Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, evo, u ove sitne sate i ja da vam kažem šta mislim o ustavnom zakonu kojim treba da počnemo sprovođenje novodonetog Ustava.
Mi smo juče u ovom domu, sada već prekjuče, proglasili jedan dobar, rekao bih, čak, jedan odličan ustav, a danas, nažalost, razmatramo jedan, rekao bih, manje dobar, čak loš ustavni zakon o sprovođenju tog ustava.
Zašto tako mislim? Pre svega, većina govornika je nekako u prvi plan stavila izbore, pa ispada da smo mi Ustav doneli samo zato da bismo imali neke izbore. Rekao bih da ovaj ustav ima toliko drugih, mnogo većih i važnijih vrednosti od samih izbora, da je prosto nepojmljivo da većina o tome i ne govori. I vas i one koji u ove sitne sate gledaju televizijski prenos ovog zasedanja želim da podsetim da se sve što je vredelo u prethodnom ustavu našlo i u novom, usvojenom tekstu Ustava.
Počeću od člana 1. u kojem se kaže da je Srbija država srpskog naroda i svih građana koji žive u Srbiji, ali i država koja je zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi.
Da nema te odrednice u članu 1, siguran sam da ni Poslanička grupa Socijalističke partije, ni građani koji podržavaju Socijalističku partiju, a ni drugi građani, ne bi u potrebnom broju izašli na referendum i svojim glasovima potvrdili Ustav koji smo im predložili.
Društvo socijalne pravde jeste neophodno, jeste imperativ baš u ovom vremenu tranzicije, kada je mnogo siromašnih, kada je mnogo obeshrabrenih, kada je mnogo nezaposlenih i kada je mnogo onih kojima je potrebna odgovorna vlast i uloga države u svemu tome. Stoga je odeljak o socijalnoj politici, takođe, razlog za moje zadovoljstvo.
Odeljak koji se odnosi na obavezno osnovno, besplatno obrazovanje, odredba koja se odnosi na besplatno srednje obrazovanje, sve su to vrednosti koje su preuzete iz prethodnog ustava. Pravo na rad, takođe. Zato nam je neophodno da u budućnosti imamo odgovornu vlast i odgovornu politiku, koja će omogućiti da se to pravo na rad ostvari, pre svega, da onih milion ljudi koji su nezaposleni dođu u priliku da rade i da žive od svog rada.
Mogao bih na tu temu i duže i konkretnije da govorim, ali s obzirom na ograničenje vremena, sada ću vašu pažnju usmeriti na ono što mislim da je slabo u ovom ustavnom zakonu.
Najpre, mislim da je jako loše što je primat dat tim odredbama koje se odnose na izbore. Nismo mi Ustav doneli samo da bismo imali izbore. Jako je loše što smo o tome licitirali mesecima i danima, što se nekima, navodno, žuri.
Mislim da je 21. januar jako loš datum za održavanje izbora. Bio je mnogo bolji datum 4. februar, ili neki datum u martu. Januar je mesec slava, mesec praznika, verskih, pravoslavnih itd, mesec ciče zime i loših nepovoljnih uslova koji će sigurno uticati na slab izlazak građana na ove izbore.
Nedostatak ovog ustavnog zakona je i to što nisu prihvaćeni neki amandmani poslanika Socijalističke partije, koji su, između ostalog, predložili da se na prvom zasedanju Narodne skupštine u novom sazivu obavezno usvoje zakon o Narodnoj skupštini i zakon o predsedniku Republike.
Rečeno je da je preko 260 zakona doneto u ove nepune tri godine rada Parlamenta. Zar je moguće da nismo mogli da donesemo zakon o Narodnoj skupštini kojim bismo precizno regulisali prava narodnih poslanika, i u toku mandata, a i nakon isteka mandata? To govorim zato što smo više puta bili svedoci hajke na ovaj parlament, urušavanja autoriteta ovog najvišeg doma u Republici Srbiji i nas kao narodnih poslanika, i lično i grupno. Mnogi su nas prozivali za rad koji smo uložili u protekle tri godine. Neki su nas čak nazivali stokom bez repa itd. Nismo našli snage da se izborimo s takvima, pre svega, donošenjem zakona o nama samima.
Kad je u pitanju zakon o predsedniku Republike, podsećam vas da smo 2001. godine, u onom sazivu, zahvaljujući onoj DOS-ovoj osionoj većini, doneli jedan nakazan zakon - Zakon o predsedniku Republike i pravima predsednika Republike. Podsećam i vas i sve građane da je to bio jedan tendenciozan zakon, usmeren, pre svega, protiv sada pokojnog predsednika Slobodana Miloševića, koji je u to vreme već bio nekadašnji predsednik Republike Srbije. Tada je tim zakonom rečeno da će njega štititi jedan policajac, ali bez oružja, i da će ga obezbeđivati elementarnim uslugama jedan radnik ili ugostitelj, poslužitelj. To je tad bila uvertira za njegovo nezakonito hapšenje i protivustavno izručenje tzv. Haškom tribunalu, na Vidovdan.
Zato smo kolege Toma Bušetić, Hranislav Perić i ja predložili amandman u kojem se predlaže da se već na prvom zasedanju donesu ta dva zakona: zakon o Narodnoj skupštini i zakon o predsedniku Republike, kako nijedan predsednik Republike ne bi doživeo sudbinu da oni koji dođu posle njega rade nešto što znači kršenje elementarnih ljudskih prava, kao što je učinjeno u slučaju nekadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića.
Dakle, to je trebalo učiniti. Nažalost, nije se našlo razumevanja. Zato mislim da je ovaj ustavni zakon loš. I pored toga, mi ćemo, kao poslanička grupa, i ja kao poslanik te poslaničke grupe SPS, glasati za ovaj ustavni zakon, samo radi toga da bismo mogli primeniti one osnovne vrednosti koje su preuzete iz prethodnog ustava, a tiču se čitavog korpusa pitanja - i socijalne pravde, socijalne jednakosti, prava na rad, socijalne zaštite, zdravstvene zaštite, obezbeđenja obrazovanja na svim nivoima po najpovoljnijim mogućim uslovima, da bismo mogli da primenjujemo taj ustav, da bismo svaku buduću vlast obavezali na primenu tog ustava.
Vrhunski razlog za donošenje Ustava je, zapravo, potreba građana Srbije, imperativ, i nas kao narodnih poslanika, i države u celini, da sačuvamo Kosovo i Metohiju u sastavu države Srbije, da nipošto i ni pod kojim okolnostima ne dopustimo da Kosovo i Metohija nestanu kao deo teritorije Republike Srbije, da niko i nikada, to stoji u Ustavu, ne može i ne sme prihvatiti takvo stanje nasilja u kojem bi, eventualno, tzv. međunarodna zajednica odlučila da Kosovo i Metohija nije više u Srbiji.
To je prvi i vrhunski razlog zbog čega mi noćas razgovaramo o ovome i zbog čega ćemo glasati za ustavni zakon koji će započeti primenjivanje odredaba Ustava koji smo na Mitrovdan proglasili.
Hvala lepo.
Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, narodni poslanici, dame iz Ministarstva za finansije, mnogo toga je rečeno o Predlogu o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2006. godinu. Ja bih u nekim elementima podelio optimizam sa gospodinom Dinkićem, ali bih u nekim delovima ovog predloga imao ozbiljne zamerke ili bar drugačije viđenje u odnosu na koncept rebalansa budžeta koji je predložen Narodnoj skupštini.
Razume se da sve građane Srbije i sve narodne poslanike mogu da ohrabre neki podaci koji se tiču rasta bruto društvenog proizvoda i kontrolisane inflacije u planiranim okvirima od 9,3% na godišnjem nivou, kao i oni koji se tiču ostvarivanja prihoda u budžetu za prvih osam ili devet meseci 2006. godine.
Ja sam jedan od onih koji misli da budžetski suficit treba da bude samo izuzetak i da ne sme da postane pravilo u javnim finansijama zemlje kakva je Srbija.
Razume se da je Srbija siromašna zemlja i da zato ne treba tu činjenicu o budžetskom suficitu previše eksploatisati na način na kakav je to do sada činjeno. Dobro je da smo ostvarili višak prihoda u odnosu na ono što smo planirali, kada smo krajem prošle godine usvajali Budžet za 2006. godinu, ali se ovde otvara nekoliko pitanja.
Krenuću od Nacionalnog investicionog plana. Nekome će se to učiniti malo unazad, ali videćete i zašto. To je, dakle, nešto što jeste razvojna komponenta budžeta za 2006. godinu, za ova tri meseca, a naročito onoga što ćemo imati 2007. godine.
Ali, ako mi danas od gospodina Dinkića dobijemo obaveštenje da ćemo na kraju 2006. godine, 31.12. imati oko 110 milijardi dinara likvidnih sredstava na budžetskom računu i da ćemo ta sredstva preneti u 2007. godinu, ako pri tome dobijemo obaveštenje da ćemo teško do kraja 2006. godine utrošiti ili uložiti 33 milijarde namenjene za Nacionalni investicioni plan, onda se ozbiljno postavlja pitanje - gde smo mi to. Jesmo li mi kao društvo spremni da ovaj volumen novčanih sredstava apsorbujemo i uložimo u prave stvari i projekte?
Kada kažem projekte, onda mi se čini da dolazimo do jedne činjenice koja jeste sumorna i tužna za sve nas, nije bitno odakle dolazimo, a to je da lokalne zajednice u ovom trenutku nisu bile spremne da prihvate ovaj deo sredstava zato što nisu imale odgovarajuće projekte.
Kada govorimo o budžetskom suficitu, da sam na mestu gospodina Dinkića, odnosno ministra finansija, a daće Bog da budem, deo ovog budžetskog suficita upotrebio bih na nešto drugo, a ne na ono što je on predložio, pa bih u budžetu za 2007. godinu, kao značajnu stavku, predvideo sredstva za izradu projekata. Taj deo sredstava sa posebnom namenom usmerio bih lokalnim zajednicama, da bi 2007. godinu, ili polovinu 2007. godine, dočekali sa spremnim projektima za ono što zovemo kapitalnim investicijama.
Ništa mi tu nije sporno, dobra je želja, dobra je namera, dobra je ideja da se deo privatizacionih prihoda konačno počne koristiti na pravi način, a ne za opštu ili javnu potrošnju, za kancelarijski materijal, telefonske troškove itd, nego upravo u investicije, ulaganja u novo zapošljavanje.
Tu imamo jedan apsurd. Videli ste u odeljku koji se odnosi na Nacionalni investicioni plan da ćemo imati savete za praćenje realizacije ovih projekata. Onda kažu – ono ministarstvo koje pretežno bude zastupljeno u određenoj investiciji daje predsednika tog saveta, drugi daju članove itd, ali i predsednik Republike predlaže člana saveta za praćenje projekata.
Ne razumem kakva je tu uloga predsednika Republike. Razumem državne institucije, razumem nezavisne eksperte, razumem predstavnike ministarstva, razumem mnoge druge, ali ne razumem šta ima predsednik Republike sa Investicionim planom u 2006. i 2007. godini, kada je to izričito ili isključivo posao Vlade. Šta ima gospodin Tadić sa njim i kakva je uopšte njegova uloga u tome, ko mu daje to pravo, koji zakon? Po Ustavu, ne vidim njegove nadležnosti u toj oblasti. Pomalo sam i začuđen, da ne kažem iznenađen.
Šta bih ja uradio sa viškom od 15,5 milijardi, odnosno suficitom koji ćemo imati 31. 12, pod uslovom da se sve realizuje kako kaže gospodin Dinkić.
Ne bih vraćao dugove, bar ne ove koji su ovde predloženi, možda bih neke druge, npr. ako već imamo višak sredstava, zašto deo tih sredstava, 20 milijardi dinara koje dugujemo poljoprivrednicima po osnovu neisplaćenih penzija, ne bismo isplatili do kraja godine. Mi smo 20 milijardi dužni poljoprivrednicima, tek ćemo sledeće godine početi da im pomalo otplaćujemo taj dug, a danas se plašimo da će poljoprivrednici ta sredstva nekorisno da upotrebe ili zloupotrebe, ili da će to napraviti nekakvu inflaciju, kao da će seljaci otići na more ili na Havaje, i da ta sredstva neće upotrebiti za jesenju setvu, za oranje, za nabavku đubriva, za nabavku naftnih derivata, za nabavku poljoprivredne mehanizacije itd.
Zašto ne bismo vratili deo duga penzionerima po osnovu radnog odnosa, po ubrzanijoj dinamici nego što je to planirano? Zašto ne bismo vratili dug Narodnoj banci Srbije? Zašto ovo govorim? Zato što mi sada imamo jedan ciničan zahtev MMF-a da prvo vratimo neke dugove da bismo sredstva ostvarena po osnovu privatizacionih prihoda koristili za taj Nacionalni investicioni plan.
Uzmite, recimo, Svetsku banku. Sećam se, o tome sam govorio 2001. godine kada je gospodin Labus, a onda i gospodin Đelić, kao ministar finansija, zahtevao saglasnost i Savezne vlade i Skupštine, pa i ove skupštine, da se zadužimo kod Svetske banke za tzv. konsolidacioni zajam u iznosu od oko 1,800.000.000,00 dolara. Zašto? Da bismo vratili prethodne dugove. Mi danas imamo takvu situaciju da je to najnepovoljniji mogući kredit kojim ova država raspolaže, odnosno koji duguje, jer imamo kamatu koja je 5,8% za prvu trećinu vremena, u drugoj trećini imamo libor plus 0,55, u trećoj trećini takođe ćemo imamo libor, ali na evro računato, ili na evro plus 0,55, a onda, od polovine 2009. godine, imaćemo 5,81%, što je vrlo nepovoljno u tim međunarodnim transakcijama.
Prvo su tražili da se zadužimo da bismo vratili neke njihove kredite, potraživanja, a sad MMF kaže – e, sad to vratite. Ja to sad ne bih vratio, pogotovo što je pitanje visine duga iz tog vremena jako diskutabilno, s obzirom na kamate koje su obračunavane u vreme sankcija, a jako je poznato javnosti da nismo mi prekinuli platni promet sa inostranstvom, nego upravo oni i te međunarodne finansijske institucije.
Dakle, prvo bih vratio dug koji dugujemo u domaćoj valuti poljoprivrednicima, po osnovu penzija i po osnovu radnog odnosa. Onda bih nešto pojačao penzioni fond, ne samo za 5,5 milijardi dinara, kako se to ovde predviđa, jer je činjenica da su penzije porasle, umesto planiranih 4,34%, za oko 8,5%, možda i 9%. To je samo usklađivanje sa rastom cena. Dakle, nema realnog rasta penzija, pri čemu valja imati u vidu činjenicu da su plate porasle za 20%.
Ne bi ni tog povećanja bilo, hoću javnost da podsetim na tu činjenicu, da nisu upravo socijalisti insistirali na amandmanu koji je zahtevao ovaj način usklađivanja. Da je bilo drugačije, penzije bi zaostale u realnom iznosu.
Šta je još zanemareno? Subvencije, 3,850.000.000,00 subvencija za velika preduzeća, ona koja se restrukturiraju. Mi pričamo, i slažem se s tom pričom, da su nam potrebna mala i srednja preduzeća. Ali, podsećam vas, nema malih bez velikih. Mora neko da odgovori na pitanje – kada ćemo završiti restrukturiranje firmi tipa „Viskoze“ u Loznici i mnogih drugih u Srbiji koje zapošljavaju, prema mojim saznanjima, preko 150.000 ljudi. Ima li tu neki plan?
Zašto mi sad sa 3,850.000.000,00 pokušavamo da održimo tzv. toplo stanje u tim preduzećima, da bismo eventualno sačekali nekog atraktivnog stranog partnera koji bi bio potencijalni kupac? Koliko je potrebno sredstava da bi se napravila, recimo, jedna „Viskoza“ sa 2.500 radnika, koliko danas radi u tom nazovi toplom stanju? Dve i po hiljade ljudi puta 10.000 evra, lako je izračunati koliko jedna takva fabrika košta. Kome bi se, zapravo, isplatilo da to u ovom trenutku nestane, jer sa subvencijama od 3.850.000.000,00 to prosto nije moguće držati u toplom stanju i čekati nekog kupca?
Imamo 910.000 nezaposlenih, kažu toliko, verujem da je milion nezaposlenih. Nemamo plan za njihovo zapošljavanje. Slažem se da će ove investicije direktno ili indirektno povećati broj zaposlenih. Ali mi nemamo plan za oživljavanje privrede. Nemamo ta podsticajna sredstva.
Još jednom ću se vratiti na suficit. Ako ne znamo šta ćemo sa tih 15 milijardi, onda ih dajmo u Fond za razvoj da dokapitalizujemo Fond za razvoj, na način kako je predviđeno izmenama i dopunama Zakona o Fondu za razvoj. Učinimo Fond za razvoj sposobnim da emituje višak kredita privredi koja želi da pokrene neku proizvodnju, i malim i srednjim preduzećima, a i onima koji su se dali nekom razvojnom zamahu.
Izvinjavam se, gospodine predsedavajući, zamolio bih vas da mi omogućite da koristim drugih deset minuta našeg predsednika Poslaničke grupe, gospodina Ivice Dačića, s obzirom na to da sam ja ovlašćeni predstavnik za ovu tačku, da ne bih trošio vreme mojih kolega narodnih poslanika koje pripada Poslaničkoj grupi.
(Predsedavajući: Izvolite, samo da resetujem.)
Kada smo usvajali budžet za 2006. godinu rekao sam, a danas ću ponoviti, Predlog budžeta, a i Predlog ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona optimistima daje pravo da veruju da će se sve baš ovako desiti, a pesimistima daje pravo da ovaj budžet kritikuju. To je nešto što je normalno i uobičajeno za našu skupštinsku raspravu i proceduru i ja protiv toga nemam ništa.
Ja sam i danas optimista, pod uslovom da nađemo rešenja za ovo što sam danas samo ovlaš pomenuo. Suficit mora biti izuzetak. Najbolji bilans je uravnotežen bilans.
Ako iz godine u godinu pokazujemo suficit, pokazujemo nestvarnu sliku o sebi. To je isto kao kada bi čovek imao 1.000 evra u džepu, pri tom dugovao 10.000 evra i stalno se hvalio sa ovih 1.000: to mi je ostalo na kraju godine, imam ih ovde, ali nisam komšiji vratio dug, nisam platio elektrodistribuciji struju, nisam platio vodovod, nisam mnogo toga uradio, a trebalo je da uradim. Dakle, nema stvarnog suficita i to je ono što moramo razumeti, ali jeste za pohvalu da mi već dve godine uspevamo da uravnotežimo javne troškove ili javne rashode u odnosu na ono što ulazi u tu našu kasu.
Dalje, zašto, recimo, samo za 500 miliona povećavamo izdatke za oblast turizma i trgovine? Mi smo doneli Zakon o turizmu i trgovini i usvojili smo da postoji budžetski fond za razvoj te oblasti. Iz toga bi trebalo da se finansiraju neki turistički projekti, jer turizam jeste neka komparativna prednost Srbije. To jeste i energetika, o kojoj govori gospodin Dinkić, ali primećujete da u budžetu nema povećanja sredstava za oblast energetike. Nema predviđene mogućnosti da se zajedničkim sredstvima, recimo, grade mini hidrocentrale na drinskom vodotoku, na mnogim drugim vodotokovima širom Srbije, čime kao država obilujemo. Tu gde smo mogli da steknemo komparativnu prednost upravo ovim sredstvima koja su ostvarena po osnovu privatizacije, pomalo neočekivano za javnost, mogli smo da izdvojimo znatno više sredstava nego što je to ovde planirano.
Želim posebno da pozdravim opredeljenje da se za oblast prosvete i sporta izdvoje znatno veća sredstva nego što je to do sada bio slučaj. Uveravam vas, kao predsednik Odbora za sport i omladinu Narodne skupštine, da sam zajedno sa svojim kolegama iz Odbora, obilazeći čitavu Srbiju, ustanovio katastrofalno stanje na terenu: i kada su u pitanju otvoreni tereni, i kada su u pitanju sportske hale, i kada su u pitanju fiskulturne sale.
Verujte da postoje mnoge srednje škole, sa preko hiljadu ili 1.500 učenika, koje uopšte nemaju nikakvu fiskulturnu salu, da su otvoreni tereni do te mere pohabani da prosto čovek ne može ni da zamisli bilo kakvu sportsku aktivnost na tom polju.
Zato pozdravljam opredeljenje da se za izgradnju i rekonstrukciju tih otvorenih sportskih terena i dečijih igrališta do kraja godine izdvoji 240 miliona, u 2007. godini još 700 miliona, ukupno 940 miliona. Dakle, malo manje od milijarde, ali sam siguran da to nije ni približno dovoljno da se taj problem sportskih i fiskulturnih sala reši.
Zoran Anđelković, koji je predsedavajući ove skupštine, bio je ministar za omladinu i sport i mnoge hale je završio, ali neke je započeo a nije ih završio dok smo mi bili na vlasti. Ja ne vidim u ovom predlogu rebalansa, niti u onom koji se koncipira za 2007. godinu, da ćemo bar neku od tih hala, započetih u prethodnoj deceniji, završiti u ovoj deceniji, i to je velika šteta. Tamo su uložena značajna društvena sredstva. Mogli bismo da ih završimo sa relativno malim iznosima, koji ne bi uticali i ne bi opteretili budžet, a učinili bismo veliku uslugu mladim ljudima koji se bave sportom, i ne samo mladima, nego i drugima koji dolaze na te sportske priredbe i takmičenja koja se organizuju u tim objektima.
Mikrokrediti za samozapošljavanje biće povećani za 212 miliona u odnosu na planiranih 637 miliona u narednoj godini, ukupno 850 miliona. Koliko je to para? Koliko razumem, 850 miliona dinara je 10 miliona evra. Koliko može ljudi da se zaposli sa 10 miliona evra? Malo. Mi imamo u Srbiji, bez KiM, a ne smemo ni njih da zaboravimo, sredstva za preko 150 opština, pa, ako podelimo tih 10 miliona evra na 150 opština, videćemo da su to jako mala sredstva. Ne možemo očekivati samozapošljavanje samo s ovako nisko formiranim sredstvima u budžetu.
Industrijske zone i parkovi - milijardu i 380 miliona do kraja godine, šest milijardi i 350 miliona u 2007, to je 7 milijardi i 700 miliona. Potrebne su nam te industrijske zone, potrebne su nam uređene lokacije, potrebna nam je infrastruktura, sve ono što bi privuklo eventualno te strane investitore. U Loznici postoji dobar primer: Italijani su kupili jednu lokaciju, sad su se pojavili drugi, itd, to je sad jedan pelcer koji treba da posluži kao putokaz mnogim drugim stranim investitorima koji hoće da dođu tamo gde je uređena lokacija, gde imamo industrijski dovedenu električnu energiju i druge preduslove da bi se pokrenula neka proizvodnja ili usluge.
Program kreditne podrške početnicima - 170 miliona ove godine, dogodine 425, ukupno 595 miliona. Razvoj lokalne komunalne infrastrukture - 264 miliona do kraja godine, 571 milion u 2007, ukupno 836 miliona dinara.
Izgradnja i sanacija lokalnih puteva - dve milijarde i 500 miliona do kraja godine, dogodine još 4 milijarde i 705 miliona, ukupno 7 milijardi i 239 miliona. I, stvarno sve ovo treba. Znaku to oni koji idu našim putevima. Iako se ovaj Velja, da kažem, aktivirao, razradio, nijedan put nije dovršio: put Loznica – Valjevo krene s rekonstrukcijom, stane tamo negde na petom kilometru, pa se premesti na drugu lokaciju; Loznica – Šabac ili Šabac – Loznica, kako hoćete, krene iz pravca Loznice, dovrši do Lešnice ili do Prnjavora, ono od Prnjavora do Šapca ostaje, premesti se na treću lokaciju.
Verovatno tako mora, upravo iz ovih finansijskih razloga i nestašice, ali bismo morali da napravimo neki plan koji bi omogućio da putevi Loznica – Šabac, Loznica – Ljubovija, odnosno Loznica do granice s užičkom opštinom, budu zaista do kraja rekonstruisani, da se ne preseljavamo s lokacije na lokaciju i da u međuvremenu ono što je urađeno propada, jer to jeste neracionalan pristup u svemu.
Za Ministarstvo odbrane imamo povećanje subvencija, koliko sam razumeo budžet, za oko jednu milijardu, i to će se uglavnom odnositi na povećanje zarada, za oko 20%, zaposlenih u tom ministarstvu.
Za železnicu je predviđeno 850 miliona, za poljoprivredu oko 600 miliona, Upravu za sport - 580, a za Ministarstvo trgovine i turizma, kao što rekoh, samo 500 miliona, a moglo bi to ministarstvo da apsorbuje i preko milijardu dinara, možda i nekoliko milijardi, da bi stvorilo odgovarajuće uslove na Goliji, na Staroj planini, da bi se takvi uslovi stvorili u nekim drugim turističkim krajevima i nekim drugim destinacijama koje su atraktivne za obavljanje turističke delatnosti.
Mnogo je siromašnih u Srbiji, to je valjda poznata činjenica i o njoj nećemo da se sporimo. Kažu da preko 800.000 ljudi živi ispod granice siromaštva, a još 800.000 ljudi je na ivici siromaštva. Dakle, 1.600.000 ljudi, a mi ovde imamo činjenicu da su povećana sredstva za prava iz socijalnog osiguranja i neka druga prava sa 48,3 milijarde na 53,9, što ni izbliza ne može da spreči ili da umanji ovo siromaštvo.
Najbolja socijalna politika u ovom trenutku, kako je ja vidim, kao i u 2007. godini, bila bi ona ekonomska politika koja bi dodatno stimulisala novo zapošljavanje i koja bi u nekom vremenu od dve ili tri godine ovaj broj od oko milion nezaposlenih prepolovila za 500.000 ili na 500.000. Iako je i to visoka cifra, onda bismo nekako mogli da izdržimo sve ovo uz ove poreske stope, uz ove stope doprinosa i uz ova ukupna poreska opterećenja.
Ako se, ipak, na kraju pokaže da ne znamo da upotrebimo ovih 110 ili 120 milijardi dinara, onda ozbiljno moramo da se zamislimo nad pitanjem možemo li uopšte, na bilo kom nivou, da vršimo vlast kako je to primereno ozbiljnim ljudima ili kako to građani od nas očekuju. Sve u svemu, oko glasanja o ovom rebalansu budžeta ne bih hteo da se izjašnjavam.
Predsednik naše poslaničke grupe je rekao naš stav. To će umnogome zavisiti od stava poslaničke grupe, odnosno političke stranke G17 plus, jer mi ne želimo da učestvujemo u nekim stvarima koje se ne tiču interesa građana, a koje se, eventualno, tiču samo interesa pojedine političke stranke ili grupe.
Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Branče Stojanović je predložio da se stav 2. člana 51. promeni tako da glasi: "Predsednika i pet članova imenuje Vlada, a pet članova Stalne konferencije gradova i opština iz redova predstavnika jedinica lokalne samouprave".
Vi znate da je kolega Hranislav Perić obrazlagao prethodni amandman u kojem je tražio da od ova tri predstavnika koji su planirani, odnosno predloženi u stavu 2. člana 51. obavezno jedan mora biti iz redova nerazvijenih opština, što je Odbor za finansije i prihvatio.
Mislim da ovde ima dovoljno prostora i dovoljno racionalnih razloga da se prihvati i amandman kolege Brančeta Stojanovića.
Pokušao sam da razumem zašto od ovih pet predstavnika lokalnih samouprava treba da budu tri baš predstavnici, a dva bi mogla biti nešto drugo, pa sam pomislio da su to verovatno ljudi koji su eksperti u oblasti finansija ili finansiranja lokalne samouprave, te bi to mogao biti razlog.
Opet, sa druge strane mi se čini, trebalo bi da se ovaj amandman prihvati upravo iz razloga što oni ljudi koji budu predloženi i izabrani od strane Vlade prevashodno mogu biti eksperti koji razumeju ovu oblast do kraja i koji mogu kompetentnije i kvalifikovano da uporede sve relevantne podatke značajne za finansiranje lokalne zajednice.
Otuda toj stalnoj konferenciji gradova treba dati za pravo da izabere svih pet članova, nezavisno od toga da li su eksperti ili nisu, ali opet ne treba smesti sa uma ni da se u redovima predsednika opština koji su po pravilu članovi konferencije gradova može naći i te kako vrsnih stručnjaka, odnosno eksperata iz te oblasti.
Ukupna mana ovog zakona, ako uopšte tražimo mane je to što on nije praćen drugim zakonom za koji se zalagala poslanička grupa SPS, a to je zakon o regionalnom, ravnomernom razvoju.
Onda bi nam bilo lakše da shvatimo sve ove odnose koji su predloženi zakonom i mogli bismo da uočimo jasne i glasne kriterijume koji se odnose na to kako se neka opština svrstava u red razvijenih, kako neka u red srednje razvijenih, a kako u red nerazvijenih.
Zato smo i u načelnoj raspravi, a i u ovoj raspravi u pojedinostima imali dosta oprečnih mišljenja koja se tiču kriterijuma za dodelu sredstava lokalnim zajednicama, odnosno lokalnim samoupravama.
Svojevremeno sam mislio da bi jedan od relevantnih podataka za uočavanje objektivne ekonomske snage svih lokalnih skupština, odnosno zajednica, trebalo da bude recimo broj zaposlenih, zatim broj nezaposlenih, prosečna zarada po zaposlenom itd.
Imate takve primere da recimo opština Lajkovac sa veoma malim brojem zaposlenih ima natprosečan lični dohodak u odnosu na Republiku Srbiju, ali to ne utiče bitno na prikupljanje sredstava u lokalnom budžetu iako se primenjuje ta stopa od 40% na porez na zarade koje se ostvari na području te opštine.
S druge strane, imate relativno velike opštine po broju stanovnika, po površini koju zahvataju, po broju srednjih škola, obdaništa, osnovnih škola, odeljenja u tim školama i razume se, po broju dece koja su obuhvaćena školovanjem, a da ne spadaju u kategoriju razvijenih.
Dakle, veličina i razvijenost često su u Srbiji u raskoraku.
Tako imate opštine koje su nekada bile u kategoriji srednje razvijenih, čak i razvijenih, koje su danas zbog infrastrukture, odnosno privredne strukture sa kojom raspolažu, sticajem okolnosti, a pre svega zbog ekonomskih prilika došle u kategoriju nerazvijenih opština.
Dakle, neko ko je veliki ne znači da je jak i razvijen u ovom ekonomskom i finansijskom smislu.
Zato mislim da glavna mana ovog predloga zakona nije u njegovom sadržaju, jer se on može i ovako primenjivati, već upravo u tome što nemamo taj zakon.
Sada da kažem svoje mišljenje o toj konferenciji gradova. Podsetiću na primer kada smo usvajali rebalans budžeta da se pokušala jedna simulacija koja je dogovorena na konferenciji gradova upravo po osnovu finansiranja lokalnih zajednica.
Onda su predsednici opština predlagali jedno, ministarstvo drugo, na kraju se usaglasili oko toga, ali kada su izveli simulaciju ispalo je da najveći broj opština u Srbiji dobija manje sredstava nego što je to bio slučaj u predlogu Ministarstva finansija.
Onda su rekli – izvinite, mi smo pogrešili, dajte da napravimo zakon. Kao posledica tog dogovora na konferenciji gradova, a i zahteva koji su se čuli i od strane SPS i drugih poslaničkih grupa, došao je i ovaj zakon.
Da li treba da postoji Stalna konferencija gradova? Ja mislim da, zato što ona ne može da šteti, može samo da koristi.
Na toj konferenciji gradova sreću se predsednici opština, razmenjuju svoja iskustva razvijena za razne oblike saradnje, a između ostalog razgovaraju o tome kako u budućnosti finansirati te skupštine, odnosno te opštine koje ti predsednici opština predstavljaju.
Ne bih mogao da ih svrstam u bilo kakvu nevladinu organizaciju nego prosto u jedno udruženje predsednika koje pre svega ima za cilj da učini boljim položaj opština iz kojih dolazi, i to je u redu. Ne vidim u tome ništa loše, a čini mi se da bi bilo loše.
Ma koliko da razumem predloge u pogledu ukidanja te komisije, bilo bi loše da nemamo komisiju. Možda jednog dana kad izrastemo u relativno razvijeno društvo, kad se promeni bitno i suštinski status skupština, odnosno opština, ovakva komisija neće ni trebati.
U ovom trenutku mi se čini da radi usklađivanja tih interesa na području čitave Republike Srbije Stalna konferencija gradova nema pravu zamenu ili pravu alternativu i da je dobro i da ministar finansija i drugi predstavnici Vlade, uključujući ministra za lokalnu samoupravu i državnu upravu upravo na tim konferencijama gradova čuju te elementarne i suštinske probleme opštine iz kojih dolaze ti predsednici.
Znate, teško je svaki dan, i kada si predsednik opštine, komunicirati sa nadležnim ministarstvima, uključujući i to za lokalnu samoupravu, za finansije itd, jer onda bi svi ministri jednostavno trebalo najveći deo vremena da odvoje za razgovore sa predsednicima opština, što ne smatram da bi bilo loše, ali onda bi samo to radili i neki drugi poslovi bi trpeli. Zato je konferencija gradova, pa i komisija dobra.
Još samo jedna rečenica u vezi sa razlozima za prihvatanje amandmana gospodina Brančeta Stojanovića. Ako se, dakle, mislilo na eksperte, onda je ovde u zadnjem stavu rečeno da će poslove za potrebe ove komisije raditi ministarstvo. Ako imamo pravo ministarstvo, mislim da to neću da sporim sada na bilo koji način, onda u okviru tog ministarstva imamo i eksperte.
Onda će to ministarstvo preko određenog broja službenika i stručnjaka iz ministarstva zapravo obaviti taj ekspertski, stručni deo posla za komisiju, odnosno pomoći komisiji da najrealnije i najobjektivnije sagleda stanje svih, i razvijenih i srednje razvijenih i nerazvijenih i da saglasno tome, uključujući i ove kriterijume koji nisu bili u njegovom zakonu, rasporedi ta sredstva koja su na raspolaganju u odnosu na visinu društvenog bruto proizvoda u budžetu za svaku godinu, a o tome se Vlada izjašnjava u samom memorandumu pre izrade budžeta za narednu godinu.
Stoga mislim da ima dovoljno razloga da se prihvati ovaj amandman, mada znam da je potajna želja svakog ministra, pa i Vlade, da zakon koji uđe u skupštinsku proceduru trpi što manje izmena. Ova izmena ne bi pokvarila suštinu zakona, a čini mi se da bi popravila čitavu priču o komisiji i njenom sastavu. Hvala lepo.