoj mogućoj meri.
Stručnjaci našeg Ministarstva finansija procenjuju da 0,8% BDP se izdvaja na lokalnom nivou za obrazovanje. To je nešto što treba ceniti, jer veliki broj devojčica i dečaka biva stimulisano od lokalne samouprave na različite načine, mimo onih obaveza koje utvrđuje zakon, kako bi bilo što bolji ili da se njihov dobar rezultat ispoštuje i bude nagrađen. Ja im se na tome zahvaljujem. Nije demagogija nego stvarnost, jer kada gledam sa kakvim se problemima suočavaju u stanju ovakve ekonomske situacije, koga god optuživali za tu ekonomsku situaciju, činjenica je da lokalne samouprave izdvajaju i te kako mnogo novca za potrebe obrazovanja na lokalnom nivou. To je nešto što treba da cenimo. Hvala.