Hvala, gospodine predsedavajući.

Javio sam se sa namerom da učestvujem u ovoj raspravi, odnosno da kažem nekoliko reči po ovom amandmanu, nezavisno od toga što sam pomenut u raspravi.

Hvala.

Ako dozvolite, rekao bih nekoliko reči po ovom amandmanu, odnosno pre svega po ovoj temi. Pošto sam bio čovek koji je od 2008. do 2013. godine za pet, praktično, školskih godina vodio resor prosvete, smatram se dovoljno kompetentnim da kažem nekoliko reči o ovoj veoma važnoj temi.

Moram reći, lično sam iznenađen načinom na koji se govori o izmenama i dopunama ovog zakona, odnosno o temi koja je na dnevnom redu, a to je jednokratna pomoć prosvetarima. Očekivao sam da će opozicija podržati predlog vladajuće većine i bez ikakve rezerve glasati za ovaj predlog, a pogotovo nisam očekivao da će biti ovakvih reči koje su, po meni, vrlo negativne i ne služe, nisu dobre, daju neke kvalifikacije o prosvetnim radnicima koje oni ne zaslužuju, govore o prosveti na način na koji prosveta ne zaslužuje i mislim da je jako loše što je uopšte rasprava otišla u tom pravcu.

Naime, ovaj potez Vlade apsolutno treba pozdraviti jer je to ono što Vlada u ovom trenutku može. Evo, kolega Neđo Jovanović je pomenuo 2013. godinu. Tada smo mi, kao resorno ministarstvo, opredelili jednu pomoć prosvetarima povodom obeležavanja dana Svetog Save i moram se prisetiti da smo takođe 2008. na 2009. godinu, čini mi se baš krajem kalendarske godine, takođe prosvetarima dali pomoć. Naime, prosvetari zaslužuju da dobiju novac, prosvetari rade za državu jedan jako, jako važan posao, najvažniji u zemlji, oni obrazuju naše stanovništvo i logično je da ta pomoć može biti onoliko velika kolike su ekonomske mogućnosti zemlje.

Naime, siguran sam da to gospodin Vujović i te kako zna, mi se ovde nalazimo u jednom sistemskom, ako mogu reći, problemu. Problem je što ekonomija zemlje još uvek ne stvara onaj dohodak i onaj prihod koji bi dao mogućnost Vladi da izdvoji više novca za prosvetu, kao resor koji je jako važan za budućnost zemlje. Moram podsetiti da je 2009. godine resor prosvete postao deo, ako mogu reći, strukture budžeta Republike Srbije, a od 2009. godine počela je ekonomska kriza. Od tog trenutka su praktično i plate prosvetara morale biti usklađene sa opštim kretanjima u ekonomiji zemlje, odnosno nije moglo biti veće povećanje nego što se to moglo dozvoliti. Samim tim, prosvetari su počeli da dele sudbinu ekonomske situacije u zemlji, a do tada, nažalost, godinama pre, kada se o tome nije vodilo računa, oni nisu dobili adekvatno povećanje koje su zasluživali, tako da je njihova polazna pozicija u odnosu na neke druge javne sektore bila niža. Drago mi je što Vlada najavljuje da će u budućnosti voditi računa pre svega o prosvetarima pa onda o drugim, da bi se izjednačio i njihov položaj sa položajima zaposlenih u javnom sektoru.

Postoji još jedan sistemski problem, a to je struktura budžeta Ministarstva prosvete, naravno, ekonomija je osnov, a ovaj drugi je takođe važan. Pomenuto je puno toga zašta se novac troši. Nažalost, sa kraja devedesetih godina, kada je struktura budžeta Ministarstva prosvete bila 88% za plate zaposlenih, a 12% za sve ostalo, to kad kažem „sve ostalo“, to je i te kako mnogo - i krediti, i stipendije, i investicije, i projekti, i mnogo toga finansiraju na svim nivoima obrazovanja. Onda se može shvatiti šta znači to „sve ostalo“. Ako uzmemo da je struktura budžeta Ministarstva prosvete sada 95%, u odnosu na 5%, 95% sredstava odlazi na plate, a svega 5% na ovo ostalo, onda, nažalost, ne možemo se čuditi što i ponekad nismo zadovoljni uslovima u kojima se odvija proces obrazovanja.

Ali, u svakom slučaju, ono što je suštinsko, pomenuo sam to povećanje 2008, 2009. i 2013. godine. Tada su novčani iznosi koje su primili zaposleni u prosveti bili niži od ovog iznosa koji je sada Vlada odredila i moram reći da, naravno, znamo da prosveta treba da dobije više, ali ovo apsolutno prosveta zaslužuje i treba da dobije.

Vraćam se još jedanput na početak svoje priče. Mislim da kolege iz opozicije, s obzirom da nije bila takva praksa ranije, bar kada je bila reč o raspravama o setu prosvetnih zakona, nije bilo političkih kvalifikacija, nije bilo uvredljivih reči, nije bilo politizacije svega. Dobro je što je Vlada razgovarala sa sindikatima jer je taj socijalni dijalog sa sindikatima nešto što je apsolutno neophodno. Shvatićete, i sindikati imaju svoje posebne zahteve i unutar sebe imaju posebne, ako mogu reći, pozicije i dobro je da se Vlada sa sindikatima dogovori oko svega, kao što je činjeno i u prošlosti. Ako postoji razumevanje sindikata za ekonomsku situaciju zemlje, onda je rešenje obostrano prihvatljivo i onda će svi biti zadovoljni. Onda će se tačno pokazati ko politizuje pojedino pitanje i zbog čega politizuje pojedino pitanje.

Moram podsetiti moje kolege s kojima sam nekad bio zajedno u Vladi a koji su sada pozicija da smo 2011. godine imali štrajk trećine škola koji je trajao dva i po meseca, trećine škola, od 1.860 škola, tada je oko 604-605 škola bilo u štrajku zato što sindikati nisu verovali Vladi da tada nema para za povećanje. Nažalost, učenici su tada izgubili preko dva i nešto meseca vremena sa skraćenim časovima, izgubili su i gradivo, morali smo u Ministarstvu primenjivati posebne mere i davati posebna uputstva kako da se nadoknadi ono što je izgubljeno, da đaci ne bi bili na šteti.

Znači, bilo je i ranije situacija da smo morali pribegavati jednokratnim rešenjima, ali kažem, još uvek problem je sistemskog karaktera zato što, jednostavno, prosvetari nisu imali tako dobru startnu poziciju kao i drugi u odnosu na zaposlene u drugim sektorima i to je proizvelo posledice koje je proizvelo. Ova pomoć je dragocena, ova pomoć je dobra. Ova pomoć je nešto što treba pozdraviti.

Apelujem na sve kolege narodne poslanike da, ne moraju da me poslušaju, ali bih voleo da promene sadržaj reči kada govore o prosveti jer i ljudi u prosveti, na svim nivoima, su pokazali u proteklim godinama takođe visok stepen ne samo tolerancije i razumevanja, nego i pomoći kolegama. Evo, ja ću podsetiti poštovane kolege da, primera radi, kada smo imali probleme sa studentima na pet fakulteta, čini mi se Fakultet političkih nauka, Fakultet bezbednosti, Pravni fakultet, Fakultet organizacionih nauka, da su rukovodstva tih fakulteta prihvatala da deo troškova koji su njihovi, da kažem, autonomni troškovi podele, da bi što veći broj studenata mogao dobiti mogućnost da finansira, da se školuje o trošku države.

Drago mi je takođe što će i zaposleni u predškolskim ustanovama, a podsećam, za ono vreme pre kada sam bio ministar prosvete, tada je prvi put u ovoj našoj novijoj istoriji donet poseban zakon o predškolskom vaspitanju i obrazovanju, što će i oni dobiti ovu pomoć. Oni to i te kako zaslužuju jer njihov rad je jako, jako dragocen jer tu se stvara, da kažem, ona baza za sve kasnije što se uči, od prvog razreda osnovne škole pa nadalje. Ministarstvo će, bez sumnje, naći mehanizam da ta sredstva prebaci lokalnim samoupravama, ali gospodine ministre, obratite pažnju na kontrolni mehanizam trošenja tih sredstava zato što smo u prošlosti imali neke situacije da pojedine opštine, kada se prebacuju sredstva za jubilarne nagrade, sredstva ne koriste za one svrhe za koje su namenjene, nego se, nažalost, izgubi trag tom novcu, pa onda Ministarstvo mora naknadno da reaguje da bi se obezbedilo i tim zaposlenima.

Znači, svi zaposleni zaslužuju da dobiju ovu jednokratnu pomoć i to treba izvršiti što pre. Još jedanput kažem, žao mi je što se uopšte razgovara o ovoj temi. Ova tačka je trebalo da traje pet minuta, da je svi izglasamo, da pozdravimo odluku Vlade i da se, naravno, kao država potrudimo da ekonomija bude bolja da bi više novca bilo za prosvetu, jer prosveta to zaslužuje. Hvala vam.

Hvala vam. Istine radi, javnosti radi, ja ipak dozvoljavam da malo više o bolje znam šta se dešavalo u Ministarstvu prosvete za vreme dok sa ja vodio taj resurs u  odnosu na ostale pa ne bih tako lako davao sudove o tome kako su vođene druga ministarstva.

Godine 2011. štrajk je počeo zato što su pojedini sindikati tražili ono što nije realno bilo moguće dobiti. Zato je štrajk i počeo, a trajao je zato što je tadašnji ministar finansija dao izjavu da ima oko četiri milijarde novca i na žalost zbog te izjave štrajk je trajao posle skoro dva i po meseca. Sindikati kada su čuli tu izjavu da možda ima novca, rekli su – aha, znači ima. E, kad ima onda ćemo mi taj novac da dobijemo.

Nažalost zbog je trećina škola bila u štrajku još dva meseca i nešto i nažalost zbog toga deca nisu po onom fondu časova kao što treba da imaju da nije bilo štrajka dobila ono svo znanje koje su trebali da dobiju i nažalost svi smo bili na gubitku.

To je jedina istina. Znači, nekompetentnost članova Vlade je proizvela, jer znate kako, tu je gospodin Vujović, ako on sada ne zna kako je stanje budžeta i ako ne zna koliko ima novca u budžetu onda ne treba da radi taj posao. A ako radi taj posao i ako nam kaže stanje je takvo i takvo mi treba da mu verujemo. A ko ne veruje, neka izvoli, neka izvoli proveriti. Kada ministar finansija dođe i kaže ima novca, a posle to negira, a posledice su dva meseca štrajka, ko je onda kriva? E, to je bio uzrok, razlog trajanja štrajka 2011. godine. Čisto zbog javnosti, zbog ovog cenjenog doma, zbog građana Republike Srbije. Hvala vam.

Hvala.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, dozvolite da u ime poslaničke grupe SPS kažem nekoliko reči o predlozima zakona o kojima danas Skupština raspravlja. Mi ćemo, inače, podržati sva tri predloga koja su na dnevnom redu, kako Predlog zakona o udžbenicima, tako izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju i izmene i dopune Zakona o osnovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja.
Pre nego što kažem nekoliko reči o Zakonu o udžbenicima i zašto će naša poslanička grupa podržati ovaj zakon, želim da kažem ili da parafraziram jednu izreku našeg poznatog naučnika Jovana Cvijića, koji je otprilike rekao da se svi mi, u pokušaju da dosegnemo naučne visine, penjemo jedni drugima na ramena, u nameri da ostvarimo to što želimo. Ovo govorim zato što treba da razumemo da ništa u ovom društvu pa ni u obrazovanju nije počelo od juče ili prekjuče, mnogo toga već postoji.
Suština je namera predlagača da nađe najbolja rešenja u odnosu na trenutnu situaciju i da napravi jednu projekciju onoga što će biti važno za obrazovanje u godinama koje dolaze. Ovo govorim iz razloga što sam branio zakon 2009. godine. Moram vam reći nekoliko stvari koje su bitne za današnju raspravu, s obzirom da nema puno tačnih podataka od strane svih onih koji su govorili o Zakonu o udžbenicima. Treba znati da je položaj javnog izdavača te 2009. godine bio uređen na osnovu zakona iz 1993. godine, a da su privatni izdavači obavljali svoju delatnost na osnovu odredaba zakona o osnovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja. Znači, nije postojao jedan jedinstven kompletan zakon o udžbenicima koji bi, primera radi, izjednačio status privatnih i javnog izdavača i da je pred nama tada u ministarstvu bilo puno poslova koje smo pokušali rešiti i napravili jedan zakon.
Mislim da je sada pravo vreme da se taj zakon promeni. Mislim da je dobro što se zakon menja zato što je praksa u proteklih šest godina pokazala da neka rešenja jednostavno nisu izdržala te prakse. Treba ustanoviti mehanizme kojima se u odnosu na probleme koji su uočeni u oblasti pripreme, izdavanja, izbora udžbenika, vezano za kvalitet udžbenika, vezano za procedure kako se dolazi do kvalitetnog udžbenika, da je dobro što se donosi ovaj zakon.
Vidim kroz ovaj zakon stvarno želju predlagača da dobijemo jedan zakon koji će biti zakon za godine koje dolaze. Postoji, po meni, nekoliko razloga zašto treba podržati ovaj zakon. Klasifikovao sam ih na sledeći način. Razlozi zašto treba glasati za ovaj zakon jesu pre svega insistiranje na unapređenju kvaliteta udžbenika. Udžbenik je jedan od važnih preduslova za unapređenje kvaliteta obrazovnog sistema. Ovde se danas govori samo o udžbenicima. Zapostavlja se pitanje položaja nastavnika i zapostavlja se pitanje položaja đaka. Mi znamo, ja sam to rekao danas i na Odboru za obrazovanje o tom čarobnom trouglu, udžbenik – đak – nastavnik. Ako se ne uspostavi hemija koja je potrebna za sticanje znanja, ništa sam po sebi kvalitetan udžbenik neće značiti, ukoliko kod učenika ne postoji želja za učenjem, a imamo kompetentnog, kvalitetnog nastavnika koji može sadržaj tog kvalitetnog udžbenika da prenese učeniku.
Zatim, drugi razlog je nastojanje predlagača da sve kategorije đaka dobiju kvalitetne udžbenike, kako učenici srednjih stručnih škola, trogodišnje i četvorogodišnje, kako pripadnici nacionalnih manjina, tako i đaci sa smetnjama u razvoju, sa invaliditetom.
Sada bih želeo da napravim jednu malu primedbu ili opasku. Danas su se čule od nekih ovlašćenih predstavnika reči: „pripadnici nacionalnih manjina nisu imali udžbenike“. Nije tačno. Pripadnici nacionalnih manjina jesu imali udžbenike, ali nisu svi, ili bar one nacionalne manjine ili oni đaci i pripadnici pojedinih nacionalnih manjina čiji je broj bio toliki da očigledno nije postojala želja izdavača da štampa te udžbenike sa tiražom 150 ili 300 udžbenika. Dobro je što je predlagač sada našao mehanizam da se obezbede za te đake udžbenici. Ovo govorim zato što mi, kao zemlja, imamo, evo, i u ovom sadržaju zakona se govori da osam manjinskih jezika jeste u upotrebi u osnovnoj školi. Vi znate da mi, kao zemlja, imamo obavezu da damo odgovarajuće informacije o primeni Okvirne konvencije o zaštiti nacionalnih manjina, Povelji o regionalnim i manjinskim jezicima i ocene tipa mi jesmo uradili za manjine, a da ne pominjemo za koje manjine i u kom obimu, jesu objektivno nešto što šteti državi.
Isto se odnosi i na učenike u srednjem obrazovanju. Danas sam pomenuo taj primer. Imam podatke od jednog izdavača, neću pomenuti ko je u pitanju, koji obaveštava mene, a ja vas, da se, primera radi, za pojedine udžbenike stvarno koriste u srednjem stručnom obrazovanju udžbenici iz 1988, 1997, 1996. ili 1990. godine, ali se takođe obaveštava javnost, bar on mene, a ja vas, da za iste te predmete postoje udžbenici koji su izdati 2012, 2013, 2015, 2014. godine. Znači, imamo inicijativu koja je donela taj rezultat. Činjenica je da srednje stručno obrazovanje nema udžbenike koji prate sve ove promene koje se dešavaju u društvu, ali se zaboravlja da je i u postojećem zakonu, i to u članu 9, bila vrlo jasna odredba gde se kaže da Nacionalni prosvetni savet, na predlog Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, utvrđuje postojanje potrebe za novim udžbenicima i donosi plan udžbenika. Znači, postoji normativni osnov da se napravi udžbenik i za srednje stručno obrazovanje ili za pojedine predmete, ali zašto NPS ili Zavod nisu reagovali, odnosno NPS, na predlog Zavoda, to je već pitanje koje zaslužuje odgovor.
Treća stvar koja je takođe važna i zbog koje treba glasati jeste namera predlagača da definiše obim udžbenika. Smatram ovo jako važnim zato što ishodi znanja mogu dati odgovor o okvirnom broju stranica za pojedini udžbenik. Mislim da je to dobra stvar i da je dobro rešenje u ovom zakonu. Posle toga, pozitivna stvar takođe jeste namera predlagača da se limitira cena udžbenika. Naime, na tržištu postoji situacija takva da, naravno, samo izdavači znaju po kojim kriterijumima određuju cenu udžbenika i potrebno će biti da se da jedna analitična ocena zašto neki udžbenik ima cenu koju ima i na taj način da se da mogućnost i drugima da se, ako mogu reći, uklope unutar te cene.
Dobro je rešenje da, po pravilu, udžbenici imaju i elektronski dodatak uz udžbenik. Dobro je takođe da postoji i plan udžbenika, odnosno katalog udžbenika. Mislim da je dobro rešenje, koje nažalost u postojećem zakonu mi nismo imali, da izdavači plaćaju troškove ocene kvaliteta ponuđenog udžbenika. U rešenju iz 2009. godine imali smo jednu drugu praksu. Lično mislim da je dobro ovo rešenje, kao što smatram da je dobro rešenje da se formira poseban fond za obezbeđenje ovih potrebnih udžbenika. Ministar je danas govorio nešto o tome. Mi smo imali to rešenje i sada, ali je procenat bio 1% i ta se sredstva nisu koristila.
Znači, nabrojao sam osam ili devet razloga najmanje zbog kojih vredi glasati za Zakon o udžbenicima jer, kako i u obrazloženju stoji, od ovog novog Zakona o udžbenicima trebalo bi da korist imaju svi, i učenici i roditelji i nastavnici, pa i izdavači. Zašto da ne, i izdavači, i njih treba pomenuti.
Međutim, kada govorimo o ovom zakonu i razlozima zašto treba glasati, ne mogu a da ne pitam ministra određene stvari koje sam i danas dotakao. Jedna od njih je – zakon predviđa rešenje da ministar određuje maksimalnu cenu udžbenika, priručnika i nastavnog materijala. Smatram da je to jako dobro. To je dobro rešenje. Međutim, postavlja se pitanje – šta je sa drugim nastavnim sredstvima, pošto se u sadržaju zakona koristi izraz druge komponente udžbeničkog kompleta? Šta je sa njihovom cenom? Da li te komponente druge mogu podići cenu udžbeničkog kompleta? Ovo govorim na osnovu prakse kada smo promovisali projekat besplatnih udžbenika na nižim razredima u prvom ciklusu osnovnog obrazovanja. Onda smo rekli da udžbenički komplet čini udžbenik i radna sveska. Odmah je sutradan porasla cena radne sveske jer su izdavači, naravno, videli da kada udžbenik važi tri godine i kada se neće štampati druge i treće godine, da deo prihoda koji je planiran se gubi i odmah je porasla cena radne sveske.
Druga stvar koju očekujemo od ministra da kaže jeste pitanje licence. Tačno, bilo je 79 licenci. Možda kriterijumi za dobijanje licence nisu bili kvalitetni, ali su ti kriterijumi ipak utvrđivali i tačno se znalo ko se može baviti izdavaštvom. Ovde svi oni koji se bave izdavanjem udžbenika, ovde svi oni koji se bave izdavačkim poslovima mogu biti izdavači.
Evo, slobodan sam da podelim sa vama jednu misao, zamislite sutra novinsko izdavačke kuće, velike koje se bave izdavanjem udžbenika. Zašto? Postoji mogućnost vrlo logična da mogu naći odgovarajućeg autora i učestvovati u celom ovom, da kažem ciklusu, odobravanja udžbenika, jer će kompetentan, kvalitetan autor biti pretpostavka da će taj udžbenik proći sve procedure. Za njih je mali iznos sredstava dobiti jednog autora ili mu dati honorar uz činjenicu da taj udžbenik je sledeće četiri godine, udžbenik koji će se kupovati.
Oko monopola, da li postoji opasnost od uspostavljanja monopola velikih izdavača? Zašto? Logično je pretpostaviti da će najveći veliki izdavači imati najveći broj rukopisa. Logično je pretpostaviti da će među najvećim brojem rukopisa biti izabran najveći broj udžbenika. Vi imate mogućnost predstavljanja tih udžbenika kroz katalog, da će biti izabrani i od onih škola koje nisu, da kažem, izabrali. Pazite, rešenje zakona s kojim se inače slažem, jeste da imamo sedam izabranih udžbenika. Postoji teorijska pretpostavka da neke škole nisu izabrane, nijedan od tih šest nego neki sedmi ili osmi. Znači, oni se moraju opredeliti za neke od ovih udžbenika. Činjenica je što se ne može prenebregnuti da izbor udžbenika prve godine izdavaču daje, dovodi ga u lagodnu situaciju da sledeće tri godine ne mora da brine o tom udžbeniku.
Ovo govorim iz razloga što mogu pretpostaviti u kakvoj se situaciji nalazi ministar, jer sam bio i ja kao ministar u sličnoj situaciji kada sam promovisali projekat besplatnih udžbenika, kada smo rekli da udžbenici važe tri godine, odnosno da kažemo od strane pojedinih izdavača dočekali na nož, zato što dve godine neće ostvarivati prihod. I, da li možda, evo postavljamo ovo pitanje javno, razmislite, ne morate mi odgovoriti, ali razmislite, da li se možda izdavači pojedini, ne pravim razliku među njima, svesno, javno oglašavaju oko nekih rešenja, da su za njih problematična, a ovo rešenje koje je za njih idealno uopšte niko ne pominje. Priznajte, četiri godine, tri godine da imaju garantovani prihod, pa ko to ne bi poželeo. Pri čemu mislim da je ovo rešenje uz varijantu besplatnih udžbenika stvarno po meni najbolje neko rešenje i ovo shvatam kao jedan prelazni period ka budućim godinama koje dolaze.
Nekoliko kolega je pomenulo ocenjivače, da li je stvarno potreban uslov od dve godine radnog iskustva dovoljan uslov za nekoga ko treba da ocenjuje kvalitet udžbenika. Mislim, da biste tu možda trebali napraviti jedan iskorak i u odnosu na predložene amandmane dati neko drugo rešenje, jer ipak, reč je o osobi na listi ocenjivača koji treba da ocenjuje kvalitet jednog udžbenika.
Zatim, vezano za član 33. čini mi se stav 7. u njemu je rečeno - za isti nastavni period po pravopisu koristi isti udžbenik. Po pravilu se koristi isti udžbenik, zar ne bi bilo logično da se koristi isti udžbenik zato što će nastavno naučno veće na predlog stručnih veća izabrati između ponuđenih i jedan udžbenik.
Ovo govorim iz razloga zato što smo imali situaciju u školama, ne znam da li znate za to gospodine ministre, kada je počela primena ovog zakona, mi smo imali situaciju da je u nižim razredima izbor jednog izdavača iz maternjeg jezika ili matematike automatski znači izbor tog izdavača i za sve ostale predmete. Mi smo to eliminisali sa projektom besplatnih udžbenika. Tražili smo da se nastavno veće sastane i da izaberu oni koji je najkvalitetniji udžbenik, ali da se ne desi situaciju da imamo u istom razredu, u tri odeljenja, tri različita kompleta udžbenika. I, mislim da ovde je reč ova, određenja po pravilu da možda jeste višak.
Takođe mislim da možda treba da postoji jedna bolja ravnoteža u obavezama između vas, NPS i zavoda. Zato što i Nacionalni prosvetni savet i Zavod za unapređenje, obrazovanje i vaspitanje su karike obrazovnog sistema, a vi ćete snositi odgovornost za sve. To nije fer, to nije red, nego su i NPS i Zavod možda trebali u ovom zakonu da nađu da kažem za sebe aktivnije mesto.
Nekoliko reči o besplatnim udžbenicima. Besplatni udžbenici su projekat koji smo promovisali 2009, 2010. godine i koji je za šest godina primene do nivoa četvrtog razreda jer nije bilo sredstava za peti razred oko milion i 300.000 đaka je dobilo te komplete besplatnih udžbenika, pri čemu je komplet predstavljao udžbenik i radnu svesku. Oni su se mogli i koristiti i za drugu generaciju i za treću generaciju, ali moram reći da je to jedan projekat za koji sam ja duboko ubeđen da u godinama koje dolaze, ja razumem vas, razumem nedostatak finansijskih sredstava, ali s obzirom da ste sami u zakonu promovisali cilj da je cilj ministarstva besplatnih udžbenici za sve đake i da Ustav propisuje obavezno osnovno obrazovanje i besplatno osnovno obrazovanje.
Po meni najbolja opcija za buduće vreme bi bili besplatni udžbenici sa četiri godine važenja ovog udžbenika i to bi bilo rešenje koje bi bilo dobro za đake, koje bi bilo dobro za roditelje, koje bi bilo dobro i za nastavnike i jedino se izdavači sa tim ne bi složili iz onih unapred opisanih razloga.
Dozvolite mi da i nekoliko minuta poklonim onom drugom zakonu, zakonu o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Prvi moj posao 2008. godine kada sam postao ministar bio je da se izmeni Zakon o visokom obrazovanju i da se tad utvrdi 48 bodova kao osnov za upis godine. Sada je 2015. godina, 2014/15. sad će 2015/16 i 48 bodova je još uvek ostao uslov potrebnih za uslov. Pri čemu se postavlja visokoškolskim ustanovama ostavlja da odrede broj ispitnih rokova.
Razumem razloge koje ste naveli, ja ih prihvatam, mi ćemo glasati za njih, ali vam dajem jedan, ako mogu reći kolegijalni savet. Kada budete pravili novi Zakon o visokom obrazovanju, u novom Zakonu o visokom obrazovanju treba eksplicitno reći, da generacija od, recimo 2018/19. upisuje sledeću školsku godinu sa 60 bodova ostavljajući visokoškolskim ustanovama broj rokova. A, navedite onda kakva je praksa u drugim zemljama, da li se u tim zemljama i da li imamo dva, tri ili više ili manje rokova, jer jedanput moramo dati odgovor na to čuveno pitanje, koliko se stvarno radi i da li želimo kvalitetno visoko obrazovanje.
Ovo govorim što sam ja 2008. godine učestvovao u promeni tog zakona, taj zakon je menjan nekoliko puta. Godine 2010. zajedno sa studentima Nacionalni savet za visoko obrazovanje, postignut je jedan dogovor da se donese rešenje koje će tada utvrditi 48 bodova i da se broj bodova povećava i da se istovremeno smanjuje broj rokova. Uslov za to je bio, da se na samim visokoškolskim institucijama da odgovor na sledeće pitanje – da li su studijski programi kvalitetni, kako se izvodi nastava, da li su udžbenici kvalitetni, da li su kvalitetni sa stanovišta da li omogućavaju razumevanje materije o kojoj je reč, kako se izvodi nastava, kakvi su oblici provere znanja studenta, da li su zadovoljni ili nisu zadovoljni.
Zašto? Mi imamo paradoksalne situacije na pojedinim kvalitetima i nije na vama i na meni da to rešavamo, ali se mora reći, mi imao pojedine fakultete, gde primera radi jedan određen broj studenata da položi, kod odgovarajućeg profesora, a da kažem organi fakulteta na to ne reaguju. Pominjem ovo iz razloga što imamo praksu da fakulteti idu linijom manjeg otpora. Njima objektivno odgovara dogovor Ministarstva i prosveta, ali takođe im odgovara i da ima što više studenata na budžetu.
Ne znam da javnost zna, ali u praksi, fakulteti dobijaju više novca od studenata koji su na budžetu nego od samofinansirajućih. I dokle god je ovaj uslov 48, naravno uvek će biti obezbeđen odgovarajući broj studenata i sredstva će biti velika. Želim da podelim sa vama stav da fakultetima treba još više novca, ako želimo da podignemo kvalitet, ali ovo rešenje ćemo morati ili bi bar trebali u godinama koje dolaze da promenimo, ipak ako želimo da budemo deo evropskog prostora visokog obrazovanja, a želimo i one ocene koje dobijamo na međunarodnim konferencijama o visokom obrazovanju, treba analitički sagledati. Pa one oblasti u kojima dobijamo dobre ocene promovisati, a one druge u kojima smo slabi, a delom smo ponekad slabi zbog ekonomskih razloga, reći pošteno šta je tu razlog. Zato što je visoko obrazovanje jedno od oblasti i završiću sa tim, pošto vidim da vreme curi, visoko obrazovanje je jedno od oblasti sa kojima se mi možemo, da kažem, pohvaliti u svetu. Ne treba zaboraviti da su naši studenti u proteklim godinama na različitim međunarodnim takmičenjima osvajali prva mesta u svetu, a da ne pominjem Evropu i da je beogradski univerzitet među 500, a među 400 najboljih u svetu u odnosu na Šangajsku listu.
Dakle, poštovane kolege narodni poslanici mi članovi grupe SPS ćemo glasati za ova tri zakona, uključujući ovaj treći radi mogućnosti odlaska u penziju pod povoljnijim uslovima, ali želim da vam kažem, kada smo menjali taj zakon kada smo donosili to rešenje, to je bilo napravljeno tada u dogovoru sa sindikatima.
Zašto ovo kažem? Sindikati, studenti, se trude da svoje mišljenje uvek ministru predstave kao jedino moguće.
Ministarstvo mora da ima snage da napravi korak više i da pogleda šta je to što obrazovnom sistemu i Srbiji treba i da takva rešenja donese. Hvala vam.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani predsedniče Vlade Republike Srbije, članovi Vlade, poštovani narodni poslanici, odbornici Skupštine grada, pre nekoliko dana jedan ugledni ekonomista je izjavio da je Srbija zaostala u razvoju, u odnosu na neke susedne zemlje iz razloga što je imala nekoliko promašenih decenija.

Mi poslanici SPS smo ubeđeni da će zahvaljujući realizaciji ovog projekta „Beograd na vodi“, ova decenija u kojoj živimo biti decenija sa sadržajem, zato što će realizacijom ovog projekta objektivno i Beograd promeniti svoj lik i Srbija promeniti svoj imidž. Reč je o veoma kvalitetnom razvojnom projektu i ne možemo a da ne kažemo da će veliku zaslugu za tu ispunjenu deceniju sadržajem imati i Vlada Republike Srbije i predsednik Vlade Republike Srbije i da će to objektivno značiti mnogo Srbiji.

Realizacijom ovog projekta se suštinski završava ono što je započeto pre više od četiri decenije. Ne treba zaboraviti da je sedamdesetih godina prošlog veka sa početkom realizacije završetka beogradskog železničkog čvora se počelo razmišljati i o tome šta uraditi sa prostorom Savskog amfiteatra.

Slušajući današnje rasprave, a počeli smo u 11,00 sati pre podne, čovek ne može a da se ne čudi sadržaju nekih rasprava, jer smo svi mi bili u situaciji od devedesetih godina pa na ovamo, da damo svoj doprinos, ako smo hteli, ako smo mogli, ako smo želeli o onome o čemu se govori, a to je o uređenju prostora Savskog amfiteatra.

Moram reći da smo mi socijalisti zahvaljujući našem kolegi Milutinu Mrkonjiću i Institutu CIP 1996. godine učinili to da je završena na uređenju, na rešavanju beogradskog železničkog čvora, da je uređena stanica, podzemna železnička stanica „Vukov spomenik“ i da je 1996. godine promovisan projekat „Europolis“, kao jedan od sadržaja koji bi se mogao ispuniti u tom Savskom amfiteatru.

Mi smo to uradili, zahvaljujući Mrkonjiću. Dalje nismo uspeli zato što smo 1999. godine imali bombardovanje i posle smo imali onu veličanstvenu obnovu. Moram reći, nažalost, da posle 2000. godine nije postojala politička volja da se nastavi ono što je započeto krajem devedesetih godina.

Predsednik Vlade je danas u prvom svom izlaganju pomenuo Prokop u kontekstu komercijalnih mogućnosti završetka Prokopa, a ja lično mislim da to treba još jednom podcrtati, zato što će se završetkom Prokopa, s obzirom da je ploča već postavljena i u donjem delu ploče će biti urađen železnički saobraćaj, ali gornji deo ploče ima svoj komercijalni sadržaj i to će takođe imati pozitivne ekonomske efekte za Beograd i za Srbiju.

Zašto drugi nisu želeli da rade? To treba pitati njih, ali je činjenica da je ta prva decenija baš bila jedna od promašenih decenija, i to kada nismo učinili ništa, a sami se sećate koliko je godinama posle 5. oktobra došlo međunarodne finansijske pomoći, podrške donacija, da je postojalo imalo volje da se nešto uradi i sigurno bi se uradilo.

Ovo govorim u kontekstu činjenice da smo imali mogućnost da nešto uradimo neki od nas, a nismo i onda ipak treba primeriti svoje izlaganje u odnosu na ono što je učinjeno.

Rekao sam da je ovo veoma važan projekat i on će promeniti lice Srbije.

Savski amfiteatar neće izgledati kao što danas izgleda. Umesto železničkih šina, dotrajalih pragova, praznih vagona ili onih koji su puni sa raznim hemijskim jedinjenjima i koji su opasni po životnu sredinu i po ljude koji dole žive, umesto udžerica, nesređenog komunalnog prostora, mi ćemo dobiti jedan moderno uređen prostor.

U obrazloženju ovog zakona se govori o cifri od milion metara kvadratnih stambenog prostora, oko 750.000 metara kvadratnog poslovnog prostora i komercijalnog prostora, više od 62.000 metara kvadratnih javnih sadržaja, kao što su vrtići, škole, ustanove kulture, socijalne i zdravstvene zaštite, dobićemo i 24 hektara zelenih površina.

Od realizacije ovog projekta će imati korist Srbija, zato što će naša građevinska industrija učestvovati i to smo više puta danas čuli direktno iz usta premijera i resornog ministra, ali će biti mnogo drugih izvođača koji će učestvovati u realizaciji ovog projekta i korist će imati Srbija.

Koliko će se samo betona, žice, stakla i svih ostalih materijala koji su potrebni za realizaciju ovakvog jednog grandioznog projekta, potrošiti i možemo samo zamisliti. Potrebno je reći da ćemo realizacijom ovog projekta uraditi još jednu dobru stvar.

Srbija će povećati udeo usluga u društvenom bruto proizvodu. Uslužni sektor je jako važan. To je bila još jedna od ideja sedamdesetih godina prošlog veka koja je promovisana da bi se razvila uslužna delatnost, naravno potrebna je infrastruktura, potrebno je razviti i trgovinu, turizam, ugostiteljstvo, komunalne delatnosti, a sve će to objektivno biti još više moguće realizacijom ovog projekta.

„Beograd na vodi“ kao projekat treba da sublimira sve aspekte i privrednog i turističkog i kulturnog razvoja. Dakle, osim toga što bi bio centar poslovnog sveta, smatramo da bi svakako svoje mesto ovde trebalo da nađu i kvalitetni i kulturni sadržaji institucija kulture.

Premijer je danas upravo napravio paralelu sa četvrti Doklends u Londonu koja je nastala na obali Temze upravo od magacina i od ranijih industrijskih objekata.

Danas je Doklends jedno od najprestižnijih destinacija kulture, poznat po umetničkim galerijama. Važan aspekt ovakvih projekata je činjenica da kulturni značaji znatno podižu cenu investicije u ovakvim projektima i podižu ugledi značaj ovakvih gradskih celina.

Beograd je jedan od najlepših gradova na dve reke i poput brojnih svetskih centara, on treba da ima sadržaj moderne i tradicionalne kulture i da ne dužim, s obzirom da je kasno, ponoviću još jednom, ne smemo propustiti šansu koju smo imali. Sa zadovoljstvom mogu da kažem u ime cele naše poslaničke grupe da smo mi o ovom projektu govorili 1996. godine i kada smo mogli nešto učiniti i kada smo nešto učinili, ali 2004. godine u lokalnim izborima za Grad Beograd i 2008. godine i drago mi je što je moja stranka i naša koalicija deo vladajuće koalicije i što može dati podršku, a može nam pomoći i naš kolega Milutin Mrkonjić, svojim znanjem, ukoliko se bude želelo da se ovaj projekat realizuje.

Mi socijalisti duboko verujemo u značaj ovog projekta i mislimo da će ovim projektom biti na dobitku svi, i Beograd i Srbija i svi građani. Hvala.

Hvala, gospodine Arsiću.
Mislim da je vreme, posle sat i nešto replika i razgovora o svemu samo ne o onome što je dnevni red ove sednice i ove tačke dnevnog reda, mislim da je vreme da se vratimo na današnju tačku dnevnog reda. To je predlaganje članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Mislim da je jedino kolega Orlić sa dužnom pažnjom naveo ono što je važno znati danas kada govorimo o tački dnevnog reda. Da su kolege poslanici, ili bar oni koji su učestvovali u raspravi, obratili pažnju na sve navode koje je kolega izneo, shvatili bi koliko je veliki značaj teme o kojoj danas raspravljamo za visoko obrazovanje Republike Srbije u celini.
Naime, citirajući odredbe Zakona o visokom obrazovanju, odredbe koje se odnose na poslove koji su u nadležnosti Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, možemo shvatiti šta sve Nacionalni savet za visoko obrazovanje znači u strukturi visokog obrazovanja i koje su njegove obaveze.
Ovo govorim iz razloga što je visoko obrazovanje jako važno za sadašnjost i budućnost Srbije. Mislim da greše svi oni narodni poslanici i drugi koji govore o visokom obrazovanju na način da govore negativno o visokom obrazovanju.
Mi imamo veoma kvalitetno visoko obrazovanje, nažalost, kažem nažalost, daleko kvalitetnije obrazovanje nego što nažalost neki o njemu govore i kvalitetnije visoko obrazovanje nego što smo u situaciji da uložimo sredstva u razvoj visokog obrazovanja. Ne treba razmišljati o visokom obrazovanju samo sa stanovišta činjenice da Ministarstvo obezbeđuje 94% plata za sve zaposlene u prosveti i u nauci, jer plate nisu jedini uslov da bi visoko obrazovanje bilo kvalitetno. Postoji potreba visokog obrazovanja za finansiranjem, a zbog ekonomske situacije to nismo u situaciji da učinimo u meri u kojoj je to potrebno, u kojoj visoko obrazovanje zaslužuje.
Želeo bih da kažem jednu stvar koja se nekako slučajno ostavlja po strani, a to je da problemi u finansiranju visokog obrazovanja datiraju iz prošle decenije, kada je na neobjašnjiv način fakultetima uskraćeno pravo na materijalne troškove. Tada je objektivno napravljena ogromna praznina u finansiranju visokog obrazovanja, koja se godinama unazad nije mogla nadomestiti na pravi način.
Ako uzmete još to da se nalazimo u uslovima globalne krize, koja potresa i našu zemlju, onda se može shvatiti značaj onoga što se radi u viskom obrazovanju, da se uprkos skromnim finansijskim sredstvima postižu tako kvalitetni rezultati.
Zašto kažem kvalitetni rezultati? Ne treba zaboraviti da je u prethodno vreme, pa i u vreme mandata Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje kojem ističe mandat, jer mi ćemo sada izabrati novi, je Beogradski univerzitet ušao na listu 500 najboljih u svetu na osnovu Šangajske liste, pa onda među 400. Ne može se prenebregnuti činjenica da je Nacionalni savet za visoko obrazovanje i te kako imao svog udela u postizanju tog cilja. Ja kao neko ko je obavljao određeni broj godina posao ministra za prosvetu, a kasnije i za nauku, ne mogu a da iz profesionalnih, moralnih razloga ne izrazim zahvalnost svim članovima Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i profesoru Srđanu Stankoviću kao predsedniku Nacionalnog saveta, ali i svima ostalima za ono što su učinili u razvoju i unapređenju visokog obrazovanja u Republici Srbiji.
Veliku zahvalnost takođe dugujem i predsedniku KONUS-a, profesoru Branku Kovačeviću, na onoj, kako bih rekao, njegovoj objedinjavajućoj funkciji, jer je uspeo u to vreme da sve univerzitete u Srbiji, i privatne i državne, usmeri ka jednom cilju, da visoko obrazovanje učinimo što kvalitetnijim, naravno, i predsednicima Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta, kako profesoru Arsenijeviću, tako i profesorki Vujičić.
Ovo govorim iz razloga što da nije bilo njih, naravno, i fakulteta i naučnih instituta, svih onih koji su deo sistema istraživanja i visokog obrazovanja, ne bi bilo ni mogućnosti da naš univerzitet bude među 400 najboljih u svetu. Pazite, od više od 22.000 univerziteta, Beogradski univerzitet u skromnim uslovima finansiranja, da dostigne tako visoko mesto, to je nešto što apsolutno treba poštovati. Da ne pominjem pojedinačne rezultate koja su neki fakulteti ostvarili. Evo, danas se u novinama pojavio podatak o uspehu Pravnog fakulteta. Da ne pominjem FON, koji je sa svojim studijama slučajeva među najboljima u svetu, Mašinski fakultet, Elektrotehnički, Građevinski, znači, puno fakulteta u obrazovnom sistemu Republike Srbije koji su postigli odlične rezultate.
Mislim da bi trebali da prestanemo da kudimo naše visoko obrazovanje, pri čemu ne kažem da je sve med i mleko. Daleko od toga, ima i slučajeva, ima i primera koji nisu dobri, koji nisu nešto čime se treba pohvaliti. Naprotiv, to treba osuditi, eliminisati, ali unutar sistema koji ima preko 250 hiljada studenata i ogroman broj visokoškolskih institucija dešavaju se i takve stvari. To jeste posao Ministarstva i visokoškolskih institucija i svih ostalih koji su u sistemu visokog obrazovanja da te negativne pojave, osude, iskorene i da se posvete visokom obrazovanju.
Što se tiče poslova koje radi Nacionalni savet za visoko obrazovanje, kolega Orlić ih je detaljno naveo. Ja mogu samo da pomenem, odnosno da istaknem da potrebe budućnosti Srbije zahtevaju da sve one stvari koje su deo nadležnosti Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje treba primeriti, kako međunarodnim standardima u oblasti visokog obrazovanja, međunarodnim kriterijumima, stanju naše akademske zajednice, ali i potrebama Republike Srbije.
U Evropi već postoji evropski prostor visokog obrazovanja. Čini ga 49 zemalja, 28 članica EU, tako i one koje to nisu. Svi se trude naprave svoj obrazovni prostor što kvalitetnijim i da budu deo Evropskog obrazovnog prostora. O Bolonji više niko i ne priča, Bolonju niko i ne pominje. Svi se trude da te kriterijume usaglase sa onim što su standardi u oblasti visokog obrazovanja i da imaju svoje što kvalitetnije visoko obrazovanje.
Mislim da i budućem Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje to stoji kao jedna od glavnih stvari. Nisam slučajno rekao uskladiti ih sa mogućnostima naše akademske zajednice i potrebama Republike Srbije, jer kada uzmete u obzir demografsku situaciju Srbije, da smo mi već sada među pet najstarijih zemalja u Evropi, među 10 u svetu, sasvim je logično zaključiti da budućnost Srbije u ekonomskom smislu leži samo u kvalitetnom obrazovanju i većoj produktivnosti, većem kvalitetu rada. Samim tim se da zaključiti koliko je važno visoko obrazovanje.
Ako pomenem još jedan podatak koji je istakao profesor Ivan Ivić, pre nekoliko godina, da je 2011. godine rođeno 62 hiljade dece, a da je broj onih koji se mogu upisati na prvu godinu studija približno isti, onda možete misliti kako će tek nastati, rekao bih, borba vezano za status pojedinih visoko školskih institucija i njihovu potrebu da upišu nekog na prvu godinu studija.
Ovo govorim iz razloga zato što kada se govori o visokom obrazovanju mnogi od naših kolega iz visokog obrazovanja govore o visokom obrazovanju sa stanovišta interesa, bilo da su interesi ekonomski, bilo da su politički. Najbolje bi bilo da to budu obrazovni i naučni interesi, interesi Republike Srbije, jer bi se onda mnogi primeri koji se navode, vezani za visoko obrazovanje, do kraja demistifikovali.
Moje kolege Ljubiša Stojimirović i akademik Stojadinović su pomenuli stvari vezano za Konus. Konus je predlagač i šteta je što nije ispoštovao odredbe koje govore da se može predložiti više kandidata od broja koji Konus bira.
Videli ste stvari koje su vezane i za strukturu i za zastupljenost. To je nešto što je činjenica u ovom trenutku. Narodna skupština će naravno dati glasanjem svoj odgovor na stav Konusa, ali i drugih predlagača. Mislim da su svi poslovi i predlozi urađeni na vreme i da neće biti nikakvih negativnih posledica na oblast visokog obrazovanja, kako se moglo čuti od pojedinih kolega narodnih poslanika.
Dakle, poštovane koleginice i kolege u ime poslaničke grupe SNS, ja bih želeo da podržim predloge koji su dati Narodnoj skupštini na odlučivanje. Smatram, takođe, da u budućem periodu moramo insistirati da Narodna skupština dobije više kandidata od broja koji se bira, jer onda će biti pravo biranje, a ne samo potvrđivanje i bićemo u situaciji, ukoliko se stvarno ne vodi o tome, da postoji odgovarajuća zastupljenost iz naučnih oblasti, da i Narodna skupština bude jedan, ako mogu reći, korektivni faktor u ovom poslu koji nam predstoji.
Na samom kraju, s obzirom da sam i član resornog odbora, ne mogu a da ne prokomentarišem, izvinjavam se predsedniku što ću sa par rečenica izaći iz teme koja je predmet dnevnog reda, stalno citiranje sednica Narodne skupštine Srbije kada se govorilo o kolegi Nebojši Stefanoviću, o „Megatrendu“, o profesoru Jovanoviću, jer ja bih na isti način, koristeći istu argumentaciju koja je korišćena od strane nekih kolega, mogao reći da je dokazano da je ta sednica dokazala da je postojao napad i na profesionalni i na lični i na naučni integritet kolege Stefanovića, takođe profesora Jovanovića, a pogotovo na „Megatrend“, jer iza toga stoje apsolutno određeni interesi.
Treba da budemo korektni i, jedni prema drugima i prema naučnoj javnosti, da ocene koje daje kompetentna naučna zajednica i akademska zajednica prihvatimo kao relevantne, bez obzira da li se slažemo ili ne, jer to je jedini način da možemo da napravimo korak napred.
Pred ovim Nacionalnim savetom stoji veliki posao. Treba da se izabere, odnosno raspiše konkurs za izbor nove Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta, gde će moći svako da se javi. Stoji veliki posao zato što posao akreditacije i provere kvaliteta, takav je naziv Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta, čeka sve visokoškolske ustanove. Naravno, važno je da ceo postupak bude sproveden na pravi način. Treba iskoreniti, ako tako mogu da kažem, neke stvari koje su bile stvar prošlosti, da se ne dešavaju u budućnosti. U prošlosti se dešavalo da Nacionalni savet nije mnogo komunicirao sa Komisijom za akreditaciju i proveru kvaliteta visokoškolskih ustanova, iako je to njihovo radno telo. Dešavalo se da postoji jedan paralelizam. To treba, u svakom slučaju, izbeći u budućnosti radi visokog obrazovanja.
Naime, kao što postoje standardi za ocenu kvaliteta visokoškolskih ustanova, postoje i standardi za ocenu kvaliteta akademskih programa, standardi koji su vezani za minimalne uslove za izbor u zvanje. Sve su to standardi koje radi Nacionalni savet za visoko obrazovanje, a koji se kasnije proveravaju i primenjuju. Od toga ne treba bežati.
Ako želimo kvalitetno visoko obrazovanje, moramo činiti što i drugi, da budemo deo evropskog prostora visokog obrazovanja, da ulažemo u visoko obrazovanje, da ono što je negativno eliminišemo.
Još jedanput ponavljam svoj lični apel, ali vidim da se i kolege iz SNS slažu sa tim, a i mnogi drugi. Ne treba da govorimo negativno o svom visokom obrazovanju, jer ono to ne zaslužuje.
Visoko obrazovanje ili obrazovanje uopšte je jedna od retkih oblasti ili jedna od oblasti gde stojimo jako dobro u, ako mogu reći, poretku zemalja sveta. Drugi nas mnogo više cene, nego što mi mislimo o sebi.
Poštovane koleginice i kolege, naravno, mi ćemo u danu za glasanje dati podršku ovom predlogu, jer potrebno je što pre, mi ćemo to uraditi iduće nedelje, da Nacionalni savet nastavi svoj posao i da ceo postupak vezan za unapređenje visokog obrazovanje bude predmet njihovog rada, a u čemu će sigurno imati podršku i Ministarstva i Vlade Republike Srbije i drugih tela, a nadam se i našeg Odbora, jer jednostavno visoko obrazovanje to zaslužuje, a Srbiji to treba. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.
Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, gospodine Babiću, već sam izgubio nadu da ćemo uopšte uspeti mi iz SPS u prepodnevnom delu rada sednice da dođemo do reči, ali dozvolite mi da u ime SPS kažem da ćemo mi podržati usvajanje ovog zakona, Zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju političkih aktivnosti zato što smatramo da je to logičan odgovor na aktuelnu ekonomsku situaciju, da je to podrška reformskom kursu i merama koje preduzima Vlada i ova skupštinska većina.
U situaciji u kojoj se Srbija danas nalazi kada se vrši reforma finansijskog sektora, kada se usklađuju prihodi i rashodi budžeta na nivou Republike, autonomne pokrajine i lokalnih samouprava, kada se preduzimaju mere konsolidacije finansijskog sektora i mere štednje, normalno je da i političke partije, pored učešća u rasprava koje se vode u ovom cenjenom domu, glasanju o predlozima zakona koji su deo reformi i ličnim primerom, usvajanjem ovog zakona, pokažu spremnost da delu svoju, ako mogu reći, sudbinu sa celom našom zajednicom.
Suština ovog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju političkih aktivnosti jeste značajno smanjenje sredstava koje političke stranke dobijaju iz budžeta republičkog, pokrajinskog i budžeta lokalnih samouprava za svoje političke aktivnosti i redovan rad i izborne aktivnosti. To značajno smanjenje sredstava, koja se obezbeđuju za političku aktivnost političkih stranaka, izvršeno je izmenama i dopunama postojećeg zakona i čl. 16. i 20. Ovo pominjem iz prostog razloga što se svesno ili nesvesno ta činjenica značajnog smanjenja sredstava, koja se dodeljuju strankama iz javnih sredstava, nekako prenebregava, pa druge teme dolaze na dnevni red, ali to je već stvar svakog od nas u odnosu na izlaganje prilikom razmatranje tačke dnevnog reda.
Značajno smanjenje se vrši na dva načina. Smanjenje procenta sredstava iz javnih izvora koji se obezbeđuju za finansiranje rada političkih subjekata čiji su kandidati izabrani za narodne poslanike, odnosno odbornike i koji su na nivou RS prema postojećem zakonu bili 0,105% poreskih prihoda budžeta RS, odnosno poreskih prihoda jedinica lokalne samouprave. Rekao sam da je smanjenje sredstava značajno i da se vrši na dva načina.
Jedan način je smanjenje procentualno, jer ono se smanjuje od 0,15% na 0,105%. Drugi način smanjenja je što se taj procenat ne računa na rashode budžeta, što je veoma važno pomenuti, kao što je to bio slučaj do sada, nego samo na poreske prihode, koji su naravno manji od rashoda budžeta.
Da bi građani mogli razumeti tačno na šta se odnose ove odredbe zakona, pomenuću samo nekoliko numeričkih podataka koji pokazuju crno na belo kako to izgleda u praksi. Ako pogledamo rebalans budžeta RS za 2014. godinu prihodi su 897 milijardi, a rashodi 1.100 milijardi. Deficit je 212. Znači, neće se računati na ukupan budžet nego samo na prihode.
Kada pogledamo neku od lokalnih samouprava, primera radi imamo Bačku Palanku, jednu od opština u našoj autonomnoj pokrajini, u rebalansu budžeta za 2014. godinu ukupni prihodi su 1.398.000.000, a rashodi su 1.587.000.000. Razlika je 188 miliona. Ili grad Kraljevo, za 2014. godinu budžet grada Kraljeva je 3.339.000.000 su prihodi, a 3.528.000.000 su rashodi za nabavku imovine. Razlika je 188 miliona. Mislim da ove cifre same po sebi najbolje govore o novcu i o onome što je suština promene koja je učinjena ovim zakonom.
Potrebno je istaći još nekoliko stvari. To smanjenje se odnosi naravno i na izborne aktivnosti, smanjenje kod iznosnih sredstava za pokriće troškova izbornih aktivnosti sa 0,1% rashoda budžeta Republike, pokrajine i jedinice lokalne samouprave na 0,07% poreskih prihoda za godinu za koju se budžet donosi.
Mislimo da su dobra, mi u SPS, i druga rešenja koja su sadržana u ovom zakonu. Jedno od njih je kupovine imovine iz javnih sredstava. Znate, ako su javna sredstva, ako se koriste za kupovinu nepokretnosti potrebnih za rad političkih stranaka, mi u SPS ne vidimo ništa problematično. Nama se čini to logičnije i poštenije, nego da se sredstva nepokretnosti mogu skrivati prihodom.
Druga rešenja vezano za sredstva za korišćenje izborne kampanje, odnosno pre toga za rad političke aktivnosti, kao što su prevoz i skupovi, to mislimo da je sasvim logično. Partija koja ima svoj život zna da ima takvih aktivnosti tokom godine i da je sasvim logično da se i sredstva koriste za te namene. Da se sredstva mogu koristiti za finansiranje izborne kampanje, ni tu ne vidimo veliki problem. Zašto? Zato što se zna, zakon to uređuje da kada se raspišu izbori mora se otvoriti poseban račun, pa se ta sredstva moraju preneti na poseban račun i ne vidimo razlog za sumnju da se može voditi permanentna kampanja, jer jedna je stvar vrsta političke aktivnosti, a druga je izbornih aktivnosti. Da bi se odvijale izborne aktivnosti neko mora da raspiše izborne aktivnosti i da sa tim činom raspisivanja izbora postoji posebna procedura utvrđena ovim zakonom koja onda stupa na snagu.
Dobro je i ovo rešenje vezano za podnošenje izveštaja Agenciji za borbu protiv korupcije, ali suština celog zakona jeste smanjenje sredstava i ovde, poštovane koleginice i kolege, danas su se mogle čuti različite priče vezano za ne samo tu temu nego generalno za temu suštine postojanja rada političkih stranaka, ali i za naš politički sistem.
Ne mogu a da ne pomenem nešto što nije pomenuto ni od koga danas, a jeste ono što je suština našeg bivstvovanja ovde. Svi smo mi ovde došli zahvaljujući rezultatu koji su postigle stranke koje predstavljamo na izborima koji su organizovani zahvaljujući izbornoj volji građana. Izbornu volju građana ne treba potcenjivati, ali ni rad političkih stranaka.
Pored onih obrazloženja koja su data ovde u obrazloženju zakona, gde se pominju odredbe Ustava, odnosno članovi Ustava Republike Srbije koji su ustavni osnov za donošenje ovog zakona, član 55. i član 18, ja ne mogu a da ne pomenem jedan član Ustava koji nije pomenut, a jako je važan generalno, ne samo za ovu temu, nego i za temu suštine našeg političkog sistema, a to je član 5. Ustava.
Poštovane koleginice i kolege, ja vas podsećam da su političke stranke ustavna kategorija, da se one nalaze u delu Ustava gde se nalaze ustavna načela. Tamo je eksplicitno utvrđeno da se jemči i priznaje uloga političkih stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje. O tome treba voditi računa uvek, uvek kada razgovaramo o ovoj veoma važnoj temi.
Inače, ovaj naš zakon i ova naša rešenja ništa ne odstupaju, ili bitno ne odstupaju, ili gotovo ne odstupaju od prakse koja postoji u drugim zemljama. U većini zemalja Evrope takođe je raspodela otprilike 80-20 ili 70-30, vezano za sredstva koja se izdvajaju za sve stranke koje učestvuju u političkom životu i za one koje dobiju glasove, odnosno mandate poslanika i onda proporcionalno učestvuju u raspodeli ovog drugog dela tog iznosa.
Ima i zemalja kao što je Nemačka, gde se finansiraju i one stranke koje nisu u parlamentu, ali samo pod uslovom da osvoje određeni broj glasova. Zašto? Zato što se političke stranke tamo neguju. Zato što se političke stranke tamo doživljavaju kao oblik okupljanja građana i oblik organizovanja građana kojim se jednostavno pomaže da učestvuju u izgradnji i funkcionisanju demokratije u tim društvima. I to nije ništa sporno.
Kada pogledate rešenja vezano za ovaj zakon i druge zemlje, većina zemalja javna sredstva za finansiranje političkih stranaka obezbeđuje iz ukupnog budžeta. Video sam u jednoj analizi koja je napravljena, našao sam podatak da se, primera radi, u Republici Srpskoj, kod naših kolega, pominju ukupni prihodi. Mi pominjemo poreske prihode, a to je još niža kategorija u odnosu na ukupne prihode.
Većina stranaka dobija sredstva, u svetu, u Evropi, od ukupnog budžeta. Ali, možda ono o čemu treba razgovarati jeste - šta posle? Zašto ovo kažem - o čemu treba razgovarati? Znate kako, uvek je bilo i uvek će biti - onaj ko dobije veći broj glasova, logično je da dobije i veći iznos novca. Samo je pitanje da li mu je taj iznos novca dovoljan za one političke aktivnosti koje predstavljaju redovan rad, jer se za izbore dobijaju i druga sredstva. Takođe veoma važan segment učešće političkih stranaka u političkom životu jesu uslovi u kojima se obavljaju političke aktivnosti.
Danas sam čuo od jednog kolege, pominjan je Slobodan Milošević kao kralj. Mi smo po obliku uređenja republika. Znate, kralj je svaki onaj predstavnik građana koji dobije glasove. Podsetiću vas da te teze o cezarističkim ovlašćenjima koje poseduje neko od predsednika traju onoliko dugo dok onaj ko to kritikuje ne postane vlast. Onda se naprasno zaboravlja sve što se govorilo o tome. Devedesetih godina su govorili da je Milošević imao cezaristička ovlašćenja, a posle 2000. godine ispalo je da to nije tako.
Znate kako, ja lično smatram da onaj ko dobije najveći broj glasova na neposrednim izborima, a to su političke stranke koje učestvuju u političkom životu i udruženja građana, logično je da mora Ustavom biti odmerena količina, a možemo i reći ovlašćenja koja obavljaju u ime tih građana, na koje se to odnosi. To se odnosi na predsednika Republike, jer je predsednik Republike takođe neposredno izabran. Mi možemo diskutovati o tome da li u odnosu na način izbora narodni predstavnici ili predsednik Republike ima određena ovlašćenja, ali to je jedna rasprava koja nije danas, možemo je pomenuti, ali nije danas suština. Jer, ako posmatrate sadržaj političkog sistema, kod nas je izvršna vlast podeljena na predsednika i na Vladu. Onaj predsednik koji ima iza sebe Vladu i skupštinsku većinu, on je uvek efikasan predsednik, uvek efikasno vlada i u saglasnosti je sa predsednikom. U drugim slučajevima postoji taj raskorak, pa se verovatno u odnosu na to stvara određena atmosfera ili određene reči.
Svi mi odgovaramo za ono što govorimo ovde i za ono kako se ponašamo. Zašto? Zato što treba voditi računa i o ovoj drugoj dimenziji današnje teme finansiranja političkih stranaka. Da li se u javnosti stvara utisak da mi trošimo neka enormna sredstva? Kada pogledate ove sume, pa kada vidite procenat 0,05% ili 0,07%, onda vidite da je to u praksi potpuno drugačije.
Stvarno ima onih ljudi koji su dobronamerni, govorim o političkim analitičarima, koji govore vrlo korektno i konkretno šta bi mi trebali da menjamo da slika o radu političkih stranaka bude još bolja nego što jeste, da sve bude transparentno, da bude javno, da bude jasno i da se vidi kako se sredstva troše, od koga se dobijaju i na šta se troše. Ali, ne mogu da ne kažem da postoje i oni drugi koji nisu dobronamerni, tzv. stručnjaci koji u stvari kritikom političkih stranaka žele jednostavno da političke stranke ne budu ustavna kategorija i da one ne učestvuju u demokratskom oblikovanju političke volje građana, nego da onda neformalne grupe ili tzv. stručnjaci pojedinci budu neko ko će vršiti vlast, ali ako je moguće bez građana. Zato namerno pominjem ovo: „građana“, jer je volja građana nešto što treba sve nas da opominje kada govorimo ili kada učestvujemo u izvršnoj vlasti, nešto čega treba da se pridržavamo.
Poštovane koleginice i kolege, za nas u Socijalističkoj partiji Srbije ovaj zakon je jako dobar zakon. Mislimo da je predlagač postupio vrlo odgovorno. Mi kao deo vladajuće koalicije ćemo glasati za ovaj zakon i mi preuzimamo deo odgovornosti, sa ovim stavovima i glasanjem za ovaj zakon, za njegov sadržaj. Mislimo da je logično u ovoj situaciji da delimo sudbinu Republike Srbije i građana da izdvajanja za političke stranke budu deo prihoda, a ne rashoda, i da delimo onoliko koliko ima, pa u nekim drugim okolnostima mogu ovi postupci izgledati veći, a mi onda možemo naći i neka nova rešenja. Jer, sasvim je logično da se u Skupštini stvari mogu promeniti, ali donošenjem zakona. Zašto kažem donošenjem zakona? U nekim zemljama nema finansiranja političkih stranaka. U Engleskoj nema direktno, nego indirektno, a izborna kampanja je ista za sve. U nekim zemljama, primera radi, pročitao sam u Češkoj, učešće u medijima u toku izbornog procesa je besplatno, ali zavisi opet od broja kandidata koji se ima. Negde se čak procenjuju izborni rezultati, pa se u odnosu na to daje mogućnost političkim strankama da predstavljaju svoju politiku i program.

Hvala gospodine predsedavajući. Poštovani članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih rekao nešto o amandmanu. Mislim da je Vlada tačno, korektno, profesionalno, odgovorno navela sve razloge zašto ovaj amandman ne treba prihvatiti.
Ovaj amandman je u stvari, povod jedan za priču koju smo mi davno trebali da otvorimo, ne danas, ne juče, ne prekjuče, nego možda još i devedesetih godina, kakva je uloga javnih preduzeća generalno u našoj privredi, jer sva javna preduzeća pa i „Srbijagas“ mogu biti ekstra profiteri, ako im se da mogućnost da po tržišnim cenama naplaćuju svoje usluge. To svako zna, ko hoće da zna.
Činjenica je da i „Srbijagas“, kao i EPS, kao i neka druga javna preduzeća u svim godinama do sada, a i sada, kroz svoje cene suštinski čuvaju socijalni mir. Ovaj odgovor Vlade i odgovor jedne socijalno-odgovorne Vlade, jer ne obezbediti sredstva za funkcionisanje „Srbijagasa“, znači dovesti Srbiju u probleme sa imanjem gasa i sa uslugama koje „Srbijagas“ pruža.
Setio sam se povodom ovog amandmana jedne situacije iz 2001. godine, ali nemojte misliti da se vežem za 2001. godinu zbog 2001. godine, ali znam posle petooktobarskih promena bio je tada zahtev da se cena struje poveća na 15 evro-centi po kilovat satu. Danas je 2014. godina, ta cena je čini mi se, raspitivao sam se oko 6,3 za potrošače evro-centi po kilovat satu.
Prošle je znači 14 godina, cena struje nije podignuta. Zašto nije podignuta, a ekonomska situacija je bila u nekim godinama bolja? Zašto nije podignuta? Zato što se vodilo računa o platežnim mogućnostima građana.
Mislim da je Vlada veoma precizno i jasno rekla zašto ovaj amandman ne treba prihvati. Mislim da sva ova obrazloženja koja su ovde navedena, su ne samo tačna, ali ovo glavno, da kažem glavni razlog, to je netržišna cena gasa ostala je nekako po strani. Tačno je da „Srbijagasu“ trebaju garancije, treba novac za realizaciju projekta obezbeđenja energetske stabilnosti Srbije, za realizaciju svih onih ugovora koje ima, ali je tačno i da u godinama pre postoji nemogućnost naplate potraživanja „Srbijagasa“ od velikog broja pravnih i fizičkih lica.
Sticajem okolnosti bio sam u situaciji lično da posmatram i u nekoj prethodnoj Vladi u kojoj sam učestvovao 2008, 2009. godine kada je „Srbijagas“ više puta tražio, postavljao zahtev za povećanjem cena gasa. Nije mu se izašlo u susret zato što naravno građani to tada nisu mogli da plate, kao što ne mogu da plate ni sada. To nije pitanje jedne vlade, nego je to pitanje generalno odnosa prema javnim preduzećima.
Mi u taj razgovor moramo ući i možemo ući, ali je tek onda kada se obezbedi ekonomski prosperitet i kada primanja budu veća, onda će se moći govoriti o tome. Do tada sve vlade, pa i ova vlada će biti u situaciji da kroz cenu usluga, struje, gasa vodi računa o građanima, pokazuje se socijalno odgovornom. Mislim da je Vlada ovim amandmanom dala jedan pravi odgovor i tačan odgovor i da je s razlogom odbila ponuđeni amandman. Hvala vam.

  Poštovana potpredsednice Vlade Republike Srbije, gospođo Mihajlović, poštovani članovi Vlade, gospodine predsedavajući, pokušaću u ime Socijalističke partije Srbije da dam jednu ocenu svega onoga što se dešavalo u proteklih dva meseca, dva meseca i jedan dan i o ovom izveštaju i o Predlogu zakona.
Iako je Predlog zakona tačka dnevnog reda koja ide po rasporedu pre Izveštaja, mislim da treba govoriti o Izveštaju o poplavama, zato što je to uzrok, a zakon je posledica.
Zanimljiva je koincidencija da danas je tačno dva meseca i jedan dan od kako je Vlada uvela vanrednu situaciju. Danas imamo ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije raspravu o ova dva važna dokumenta, a u Briselu imamo Donatorsku konferenciju, te očekujemo da će biti prikupljena novčana pomoć za podršku i pomoć Srbiji, Bosni i Hercegovini, za postradale u poplavi.
Mislim da na početku treba reći ono što je važno. Treba kada razgovaramo o Izveštaju o poplavama, apsolutno se treba ograničiti na vremenski period koji je sadržan u ovom izveštaju, koji smo dobili mi, narodni poslanici, jer i ovaj se vremenski period kreće u okviru 15. maja, kada je Vlada donela odluku o vanrednoj situaciji i 17. juna, kada je Vlada usvojila Izveštaj. To je sadržano u ovom izveštaju od preko 300 stranica.
Prave razmere, elementarne nepogode koje su pogodile Srbiju se mogu shvatiti pažljivim čitanjem ovog izveštaja i kada se pogleda član 1. Predloga zakona o pomoći poplavljenima, jer taj Predlog zakona sadrži broj lokalnih samouprava koje su pogođene, moram reći da je ministarka potpuno upravu, to se pitanje mora rešiti, jer su brojke, odnosno one lokalne samouprave koje se pominju u Izveštaju, koji smo mi dobili 41, u Zakonu 45 plus pet gradskih opština u Beogradu, imamo situaciju da pojedine lokalne samouprave nisu uvrštene i to je jedno pitanje koje se apsolutno može i treba rešiti, ali je razumljivo što ovde u ovom izveštaju nisu sve uključene u tom trenutku.
Da bi se shvatile opet razmere katastrofe kojima je Srbija bila izložena, ne mogu a da ne pomenem podatke iz Izveštaja. Izveštaj je po meni jako, jako kvalitetan i pažljivim čitanjem svih delova tog izveštaja, od svega onoga što su ministarstva napisala, u stvari dolazi se do odgovora na mnoga pitanja koja je postavljala javnost, koja se postavljaju danas i koja će verovatno biti potrebna za objašnjenje za vreme koje dolazi.
Naime, mimo ovih 45 lokalnih samouprava, ne treba zaboraviti jedan podatak da je poplavama, odnosno površine opština koje su bile pogođene poplavama i klizištima je verovali ili ne 31.308 kilometara kvadratnih, a to je u odnosu na 88.361 kilometar kvadratni, kolika je površina Republike Srbije, nešto preko 35% teritorije.
Mi u Socijalističkoj partiji Srbije smatramo da u odnosu na ono što se desilo da treba apsolutno danas dva meseca posle dati i jednu ocenu o radu Vlade, jer to građani Srbije očekuju, a mislim da je to potrebno reći.
Mi u Socijalističkoj partiji Srbije smatramo da je Vlada Republike Srbije, predsednik Vlade, kao i svi ministri, kako oni koji su danas prisutni, tako i oni koji nisu, da je Vlada reagovala pravovremeno i veoma, veoma uspešno u odnosu na najavu elementarne nepogode, u toku poplave, pojave klizišta, pružajući podršku i pomoć stanovništvu područja pogođenih poplavama i klizištima.
Vlada Republike Srbije je po mišljenju nas socijalista pokazala da je veoma kompetentna, odgovorna i hrabra, da je pokazala da je sposobna da se nosi sa elementarnom nepogodom, da pomogne ljudima, da je uspela da tačno, brzo i objektivno informiše građane i razmerama katastrofe koja je zadesila Srbiju i da suzbije glasine i paniku, da je Vlada imala hrabrosti da stvari nazove pravim imenom, da ono što ne funkcioniše promeni, da izvrši odgovarajuće promene i nađe bolja rešenja.
Vreme je poštovanja da su predsednik Vlade i ministri lično učestvovali u spašavanju ljudi, u otklanjanju posledica elementarnih nepogoda, da su ličnim primerom i načinom rada i reagovanja na poplave i klizišta uspeli da mobilišu hiljade ljudi da se dobrovoljno uključuju u odbranu Srbije od poplava i spašavanju, da su efikasnim delovanjem, nekoliko desetina hiljada ljudi je angažovano. Kasnije ću to potvrditi i podacima.
Nekoliko desetina ljudi iz različitih ministarstava uspeli su da suzbiju širenje poplava, da pomognu spašavanju ljudi, da su uspeli da zbrinu desetine hiljada onih koji su ostali bez svojih domova i koji su morali da potraže novo mesto za stanovanje, da su učestvovali u dostavljanju humanitarne pomoći u otklanjanju posledice poplave, da su vrlo efikasno i transparentno organizovali prikupljanje pomoći za stanovništvo pogođenih područja, kako u robi, tako i u novcu, da su brzo animirali međunarodnu zajednicu kroz različite vidove pomoći, kako kroz robu, novac, učestvovanje u akcijama spasavanja, posetama državnih zvaničnika, diplomatskog kora poplavljenim područjima, da je formirana Kancelarija za pomoć i obnovu poplavljenih područja, a radi otklanjanja posledica, da je podnošenjem ovog izveštaja Vlada pokazala spremnost da razgovara o ovoj temi i svoju odgovornost prema onom što je zadesilo Srbiju i predlaganjem zakona o otklanjanju posledica poplava, Vlada je pokazala i spremnost da se pređe, ako mogu reći u drugu etapu otklanja posledica poplave i pojave klizišta, to je izgradnja stambenih, infrastrukturnih objekata i nadoknada štete svima koji su oštećeni u elementarnim nepogodama.
Jednom rečju, u odnosu na ono što je zadesilo Srbiju sredinom maja, a to je najveća prirodna katastrofa u novijoj istoriji i reagovanje povodom te prirodne katastrofe, Vlada Republike Srbije je po oceni nas Socijalističke partije Srbije položila ispit i za svoj rad zaslužuje najvišu ocenu.
Ovu svoju ocenu, ocenu nas socijalista mi temeljimo na analizi Izveštaja onoga što je Vlada uradila i u odgovoru na nekoliko pitanja, a to je – kako je došlo do poplave i da li se mogla poplava sprečiti? Drugo pitanje – koje su posledice poplave, kakva je bila reakcija Vlade i drugih? Treće pitanje – kako je Vlada reagovala i drugi državni organi? Četvrto – kako je moguće otkloniti posledice poplave?
Ako pokušamo da damo odgovor na pitanje kako je došlo do poplave i da li su se mogle sprečiti, odgovor je vrlo jasan, on je sadržaj u dva dodatna izveštaja ovom glavnom Izveštaju Vlade, to je Izveštaj Republičkog hidrometeorološkog zavoda Izveštaj Javnog preduzeća „Srbijavode“.
Treba podsetiti, jer Izveštaj to vrlo jasno govori, da je ono što se dešavalo između 12. i 18. maja, nešto što nije u novijoj istoriji zabeleženo na prostorima Srbije. Pažljivo sam gledao Izveštaj i primetio sam neke podatke koje apsolutno treba javno saopštiti, primera radi da je količina padavina ti dnevni i mesečni maksimumi na pojedinim mestima kao što je Beograd, Valjevo, Loznica, Smederevska Palanka, bilo daleko iznad do tada zabeleženih maksimuma. U Beogradu je primera radi oboren apsolutni rekord 258 litara po metru kvadratnom do 16. maja u Valjevu 250, u Loznici 283 i u Smederevskoj Palanci 202.
Ako pogledate Izveštaj o vodostaju reka od 64 merna mesta koja su zabeležena u ovom izveštaju, na 38 mernih mesta vodostaj je veći nego što je bio ikad u istoriji merenja nivoa ovih reka. To samo po sebi dovoljno govori. Ako uzmemo u obzir još da su bile obilne padavine mesec dana ranije, onda je razumljivo zašto je došlo sve ovo do čega je došlo.
Kakve su bile posledice poplave? Pa, evo, mi smo izračunali, odnosno Kancelarija je izračunala da je direktna šteta milijardu 532 miliona evra. Kada pogledate ove druge podatke koji su navedeni u ovom izveštaju, videćete da je primera radi u okviru ovih 31.308 kilometara kvadratnih koje su bile zahvaćene poplavama, poljoprivrednog zemljišta zahvaćeno 10%. Ne pominjem broj opština, kojih je evo u ovom izveštaju 41.
Moram da pomenem da je bilo evakuisano 31.879 lica. U ovom izveštaju koji obuhvata svega mesec dana, jer svi podaci još nisu bili obuhvaćeni, je daleko manji broj neko što je ukupna šteta, ali taj broj izaziva dužno poštovanje i ukazuje na razmere katastrofe koja je zadesila Srbiju, jer je poplavljeno, primera radi, u ovom izveštaju se kaže 2.260 objekata, a 1.730 i nešto je bilo ugroženo, pominju se putevi, pominju se mostovi, pominju se oštećeni infrastrukturni projekti. Primera radi, u 24 opštine, u devet upravnih okruga u Gradu Beogradu u određenim delovima bilo je zabrana korišćenja vode. Ovo sve govorim koje su bile posledice da bi se shvatilo koja bi bila razmera te katastrofe koja je zadesila Srbiju.
Treće pitanje jeste pitanje kako je Vlada reagovala, ali ne samo Vlada nego i drugi državni organi, ali i građani. To je deo koji treba apsolutno afirmisati.
Počeću od MUP-a, zato što bez uvrede po neke kolege, ja sam vrlo pažljivo gledao ovaj izveštaj i negde su navedeni i konkretne aktivnosti ministara, a negde nisu. Ja ću pomenuti svega nekoliko ministarstava, apsolutno ne dovodeći u pitanju da su se i drugi svako na svoj način angažovali. Činjenica je da je MUP angažovalo gotovo celo svoje ljudstvo, da je dnevno bilo angažovano 7.300 ljudi. Najviše 18. maja, 9.592, da nema praktično sektora uprave koji nije reagovao, da je ministar ličnim primerom davao podstrek ostalima da se angažuju da je zanimljivo pomenuti da su ljudi iz različitih policijskih uprava odlazilo u druga pogođena mesta i pružali pomoć u otklanjanju posledica poplava i klizišta.
Kada je reč o Ministarstvu odbrane i vojsci, Izveštaj govori da je aktivnošću Ministarstva odbrane i Vojske Srbije bilo pokriveno 11 Upravnih okruga, oko 50 lokacija, da je dnevno angažovano 10.949 pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, najviše 17. maja.
Posmatrao sam vrlo pažljivo brojke o broju ljudi koji su evakuisani - 10.299, od toga kopnenim putem skoro 70%, a vazdušnim putem oko 30%.
Jedan zanimljiv podatak koji sam našao, nisam dovoljno kompetentan da znam šta to tačno znači, časovi naleta, ali koristeći prostu logiku, kad uporedite ove brojke, onda dolazite do jednog frapantnog podataka, ali za nas vrlo važnog i koristnog, da su naši vazduhoplovi praktično od 33 dana, koliku su obuhvaćeni u ovom izveštaju, 16 dana bili po 12 sati u vazduhu ili svakog dana od 33 dana po četiri sata najmanje u vazduhu, što govori koliko je Vojska bila angažovana, da su se brinuli za smeštaj stanovništva u njihovim kasarnama, domovima vojske, gde su pružali humanitarnu pomoć, uređenje obale i nasipa, da su pružali inženjerske radove, da su radili na ispumpavanju voda, na biološkoj dekontaminaciji.
Kada je reč o reagovanju Ministarstva saobraćaja, pomenut je jedan za mene jako važan podatak. Ima svega onoga što je ministarka uradila lično i njeno ministarstvo, ali i podatak da je 31 preduzeće za puteve i građevinske firme učestvovalo u vanrednoj odbrani od poplava
Kada je reč o energetici, za mene je veoma impresivno ono što je urađeno u odbrani TENT-a i Kostolca i angažovanje Vojske, MUP-a, a pogotovo dobrovoljaca, jer ne treba zaboraviti, uprkos svemu što se dešavalo, uprkos svim ovim razmerama, mi nismo imali isključenje struje i to je nešto što treba apsolutno poštovati.
Mislim da je Vlada vrlo pažljivo napisala ovaj izveštaj. Pominju se neka direktna i neka indirektna reagovanja na ono što je utvrđeno da nije dobro. Samo na dva mesta se konstatuje da nije bilo dovoljne saradnje Ministarstva zdravlja i Pokrajinskog sekretarijata za demografiju, u komunikaciji verovatno i onome što je trebalo učiniti, i pominje se da je bio propust Opštinskog štaba za vanredne situacije u Obrenovcu koji nije na vreme započeo delimičnu lokaciju i eskalaciju događaja.
Kao direktan primer reakcije za mene je podatak koji se može analitički izvući. To je imenovanje vodećih ljudi iz Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova na čelna mesta u onim područjima koja su bila kritična i gde je trebalo reagovati povodom poplava, i u Sremskom upravnom okrugu, i kod odbrane Kostolca, i kod odbrane Obrenovca i kod odbrane Šapca.
Kako su reagovali drugi? Mislim da ne možemo preskočiti ni tu stranu priče. Veoma je impresivno ono što je učinjeno od strane Ministarstva inostranih poslova. Ne treba zaboraviti da je ministar inostranih poslova ceo diplomatski kor, 70 ambasadora angažovao da obiđu Obrenovac i da neposredno vide kakve su posledice elementarne nepogode, da je organizovano pružanje pomoći.
U okviru međunarodnog aspekta lično smatram da današnju raspravu ne treba preskočiti, a da se ne pomene da su u pružanju pomoći učestvovali timovi iz 15 zemalja Ruske Federacije, Crne Gore, Makedonije, Belorusije, Bugarske, Nemačke, Rumunije, Danske, Slovenije, Mađarske, Češke, Austrije, Francuske, Hrvatske, Kipra, da su učestvovali specijalni timovi iz UN i EU. Ako sam nekog zaboravio, ja se izvinjavam, ali treba spomenuti sve ove ljude i ove zemlje, jer to je najbolji dokaz u teškim vremenima da Srbija ima svoje prijatelje.
Ne treba zaboraviti reagovanje predsednika Republike i svojim ličnim prisustvom i doturanjem humanitarne pomoći i međunarodnim aktivnostima i sve ono što je on učinio na podršci i pomoći ljudima poplavljenih područja.
Iako u ovom izveštaju taj deo ne stoji, ne može se a da se ne pomene Beograd i rukovodstvo Beograda i ono što je Grad Beograd uradio u otklanjanju humanitarne pomoći.
Bez uvrede bilo kog ministra, i onih koji jesu tu i oni koji nisu, svi su se angažovali, ali kratkoća vremena ne dozvoljava da svi budu poimenice pomenuti, ali mislim da, kako sam i u ime SPS izrekao ocenu, je Vlada dobila najvišu ocenu za ono što je radila, onda se to odnosi na svakog pojedinačno.
Posebnu pažnju zaslužuje i ono što smo videli prvi put posle nekoliko decenija, a to je solidarnost naših ljudi sa postradalima, njihova spremnost da pomognu, da se organizuju u radne humanitarne timove, da provedu dane i noći tamo gde je bilo najpotrebnije. Vlada je bila jedan motivacioni faktor. Poziv za podršku i pomoć je naišao na odgovor ljudi. Bilo je nekoliko desetina hiljada volontera, i mladih i starih, očigledno ljudi širokog srca i dobre volje, koji su hteli da pomognu oni koji su bili pogođeni nesrećom. Taj vid podrške i pomoći kojim su iskazali taj poseban vid patriotizma treba i isticati i stalno ga negovati.
Pokušavajući da što konkretnije prođem kroz ovaj izveštaj, ne mogu a da ne pomenem i odgovor na pitanje kako otkloniti posledice poplave. Zato danas raspravljamo o Zakonu o otklanjanju posledica. Zakon treba usvojiti jer stvara pravnu institucionalnu strukturu za pomoć stanovništva područja obuhvaćeno poplavama, odnosno u sredinama gde su se aktivirala klizišta. Zakon daje mogućnost da se stambeni i drugi objekti što pre izrade, da se život što pre normalizuje, da se obnovi proizvodnja, poljoprivreda u svim onim sredinama gde su bile poplave i gde su bila klizišta.
Zakon je kratak, ali je veoma jasan. Kažem kratak jer ima 46 članova, ali on daje odgovor na sva pitanja koja se tiču otklanjanja posledica poplave i pojave klizišta. On određuje teritoriju koja je pogođena poplavama i gde će se sprovoditi obnova. Utvrđuje da Vlada donosi državni program obnove na predlog Kancelarije za pomoć u obnovi poplavljenih područja. Propisuje šta državni program obnove sadrži, koji su kriterijumi, mere, rokovi, procene i finansijski aspekti.
Da ne bih analizirao dalji sadržaj ovog zakona, ja ću svoje izlaganje završiti jednom ocenom. Mislim da je predlaganjem ovog zakona i rokovima koje je propisala, kriterijume koje zakon sadrži, Vlada pokazala svoju spremnost da odmah pređe u onaj drugi deo otklanjanja posledica elementarnih nepogoda, a to je da se ljudima direktno pomogne. Praviće se stambeni objekti, praviće se infrastrukturni objekti. Jako je važno da postoje kriterijumi za dodelu svega toga.
Na kraju ono što sam rekao na početku. Mislim da je ono što nam se desilo nešto što niko nije znao, niti je mogao znati. Želeo bih da nam se nikad ne desi. Mislim da je Vlada reagovala veoma uspešno. Mi u SPS ćemo tu ocenu podeliti zajedno sa ostalim poslanicima koji budu glasali za Izveštaj o radu i koji budu glasali za Predlog zakona o otklanjanju poplave. Hvala vam.

Ako se kaže „zloglasna SPS“ mislim da ne treba tumačiti tu reč.
(Predsedavajući: To može da bude povreda Poslovnika).
U redu. Hvala vam predsedavajući.
Kao ovlašćeni predstavnik SPS sam apsolutno spreman da razgovaram o sadržaju manjinske politike tokom devedesetih godina, o svemu onome što se dešavalo i o položaju pripadnika nacionalnih manjina u to doba. Stojim na raspolaganju ne samo kolegi Mukoviću, nego i ostalima.
Istine radi i činjenica radi i današnje rasprave radi jednostavno želim da se zna da su nacionalni saveti nacionalnih manjina kategorija koja je utemeljena zakonom iz 2002. godine, u vreme postojanja SRJ, da je ustavna kategorija postala 2006. godine, a zakon donet 2009. godine, čisto da se reda radi zna.

  Hvala.
Uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, poštovana gospođo Udovički, želim pre svega da kažem da će poslanička grupa SPS glasati za ovaj Predlog zakona o izmenama Zakona o savetima manjinskih zajednica. Mislim da je ovo danas sjajna prilika, ne samo da razgovaramo o sadržaju zakona, nego i zašto je generalno važno raspravljati danas o položaju manjina u Srbiji.
Dozvolite mi na početku da i ja, kao što je to učinio i predlagač, ali i kolega Pastor, citiram jednu odredbu Ustava Republike Srbije, važnu za pitanje zaštite pripadnika manjina u Srbiji. To je član 14. Ustava Republike Srbije koji kaže, citiram: „Republika Srbija štiti prava nacionalnih manjina i država jemči posebnu zaštitu nad nacionalnim manjinama radi ostvarivanja potpune ravnopravnosti i očuvanje njihovog identiteta“.
Zašto sam pomenuo ovaj član zakona? Zato što postoje zakoni čiji je primaran cilj očuvanje identiteta nacionalnih manjina, ali i drugi zakoni kojima se obezbeđuje ravnopravnost pripadnika manjina sa ostalim građanima Republike Srbije. Naravno, pored ovog zakona, postoje i drugi brojni zakoni koji regulišu pitanje položaja i učešća pripadnika nacionalnih manjina u javnom životu, kao što su zakoni iz oblasti obrazovanja i kulture, ali o tome će govoriti, očekujem, i pripadnici manjinskih zajednica.
Razlog zašto se SPS opredeljuje da glasa za ovaj predlog zakona jeste intencija predlagača da se podstiču rešenja Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina poboljšaju, da se stvore ne samo uslovi za izbore koji predstoje, nego da se obezbedi funkcionisanje nacionalnih saveta nacionalnih manjina u punom kapacitetu. Naime, nesporno je da je od 2009. godine do danas postojeći zakon pokazao brojne slabosti, da su se pojavili brojni problemi u praksi koji su onemogućili rad nacionalnih saveta, da je postojalo puno tzv. praznog prostora, odnosno postojala je pravna neuređenost koja se koristila, nažalost ponekad i zloupotrebljavala i to je stvorilo dve negativne situacije, ako tako mogu reći. S jedne strane, nemogućnost nacionalnih manjina da u punoj meri iskažu sve svoje zahteve i ostvare prava koja im Republika Srbija garantuje. S druge strane, korišćeni su i u negativnoj promociji manjinskog pitanja u Srbiji.
Mislimo da je ovo dobra prilika, i to je takođe razlog zašto danas treba razgovarati o ovom zakonu, da se rad nacionalnih saveta oceni na pravi način i da se shvati značaj formiranja nacionalnih saveta nacionalnih manjina za očuvanje i razvoj manjinskih posebnosti i obezbeđenje ravnopravnog položaja sa svim građanima Republike Srbije.
Naime, čini mi se da je kolega Pastor pomenuo da je postojeći zakon sa stanovišta prava na formiranje nacionalnih saveta nacionalnih manjina koristio 19 manjinskih zajednica i treba pomenuti da je broj pripadnika manjinskih zajednica koji su formirali svoj savet, odnosno da postoji jako velika disproporcija u broju. Primera radi, Ukrajinci ili Nemci, njih ima svega četiri i nešto hiljade, prema popisu iz 2011. godine, dok ima nacionalnih manjina koje imaju preko 250.000 ili 150.000, što samo po sebi govori da rešenja unutar ovog zakona moraju biti tako dobro formulisana, ali istovremeno i plastična da obezbede puni kapacitet svima.
Mislim da je dobro što je ovaj zakon na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije i što je prvi, ako tako mogu reći, puni zakon o kome raspravljamo. Predsednik Vlade Republike Srbije, gospodin Vučić, u ekspozeu prilikom formiranja Vlade najavio je donošenje ovog zakona, ali ne treba zaboraviti da nam sledi još posla vezano za ovaj zakon do kraja godine.
Jedan je posao sprovođenje ovog zakona u praksi, a drugi je posao ono što je pomenuo i kolega Pastor, to je vezano za odluke Ustavnog suda koje su pojedine odredbe Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina proglasili nesuglasni sa odredbama Ustava Republike Srbije i one odredbe koje su pravno nejasne, koje se mogu protumačiti na različite načine i rešenja koja ćemo mi ponuditi za taj novi zakon koji će biti donet do kraja godine.
Dozvolite mi da kažem i nekoliko reči o sadržaju ovog zakona i onim rešenjima koja se po meni čine jako važnim za ovaj zakon. Naime, uvidom u sadržaj ovog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina se može konstatovati da je povećana uloga predsednika Nacionalnog saveta. Naime, on ima da kažem mnogo veći dijapazon prava i obaveza, predlaže Izvršni odbor, konstatovana je njegova uloga pri registraciji Nacionalnog saveta, jer su upisani u registar nacionalnih saveta, jer i podnošenje dokumentacije podrazumevaju korišćenje njegovih ličnih podataka što je uslov za upis u registar Nacionalnih saveta.
Mislim da je dobro što su utvrđeni precizni rokovi, i za održavanje izbora i naravno, rokovi koji su vezani za konstituisanje Nacionalnog saveta za sve ove situacije koje se mogu pojaviti prilikom funkcionisanja Nacionalnog saveta, ali i za nove izbore koje slede u situaciji kada Nacionalni savet ne funkcioniše kada je potrebno održati nove izbore.
Zatim, meni se čini jako interesantnim i dobrim i ova rešenja vezana za raspuštanje Nacionalnog saveta. Primećuje se da je da kažem ista ruka pisala ovaj zakon, jer postoji analogija vezana za rešenja u ovom zakonu i neka rešenja koja postoje na nivou lokalne samouprave. Postoji jedna apsolutna doslednost predlagača vezano za rešenje, jer ako Nacionalni savet, zakon tako predviđa, ne bude konstituisan u roku od 30 dana od utvrđivanja konačnih rezultata Nacionalni savet se raspušta.
Mi imamo istu situaciju na nivou lokalnih samouprava, ali o tom po tom. Onda ako postupak izbora bude obustavljen, postupak izbora Nacionalnog saveta. Nacionalni savet se takođe raspušta ako ne zaseda duže od šest meseci, što je opet logično, jer lokalna samouprava je nešto drugo, tu je rok kraći, ali ovim se stvara mogućnost da Nacionalni savet mora da radi i da rešava pitanje ukoliko naravno želi da bude doveden u situaciju da bude raspušten.
Jedan od uslova jeste da Nacionalni savet može biti raspušten ako ne izabere predsednika Nacionalnog saveta u roku od 30 dana od konstituisanja, pri čemu imamo takvu situaciju vezanu i na nivou lokalne samouprave i ako se ne konstituiše privremeni organ upravljanja Nacionalnog saveta.
Zanimljivo je da članstvo u Nacionalnom savetu može prestati ako član ne učestvuje duže od godinu dana u radu Saveta. Mislim da je to rešenje jako dobro, pošto je počela opstrukcija pojedinih članova nacionalnih saveta koji je onemogućavala rad Nacionalnog saveta. Mislim, da je takođe dobro i preciziranje svih poslova vezanih za poseban birački spisak nacionalnih manjina. Vi ste pomenuli taj poseban birački spisak. Ako pogledamo član 45. čini mi se Ustava onda se vidi i puno značenje da kažem ovog posebnog biračkog spiska za izbor Nacionalnih saveta nacionalnih manjina i član 47. Ustava, oprostite, konstatuje da izdržavanje nacionalne pripadnosti slobodno i da niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti.
Objektivno sa upisom u birački spisak imamo jedno pred ako mogu reći izjašnjavanje o nacionalnoj pripadnosti, tačno pripadnik nacionalnih manjina učestvuje u svim onim poslovima koji su vezani za formiranje Nacionalnih saveta.
Takođe, želim da pohvalim i ovo rešenja koja su vezana za rad organa za sprovođenje izbora za članove Nacionalnog saveta nacionalne manjine. Odredbe vezane za Republičku izbornu komisiju su jasne, precizne, određene i dobro što ne postoji ona centralna izborna komisija kao ranije, sada se svi poslovi rešavaju unutar Republičke izborne komisije. Propisano je šta je njen posao i dobro je što je Republička izborna komisija ovlašćena da bira Odbor od tri člana koji su u obavezi da sprovode izbore na elektorskoj skupštini.
Mislim da je predlagač Vlada Republike Srbije pokazala zavidnu fleksibilnost prilikom određivanja biračkih mesta, pošto je propisana odredba da najmanje 100 birača moraju biti na jednom biračkom mestu, najviše 2.500 birača kao što je rešenje u zakonu u nekim drugim zemljama. Ali na ovaj način se izlazi u susret demografskoj situaciji. Na ovaj način se izlazi u susret nepovoljnim geografskim karakteristikama određenih područja, udaljenosti od naseljenih mesta da bi se stvorilo što više uslova za glasanje, da veći broj pripadnika nacionalnih manjina može učestvovati na glasanju.
Pre nekog vremena sam naišao na jedan podatak, koliko ovo biti zanimljivo i koliko će biti važno, moram izneti jedan podatak koji sam našao u jednoj izveštaju Fonda Odbora za ljudska prava o stanju ljudskih prava o stanju ljudskih prava u Srbiji 2012. godine. Tu postoji podatak da od 91 registrovane stranke u Srbiji pripadnici manjina u Srbiji su organizovani u preko 51 političkih stranaka, što znači da pripadnici manjina imaju i te kako kapacitet da učestvuju na ovim drugim izborima. Pošto su političke stranke predviđene ovde vezane i za formiranje nacionalnih saveta na svoj način, to će u svakom slučaju biti vrlo zanimljivo.
Mislim da bi bilo potrebno, ovo je sada moj predlog upućen vama, da pojasnite dve stvari. Imam jedno pitanje, odnosno tri pitanja. Jedno je – da li predsednik Nacionalnog saveta može biti i predsednik Izvršnog odbora Nacionalnog saveta? U zakonu se ne kaže da ne može, niti kaže da može. Ovo govorim sa stanovišta predstavljanja Nacionalnog saveta i onih odredaba zakona koji govore kada Izvršni odbor radi, a Nacionalni savet je raspušten. To je pitanje.
Mislim da bi trebao razjasni član 2. stav 2. ovog zakona. Zakon utvrđuje da je ministarstvo dužno da o prijavi za upis Nacionalnog saveta donese rešenje u roku od 30 dana od prijema uredne prijave. Naglašavam, uredne prijave zato što u obrazloženju zakona, znači, ne u članu zakona koji ovo tretira, nego u obrazloženju se konstatuje da ako u tom roku ne odluči važi pretpostavka o donošenju negativnog rešenja. Mislim, da bi ovo trebalo objasniti, jer ako je uredna prijava zašto bi bilo negativno rešenje, jer po pravilu administracija podrazumeva da rešenje treba da bude pozitivno. Onda se postavlja pitanje zašto bi rešenje bilo negativno ako želimo da uredimo svaki segment ovog pitanja.
Još jedno pitanje. Postoji jedna analogija rada Izvršnog odbora Nacionalnog saveta sa izvršnim organima na nivou lokalnih samouprava. Izvršni odbor može da produži svoj rad posle prestanka rada Nacionalnog saveta dok na dužnost ne stupi novi Izvršni odbor. Pitanje prirode odluka jeste, pošto je predviđeno potvrđivanje odluka izvršnog odbora od strane Nacionalnog odbora, kažem u kasnijem postupku, ali ima i odredba u članu stav 10. druga rečenica gde se konstatuje da ako odluka ne bude potvrđena ona ostaje na snazi. Po meni bi bilo potrebno razjasniti i tu dimenziju pitanja.
Mislim da je dobro da se ovaj zakon donese, da je on Srbiji potreban, a ne samo pripadnicima nacionalnih manjina i predstojećim izborima nego i Republici Srbiji zato što se ovim zakonom dodatno obogaćuje zakonodavni okvir manjinske politike koju Srbija ima.
Ne treba zaboraviti da je brojne zakone vezane za zaštitu prava pripadnika nacionalnih manjina Srbija nasledila kao država sukcesor prethodne države i da su ovi nacionalni saveti kao kategorija deo Zakona o zaštiti prava pripadnika iz 2002. godine, nego treba pomenuti i ustavnu povelju o ljudskim i manjinskim pravima, međunarodne ugovore koje država potpisala, odnosno nasledila, ali takođe i Evropsku povelju o regionalnim i manjinskim jezicima ili okvirnu konvenciju Sveta Evrope o pravima pripadnika nacionalnih manjina. S obzirom na to da država podnosi godišnje izveštaje o primeni ta dva važna međunarodna dokumenta.
Mislim da je dobro razgovarati o pitanju položaja pripadnika manjina i doneti ovaj zakon iz razloga koje je pomenuo kolega Omerović. Mi ćemo imati određene obaveze u procesu sticanja punopravnog članstva u EU i to pitanje manjinskih prava treba što transparentnije afirmisati i afirmisati sva ona dobra rešenja koje država ima uključujući i usvajanje i ovog zakona.
Ovo govorim u kontekstu situacije koju smo imali 2012. i 2013. godine. Ako se sećate, 2012. godine, kada je trebalo doneti odluku o početku pregovora, tada smo imali postavljanje pitanja položaja vlaške manjine u Srbiji, ali na način da se od pripadnika vlaške manjinske zajednice zahtevalo da se izjasne kao Rumuni. Tako je bilo potrebno dodatnih diplomatskih napora i razjašnjenja i rada i aktivnosti komesara OEBS-a za pitanje nacionalnih manjina da bi se utvrdilo da je Srbija u pravu.
Godine 2013. smo opet imali situaciju da pojedini pripadnici bugarske Vlade daju objašnjenja da Srbija neće biti punopravan član dok se ne ispune obaveze vezane za položaj pripadnika bugarske manjine.
Mislim da je afirmacija ovog pitanja, ovog zakona i manjinske politike Srbije nešto što nam ne samo pomaže u evrointegracijama nego opet, s druge strane, stvara dobru osnovu da i mi kao država možemo postaviti, vezano za druge susede, nama susedne države, pitanja vezano za položaj Srba u regionu u tim državama, jer onda se možemo pozvati na usvojena dokumenta i postignuti nivo prava koji je Srbija obezbedila za pripadnike manjina.
Na samom kraju, dozvolite mi da kažem da nas očekuje ozbiljan rad, i nas u skupštini, ali i Vladu i Ministarstvo, s obzirom da odredbe zakona o izmenama dopunama Zakona o izboru nacionalnih saveta nacionalnih manjina predviđaju obaveze i za Ministarstvo, tj. za vas, gospođo ministar. To su obaveze koje se moraju izvršiti u roku od 60 dana. To je: regulisanje odredaba člana 1. vezano za upis u registar, člana 18, izrada obrazaca, izjava o podržavanju zahteva za obrazovanje biračkog spiska nacionalnih manjina, člana 25, zahtev za brisanje iz posebnog biračkog spiska organa uprave, jedinice lokalne samouprave, prema mestu prebivališta na posebnom obrascu koji propisuje resorni ministar.
Ovo govorim zato što su to poslovi koji su ovim zakonom predviđeni kao poslovi koje vrši ministar nadležan za sprovođenje ovog zakona.
Čekaju nas i izbori za nacionalne savete nacionalnih manjina. Bilo je 19 nacionalnih saveta. Naša je želja da ih bude još više, s obzirom da je popis stanovništva konstatovao određen broj pripadnika manjinskih zajednica, ali ima i onih čiji je broj manji od 2000. U svakom slučaju, svi zakonom imaju mogućnost da formiraju svoje nacionalne savete.
Kao što je pomenulo nekoliko kolega, čekaju nas i nove odredbe Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina vezano za odluke Ustavnog suda i pogotovo će biti za vas izazov, a i za nas narodne poslanike, kako će se rešiti one odredbe Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina koje je Ustavni sud proglasio nesaglasnim sa odredbama Ustava Republike Srbije, odnosno gde je rečeno da postojeća rešenja i postignuti nivo prava se ne može umanjiti, postignuta prava koja su ostvarena ne mogu se dovesti u pitanje, a da postoji jedna pravna praznina koju je moguće nadomestiti.
Bilo bi dobro, kao i u izradi ovog zakona što su učestvovali nacionalni saveti nacionalnih manjina, da i oni uzmu učešće u izradi tih odredaba zakona, jer taj zakon onda možda imati pun legitimitet.
U svakom slučaju, naša poslanička grupa će glasati za usvajanje ovog zakona. Ako možete, voleo bih da nam odgovorite na ova postavljena pitanja, čisto da razjasnimo pred javnošću moguće nedoumice vezane za ove odredbe zakona. Hvala vam.

Kolega Čikiriz, izneli ste netačne podatke. Problem sa malom maturom ne datira od juče, on postoji godinama unazad, čak i više od jedne decenije. Druga je stvar da li se o tome piše. Činjenica je da smo prvi put otkrili ko krade testove. Efikasnom i energičnom akcijom MUP-a je uhvaćena osoba koja je krala i distribuirala testove, kao i grupa pomagača koja je dalje te testove prodavala. Videćemo šta će dalje pokazati istraga i šta će tužilac reći povodom vrste krivičnog dela.
Što se tiče tvrdnje o 100.000 knjiga koje sam navodno povukao, a video sam da je to danas izneo jedan dnevni list, to je apsolutno netačno. Prvo, reč je o cifri koja apsolutno ne postoji. Drugo, o potezu mog kolege Zorana Lončara, koji je nekoliko meseci pre toga insistirao da se utvrdi da li su knjige koje se koriste u nastavi odobrene od strane nadležnih organa. Ispalo je da jedan broj knjiga nije odobren a da su štampane bez dozvole resornog ministarstva. Onda je od strane pojedinih privatnih izdavača rečeno da ministar i Ministarstvo zabranjuju upotrebu knjiga, što je netačno. Knjige nisu imale potrebnu dozvolu, a pogotovo nema ni jednog relevantnog podatka o kom broju knjiga je reč.
Kada je reč o PISA testovima, opet netačno. Naši učenici su učestvovali, kada govorimo o 2009. godini, podsetiću vas da smo tada organizovali konferenciju u funkciji pripreme učenika za PISA testiranje, zvali smo predstavnike OECD, podelili materijal i PISA testovima i na tom takmičenju su naši učenici poboljšali rezultate u odnosu na 2006. godinu. U oblasti čitalačke pismenosti je Srbija postigla napredak od 40 poena, koja spada među najveća poboljšanja koja je neka zemlja zabeležila između dva PISA testiranja.
Takođe, smanjen je procenat učenika koji nisu dostigli nivo funkcionalne pismenosti sa 51 na 32% iz 2006. na 2009. godinu. Ovo snižavanje procenata funkcionalno nepismenih skoro je 20 poena. Jedno je od najviših koje je nekad država ostvarila u okviru PISA istraživanja. Na skali matematičke i naučne pismenosti ostvaren je napredak u odnosu na 2006. godinu, po sedam poena u obe oblasti.
Zadnje, ako se dobro sećam, pitanje, mi smo u Ministarstvu prosvete preduzeli sve da se održavanje male mature odradi u skladu sa propisima. Ministarstvo nije niti pripremalo, niti štampalo, niti distribuiralo testove. Sada znamo ko je lopov i znamo šta je uzrok zašto je Republička komisija za sprovođenje male mature donela odluku kako je donela. Stručna javnost se slaže da je to najbolja odluka. Učenici su popunili želje i mi ćemo narednih dana izaći u susret tim željama.
Ne snosim odgovornost za tako nešto. Odgovornost se mora apsolutno individualizovati. Da li sam ja odgovoran za nešto što nisam mogao da učinim i da li sam odgovoran za nešto što nisam učinio? Govorim vam, tu moja odgovornost ne postoji. Hvala.

Zanimljivo pitanje i tumačenje tog pitanja je način na koji vi tumačite, gospodine Stefanoviću, pitanje odgovornosti. Pitanje je da li bi i jedna Vlada ostala duže od mesec dana za celih ovih dvadeset i nešto godina višestranačkog sistema Republike Srbije.
Kada se govori o opštoj ili konkretnoj odgovornosti, primećujem da se u odnosu na politički trenutak i mesto i, pre svega, politički interes, ta kategorija tumači kako kome odgovara. Više sam puta pomenuo i sada ću – Ministarstvo prosvete niti je štampalo, niti distribuiralo, niti pripremalo testove. Zahvaljujući MUP je nađena osoba koja je krala i falsifikovala testove. Ta osoba nije sama. Očigledno postoji više ljudi u tom lancu koji su distribuirali testove zbog imovinske ili neke druge koristi.
Sada se postavlja jedno logično pitanje – da li Ministarstvo prosvete u odnosu na krađu koju je počinio drugi van Ministarstva prosvete učinilo sve što treba da zaštiti regularnost procesa male mature i da deca ne budu na bilo koji način dovedena u jedan nerealan položaj? Kažem da jesu. To kaže i struka. Vi imate pravo na svoj stav i svoju tvrdnju, i to je nešto što vam pripada i samim mestom i boravkom u ovom cenjenom domu, ali kažem vam šta Ministarstvo može a šta ne može da uradi i šta jeste radilo i šta nije.
Zanimljivo mi je, tvrdim vam da sam vas slušao u proteklih nekoliko dana, kako ste od opšte priče o krađi testova male mature skliznuli na jednu drugu temu, onda više nije bitno – kada je policija utvrdila ko je ukrao testove, ta tema više uopšte nije interesantna. Više se ne dovodi u pitanje to ko je ukrao i zašto je ukrao, nego sada da vidimo šta dalje. Kako rešavamo jedan po jedan problem, postavlja se novo i novo pitanje. Čovek onda shvati da uopšte nije suština u tome da li je mala matura sprovedena, da li su deca upisana. Vama treba politička žrtva. Dobro je što ste pokrenuli tu inicijativu, jer je konačno cela priča dobila jednu političku dimenziju, pošto od početka i ima političku dimenziju.
Predsednik Vlade je pomenuo jedan aspekt koji ostaje nekako u drugom planu, pošto ste stalno priča i o prošloj godini. Ako ste imali saznanja da je prošle godine nešto bilo problematično, zašto to niste rekli? Ili vas to tada nije interesovali zato što smo tada bili sa vama u Vladi, pa vam nije bilo zgodno da se to tada pomene. Ako ste imali saznanja, zašto niste obavestili MUP? Ili možda zato što je direktor "Službenog glasnika" tada bio član DS, pa je možda mogla da se utvrdi njegova neposredna odgovornost. Šta je bio problem?
Očekujem da ćete učestvovati u ovoj istrazi do kraja i da ćete odgovarati na pitanja - odakle vam testovi koji su odjednom falsifikovani? To će biti zanimljivo čuti, kako to narodnom poslaniku stigne i na koji način dobije te testove koji su falsifikovani? Da, i to su pitanja na koja treba odgovoriti. To je pitanje koje se može postaviti i s moje strane i od strane javnosti. Ili mislite samo da treba da bude instrumentalizovan deo pitanja prema Ministarstvu i prema meni lično? To doživljavate na svoj način, to je vaše pravo. Kažem vam, sve što smo mogli da uradimo smo uradili. Sve što nismo mogli uraditi, nije deo naših mogućnosti i nije bilo na nama. Jednostavno, nismo mogli. Testovi su ukradeni na drugom mestu od strane ljudi koji su učinili krivično delo. To je važno. Hvala vam.

Ne znam zašto ste nervozni kada sam pomenuo da će Ministarstvo unutrašnjih poslova ili istražni organi razgovarati sa vama. Vi ste pokazali Skupštini i celoj javnosti Srbije da imate dokumente koji su falsifikati. Zašto bi se vi oko toga nervirali, ako je sve u redu? Samo treba da objasnite odakle ti falsifikati kod vas i biće sve u redu.
Samo još jedna stvar, utvrđeno je u Zavodu za vrednovanje kvaliteta da su zadaci loše urađeni. Čisto da znate da su na tom falsifikatu zadaci loše urađeni.
Hvala vam na toj brizi za moje političko zdravlje. Pošto vi niste odlučivali kada sam biran na ovo mesto, nećete ni odlučivati o dužini mog rada. Nećete.
(Narodni poslanici dobacuju, s mesta.)
Jeste, ali je tada bio drugačiji stav, što govori nešto drugo. U tome i jeste poenta cele priče.
Ta navodna briga za opšti interes i opšte ciljeve, toga sam se mnogo puta od vas naslušao. Mnogo puta u različitim situacijama da govorite o opštim ciljevima kada dođu konkretna pitanja, onda samo svoj interes gledate. Meni je to prihvatljivo, ali ja imam obavezu da o tome nešto kažem.
Nisam ja doveo decu u neprijatnu situaciju, nego osoba koja je ukrala testove i osobe koje su distribuirale test. To je jedna bitna zamena teza, gospodine Stefanoviću. Bitna zamena teza. Sada ispada da smo mi iz Ministarstva prosvete neko ko je učestvovao u tome. Ako nije važno ko je ukrao testove, OK i to treba reći, ali čini mi se da je važno. Ovo se prvi put dešava u novijoj istoriji, pošto se stalno potencira pitanje prošle godine. Vaše kolege su u skupštinskoj raspravi pominjale i prošlu godinu. Možda sam vas pogrešno razumeo, ali su vaše kolege poslanici takođe govorili o prošloj godini a znamo šta je bilo prošle godine. Tačno je, rekao sam da smo dobili zvanični Izveštaj MUP da nije moguće utvrditi ko je krivac i da tužilaštvo obustavlja istragu. Red je da to kažem, pošto vi i vaše kolege potencirate prošlu godinu, onda je red da i ja javnosti to kažem.
Mi smo u Ministarstvu našli najbolje rešenje vezano za krađu i deca neće biti obespravljena i poštovaćemo njihove želje. Hvala.

Hvala gospodine Mihajloviću.
Želeo bih da kažem da smo povodom svega ovoga što se desilo, krađa testova i svih problema koje smo imali u sprovođenju male mature uočili smo da se apsolutno stvari moraju promeniti u budućnosti, budućnosti radi i znanja radi. Zašto? Nasledili smo jedan sistem koji je podrazumevao sprovođenje male mature na način da su đaci dobijali zadatke iz srpskog, odnosno maternjeg jezika, iz matematike iz zbirke zadataka koja je bila dostupna njima nekoliko meseci pre samog dana polaganja male mature, negde krajem januara, matura se polagala u junu. Godinama unatrag polaganje male mature se svodilo na to da se iz zbirke zadataka, znači rešenih zadataka, određen broj zadataka koji se već nalazio u zbirci samo, da kažem, dana na rešavanje đacima.
Struka je primetila da se đaci ne trude mnogo da razumeju i da shvate smisao zadatka, način njegovog rešava, nego su se više trudili da zapamte na kojoj stranici je taj zadatak i fotografskim pamćenjem da pokušaju da odgovore na to, da prenesu i način rešavanja. Struka je procenila da takav sistem treba menjati. Godinama unatrag mi smo povećavali broj nepoznatih zadataka i ove godine 75% zadataka je bilo na testu nepoznatih i 25% relativno poznatih, što u prevodu znači da je tih 25% zadataka menjan je samo ili deo sadržaja ili brojke, s obzirom na karakter testa.
Nesporno je da iz ovoga moramo izvući i odgovarajuće pouke. Javno sam već govorio o tome, da se suviše vremena troši na štampanje testova, da je uključen veliki broj ljudi. Sama činjenica je test ukraden u štampari govori da je ta karika bila slaba karika, da možda treba razmišljati o tome da bude jedan test koji će se deliti neposredno pre dana održavanja testiranja, bezbednosti radi. Naravno, da se ne sme unapred znati gde će se testovi štampati. Razmotrićemo i neke druge opcije ukoliko bude mogućnosti da test bude potpuno zaštićen i da bude sproveden na način da obezbeđuje apsolutno, da bude jedan pokazatelj znanja deci.
Ono što je struka rekla jeste da mala matura treba da ostane kao način provere znanja, jer ona je uvedena pre mnogo godina zato što smo imali jednu veliku produkciju Vukovaca i odličnih đaka i onda se nije moglo objektivno utvrditi, odnosno bio je veliki broj đaka sa istim ocenama i onda je struka ocenila da bi bilo dobro imali malu maturu.
Mala matura nije naš proizvod. Ona je primenjena i u nekim drugim zemljama i nesporno ćemo morati promeniti mnoge stvari vezano za pripremu održavanja male mature, a struka će naravno dati svoju reč kada se govori o zadacima. Pokušavali smo proteklih godina da tokom godine više puta sa đacima organizujemo pripremu polaganja male mature i deca su bila zadovoljna ali očigledno takvi rezultati nisu bili i prilikom samog polaganja male mature, a ovo što se desilo, da budem iskren dobar nam je nauk da u samoj organizaciji male mature treba neke stvari da promenimo.
Izvinjavam se i roditeljima i deci koji su bili dovedeni u situaciju da zbog krađe, naglašavam krađe krivičnog dela koje je počinila jedna osoba i koja je posle sa ostalim osobama, a to će pokazati istraga kada se završi, učestvovao u distribuciji i prodaji ukradenih i falsifikovanih testova sve nas dovelo u jednu neprijatnu situaciju i da moramo tražiti odgovor na pitanje kako da to pitanje male mature rešimo, a da niko ne bude na bilo koji način oštećen. Hvala vam.