Niti je ocena o stanju u pravosuđu, nešto što utiče na rad nosilaca pravosudnih funkcija. To su dve uzročne posledice  stvari. Oko razrešenja određenih predsednika sudova, to jest razloga koje smo čuli na odboru - razlozi koji su navedeni dati su kroz jednu opštu ocenu, bez dovoljno konkretnosti za sve predsednike sudova i ne ulazeći dovoljno u svaki slučaj pojedinačno. To je samo po sebi loše, jer se sve sudije praktično neopravdano trpaju u isti koš. Iz tog razloga, mi smo i bili protiv razrešenja sudije i takav stav ćemo zauzeti prilikom glasanja, a uzdržaćemo se pri izboru novih nosilaca pravosudnih funkcija, pre svega zbog razloga koje sam naveo i obrazloženja koje smo čuli na ovoj sednici. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, kolege poslanici, poštovani članovi Vlade, na dnevnom redu  Skupštine je jedno izuzetno važno pitanje - zahtev za razrešenje potpredsednika Vlade Republike Srbije. Taj zahtev nije potekao, s obzirom na ukupno stanje u našoj državi i odgovornost Vlade, kako bi se i moglo očekivati, od strane neke od stranaka opozicije, već naprotiv, od same Vlade, tj. predsednika Vlade.
Zašto? Sukob unutar jedne od stranaka, članica vladajućeg DOS-a, je uslovio da predsednik Vlade zatraži razrešenje potpredsednika Vlade, koji je uz to i predsednik stranke, gde postoji sukob, bar dok ministarstvo ne donese drugu odluku. Vlada nije u tom sukobu stala iza istine svog potpredsednika, kako bi se moglo očekivati, već naprotiv, traži njegovo razrešenje.
Zašto kažem - nije stala iza svog potpredsednika? Zato što u sukob unutar stranke nije otišao dalje od optužbi, za sada bez dokaza. Vlada nije primenila principe, za koje se uvek javno zalaže, a to je transparentnost, istinitost u radu i utvrdila, odnosno, sačekala da se utvrdi tačnost izjavljenog.
Zahtev za razrešenje nije proistekao iz utvrđene krivice potpredsednika Vlade, što bi bila logična osnova za reagovanje Vlade. Ne, naprotiv, uopšte se ne zna šta je u tom sukobu tačno, a šta ne.
Kako Vlada reaguje? Umesto da se utvrdi tačnost izrečenih optužbi, Vlada pribegava jednom, po mom mišljenju, nekorektnom potezu - pošto je taj sukob, kako Vlada sama kaže, poprimio dimenzije afere, i stoga može štetno uticati na rad Vlade, Vlada se opredelila za rešenje koje je lakše za nju. Time je u stvari pokazala svoje pravo lice, pokazala kako shvata i primenjuje princip transparentnosti, prava, pravde, poštovanje zakona, postupak utvrđivanja krivice, a to govori ujedno i o odnosima unutar koalicije.
Vladu u ovom slučaju uopšte ne interesuje istina, tj. ko je u tom sukobu u pravu, a ko ne. Vodeći pre svega, i jedino, računa o svom imidžu, a ne o utvrđivanju činjenica i primeni zakona, Vlada se odlučila za ovaj korak. To je ta ekspertska Vlada istine, kako nam je predočeno prilikom njenog konstituisanja.
Važan je imidž, utisak koji se stvara i ostaje među građanima, a ne istinitost, ne činjenice. Ako je tako, a jeste, onda je objašnjivo zašto Vlada radi kako radi, ponaša se kao apsolutni gospodar Srbije, koji sudi i presuđuje ko je u pravu, a ko nije, zato daje izjave i tumačenja za pitanja i oblasti za koje nije ni nadležna.
Vlada, a ne pravosuđe, je utvrdila navodnu krivicu predsednika naše partije, Slobodana Miloševića. Vlada zna sve šta se zbiva u istražnom postupku protiv Radeta Markovića, Vlada zna sve odgovore na afere koje ovih dana potresaju Srbiju, ali eto, ne zna, niti je interesuje išta što je u vezi sa njenim potpredsednikom Vlade.
Dakle, kada su drugi u pitanju, Vlada sve zna i pobornik je istine. Kada je reč o članu Vlade, i to potpredsedniku Vlade, onda tu istina nije bitna. Jedino je važno, taj loš imidž za Vladu i kako ga neutralisati. Da parafraziram jedan spot, imidž je sve, žeđ je ništa, a za našu Vladu imidž je sve, a istina je ništa. Takvo ponašanje Vlade, po mom mišljenju, dvolično, nama socijalistima ne daje mogućnost da u pomenutom slučaju zauzmemo drugi stav, da ne podržimo ovu inicijativu, dok se ne utvrdi istina o ovom slučaju. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, kolege poslanici, poštovani predsedniče Vlade, dozvolite mi da pvodom Ustavnog okvira za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji, koji je proglasio specijalni predstavnik Generalnog sekratara UN i povodom Predloga zaključka koj je podnela Vlada Republike Srbije po ovom pitanju i najavljenim izborima na Kosovu i Metohiji, vašu pažnju zadržim na nekoliko važnih pitanja. Ustavni okvir za privremnu samoupravu na Kosovu i Metohoji ne treba prihvatiti, jer ne obzebeđuje ravnopravnost srpske i drugih nacionalnih i etničkih zajednica na Kosovu i Metohiji sa albanskom nacionalnom zajednicom, kao i zbog toga što je direktno uperen protiv teritorijalnog integriteta i suvereniteta SRJ.
Napominjano je da je Kosovo i Metohija deo Republike Srbije i deo SRJ i formiranje institucija, kao što su skupština Kosova, vlada Kosova, predsednik Kosova, sudovi i ostali organi i njihove nadležnosti, znači u stvari negaciju ustavnopravnog sistema SRJ i Republike Srbije na Kosovu i Metohiji. Ustavni okvir kroz strukturu i način rada privremenih institucija, skupštine, predsedništva skupštine i vlade, negira princip jednakosti i ravnopravnosti nacionalnih i etničkih zajednica na Kosovu i Metohiji, jer favorizuje princip majorizacije i ne utvrđuje obavezu donošenja odluka konsenzusom.
Ustavni okvir, po meni, predstavlja u stvari predzadnji čin jedne politike koja se vodi od strane jednog broja zapadnih zemalja okupljenih u NATO paktu, politike prema Srbiji i SRJ, koja traje već duži niz godina i koja ima za cilj teritorijalno prekrajanje, a možda i nestanak SRJ, ali svakako izdvajanje Kosova i Metohije iz sastava Srbije i Jugoslavije, pravno i faktički. Poslednji čin te politike svakako treba da bude priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, koje treba da usledi posle održavanja izbora i konstituisanja institucija vlasti, a čime se ispunjava i treći uslov državnog suvereniteta, pored stanovništva i teritorija. Već više godina, pozivajući se na potrebu zaštite prava pripadnika albanske manjinske zajednice u Srbiji, kao i navodno vraćanje stepena autonomije utvređene ustavom bivše SFRJ iz 1974. godine, tzv. međunarodna zajednica, tj. vodeće zemlje zapada, ultimativno nude SRJ nova i nova rešenja. U suštini, za našu zemlju sve gora i gora, a koja vode stvaranju posebne države Kosova i Metohije unatar Srbije. Ponašanje vodećih držva Zapada prema našoj zemlji je nekorektno, licemerno, pa i zlonamerno. Sve vreme unatrag nekoliko godina, ali sada pod različitim objašnjenjima postojanja nedemokratskog režima u Srbiji i SRJ, navodnog sprečavanja nasilja nad pripadnicima albanske manjine, sprečavanju humanitarne katastrofe, uspostavljanju značajne samouprave na Kosovu, zapadne zemlje u stvari predlažu rešenja i preduzimaju različite mere, a koje su uperene protiv naše zemlje.
Među tim merama, svakako, po svom čudovišnom karakteru se izdvaja bombardovanje NATO snaga, koje je trajalo 78 dana, a prouzrokovalo je velike ljudsske i materijalne žrtve. Političke promene koje su usledile u našoj zemlji na saveznom i republičkom nivou i dolazak tzv. demokratskih snaga, nisu uticale na promenu odnosa određenih zemalja prema pitanju sudbine Kosova i Metohije. Naprotiv, mišljenja sam da su zapadne zemlje po ovom pitanju postale još radikalnije. Ovu svoju tvrdnju potkrepiću sa nekoliko činjenica. Dokument iz Rambujea iz februara 1999. godine je na više mesta sadržao odredbe koje su govorile o Srbiji i SRJ i obezbeđenju interesa svake nacionalne zajednice na Kosovu i Metohiji. Primera radi, u poglavlju jedan tog sporazuma, u članu 3. se ističe da SRJ ima ovlašćenja na Kosovu i Metohiji u sledećim oblastima: teritorijalni integritet, održavanje zajedničkog tržišta u okviru SRJ, a što će se vršiti na način koji neće deskriditovati i deskriminisati Kosovo, monetarna politika, odbrana, spoljna politika, carinske usluge, savezni porezi, savezni izvori i druge oblasti precizirane sporazumom. Istine radi, treba pomenuti da taj sporazum za nas nije bio prihvatljiv iz razloga što je uključio dodatne obaveze i odredbe koje su podrazumevale referendum albanske manjinske zajednice posle tri godine i jednu praktičnu okupaciju cele teritorije SRJ sa NATO trupama.
Pomenuta i brojna druga rešenja koja govore o sadržaju samouprave na Kosovu, ali unutar Srbije i SRJ su nestala u ustavnom okviru koji je sačinio specijalni predstavnik Generalnog sekretara. Očigledno da je gospodin Hekerup izvršio odabir određenih rešenja prema svom shvatanju sadržaja autonomije. Značajno je naglasiti da se i posle bombardovanja naše zemlje i dolaska civilne i vojne misije UNMIK-a i KFOR-a na Kosovo i Metohiju nastavlja politika ignorisanja naše zemlje i direktne pomoći albanskoj manjinskoj zajednici.
Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244 se ne poštuje, njene se odredbe ili krše ili se ne primenjuju. Postoji za to više konkretnih dokaza, od činjenice da se donose uredbe koje praktično znače negiranje suvereniteta Srbije i SRJ, zatim na Kosovu i Metohiji nema mira, bezbednosti, tolerancije, potpune slobode kretanja za sve građane. Tu činjenicu su potvrdila i odgovarajuća tela OEBS-a koja su istraživala pitanje položaja etničkih manjina na Kosovu i Metohiji i konstatovala da postoji apsolutno pogoršanje bezbednosne situacije i kršenje manjinskih prava.
Ni UNMIK, ni KFOR, nisu sprečili jednu kampanju koju je vodila Oslobodilačka vojska Kosova protiv svih drugih etničkih zajednica, a to je dovelo do proterivanja nekoliko stotina hiljada ljudi. UNMIK i KFOR nisu učinili ništa da proteraju one Albance koji su tu nelegalno ušli. Za vreme njihovog mandata oteto je preko 1.300 Srba. Da ne pominjem broj spaljenih i uništenih kuća i drugih stambenih objekata. Kosovo se pretvorilo u jedan centar šverca, trgovine oružja i ratišta na Balkanu. Međunarodni predstavnici nisu omogućili povratak jednom broju jugoslovenskog i srpskog osoblja, kako je to bilo zapisano u Rezoluciji 1244. Nije potpisan ni sporazum sa SRJ o statusu UNMIK-a i KFOR-a na Kosovu. Uprkos svemu ovome, dakle totalnom fijasku Misije UNMIK-a i KFOR-a, bar prema onome što je bila njihova obaveza na osnovu Rezolucije, specijalni savetnik ne samo da donosi ovaj okvir, već i zakazuje pokrajinske izbore za 17. novembar.
Cilj je jasan, posle stvaranja etnički čistog prostora treba organizovati tzv. izbore. Praktično, jednonacionalne. Legalizovati postojeće stanje, a zatim, pozivajući se na izbornu volju građana, proglasiti nezavisnu državu.
Zbog svega toga smatram da reagovanje države i na saveznom i na republičkom nivou mora biti jasnije, energičnije, kako u pogledu osude onoga što čini UNMIK i KFOR, tako i u pogledu strateških namera države i načina zaštite državne teritorije i obezbeđenja ravnopravnosti svih etničkih i nacionalnih zajednica na Kosovu i Metohiji.
Smatram da nisu realna očekivanja autora informacije koju smo dobili u materijalu za današnju sednicu, da će specijalni savetnik Generalnog sekretara koristiti svoja ovlašćenja da bi obezbedio zaštitu prava zajednice i njihovih članova. Naprotiv. Praktično smo videli da je 95% amandmana koje su dali predstavnici srpske strane odbijeno. O načinu rada govori i sama činjenica da se predstavnici etničkih zajednica među sobom nisu ni sastajali, niti imali mogućnost komunikacije, već je sve odvijano preko specijalnog savetnika. Samim tim, on je praktično odbio da priča o sadržaju svih tih amandmana, na štetu Srbije i Jugoslavije.
Koleginice i kolege poslanici, rešenje postojeće situacije može se naći na sledećim osnovama: striktnim i doslednim poštovanjem Rezolucije 1244, a posebno obaveza koje je preuzela međunarodna zajednica, obezbeđenjem javnog reda i mira, bezbednosti, osiguranjem povratka izbeglica i raseljenih lica i vladavinom prava; Savet bezbednosti bi na naše traženje trebalo da oceni rad UNMIK-a i KFOR-a; sve to dovesti u sklad sa Rezolucijom 1244; znatnu autonomiju Kosova i Metohije u okviru SRJ, predviđenom Rezolucijom 1244, moguće je obezbediti primenom dostignutih standarda manjinske politike u svetu i specijalni predstavnik Generalnog sekretara treba na tom tragu da izmeni dokument. Naravno, ukoliko želi pravedno rešenje.
Savezna vlada treba da pokrene inicijativu za zaključenje jednog regionalnog sporazuma, koji bi utvrdio obaveze država Balkana u poštovanju teritorijalnog integriteta, ali i u pogledu sadržaja prava kojima se obezbeđuje ravnopravnost pripadnika manjina sa većinskim stanovništvom. Mislim da treba zahtevati ograničenje vremenskog trajanja Misije Ujedinjenih nacija za Kosovo i Metohiju i preuzimanju obaveza naših državnih organa. Republička i Savezna vlada treba jasno da kažu da neispunjenje odredaba Rezolucije 1244 znači da ne postoje normalni uslovi za održavanje tih pokrajinskih izbora i da se neće priznati njihovi rezultati.
Iz svih ovih razloga, predlažem da se ponuđeni zaključci revidiraju od strane Radne grupe Narodne skupštine i da se na jasniji i energičniji način izrazi odnos ovog parlamenta ne samo prema dokumentu, već i prema ostalim pitanjima vezanim za Kosovo i Metohiju, na način na koji je to predložila poslanička grupa SPS-a. Hvala vam.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 96, poslanička grupa i prepoznavanje - ovo što je rekao moj prethodnik, kolega Čedomir Jovanović, predstavnik stranke koja pokušava da sakrije istinu. Istina je očigledna. U sto i nešto dana Vlada Republike Srbije je uvela prinudnu upravu u 17 opština. Prinudna uprava se po postojećem Zakonu o lokalnoj samoupravi može uvesti po nekoliko osnova.

Poštovano predsedništvo, poštovani predsedniče, poštovane kolege, gospodine ministre, smatram da treba izglasati nepoverenje ministru pravde i lokalne samouprave, gospodinu Vladanu Batiću, zbog objektivne i subjektivne odgovornosti za ukupno stanje u kom se nalazi pravosuđe u Srbiji i lokalna samouprava, gde je u proteklih 100 i nešto dana u 17 opština uvedena prinudna uprava, i to uglavnom u opštinama u kojima je SPS sam ili u koaliciji sa JUL-om formirao lokalnu vlast.
Svojim činjenjem i nečinjenjem, proizvoljnim, neprofesionalnim izjavama, neodmerenim, gospodin ministar je doprineo da pravosuđe izgubi epitet nezavisne, profesionalne, na zakonu, pravu i pravdi zasnovane vlasti, da se sudski procesi vode i konstantan upliv najviših predstavnika Vlade Repblike Srbije uključujući i ministra i to kroz izjave, komentare i ocene, i da pravosuđe bude u funkciji aktuelne vlasti.
Stanje u pravosuđu je loše i za to je odgovoran nadležni ministar. Ocenu o stanju u pravosuđu i umešanosti odnosno odgovornosti gospodina ministra potvrđuju sledeće činjenice.
Pod jedan, umešanost gospodina ministra oko izbora čelnih ljudi u sudstvu i tužilaštvu, mimo nadležnih tela koja se izjašnjavaju o personalnim promenama u pravosuđu i mimo sudskih kriterijuma. Ovaj stav potvrđuje izjava jednog od bivših sudija, gospodina Todorovića, objavljena u dnevnoj štampi februara ove godine.
Pod dva, ministar Batić je dozvolio sebi da daje ocene o jednoj sudskoj odluci. Reč je o presudi Okružnog suda u Beogradu, o grupi od 14 najviših predstavnika NATO zemalja, zapadnih zemalja, i to presudi od 21. septembra 2000. godine, kojom su oni osuđeni na 20 godina zatvora zbog ratnih zločina koji su počinjeni protiv civilnog stanovništva, za vreme agresije na SRJ i zbog upotrebe zabranjenog oružja za vreme bombardovanja naše zemlje.
Niko, pa ni ministar pravde ne može da komentariše sudsku odluku niti išta da kaže o predmetu. Samo javni tužilac, okrivljeni, dakle stranke u postupku i branilac mogu da govore o konkretnoj sudskoj odluci. Viši sud, i to u okviru žalbe, može razmatrati, komentarisati sudski predmet. I to u okviru žalbenih navoda.
Pod tri, ministar pravde se zalagao za saradnju sa Haškim tribunalom i njegovim tužiocem mnogo pre nego što je ovo pitanje uopšte dobilo ikakvu pravnu formu, pokušavajući bezuspešno da osnovu za svoje stavove nađe u Ustavu i zakonima, time praktično preuzimajući nadležnosti savezne države.
Kada je reč o Dejtonskom sporazumu, moram podsetiti da sporazum predviđa da će strane potpisnice sarađivati međusobno u progonu ratnih zločinaca. Tu ništa nije sporno jer se misli na nacionalno zakonodavstvo, a ne na Haški tribunal.
Četiri, prilikom pokušaja otmice predsednika SPS-a, prethodnog predsednika Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, Slobodana Miloševića, u noći između 30. i 31. marta, od strane nepoznatih, naoružanih ljudi, obučenih u farmerke, kožne jakne, sa čarapama preko lica, ministar pravde je obavestio javnost jednom netačnom izjavom da je reč o smeni straže tj. da se ništa neuobičajeno ne dešava.
Peto, stanje u pravosuđu, nesređeno, neprofesionalno, politički obojeno, potvrđuje i odnos prema zahtevu za sprovođenje istrage protiv narodnog poslanika, našeg kolege Branislava Ivkovića. Naime, Administrativni odbor, koji je prvi odlučivao da li se odobrava pokretanje krivičnog postupka protiv narodnog poslanika, nije raspolagao sa više činjenica, odnosno tražio je, bar jedan broj poslanika, od istražnog sudije da se detaljno upoznaju sa sadržajem predmeta.
Odbor nije mogao da dobije sadržaj krivične prijave da bi mogao kompletnije odlučivati. Odbor nije dobio tu krivičnu prijavu, ali sva dnevna štampa jeste, i to nekoliko dana posle Administrativnog odbora, tačnije u petak 13. aprila tekuće godine.
Mi, članovi Administrativnog odbora, dobili smo od istražnog sudije jedan dopis u kome nas istražni sudija obaveštava da niko, pa ni Narodna skupština, uključujući i nas, ne može raspolagati tim predmetom. Sadržaj predmeta je objavljen u dnevnoj štampi. Istražni sudija nas obaveštava da te informacije ne potiču od Okružnog suda u Beogradu, već iz izvora nepoznatih ovom sudu, a njihovo saopštavanje i objavljivanje je protivno citiranim odredbama Zakona o krivičnom postupku.
Eto, to je prava slika stanja u pravosuđu Srbije danas.
Sledeće, za stanje u lokalnoj samoupravi Srbije krivica, a time i odgovornost, ministra pravde i lokalne samouprave je dvostruka. Za činjenje i nečinjenje. U oba slučaja suprotno Zakonu o lokalnoj samoupravi. U oba slučaja, i činjenjem i nečinjenjem gospodin Batić se isključivo vodio političkim razlozima i to njegovo činjenje i nečinjenje je proizvelo posledice kojima su ugrožena ustavna i zakonska prava građana u lokalnoj samoupravi.
Uvedena je prinudna uprava u 17 opština, jedinica lokalne samouprave za samo 100 dana aktuelne vlasti. I to u tri opštine na Kosovu i Metohiji i 14 drugih opština, dakle u: Bosilegradu, Batočini, Lajkovcu, Zubinom Potoku, Zvečanu, Leposaviću, Lebanu, Beloj Palanci, Irigu, Knjaževcu, Kladovu, Aleksincu, Titelu, Negotinu, Majdanpeku i Ćićevcu.
Poređenja radi, za one koji čestitaju, sve prethodne socijalističke vlade su za 10 godina uvele prinudnu upravu u 6 opština, Obrenovac, Novi Pazar, Stari Grad. Da podsetim one koji se verovatno ne sećaju, jer da se sećaju ne bi to pominjali, opštinsko veće za opštinu Stari Grad je formirano na zahtev tadašnjeg predsednika opštine, inače člana SPO, gospodina Kažića. Zatim, u opštinama na Kosovu i Metohiji prinudna uprava je uvođena samo u onim opštinama u kojima nije bilo dovoljno odbornika, zbog toga što albanska nacionalna manjina nije želela da participira u lokalnoj vlasti.
Prinudna uprava je formirana u ovih 17 opština na osnovu dva zakonska osnova, člana 159. i člana 213. stav 1. i 2. Zakona o lokalnoj samoupravi.
Kako je Ministarstvo radilo i zbog čega je ministar odgovoran pokazuju najbolje dva primera. Uvođenje prinudne uprave u ovim dvema opštinama, od 17, prvi primer je Titel, a drugi Kladovo.
U Titelu odnos odbornika je bio SPS i JUL - 14, DOS - 10, SRS - jedan, ukupno 25 odbornika. Prema informacijama dobijenim od lokalne samouprave, skupština je formirana i konstituisana 16. oktobra 2000. godine. Izabran je predsednik opštine. Bila su dva kandidata. Jedan SPS-a, drugi DOS-a. Prvi je dobio 14 glasova, drugi ostatak. Izabran je potpredsednik. Dobio je 24 glasa od svih odbornika.
Za ovih proteklih 6-7 meseci održano je 10 sednica SO na kojima su razmatrana sva ona pitanja kojima se lokalna samouprava bavi. Ovo pominjem zbog toga što je formalno-pravni osnov za uvođenje prinudne uprave u toj opštini čl. 159. koji govori - ako se u opštini ne sprovedu izbori ili se posle sprovedenih izbora skupština ne konstituiše u roku od 60 dana od dana izbora.
Ovi podaci apsolutno potvrđuju kakvo je stanje bilo.
Drugi primer je opština Kladovo. Tamo je odnos odbornika bio sledeći: SPS, JUL - 35, DOS - četiri, SPO - jedan. Prinudna uprava je uvedena na osnovu člana 213. stav 1. i 2. koji govore o činjenici da lokalna samouprava ne obavlja poslove duže od tri meseca ili na način kojim se ugrožavaju ustavna i zakonska prava građana. Vlada će na to upozoriti skupštinu jedinice lokalne samouprave i zatražiti u određenom roku da se preduzmu mere za otklanjanje uočenih nedostataka.
Za one koji ne znaju, tamo je formiran krizni štab. Postavljeni su određeni zahtevi prema lokalnoj samoupravi. Lokalna samouprava je držala tu sednicu, izjasnila se o tim navodima i posle nekoliko dana čelni ljudi opštine su informisali predsednika Narodne skupštine i on je tražio od ministra da preduzme određene mere, verovatno ne računajući da će te mere biti uvođenje prinudne uprave, jer za to nije bilo mesta.
S obzirom na kratko vreme, pored preduzimanja ovih mera, ministar nije preduzeo mere da reši pitanje stanja u lokalnoj samoupravi, što su dva najdrastičnija primera - Ub i Dimitrovgrad.
Ministarstvo pravde je ostalo nemo na ovo nasilje i bezakonje. Naravno, mi smo obavestili nadležne organe, uključujući samog ministra i sve ostale institucije Republike Srbije, i sa njihove strane nije bilo odgovora.
Obavestićemo i OEBS, da se vidi kako funkcioniše lokalna samouprava u Srbiji i kako demokratska vlast menja izbornu volju građana i uvodi prinudnu upravu na lokalnom nivou.
Zbog svih ovih stvari, pravnog i fizičkog nasilja u lokalnoj samoupravi i stanja u pravosuđu, ministar uopšte ne bi trebalo da bude smenjen, on bi trebalo da podnese ostavku, a Vlada Republike Srbije bi trebalo na osnovu člana 126. Zakona o lokalnoj samoupravi da predloži raspisivanje vanrednih lokalnih izbora zbog nasilne promene izborne volje građana u navedenom broju opština. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, poštovani članovi Vlade, suština Predloga zakona o zaštiti maloletnika, koji je podnela SPS, jeste zaštita maloletnika od ugrožavanja njihovog telesnog, duševnog, socijalnog i duhovnog zdravlja i razvoja.
Zakon tretira jednu izuzetno važnu kategoriju građana Srbije i problematiku od opšteg društvenog interesa. Namera predlagača jeste da se primenom odredbi zakona stvori što zdravije okruženje u kome će maloletnici, s obzirom na osetljivost doba u kome se nalaze i faze njihovog odrastanja i razvoja, moći da ispolje svoju ličnost i kreativnost koju mladi ljudi poseduju.
Iz tog razloga zakon i sadrži kaznene odredbe samo za one osobe, a to svakako nisu maloletnici, koje navode mlade ljude na korišćenje droge, alkohola, upotrebu oružja ili one koji vode sekte i time razarajuće deluju na mladu populaciju.
Za maloletnike zakon predviđa samo vaspitne mere, koje su već predviđene zakonom, a to su - ukor, pojačani nadzor roditelja, pojačani nadzor staratelja i upućivanje u specijalizovane ustanove. Pitanje zaštite maloletnika nije stvar jedne političke grupe, partije i institucije. To je pitanje celog društva, svih njegovih relevantnih faktora. Pitanje koje se ne može omeđiti vremenom vladavine bilo koje političke opcije, već je to kontinuirani problem sa kojim se mora uhvatiti u koštac svako društvo i svaka odgovorna država.
Isto važi i za sistem društvenih vrednosti, za koje se većina ili svi poslanici slažu, da su doživele promene, najviše u poslednjoj deceniji, što nije ni čudo, s obzirom na sve ono što se zbivalo u poslednjoj deceniji na prostorima bivše Jugoslavije, bilo u vidu uticaja tih dešavanja na SRJ i Srbiju, ali i dešavanja unutar same Srbije i Jugoslavije.
U protekloj deceniji prešli smo ne samo iz jednopartijskog u višepartijski sistem, nego smo imali i nekoliko građanskih ratova u okruženju, zatim 700-800 hiljada izbeglica koje su ovde našle svoj drugi dom, skoro decenijske sankcije, a kao krunu svega oružanu agresiju NATO-a protiv naše zemlje koja je trajala 78 dana.
U takvim uslovima stvarane su i društvene vrednosti, pa nije ni čudo što je došlo do određenog stepena njihovog devalviranja u našem društvu. Logično je da je odgovornost vlasti u formiranju sistema vrednosti preovlađujuća, ali se ne mogu zaobići ni drugi činioci, koji su oblikovali našu stvarnost. Pre svega, mislim na tzv. međunarodnu zajednicu, na ono što je činila građanima Srbije, posebno mladima, ali se ne može zaboraviti ni uticaj tadašnje opozicije, koja je kao deo svoje političke borbe pozivala na građansku neposlušnost, na napuštanje nastave, bojkot nastave.
To je sve direktno uticalo na rušenje autoriteta države i samih društvenih vrednosti. Sistem vrednosti je nešto što se gradi, i to argumentima. Nije logično kritikovati školstvo kao zastarelo, dekadentno, nešto što pripada prošlosti, a u isto vreme biti ponosan na brojne mlade matematičare, hemičare i druge ljude, koji širom sveta na mnogim takmičenjima osvajaju najvažnije nagrade.
Kritika zakona treba da bude posvećena njegovom sadržaju, a ne predlagaču. Pitanje zaštite maloletnika zaslužuje opšti društveni konsenzus i odgovoran pristup društva u njegovom rešavanju. Problem se svakako ne može rešiti represivno, sa povećanim brojem policajaca, kao što smo čuli juče od nekih poslanika skupštinske većine, već uz stalnu edukaciju mladih, društveni razvoj i normativnu uređenost ove problematike.
Iz tih razloga, Predlog zakona o zaštiti maloletnika treba prihvatiti. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, Predlog zakona o podršci razvoju malih i srednjih preduzeća, koji je predložila SPS, predstavlja normativnu, institucionalnu, sistemsku podršku razvoju malih i srednjih preduzeća u Srbiji, i naravno, Jugoslaviji.
Ovakav tip preduzeća je postao izuzetno značajan u strukturi privrede zapadnih zemalja u nekoliko poslednjih decenija, ali i u strukturi privrede Jugoslavije u poslednjoj deceniji. Određeni podaci izneti pre nekoliko dana u javnosti, podaci iz EU, govore o toj važnoj ulozi malih i srednjih preduzeća.
Naime, od 19,3 miliona preduzeća u EU, 99,8% njih su upravo mala i srednja preduzeća, koja zapošljavaju preko 66% ukupnog broja radnika i ostvaruju preko 54% ukupnog obrta. Ovakav status mala i srednja preduzeća duguju strategiji koju je EU imala u razvoju privrede. EU je, naime, 1996. godinu proglasila godinom malih i srednjih preduzeća, zatim je usvojila i svoj program razvoja od 1997. do 2001. godine, sa finansijskom podrškom koja iznosi preko 200 miliona ekija.
Razvoj malih i srednjih preduzeća u EU bio je, i jeste, u funkciji smanjenja broja nezaposlenih, povećanja proizvodnje i tehnološke sposobnosti privrede i samim tim, izmene tržišne strukture privrede, transformacije i prilagođavanja velikih preduzeća razvoju pojedinih oblasti.
Sastavni deo podrške razvoju malih i srednjih preduzeća jeste i donošenje, u najvećem broju razvijenih zemalja, zakona o podsticaju razvoja malih i srednjih preduzeća. Mala i srednja preduzeća su udruživala svoju ekspanziju u poslednjoj deceniji i u našoj republici. To pokazuju podaci dati u obrazloženju ovog zakona. Porast broja malih i srednjih preduzeća je logično praćen i povećanjem broja zaposlenih radnika, odnosno, povećanjem udela ovih preduzeća u stvaranju društvenog proizvoda zemlje. Određeni podaci za Jugoslaviju govore da od 74.430 preduzeća koja rade, odnosno koja imaju sredstva na računu, 95% njih pripada po strukturi i broju zaposlenih malim preduzećima, 3,4 pripadaju srednjim preduzećima, dok je 1,2% svrstano u velika preduzeća.
Po pitanju vlasničke strukture, najveći broj ovih preduzeća su preduzeća sa privatnom svojinom, preko 85%, zatim sa društvenom svojinom 7%, i 5% sa mešovitom svojinom. SRJ, u skladu sa potrebama razvoja zemlje, ali očigledno i sa trendom odnosa prema malim i srednjim preduzećima koja posluju i u EU, usvojila je politiku razvoja do 2005. godine, u kojoj je malim i srednjim preduzećima dato značajno mesto i uloga, što je vidljivo i kroz predviđanje o učešću tog sektora privrede u stvaranju ukupnog društvenog proizvoda na preko 65%.
Strategijom razvoja SRJ do 2020. godine bilo je predviđeno da se razvoj zemlje zasniva i na ubrzanom razvoju malih i srednjih preduzeća. Program razvoja malih i srednjih preduzeća pokazuje svoju opravdanost i u okviru realizacije ekonomsko-socijalnog programa Vlade Republike Srbije o zapošljavanju i obnovi ratom oštećenih preduzeća, koji je prethodna Vlada bila usvojila proleća 1999. godine, kako bi se u privredi sanirale katastrofalne posledice bombardovanja naše zemlje od strane NATO-a.
Tada su, kao što je poznato, porušena ili oštećena preko 144 velika preduzeća, a preko 80.000 radnika ostalo je bez posla. Mala i srednja preduzeća su tada pokazala sve one osobine koje ih i kvalifikuju tipom, vrstom preduzeća za privrede zemalja gde je nužno izmeniti proizvodnu strukturu, naći odgovore na zahteve razvoja, pitanja tržišta i potrebe da što veći broj radnika radi.
Mala i srednja preduzeća su tada uzimala radnike iz drugih, tzv. velikih preduzeća, osnovana su nova mala preduzeća, koja su proizvodila delove, modele, odgovarajuće sklopke, osnovana su i mešovita mala i srednja preduzeća, između privatnih preduzeća i preduzeća koja su bila ratom oštećena.
Rezultat je bio višestruk, a pre svega obnavljanje i razvoj proizvodnje određenih proizvoda i novo zapošljavanje radnika. Za mala i srednja preduzeća je bilo odobreno više stotina poslovnih programa, na kojima je bio angažovan veliki broj radne snage u Srbiji. Naime, samo u okviru Ministarstva za nauku i tehnologiju bilo je osmišljeno preko 2.900 programa za mala i srednja preduzeća, na osnovu kojih je osnovano oko 700 novih preduzeća i zaposleno oko 8.000 radnika, ali i preko 31.000 radnika u velikim preduzećima.
Idejne programe za mala i srednja preduzeća su sačinile privredne komore, kako na nivou Beograda, tako i na saveznom nivou, ali i sama preduzeća, kao način da se prevladaju tekući problemi, uposle kapaciteti, obnovi proizvodnja i zaposle radnici. Programi su bili veoma različiti po sadržaju, kako iz oblasti metaloprerađivačke industrije, mašinogradnje, elektroindustrije, hemijske industrije, ali takođe i iz prehrambene industrije.
Podrška osnivanju malih i srednjih preduzeća bila je data i od strane regionalnih privrednih komora. Iz svih pomenutih razloga: značaja malih i srednjih preduzeća za privredu zemlje, izmene proizvodne strukture, povećanja zapošljavanja, mesta ovog tipa preduzeća u budućem razvoju, logičan potez je i donošenje posebnog zakona o malim i srednjim preduzećima u Republici Srbiji.
Zakon sadrži kriterijume koji određuju mala i srednja preduzeća, sadržaj godišnjeg programa podrške razvoju malih i srednjih preduzeća, poslove i zadatke agencije za razvoj, način rada fonda za zajmove i garancije malih i srednjih preduzeća Republike Srbije i druge odredbe, tj. elemente od značaja za razvoj malih i srednjih preduzeća.
Vlada Republike Srbije je dala negativno mišljenje o ovom predlogu zakona. Stiče se utisak, na osnovu sadržaja i mišljenja Vlade, da predlog nije ozbiljno ni razmatran, jer je tzv. mišljenje neargumentovano i kontradiktorno. U prilog tome, navešću dva stava Vlade Republike Srbije, iz tog tzv. mišljenja.
Prvi, da se podsticanje razvoja malih i srednjih preduzeća obezbeđuje već postojećim zakonskim propisima - taj stav ne stoji. Naprotiv, brojni subjekti su u širokoj raspravi koja je vođena o ovom predlogu zakona istakli da postojeći zakonski propisi ne daju dovoljno mogućnosti za podsticanje razvoja malih i srednjih preduzeća.
Drugi stav, da su poslovi koje bi obavljala agencija za razvoj i fond za zajmove i garancije, već sadržani u delokrugu rada pojedinih ministarstava i posebnih organizacija - ta tvrdnja ne stoji.
Iskustva iz sveta govore da vlade imaju one agencije i fondove preko kojih obezbeđuju podršku, odnosno stimulaciju razvoja malih i srednjih preduzeća. I tvrdnja Vlade da se podsticanje razvoja malih i srednjih preduzeća obezbeđuje postojećim zakonskim propisima, ne stoji. O tome govori činjenica da su upravo usvojeni i poreski zakoni i da se ukidaju postojeće pogodnosti koje su imala, naročito novoosnovana, mala i srednja preduzeća.
Vlada obaveštava predlagača zakona da mala i srednja preduzeća imaju značaj za Republiku i zemlju u celini i da Vlada priprema predlog za formiranje agencije. A to na istim osnovama na kojima je i u ovom predlogu zakona dato. Izgleda da rešenja koja su predložena nisu sporna, nego je sporan predlagač, a u ovom slučaju SPS. Hvala.

Hvala predsedniče.
Poštovane kolege poslanici, nema razloga da padamo u vatru. O svim temama se može govoriti, verujte mi, kad vam kažem, nema razloga da padamo u vatru. O svim temama se može razgovarati, pogotovu o onim temama koje bi trebale da budu na dnevnom redu Skupštine.
Samo jednu rečenicu pre toga - prethodni govornik je pomenuo jednu informaciju, koja ima karakter državne tajne. Moram reći, javnosti radi, da je tu informaciju objavila sadašnja vlast i da je ona imala karakter državne tajne, do tada, posle toga ne.
Druga stvar, mi danas razgovaramo o završnom računu budžeta za 2000. godinu. To je ovaj papir, na preko 200 stranica. On veoma transparentno, da upotrebim vaš izraz, govori o tome - za šta su sredstva trošena. To je ovaj papir o kome mi razgovaramo i o kome treba da se izjasnimo. Ne mogu se oteti utisku da, nažalost, postoje loše namere, i dela Vlade, a i dela poslaničke većine, sa ovim naknadnim izveštajem.
Zašto - ako se želelo stvarno da se da jedan komentar ovog papira, koji je vrlo, vrlo detaljan, sa svim pozicijama i u posebnom i u pojedinačnom delu, kako reče ministar, sa specijalnim i nekim drugim računima, ali sve je ovde sadržano, ako se stvarno želelo da se da komentar, zašto nam se onda dao komentar, odnosno informacija, za 14 organa? Zašto se nije sačekalo, pa da se to uradi za celinu? Zašto se želi prekim putem sada, na brzinu, kroz jedan deo izvući zaključak, koji ima opšti karakter?
Druga stvar, ako su namere stvarno časne i poštene, zašto se nije u skladu sa zakonskim odredbama ostavila mogućnost licima koja se pominju ili koja su bila na čelu ovih organa, zašto im se nije dala mogućnost da se izjasne o onome što se smatra nenamenskim ili nezakonitim trošenjem sredstava?
Zašto jedno ministarstvo, ili skupštinska većina, preuzima na sebe ulogu i tužioca i presuditelja? Mi, socijalisti, govorićemo o ovom papiru, koji se zove zakon o završnom računu, i reći ćemo svoj stav, i ni jedno pitanje nećemo ostaviti bez odgovora. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani predsedniče, kolege poslanici, članovi Vlade, reči koje je izgovorio gospodin ministar zdravlja u Vladi Republike Srbije su ispod svakog nivoa dostojanstva ministra i Vlade koju zastupa i neka je na čast i ministru i Vladi u kojoj je on predstavnik. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, poštovani članovi Vlade, SPS će glasati za Predlog zakona o prestanku važenja Zakona o sredstvima solidarnosti za zaposlene koji su privremeno ostali bez posla usled ratnih dejstava. SPS će glasati za Predlog ovog zakona iz razloga što je ovaj zakon u toku svoje primene pokazao opravdanost i sve ono pozitivno što je i postavljeno kao cilj prilikom njegovog usvajanja. Naime, treba podsetiti da je ovaj zakon usvojen kao jedna namera Vlade, u odnosu na ono što se zbivalo u našoj zemlji u periodu NATO agresije, da reši nagomilane ekonomsko - socijalne probleme.
Naime, za 11 nedelja ili 79 dana, koliko je trajala agaresija NATO-a na našu zemlju i za vreme varvarskog, sistematskog bombardovanja cele teritorije naše zemlje, uništeno je mnogo toga što je predstavljalo privredni potencijal i što je bilo od izuzetnog značaja za građane ove zemlje. Uništeno je nekoliko desetina hiljada objekata, kuća, zgrada, uništen je veliki broj privrednih objekata, oštećeno je, delimično ili potpuno, preko 144 velikih preduzeća, uništene su velike fabrike, pogođeno je nekoliko termoelektrana, sistema napajanja električnom energijom, autobuske i železničke stanice, predškolske ustanove, škole i tako dalje. Znači, oštećeno je mnogo toga što je bilo važno za život građana. Reagujući na takvu situaciju, Vlada Republike Srbije je 5. maja 1999. godine donela ekonomsko - socijalni program zapošljavanja i obnove ratom oštećenih preduzeća.
Taj program je da podsetim, imao kratkoročne i dugoročne mere. Kratkoročne, koje su bile usmerene na obezbeđivanje, koje su imale socijalni karakter i bile su usmerene na obezbeđivanje garantovane zarade zaposlenih i ove dugoročne mere koje su u stvari bile usmerene na finansiranje programa, naravno, pod povoljnim uslovima, programa kojima bi se obezbedilo trajno zapošljavanje radnika koji su ostali bez posla. U ove mere tadašnje vlade spadale su i osnivanje malih i srednjih preduzeća, vraćanje radnika na poljoprivredne posede, novi programi u okviru obnovljenih preduzeća, preuzimanje radnika od strane drugih preduzeća, isplata 24 prosečne mesečne neto zarade uz prestanak radnog odnosa.
Ovo pominjem zato što su svi ovi programi, i kraktoročni i durogorčni, finansirani sredstvima solidarnosti koja su prikupljena na osnovu ovih zakona. Naravno, Vlada je u okviru realizacije ovog programa donela jedan operativni program mera gde su bili taksativno utvrđeni svi elementi od značaja za sprovođenje ovog programa. U realizaciji ovog ekonomsko-socijalnog programa, Vlada je obrazovala jednu grupu, nekoliko ministarstva je bilo angažovano, pored Ministarstva za nauku i tehnologiju, uključena su bila i Ministarstva za poljoprivredu, Ministarstvo za finansije, Ministarstvo za rad i socijalna pitanja, Republički zavod za tržište rada, Republički fond za razvoj, Narodna banka i druge poslovne banke.
Ovo pominjem zato što je namena sredstava bila jasno utvrđena kao i kako se troše. Da je zakon pokazao svoju opravdanost, potvrđuje i obrazloženje ovog zakona, odnosno struktura rashoda koja je data u obrazloženju o prestanku važenja ovog zakona. Samo da podsetim, čisto po strukturi, u odnosu na 6 milijardi i 373 miliona dinara, koliko je sredstava prikupljeno ovim zakonom, potošeno je 6 milijardi 371 milion, znači preko 99%. Od toga rashodi su u odnosu na postavljene namene, trošeni na sledeći način - za 24 prosečne zarade potrošeno je preko 11% sredstava, za kredite u poljoprivredi, preuzimanje zaposlenih iz porušenih preduzeća, sanaciju porušenih preduzeća, vraćanje zaposlenih na radna mesta i za kratkoročne kredite preko 65% sredstava, za garantovane zarade i doprinose za socijalno osiguranje preko 3%.
Potrošen je deo novca za nabavku namirnica za radnike iz porušenih preduzeća, deo novca je pozajmljen i to državnim institucijama u iznosu od 13% od ovih ukupnih sredstava, i to - Direkciji za obnovu zemlje, budžetu Republike Srbije, Fondu PIO, Ministarstvu poljoprivrede, Direkciji za robne rezerve i drugim državnim institucijama i naravno, na osnovu socijalne humanitarne aktivnosti, isplaćeno je preko 5% sredstava. Ovo pominjem sve iz razloga...

Hvala. Upravo sam hteo da završim. Ovo sam pomenuo, strukturu rashoda iz prostog razloga što se iz nje vidi da je zakon opravdao razloge zbog kojih je donesen  i SPS će glasati za usvajanje ovog predloga zakona kojim  Zakon o sredstvima solidarnosti prestaje da važi.

Poštovani predsedniče, poštovane kolege poslanici, članova Vlade nema, tako da ih ne mogu pozdraviti, od kolege Kovačevića čuli smo ocene i u okviru tih ocena i normalno je pomenuta SPS. Tvrdim da takve ocene, kada smo mi socijalisti u pitanju, apsolutno ne stoje. Molim vas, u Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije, od člana 204. pa nadalje, propisane su prava i obaveze narodnih poslanika. Drugi član Poslovnika, 90. i neki ne sećam se, tačno reguliše šta je ono što se po Poslovniku smatra da nije rad narodnog poslanika.
Pozivam bilo koga iz redova Skupštine da kaže da li je bilo ko od poslanika SPS-a u poslednjih tri i nešto meseca, koliko zajedno radimo, prekršio Poslovnik na način da je ugrozio rad Narodne skupštine Republike Srbije. Mi smo ... molim vas, gospodine, izvolite, izađite i recite šta imate. To je uobičajeni metod, da volite da govorite iz klupa. Izađite i recite građanima Srbije šta je vaš politički stav i šta vi mislite o konkretnom pitanju. (Iz sale: Lopovi.)
Komentar ovome nije potreban. Molim vas, još jedna stvar, za ovih nekoliko meseci koliko zajedno radimo, čini mi se da je bilo nekoliko desetina predloga zakona. Mi socijalisti smo po svakom ili gotovo o svakom zakonu dali svoje primedbe, koje su po našem mišljenju apsolutno konstruktivne i koje su imale svoj smisao, a nadam se i razumevanje za građane Srbije. Ako tog razumevanja nije bilo ovde od skupštinske većine, a u pogledu sudbine naših amandmana, naravno očekujem da će građani Srbije imati razumevanje za ono što smo mi ovde uradili. Zadnja stvar, gospodin Kovačević je pomenuo da mi ne razumemo suštinu njihovih zakona. Možda je to i tako. Mi očigledno te zakone razumemo na svoj način, a naš način pokušavamo da ono što mi mislimo o tim zakonima, predočimo građanima Srbije.
Zašto ovo govorim? Jer smo bili suočeni sa situacijom da imamo zakon od jednog do dva člana. Imali smo situaciju da se ista zakonska objašnjenja koriste u više zakona. Imali smo situaciju da se objašnjenja koriste i ponekad za iste situacije. Znači, mi smo pokušali da pokažemo i skupštinskoj većini i građanima Srbije šta je stav SPS-a o konkretnim pitanjima, bez vređanja bilo koga od poslanika Narodne skupštine Republike Srbije.
(Predsednik: Vreme.)
Mi ćemo nastaviti da radimo naš posao i dalje. Ako vi to ne razumete, molim lepo, a ja očekujem da će građani Srbije razumeti šta mi i kako mi radimo. Hvala. (Aplauz SPS-a.)

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, poštovani članovi Vlade, u nameri da normativno uredi jednu izuzetnu i značajnu oblast, mislim na plate lica zaposlenih u državnim organima i javnim službama, Vlada je sačinila Predlog zakona o kom poslanici raspravljaju i koji je po svojoj sadržini nepotpun, u pojedinim delovima je nelogičan, a određena pitanja ostavlja otvorenim, neka potpuno zaobilazi, a neka rešava za lica iz iste oblasti na različite načine.
Zato smatram da bi zakon trebalo povući iz procedure kako bi bio dorađen, poboljšan i kako bi eventualno kasnije mogao biti usvojen. Ovaj predlog zakona treba promeniti što potpuno izostavlja sindikat kao veoma važnog zastupnika interesa zaposlenih, posebno kada treba razgovarati o zaradama.
Zakon ukida najveću tekovinu za utvrđivanje zarada - kolektivni ugovor i vraća se na davno prevaziđeni sistem zarada. Iz teksta zakona se ne vidi prisustvo sindikata. Da li će sindikat biti partner Vladi prilikom odručivanja o zaradama zaposlenih, osnovicama i koeficijentima? Da li to znači da 420.000 lica zaposlenih u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javnim službama i drugim organima i organizacijama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije bivaju prepušteni volji Vlade Republike Srbije kao vrhovnom gospodaru budžetskih sredstava.
Sve plate u državnim organima i javnim službama, kao i organizacijama socijalnog osiguranja, zavise isključivo od akta Vlade. Praktično, iz Predloga zakona se ne vidi kakve će plate biti i kako će se određivati. Vlada radi sve, utvrđuje osnovicu, vrši razvrstavanje u platne grupe i utvrđuje koeficijente. Ne čudi što se Vladi daju takve mogućnosti za lica koja Vlada sama postavlja. Ali čudi kada su u pitanju izabrana i postavljana lica iz državnog tela najvišeg i najznačajnijeg u ovoj zemlji, kao što je Narodna skupština koja bira Vladu.
Ovim Vlada stavlja sebe iznad organa koji ju je izabrao, a to je Narodna skupština Republike Srbije. Zanimljivo je da Vlada Republike Srbije ovim predlogom zakona potpuno preskače, ostavlja po strani javna preduzeća - EPS, NIS "Srbijašume" i druga kojima je država osnivač, a koja su bila poznata po tome da su, zahvaljujući monopolskom položaju, bar većina od njih, imali višestruko veće zarade i to na nižim nivoima orgnizacije rada, nego što je to bio slučaj recimo sa predsednikom Vlade ili sa ministrima u čijem su se čak resoru nalazila ta javna preduzeća kojima je država osnivač.
Da li će ovo pitanje biti predmet posebnog zakona i da li će Vlada u pogledu zarada zaposlenih u tim preduzećima zauzeti neki stav u dogledno vreme? Jer, ne treba dokazivati da svoj monopolski položaj na tržištu Srbije, a samim tim i zarade, ova preduzeća duguju državi.
Zakon nije dobar, jer unosi podele i unutar lokalne samouprave u pogledu visine zarada, podele koje su uslovljene isključivo jednim kriterijumom, a to je veličinom teritorije jedinice lokalne samouprave, dok po strani ostaju drugi kriterijumi, kao što su uspešnost obavljanja najviših funkcija, stepen razvijenosti privrede, komunalne i druge infrastrukture.
Zakon propisuje četiri različita limita za najviše vrednovane funkcije u lokalnoj samoupravi - za grad Beograd, za gradove, za opštine preko 60.000 stanovnika i opštine koje imaju manje stanovnika, i time praktično stvara veštačku podelu unutar lokalne samouprave koja ne odgovara realnom stanju.
Zakon ne uređuje ni pitanje zarada zaposlenih u komunalnim preduzećima osnovanim na nivou lokalne samouprave, kao što su različiti fondovi za razvoj opština, gradova i druga komunalna preduzeća, gde su plate zaposlenih bile mnogo veće od zarada postavljanih i imenovanih lica u lokalnoj samoupravi i javnim službama na republičkom nivou.
Iz svih ovih razloga smatram da zakon ne treba prihvatiti. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, kolege poslanici, članovi Vlade,  mislim da ovaj amandman kolege Bušetića treba prihvatiti, jer je on odgovor na ekonomsku situaciju u kojoj se nalazimo i odgovor na ekonomske mogućnosti poslodavca. Ne pominjem podatke u kakvom se stanju nalazi naša privreda, sa stanovišta likvidnosti ili stepena uposlenosti kapaciteta.
Mislim da amandman kolege Bušetića promoviše jedan princip, ako mogu reći pravednosti, jer pravedno je da se najniže osnovice usklađuju po proseku zarada koje postoje u opštinama, u odnosu na rešenje koje postoji u zakonu, a koje predviđa usklađivanje zarada na nivou Republike. Ovo govorim iz razloga što u Srbiji, od 189 gradova i opština i od 29 okruga, ima preko 100 opština i preko 17 okruga u kojima je taj prosek zarada niži. Mislim da je to valjan razlog da se ovaj predlog usvoji. Čuli smo od gospođe ministra da se to ne bi moglo prihvatiti iz razloga što penzije nisu različite. Penzije jesu različite, jer to objektivno zavisi od onoga šta je čovek radio tokom svog radnog života, stepena stručne spreme, posla itd.
Još jedna stvar, mislim da ovaj amandman treba prihvatiti iz razloga što on pledira za to da se više naplati, u ovom slučaju da se veći novac uzme od onih koji imaju više, a manji od onih koji imaju manje. Ovo govorim iz razloga što je taj princip bio promovisan od strane poslaničke većine, od strane Vlade, kada smo razgovarali o setu poreskih zakona. Mislim da nema razloga da ne bude i sada primenjeno. Iz svega toga, mislim da ovaj amandman kolege Bušetića treba prihvatiti.

Poštovane kolege poslanici, članovi Vlade, ja sam izašao da podržim amandman svog kolege Ćulibrka, iz razloga što mislim da on pokazuje jedno razumevanje za ekonomsku situaciju u kojoj se nalazimo. Naime, danas smo čuli od još nekih poslanika da država treba da zaštiti radnike, što je logično. Mislim da država treba da pokaže i razumevanje za ekonomsku situaciju u kojoj se nalazi naša privreda i koja će sigurno, bar u jednom periodu, naravno, ne treba se baviti prognozama, ali ne verujem da može biti kratak, pitanje je u kojoj će meri ići na bolje. Znači, u odnosu na takvo ekonomsko stanje koje je u ovom trenutku karakteriše i velika nelikvidnost privrede, preko 60%, i mali stepen uposlenosti kapaciteta, postavlja se jedno logično pitanje - u kojoj će meri poslodavac moći da ispuni sve ove obaveze.
Amandman kolege Ćulibrka je upravo predvideo i to da se poslodavcu da mogućnost (naravno, on o tome ne odlučuje samostalno, zna se na koji se način odlučuje o uvođenju minimalne zarade) da se privremeno prebrode ekonomske teškoće u kojoj se preduzeće može naći, a u isto vreme se i državi i zaposlenom isplaćuje određena količina novca. Ne samo državi, a da zaposleni ostanu bez ličnih dohodaka. Jeste da postoji obaveza poslodavca, ali on tu obavezu u uslovima privrede koju ima, ne može da ispuni. Mislim da ovaj amandman treba prihvatiti iz razloga što je ukinuto jedno ranije rešenje kojim je Vlada mogla u određenom periodu, i to samo određena preduzeća, iz određene branše, da oslobodi plaćanja doprinosa za 50%. Mislim da se ovim amandmanom pomaže da se nađe rešenje, kratkoročno ili dugoročno, to bi zavisilo od politike poslovanja preduzeća, ali da se prebrode teškoće i da zaposleni prime lični dohodak, a opet da budu uplaćeni i doprinosi državi.