Da. Hvala.
Nije logično i mislimo da nije prihvatljivo da se na ovaj tekst predloga zakona ne mogu podnositi amandmani. Mislimo da je taj strah od amandmana bezrazložan, jer, očigledno je, rasprava se ne može proširiti i produžiti. Predložili smo samo tri amandmana i to pokazuje našu nameru da se dođe do kvalitetnog teksta, a ne da se priča priče radi.
Narodni poslanici, bar prema postojećem Ustavu Republike Srbije, mogu da predlažu zakone, propise i druge akte, ali odlukom Odbora i odlukom Narodne skupštine ne mogu predlagati amandmane na ovaj tekst zakona. To je u stvari i suština ovog prvog zaključka koji je usvojen. Ne mogu predlagati amandmane na tekst zakona, neće moći na tekst ustava; poslanici suštinski ostaju po strani u procesu donošenja ustava, što je loše rešenje.
Na kraju, ustavna deklaracija i pitanje diskontinuiteta koji se pominju u zaključcima, a o kojima je dosta bilo reči na sednici Komisije. Predstavnici SPS-a u Komisiji su bili protiv izrade ustavne deklaracije, jer je time Komisija, po našem mišljenju, izlazila izvan okvira poverenog zadatka. Komisija treba da utvrdi predlog zakona o načinu i postupku promene Ustava, kako bi Srbija, u skladu sa članom 65. Ustavne povelje u roku od šest meseci od usvajanja Ustavne povelje izvršila izmenu svog Ustava ili donela nov ustav, radi usklađivanja sa Ustavnom poveljom. Ustavna deklaracija se ne pominje, pa smatramo da nije trebalo da ima svoje mesto u zaključcima.
Kada je reč o pitanju kontinuiteta i diskontinuiteta, smatramo da je reč o jednom čistom politikantskom pitanju. Preciznije rečeno, to je samo još jedan način da se otvaraju nove beskorisne rasprave, da se umnožavaju lažne dileme, da se pažnja građana Srbije odvlači sa suštinskih pitanja, da se podstiču sukobljavanja i troši energija. U svakom slučaju, da se građani Srbije zbunjuju.
Šta se u stvari hoće sa tom raspravom o kontinuitetu i diskontinuitetu? Ako se njom želi dokazati da je dosadašnji Ustav donet na nedemokratski način, da nije sačinjen po demokratskim i stručnim standardima, da nije dobar normativni okvir za reforme, onda je to apsolutno pogrešno. Taj ustav je potvrđen na referendumu. Po njemu DOS sprovodi reforme, ma šta te reforme podrazumevale. Po ovom istom ustavu DOS sprovodi privatizaciju, menja radno zakonodavstvo, prekraja izbornu volju građana kroz manipulacije poslaničkim mandatima, zavodi vanredno stanje, derogira ulogu predsednika Republike itd.
Ako se misli da neko može smisliti ili prepisati ustavni sistem koji treba nakalemiti na Srbiju da bi se omogućio brzo obećani razvoj, onda se radi o jednoj zabludi i poslu sa kratkim trajanjem. Ako, pak, DOS hoće monarhiju, ukidanje podele vlasti, federalizaciju Srbije, dominaciju izvršne nad sudskom i zakonodavnom vlašću (što je i sada praksa) ukidanje opozicije (što se čini) kao i mnoge druge stvari koje se nazivaju tekovinom petooktobarske revolucije, onda to jeste diskontinuitet i mi smo protiv toga, kao i većina građana Srbije.
Budimo realni, nema čudotvornog zakona ni ustava, ne mogu se ustavnim reformama preskočiti neke faze kroz koje su druga demokratska društva prolazila vekovima. Nije dobro stvarati lažnu nadu da će novi ustav rešiti naše probleme: stvaranje konkurentne privrede, koja ne postoji; problem Kosova i Metohije, koji je gurnut u drugi plan; veći standard i blagostanje građana, koga nema.
Ustav ne stvara, on samo organizuje, konstituiše. Sadašnja reforma ustavnog poretka vrši se u drugim okolnostima od one pre 15 godina. Tu se radi o diskontinuitetu. Mi treba da, uvažavajući te okolnosti evropskih integracija, modeliramo ustav koji će nas brže voditi zajedničkom cilju, dobrobiti svih građana. Ustav treba da tako grupiše društvene i političke snage da što korisnije rade na postizanju tog cilja, a tu se radi o kontinuitetu.
Kada se radi o režimu podele vlasti, garantovanju ljudskih i građanskih prava i sloboda, i tu se radi o kontinuitetu. Kada se radi o promeni Ustava, i ovaj ustav treba da potvrdi narod na referendumu. Doduše, predviđen je niži cenzus, ali i to je isto deo kontinuiteta. Ako pričamo o diskontinuitetu, DOS na samom početku ustavnog posla šalje poruku da hoće Ustav Srbije samo po svojim stavovima, a ne kao izraz konsenzusa većine. Takav Ustav će građani na referendumu sigurno odbaciti, a to sigurno neće biti u prilog rešavanju krize, nego njenom produbljivanju.
Smatram da je profesor Hiber, član Komisije, bio u pravu kada je na jednoj od sednica Komisije rekao da treba da se okanemo ideje da dajemo političke, istorijske, vrednosne, ideološke i druge odgovore na pitanja kontinuiteta i diskontinuiteta. Pravi odgovor na to pitanje će sigurno dati istoričari za 50 godina, a mi treba da se držimo onoga što je naš posao.
Zato mi poslanici Socijalističke partije Srbije smatramo da treba što pre doći do konkretnih rešenja, pa će se videti gde smo u kontinuitetu, a gde je napravljen diskontinuitet i da li će to postići one ciljeve kojima je to opravdano. Izneli smo na Komisiji neliko razloga zašto ovaj zakon za nas nije prihvatljiv i to ćemo učiniti danas na Skupštini. Smatramo da se zakon mogao poboljšati i u svakom slučaju smatramo da ovakav zakon za nas nije prihvatljiv.

Nije reč o povredi Poslovnika nego o predlogu da se ukupno vreme za raspravu poveća duplo, znači da vreme bude deset sati, s obzirom da imamo šest tačaka dnevnog reda, izmene i dopune šest zakona. Mislimo da je reč o važnim zakonima, da ima potpuno smisla da se Skupština o tome izjasni i, u skladu sa odredbom člana 90. stav 3. u ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, predlažem da ukupno vreme za raspravu bude deset sati.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospodo ministri, pred nama se nalazi set zakona čijim izmenama i dopunama se želi postići veća efikasnost države u suzbijanju kriminala.
Postavljeni cilj sam po sebi nije sporan. SPS takođe smatra da je borba protiv kriminala i terorizma nacionalni i državni interes, da borba protiv ovog zla treba da se vodi konstantno i da o tome svakako treba da postoji konsenzus svih političkih stranaka.
Ono sa čime se mi ne možemo složiti je da se postavljeni ciljevi mogu ostvariti na ovaj način, predloženim izmenama i dopunama zakona, iz razloga što su one u značajnom delu nepotpune, u mnogim elementima suprotne principima krivičnog prava, odredbama Ustava Republike Srbije, odredbama Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, koju smo, da podsetim, usvojili pre nešto više od dva meseca u ovom parlamentu, suprotne dokumentima Saveta Evrope, čiji smo punopravni član postali pre nekoliko dana.
Potom, tu su neprecizne odredbe, neke potpuno nepotrebne, neke neprimenjive, nedorečene, čime se otvaraju mogućnosti za njihovu zloupotrebu; nekim odredbama se suspenduju i odredbe važećih zakona, kao kad je reč o Zakonu o krivičnom postupku itd.
Jednom rečju, predložene izmene i dopune ovog kompleta zakona su loše. Suština predloženih izmena jeste u stvari u tome što se mere iz vanrednog stanja žele preneti u redovno, pretočiti u zakonske tekstove, da dobiju pravnu, zakonsku formu.
Istorija i praksa mnogih zemalja bezbroj puta je pokazala da za vreme trajanja vanrednog stanja u nekoj zemlji nije mudro vršiti nikakve temeljnije izmene postojećeg zakonodavstva, jer se najčešće ti zakoni učine znatno lošijim i manje demokratičnim. Takva situacija je i sa ovim predloženim izmenama.
Konkretne primedbe poslaničke grupe SPS, u odnosu na izmene i dopune predloženih zakona su sledeće - prvo, kad je reč o Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, smatramo da je loše što se briše odredba zakona koja ipak precizno određuje krivična dela, koja potpadaju pod organizovani kriminal, kao što su npr. neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, nedozvoljena trgovina oružjem, iznuda i otmice, razbojnička krađa i drugo, a posebno falsifikovanje i pranje novca.
Pominjem ovo krivično delo, jer smo od predsednika Vlade Republike Srbije čuli da guverner Narodne banke štampa lažni novac, što je teško krivično delo, pa očekujemo da državni organi preduzmu odgovarajuće mere i u tom slučaju, da pokažu u javnosti prikazanu efikasnost i doslednost, da dokažu da je zakon isti za sve i da svi moraju zakon poštovati.
Umesto preciznog određenja šta se podrazumeva pod organizovanim kriminalom, dobili smo jednu opštu formulaciju, koja može da znači sve i ništa, koja će zasigurno biti predmet slobodnog sudijskog uverenja, a samim tim i selektivne primene.
Odredbe članova 15v i 15g, koje se predložene u ovim izmenama i dopunama zakona, koje govore o dve vrste pritvora, preventivnom zadržavanju lica na osnovu odluke tužioca i zadržavanju lica za koje postoje osnovi sumnje, mesec dana na osnovu odluke službenog lica, pa još mesec dana odlukom ministra, nisu u skladu sa Ustavom.
Hipotetički je, dakle, moguće da jedna osoba bude preventivno zadržana dva puta po 15 dana, a potom na osnovu sumnje još dva meseca, i to sve bez odluke suda. To je direktno suprotno Ustavu Republike Srbije i drugim dokumentima.
U predlogu ovog zakona je određeno da tu odluku o preventivno zadržanom licu donosi specijalni tužilac, odnosno javni tužilac ili zamenik javnog tužioca koga odredi specijalni tužilac.
O žalbi opet odlučuje Republički javni tužilac u propisanom roku. U članu 15g se kaže: "Lice za koje postoje osnovi sumnje da je izvršilo krivično delo sa elementom organizovanog kriminala, može se zadržati u prostorijama posebne pritvorske jedinice u trajanju do trideset dana. Rešenje o zadržavanju lica iz stava 1. ovog člana donosi ovlašćeno lice službe. Iz naročito opravdanih razloga, na obrazloženi predlog ovlašćenog službenog lica, ministar nadležan za unutrašnje poslove može produžiti zadržavanje lica iz stava 1. ovog člana za još najviše trideset dana."
Smatramo da su sve ove odredbe direktno suprotne Ustavu Republike Srbije i to članu 16, jer se sve one odnose na pritvor i donose se bez odluke suda. Naime, u članu 16. Ustava Republike Srbije se kaže: "Lice za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može, na osnovu odluke nadležnog suda, biti pritvoreno i zadržano u pritvoru samo ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili bezbednosti ljudi".
Pored toga, smatramo da je ova odredba suprotna i članu 15. Povelje o građanskim i manjinskim pravima, koju je ova skupština usvojila pre dva meseca. Mi ovu povelju, makar u javnosti, nazivamo nekim malim
ustavom. U stavu 2. člana 15. ove povelje se kaže: "Uhapšeno lice se mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 sati, izvesti pred nadležni sud. U suprotnom, ono se pušta na slobodu". Stav 3: "Lice za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može se pritvoriti samo odlukom nadležnog suda, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka". Zadnji stav: "Trajanje pritvora mora se svesti na najkraće nužno vreme, u skladu sa zakonom, o čemu se stara nadležni sud".
Dakle, sud, sud, sud i samo sud, a u ovom predlogu zakona o sudu nema ni pomena. Smatramo da su ove odredbe suprotne i Konvenciji o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju je Savet Evrope doneo još 1950. godine. Pored Saveta Evrope, čiji smo član postali pre neki dan i logično bi bilo da primenjujemo i odredbe dokumenata koje oni usvajaju i koji su usvojeni, moraćemo ih usvojiti, preko štampe smo mogli saznati da i nevladine organizacije izražavaju sumnje u odnosu na predloženi tekst zakona o kojem mi večeras razgovaramo i to "International Human Rights njatch". Što se tiče predloga ovog zakona, toliko.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona SRJ i Krivičnog zakona Republike Srbije, smatramo da pooštravanje kaznene politike neće rešiti problem kriminaliteta u našoj zemlji, jer poznato je da smo mi zemlja sa najvećim brojem izrečenih kazni u Evropi, dok istovremeno imamo najmanje izrečenih novčanih kazni. Otud bi bilo svrsishodnije u našoj sudskoj praksi da se afirmiše primena izricanja novčanih kazni. Tim pre, jer stalnim pooštravanjem i povećavanjem kaznene politike krivično zakonodavstvo gubi svrhu svog postojanja.
Velike kazne zatvora ne doprinose sprečavanju porasta kriminaliteta, jer da je tako, u zemljama u kojima je u krivičnom zakonodavstvu predviđena smrtna kazna bilo bi vrlo malo izvršilaca krivičnih dela, a poznato je da tako u praksi nije. Osim toga, lice koje je deset ili petnaest godina provelo u zatvoru, gotovo je nemoguće resocijalizovati, čime se gubi značajna funkcija krivičnog zakona.
Ovako drastične kazne, kao što se sada predlažu, bile su karakteristične za bivše socijalističke zemlje koje su ovu praksu napustile. Primer Mađarske koja je u svojoj praksi imala 35-40% izricanja velikih i nehumanih kazni, danas je to svela na svega 12%, dok je u Nemačkoj taj procenat oko 6%, a u Engleskoj 5%.

Poštovano predsedništvo, narodni poslanici, gospodine ministre, pošto se vodi objedinjena rasprava o dve tačke dnevnog reda, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe SPS kažem nekoliko reči povodom obe tačke dnevnog reda. Najpre o sporazumu. Pokušaću da budem kratak i jasan.
Prvo, ovaj sporazum pokazuje da član 15. tj. jedan od članova Zakona pored članova 13, 14, 16, 17, 18, u stvari pokazuje suštinu Ustavne povelje i pratećeg zakona odnosno takozvane državne zajednice Srbije i Crne Gore. Namerno kažem - takozvane državne zajednice, jer on pokazuje da to nije zajednička država, već zajednica dve države, koje treba u roku od tri godine da završe proces zaokruživanja svoje nezavisnosti.
Paradoksalno je ali istinito da Ustavna povelja, prateći zakon i ovaj sporazum pokazuju logiku koja je bila prisutna i kod pojedinih činilaca međunarodne zajednice da treba da se razdvojimo i podelimo, da bi se u budućnosti navodno ponovo sastajali, tj. udruživali. To je logika prisutna na ovim prostorima 1990-tih godina i izgleda da je konačno sa Ustavnom poveljom, pratećim zakonom i ovim sporazumom ona dovedena do kraja.
Drugo, ovaj sporazum pokazuje da smo u stvari došli do dogovornog razvoda između Srbije i Crne Gore unutar te nazovidržavne zajednice. Tačno se precizira šta preuzima Srbija, šta Crna gora, imovinu i ljude i to ne sve. O tome ću nešto reći u Predlogu zakona o ministarstvima. Tačno se tamo pominje da neće biti preuzeti svi ljudi, odnosno da će deo njih biti preuzeto, samo se ne kaže po kom kriterijumu. U ovom sporazumu se utvrđuje šta se gasi ili nikom ne treba, ili sličan organ već postoji u državi članici.
Treće, predviđa se u ovom sporazumu i ostanak nekih organa i na ovom nivou državne zajednice. Pomenuću samo dva.
U vezi Koordinacionog centra SRJ i Republike Srbije za Kosovo i Metohiju moram reći da iako ovaj centar postoji duže vreme, bio je i ostaje suštinski van ove skupštine, iako se odvajaju značajna sredstva u budžetu Repbulike Srbije za njegov rad. Mi kao Narodna skupština Republike Srbije do sada nismo imali nikakav izveštaj o njegovom radu, na osnovu koga bismo mogli videti kako taj Koordinacioni centar radi, kako se i na šta troše sredstva.
Dosta ljudi je nezadovoljno radom Koordinacionog centra, ali se on pojavljuje i kao predstavnik države, ali i kao organ koji zastupa jednu političku opciju, daje podršku koalicija "Povratak". Pitanje je da li i taj Koordinacioni centar, a mi kao Narodna skupština prilikom izglasavanja budžeta izdvajamo značajna sredstva za taj organ, obavezuju dokumenta Narodne skupštine Republike Srbije. Vi se sećate da smo dva puta imali rspravu o Kosovu i Metohiji i da smo doneli smo jednu rezoluciju i jednu deklaraciju, a u praksi se dešava nešto potpuno drugo. Taj centar očigledno vodi samostalnu politiku, vezanu za Kosovo i Metohiju.
Na kraju, povodom ovog sporazuma, vezano za Nacionalni savet. U čemu je svrha njegovog postojanja - da olakša saradnju sa tzv. Haškim tribunalom? Svakako ne, jer se ta saradnja posmatra i odvija krajnje jednostrano! Samo se nama, čak i preko Nacionalnog saveta, zahtevi tog suda i NATO-a prema zemlji isporučuju u formi zahteva za isporučivanjem naših državljana i inicijative koje te isporuke treba da pospeše.
Čak se i predsednik tog saveta sada zalaže za izmenu Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, čime bi se stvorili uslovi za krivično gonjenje i predaju optuženih Hagu, bez obzira na vreme u kojem je protiv njih podignuta optužnica, umesto da se tim ljudima koji se optuže sudi u našoj zemlji. Nekoliko puta je bilo izjava i od strane ministra pravde da je pravosuđe u našoj zemlji osposobljeno da sudi ljudima koji su optuženi za ratne zločine. Postoji potpuna kontradikcija između onoga što govori jedan ili drugi predstavnik vlasti.
Dobro bi bilo, ali taj savet to ne radi, da se svima optuženima pred Haškim tribunalom obezbedi i adekvatna pravna i materijalna pomoć, kako bi se suđenje koliko-toliko učinilo poštenim i kako bi se pomogla odbrana optuženih. To se, nažalost, sada ne čini, već je saradnja, ako se to može nazvati saradnjom, jednosmerna. To nije dobro za našu zemlju, a posledice toga ćemo sigurno svi osetiti.
Kada je reč o ovom sporazumu, on očigledno ima i svoju praktičnu stranu, a to je potreba da određeni organi i organizacije rade da se to prevede i na nivo Srbije, ali ujedno produžava rad i delovanje organa i organizacija za koje mi, članovi SPS-a, smatramo da rade ne samo kako nebi trebalo, nego da rade jako loše. Za nas to nije prihvatljivo.
Kada je reč o Zakonu o ministarstvima, moram reći da mi kao poslanici Narodne skupštine Republike Srbije, drugi put raspravljamo o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, a suštinski treći put o Zakonu o ministarstvima. Sada je formalni povod za raspravu primena Ustavne povelje i pratećeg Zakona za sprovođenje Ustavne povelje, zbog čega su pojedini organi i organizacije bivše SRJ ukinuti a njihove nadležnosti prešle u delokrug odgovarajućih organa državne uprave Srbije, zbog čega je i potrebno doneti novi zakon. Predlaže se i jedna mala izmena u zakonu, vezano za ministarstva. Umesto Ministarstva kulture i javnog informisanja, predlaže se da se formira ministarstvo kulture i medija.
Ne želeći da ponavljam ono što sam pre pomenuo o sporazumu, vidi se da se ukidanjem pojedinih organa, koji su bili ranije na nivou savezne države i prenošenje njihovih poslova na nivo Srbije, polako zaokružuje proces uspostavljanja nezavisnosti države Srbije. Ta, nazovizajednica Srbije i Crne Gore ostaje sa malo poslova, koji je suštinski čine zajednicom nezavisnih država. To nije ono što smo mi, poslanici SPS-a, smatrali da ta država treba da bude.
Kada je reč o Predlogu zakona o ministarstvima, za Vladu svakako najvažnijeg, jer održava njen koncept rada, način delovanja, praktično, održava njenu političku i radnu filozifiju, taj predlog zakona, s obzirom na minimalne izmene i negativne rezultate koje je njegova primena proizvela, pokazuje da, po nama socijalistima, Vlada nema jasnu i konzistentnu koncepciju rada i organizaciju ministarstva.
Zakon nije dobar. Rezultati Vlade su, po mišljenju poslanika SPS-a, loši. Šta mislimo o radu Vlade, da ne ponavljam, to smo pomenuli u inicijativi koju smo bili podneli za izglasavanje nepoverenja prethodnoj vladi. Prilikom izbora nove vlade pre dve nedelje, SPS je tada nabrojala najmanje 20 primera lošeg rada Vlade, što potvrđuje i ocena o ovom zakonu, na osnovu kog Vlada radi.
Smatrali smo, ranija i sada, da veštačko spajanje pojedinih ministarstava nije dobro ili ukidanje drugih, da je ono proizvelo više negativnih posledica. Pokazalo se da su pojedini zakonski predlozi bili loši, da je postojala potreba da se oni ovde u Skupštini dorađuju. Neke od njih je Vlada i povukla i bili su ponovo predmet našeg razmatranja. Bilo je mnogo uredbi koje su donošene sa snagom zakona itd, što govori da unutar ministarstava nešto nije kako bi trebalo, čim se dešavaju takve praktične stvari.
Loša posledica je i ono što se vidi kroz ovaj zakon o ministrstvima, što se formira veliki broj agencija koje, praktično, zamenjuju rad ministarstava. Onda se postavlja jedno logično pitanje - da li su nama ministarstva i suštinski potrebna.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, da li koristite i narednih 10 minuta?) Da.
To se može najbolje videti kada se pogleda budžet Republike Srbije i kada se pogleda struktura sredstava, za šta se odvajaju. Neke oblasti su postojećim konceptom rada Vlade, tj. organizacijom ministarstva, ostale potpuno po strani. Mi smatramo da su posledice toga velike i negativne i po Srbiju i po građane.
SPS je predložila ponovo, to je naš koncept, kao i prilikom prethodne dve rasprave o Predlogu zakona, nekoliko amandmana kojima predlažemo stvaranje nekoliko novih ministarstava: za privredu, omladinu i sport, za informisanje. Tvrdnja da bi se povećao broj ljudi u Vladi ne stoji, jer ionako ima, po našem mišljenju, veliki broj potpredsednika Vlade koji su zaduženi za sve, jer objašnjavaju gotovo sve što je delokrug rada Vlade, a pitanje je šta je u stvari delokrug njihovog rada. Umesto toga, smatramo da je bolje formirati nova ministarstva, izdvojiti ljude iz postojećih i fokusirati se na konkretne probleme, tj. njihovo rešavanje.
Putem amandmana smo predložili formiranje ministarstva za privredu, jer se privredom u Srbiji niko ne bavi. Ona je potpuno ostala u senci privatizacije. Logično bi bilo da priča o dva podeljena ministarstva, bar vezano za privatizaciju, ima i jednu svoju praktičnu posledicu - da se postojanje tog ministarstva oroči vremenom trajanja Zakona o privatizaciji i da se zna da je njegova sudbina vezana za sudbinu tog zakona.
Pitanje privrede svakako nije pitanje prodaje fabrika, jer se prodaja u celini vrši samo domaćim kupcima. Ima jedan zabrinjavajući podatak: svega je 7% kapitala, koji je stečen prodajom ovih preduzeća, inostranog porekla, što znači da se unutar zemlje vrši jedno presipanje kapitala i bez velikih inostranih kupaca, što je samo po sebi jako loše. Bavljenje privredom sigurno nije ni uvoz ogromnih količina različite strane robe, niti nereagovanje u pogledu direktnih investicija, a hvalimo se velikim novčanim sredstvima koja poseduju banke, ali država ne preduzima odgovarajuće mere da bi deo tih sredstava ušao u proizvodnju, pospešio proizvodnju i otvorio nova radna mesta.
Smatramo da se ne stvara privredni ambijent i da ne postoji zaštita domaće proizvodnje. Jednom rečju, domaća proizvodnja se prepušta surovom zakonu tržišta, a to ni jedna zemlja na svetu ne radi, čak ni one koje se zdušno zalažu za slobodno tržište i najviše o njemu pričaju.
Ekonomski podaci o stanju privrede su dobro poznati i ne bih želeo da ih ponavljam, ali su stvarno zabrinjavajući. Podaci o stanju u privredi su iskazani i u ovom zakonu, koji će biti predmet naše rasprave kao sledeća tačka dnevnog reda, gde se vidi da je društveno bruto proizvod za 30% manji nego što je bilo planirano. Sigurno postoje i razlozi za to. SPS smatra da je dobro da postoji posebno ministarstvo za privredu koje bi se bavilo privredom, zbog značaja cele te oblasti i za Srbiju i za građane.
Predložili smo da se formira posebno ministarstvo za informisanje. Da postoji posebno ministarstvo, verovatno bi bio usvojen i zakon o informisanju, a njega nema. Zakona nema, a sredstva informisanja vode samostalnu, nazovisamostalnu, uređivačku politiku, u stvari samo slede zahteve Vlade Republike Srbije, ili preko Biroa za informisanje ili direktno.
Mediji su apsolutno kontrolisani, i elektronski i štampani, a sloboda informisanja i pravo na informisanje postoje tako što se iste informacije mogu čuti na različitim medijima ili pročitati na različitim stanicama. Iste političke stranke, izuzev DOS-a, suštinski nemaju mogućnosti da saopšte svoj politički stav, a kamoli da odgovore na izrečene optužbe. Mediji prenose, praktično, presude državnih organa ili ih samostalno izriču i za to ne snose nikakvu odgovornost. Svaki novi dan u toj medijskoj kampanji donosi novu priču, optužbu ili tvrdnju, a ako se ona praktično i ne slaže sa onim što se juče govorilo, onda utoliko gore po nju.
Nema, nažalost, istraživačkog novinarstva, nema razlike između državnih i nazoviprivatnih medija, svi objavljuju isto, niko se ne upita zašto je jedna informacija objavljena samo pre nekoliko dana, zašto više ne važi, odnosno sutradan ima potpuno novu vrednost. Važno je samo da vest, informacija, bude što udarnija i da urednici budu zadovoljni.
Smatrali smo da treba da se formira posebno ministarstvo za javno informisanje koje će doneti zakon, a i potpunu pažnju posvetiti ovom pitanju, s obzirom na njegovu veliku ulogu u životu ovih ljudi iz Srbije.
Socijalistička partija Srbije je predložila da se formira posebno ministarstvo za omladinu i sport, da se razdvoje Ministarstvo prosvete i sporta (pa da se kaže da se formira novo ministarstvo za omladinu i sport), jer smatramo da unutar ovog postojećeg nisu postignuti adekvatni rezultati. Postoje, naime, brojne aktivnosti koje treba i može da radi to ministarstvo za potrebe i u interesu omladine. U svakom slučaju, treba ispratiti i ono što je ranije ministarstvo radilo oko izgradnje sportskih hala, makar da se završi ono što je započeto; bavljenje amaterskim sportom, njegovo unapređenje, regulisanje statusa mnogobrojnih sportskih radnika, stručnjaka, unapređenje njihovog rada, sport uopšte, poštovanje onoga što su naši sportisti uradili u različitim granama. Dakle, ima mnogo toga što može i treba da bude predmet rada ministarstva za omladinu i sport.
Ima još pitanja koja su veoma značajna, a ona nisu obuhvaćena ovim zakonom o ministarstvima. Pomenuli smo Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju, znamo kako je nastao, a pitanje je samo šta radi, pošto vidimo da su rezultati njegovog rada neadekvatni finansijskoj i medijskoj podršci koju dobija i.
Na kraju, moram pomenuti još jednu dimenziju, to je u vezi preuzimanja organa, tj. nadležnosti prethodne savezne države i preuzimanje zaposlenih, ali ne svih. Naime, u obrazloženju predloga ovog zakona se kaže da će jedan broj zaposlenih i postavljenih lica biti preuzet, a ne kaže se o kom broju ljudi je reč i po kojim kriterijumima. Loše bi bilo ako se bude sledila praksa za protekle dve godine, odnosno da partijski kriterijum DOS-a bude jedino merodavan za prijem tih ljudi, odnosno njihovo preuzimanje i samim tim regulisanje radnog statusa.
Zanimljivo je da ovaj zakon o ministarstvima nije tretirao pitanje spoljne politike, verovatno da se ne bi, nazovi tako, gušio ministar za spoljne poslove državne zajednice. Kako to ministarstvo radi i kako ministar istupa, to su slobodno mogli da učine! Dakle, zanimljivo je da je Vlada Crne Gore i dalje posle formiranja ovog Saveta ministara, nastavila da radi na način na koji je radila i do sada sa svojim ministarstvom koje je radilo na takav način da se nije mnogo osvrtalo ni na ono što je radilo Ministarstvo za spoljne poslove SRJ, pa sigurno neće ni na ovo što radi ovo ministarstvo.
Ubeđen sam da ćemo vrlo brzo biti u situaciji da ponovo razgovaramo o predlogu ovog zakona o ministarstvima, ali sa ovom izmenom.
U svakom slučaju, zadržavanje postojeće organizacije rada ministarstava i Vlade Republike Srbije uz minimalne kozmetičke promene, po mišljenju SPS, nemaju šanse na uspeh i neće imati efekta.
Mi smo podneli amandmane, ali videćemo kakva je njihova sudbina. Iz prethodnog iskustva, mi mislimo da će DOS zadržati svoj koncept rada koji je za nas neprihvatljiv i mi ćemo biti protiv ovog zakona. Hvala.

 Poštovane kolege narodni poslanici, s obzirom da je gospodin Šabić jedini ovde ispred Vlade i u ime Vlade, on je čuo danas ne samo primedbe poslanika SPS, nego i uvaženih kolega.
Profesor Velimir Simonović je pomenuo primer iz grane koju on zna i sa kojom sarađuje, najbolji primer koji potvrđuje da jedan od ovih predloga, koji su socijalisti dali ima svoju suštinsku upotrebnu vrednost. Naime, mi smo predložili da se pojedina ministarstva razdvoje i da se formira posebno ministarstvo za pitanja privrede, a posebno za pitanja privatizacije. Kolega Arsić je rekao posebno Ministarstvo za informisanje, Ministarstvo za omladinu i sport. Ako je Ministarstvo za omladinu i sport nešto što objektivno ostaje van očiju javnosti i građani o njemu malo suštinski znaju i to pitanje ostaje objektivno u drugom planu, pitanje privrede i pitanje informisanja jeste nešto što je važno za građane Srbije i što se vidi iz prve ruke.
Činjenica je da je stanje u privredi Srbije jako teško, jako složeno. Svi pokazatelji su negativni. Ima preko milion nezaposlenih i sprema se, bar prema različitim procenama, od 300.000 do 700.000 novih nezaposlenih. Apsolutno stoji ubeđenje, stav socijalista da Vlada nema strategiju kada je privreda u pitanju i da se jednostavno zakonima tržišta prepušta da sprovode onaj surovi liberalizam koji je možda u zemljama zapada postojao krajem 19. veka, da tržište učini sve što može i što po pravilu čini i što su oni kod sebe naravno taj istorijski put prešli.
Smatramo da je pitanje formiranja posebnog ministarstva za privredu izuzetno važno, jer privreda jeste osnov života i jeste osnov svega. Otvaranje novih radnih mesta teško da će doći samo po sebi. Vlada bi morala u okviru onoga što radi da tom pitanju pokloni posebnu pažnju. Mislimo da se ovo pitanje privrede i privatizacije potpuno preokrenulo u samo razmatranje pitanja privatizacije i jednostavno kada slušate resornog ministra ko o čemu, on samo govori o pitanjima privatizacije. Pitanje privrede gotovo i ne pominje.
Što se tiče ovog drugog, informisanja, mislim da način informisanja medija... evo uzmite danas bilo koje novine i one će govoriti same po sebi najbolje kakvo je stanje u oblasti informisanja. Mi nemamo nikakav zakon i mislimo da je skupštinska većina u međuvremenu trebalo da predloži taj zakon. Mislimo da je direktna posledica činjenice što nemamo zakon ovako užasna situacija u oblasti informisanja. Smatramo da pitanje informisanja zaslužuje posebno ministarstvo, pa smo iz tog razloga predložili da se ono formira.

Poštovane kolege narodni poslanici, grupa poslanika SPS je podnela ovaj amandman sa prostom namerom da pokuša da obezbedi veći stepen prava ljudima koji budu oštećeni na poslu.
Naime, smatramo da bi ovakva odredba zakona, ako ostane, imala nepovoljne posledice po ljude, iz prostog razloga što onaj ko radi na teškom radnom mestu, naše kolege su pomenule u amandmanu i nekoliko konkretnih primera za tako nešto, ukoliko ne postane klasičan invalid, on neće imati mogućnost da sa tom umanjenom radnom sposobnošću obavlja poslove i da privređuje.
Mislimo da ovaj amandman ima logičan smisao. Vlada je u obrazloženju odbijanja ovog amandmana pomenula da je prethodno rešenje otvaralo mogućnost za manipulacije. To je druga stvar. Naime, naravno, ni mi se ne slažemo sa nekim takvim pojavama i to apsolutno treba suzbiti. Ali, ukoliko zbog teških uslova na poslu radnik bude oštećen - mi smo juče pomenuli čak i primer ako radi u nekoj hemijskoj fabrici, pa je usled isparenja smanjen deo njegovih radnih sposobnosti - bilo bi logično, ako postoji ovo pravo, da mu se pronađe neko drugo radno mesto, odnosno da on ima pravo na adekvatnu novčanu naknadu.
Smatramo da ovo pravo ima svoj logički smisao i osnov za ovaj amandman sadržan je u Ustavu Republike Srbije, gde se u članu 40. kaže da "obaveznim osiguranjem, zaposleni, u skladu sa zakonom, obezbeđuju sebi prava za slučaj smanjenja ili gubitka redne sposobnosti". Ukoliko ovo pravo ne bi bilo prihvaćeno, zaposleni bi se našli u vrlo teškoj situaciji, jer bi obaveza poslodavca onda bila selektivno tumačena.
To je obaveza koju utvrđuje član 78. Zakona i poslodavac bi, verovatno, našao mogućnost da takvom radniku ne dozvoli obavljanje nekih drugih poslova. Onda bi on bio prinuđen da dobije tu invalidsku penziju. Znači, postaje invalid i ne može da radi sa umanjenom radnom sposobnošću. Ako bi dobio invalidsku penziju, ona je jako mala. Smatramo da se time i povređuje njegovo pravo koje bi moglo ovim amandmanom, bar smo mi tako uvereni, da bude osigurano, pa smo zato i predložili ovaj amandman.

Poštovane kolege narodni poslanici, mislim da je ovaj amandman dobar i poslanička grupa SPS će ga podržati.
Naime, sam amandman po svojoj suštini pokušava da napravi iskorak u pozitivnom pravcu u odnosu na rešenje u zakonu; ono je krajnje restriktivno, nepovoljno za osobe mlađe od 30 godina. Vlada je u ta tri reda obrazloženja prilično nemušto pokušala, što nije moguće, da objasni zašto se prema osobama mlađim od 30 godina, ukoliko nastupi invalidnost, postavljaju određeni uslovi.
Ovo govorim iz prostog razloga što je reč o teškoj temi, lošoj mogućnosti, da neko postane invalid u tim godinama; logično bi bilo da zakon bude prema njemu otvoren u smislu povoljnosti. Naime, mi sa tom populacijom stanovništva, kao društvo, kao država, ionako imamo velikih problema.
Moram podsetiti da ima milion nezaposlenih ljudi u Srbiji, da je ogroman broj ljudi i populacije mlađih od 18 godina na pragu siromaštva, da sadašnja ekonomska slika Srbije ne daje nadu za veliki broj novih radnih mesta i zapošljavanje. I kad se taj mladi čovek jedva zaposli, pa mu se još, ne daj bože, desi da bude povređen, da bude invalid, onda nema uopšte racionalnog razloga da ti uslovi budu restriktivni.
Zato mislim da je ovaj amandman kolege dobar. Prosto, jer postavlja minimum uslova potrebnih da, ukoliko se desi da neko mlad, ispod 30 godina, a zaposlen, bude povređen, invalid, može da ostvari određena prava koja mu pripadaju. Hvala.

Poštovane kolege narodni poslanici, grupa poslanika SPS-a je predložila brisanje ovih članova, jer smatramo da oni nisu dobri za buduće korisnike penzija. Ovaj deo zakona, način obračuna penzija, gde se kao osnov uzima ceo radni vek u odnosu na prethodno rešenje, da se 10 najboljih uzastopnih godina računaju kao osnov za penziju, bio je i jeste jedan od sistemskih razloga zašto mi smatramo da ponuđeno rešenje ne valja i zašto logično predlažemo brisanje tih članova.
Ne može se nikako reći da je postojeći način utvrđivanja penzije nepravedan. Zašto? Mi smo imali ranije i nažalost još uvek smo zadržali dosta nekih sistemskih rešenja koja suštinski opredeljuju položaj ljudi, položaj zaposlenih.
Tržište ne deluje na način kako bismo mi to želeli. Pojedina preduzeća imala su i imaju monopol. Za mnoge zaposlene važno je gde rade. Poznato je i sada je prisutno da su javna preduzeća imala i imaju visoke lične dohotke. Sada imamo situaciju da zaposleni u javnim preduzećima, čak i na nivou lokalne samouprave, što ranije nije bio slučaj, imaju visoka primanja, rukovodioci, da, predsednici skupština opština imaju visoka primanja.
Mi smo smatrali da se rešenjem sa 10 najboljih uzastopnih godina daje mogućnost pojedinim kategorijama ljudi da izvuku nešto što bi bilo dobro da penziju mogu da koriste, starost da prožive i da imaju onoliko sredstava koliko im je potrebno za normalan život.
Smatramo da ovim predloženo rešenje neće biti dobro budućim korisnicima penzijskog osiguranja, da će jednostavno penzije biti male, da ima kategorija ljudi koji su jednostavno radili u granama koje su nisko akumulativne, koji su imali mala primanja, a pomenuću kao izrazit primer tekstilnu industriju. Moram reći da nažalost ni zaposleni u prosveti nisu kategorija koja je imala visoke lične dohotke. Godinama unazad, a ni sada to nemaju i pitanje je koliko uopšte ima kategorija koje se mogu, sem onih u preduzećima koja imaju monopolski položaj, pohvaliti dobrim ličnim dohocima što im mogu služiti kao osnova za buduća primanja.
U svakom slučaju, poslanici SPS-a su podneli predlog da se ovi članovi brišu, apsolutno uvereni da je postojeće rešenje za svakog korisnika daleko bolje nego ovo koje nudi Predlog Vlade Republike Srbije, odnosno sadrži zakon.

Poštovane kolege narodni poslanici, grupa poslanika SPS-a podnela je ovaj amandman sa željom da rešenje koje postoji već godinu dana i koje je našlo svoje mesto u ovom predlogu zakona, a u praksi pokazalo loše po penzionere, bude zamenjeno boljim. Mislim da je ovo rešenje, na kraju krajeva i praksa je to pokazala, za penzionere loše i to je bio jedan od razloga zašto smatramo da ovaj zakon nije dobar, da je restriktivan i da ne može penzionerima doneti ništa bolje.
Suština ovog rešenja u zakonu jeste ono na šta se nažalost svodi i ceo zakon, a to je smanjenje ukupne sume novca potrebne za penzije. Grupa poslanika Socijalističke partije Srbije je predložila da se zarade usklađuju mesečno prema podacima objavljenim od strane organa nadležnog za poslove statistike i to da se usklađuju sa kretanjem zarada.
Praksa je pokazala da je ovo rešenje za penzionere optimalno. Prihvatanjem ovog amandmana u zakonu se uspostavlja i inauguriše princip pravednosti, o kome se tako mnogo priča. Inače, podaci dostavljeni od strane penzionera, od strane ljudi koji se bave ovom tematikom, pokazuju da su samo u toku prošle godine po rešenju u zakonu, za koje smatramo da nije dobro, penzioneri uskraćeni za 10.000 dinara.
Znači, u svakom slučaju postojeće rešenje nije dobro. Nije dobro da se uzimaju dva parametra, rast troškova života i rast zarada i to u odnosu 50:50, a pogotovo nije dobro da se to usklađivanje vrši tromesečno. Moram da kažem da kada se postojeće rešenje, inače po nama loše, primenjuje dugotrajno, kao što je bilo recimo tokom 2002. godine, onda se uspostavlja taj nepovoljan odnos između prosečne zarade i prosečne penzije. Jednostavno, ne postoji mogućnost da se taj loš odnos donekle ispravi.
U svakom slučaju, grupa poslanika SPS-a smatra da je ovo rešenje o mesečnom usklađivanju pravednije, bolje, a za penzionere je korisnije i daje mogućnost da ionako skromne penzije makar prate rast zarada i jednostavno da budu u situaciji da dobiju veću nadoknadu, odnosno da dobiju ono što zaslužuju. Hvala.

Poštovane kolege narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS reklamiram povredu članova 169. i 229. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Naime, SPS smatra da je primer kršenja Poslovnika to što, s obzirom da  ne postoje prenosi ovih sednica, nije obezbeđena javnost u radu Narodne skupštine Republike Srbije.

Veoma detaljno sam pročitao ono što su ovlašćenja predsednika Narodne skupštine Republike Srbije vezano za vanredno stanje. U članu 229. se govori o mestu održavanja sednice, načinu pozivanja narodnih poslanika, postupanju sa predlozima zakona itd. Uopšte se ne govori o pravu bilo koga da ukine prenos.

Smatram da je ovim povređen Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije. Ako se moglo, eventualno, razumeti zašto nije bilo prenosa prilikom prošle sednice, zbog moguće zloupotrebe tog tragičnog ubistva predsednika Vlade, gospodina Đinđića i insinuacija vezano za samo uvođenje vanrednog stanja, mislim da danas apsolutno ne postoji ni jedan racionalan razlog zašto nema direktnog prenosa ove skupštine.

Naime, u Naredbi o posebnim merama koje se primenjuju za vreme vanrednog stanja, predsednik Narodne skupštine Republike Srbije se pozvao na tačke 1. i 9. One glase: "1.Ovom naredbom ograničavaju se određene slobode i prava čoveka i građanina utvrđene Ustavom Republike Srbije i utvrđuju posebne nadležnosti državnih organa za vreme vanrednog stanja; 9. Zabranjuje se javno obaveštavanje, rasturanje štampe i drugih obaveštenja o razlozima za proglašenje vanrednog stanja i primeni mera u vreme vanrednog stanja, osim prenošenja zvaničnih saopštenja nadležnih državnih organa".

Molim vas, mi danas razmatramo izuzetno važan, sistemski zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Taj zakon nema blage veze sa vanrednim stanjem, niti verujem da ima ijednog poslanika koji bi u raspravi o ovom zakonu pokušao da zloupotrebi povod i da priča o razlozima uvođenja vanrednog stanja.

Mislim da nema nijednog racionalnog razloga zašto prenosa nema. Ta priča da je javnost u radu obezbeđena time što će novinari moći da prate preko kamera, odnosno ovih TV prijemnika unutar Skupštine, to je priča za malu decu. Zna se da su urednici medija bili na brifingu u Vladi Republike Srbije, da im je tačno rečeno šta mogu a šta ne mogu da obaveštavaju, ali sve je to paradoksalno u odnosu na sam povod i ovu današnju tačku dnevnog reda. Reč je o zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji je izuzetno važan za jako veliki broj ljudi i nema nijednog racionalnog razloga zašto nema direktnog prenosa ove sednice Narodne skupštine.

Ako se to želi, onda jednostavno treba da se kaže - zabranjuje se pravo bilo kome da kaže nešto drugo nego što su saopštenja Vlade. Jer, mi smo proteklih dana videli više primera zloupotrebe.

Vreme to je druga stvar, a što se tiče zloupotrebe, to nije tačno. Hvala.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospođo Matković, Skupština Republike Srbije danas raspravlja o izuzetno važnom sistemskom zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji direktno utiče i opredeljuje kvalitet života jako velikog broja ljudi u Srbiji.
Prava iz penzijskog osiguranja u različitim fondovima danas ostvaruje oko milion i po korisnika, što samo po sebi govori sa kojom se pažnjom moraju vršiti reforme sistema penzijskog i invalidskog osiguranja, jer se pri tom mora voditi računa najpre o životnom standardu najstarije populacije, koja je i stvorila sve ovo što koristimo i što nas okružuje, ali i o sredstvima potrebnim za korisnike penzijskog i invalidskog osiguranja i njihovoj uštedi, ako je i koliko moguće, a naravno da to ne bude na uštrb životnog standarda korisnika.
Kada se pogleda sadržaj predloženog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, rešenja koja zakon nudi, izvrši procena posledica tih rešenja po korisnike, onda se može zaključiti da predloženi zakon nije dobar, da je po karakteru nepravedan, za korisnike restriktivan, u delu odredaba suprotan Ustavu Republike Srbije, da umanjuje postignuti nivo prava korisnika, da zadržava rešenja iz prošle godine koja su se pokazala lošim i za penzionere neprihvatljivim.
Zatim, da mu je jedini i krajnji cilj smanjenje sredstava koja se odvajaju za korisnike penzijskog i invalidskog osiguranja, i to preko njihovih leđa, što je sve za nas poslanike SPS neprihvatljivo i mi zato i nećemo glasati za ovaj predlog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Za predlagača, Vladu Republike Srbije, smanjenje sredstava za penzijsko i invalidsko osiguranje jeste osnovni motiv uvođenja nove metode za utvrđivanje visine penzije. Po oceni Vlade, udeo izdataka za penzije u društvenom proizvodu je neprihvatljivo visok, treba ga smanjiti, kako Vlada kaže, reformom sistema; treba smanjiti ili ukinuti suviše liberalne elemente u sistemu, a to je prosek primanja iz najboljih bilo kojih deset uzastopnih godina rada, kao formulu za obračun penzije; nikako ne vraćati metod mesečnog usklađivanja penzija sa zaradama, iako se učinak postojeće odredbe za penzionere pokazao izuzetno lošim, katastrofalnim.
Sama Vlada Republike Srbije priznaje da su teškoće obezbeđenja sredstava za penzije počele pre više decenija, da se permanentno pogoršava odnos između broja zaposlenih i broja penzionera u Srbiji, sa šest prema jedan početkom šezdesetih godina, na 1,6 zaposlenih na jednog penzionera, kakva je situacija danas.
Da li će se ovaj odnos promeniti nabolje, teško je očekivati. Jedan razlog tome je demografski, to je i ministar pomenula, starenje stanovništva Srbije; drugi (mnogo važniji) je ekonomski, a to je ekonomska slika Srbije danas. Vlada to neće da kaže u obrazloženju Predloga zakona, ali zna da je ekonomska situacija izuzetno loša u Srbiji i zato predlaže nova restriktivna rešenja.
Ekonomsko siromaštvo i socijalna nesigurnost građana se uvećavaju, privredna aktivnost je u stagnaciji i svi pokazatelji ne nagoveštavaju skori izlazak iz krize. U januaru 2003. godine zabeležen je pad u svim sektorima proizvodnje za 21% u odnosu na decembar prošle godine. Najviše zabrinjava pad proizvodnje od 28% u ključnim granama privrede, čije je učešće u stvaranju ukupnog društvenog proizvoda i najveće.
Međusobna dugovanja privrede poprimaju razmere opšte nelikvidnosti. Prošlogodišnji deficit dostiže 4 milijarde dolara, država i privreda duguju stranim poveriocima oko 15 milijardi dolara. Kada se ovi podaci imaju u vidu, može se izneti konstatacija da privreda ubrzano gubi reproduktivnu sposobnost, a društvo u celini ekonomsku samostalnost, što direktno utiče na smanjenje priliva sredstava potrebnih za funkcionisanje sistema penzijskog i invalidskog osiguranja.
Prema statističkim pokazateljima, oko 2 miliona ljudi živi ispod egzistencijalnog minimuma, zbog stalnog i neumerenog povećanja cena električne energije, troškova stanovanja, prevoza, lečenja, osnovnih životnih potrepština. Skoro milion ljudi, po evidenciji tržišta rada, nema zaposlenje, a prema vladinim procenama još oko 700 hiljada ljudi je fiktivno zaposleno i oni predstavljaju nove prekobrojne koji će biti prvi na udaru u transformacijama, odnosno tranzicionim procesima koji predstoje.
Za probleme ove ogromne armije nezaposlenih Vlada nema rešenje. Nova radna mesta se javljaju samo u planovima, projekcijama budućeg razvoja, za koji ne postoji realna podloga. To je, u stvari, uslov uspešnog funkcionisanja sistema penzijskog i invalidskog osiguranja. Razvoj, otvaranje novih radnih mesta, povećanje broja zaposlenih, povećani priliv sredstava iz plata zaposlenih, čega sada nema, zato i ne čudi podatak da polovina populacije do 18 godina živi u siromaštvu, da 1,2 miliona penzionera egzistira u nemaštini, pogođeni postojećim sistemom usklađivanja penzija.
Postojećim penzionerima je izuzetno teško, novima će biti još teže. Nova metodologija obračuna penzija, gde se obračunski period produžava sa deset godina na čitav radni vek, ako se predlog zakona usvoji, a sva je prilika da hoće, dovešće, sigurni smo, u nepovoljniji položaj veliki broj budućih penzionera u odnosu na penzionere po važećem zakonu.
Postojeće rešenje je davalo mogućnost da ko dobar deo radnog veka provede u lošoj ili firmi gde plate nisu bile velike, ako bar deceniju ima bolju platu, dobije bolju penziju. Sada se to ukida. Objektivno, vrlo teško će biti generacijama iz pedesetih i šezdesetih godina, pošto su preskočile one sedamdesete što se smatraju zlatnim godinama, ako su tada tek počele da rade, pa im je plata bila mala; ako su živele i radile osamdesetih godina, kada je ekonomska kriza već uveliko počela da potresa bivšu Jugoslaviju, naravno i Srbiju.
Posebno teško, neprekidno, biće baš onima što su radili devedesetih godina kada smo imali: ekonomske sankcije od strane međunarodne zajednice i, kao posledicu toga, prestanak rada velikog broja preduzeća; zatim, smanjenje iskorišćenosti kapaciteta, broja zaposlenih, isplatu niskih zarada; pa potom ratove u okruženju, priliv izbeglica, bombardovanje itd; znači, izuzetno tešku ekonomsku situaciju i svakako loš osnov za penziju.
Ubeđen sam da će i prva decenija 21. veka, koju upravo proživljavamo, biti teška ekonomski, a da će jedino obrazloženje tog stanja biti tranzicija. Za generacije koje sam pomenuo, penzija, ako uopšte do nje stignu, biće socijalna kategorija, a ne način da se obezbedi sigurna starost. Važnije će biti gde su radili, u javnim preduzećima, EPS-u,NIS-u i slično, nego šta, kako ili šta su završili. Zna se da su neke grane već hronično u teškom položaju, pomenuo bih tekstilnu, ljude iz prosvete takođe, u naučno-istraživačkim centrima. Oni će sigurno biti onaj deo populacije koji neće imati dobru penziju.
SPS ne prihvata novi način obračuna penzija, koji se zasniva na bodovima i gde se obračunski period produžava na čitav radni vek. Samim tim ne prihvatamo ni obrazloženje predlagača, pogotovo pozivanje na princip pravednosti, jer njemu ovde, svakako, nema mesta. Vlada taj princip koristi kako joj kad odgovara, u zavisnosti od toga da li nešto treba kritikovati ili podržati.
Pravedno je i da zaposleni budu vlasnici kapitala preduzeća koja su stvarali, pa ih je Vlada Zakonom o privatizaciji ostavila po strani, ne samo kad je u pitanju većinski kapital preduzeća, nego ne mogu da utiču ni na to kome i za koju cenu se prodaje njihovo preduzeće.
Za SPS nije prihvatljivo ni rešenje u zakonu da se penzije usklađuju sa kretanjem troškova života i kretanjem zarada u odnosu 50:50, umesto, kako je to pre bilo, samo sa kretanjem zarada.
Na ovaj način penzioneri su jako oštećeni, jer se, uprkos stalnog rasta cena, statistički prikazuje nizak rast troškova života, što zadržava rast penzija. Zbog toga se iz meseca u mesec uspostavlja sve nepovoljniji odnos između prosečne zarade i prosečne penzije. Penzija nije pravo iz sistema socijalne zaštite, već pravo stečeno radom i po osnovu rada, pa se visina penzije mora vezati isključivo za visinu zarade. Troškovi života su bez uticaja na visinu zarade, pa ne mogu biti od uticaja na visinu penzije.

 Da. Za penzionere nije dobro da se usklađivanje penzija vrši tromesečno, jer je i to put zadržavanja penzija na nižem nivou. U 2002. godini penzije su usklađivane sa kretanjem zarada i troškova života u odnosu 50:50. Osim toga, usklađivanje je vršeno tromesečno, a ne svakog meseca.
Troškovi života po statistici nisu rasli, ili su rasli zanemarljivo, pa nisu bitno uticali na povećanje penzija, a zarade su uticale sa jednom polovinom njihovog rasta. Da su penzije usklađivane samo sa rastom zarada, i to svakog meseca, penzije bi danas bile znatno više, pa bi start u decembru 2002. godine, koji je osnov za umanjenje penzija zbog manjih prosečnih zarada u januaru, obezbedio da penzije ne budu manje od penzija iz decembra 2002. godine, bez obzira na umanjenje.
Pošto će sigurno doći do rasta zarada u februaru i martu, penzije bi po sistemu usklađivanja svakog meseca i prema rastu zarada, a ne i troškova života, bile veće nego što će biti ako se usklađuju po postojećem sistemu.
Ove tvrdnje može da dokaže simulacija rasta penzija prema prethodnom i sadašnjem rešenju i tada će se videti opravdanost potrebe mesečnog usklađivanja penzija sa kretanjem zarada.
Najbolji dokaz vrednosti mesečnog usklađivanja penzija, bez bilo kakve simulacije, jeste stvarni život, trgovina, cene i šta se sve može ili ne može kupiti za određenu količinu novca. Neka svako od nas pođe u bilo koji market sa određenom količinom novca, pa neka sam sebi postavi pitanje šta je mogao kupiti pre godinu ili dve i šta može kupiti danas istim novcem, samim tim će dobiti odgovor i oko načina uklađivanja penzija.
Loše restriktivno rešenje u Predlogu zakona, koji razmatramo, jeste i ono vezano za invalidsku penziju, kojim se praktično ukidaju sva prava po osnovu smanjene, odnosno preostalne radne sposobnosti. Šta je sudbina radnika kod kojih je zbog teških radnih uslova došlo do delimičnog gubitka radne sposobnosti.
Radnik u hemijskoj industriji, koji zbog različitih hemijskih sredstava i njihovog uticaja na čoveka ne može više da radi na tim poslovima, primera radi alergičan je, ali može da radi na nekim drugim poslovima; ili radnik u rudniku, železari, građevinarstvu ne može da radi više na mestu na kome je radio, u podzemnom kopu, pored vrele peći itd, ali može da radi na drugim poslovima - logično bi bilo da takvi radnici, ako nije nastupio potpuni gubitak radne sposobnosti, mogu i treba da rade na drugim poslovima prema preostaloj radnoj sposobnosti, jer na tim poslovima ne dolazi do daljeg pogoršanja zdravstvenog stanja radnika.
Po ovom predlogu zakona ne predviđaju se prava po osnovu umanjene radne sposobnosti. To je suprotno članu 40. Ustava Republike Srbije, gde je propisano da, pored ostalog, obaveznim osiguranjem zaposleni u skladu sa zakonom obezbeđuje sebi pravo za slučaj smanjenja ili gubitka radne sposobnosti. Znači, prava po osnovu smanjenja radne sposobnosti su ustavna kategorija.
Zakon o radu u članu 78. propisuje da je zaposlenom invalidu rada u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju poslodavac dužan da obezbedi obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti, a po osnovu opasnosti od nastanka invalidnosti da obezbedi obavljanje drugog odgovarajućeg posla. Kako ovaj predlog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ne predviđa više prava po navedenim osnovama, iako su ona predviđena određenim međunarodnim konvencijama koje je ratifikovala i naša zemlja, pa bi samim tim trebalo da budu i sastavni deo našeg zakonodavstva, on tim oslobađa poslodavca navedenih obaveza.
Socijalistička partija Srbije smatra da u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja treba zadržati pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu, jer su to pravo osiguranici imali u postojećem sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja. Izmeštanje ovog prava iz sistema penzijskog i invalidskog osiguranja u Zakon o socijalnoj zaštiti je neprihvatljivo, jer to pravo nije socijalna kategorija. Ovo stoga što su aktivni osiguranici i korisnici prava na penziju u dosadašnjem sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja bili osigurani na ovo pravo i sa tim u vezi plaćali odgovarajuće doprinose.
Samim tim kod sticanja i ostvarivanja prava na novčanu naknadu za pomoć i negu osiguranici i korisnici prava na penziju ne mogu se izjednačavati sa kategorijama građana koje obuhvata Zakon o socijalnoj zaštiti, jer je ovo pravo iz rada, odnosno nije socijalna kategorija.
Negiranje ovih prava, po osnovu preostale radne sposobnosti, na novčanu naknadu za pomoć i negu i drugih koje nisam pomenuo a sadržana su u zakonu, suprotno je i odredbama člana 24. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije, kojim je propisano da se prava stečena na osnovu Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ne mogu oduzeti ni ograničiti, što znači da ta prava treba da se ostvaruju i posle stupanja na snagu ovog zakona, ali pod uslovima i na način utvrđen tim propisima, a ne ovim zakonom.
Zakon je restriktivan i u slučajevima invalidnosti prouzrokovane bolešću i povredom van rada za mlade osiguranike do 30 godina starosti. Kada je invalidnost nastala do navršene 20. godine života osoba stiče pravo na invalidsku penziju samo ako ima godinu dana osiguranja. Do sada taj uslov nije postojao. Kada je invalidnost nastala do navršene 25. godine života pravo na invalidsku penziju se stiče samo ako ima dve godine staža osiguranja. Raniji uslov je bio devet meseci staža osiguranja.
Kada je invalidnost nastala do navršene 30. godine života pravo na invalidsku penziju se stiče samo ako ima tri godine staža osiguranja. Ranije je bila godina staža osiguranja. Ako se ovi uslovi uporede sa brojem mladih nezaposlenih ljudi i sa nemogućnošću njihovog zapošljavanja, zbog teške ekonomske situacije, videće se da su ovi pooštreni uslovi praktično u praksi neostvarivi.
Ima još primera koji potvrđuju da ovaj zakon nije kvalitetan, ni konzistentan, niti sistematičan. Dozvolite mi da pomenem još jedan primer u prilog tome. To je proširenje obuhvata osiguranika obaveznim osiguranjem uključivanjem rada preko omladinskih i studentskih zadruga, osim za mlađe od 26 godina koji su na redovnom školovanju, uključivanjem ugovora o delu i drugo. Starosnu granicu od 26 godina treba brisati tako da norma utvrđena u članu 11. treba da se odnosi na sve studente.
Kada je reč o proceduri prijavljivanja i odjavljivanja podataka za matičnu evidenciju kod Fonda penzijskog osiguranja za slučajeve radnog anžagovanja na povremenim i privremenim poslovima, ugovor o delu i slično, ta obaveza je neracionalna i predstavlja nepotrebne troškove i administraciju bez pozitivnog efekta za osiguranike i državu. Racionalnije je propisati da se prijava i odjava kod Fonda za ove poslove vrši periodično i kumulativno za protekli period. Doprinosi bi se mogli uplaćivati redovno prilikom svake isplate, samo je potrebno racionalizovati evidenciju.
Doprinos za penzijsko osiguranje za člana omladinske i studentske zadruge plaća se dva puta. Jednom na teret osiguranika i drugi put na teret poslodavca, odnosno zadruge kao isplatioca. Dok se za poslove obavljane putem ugovora o delu plaća samo jedan doprinos na teret osiguranika. Visina doprinosa za rad članova omladinskih zadruga treba da se umanji ili izjednači sa doprinosima koji se obračunavaju posebnim ugovorom o delu. Primena odredaba treba da bude istovremena, a nije itd.
Poštovane kolege narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS izneo sam više sistemskih i drugih razloga zašto smatramo da ovaj zakon nije dobar, da će u primeni izazvati loše posledice po korisnike penzijskog i invalidskog osiguranja. Izneo sam više razloga zašto smatramo da ovaj zakon nije u praksi pokazao svoje vrednosti i samim tim zašto poslanici SPS-a neće glasati za ovaj zakon.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospodo ministri, gospodine Živkoviću, Socijalistička partija Srbije je najoštrije osudila ubistvo predsednika Vlade Republike Srbije i predsednika Demokratske stranke gospodina Zorana Đinđića, uz zahtev državnim organima da se krivci nađu i kazne. Telegrame saučešća Socijalistička partija Srbije je poslala i porodici gospodina Đinđića, Vladi Republike Srbije i Demokratskoj stranci.
Zbog tog tragičnog događaja Skupština danas razmatra tačku dnevnog reda - izbor predsednika, potpredsednika i ministara u vladi Republike Srbije, na predlog poslaničke grupe DOS.
Socijalistička partija Srbije smatra da bi formiranje prelazne vlade od svih relevantnih političkih faktora u Republici bilo bolje rešenje, jer bi se pre obezbedila politička stabilnost i sigurnost građana, što je Srbiji danas najpotrebnije radi prevazilaženja teške situacije u kojoj se zemlja nalazi i čime bi se stvorili uslovi za raspisivanje izbora.
DOS ima drugi politički koncept i to je njegovo pravo.
U svakom slučaju izborom vlade po predlogu DOS-a ili neke druge republičke vlade stvaraju se uslovi da se ukine vanredno stanje, da se normalizuje rad državnih organa i institucija i stanje u zemlji.
Vanredno stanje otvara mnogo prostora za eventualne zloupotrebe političkih protivnika. Sticajem okolnosti, potvrda ovoga jeste informacija koju smo dobili da je jutros baš u Beloj Crkvi lokalni DOS upao u prostorije SPS-a, mada je to zanimljivo, s obzirom da je Gordana pomenula upad policije, ali mi smo dobili informaciju da je lokalni DOS upao u prostorije SPS-a, što je možda i uslovljeno baš tim vanrednim stanjem i potrebom da se neki unutrašnji odnosi reše, a potvrđuje opasnost trajanja vanrednog stanja.
Vanredno stanje je suvišno i zbog toga što oko borbe protiv kriminala vlada najveći konsenzus političkih stranaka, mislim svih, među kojima naravno i SPS.
Socijalistička partija Srbije, kao partija opozicije, neće glasati za izbor Vlade Republike Srbije na predlog DOS-a iz razloga koje smo javno saopštili u inicijativi Glavnog odbora za smenu Republičke vlade.
Na opštem planu, SPS neće glasati za predloženu vladu iz dva razloga: jedan je koncepcijski, a drugi je personalni. Koncepcijski je sadržan u programu, predložena vlada, kao što smo čuli od gospodina Živkovića, neće doneti ništa novo. Po našem mišljenju, dosadašnji rad Vlade Republike Srbije je bio negativan. Brojni pokazatelji to potvrđuju i mi nemamo razloga da verujemo da će budući rad biti bolji.
Personalno, promene u sadašnjoj Vladi su minimalne. Jedna je uslovljena tragičnim događajem, a drugu posmatramo kao izraz potreba Demokratske stranke i odnosa unutar DOS-a.
Na pojedinačnom planu postoje brojni razlozi zašto SPS neće podržati predloženu vladu Republike Srbije, a pomenuću samo neke.
Prvo, političke i društvene prilike u Srbiji u protekle dve i po godine suštinski su se pogoršale. Vlada Republike Srbije nije ispunila izborna obećanja. Njen učinak za političku, ekonomsku i socijalnu sigurnost zemlje je veoma negativan i proizvodi dalekosežne negativne posledice.
Celokupan politički sistem je uzdrman nepoštovanjem zakona, konstantnim kršenjem Ustava i institucija; takođe i političkom i pravnom kombinatorikom, oduzimanjem poslaničkih mandata, formiranjem fiktivnih poslaničkih grupa, uvođenjem prinudnih uprava u opštinama osporava se i poništava izborna volja građana Republike Srbije, kako na republičkom tako i na lokalnom planu.
Vlada Republike Srbije ne uživa poverenje većine građana Srbije, što su najbolje pokazali neuspeli predsednički izbori, gde uprkos smanjenju izbornog cenzusa kandidat vlasti nije uspeo da pobedi.
Drugo, SPS ne može podržati predloženu vladu i zbog toga što je ta vlada donela odluku na osnovu koje, a suprotno Ustavu i Zakonu o krivičnom postupku, pritvoren prethodni predsednik Republike i aktuelni predsednik SPS-a Slobodan Milošević, odnosno predat službenicima tzv. Haškog tribunala.
Vlada istovremeno odbija da pruži pravnu zaštitu i pomoć građanima Srbije kojima se sudi ili su optuženi pred ovim sudom, kao što je po Ustavu obavezna.
Treće, izvršna vlast se apsolutno stavila u funkciju ostvarivanja politike DOS-a. Vlada, to je činjenica, ignoriše Ustav, zakone, za dve godine je donela više desetina, a neki su prebrojali čak preko 100 uredbi i dekreta, čime se postavila iznad Narodne skupštine i praktično izbegla svaku demokratsku kontrolu.
Umesto da po zakonskim aktima bliže uređuje primenu zakona, Vlada nelegalno donosi uredbe sa snagom zakona i time preuzima zakonodavnu vlast.
Četvrto, smatramo da ova vlada ne može dobiti podršku iz razloga što nije uspela da sačuva zajedničku državu Srbije i Crne Gore, odnosno Saveznu Republiku Jugoslaviju, ni u jednom smislu, ni u suštinskom, čak ni u jezičkom.
Stvorena je hibrid država za koju niku ne zna kako treba da funkcioniše i koja nema premca u savremenom svetu. Suštinski, stvorene su dve nezavisne države kojima je ostavljen rok od tri godine da se u međuvremenu dogovore oko podele imovine, a potom obznane i zvaničan kraj tzv. zajedničke države.
Peto, jedna u nizu afera, kao što je hapšenje potpredsednika Republičke vlade Momčila Perišića od strane vojnoistražnih organa i optužba za špijuniranje i izdaju državne tajne u demokratskim zemljama bi sama po sebi povukla ostavku vlade. Umesto toga, Vlada je pokrenula javnu kampanju kritike rada vojnih organa.
Šesto, u domenu zakonodavne inicijative, Vlada Republike Srbije je predlagala loše zakone. Najdrastičniji primeri su: Zakon o radu, čijim se neustavnim rešenjima svi zaposleni u Srbiji stavljaju u položaj potpuno obespravljenih najamnih radnika, bez garancije minimalnih prava zaposlenih; Zakon o privatizaciji, koji je otvorio put za rasprodaju nacionalnog bogatstva i koncentraciju kapitala u rukama malog broja ljudi, ostavljajući zaposlene bez prava i mogućnosti da učestvuju u postupku privatizacije na pravedan način, jedino štiteći prava stranih i domaćih vlasnika kapitala.
Zakon o davanju određenih ovlašćenja AP Vojvodini ima nesagledive loše posledice po teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije. Autonomna Pokrajina je ponovo preuzela gotovo potpuno ovlašćenja države. Zakon o lokalnoj samoupravi je objektivno otvorio vrata neravnopravnosti građana u oblasti obrazovanja, zdravstvene zaštite, kulture, s obzirom da opštine, zbog nejednake ekonomske moći, neće biti u mogućnosti da zadovolje potrebe građana u ovim oblastima.
Deo zakona iz oblasti pravosuđa je javno osudila sva stručna javnost i brojni ugledni pojedinci. Zakonom o radiodifuziji nisu zaštićeni ograničeni prirodni resursi. Nije donet zakon o informisanju, a Vlada je obezbedila apsolutni monopol u sferi informisanja i na taj način uvela cenzuru elektronskih i štampanih medija. Stanje u ovoj oblasti dodatno komplikuje i nepostojanje ministarstva informisanja, jer se pod firmom slobode javne reči sprovodi neformalna kontrola medija. Paket poreskih zakona je dodatno opteretio građane i privredu novim izdvajanjem.
Nabrojao sam samo najdrastičnije primere loše zakonodavne aktivnosti i odsustvo strategije razvoja, a dugačak je spisak zakonskih tekstova koji su bili ili su još uvek pod snažnom kritikom kako stručne javnosti, tako i građana.
Sedmo, Vlada Republike Srbije je postigla vidnu produktivnost jedino u osnivanju svojih brojnih i skupih regionalnih kancelarija, raznih agencija i fondova koji se finansiraju iz budžeta: Biro za informisanje, Bezbednosno-informativna agencija, Agencija za privatizaciju, Agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća, Agencija za unapređenje državne uprave, Agencija za strana ulaganja, Akcijski fond, itd, koji deluju kao paralelni organi resornih ministarstava sa velikom samostalnošću i velikim ovlašćenjima. Ove agencije rade bez javnog uvida u njihovu delatnost i njihovo formiranje sigurno ne predstavlja primer štedljive i dobro organizovane izvršne vlasti.
Osmo, iako je Vlada gromoglasno obećavala da njeni članovi neće biti članovi upravnih odbora, oni to jesu i za to dobijaju visoke novčane naknade, pored redovnih primanja.
Deveto, zna se da je Ustavni sud 17 meseci bio blokiran, a sudijska funkcija je objektivno stavljena u zavisnost od izvršne vlasti i izložena medijskim pritiscima. Javne polemike i pretnje ministra pravde upućene predsedniku Vrhovnog suda i predsedniku Okružnog suda, kao i nedopustive pretnje pojedinih članova Vlade predsedniku Saveznog ustavnog suda, nisu zabeležne u političkom životu zemlje. Na ovaj način ni sud ni sudije ne mogu biti nezavisni i samostalni, a samim tim i građanska sigurnost, ljudska prava i slobode su dovedeni u pitanje.
Deseto, tokom protekle dve godine u tridesetak opština širom Republike je Vlada Republike Srbije, preko kriznih štabova, blokirala rad lokalne samouprave i to u najvećem broju opština u kojima su socijalisti osvojili lokalnu vlast i pod izgovorom nemogućnosti sazivanja konstitutivnih sednica, a nekad i bez bilo kakvog obrazloženja, uredbama uvela prinudnu upravu i obrazovala privremena opštinska veća. U ovim opštinama nije bilo pravno valjanih razloga za uvođenje prinudne uprave. Koliko su ovi potezi bili protiv Ustava i zakona i na štetu izborne volje građana, dovoljno govori i presuda Vrhovnog suda Srbije, kojom se poništava uvođenje prinudnih mera u opštini Priboj. Samo to bi bilo dovoljno da Vlada padne.
Jedanaesto, uprkos brojnim obećanjima, reforma državne uprave svela se na otpuštanje velikog broja obrazovanih i iskusnih stručnjaka pod optužbom političke pripadnosti strankama opozicije, pre svega SPS-u. Istovremeno je angažovano mnoštvo nedovoljno kompetentnih ljudi po partijskom kriterijumu, logično, DOS-a.
Dvanaesto, vezano za borbu protiv kriminala, obećana sigurnost građana i efikasnost državnih organa u borbi protiv kriminala se nije ostvarila. Naprotiv, broj teških krivičnih dela je veliki, a pojedinačni uspesi se više koriste u marketinške svrhe. Moram pomenuti da je ministar policije više puta javno obećavao i postavljao rokove da će počinioci krivičnih dela biti uhvaćeni, ali se to nije desilo.
Radi suzbijanja organizovanog kriminala usvojen je i Zakon o posebnim ovlašćenjima državnih organa i to pre osam meseci, a imenovan je i specijalni tužilac, formirana posebna uprava, izmenjen Zakon o krivičnom postupku. Sve to nije bilo dovoljno da se kriminal suzbije, a kriminalci kazne.
Pre osam meseci, baš prilikom rasprave o Zakonu o suzbijanju organizovanog kriminala, bili smo upoznati javno, u nekim medijima su se pojavili članci koji nisu mogli biti objavljeni a da nije postojala saglasnost MUP-a, sa postojanjem više kriminalnih grupa i klanova u Srbiji i sa njihovom delatnošću - da se bave uvozom droge, oružja, cigareta, otmicama, iznudama itd. Postavlja se jedno logično pitanje - ako je policija sve to znala, a stvorene su zakonske pretpostavke za hvatanje i kažnjavanje kriminalaca, zašto se čekalo?
Gospodin Živković je pomenuo kraj godine, kada je na saveznom nivou stvorena pravna pretpostavka da ovi institucionalizovani oblici počnu da funkcionišu. Ako je to čak i urađeno krajem godine, zašto to u ova tri meseca nije urađeno? U svakom slučaju, bez obzira na odgovor, ministar policije i Vlada po ovom pitanju apsolutno nisu položili ispit.
Trinaesto, ekonomsko siromaštvo i socijalna sigurnost se uvećavaju, privredna aktivnost je u stagnaciji i svi relevantni pokazatelji ne nagoveštavaju izlazak iz krize. U januaru 2003. godine zabeležen je pad u svim sektorima proizvodnje. Najviše zabrinjava pad proizvodnje u ključnim granama privrede. Međusobna dugovanja preduzeća poprimaju razmere opšte nelikvidnosti, dok istovremeno prošlogodišnji spoljnotrgovinski deficit premašuje četiri milijarde dolara. Država i privreda duguju stranim poveriocima preko 15 milijardi dolara. Kada se ovi podaci imaju u vidu, može se izneti konstatacija da privreda ubrzano gubi reproduktivnu sposobnost, a društvo u celini ekonomsku samostalnost.
Prema statističkim pokazateljima, oko dva miliona ljudi živi ispod egzistencijalnog minimuma, zbog stalnog i neumerenog povećanja cene električne energije, troškova stanovanja, prevoza, lečenja, osnovnih životnih potreba. Skoro milion ljudi, po evidenciji tržišta rada, nema zaposlenje, a prema vladinim procenama, još ok 700.000 radnika je fiktivno zaposleno, da ne ulazimo u metodologiju utvrđivanja ovog broja. Po rečima predstavnika Vlade, oni predstavljaju nove prekobrojne, koji će prvi biti na udaru vlasničke transformacije. Grupa onih koji prvi put traži zaposlenje broji 500.000 ljudi. Za probleme ove ogromne armije nezaposlenih Vlada nije našla rešenje.
Nova radna mesta se javljaju samo u budućim planovima i projekcijama nekog budućeg razvoja. Naročito zabrinjava podatak da polovina populacije do 18 godina živi u siromaštvu. Oko 1,2 miliona penzionera egzistira u nemaštini, pogođeni novim sistemom usklađivanja penzija, koje će biti umanjene. Ubrzana i obavezujuća privatizacija po svaku cenu uzima danak u stagnaciji privrede i deindustrijalizaciji zemlje na zadovoljstvo uvozničkog lobija.
Prema ocenama ljudi iz SPS, privredna bogatstva stvarana generacijama prodaju se u bescenje novoj poslovnoj eliti, koja bez suštinske javne kontrole uvećava svoje bogatstvo, a time i političku moć i uticaj. Istovremeno u Srbiji se dnevno najavi ili organizuje oko pedesetak štrajkova i obustava rada velikog broja nezadovoljnih radnika. Oni su, logično, zabrinuti za sudbinu svojih preduzeća i egzistenciju svojih porodica.
Četrnaesto, novim generacijama mladih zatvara se i sama perspektiva školovanja i naučnog usavršavanja i to enormnim povećanjima cena studiranja na državnim fakultetima. Iznos školarina za pojedine fakultete je iznad 100 hiljada dinara godišnje. Dostupnost školovanja i napredovanja je drastično sužena i pogažena. Više je nego prepolovljen broj upisanih studenata u proteklom periodu. Protesti studenata i prosvetnih radnika, zahtevi zaposlenih na univerzitetima i višim školama govore sami za sebe. Kao posledica gubitka poverenja u perspektivu boljeg života, mladi i obrazovani ljudi napuštaju zemlju u velikom broju.
Petnaesto, Vlada nije učinila dovoljno, po našem mišljenju gotovo ništa, u isticanju zahteva za nadoknadom ratne štete. Prethodna vlada je imala državnu komisiju za utvrđivanje ratne štete i prema podacima koji su tada bili sakupljeni, ratna šteta, direktna i indirektna, iznosi oko 100 milijardi dolara. Nasuprot toj sumi, odmah posle 5. oktobra, G-17 je dao svoju procenu štete od 28 milijardi dolara, da bi pojedini predstavnici vlade tu sumu dalje dodatno umanjivali, što samo po sebi nanosi veliku štetu interesima zemlje.
Šestnaest, situacija na Kosovu i Metohiji. Činjenica je da Vlada po ovom pitanju nije uradila gotovo ništa. Rezolucije i deklaracije koje je donosila Narodna Skupština Republike Srbije su delovanjem Vlade gurnute u stranu. Pozivanjem jednog broja Srba i drugog nealbanskog stanovništva da učestvuju na krajnje problematičnim i nepripremljenim izborima za Skupštinu Kosova, Vlada je priznala svoju nemoć i nemanje strategije. Povratka prognanih Srba, Crnogoraca, Roma, Turaka, Muslimana i drugih na svoja ognjišta nema.
Ne zna se ni sudbina nestalih, ni grobovi ubijenih, a da ne pominjemo situaciju oko manastira, crkava i drugih sakralnih objekata.
Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 međunarodna zajednica je garantovala opstanak Kosova i Metohije u sastavu Jugoslavije, koje više nema, i Republike Srbije. Za njeno dosledno ostvarivanje potrebna je jasna državna strategija po svim pitanjima saradnje, strategija o Kosovu i Metohiji, koju Vlada nema.
Vlada nije postigla postavljene ciljeve ni u trima opštinama na jugu Srbije - Bujanovcu, Preševu i Medveđi, u kojima je takođe doveden u pitanje opstanak srpskog i drugog nealbanskog stanovništva. Albanski separatizam je ohrabren nezakonitim produženjem popisa na ovom području i prevremeno održanim lokalnim izborima...
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta, narodni poslaniče.)
Hvala. Evo, završavam. (Glas iz klupe: Dobro je što nema TV prenosa.) Nije poenta u prenosu. Danas se bira nova vlada i red je da stranka opozicije kaže šta misli o radu, a pogotovu iz razloga koje sam naveo...

 U redu, evo završavam. Pošto ima još stvari koje sam smatrao za potrebno da kažem, ali vremena nemam, dozvolite mi da na kraju još jednom ponovim stav SPS, kao partije opozicije; iz razloga koje sam naveo, a i drugih koje nisam, SPS neće podržati predloge za izbor predsednika, potpredsednika i ministara u Vladi Republike Srbije. Hvala.