Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, evo, u ove sitne sate i ja da vam kažem šta mislim o ustavnom zakonu kojim treba da počnemo sprovođenje novodonetog Ustava.
Mi smo juče u ovom domu, sada već prekjuče, proglasili jedan dobar, rekao bih, čak, jedan odličan ustav, a danas, nažalost, razmatramo jedan, rekao bih, manje dobar, čak loš ustavni zakon o sprovođenju tog ustava.
Zašto tako mislim? Pre svega, većina govornika je nekako u prvi plan stavila izbore, pa ispada da smo mi Ustav doneli samo zato da bismo imali neke izbore. Rekao bih da ovaj ustav ima toliko drugih, mnogo većih i važnijih vrednosti od samih izbora, da je prosto nepojmljivo da većina o tome i ne govori. I vas i one koji u ove sitne sate gledaju televizijski prenos ovog zasedanja želim da podsetim da se sve što je vredelo u prethodnom ustavu našlo i u novom, usvojenom tekstu Ustava.
Počeću od člana 1. u kojem se kaže da je Srbija država srpskog naroda i svih građana koji žive u Srbiji, ali i država koja je zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi.
Da nema te odrednice u članu 1, siguran sam da ni Poslanička grupa Socijalističke partije, ni građani koji podržavaju Socijalističku partiju, a ni drugi građani, ne bi u potrebnom broju izašli na referendum i svojim glasovima potvrdili Ustav koji smo im predložili.
Društvo socijalne pravde jeste neophodno, jeste imperativ baš u ovom vremenu tranzicije, kada je mnogo siromašnih, kada je mnogo obeshrabrenih, kada je mnogo nezaposlenih i kada je mnogo onih kojima je potrebna odgovorna vlast i uloga države u svemu tome. Stoga je odeljak o socijalnoj politici, takođe, razlog za moje zadovoljstvo.
Odeljak koji se odnosi na obavezno osnovno, besplatno obrazovanje, odredba koja se odnosi na besplatno srednje obrazovanje, sve su to vrednosti koje su preuzete iz prethodnog ustava. Pravo na rad, takođe. Zato nam je neophodno da u budućnosti imamo odgovornu vlast i odgovornu politiku, koja će omogućiti da se to pravo na rad ostvari, pre svega, da onih milion ljudi koji su nezaposleni dođu u priliku da rade i da žive od svog rada.
Mogao bih na tu temu i duže i konkretnije da govorim, ali s obzirom na ograničenje vremena, sada ću vašu pažnju usmeriti na ono što mislim da je slabo u ovom ustavnom zakonu.
Najpre, mislim da je jako loše što je primat dat tim odredbama koje se odnose na izbore. Nismo mi Ustav doneli samo da bismo imali izbore. Jako je loše što smo o tome licitirali mesecima i danima, što se nekima, navodno, žuri.
Mislim da je 21. januar jako loš datum za održavanje izbora. Bio je mnogo bolji datum 4. februar, ili neki datum u martu. Januar je mesec slava, mesec praznika, verskih, pravoslavnih itd, mesec ciče zime i loših nepovoljnih uslova koji će sigurno uticati na slab izlazak građana na ove izbore.
Nedostatak ovog ustavnog zakona je i to što nisu prihvaćeni neki amandmani poslanika Socijalističke partije, koji su, između ostalog, predložili da se na prvom zasedanju Narodne skupštine u novom sazivu obavezno usvoje zakon o Narodnoj skupštini i zakon o predsedniku Republike.
Rečeno je da je preko 260 zakona doneto u ove nepune tri godine rada Parlamenta. Zar je moguće da nismo mogli da donesemo zakon o Narodnoj skupštini kojim bismo precizno regulisali prava narodnih poslanika, i u toku mandata, a i nakon isteka mandata? To govorim zato što smo više puta bili svedoci hajke na ovaj parlament, urušavanja autoriteta ovog najvišeg doma u Republici Srbiji i nas kao narodnih poslanika, i lično i grupno. Mnogi su nas prozivali za rad koji smo uložili u protekle tri godine. Neki su nas čak nazivali stokom bez repa itd. Nismo našli snage da se izborimo s takvima, pre svega, donošenjem zakona o nama samima.
Kad je u pitanju zakon o predsedniku Republike, podsećam vas da smo 2001. godine, u onom sazivu, zahvaljujući onoj DOS-ovoj osionoj većini, doneli jedan nakazan zakon - Zakon o predsedniku Republike i pravima predsednika Republike. Podsećam i vas i sve građane da je to bio jedan tendenciozan zakon, usmeren, pre svega, protiv sada pokojnog predsednika Slobodana Miloševića, koji je u to vreme već bio nekadašnji predsednik Republike Srbije. Tada je tim zakonom rečeno da će njega štititi jedan policajac, ali bez oružja, i da će ga obezbeđivati elementarnim uslugama jedan radnik ili ugostitelj, poslužitelj. To je tad bila uvertira za njegovo nezakonito hapšenje i protivustavno izručenje tzv. Haškom tribunalu, na Vidovdan.
Zato smo kolege Toma Bušetić, Hranislav Perić i ja predložili amandman u kojem se predlaže da se već na prvom zasedanju donesu ta dva zakona: zakon o Narodnoj skupštini i zakon o predsedniku Republike, kako nijedan predsednik Republike ne bi doživeo sudbinu da oni koji dođu posle njega rade nešto što znači kršenje elementarnih ljudskih prava, kao što je učinjeno u slučaju nekadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića.
Dakle, to je trebalo učiniti. Nažalost, nije se našlo razumevanja. Zato mislim da je ovaj ustavni zakon loš. I pored toga, mi ćemo, kao poslanička grupa, i ja kao poslanik te poslaničke grupe SPS, glasati za ovaj ustavni zakon, samo radi toga da bismo mogli primeniti one osnovne vrednosti koje su preuzete iz prethodnog ustava, a tiču se čitavog korpusa pitanja - i socijalne pravde, socijalne jednakosti, prava na rad, socijalne zaštite, zdravstvene zaštite, obezbeđenja obrazovanja na svim nivoima po najpovoljnijim mogućim uslovima, da bismo mogli da primenjujemo taj ustav, da bismo svaku buduću vlast obavezali na primenu tog ustava.
Vrhunski razlog za donošenje Ustava je, zapravo, potreba građana Srbije, imperativ, i nas kao narodnih poslanika, i države u celini, da sačuvamo Kosovo i Metohiju u sastavu države Srbije, da nipošto i ni pod kojim okolnostima ne dopustimo da Kosovo i Metohija nestanu kao deo teritorije Republike Srbije, da niko i nikada, to stoji u Ustavu, ne može i ne sme prihvatiti takvo stanje nasilja u kojem bi, eventualno, tzv. međunarodna zajednica odlučila da Kosovo i Metohija nije više u Srbiji.
To je prvi i vrhunski razlog zbog čega mi noćas razgovaramo o ovome i zbog čega ćemo glasati za ustavni zakon koji će započeti primenjivanje odredaba Ustava koji smo na Mitrovdan proglasili.
Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, narodni poslanici, dame iz Ministarstva za finansije, mnogo toga je rečeno o Predlogu o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2006. godinu. Ja bih u nekim elementima podelio optimizam sa gospodinom Dinkićem, ali bih u nekim delovima ovog predloga imao ozbiljne zamerke ili bar drugačije viđenje u odnosu na koncept rebalansa budžeta koji je predložen Narodnoj skupštini.
Razume se da sve građane Srbije i sve narodne poslanike mogu da ohrabre neki podaci koji se tiču rasta bruto društvenog proizvoda i kontrolisane inflacije u planiranim okvirima od 9,3% na godišnjem nivou, kao i oni koji se tiču ostvarivanja prihoda u budžetu za prvih osam ili devet meseci 2006. godine.
Ja sam jedan od onih koji misli da budžetski suficit treba da bude samo izuzetak i da ne sme da postane pravilo u javnim finansijama zemlje kakva je Srbija.
Razume se da je Srbija siromašna zemlja i da zato ne treba tu činjenicu o budžetskom suficitu previše eksploatisati na način na kakav je to do sada činjeno. Dobro je da smo ostvarili višak prihoda u odnosu na ono što smo planirali, kada smo krajem prošle godine usvajali Budžet za 2006. godinu, ali se ovde otvara nekoliko pitanja.
Krenuću od Nacionalnog investicionog plana. Nekome će se to učiniti malo unazad, ali videćete i zašto. To je, dakle, nešto što jeste razvojna komponenta budžeta za 2006. godinu, za ova tri meseca, a naročito onoga što ćemo imati 2007. godine.
Ali, ako mi danas od gospodina Dinkića dobijemo obaveštenje da ćemo na kraju 2006. godine, 31.12. imati oko 110 milijardi dinara likvidnih sredstava na budžetskom računu i da ćemo ta sredstva preneti u 2007. godinu, ako pri tome dobijemo obaveštenje da ćemo teško do kraja 2006. godine utrošiti ili uložiti 33 milijarde namenjene za Nacionalni investicioni plan, onda se ozbiljno postavlja pitanje - gde smo mi to. Jesmo li mi kao društvo spremni da ovaj volumen novčanih sredstava apsorbujemo i uložimo u prave stvari i projekte?
Kada kažem projekte, onda mi se čini da dolazimo do jedne činjenice koja jeste sumorna i tužna za sve nas, nije bitno odakle dolazimo, a to je da lokalne zajednice u ovom trenutku nisu bile spremne da prihvate ovaj deo sredstava zato što nisu imale odgovarajuće projekte.
Kada govorimo o budžetskom suficitu, da sam na mestu gospodina Dinkića, odnosno ministra finansija, a daće Bog da budem, deo ovog budžetskog suficita upotrebio bih na nešto drugo, a ne na ono što je on predložio, pa bih u budžetu za 2007. godinu, kao značajnu stavku, predvideo sredstva za izradu projekata. Taj deo sredstava sa posebnom namenom usmerio bih lokalnim zajednicama, da bi 2007. godinu, ili polovinu 2007. godine, dočekali sa spremnim projektima za ono što zovemo kapitalnim investicijama.
Ništa mi tu nije sporno, dobra je želja, dobra je namera, dobra je ideja da se deo privatizacionih prihoda konačno počne koristiti na pravi način, a ne za opštu ili javnu potrošnju, za kancelarijski materijal, telefonske troškove itd, nego upravo u investicije, ulaganja u novo zapošljavanje.
Tu imamo jedan apsurd. Videli ste u odeljku koji se odnosi na Nacionalni investicioni plan da ćemo imati savete za praćenje realizacije ovih projekata. Onda kažu – ono ministarstvo koje pretežno bude zastupljeno u određenoj investiciji daje predsednika tog saveta, drugi daju članove itd, ali i predsednik Republike predlaže člana saveta za praćenje projekata.
Ne razumem kakva je tu uloga predsednika Republike. Razumem državne institucije, razumem nezavisne eksperte, razumem predstavnike ministarstva, razumem mnoge druge, ali ne razumem šta ima predsednik Republike sa Investicionim planom u 2006. i 2007. godini, kada je to izričito ili isključivo posao Vlade. Šta ima gospodin Tadić sa njim i kakva je uopšte njegova uloga u tome, ko mu daje to pravo, koji zakon? Po Ustavu, ne vidim njegove nadležnosti u toj oblasti. Pomalo sam i začuđen, da ne kažem iznenađen.
Šta bih ja uradio sa viškom od 15,5 milijardi, odnosno suficitom koji ćemo imati 31. 12, pod uslovom da se sve realizuje kako kaže gospodin Dinkić.
Ne bih vraćao dugove, bar ne ove koji su ovde predloženi, možda bih neke druge, npr. ako već imamo višak sredstava, zašto deo tih sredstava, 20 milijardi dinara koje dugujemo poljoprivrednicima po osnovu neisplaćenih penzija, ne bismo isplatili do kraja godine. Mi smo 20 milijardi dužni poljoprivrednicima, tek ćemo sledeće godine početi da im pomalo otplaćujemo taj dug, a danas se plašimo da će poljoprivrednici ta sredstva nekorisno da upotrebe ili zloupotrebe, ili da će to napraviti nekakvu inflaciju, kao da će seljaci otići na more ili na Havaje, i da ta sredstva neće upotrebiti za jesenju setvu, za oranje, za nabavku đubriva, za nabavku naftnih derivata, za nabavku poljoprivredne mehanizacije itd.
Zašto ne bismo vratili deo duga penzionerima po osnovu radnog odnosa, po ubrzanijoj dinamici nego što je to planirano? Zašto ne bismo vratili dug Narodnoj banci Srbije? Zašto ovo govorim? Zato što mi sada imamo jedan ciničan zahtev MMF-a da prvo vratimo neke dugove da bismo sredstva ostvarena po osnovu privatizacionih prihoda koristili za taj Nacionalni investicioni plan.
Uzmite, recimo, Svetsku banku. Sećam se, o tome sam govorio 2001. godine kada je gospodin Labus, a onda i gospodin Đelić, kao ministar finansija, zahtevao saglasnost i Savezne vlade i Skupštine, pa i ove skupštine, da se zadužimo kod Svetske banke za tzv. konsolidacioni zajam u iznosu od oko 1,800.000.000,00 dolara. Zašto? Da bismo vratili prethodne dugove. Mi danas imamo takvu situaciju da je to najnepovoljniji mogući kredit kojim ova država raspolaže, odnosno koji duguje, jer imamo kamatu koja je 5,8% za prvu trećinu vremena, u drugoj trećini imamo libor plus 0,55, u trećoj trećini takođe ćemo imamo libor, ali na evro računato, ili na evro plus 0,55, a onda, od polovine 2009. godine, imaćemo 5,81%, što je vrlo nepovoljno u tim međunarodnim transakcijama.
Prvo su tražili da se zadužimo da bismo vratili neke njihove kredite, potraživanja, a sad MMF kaže – e, sad to vratite. Ja to sad ne bih vratio, pogotovo što je pitanje visine duga iz tog vremena jako diskutabilno, s obzirom na kamate koje su obračunavane u vreme sankcija, a jako je poznato javnosti da nismo mi prekinuli platni promet sa inostranstvom, nego upravo oni i te međunarodne finansijske institucije.
Dakle, prvo bih vratio dug koji dugujemo u domaćoj valuti poljoprivrednicima, po osnovu penzija i po osnovu radnog odnosa. Onda bih nešto pojačao penzioni fond, ne samo za 5,5 milijardi dinara, kako se to ovde predviđa, jer je činjenica da su penzije porasle, umesto planiranih 4,34%, za oko 8,5%, možda i 9%. To je samo usklađivanje sa rastom cena. Dakle, nema realnog rasta penzija, pri čemu valja imati u vidu činjenicu da su plate porasle za 20%.
Ne bi ni tog povećanja bilo, hoću javnost da podsetim na tu činjenicu, da nisu upravo socijalisti insistirali na amandmanu koji je zahtevao ovaj način usklađivanja. Da je bilo drugačije, penzije bi zaostale u realnom iznosu.
Šta je još zanemareno? Subvencije, 3,850.000.000,00 subvencija za velika preduzeća, ona koja se restrukturiraju. Mi pričamo, i slažem se s tom pričom, da su nam potrebna mala i srednja preduzeća. Ali, podsećam vas, nema malih bez velikih. Mora neko da odgovori na pitanje – kada ćemo završiti restrukturiranje firmi tipa „Viskoze“ u Loznici i mnogih drugih u Srbiji koje zapošljavaju, prema mojim saznanjima, preko 150.000 ljudi. Ima li tu neki plan?
Zašto mi sad sa 3,850.000.000,00 pokušavamo da održimo tzv. toplo stanje u tim preduzećima, da bismo eventualno sačekali nekog atraktivnog stranog partnera koji bi bio potencijalni kupac? Koliko je potrebno sredstava da bi se napravila, recimo, jedna „Viskoza“ sa 2.500 radnika, koliko danas radi u tom nazovi toplom stanju? Dve i po hiljade ljudi puta 10.000 evra, lako je izračunati koliko jedna takva fabrika košta. Kome bi se, zapravo, isplatilo da to u ovom trenutku nestane, jer sa subvencijama od 3.850.000.000,00 to prosto nije moguće držati u toplom stanju i čekati nekog kupca?
Imamo 910.000 nezaposlenih, kažu toliko, verujem da je milion nezaposlenih. Nemamo plan za njihovo zapošljavanje. Slažem se da će ove investicije direktno ili indirektno povećati broj zaposlenih. Ali mi nemamo plan za oživljavanje privrede. Nemamo ta podsticajna sredstva.
Još jednom ću se vratiti na suficit. Ako ne znamo šta ćemo sa tih 15 milijardi, onda ih dajmo u Fond za razvoj da dokapitalizujemo Fond za razvoj, na način kako je predviđeno izmenama i dopunama Zakona o Fondu za razvoj. Učinimo Fond za razvoj sposobnim da emituje višak kredita privredi koja želi da pokrene neku proizvodnju, i malim i srednjim preduzećima, a i onima koji su se dali nekom razvojnom zamahu.
Izvinjavam se, gospodine predsedavajući, zamolio bih vas da mi omogućite da koristim drugih deset minuta našeg predsednika Poslaničke grupe, gospodina Ivice Dačića, s obzirom na to da sam ja ovlašćeni predstavnik za ovu tačku, da ne bih trošio vreme mojih kolega narodnih poslanika koje pripada Poslaničkoj grupi.
(Predsedavajući: Izvolite, samo da resetujem.)
Kada smo usvajali budžet za 2006. godinu rekao sam, a danas ću ponoviti, Predlog budžeta, a i Predlog ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona optimistima daje pravo da veruju da će se sve baš ovako desiti, a pesimistima daje pravo da ovaj budžet kritikuju. To je nešto što je normalno i uobičajeno za našu skupštinsku raspravu i proceduru i ja protiv toga nemam ništa.
Ja sam i danas optimista, pod uslovom da nađemo rešenja za ovo što sam danas samo ovlaš pomenuo. Suficit mora biti izuzetak. Najbolji bilans je uravnotežen bilans.
Ako iz godine u godinu pokazujemo suficit, pokazujemo nestvarnu sliku o sebi. To je isto kao kada bi čovek imao 1.000 evra u džepu, pri tom dugovao 10.000 evra i stalno se hvalio sa ovih 1.000: to mi je ostalo na kraju godine, imam ih ovde, ali nisam komšiji vratio dug, nisam platio elektrodistribuciji struju, nisam platio vodovod, nisam mnogo toga uradio, a trebalo je da uradim. Dakle, nema stvarnog suficita i to je ono što moramo razumeti, ali jeste za pohvalu da mi već dve godine uspevamo da uravnotežimo javne troškove ili javne rashode u odnosu na ono što ulazi u tu našu kasu.
Dalje, zašto, recimo, samo za 500 miliona povećavamo izdatke za oblast turizma i trgovine? Mi smo doneli Zakon o turizmu i trgovini i usvojili smo da postoji budžetski fond za razvoj te oblasti. Iz toga bi trebalo da se finansiraju neki turistički projekti, jer turizam jeste neka komparativna prednost Srbije. To jeste i energetika, o kojoj govori gospodin Dinkić, ali primećujete da u budžetu nema povećanja sredstava za oblast energetike. Nema predviđene mogućnosti da se zajedničkim sredstvima, recimo, grade mini hidrocentrale na drinskom vodotoku, na mnogim drugim vodotokovima širom Srbije, čime kao država obilujemo. Tu gde smo mogli da steknemo komparativnu prednost upravo ovim sredstvima koja su ostvarena po osnovu privatizacije, pomalo neočekivano za javnost, mogli smo da izdvojimo znatno više sredstava nego što je to ovde planirano.
Želim posebno da pozdravim opredeljenje da se za oblast prosvete i sporta izdvoje znatno veća sredstva nego što je to do sada bio slučaj. Uveravam vas, kao predsednik Odbora za sport i omladinu Narodne skupštine, da sam zajedno sa svojim kolegama iz Odbora, obilazeći čitavu Srbiju, ustanovio katastrofalno stanje na terenu: i kada su u pitanju otvoreni tereni, i kada su u pitanju sportske hale, i kada su u pitanju fiskulturne sale.
Verujte da postoje mnoge srednje škole, sa preko hiljadu ili 1.500 učenika, koje uopšte nemaju nikakvu fiskulturnu salu, da su otvoreni tereni do te mere pohabani da prosto čovek ne može ni da zamisli bilo kakvu sportsku aktivnost na tom polju.
Zato pozdravljam opredeljenje da se za izgradnju i rekonstrukciju tih otvorenih sportskih terena i dečijih igrališta do kraja godine izdvoji 240 miliona, u 2007. godini još 700 miliona, ukupno 940 miliona. Dakle, malo manje od milijarde, ali sam siguran da to nije ni približno dovoljno da se taj problem sportskih i fiskulturnih sala reši.
Zoran Anđelković, koji je predsedavajući ove skupštine, bio je ministar za omladinu i sport i mnoge hale je završio, ali neke je započeo a nije ih završio dok smo mi bili na vlasti. Ja ne vidim u ovom predlogu rebalansa, niti u onom koji se koncipira za 2007. godinu, da ćemo bar neku od tih hala, započetih u prethodnoj deceniji, završiti u ovoj deceniji, i to je velika šteta. Tamo su uložena značajna društvena sredstva. Mogli bismo da ih završimo sa relativno malim iznosima, koji ne bi uticali i ne bi opteretili budžet, a učinili bismo veliku uslugu mladim ljudima koji se bave sportom, i ne samo mladima, nego i drugima koji dolaze na te sportske priredbe i takmičenja koja se organizuju u tim objektima.
Mikrokrediti za samozapošljavanje biće povećani za 212 miliona u odnosu na planiranih 637 miliona u narednoj godini, ukupno 850 miliona. Koliko je to para? Koliko razumem, 850 miliona dinara je 10 miliona evra. Koliko može ljudi da se zaposli sa 10 miliona evra? Malo. Mi imamo u Srbiji, bez KiM, a ne smemo ni njih da zaboravimo, sredstva za preko 150 opština, pa, ako podelimo tih 10 miliona evra na 150 opština, videćemo da su to jako mala sredstva. Ne možemo očekivati samozapošljavanje samo s ovako nisko formiranim sredstvima u budžetu.
Industrijske zone i parkovi - milijardu i 380 miliona do kraja godine, šest milijardi i 350 miliona u 2007, to je 7 milijardi i 700 miliona. Potrebne su nam te industrijske zone, potrebne su nam uređene lokacije, potrebna nam je infrastruktura, sve ono što bi privuklo eventualno te strane investitore. U Loznici postoji dobar primer: Italijani su kupili jednu lokaciju, sad su se pojavili drugi, itd, to je sad jedan pelcer koji treba da posluži kao putokaz mnogim drugim stranim investitorima koji hoće da dođu tamo gde je uređena lokacija, gde imamo industrijski dovedenu električnu energiju i druge preduslove da bi se pokrenula neka proizvodnja ili usluge.
Program kreditne podrške početnicima - 170 miliona ove godine, dogodine 425, ukupno 595 miliona. Razvoj lokalne komunalne infrastrukture - 264 miliona do kraja godine, 571 milion u 2007, ukupno 836 miliona dinara.
Izgradnja i sanacija lokalnih puteva - dve milijarde i 500 miliona do kraja godine, dogodine još 4 milijarde i 705 miliona, ukupno 7 milijardi i 239 miliona. I, stvarno sve ovo treba. Znaku to oni koji idu našim putevima. Iako se ovaj Velja, da kažem, aktivirao, razradio, nijedan put nije dovršio: put Loznica – Valjevo krene s rekonstrukcijom, stane tamo negde na petom kilometru, pa se premesti na drugu lokaciju; Loznica – Šabac ili Šabac – Loznica, kako hoćete, krene iz pravca Loznice, dovrši do Lešnice ili do Prnjavora, ono od Prnjavora do Šapca ostaje, premesti se na treću lokaciju.
Verovatno tako mora, upravo iz ovih finansijskih razloga i nestašice, ali bismo morali da napravimo neki plan koji bi omogućio da putevi Loznica – Šabac, Loznica – Ljubovija, odnosno Loznica do granice s užičkom opštinom, budu zaista do kraja rekonstruisani, da se ne preseljavamo s lokacije na lokaciju i da u međuvremenu ono što je urađeno propada, jer to jeste neracionalan pristup u svemu.
Za Ministarstvo odbrane imamo povećanje subvencija, koliko sam razumeo budžet, za oko jednu milijardu, i to će se uglavnom odnositi na povećanje zarada, za oko 20%, zaposlenih u tom ministarstvu.
Za železnicu je predviđeno 850 miliona, za poljoprivredu oko 600 miliona, Upravu za sport - 580, a za Ministarstvo trgovine i turizma, kao što rekoh, samo 500 miliona, a moglo bi to ministarstvo da apsorbuje i preko milijardu dinara, možda i nekoliko milijardi, da bi stvorilo odgovarajuće uslove na Goliji, na Staroj planini, da bi se takvi uslovi stvorili u nekim drugim turističkim krajevima i nekim drugim destinacijama koje su atraktivne za obavljanje turističke delatnosti.
Mnogo je siromašnih u Srbiji, to je valjda poznata činjenica i o njoj nećemo da se sporimo. Kažu da preko 800.000 ljudi živi ispod granice siromaštva, a još 800.000 ljudi je na ivici siromaštva. Dakle, 1.600.000 ljudi, a mi ovde imamo činjenicu da su povećana sredstva za prava iz socijalnog osiguranja i neka druga prava sa 48,3 milijarde na 53,9, što ni izbliza ne može da spreči ili da umanji ovo siromaštvo.
Najbolja socijalna politika u ovom trenutku, kako je ja vidim, kao i u 2007. godini, bila bi ona ekonomska politika koja bi dodatno stimulisala novo zapošljavanje i koja bi u nekom vremenu od dve ili tri godine ovaj broj od oko milion nezaposlenih prepolovila za 500.000 ili na 500.000. Iako je i to visoka cifra, onda bismo nekako mogli da izdržimo sve ovo uz ove poreske stope, uz ove stope doprinosa i uz ova ukupna poreska opterećenja.
Ako se, ipak, na kraju pokaže da ne znamo da upotrebimo ovih 110 ili 120 milijardi dinara, onda ozbiljno moramo da se zamislimo nad pitanjem možemo li uopšte, na bilo kom nivou, da vršimo vlast kako je to primereno ozbiljnim ljudima ili kako to građani od nas očekuju. Sve u svemu, oko glasanja o ovom rebalansu budžeta ne bih hteo da se izjašnjavam.
Predsednik naše poslaničke grupe je rekao naš stav. To će umnogome zavisiti od stava poslaničke grupe, odnosno političke stranke G17 plus, jer mi ne želimo da učestvujemo u nekim stvarima koje se ne tiču interesa građana, a koje se, eventualno, tiču samo interesa pojedine političke stranke ili grupe.
Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Branče Stojanović je predložio da se stav 2. člana 51. promeni tako da glasi: "Predsednika i pet članova imenuje Vlada, a pet članova Stalne konferencije gradova i opština iz redova predstavnika jedinica lokalne samouprave".
Vi znate da je kolega Hranislav Perić obrazlagao prethodni amandman u kojem je tražio da od ova tri predstavnika koji su planirani, odnosno predloženi u stavu 2. člana 51. obavezno jedan mora biti iz redova nerazvijenih opština, što je Odbor za finansije i prihvatio.
Mislim da ovde ima dovoljno prostora i dovoljno racionalnih razloga da se prihvati i amandman kolege Brančeta Stojanovića.
Pokušao sam da razumem zašto od ovih pet predstavnika lokalnih samouprava treba da budu tri baš predstavnici, a dva bi mogla biti nešto drugo, pa sam pomislio da su to verovatno ljudi koji su eksperti u oblasti finansija ili finansiranja lokalne samouprave, te bi to mogao biti razlog.
Opet, sa druge strane mi se čini, trebalo bi da se ovaj amandman prihvati upravo iz razloga što oni ljudi koji budu predloženi i izabrani od strane Vlade prevashodno mogu biti eksperti koji razumeju ovu oblast do kraja i koji mogu kompetentnije i kvalifikovano da uporede sve relevantne podatke značajne za finansiranje lokalne zajednice.
Otuda toj stalnoj konferenciji gradova treba dati za pravo da izabere svih pet članova, nezavisno od toga da li su eksperti ili nisu, ali opet ne treba smesti sa uma ni da se u redovima predsednika opština koji su po pravilu članovi konferencije gradova može naći i te kako vrsnih stručnjaka, odnosno eksperata iz te oblasti.
Ukupna mana ovog zakona, ako uopšte tražimo mane je to što on nije praćen drugim zakonom za koji se zalagala poslanička grupa SPS, a to je zakon o regionalnom, ravnomernom razvoju.
Onda bi nam bilo lakše da shvatimo sve ove odnose koji su predloženi zakonom i mogli bismo da uočimo jasne i glasne kriterijume koji se odnose na to kako se neka opština svrstava u red razvijenih, kako neka u red srednje razvijenih, a kako u red nerazvijenih.
Zato smo i u načelnoj raspravi, a i u ovoj raspravi u pojedinostima imali dosta oprečnih mišljenja koja se tiču kriterijuma za dodelu sredstava lokalnim zajednicama, odnosno lokalnim samoupravama.
Svojevremeno sam mislio da bi jedan od relevantnih podataka za uočavanje objektivne ekonomske snage svih lokalnih skupština, odnosno zajednica, trebalo da bude recimo broj zaposlenih, zatim broj nezaposlenih, prosečna zarada po zaposlenom itd.
Imate takve primere da recimo opština Lajkovac sa veoma malim brojem zaposlenih ima natprosečan lični dohodak u odnosu na Republiku Srbiju, ali to ne utiče bitno na prikupljanje sredstava u lokalnom budžetu iako se primenjuje ta stopa od 40% na porez na zarade koje se ostvari na području te opštine.
S druge strane, imate relativno velike opštine po broju stanovnika, po površini koju zahvataju, po broju srednjih škola, obdaništa, osnovnih škola, odeljenja u tim školama i razume se, po broju dece koja su obuhvaćena školovanjem, a da ne spadaju u kategoriju razvijenih.
Dakle, veličina i razvijenost često su u Srbiji u raskoraku.
Tako imate opštine koje su nekada bile u kategoriji srednje razvijenih, čak i razvijenih, koje su danas zbog infrastrukture, odnosno privredne strukture sa kojom raspolažu, sticajem okolnosti, a pre svega zbog ekonomskih prilika došle u kategoriju nerazvijenih opština.
Dakle, neko ko je veliki ne znači da je jak i razvijen u ovom ekonomskom i finansijskom smislu.
Zato mislim da glavna mana ovog predloga zakona nije u njegovom sadržaju, jer se on može i ovako primenjivati, već upravo u tome što nemamo taj zakon.
Sada da kažem svoje mišljenje o toj konferenciji gradova. Podsetiću na primer kada smo usvajali rebalans budžeta da se pokušala jedna simulacija koja je dogovorena na konferenciji gradova upravo po osnovu finansiranja lokalnih zajednica.
Onda su predsednici opština predlagali jedno, ministarstvo drugo, na kraju se usaglasili oko toga, ali kada su izveli simulaciju ispalo je da najveći broj opština u Srbiji dobija manje sredstava nego što je to bio slučaj u predlogu Ministarstva finansija.
Onda su rekli – izvinite, mi smo pogrešili, dajte da napravimo zakon. Kao posledica tog dogovora na konferenciji gradova, a i zahteva koji su se čuli i od strane SPS i drugih poslaničkih grupa, došao je i ovaj zakon.
Da li treba da postoji Stalna konferencija gradova? Ja mislim da, zato što ona ne može da šteti, može samo da koristi.
Na toj konferenciji gradova sreću se predsednici opština, razmenjuju svoja iskustva razvijena za razne oblike saradnje, a između ostalog razgovaraju o tome kako u budućnosti finansirati te skupštine, odnosno te opštine koje ti predsednici opština predstavljaju.
Ne bih mogao da ih svrstam u bilo kakvu nevladinu organizaciju nego prosto u jedno udruženje predsednika koje pre svega ima za cilj da učini boljim položaj opština iz kojih dolazi, i to je u redu. Ne vidim u tome ništa loše, a čini mi se da bi bilo loše.
Ma koliko da razumem predloge u pogledu ukidanja te komisije, bilo bi loše da nemamo komisiju. Možda jednog dana kad izrastemo u relativno razvijeno društvo, kad se promeni bitno i suštinski status skupština, odnosno opština, ovakva komisija neće ni trebati.
U ovom trenutku mi se čini da radi usklađivanja tih interesa na području čitave Republike Srbije Stalna konferencija gradova nema pravu zamenu ili pravu alternativu i da je dobro i da ministar finansija i drugi predstavnici Vlade, uključujući ministra za lokalnu samoupravu i državnu upravu upravo na tim konferencijama gradova čuju te elementarne i suštinske probleme opštine iz kojih dolaze ti predsednici.
Znate, teško je svaki dan, i kada si predsednik opštine, komunicirati sa nadležnim ministarstvima, uključujući i to za lokalnu samoupravu, za finansije itd, jer onda bi svi ministri jednostavno trebalo najveći deo vremena da odvoje za razgovore sa predsednicima opština, što ne smatram da bi bilo loše, ali onda bi samo to radili i neki drugi poslovi bi trpeli. Zato je konferencija gradova, pa i komisija dobra.
Još samo jedna rečenica u vezi sa razlozima za prihvatanje amandmana gospodina Brančeta Stojanovića. Ako se, dakle, mislilo na eksperte, onda je ovde u zadnjem stavu rečeno da će poslove za potrebe ove komisije raditi ministarstvo. Ako imamo pravo ministarstvo, mislim da to neću da sporim sada na bilo koji način, onda u okviru tog ministarstva imamo i eksperte.
Onda će to ministarstvo preko određenog broja službenika i stručnjaka iz ministarstva zapravo obaviti taj ekspertski, stručni deo posla za komisiju, odnosno pomoći komisiji da najrealnije i najobjektivnije sagleda stanje svih, i razvijenih i srednje razvijenih i nerazvijenih i da saglasno tome, uključujući i ove kriterijume koji nisu bili u njegovom zakonu, rasporedi ta sredstva koja su na raspolaganju u odnosu na visinu društvenog bruto proizvoda u budžetu za svaku godinu, a o tome se Vlada izjašnjava u samom memorandumu pre izrade budžeta za narednu godinu.
Stoga mislim da ima dovoljno razloga da se prihvati ovaj amandman, mada znam da je potajna želja svakog ministra, pa i Vlade, da zakon koji uđe u skupštinsku proceduru trpi što manje izmena. Ova izmena ne bi pokvarila suštinu zakona, a čini mi se da bi popravila čitavu priču o komisiji i njenom sastavu. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama su četiri važna zakona i prosto ne znam ni sam koji je od predloženih zakona važniji.
Očigledno je da je praksa pokazala da je potrebno doći do novih zakonskih rešenja u pojedinim oblastima, naročito u onima koje do sada nisu bile pokrivene, a i u oblasti tržišta hartija od vrednosti, gde smo do sada u primeni imali savezne propise, nešto su se u međuvremenu menjali, ali nikako nismo uspevali da dođemo do celovitog rešenja u oblasti tržišta hartija od vrednosti.
Krenuću, pre svega, od investicionih fondova, odnosno od Zakona o investicionim fondovima. Mislim da je donošenje takvog zakona vrlo praktična, a rekao bih u odnosu na stanje investicija u našoj privredi, i nasušna potreba.
Imamo danas činjenicu da smo siromašni sa investicionim fondovima i sa mogućnostima novog investiranja u našu privredu, a to znači da su smanjene mogućnosti novog zapošljavanja, što jeste generalni cilj politike Vlade, a i Narodne skupštine.
Do sada su uglavnom poslovne i komercijalne banke pribavljale određena sredstva po osnovu štednje građana i ta sredstva plasirali pod određenim uslovima u privredu, ali i u potrošnju, preko kredita za stanovništvo, obezbeđivali zadovoljavanje određenog nivoa tih opštih potreba privrede i građana Republike Srbije.
Šta je novo što će nam doneti investicioni fondovi? Novo je da će se veliki broj građana koji raspolažu nekom štednjom opredeliti da sami ili zajedno sa svojim prijateljima i poslovnim partnerima osnivaju ove investicione fondove.
Investicioni fondovi, kao što vidite iz Predloga zakona, mogu biti otvoreni, zatvoreni i privatni.
Otvoreni investicioni fondovi su oni koji u startu moraju imati 200 hiljada evra osnivačkog kapitala i nemaju svojstvo pravnog lica, ali se zato pojavljuju privredna društva za upravljanje tim investicionim fondovima.
Otvoreni su zbog toga što svi koji su uložili određena sredstva u te investicione fondove imaju pravo da u svakoj prilici i u svakom trenutku kada to požele povuku ta svoja sredstva.
Ukoliko to ne žele, pripada im odgovarajuća dobit po osnovu ulaganja tih sredstava koja se nalaze u tzv. otvorenom investicionom fondu.
Imate i zatvoreni investicioni fond koji se takođe osniva sa 200 hiljada evra, ali ima nešto drugačiju proceduru, jer ulagači u taj investicioni fond nemaju pravo da u svakom trenutku povlače ta sredstva, nego saglasno zakonskim odredbama i pravilima tog fonda. Ti fondovi imaju i svoje kontrolne organe.
Imamo i treću grupu tih investicionih fondova, to su privatni investicioni fondovi, gde pojedinačni osnivački kapital ne može biti ispod 50 hiljada evra.
Reč je o profesionalnim investitorima i ljudima koji imaju želju i nameru, a razume se i interes da svoja slobodna novčana sredstva plasiraju na ovaj način.
Pretpostavlja se da će se na ovaj način formirati nekoliko investicionih fondova na području Republike Srbije, bar u početku i da će ta aktivnost sve više biti privlačna za sve veći broj građana koji imaju svoju štednju, ponegde u bankama, ali u priličnoj meri mobilisanu, čak da nisu ta sredstva ni u bankama nego kod kuće, kako se to kaže – u slamaricama.
Procena je da u ovom trenutku stanovništvo Republike Srbije ima tako raspoloživih slobodnih sredstava između tri i četiri milijarde evra.
Zaista je ekonomski necelishodno ta sredstva ne aktivirati, pogotovo u uslovima kada se zna da nema dovoljno slobodnih sredstava za investicije, a da su investicije glavni pokretač privrednog razvoja i povećane zaposlenosti.
Zato ćemo mi, kao poslanička grupa SPS, podržati ovaj zakon, jer mislimo da ga je čak trebalo doneti na početku ovog mandata, da bismo u međuvremenu mogli da, ne čekajući kredite iz inostranstva i ne čekajući nekakve donacije ili ne znam koje druge vrste pomoći od tzv. Međunarodne zajednice, pokrenemo neki investicioni ciklus.
Moguće je da će se u budućem vremenu i sama država pojavljivati kao osnivač pojedinih investicionih fondova, mada to nije intencija ovog zakona, ali u svakom slučaju čini mi se da će mnogi koji ekonomski razmišljaju biti pre opredeljeni da investiraju u investicione fondove nego da svoja sredstva daju na bilo kakvu štednju u poslovne i komercijalne banke, jer kao što je poznato, uslovi kod poslovnih banaka nisu tako povoljni, kamatne stope na godišnjem nivou ne prelaze pet posto, a neke banke čak ne daju nikakvu kamatu na deviznu štednju. Investicioni fondovi omogućavaju da se sopstvenim slobodnim finansijskim sredstvima privređuje na tzv. finansijskom tržištu i da se od tog privređivanja ostvaruje značajna i bitna korist.
Drugi zakon koji je veoma važan jeste zakon o tržištu hartija od vrednosti i podsećam vas da smo svojevremeno birali Komisiju za hartije od vrednosti, pa smo imali i pomalo smešne situacije da su nam predlagači pojedinih članova Komisije za hartije od vrednosti, između ostalog, u biografijama kandidata isticali da imaju položenu B kategoriju kao da voze moped, kao da smo u tom trenutku birali poštonoše, a to sve govorim zbog toga što mislim da Komisija za hartije od vrednosti mora da bude samostalna i nezavisna. Ona je tako u ovom zakonu i postavljena, s tim što se mogu dati određene primedbe u pogledu potpune nezavisnosti komisije.
Podsećam vas da predlog za sastav Komisije za hartije od vrednosti, prema Predlogu zakona, daje Vlada, kao i predlog za eventualno razrešenje članova Komisije za hartije od vrednosti. Mnogo je važan taj organ, obzirom da kod nas tek u punoj meri zaživljava tržište hartija od vrednosti i da je važno da neko ko taj posao obavlja, obavlja na način koji jeste stručan, odgovoran i kompetentan, s tim da bude samostalan i odgovoran. Ovde je takođe rečeno da će postojeća Komisija za hartije od vrednosti trajati do septembra meseca 2006. godine, a ukoliko do tog trenutka ne uspe da se izabere novi sastav Komisije, onda će postojeća komisija nastaviti da radi i u drugom periodu, dakle u 2007. godini, sve dok se ne izabere novi sastav Komisije za hartije od vrednosti.
Ovde bi mogla da se stavi jedna načelna i konkretna primedba u pogledu mandata predsednika i pojedinih članova Komisije. O tome ću govoriti, obzirom da smo podneli nekoliko amandmana, kada bude bila rasprava o amandmanima, ali u ovom trenutku samo da podsetim da smo predložili da, recimo, predsednik Komisije bude biran na pet godina, da jedan član Komisije bude biran na četiri godine, drugi na tri godine, treći na dve itd, da bi se obezbedio kontinuitet u radu Komisije i da bi pod zakonom određenim uslovima mogli da blagovremeno vršimo promene članova Komisije za hartije od vrednosti, a da pri tome ne narušimo kontinuitet u radu tržišta hartija od vrednosti i same Komisije, kao nezavisnog organa.
Ima, takođe, jedno pitanje koje nije u toj meri sporno, ukoliko imamo pravo objašnjenje, a mislim da ga ljudi iz Ministarstva, kao predlagači ovog zakona imaju, a to je pitanje – ko sve može biti osnivač berze. U zakonu je rečeno da, između ostalog, osnivači berze mogu biti fizička domaća i strana lica. Oni koji su protivnici te varijante kažu – zašto bi sada fizička lica bili osnivači berze, ako se već mogu registrovati kao pravna lica, pa kao takvi pojaviti sa određenim iznosom od milion evra kao osnivači berze, a da pri tome ispune i odgovarajuće uslove.
Mislim da je objašnjenje ljudi iz Ministarstva da je na neki način logično i suvislo, da će ta fizička lica biti proveravana u smislu kvaliteta i poslovne sposobnosti, dosadašnje poslovne aktivnosti, dakle čestitosti u životu i u radu, te će se, stoga, sa vrlo strogim kriterijumima opredeljivati koja to fizička lica mogu biti osnivači berze. Dakle, treba nam takav celovit zakon, nije se moglo promenama doći do boljeg teksta nego ovako kako je predloženo.
Treći zakon je Zakon o preuzimanju akcionarskih društava. On se ponegde u evropskoj praksi, a i kod nas, nalazio sa svojim odredbama u sastavu Zakona o hartijama od vrednosti.
Ovde se predlagač opredelio upravo kao i većina zemalja u EU, da se ide na donošenje posebnog zakona o preuzimanju akcionarskih društava. Pretpostavljam da ste pročitali obrazloženje i videli ste da ni Evropi, koja je jako razvijena u tom pogledu, nije bilo lako da donese takvu odluku i ti pregovori su trajali, koliko se sećam, čak punih 14 godina da bi se došlo do direktive koja važi od decembra 2003. godine, u kom su svi u EU obavezani da donesu upravo takve zakone o preuzimanju akcionarskih društava.
To se sada i ovde čini, obzirom da želimo u EU i da hoćemo da svoje zakonodavstvo i sve propise uskladimo sa standardima EU, pa i sa tim direktivama. Karakteristični su, recimo, članovi 9. i 11. tih direktiva u kojima se kaže da oni koji su akcionari u tim preduzećima, malo to prepričavam, nemaju pravo da preduzimaju radnje protiv onih koji imaju nameru da preuzmu ta akcionarska društva bez saglasnosti akcionara.
U tački 11. te direktive se kaže da oni koji imaju nameru da preuzmu određeno akcionarsko društvo, nemaju obavezu da poštuju nešto što bi ih sprečilo da ga preuzmu. Sve to ima neku svoju logiku, a pogotovo što je u toj direktivi rečeno da se ove odredbe iz tačke 9. i 11. primenjuju fakultativno, odnosno neobavezno kao opcija.
Ono što je za mene suština rešavanja načina preuzimanja akcionarskih društava je upravo u tome da se, mislim, na ovaj način postiže potpuna zaštita malih akcionara, a što je bio gorući problem.
Recimo, nekoliko primera u poslednjih nekoliko godina kada smo imali te situacije na tržištu akcija, kako se štite mali akcionari? Štite se tako što onaj koji želi da preuzme neko akcionarsko društvo mora to da učini javno. To javno znači da mora prvo da oglasi nameru da želi da preuzme određeno AD, a pod dva, kada oglasi nameru onda mora da oglasi i uslove pod kojima preuzima AD, odnosno kupuje akcije i to tako da cena akcija bude ista i za velike i za male akcionare.
To je suština ovog zakona, da cena bude ista i za velike i za male akcionare. Doduše, postoje izuzeci, ali ne u ovom delu, nego u onom delu šta se ne može preuzimati putem kupovine akcija, a to su, recimo, akcije malih akcionara koje se na tržištu akcija pojavljuju zajedno sa akcijama Akcijskog fonda i neke druge akcije koje su se pojavile po osnovu akcija poslovnih banaka, a po osnovu preuzetih obaveza savezne države koje su prenete na Republiku Srbiju.
Još jedanput podvlačim, mnogo je važno da se obezbedi potpuna ravnopravnost malih i velikih akcionara i da tu nemamo tog tzv. mešetarenja, da se na jedan način pregovara sa velikim akcionarima i da se obećavaju jedne cene, a da se koristeći položaj malog akcionara koji je u osnovi nepovoljan, tamo nudi niža cena za preuzimanje tih AD, odnosno za kupovinu akcija.
Ovde nismo podnosili nikakve amandmane. Nisam video potrebu za tako nešto, jer je ovaj deo uređen celovito, pojačava odgovornost svih učesnika na tržištu akcija i onih koji žele da preuzmu određena AD, ali i onih koji će biti preuzeti, čime se na neki način pojačava odgovornost i zahteva potpuna lojalnost postojećeg menadžmenta i rukovodstva sadašnjih AD prema svojim preduzećima, a što će reći – prema akcionarima.
Konačno, kada je u pitanju Zakon o računovodstvu, to je važan zakon, a do sada smo imali ko zna koliko promena i ta materija se rešava na saveznom nivou, pa je nešto primenjivano, a nešto nije, itd. Sada smo u prilici da vidimo celovit predlog zakona, a moram da kažem, prošao je tu stručnu raspravu, ali je u dobroj meri i osporavan od strane upravo onih koji najviše rade na poslovima računovodstva i revizije.
Gospodin ministar je pomenuo: savezni računovođa, a moram da priznam, kada sam čitao primedbe Saveza računovođa, mislio sam – u pravu su računovođe. Kada sam čitao obrazloženje Vlade, odnosno predlagača, onda sam mislio – pa i nisu te računovođe toliko u pravu.
Ipak smo se opredelili da podnesemo nekoliko amandmana na članove ovog predloga zakona, a pre svega u dobroj nameri da se eventualno tekst tog zakona popravi. Na primer – pitanje obaveznosti revizije u pravnim licima. Čuli ste, a tako piše i u zakonu, da su srednja i velika preduzeća obavezna da vrše reviziju svojih računovodstvenih iskaza.
Završni računi, dakle bilansi, predaju se jedanput godišnje – 31. decembra, odnosno sa 31. decembrom u roku od 60 dana, a što će reći do 28. februara, kao što je bio i do sada slučaj.
Ovde se otvorilo pitanje – da li srednja preduzeća podležu obavezi revizije i da li treba da podležu toj obavezi, a pogotovo što je definicija tih srednjih preduzeća, bar u ovom zakonu, takva da srednje preduzeće predstavlja ono preduzeće koje prosečno zapošljava između 50 i 250 radnika. Veliki je dijapazon, između 50 i 250, a da recimo ostvaruje ukupan godišnji prihod između 2,5 miliona i pet miliona evra, pa da mu je vrednost imovine na kraju poslovne godine između jedan i pet miliona evra. Kada je ispod tih vrednosti, onda spada u kategoriju malih preduzeća i nema obavezu da vrši reviziju računovodstvenih iskaza, a kada je iznad, onda spada u kategoriju velikih preduzeća i razume se da i dalje ima tu obavezu.
Otvoreno je, takođe, pitanje interne revizije. Priznajem, nisam do kraja razumeo, kasnije sam konsultacijama sa ljudima iz ministarstva razumeo da interna revizija i nije nešto što je imperativ, obavezno, nego je moguće. To je ono što bitno menja moj stav prema internoj reviziji. Oni koji budu smatrali da je potrebno radi povećanja zakonitosti i discipline u vođenju računovodstvenih iskaza i iskazivanju poslovnih rezultata, pa i bilansa stanja, itd. i drugih dopunskih aneksa opredeliti se da angažuju i internu reviziju.
Da li će to biti neko iz firme, nije najbitnija stvar, ali i posle interne revizije podležu toj tzv. eksternoj reviziji koja može uočiti nepravilnosti u radu internog revizora. Bitno je da se sve dovede do toga da poštujemo zakone, a poštujući zakone poštujemo ambijent u kom živimo i omogućujemo da svi oni koji žive od budžeta žive na način koji je primeren toj ekonomskoj situaciji.
Otvoreno je pitanje ko može biti revizor. Dobili smo objašnjenja da oni koji imaju zvanje revizora neće ta zvanja izgubiti osim onih koji će morati u nekom periodu od godinu dana da potvrde ta svoja zvanja, odnosno licence za vođenje revizije. Računovođe su takođe stavile primedbu da recimo, računovođe u preduzeću može biti i neko ko nema odgovarajuću školsku spremu. Logika stvari nalaže da onaj koji će biti odgovoran za poslovanje preduzeća, a to je uprava i direktor, nikako neće poslove računovodstva prepustiti nekome ko taj posao ne zna i ko taj posao neće moći da radi u skladu sa zakonom.
Sada da ne elaboriram dalje oko detalja, biće prilike kada budu bili amandmani. U svakom slučaju, važno je da se naše poslovanje uskladi sa međunarodnim računovodstvenim standardima, jer nam je to potrebno radi poslovanja sa Evropom. Oni razumeju svoje standarde. Ako mi ne prihvatimo njihove standarde, oni ne razumeju nas i ne razumeju našu stvarnu ekonomsku poziciju kada žele da uđu u poslove sa nama.
Takođe, na kraju, jedno vrlo praktično pitanje, a to je pitanje: kome to treba da predajemo svoje završne račune. Po ovom zakonu rečeno je i Narodnoj banci Srbije, a po Zakonu o preduzeću rečeno je da se obavezno završni računi i drugi izveštaji predaju Agenciji za privredne registre. Sada imamo situaciju koja je objektivna – Agencija za privredne registre nije dovoljno osposobljena da radi te poslove do kraja. Narodna banka jeste, a i potrebno je radi te ukupne društvene statistike, jer nema ko drugi da tu statistiku vodi, ali opet sa stanovišta pravnih lica nije logično da predaju na dva mesta. Verujem da se ta stvar može prevazići tako što će se u dogledno vreme izmeniti odredba koja nas obavezuje da te svoje izveštaje dostavljamo Agenciji za privredne registre.
Opet, tamo je i obrazloženje da se to predaje zbog toga da bi strani partneri mogli da se upravo preko tog registra informišu o našem kvalitetu i o našoj spremnosti i sposobnosti da poslujemo sa njima. Mislim da je ovo pomalo vrzino kolo koje se može rešiti, ne mora da se reši baš danas ovim zakonom, ali nekom praktičnom izmenom moglo bi se to desiti. Sve u svemu, toliko za ovih 20 minuta. Hvala lepo.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, evo još da kažem nekoliko napomena u vezi sa mišljenjem poslaničke grupe SPS povodom Predloga zakona o crkvama i verskim zajednicama. I dosadašnji tok rasprave je pokazao da Srbija u suštini nema čega da se stidi u svojoj zakonodavnoj istoriji i kada su u pitanju i crkve i verske zajednice i uopšte ova religijska oblast.
Na početku današnje rasprave neki govornici su našem gospodinu ministru zamerili da na neki način u prvi plan stavlja SPC, a ja mislim upravo obrnuto. Mislim da je pomalo i stidljivo govoreno o ulozi SPC i u uvodnom izlaganju gospodina ministra, a i nekih narodnih poslanika, koji se da kažem ovako busaju da su pravoslavci, hrišćani itd, ali nekako skriveno drže i u ovom zakonu, a i u priči SPC.
Zašto to uopšte pominjem? Pa, recimo, u članu 12. ovog zakona kaže se da se SPC priznaje kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Načertanija o duhovnoj vlasti iz 1836. godine, i to je stav 1. A u stavu 2. kaže se da SPC ima izuzetnu istorijsku, državotvornu i civilizacijsku ulogu u oblikovanju, očuvanju i razvijanju identiteta srpskog naroda.
Primećujem da nijedna druga crkva, osim SPC, što je valjda i normalno za Srbe, nema tu državotvornu i istorijsku ulogu. Mislim da i ovaj parlament, i Vlada i svi mi kao građani u Srbiji, a valjda je u Srbiji većina Srba, ako je tačan podatak da 95% građana pripada nekoj crkvi i nekoj verskoj organizaciji, onda je sasvim sigurno i iz toga izveden tačan podatak da bar tri četvrtine onih koji pripadaju nekoj crkvi, verskoj organizaciji, jesu pripadnici SPC, jesu oni koji propovedaju pravoslavno hrišćanstvo.
I zato mi smeta kad u obrazloženju ovog zakona pročitam, pa i u diskusiji čujem, da su osnovni ciljevi ovog zakona između ostalog i usklađivanje sa zakonodavstvom EU.
Prvo, mi imamo skoro dvestagodišnju tradiciju u zakonodavstvu, drugo, ni u čemu ne zaostajemo za EU, treće, Unija i nije religijska, nego pre svega ekonomska unija. I mi kao ljudi, pa i pravoslavci, i hrišćani i svi drugi građani, imamo težnju da u Evropu uđemo pre svega radi tih ekonomskih odnosa, a ne radi toga da bi se religijski povezali sa zapadnom, pogotovo zapadnom Evropom, jer u tome postoje toliko drastične razlike da sam iznenađen da danas niko o njima nije govorio.
Pripremajući se za ovo izlaganje imao sam potrebu da konsultujem delo Justina Popovića "O duhu i vremenu". Za gledaoce pre svega, jer narodni poslanici to verovatno znaju, Justin Popović je jedan od najvećih teologa u modernoj srpskoj istoriji i, pored Nikolaja Velimirovića, sasvim sigurno najveći. Upravo je Justin Popović je govorio o tim najbitnijim razlikama između pravoslavnog hrišćanstva i tog takozvanog zapadnoevropskog ili humanog hrišćanstva.
U hrišćanstvu je najvažniji Isus Hristos ili bogočovek. U Evropi smo zahvaljujući nekim tzv. modernim trendovima došli do toga da imamo hrišćanski humanizam i da smo bogočoveka krnjili sve do toga da smo ga doveli da bude samo čovek. Taj samočovek je u prethodnoj istoriji, recimo u poslednjih 100 godina napravio sve ratove u svetu i u Evropi. Taj isti samočovek iz Evrope je bombardovao Srbiju u toku NATO agresije. Takav isti čovek je mogao da izjavi - trebalo bi da bombardujete Srbe. Šta mislite ko je ovo rekao? Pokojni papa Vojtila Klinton. "Srbi su narod bez zakona i bez vere, to je narod razbojnika i terorista". To je rekao današnji aktuelni francuski predsednik Žak Širak.
"Rat protiv Srba nije samo vojnički sukob, to je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva". Širak je desničar, a ovo je rekao jedan levičar, njegovo ime je Toni Bler. To su svi ljudi koji pripadaju tzv. hrišćanskom humanizmu.
Justin Popović kaže da je čovek isuviše sazdan od ilovače, odnosno od blata, pa ako mu izvadite taj duh onda od tog blata nema ništa, a Evropa sve više liči na mrtvački sanduk pun ilovače koja odveć zaudara. Da li nam treba takva unija religijska sa Evropom? Meni to kao cilj smeta u obrazloženju, iako u zakonu to nije rečeno, ali mi smeta da se i pozivamo na takve ciljeve jer postoji jači cilj od ovog, naša potreba da u ovu oblast unesemo ono što je naše i ono što je potrebno građanima Srbije, a ne nikakvo prilagođavanje Evropskoj uniji i tom njihovom zakonodavstvu.
Ovde se u jednom članu kaže da ne postoji državna religija. Ja sam s tim saglasan, ali moram da vam kažem da bih bio saglasan čak i da postoji državna religija, i to ne bi bio izuzetak jer postoje zemlje kao što su Danska, Švedska, Grčka, i bio bih sa tim saglasan, jer ako su pravoslavci prisutni među vernicima i članovima crkve sa 75 ili 80% onda to i ne bi bio problem.
Pod uslovom da sve druge verske zajednice i crkve imaju ovu vrstu ravnopravnosti i slobode koja se u zakonu predviđa i podrazumeva.
Dalje se kaže da je jedan od ciljeva ovog zakona da država i crkva razvijaju saradničke odnose. Opet ću se pozvati na Justina Popovića, nekako mi je on najbliži, piše lepo kao književnik, lako ga je razumeti, iako su mu komplikovane te teološke misli i on je više filozof, iako je završio fakultet u Oksfordu, zahvaljujući Nikolaju Velimiroviću, i ti isti zapadni hrišćani nisu mu dali diplomu, jer je kritikovao to tzv. zapadno hrišćanstvo. Kasnije je doktorirao, a od 1948. godine živeo u Ćelijama kod Valjeva, gde je i umro 1979. godine, ukoliko se dobro tog datuma sećam, a inače je Vranjanac rođen 1894. godine.
Šta kaže Justin Popović? "Bog je u svemu na prvom mestu, čovek na drugom". Dalje kaže: "Bog vodi, čovek je vođen". I konačno: "Bog radi, čovek sarađuje". Ako je crkva simbol tela Hristovog, zajedno sa duhom, ona za mene predstavlja tu vrstu božanstva, odnosno Boga u koju valja verovati kao instituciju itd. Država je zapravo čovek koji će sarađivati sa crkvom i sarađivaće kao ljudi koji uređuju svoju državu na tom prostoru Republike Srbije na način koji je propisan u ovom zakonu.
Za mene je to nesporna činjenica, ukoliko nemamo tu meru i tu vrstu opreza koja je potrebna pre svega zahvaljujući diskusijama koje su vođene, a povodom tih tzv. sekti satanističkih i ne znam kojih drugih pokreta. Bojim se da valja biti jako oprezan u primeni odredbi ovog zakona.
Jer kada nekome date svojstvo pravnog lica, kada nekome date neograničeno pravo raspolaganja imovinom, kada nekome date neograničene vidove i oblike sticanja imovine, kada nekome date pravo na obavljanje privredne delatnosti i aktivnosti, kada nekome date pravo na obrazovnu aktivnost, kada nekome date pravo da pod određenim uslovima vrši verske obrede u školama, kasarnama, dečijim obdaništima, tu valja imati mnogo opreza.
Kada ljude dobre volje, koji hoće da podstaknu neku crkvu ili neku versku zajednicu, podstičete, između ostalog, poreskim olakšicama, uključujući i fizička i pravna lica, kako je rečeno u ovom zakonu, ponekad se zapitam da li smo mi tu na putu onoga što je već u toj katoličkoj ili protestantskoj Evropi poodavno prisutno i predstavlja jednu od ključnih razlika između te katoličke Evrope i tog učenja i ovoga što mi ovde zovemo ortodoksna pravoslavna crkva.
Dakle, tamo je moguće otkupiti greh, a u pravoslavlju nije. Da bi nekome oprostio Bog grehe on mora bar u zadnjem sekundu svog života da se prekrsti, i pokaje za svoje grehe i zamoli Boga da mu te grehe oprosti. Tamo je dovoljno dati određenu količinu novca da bi greh bio oprošten.
Mi ovde ulazimo u jednu opasnost da će biti ljudi koji su stekli, ako hoćete, i prljav kapital, dakle ne izjednačavam sve ljude, ali i prljav kapital, spremni da kao fizička lica ulažu u određene crkve i verske zajednice, ali sada najviše govorim o pravoslavcima, sa idejom da em budu oslobođeni od poreza, em da im tamo neki sveštenik ili neko svešteno lice pri obavljanju određenih službi olakša grehe.
Zašto o ovome govorim? Opet ću reći nešto što je rekao Justin Popović, a nisam bio lenj da ga prepišem. Kaže, jer crkva i nije drugo do čudesni bogočovečanski organizam, u kome se saradnjom blagodeti božje i slobodne delatnosti čovekove obesmrćuje, obogočovečuje sve što je čovečije, sve osim greha.
Biće teško primeniti ovaj zakon. Mi ćemo glasati za zakon zato što hoću da verujem gospodinu ministru. Mi ćemo glasati upravo iz tih razloga, ali tvrdim da će morati da rade ekipe ljudi, stručnjaka iz raznih oblasti, prava, finansija, ekonomije i teologije, da urede način registracije i način poništavanja tih odobrenja za delovanje tih organizacija, odnosno verskih zajednica i crkava.
Tvrdim da verske zajednice, koje se samo tako zovu, a u suštini su sekte, mogu da budu značajni faktori na političkom planu. Uzmite, recimo, lokalne izbore za odbornike. Sve sekte su došle iz te tzv. zapadne Evrope ili iz Amerike. Uz dobro finansiranje i organizaciju mogu da se organizuju i kao grupa građana, ali sa određenim političkim ciljevima, a da u pozadini imaju sektu. Kada budu značajan faktor vlasti u lokalnoj skupštini i kada mogu da odlučuju o tome hoće li se ili neće usvojiti budžet za određenu godinu, onda mogu da opredele i određena sredstva za tzv. pomoć određenim verskim zajednicama, pa i sami sebi.
Sada, ovde završavam, ne smemo se mnogo povoditi za Evropom, bar u onom duhovnom smislu. Neko je ovde o tome govorio. Nema mnogo duhovnog u Evropi. Sve je materijalno. Niče je govori, telo sam i samo telo. Justin Popović je vrlo lagano, sa nekoliko rečenica, pokazao da nije sve u toj materiji. Mi ponekad zbog tog konformizma, zarad obećanog boljeg života, zaboravimo i na to šta smo.
Ne smemo tako grlom u jagode odricati se nečega što jeste trajna vrednost, a naročito govorim o SPC. Još jedanput potenciram, državotvorna uloga ne pripada nikome osim SPC. Zato bih je favorizovao u ovom zakonu, a ne stidljivo pokazivao, jer naravno da zaslužuje mnogo više pažnje nego što je to ovde dato. Hvala lepo.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kraj je ove rasprave i svi poslanici SPS koji su govorili ovih nekoliko dana i u načelu i o amandmanima, rekli su jasno da SPS ne može i neće da podrži ovakav zakon. Dakle, tu nema dileme.
Gospodine Markoviću, javio sam se upravo zbog toga što osećam da smo mi, poslanici SPS, ovih dana pomalo izloženi neprimerenom, rekao bih i nekolegijalnom specijalnom ratu ili psihološkom pritisku od strane nekih naših kolega. Pokušaću to da objasnim. Upravo mi je gospodin Marković dobacio, pa mi je možda i to povod da objasnim.
Ovaj zakon može da u Skupštini ne prođe na više načina. Jedan je da ga Vlada povuče, s obzirom da je bila rasprava kakva je bila; drugi je da se većinom glasova ne izglasa; treći je opstrukcija. Ako je većina glasova potrebna da se ne podrži ovaj zakon, onda za to postoji više scenarija.
Jedan od mogućih scenarija je da poslanici SRS i poslanici DS i SPO u punom broju uđu u ovu skupštinu i zajedno sa socijalistima glasaju protiv zakona.
Onda nema ni teorijskih mogućnosti da taj zakon bude usvojen. Hajde da napravimo pritisak na DS i na neke druge i da srpski radikali budu dosledni u svojoj priči; uđu u Skupštinu, stave kartice, dođe na glasanje zakon, SPS glasa "protiv", kako je i rekao, 22 "protiv", plus 80 radikala, to je 102, plus 30 demokrata, to je 132. To je način.
Naravno, ne mogu da podržim ovaj zakon i neću ga podržati. Na našoj poslaničkoj grupi dogovorićemo način kako to da ne podržimo, odnosno na koji tehnički način ćemo to izvesti. Na neki način ovde prebacivati odgovornost na poslanike SPS, mislim da nije korektno, ni politički, a ako hoćete, nije ni kolegijalno. Kao što vidite, pokazalo se da postoji i drugi način da ovaj zakon ne prođe.
Od onih sam srpskih domaćina koji je rado slao sina u vojnike. Septembra 1998. godine moj sin je otišao u vojsku, kada je bila najveća pretnja da će biti bombardovanja, a vratio se septembra 1999. godine, sa statusom borca koji je pretrpeo bombardovanje itd. Meni je ovde velika moralna dilema šta uraditi. Da li ovom amnestijom nagrađujemo one koji nisu služili vojsku i koji to ne žele, pet i po godina? Ono što mi je možda važnije u svemu tome je pitanje – kako dalje.
Od 7. oktobra 2000. do današnjeg dana dajemo amnestiju. To znači da nismo oslobodili obaveze služenja vojnog roka one koji to nisu učinili u ovih proteklih pet godina, jedino oni koji su prestarili ne mogu da služe vojsku. Šta će biti ako oni i dalje ne budu želeli da služe vojsku? Hoćemo li ponovo imati amnestiju? Za mene je to problem.
Mogao bih da prihvatim ovu varijantu, pod uslovom da nam je danas neko ponudio, između ostalog, i zakon da ćemo od tog i tog datuma, te i te godine, možda i ove, imati profesionalnu vojsku, pa ko voli neka izvoli, neka služi vojsku. To je na profesionalan način dozvoljeno, sa odgovarajućim primanjima, materijalnim sredstvima itd.
Ili, da one koji su, kako građanima Republike Srbije priliči, dostojanstveno služili vojsku u čitavim ovim periodima i u svim ovim godinama, na neki način nagradimo. Ima li načina? Možda ima.
Dakle, u toj varijanti bi mogao da razgovaram i o tome da, kao narodni poslanik koji ozbiljno razmatra svaku problematiku, pa i ovo pitanje, iako nije baš moja oblast, glasam i za takav zakon. Jednostavno, stvari su pomalo dovedene do apsurda i ne znam zašto je sve to bilo potrebno.
Još jedanput, na našoj poslaničkoj grupi ćemo videti kako ćemo to tehnički da izvedemo, ali u svakom slučaju, naš glas za ovaj zakon prosto nije ni moguće očekivati.

Dame i gospodo, hajde o jednoj stvari da se razumemo.
Gospođo Radeta, znate da sam vrlo korektan narodni poslanik i da zaista meni niko ne može da pripiše nekorektnost, a da za to ima argumenta. Gospodin Marković mi je rekao da je to neka vrsta demagogije, a sada vama i građanima Srbije kažem, da kada se saberu glasovi tih poslaničkih grupa o kojima ste govorili, nažalost SRS i SPS imaju manjak glasova za rušenje ovog zakona. To je ono što je činjenica.
Sada vas podsećam da se dešava da čak vi kao poslanička grupa pokrenete neku inicijativu, zakon ili rezoluciju, pa kada dođe dan za glasanje da se to uvrsti u dnevni red ne budete svi tu u sali. Evo, recimo, poslednja rezolucija je upravo taj primer. Od 80 poslanika vas bude šezdeset dvoje, troje ili petoro, a očekujete da sa glasovima 22 poslanika SPS-a to prođe. Mi dođemo, svih 22, potpišemo inicijativu koju ste pokrenuli, vas dođe manje nego što vas ima i naravno da to nije bilo moguće.
To nije bio slučaj jedanput. Sada to neću da zameram, ali prosto, kad me prozovete da sam nekorektan, onda moram da vam kažem da je to ipak činjenica. Nemam nikakvu demagogiju u svojoj priči i nikad je nisam imao. Zato mislim da ovde nije reč o tome da li je demagogija ili nije, već je prosto reč o odnosu snaga u ovoj skupštini.
Postoji većina koja će najverovatnije da podrži ovaj zakon, odnosno nema dovoljne većine da taj zakon ne prođe i to je ono što je istina. Budite onda do kraja dosledni. Ne možete sada da kažete da sam demagog, u smislu, kako mogu da dođu demokrate ili SPO u Skupštinu, jer oni nikada neće doći.
Uopšte ne vidim razliku između vas i njih, u delu koji se odnosi na glasanje, jer ni vi ne učestvujete ni u jednom glasanju. Demokrata nema u sali, samim tim što nisu tu fizički prisutni ne mogu da glasaju, ali vi budete u sali, a ne stavite kartice i ne glasate ni "za" ni "protiv".
Za mene je to suštinski isto kao i pozicija Demokratske stranke, kada je reč o odlučivanju u ovom parlamentu, ali ne kada je reč o diskusijama.
Učestvujete u raspravi i to poštujem, ali kada je do glasanja onda ste u istom statusu, zato što ne dajete glasove ni "za" ni "protiv". Ako hoćete korektnost, onda je o tome reč, a ne ono o čemu ste govorili.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo jedan set kontragarancija, odnosno zakona o izdavanju kontragarancija Republike državnoj zajednici Srbija i Crna Gora.
Sve ovo može da se posmatra na dva načina. Jedan je u principu rutinski, jer se kod međunarodnih finansijskih institucija zadužuje državna zajednica Srbija i Crna Gora u odgovarajućim volumenima. Ta se sredstva raspoređuju na Crnu Goru i na Srbiju.
Ono što pripada Srbiji ima konkretne korisnike tih finansijskih sredstava poput Direkcije za puteve, EPS, Elektromreže Srbije itd, ali za one koji koriste sredstva u Srbiji, tipa direkcije i slično, garanciju, odnosno kontragaranciju državnoj zajednici Srbija i Crna Gora mora da da Srbija kao članica državne zajednice Srbija i Crna Gora, jer se ta sredstva i koriste na području Republike Srbije.
Otuda to i jeste nadležnost Ministarstva finansija, ali ja želim da ukažem na jedan drugi aspekt kontragarancija. Pre svega sa stanovišta pitanja, ili projekata ili oblasti u kojima se koriste sredstva po osnovu tih zaduživanja kod međunarodnih finansijskih organizacija, uključujući Svetsku banku, Međunarodnu banku za obnovu i razvoj, Evropsku banku za obnovu i razvoj, Međunarodno udruženje za razvoj itd.
Najpre bih rekao nekoliko rečenica u vezi sa izlaganjem gospodina ministra, koje se tiču ukupnog javnog duga Republike Srbije. Pretpostavljam da su podaci koje nam je izneo, a sa 28. februarom 2006. godine, tačni i to je nešto sa čime treba i možemo da budemo zadovoljni. Jedino ostaje dilema kako je došlo do toga da se poveća ukupni javni dug Republike Srbije u periodu od 1992. do kraja 2000. godine. To je jedna posebna tema, a ja znam pouzdano, mislim da ni ministar nema druge podatke, da je do povećanja duga Republike Srbije u tom periodu došlo pre svega po osnovu kamata koje su obračunavane u periodu 1992-2000. godina, pa kada se sabralo sve to krajem 2000. godine onda smo imali takvo zaduženje, o kojem je govorio ministar.
Onda je u pregovorima sa klubom poverilaca Pariskog i klubom poverilaca Londonskog kluba došlo do toga da se dobar deo tih kamata otpiše, te je došlo do ukupnog smanjenja javnog duga Republike Srbije. Dobro je i to da Vlada radi na tome da se javni dug koji pripada Kosovu i Metohiji, koliko znam to je milijardu i 160 miliona dolara, odnosno dug Republike Srbije, otpiše. I to ima svoju logiku, pre svega zbog toga što su ta sredstva i korišćena za izgradnju kapitalnih objekata na području Kosova i Metohije, a danas Republika Srbija, iako je Kosovo i Metohija formalno-pravno i dalje u sastavu Republike Srbije, nije u mogućnosti da koristi ništa od tih resursa na Kosovu i Metohiji, već, naprotiv, ima i obavezu da ispunjava, odnosno plaća kamate. Vidimo da je to u 2006. godini bilo oko 130 miliona dolara.
Naravno da to jeste jedan od osnovnih zadataka Ministarstva finansija i drugih nadležnih institucija, da u pregovorima sa međunarodnom finansijskim institucijama dođu do otpisa tog duga, jer nema nikakvog smisla da Republika Srbija plaća dugove po osnovu Kosova i Metohije, pri čemu valja znati da nema nikakvih prihoda po osnovu privređivanja tih kapaciteta, odnosno kapitalnih investicija koje su izgrađene na Kosovu i Metohiji.
Za mene je ovde najinteresantnija kontragarancija koja se daje za projekat finansiranja revitalizacije sistema za navodnjavanje i odvodnjavanje. Dame i gospodo poslanici, kraj 2005. i početak 2006. godine upravo govori o tome da u tu oblast treba ulagati i te kako značajna sredstva, mislim viša sredstva nego što je to ovim projektom učinjeno. Da li je u pitanju 25 miliona evra ili 16 miliona i 600.000 vučenja, za mene nije u ovom trenutku najvažnija stvar, ali sam siguran da sa 25 miliona evra mi ne možemo da rešimo do kraja taj problem, a problem je u 2006. godini toliko došao do izražaja da mi se čini da nema prečeg posla za Vladu i za nadležno ministarstvo nego da se uđe u jednu široku akciju rešavanja tog problema.
Mislim da je pitanje odvodnjavanja čak veći problem nego navodnjavanje. Vi imate izgrađen kanal Tisa-Dunav-Tisa, koji je, nažalost, zamuljen i koji ne obavlja svoju funkciju. Vi danas imate situaciju da je u Vojvodini na stotine hiljada hektara zemlje poplavljeno, a da taj kanal ne funkcioniše. On je istovremeno trebalo da služi kao drenaža da odvodi te podzemne vode, međutim, desilo se da je sve to zamuljeno, začepljeno. I pored tih neregulisanih vodotokova sa strane, imate situaciju da i podzemne vode izbijaju na površinu i plave na stotine hiljada hektara plodnih površina u Vojvodini, ne samo u Vojvodini, nego u čitavoj Srbiji, u slivu reke Morave itd.
Ogromne su štete koje nastaju po tom osnovu. Bojim se da ćemo mi u 2006. godini imati takve gubitke u poljoprivredi, koje danas ne možemo ni da zamislimo, jer je sigurno potrebno da prođe bar nekoliko nedelja, možda čak i meseci da se sva ta silna voda sa prostora Vojvodine i drugih plodnih površina u Srbiji povuče, da bi poljoprivrednici mogli da uđu u neku aktivnost na tim zemljištima. Ako uđu u fazu juna meseca, onda to više nije moguće i ova godina je do kraja izgubljena. To je rizik koji upravo govori o tome da je neophodno sistematsko planiranje jednog šireg zahvata sa stanovišta Vlade i učešća međunarodnih finansijskih institucija u finansiranju takvih projekata, jer dugoročno mi, čini mi se, nemamo prečeg posla od tog.
Naravno da o ovome mogu da govorim i na drugi način, ali ne bih da širim tu priču. Zato mi uopšte nije problem da li ćemo se mi kao država dodatno zadužiti tih 360 ili 380 miliona dolara, nego mi je osnovno i ključno pitanje kako ćemo ta sredstva iskoristiti. Nije problem u visini duga, nego je problem u kvalitetu onih projekata koje tim sredstvima finansiramo. Nadam se da je svaki od ovih projekata dobro osmišljen i dobro zamišljen.
Mana predloga koji dolaze u ovu skupštinu u formi zakona o kontragarancijama upravo je u tome što ne sadrže dovoljno informacija o projektima koji se finansiraju ovim sredstvima.
Onda dolazimo u situaciju da ni kao narodni poslanici nismo dovoljno obavešteni o tome šta se zapravo finansira tim sredstvima, kako se to radi, koji su to projekti, šta je dalje zamišljeno u toj oblasti i kolika su to finansijska opterećenja u smislu kamate, otplate glavnice, grejs-perioda itd.
Mislim da ne bi bilo teško svim obrađivačima ovih kontragarancija, ma iz kog ministarstva da to potiče, da naprave preciznija i konkretnija obrazloženja, u smislu nabrajanja projekata i u smislu visine investicija za svaki projekat, da bismo razumeli o čemu se tu radi.
Da ministar nije rekao o kojim se školama radi, koje se finansiraju po osnovu projekta unapređenja srednjeg i osnovnog obrazovanja tamo gde je organizator tog zajma Ministarstvo za prosvetu i sport, mi ne bismo znali da je ovih devet škola u pitanju.
Znali bismo samo da je u pitanju devet škola, ali ne bismo znali da je to devet škola koje su i regionalno ravnomerno raspoređene u Srbiji.
Dakle, ima tu Vojvodine, ima centralne Srbije, ima južne Srbije itd. Razume se, ja ne mogu da budem protiv finansiranja takvih projekata, pa i na ovaj način koji znači zaduživanje i davanje odgovarajućih kontragarancija.
Istina je ovo što je rekao gospodin ministar – da su kontragarancije, zapravo, samo potencijalno zaduženje Republike Srbije, u slučaju da onaj koji je direktni korisnik sredstava ne obezbedi vraćanje tih kredita.
Recimo, kod Direkcije za puteve, ukoliko Direkcija za puteve ova sredstva, od 72 ili 75 miliona evra, namenjena za završetak mosta kod Beške, ne vrati, onda će ona u odgovarajućem vremenskom periodu biti uskraćena za deo sredstava iz budžeta, koja bi inače opredeljivali za Direkciju za puteve.
Prema tome, oni imaju ekonomsku logiku u svemu tome, imaju prihode koje ostvaruje Direkcija za puteve u toku svake godine i imaju visinu opterećenja po osnovu zaduženja, imaju obavezu da to zaduženje oni ravnomerno i uredno finansiraju, odnosno servisiraju.
Ako to ne čini Direkcija za puteve, onda mora činiti Republika Srbija, jer međunarodna zajednica nikome ne oprašta dugove. Ne treba ni da ih oprašta, ukoliko smo ih pametno i celishodno iskoristili.
Malopre sam govorio o projektu odvodnjavanja i navodnjavanja. Želim da vas upozorim na to da možete i sami o tome da pročitate, da mnogi investitori neće da ulažu u područja koja su podložna eroziji i klizištima, u kojima nisu regulisani vodotokovi, jer investicije u tim područjima nisu sigurne. U kom smislu nisu sigurne?
Ne u pravnom smislu, nego u prirodnom, geografskom smislu, jer ako izgradite neki proizvodni kapacitet na području koje je sklono poplavama ili klizištima, onda imate pojačani rizik, a ne postoje osiguravajuće kuće koje bi to do te mere osigurale da investitori nemaju rizik. Prema tome, tu je dodatni motiv da se u taj projekat uloži mnogo više sredstava nego što je to sada slučaj.
Samo još nekoliko rečenica u vezi sa Sporazumom sa Republikom Iran. Nadam se da ste pročitali obrazloženje. Ono donekle upućuje upravo na opravdanost toga. Mislim da je ovo jedan rutinski problem, jer je taj sporazum ratifikovan u Skupštini državne zajednice Srbija i Crna Gora, a mi ga sada ovde na neki način potvrđujemo, zato što se tiče Srbije, koja u okviru Ministarstva za finansije ima Carinsku upravu, a ta Carinska uprava treba da sarađuje sa istim nadležnim organom u Islamskoj Republici Iran.
Za mene je naročito značajno u sadržaju ovog sporazuma što će se zajedničkim snagama, koristeći i ljudske i sve druge tehničke resurse, voditi borba protiv narkomanije, odnosno protiv trgovine narkoticima i drugim opojnim sredstvima, drogama, naročito onim robama koje su u tretmanu akciza, kao što je duvan, alkohol itd.
Znači, mi dolazimo do toga da i kod Republike Hrvatske i kod Republike Iran imamo sporazum na osnovu kojeg ćemo uzajamno sarađivati, a u obostranu korist. Ne vidim razloga da ovo može biti predmet bilo kakvog osporavanja ovde u Skupštini, te stoga sve ove kontragarancije i garancije koje su predložene, odnosno zakone i ova dva sporazuma sa Hrvatskom i sa Iranom, po meni, valja podržati i Vladu obavezati da još više radi na sporazumima te vrste, naročito na ovim projektima tipa odvodnjavanja, navodnjavanja, širenja školske mreže, reforme penzione administracije, a to jeste problem, iako se nekima može učiniti da mi nepotrebno sada uzimamo zajmove i da finansiramo reformu administracije u oblasti penzionog.
Uveravam vas da je tu sigurno toliki problem i da je neophodno racionalisati rad tih službi, jer iz penzionog fonda moramo da finansiramo i penzionere, ali i one koji rade na obavljanju tih poslova, da bi penzioner dobio tu svoju penziju, koja je svakako mala. Stoga će poslanička grupa SPS glasati za predložene zakone.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, reklamiram povredu Poslovnika u onom delu koji se odnosi na povredu dostojanstva Narodne skupštine Republike Srbije, što će reći svih nas narodnih predstavnika koliko nas u ovoj skupštini ima, dakle, svih 250.
Svedoci smo jedne orkestrirane kampanje koja se ovih dana vodi protiv najvišeg doma u ovoj zemlji. Svi se u tome služe nečasnim sredstvima i lažima, pri čemu ne izbegavaju ni takve izraze poput – lopovi, barabe, stoka bezrepa.
Nažalost, tome se priključila i naša državna televizija, a mi za državnu televiziju izdvajamo budžetom za 2006. godinu milijardu i 500 miliona dinara. Mi u ovoj skupštini ovde glasamo za zakon o taksi koja će omogućiti redovne prihode državnoj televiziji. Kako ja mogu kao čovek koji se smatram časnim i čestitim da nazovem one koji nas zovu – stoko bez repa, osim da ih nazovem imenom koje zaista zaslužuju, oni su stoka ali repata.
Jeste, zameriće se Jovan Todorović medijima. Ali više ne mogu da slušam licitacije o tome kako je i koliko ko od narodnih poslanika ukrao državnih para, jer je reč o čistoj laži i ne mogu više da je podnesem. Zato je moje dostojanstvo povređeno, a nadam se da i vi delite to moje uverenje.
Kada sednem u Loznici u svoj auto ujutru u 7,00 i dođem u Skupštinu u 10,00, a vratim se svojoj porodici uveče u 10,00 – imam li pravo na naknadu troškova tog prevoza? Ali nisam mogao da sednem na kantu benzina i da dođem u Beograd, nego sam morao da kupim auto, morao sam da budem vozač, pa ne znam da li sam vozač ili narodni poslanik, morao sam da ga osiguram, da kupim nove gume, da mu promenim ulje, da platim registraciju i da stavim glavu u torbu i da dođem na ovu sednicu.
One koje sam nazvao stokom repatom sada pitam – da li je bolje za Srbiju, za 250 poslanika obezbediti 250 automobila i 250 vozača u svim pravcima da nas dovoze na ovu skupštinu. Ako još niko iz ove vlasti ili iz Vlade neće da zaštiti narodne poslanike, ohrabrio sam se da vas sve zaštitim, a obećavam vam, ako se sa ovim nastavi, dolazićete po nas u Loznicu, u Niš, u Vranje da glasamo za zakone.
Nisam lopov i neću da me tako niko proziva. U životu to nikada nisam bio i znam da većina mojih kolega, narodnih poslanika, nisu lopovi, jer da jeste, već bi se davno otkrilo, već bi bile zaprećene novčane kazne ili zatvorske kazne od preko pet godina, pa bi, takođe, kao i drugima što smo radili, skinuli imunitet i sudili bi takvim ljudima.
Molim predsednika Skupštine da nas zaštiti, molim predsednika Vlade da nas zaštiti, molim vas iz vlasti, naročito vas iz DSS, zaboravite za lažnu demagogiju, zaboravite za lažni legalizam, donesite zakone koji regulišu status narodnog poslanika. Donesite zakon o Narodnoj skupštini, jer smo ga imali, a povukli smo ga zato što niste hteli da ga usvojite. Hvala lepo.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, imam potrebu da se javim nakon izlaganja mojih kolega narodnih poslanika iz poslaničke grupe SPS, gospodina Bušetića, Bojana Kekića, Žike Stefanovića i Hraneta Perića. Zašto?
Zato što postoji jedna zakonitost u izlaganju, a ona se sastoji u sledećem. Najmanje para su dobile u ovom trenutku, bar tako se to vidi, one opštine koje su u statusu nerazvijenih. Vidite taj spisak opština, Žika je pomenuo Medveđu i Lebane, Toma Bušetić Rekovac, Bojan Kekić Žabare, Gradište, Petrovac i Crniće. Moj kolega Perić je pomenuo Merošinu, Doljevac, Žitorađu, i to su stvarno nerazvijene opštine i ova sredstva koja su opredeljena u Predlogu zakona sasvim sigurno nisu dovoljna da pokriju njihove narasle potrebe i da reše njihove velike probleme.
Ali, zašto govorim o toj zakonomernosti u izlaganju mojih kolega narodnih poslanika? Zato što se iz ovog svakog pojedinačnog izlaganja vidi ta nasušna potreba da se vrlo brzo pred ovim skupštinskim domom nađe predlog zakona o regionalnom razvoju, i to o ravnomernom regionalnom razvoju.
Samo ćemo po osnovu tog zakona, uključujući i najavljene zakone o finansiranju lokalnih zajednica, moći da ispravimo pojedine nepravde koje se godinama gomilaju.
Mi iz godine u godinu ulazimo u raspodelu sredstava bez odgovarajućih kriterijuma. Taj zakon je neophodan i moramo ga doneti vrlo brzo, u paketu sa zakonom o imovini lokalnih zajednica, sa zakonom o finansiranju lokalnih zajednica i ovaj treći zakon bi na neki način regulisao pitanje finansiranja.
Još jedna je, za mene, jako važna stvar. Kolega Bojan Kekić otvorio je, po meni, dva vrlo interesantna pitanja. Jedno je pitanje odnosa naših građana koji rade na privremenom radu u inostranstvu i njihovog učešća u ukupnom obimu porezu na dodatu vrednost koji se prikuplja na području jedne opštine, pa i Republike. Drugo je pitanje uopšte njihovog statusa u finansiranju nekih zajedničkih potreba na području opština gde oni imaju imovinu.
Vi znate da je prethodnim zakonom, kada je usvojen Zakon o PDV i kada su neke druge oblasti regulisane, na zakonom pristupačan način porez na promet na neki način je izvučen iz budžeta lokalnih skupština, pa se u ovom trenutku iz PDV pomoću ovih transfernih sredstava deo sredstava usmerava na lokalne sredine gde je taj PDV u suštini i ubran. Mislim da onaj ko bude pravio zakon o finansiranju lokalnih zajednica mora imati na umu ovo o čemu je govorio moj kolega Bojan Kekić.
Vidite, hiljadu ljudi sa područja jedne opštine dolaze u datim trenucima i troše sredstva, i to je istina. Kada potroše milion dinara, onda je u tih milion dinara otprilike 180 ili 200.000 dinara PDV. Čitavih tih 200.000 dinara, a ovo govorim figurativno radi ilustracije, ide u republički budžet. Pitanje je da li se u istoj meri i vraća na područje opštine u kojoj je taj pojačani ili povećani iznos PDV ubran.
To dalje znači da onaj ko bude pravio kriterijume mora imati i tu činjenicu na umu, jer postoje sredine koje imaju izrazito visok broj naših građana koji su na privremenom radu u inostranstvu.
Pogledajte, recimo, drugo pitanje. Sada ću navesti primer sredine iz koje dolazim, pokrenuli smo inicijativu da se na području lozničke opštine osnuju četiri fonda. Jedan fond je za kapitalne investicije i infrastrukturu, drugi za razvoj malih i srednjih preduzeća, treći za zaštitu životne sredine i četvrti za razvoj poljoprivrede. Kada dođete u Ministarstvo za finansije, oni kažu - ne, to nije moguće, jer zakon ne predviđa mogućnost da se takvi fondovi osnuju. Mogla bi da bude agencija ili ne znam koja druga institucija, a oni koji su već to učinili najverovatnije da to nisu učinili u skladu sa zakonom.
Šta je ideja? Da se preko tih fondova prikupe odgovarajuća sredstva i da se iz takvih sredstava i tog kapitala početnog finansiraju određene aktivnosti u ovim oblastima o kojima sam govorio.
Sada je taj bitan faktor naših ljudi koji rade u inostranstvu i dolazi posebno do izražaja, jer ovi fondovi i te agencije ili institucije, a zovemo ih kako god hoćemo, mogu biti upravo mesto gde bi ti naši ljudi koji stiču te svoje zarade u inostranstvu mogli ulagati određena sredstva sa ciljem da se ta sredstva ulože u razvoj sredina na području opština na kojima oni imaju imovinu.
Kada sam rekao imovinu, važno mi je da svi ovde razumemo. Imovina je izvorni prihod lokalnih skupština. Ali, ako je opština nerazvijena, onda je i vrednost imovina toliko niska da taj porez po osnovu imovine nije izdašan i ne puni u bitnoj meri opštinski budžet. Onda uzmete gradovi koji su razvijeni, poput Beograda, Novog Sada, gde imate pretežnu vrednost, na republičkom nivou posmatrano, imovine.
Onda je na beogradskom nivou porez na imovinu i te kako izdašan prihod budžeta grada Beograda. U Merošini to svakako nije slučaj. U Žitorađi to nije slučaj. U Crniću nije slučaj, kao i u mnogim drugim malim opštinama o kojima je ovde govoreno nije slučaj. Mogao bih da nanižem još ko zna koliko, 30 ili 50 opština, u kojima je vrednost imovine koja je obuhvaćena porezom, a koji ulazi u opštinski budžet, i te kako mala i nije nikakav prihod koji bi obezbedio razvoj tih opština.
Zato mi se čini umesnim, a voleo bih da se kolege iz DS prisutni ovoj sednici, i da upravo od tih, da kažem, u ovom trenutku razvijenih sredina u odnosu na male nerazvijene, možemo uzeti taj mali deo kolača o kom je govorio gospodin Hranislav Perić i neki drugi poslanici da zadovoljimo ovu 2006. godinu nešto pojačano potrebe građana u tim malim sredinama, a neće to mnogo štetiti niti Beogradu, niti Nišu, a ne znam da li je neko predložio nešto slično kod Novog Sada itd.
Na samom kraju da kažem sledeće, stvarno moramo uraditi sve i kao narodni poslanici i kao Skupština, uključujući i sva nadležna ministarstva, da sledeću raspodelu dočekamo sa jasnim zakonima i kriterijumima za raspodelu ovih sredstava, iako ne možemo biti romantični i očekivati previše i od takvih kriterijuma.
Potrebe su tolike da bi ukupni budžeti lokalnih zajednica umesto 112,6 milijardi dinara u 2006. godini bili mali i kada bi to bilo za sto milijardi više. To je otprilike jedna četvrtina ukupnog republičkog budžeta, odnosno neke javne potrošnje koja se sabira u republičkom budžetu. Znači, 112,6 milijardi je projektovano za 2006. godinu i toliko vrede svi budžeti po osnovu svih prihoda, i oni koji su izvorni prihodi lokalne zajednice i oni koji se indirektno dobijaju iz ovih sredstava.
(Predsednik: Vreme.)
Zaključujem, stvarno molim i gospodina Aligrudića, koji je izašao, i Miću Albijanića, ali svejedno i vas, gospodine predsedniče, dajte da probamo da napravimo dogovor da izvršimo korekcije koje su predložene amandmanima i mislim da nikome ne bi počinili nepravdu, a veliku korist bi uradili za ove male opštine. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan naizgled kratak, jasan i jednostavan zakon. Međutim, siguran sam da većina nas poslanika izražava izuzetno interesovanje za Predlog zakona o rasporedu transfernih sredstava i da on ima i te kako uticaja na ukupno funkcionisanje lokalnih zajednica, lokalnih skupština, gradova i opština.
Krenuo bih od nekoliko osnovnih pokazatelja koji su istaknuti i u obrazloženju gospodina ministra i u samom Predlogu teksta zakona.
Mi danas imamo situaciju da će ukupni prihodi u budžetima svih opština u Srbiji biti negde oko 112 milijardi i 600 miliona dinara. To je otprilike ,gledano u odnosu na republički budžet planiran za 2006. godinu, jedna četvrtina. Kada dalje pogledate prihode lokalnih zajednica, onda vidite da prihodi po osnovu poreza na zarade učestvuju sa 36,7 milijardi dinara, prihodi po osnovu imovine sa 17 milijardi i prihodi po osnovu transfernih sredstava sa 15 milijardi i 400 miliona dinara. Mi smo ovaj iznos od 15,4 milijardi opredelili u budžetu za 2006. godinu i to nije sporno.
Kada ove tri stavke saberete, u ukupnim prihodima lokalnih zajednica vidite da je to 69 milijardi i 100 miliona i da to predstavlja preko 62% ukupnih prihoda koje lokalne skupštine i u opštinama i u gradovima obezbeđuju za finansiranje aktivnosti na svom području. Mi nažalost i danas imamo situaciju da nam je predlog o raspodeli transfernih sredstava dostavljen bez proširenja kriterijuma o kojima smo govorili i prilikom usvajanja ovog zakona u 2005. godini i početkom 2004. godine kada smo takođe donosili ovaj zakon.
Sve vas, a i radi javnosti, želim da podsetim na nekoliko kriterijuma na kojima su se zapravo zasnivale ove polazne osnove, koje su služile kao osnovica za uvećavanje 19,9% za lokalne zajednice, bez gradova, odnosno 4% u odnosu na 2005. godinu za gradove.
Siguran sam da ste bili u prilici da te kriterijume čitate, ali ovde vas podsećam da je u osnovi ovog predloga obuhvaćeno nekoliko kriterijuma, kao što su površina opštine u kvadratnim kilometrima, broj stanovnika, broj osnovnih škola, broj odeljenja u osnovnim školama, broj srednjih škola, broj odeljenja u srednjim školama, dečija zaštita, dakle broj dece koja su obuhvaćena tom dečjom zaštitom, fizička kultura, socijalna zaštita i povereni poslovi.
Ovde se otvara nekoliko problema o kojima sam govorio i prilikom usvajanja prethodnih zakona na ovu temu. Moje je uverenje da ovaj broj kriterijuma i ova vrsta kriterijuma, i po kvalitetu i po suštini, nije dovoljna da imamo nešto što, sasvim sam siguran, predstavlja zahtev svih nas, ravnomeran regionalni razvoj svih opština u Republici Srbiji.
Zašto? Zato što ne obuhvata i neke druge kriterijume koji jesu i te kako važni za raspored transfernih sredstava. Transferna sredstva učestvuju sa 14% u ukupnim prihodima lokalnih zajednica i to je sasvim sigurno nedovoljno za ono šta te lokalne zajednice treba da urade u interesu stanovništva i ljudi koji žive na prostoru tih opština.
Koji bi kriterijumi, po meni, trebalo da budu obuhvaćeni ovakvim zakonom, pa i zakonom koji se od strane gospodina ministra najavljuje, zakonom o finansiranju lokalne samouprave? Moramo, pre svega, da imamo na umu opšti nivo razvijenosti svih opština. Taj opšti nivo razvijenosti može se utvrditi na osnovu dva kriterijuma.
Jedan je bruto društveni proizvod po glavi stanovnika koji se ostvaruje na području određene opštine, a drugi je nešto bliži, nacionalni dohodak po glavi stanovnika, koji se ostvaruje u pojedinim opštinama.
Nismo svi ekonomski isto razvijeni i sasvim je sigurno da imamo drastične razlike na području Republike Srbije, bez obzira na veličinu pojedine opštine. Dakle, ne postoji pravilo velika opština - visok društveni bruto proizvod, odnosno visok nacionalni dohodak po glavi stanovnika; i obrnuto, mala opština - mali bruto društveni proizvod, mali nacionalni dohodak po glavi stanovnika.
Postoje čak mnogo češće obrnuti slučajevi da velike opštine po broju stanovnika i po površini ostvaruju ove vrednosti u iznosima koji ne prelaze ni polovinu republičkog proseka. Zato je veoma važno ove kriterijume uključiti u budući zakon o finansiranju lokalnih zajednica, da bismo učinili zakon pravičnim, a istovremeno razvojno podsticajnim za sve te sredine.
Šta još nedostaje? Broj zaposlenih na području jedne opštine govori o tome koliko je moguće ostvariti poreza po osnovu zarada koje ti zaposleni ostvaruju u svojim preduzećima. Jer, kao što znate, i u ovom zakonu je to rečeno, 40% od tog poreza koji se ubere na području jedne opštine pripada lokalnoj zajednici. Onda je sasvim izvesno da nije svejedno kolika je prosečna zarada na području jedne opštine.
Mogu vam govoriti o primeru Loznice. Ako je u Srbiji prosek 16.500 dinara, u Loznici je 8.200 dinara, dakle tek jedna polovina od tog iznosa. Siguran sam da mnogi od vas dolaze iz sredina koje imaju isto tako niske proseke. Kada tih 40% poreza na zarade primenite na tako niske zarade na području opštine u kojoj živite, onda dobijate prihode u budžetu opštinskom koji nikako nisu dovoljni da se podmire potrebe upravo tih građana, koji zbog smanjenih primanja jako teško i siromašno žive.
Onda uzmete recimo broj nezaposlenih na području jedne opštine. Opet ću vam reći primer Loznice. Ima 11.000 zaposlenih, a 16.000 nezaposlenih. Nažalost, taj broj od 2000. godine povećao se sa 10.000 na 16.000 i onda ovih 11.000 koji su zaposleni, po pravilu u državnoj upravi, u zdravstvu, u obrazovanju, u državnim institucijama, treba da izdržava ovih 16.000 nezaposlenih i plus one koji su u statusu maloletnih, dakle dece i starih, staraca i ljudi koji žive po pravilu u poljoprivrednim domaćinstvima staračkim.
Morate uzeti u obzir, sve su ovo sugestije za budući zakon, stanje infrastrukture na području jedne opštine. Ako imate izuzetno prostranu opštinu, onda imate i izuzetno izražen problem sređivanja infrastrukture na prostoru te opštine. Za mene su ovde mnogo važne uloge Ministarstva za kapitalne investicije i Ministarstva za privredu. Zašto?
Zato što oni moraju putem svojih aktivnosti da nadomeste objektivno svim tim opštinama, koje pokrivaju ogroman prostor sa relativno malim brojem stanovnika po kvadratnom kilometru, ono što se putem budžetskih sredstava u svakoj godini opredeljuju za pojedine razdele.
Na ovom mestu, korektnosti radi, moram da pohvalim gospodina Velju Ilića, ministra za kapitalne investicije, koji je razumevajući ovaj problem započeo mnogo aktivnosti na prostoru čitave Srbije. Mi smo svedoci toga da se skoro u svakom kraju Srbije, u svakoj opštini, bez obzira na njenu veličinu, ali pre svega imajući na umu stanje puteva i lokalne infrastrukture, ponešto radi i gradi. Da li se rekonstruiše put, da li se grade neki mostovi itd, sve je to ovde prisutno i zaslužuje pohvalu.
Ali, nije dovoljno, jer ako imate Ministarstvo za privredu, odnosno za poljoprivredu, vi onda morate razumeti da prostrane opštine, pogotovo one koje imaju pretežno zemljoradničku delatnost, imaju potrebe za svim mogućim, počev od poljskih puteva, da bi im omogućili prilaz u te svoje njive, da ih na pravi i kvalitetan način obrade, do toga da im je potrebno obezbediti odgovarajuće subvencije, podsticaj itd, imajući na umu taj stvarni, objektivni, ekonomski položaj stanovništva koje živi na području te opštine.
Postojeći kriterijumi zakivaju stanje na prostoru. Ako ste imali jednu srednju školu sa određenim brojem odeljenja, onda vam ovaj način raspodele sredstava onemogućava razvojno razmišljanje u smislu otvaranja novih srednjih škola, sa nekim novim i drugim zanimanjima u odnosu na postojeće, ili broj osnovnih škola, ili broj obdaništa. Ovaj način raspodele sredstava bez svake sumnje nije dobar.
Prihvatam obrazloženje da je ovo prelazna 2006. godina u toku koje moramo uraditi kriterijume, ali preko kriterijuma onda doći do zakona, s tim što bih ovde sugerisao jednu stvar. Kada se taj zakon bude radio, nije dovoljno da ga samo dostavimo u pisanoj formi. Mi moramo prosto uraditi jedan model, kako će to izgledati primenom kriterijuma iz tog novog zakona o finansiranju lokalnih zajednica, koje ćemo mi ovde u Skupštini usvojiti. I iz kojih ćemo drugih sredstava, subvencija, podsticaja, kredita itd. omogućiti da nadomestimo ono što se i primenom tog novog zakona o lokalnim zajednicama, odnosno o njihovom finansiranju ne može pomoći tim lokalnim zajednicama.
Sada nekoliko rečenica o zakonima koji su važni, a u vezi su sa ovim zakonom. Jesmo, doneli smo Zakon o javnom dugu, omogućili lokalnim zajednicama da se zadužuju, da bi gradile objekte i infrastrukture i da bi time upošljavale to radno-sposobno, a nezaposleno stanovništvo na području tih opština, da bi gradile objekte koji su od interesa i značaja za kvalitetniji život tih građana.
Ali, danas lokalne skupštine imaju taj problem da ne mogu efikasno i brzo da ulaze u te poslove, jer ne raspolažu odgovarajućom imovinom na koju bi mogli da daju hipoteku ili založno pravo da bi koristili te kredite. Zato je neophodan zakon o imovini lokalne samouprave. Ne zakon koji će biti predložen od Stalne konferencije gradova ili grupe poslanika, nego zakon koji će biti predložen od strane Vlade, koja će imati pre svega na umu celinu problema u okviru imovine lokalne zajednice i ovog takozvanog regionalnog ravnomernog razvoja za koji se mi zalažemo.
Kada pomenem tu reč regionalni ravnomerni razvoj, onda neizostavno i zakon o imovini, i zakon o finansiranju lokalnih zajednica mora da prati i zakon o regionalnu razvoju. Mora da prati, i besmisleno je, čini mi se, to moramo u paketu da razmotrimo na jednoj sednici Skupštine: zakon o imovini, zakon o finansiranju lokalnih zajednica i zakon o ravnomernom ili regionalnom razvoju tih lokalnih zajednica i Srbije kao celine. Tek tada možemo razumeti kako ćemo mi u budućnosti finansirati određene funkcije i aktivnosti lokalnih zajednica u pojedinim sredinama, odnosno u svim sredinama i gradovima širom Srbije.
Ovde je u jedno članu zaprećeno lokalnim zajednicama da će im biti uskraćena sredstva ukoliko ne budu obezbedile potrebne iznose u svojim budžetima za finansiranje određenih funkcija u oblasti obrazovanja. Koliko razumem, tu se radi o materijalnim troškovima i to jeste teret lokalnih zajednica. Plate, zarade zaposlenih i pomoćnog osoblja su deo troškova koji se finansira iz republičkog budžeta.
Ali, i tu nije ista priča za sve opštine. Razume se da grad Beograd mora i može da izvršava te obaveze u celosti. Postoje siromašne opštine, mislim preko 30 njih, možda u ovom trenutku i preko 50, koje će imati i te kako veliki problem da iz svojih budžeta izdvaja sredstva koja će omogućiti finansiranje tih takozvanih materijalnih troškova u obrazovanju.
Nije mala pretnja kada se preti da ta transferna sredstva mogu biti uskraćena ukoliko lokalna skupština nije uradila to što je po zakonu i po dogovoru ministra Dinkića i Vuksanovića pripada kao obaveza.
Ovde je rečeno takođe da su prihodi od imovine izvorni prihodi lokalnih skupština, ali pogledajte, 17 milijardi dinara u ukupno 112 milijardi dinara javne potrošnje koja se ostvaruje preko lokalnih zajednica pripada porezu na imovinu. Šta to znači? Taj porez nije dovoljno izdašan, i još gore, u siromašnim opštinama vrednost imovine je i te kako manja nego u bogatim sredinama.
Kada ubirate porez na imovinu, koja je malog značaja ili male vrednosti, vi onda imate imale prihode u budžetu, imate dvostruku muku.
Vama pripada imovina, ali po osnovu te imovine ne možete da ostvarite prihode koji bi nadomestili manjak transfernih sredstava ili nekih drugih sredstava koja će se usmeravati za određene aktivnosti lokalnih zajednica.
Jeste opšta tendencija u Srbiji i to je dobar znak da će većina lokalnih skupština ovih dana, a najdalje do 20. decembra, doneti budžete koji će biti više razvojno orijentisani u odnosu na 2005. godinu. One će u sebi uključivati i one aktivnosti koje se tiču izgradnje infrastrukturnih i kapitalnih objekata. Ali, ne smete zaboraviti da svi mi planiramo te svoje lokalne budžete, između ostalog, planiraju se i prihodi po osnovu zaduženja, a ne po osnovu realnih prihoda koje ćemo ostvariti u svom budžetu po ove tri stavke, porez na zarade, učešće u porezu na zarade 40%, porez na imovinu i transferna sredstva.
Kada je u pitanju zakon o imovini, skrećem pažnju predlagačima da ćemo tu imati prilično praktičnih problema. Molim vas, 1995. godine iz poznatih razloga bilo je jednostavno jednom zakonskom odredbom preneti svu imovinu koja se nalazi na području pojedinih opština na državu, odnosno na Republiku Srbiju. Mi sada ne možemo u kontrasmeru da idemo tako što ćemo povući jedan jedini potez i reći da se ovo vraća. Zašto ne možemo? Zato što moramo pre svega da popišemo tu imovinu, da vidimo koja je to imovina, koja je vrednost te imovine, ko su prethodni vlasnici, kome ta imovina suštinski pripada i kako je ta imovina finansirana.
Podvlačim reč finansirana. Nekada je finansirana sredstvima države, nekada sredstvima lokalne zajednice, ali nekada sredstvima građana koji žive na području određene mesne zajednice ili opštine putem samodoprinosa, pa su na taj način izgrađene stotine kilometara vodovoda, kanalizacije, gasovoda, toplovoda, čega ne, domova kulture.
A ovim predlogom zakona koji smo imali u proceduri, pa na sreću skinuli iz postupka hitnog, imamo predviđeno pravo lokalnih skupština da otuđe ta sredstva i tu imovinu, a nije regulisano ovo prethodno pitanje ko će biti i kako će biti obeštećen i hoće li građani koji su plaćali samodoprinos, počev od struje, puta, kanalizacije, vodovoda, telefonizacije, moći da dobiju zauzvrat nešto drugo.
Ako im nećemo moći lično vratiti novac, onda ćemo moći na području određene mesne zajednice, recimo dom kulture, o kome sada niko ne brine zato što je u državnom vlasništvu, propada, opštine nemaju u budžetima sredstava da te domove renoviraju, Republika nema u svom budžetu nameru da te domove renovira, građani žive pored doma koji ne mogu da koriste, krovovi propadaju, prokišnjavaju itd, a gradili su ga iz samodoprinosa. Ovde se mora delikatno, kompleksno ući u čitav problem i napraviti paket zakona.
Ponoviću na samom kraju: zakon o finansiranju lokalne zajednice, zakon o regionalnom razvoju i zakon o imovini lokalnih zajednica. Tako jedino možemo steći pravu sliku o tome gde smo mi i kuda idemo u ovom pravcu. I, razume se, da sve to što bude bilo u zakonima definisano, kada se bude radio budžet za 2007. godinu, ugraditi kao odgovarajuće budžetske stavke u određenim razdelima i time eventualno neutralisati i slabosti tako predloženih zakona, jer ne postoji idealno rešenje za ovaj problem.
Sve u svemu, mi ćemo da prihvatimo ovaj zakon sa ovim obrazloženjem, ali je 2006. definitivno poslednja godina koja se može nazvati prelaznom godinom. Mi ovde imamo rok za lokalne skupštine i samo zbog toga na tome jako insistiram, ne ulazim uopšte u visinu sredstava koje su lokalne skupštine dobile, jer nikome nije dovoljno.
Sasvim sam siguran da je normalno da su predsednici gradova ili opština kada su pravili kriterijume imali dobru nameru, a kada su videli da su se zeznuli sami, izvinjavam se na ovom izrazu, onda su rekli, ne, to ne važi, nemojte molim vas to, jer zamislite, kao predsednik opštine predložio sam kriterijume koji mi daju manje nego što sam do sada dobijao. To znači da oni nisu dobri predlagači, a mogu reći da nisu ni ovlašćeni predlagači, i to treba da radi neko ko zna taj posao. A taj posao znaju nadležna ministarstva, stručni ljudi i ova Narodna skupština tako mora i da dobije kvalitetne predloge.
Pošto je rok lokalnim skupštinama da donesu budžete do 20-tog, mi nemamo vremena da ovu priču odlažemo sa stanovišta usvajanja, osim nekih amandmana koje je verovatno moguće prihvatiti, ali svakako ne smemo da dozvolimo da i ubuduće imamo samo linearno povećanje sredstava bez primene ovih kriterijuma o kojima sam govorio. Hvala lepo.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se, pre svega, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS o ovoj tački dnevnog reda, na pominjanje SPS.
Mislim da je gospođica Jovanović na dobrom putu u smislu onoga o čemu je govorila i to je stvarno višegodišnje zalaganje SPS u ovom parlamentu, nezavisno od toga koja je vlada u tom trenutku bila, i kada je bila vlada gospodina Đinđića, kasnije gospodina Živkovića, pa i kada je ova vlada u pitanju, u onom delu koji se odnosi na usmeravanje sredstava ostvarenih po osnovu privatizacije, odnosno po osnovu prihoda od privatizacije.
Vidite, u čemu se sada pomalo razlikujemo i u čemu se razlikujemo u smislu da smo se sa gospodinom Bubalom dogovorili da ipak glasamo za ovaj zakon, razlika se sastoji u sledećem.
Svih ovih pet godina, privatizacija nije služila kao jedan od izvora prihoda Fonda za razvoj. Predlogom zakona je rečeno, ubuduće Fond za razvoj neće moći da se finansira iz budžeta. Takođe je rečeno i da se eventualna dokapitalizacija Fonda za razvoj takođe ne može vršiti sredstvima budžeta. Onda smo tu stvar razjasnili. Ja nemam razloga da ne verujem gospodinu Bubalu i reći ću o čemu se tu radi.
Dakle, ako nećemo Fond finansirati iz budžeta, to znači da ćemo zadržati na nivou kapitala koji je u ovom trenutku u tom Fondu i on je oko 450 miliona evra ili 38 milijardi. Taj Fond, kao što znate, radio je jako uspešno u prethodnih 13 godina i SPS kao osnivač tog Fonda u vreme kada je bila na vlasti, zaista ima razloga da se ponosi Fondom.
Sa ministrom, gospodinom Bubalom, smo razjasnili sledeću stvar. To što piše da se Fond ne može dokapitalizovati iz budžeta, ne znači da se ne može drugim sredstvima dokapitalizovati.
Ta druga sredstva su na neki način naznačena i u zakonu, ali ta druga sredstva upravo mogu biti i prihodi od privatizacije. To je ono što je sada suština. Znači mogu biti prihodi od privatizacije, jer oni po definiciji nisu prihodi budžeta.
Govorim o tome šta smo razjasnili sa ministrom, gospodinom Bubalom. To znači, prihodi za dokapitalizaciju, odnosno sredstva za dokapitalizaciju Fonda za razvoj mogu biti ostvarena i po osnovu prodaje dela javnih preduzeća poput NIS.
Namerno govorim – dela, zato što mi socijalisti pod delom podrazumevamo moguću prodaju, ali najviše do 49% i uvek tako da država ostane većinski vlasnik tih javnih preduzeća, isto kao što je u zakonu, odnosno u Predlogu izmena i dopuna zakona o Fondu za razvoj rečeno da će država u svakoj varijanti ostati vlasnik Fonda za razvoj u procentu koji ne može biti manji od 51%.
Razume se, kada je u pitanju prodaja tih tzv. velikih javnih preduzeća, dakle, poput NIS, EPS, imamo pristup da bi deo tih sredstava trebalo da se koristi i za dokapitalizaciju penzionog fonda i nekih drugih fondova koji su u ovom trenutku u deficitu, ali i za razvoj infrastrukture.
Osnovna intencija programa SPS, a vidim da je prihvaćena i u ovom suštinskom opredeljenju Vlade, jeste da Fond za razvoj preraste jednog dana u razvojnu banku. Ako će on jednog dana funkcionisati kao razvojna banka, onda to znači da će deo tog Fonda morati da se privatizuje na način koji ne podrazumeva prodaju 49%, nego na način koji podrazumeva pronalaženje strateških partnera koji će na ovih 450 miliona evra uložiti 440, pa će taj Fond da raste sa svojim kapitalom skoro do 990 miliona ili skoro milijardu dinara, odnosno evra, ali će u svakom slučaju država u toj varijanti ostati većinski vlasnik tog Fonda. To je za nas najvažnija stvar.
Istovremeno, socijalisti su gospodinu Bubalu, a i ovde za skupštinskom govornicom u toku načelne rasprave izneli svoj stav da je neophodno doneti zakon o tzv. regionalnom razvoju. Zašto? Zato što, između ostalog, u odrednicama ovog zakona stoji da će jedna od osnovnih funkcija Fonda biti i podsticanje ravnomernog regionalnog razvoja.
Da bi se zaista ta funkcija Fonda mogla ostvariti, mi moramo imati zakon o regionalnom razvoju koji će tu materiju definisati do kraja. Imam obaveštenje o tome da je već u izradi taj zakon, postoji jedan nacrt i mi ćemo najverovatnije već prvih meseci sledeće godine u dnevnom redu imati i predlog tog zakona. Onda imamo kompletiranu čitavu priču. Dakle, ravnomeran regionalni razvoj, podsticanje malih i srednjih preduzeća, podsticaj zapošljavanja.
Kada imamo podsticaj zapošljavanja i realne osnove na kojima će se buduće zapošljavanje vršiti onda imamo rešene i neke druge probleme, a to znači: ubrzano punjenje penzionog fonda po osnovu doprinosa, ubrzano punjenje Zavoda za zdravstvo, odnosno Fonda za zdravlje, po osnovu doprinosa i ostatak sredstava koji proističe iz toga za razvoj infrastrukture u Republici Srbiji.
Dakle, to je ono što nas socijaliste navodi, ja mislim dosta razložno i sa puno argumenata, uz puno poverenja prema gospodinu Bubalu, da ćemo mi na ovaj način dobiti ono što tražimo, a i što proističe iz diskusije gospođice Jovanović.
Ponavljam, regionalni razvoj, budućnost Fonda kao razvojne banke, privatizacija putem dokapitalizacije, odnosno povećanje tih sredstava. Uz sve ove uslove koji sada postoje u funkcionisanju Fonda, dakle, niže kamate nego što je slučaj kod komercijalnih i poslovnih banaka, grejs period i neke druge povoljnosti, sasvim sam siguran da će podsticajno da deluju na novo zapošljavanje, što jeste esencija svake ekonomske politike, a naročito u uslovima Republike Srbije kada imamo skoro milion nezaposlenih. Tako ćemo rešiti sve one probleme koje u ovom trenutku nije moguće rešiti nekim formalnim određenjima i promenama u zakonu.

Dakle, neću da polemišem sa uvaženim kolegom Sretom Perićem, pošto imamo vrlo korektne odnose, ali radi razjašnjenja. Istina, podneo sam amandman, pa sam povukao taj amandman upravo iz razloga o kojima sam malopre govorio.
Šta sam svojim amandmanom predložio? Predložio sam da se briše ta odredba o eventualnoj dokapitalizaciji iz budžeta, ali posle ovih razjašnjenja sam prihvatio – ako će se Fond privatizovati po osnovu dokapitalizacije i ulaganja novih sredstava, malopre sam to ilustrovao. Na sadašnjih 450 miliona evra dodajemo 440 i imamo 990, i imamo strukturu 51% vlasnik država, 49% vlasnik strateški partner ili više njih koji su uložili u taj fond.
Imao sam oprez šta će se desiti u trećoj fazi, kad oni koji budu raspolagali sa 49% budu želeli da dodatno ulože u taj fond, pa da to dignu, recimo, na milijardu i 200 miliona evra. Kakva će na to biti reakcija države, u slučaju da ostane odredba da se ne može dokapitalizovati iz budžeta?
Tu sam dobio odgovor koji zadovoljava i mene i poslaničku grupu SPS i zadovoljava suštinu. Tada ćemo reagovati sredstvima koja nisu iz budžeta, a jesu ostvarena po osnovu privatizacije. To ćemo domiriti. Ako će sada ti strateški partneri reći, mi ulažemo sto miliona i mi ćemo uložiti kao država sto miliona, da bi zadržali vlasnički odnos u odnosu 51 prema 49 posto, to je suština.
Dakle, ovde je bitna ta odrednica budžeta. Ne može iz budžeta po osnovu tekućeg finansiranja Fonda, ne može po osnovu dokapitalizacije, ali može po osnovu drugih sredstava. To je ono u šta ja verujem, jer nemam razloga da ne verujem gospodinu Bubalu i ljudima koji su nam to predočili, jer sve do sada što su nam rekli, imali smo razloga da verujemo i desilo se kako su rekli. Zato sam povukao amandman a ne iz drugih razloga.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, javio sam se više radi javnosti. Pet godina sam poslanik u Narodnoj skupštini i malo-malo pa se govori o tim tzv. kiparskim parama, a našim. A da su ovde radikali, zamolio bih i njih, a i gospodina ministra, hajde jedanput da stavimo tačku na te pare. Tih para nema i ne može ih ni biti, zato što nisu na taj način, kako se u prvo vreme zamišljalo, ni iznete na Kipar. Hajde, idemo redom.
Pod jedan, nije reč o Miloševićevim parama, već je reč o tome da se tako govori u žargonu. Kada se to kaže sa skupštinske govornice, onda građani Srbije stiču utisak o tome da je Milošević izneo nekakve pare, pa bi sada on mogao i raspolagati tim parama. Pare su mogle biti i naših preduzeća, pravnih lica koja su radila u uslovima o kojima je govorio gospodin Hranislav Perić, u uslovima kada nismo mogli da finansijski poslujemo ni sa jednom zemljom na svetu osim sa Kiprom.
Znate da smo to nekada radili sa Makedonijom, pa kada je i to prekinuto, onda je Kipar bio jedina zemlja koja je htela da radi sa Jugoslavijom, sa SRJ i sa Srbijom na način koji je obezbeđivao da privreda živi kako-tako.
Drugo, bio bih zadovoljan da te pare postoje i da mogu da se vrate u našu zemlju.
Treće, sam Slobodan Milošević je svojevremeno rekao, voleo bih i ja da se te pare vrate, ako već neko misli da se one nalaze na mom računu, tih para se odričem u ime toga ko te pare nađe. Prema tome, mislim da više nema nikakvog smisla o svakoj temi, pa i o ovoj o zakonu o pranju novca, govoriti o parama koje ne postoje. Siguran sam da ih nikada niko neće pronaći, jer to bi bilo nešto naučno fantastično, da pronađete nešto što i ne postoji.
Zato molim da stavimo tačku. Mi smo socijalisti vrlo odgovorni i korektni ljudi. Za sebe, takođe mislim da sam korektan narodni poslanik, a što će reći i čovek. Više ne mogu da slušam da neko proziva ministra o tim parama, a zna takođe da tih para nema. Ne mogu da slušam i one koji i dalje misle da neke pare postoje, a samo su tako majstorski sakrivene da ne može niko da ih pronađe.
Još jedanput podvlačim, voleo bih da ih neko zaista nađe i da se vrate u ovu zemlju, jer bi mi od toga imali koristi. Svako nadmetanje u retorici na tu temu vodi samo produbljivanju nekakvih razlika koje nam u ovom trenutku nisu potrebne, a nisu ni korisne. Mi ćemo da podržimo svaki propis koji će u budućnosti sprečiti pranje novca, koji će tokove novca dovesti u statuse regularnosti i zakonitosti, koji će sprečiti, blago rečeno, ili pravo rečeno, krađu. Nemojte da mislite da neki socijalista podržava bilo šta što je nekada ili danas urađeno suprotno zakonu, suprotno pozitivnim propisima za koje, kao što znate, ovde u ovoj skupštini glasamo.
Na samom kraju, mislim da nije fer pominjati neka imena, a da oni kao ličnosti i ljudi nisu u prilici da nam na to odgovore na pravi način. Konačno, zdravlje predsednika Slobodana Miloševića je u ovom trenutku takvo da mislim da je pomalo degutantno govoriti o nekim "njegovim" parama. Nema tih para, još jednom podvlačim. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, moram da kažem da je ova prethodna rasprava bila interesantna, ali da konstatujem da je u izlaganju gospodina ministra u jučerašnjem danu izneto obilje podataka, kojima inače raspolaže ovaj predlog budžeta,  koji optimistima daju za pravo da podrže budžet i da vide ono što je dobro u budžetu, a opet pesimistima daju pravo da taj budžet kritikuju.
Mislim da budžet, ovaj kakav je predložen, ne treba kvalifikovati ni kao dobar ni kao loš, nego kao realan. Zašto tako mislim?
Pre svega, gospodin ministar je to rekao, a to se nalazi u nizu obrazloženja svih budžetskih stavki, da je osnovni cilj ovog budžeta i ekonomske politike koja će se voditi u 2006. godini ta makroekonomska stabilnost; svođenje inflacije sa sadašnjih 15 ili 16 procenata na prihvatljivih 9,3 odsto, rast društvenog proizvoda od 5 procenata u 2006. godini i, ono što je veoma važno, smanjenje javne potrošnje za 1,3 odsto u odnosu na 2005. godinu.
Koliko sam razumeo iz svih ovih razgovora i diskusija jedan jedini zahtev MMF, koji se tiče ukupnih finansija u Republici Srbiji je upravo taj da se javna potrošnja u Srbiji smanji za 1,3 odsto. Čak i da ga nema, da nema takvog zahteva MMF, mislim da bi svi u ovoj zemlji, koji ozbiljno razmišljaju o privrednom rastu, morali doći do tog saznanja da se javna potrošnja neizostavno mora smanjivati iz mnogo razloga.
Zato mi je jako važno ono što je gospodin ministar najavio na kraju svoje jučerašnje rasprave, a to je da će ukupan, odnosno kao krajnji rezultat ovakve politike, koja će se voditi u 2006. godini, biti stvaranje mogućnosti za dodatno rasterećenje privrede.
Dakle, porezi na zarade trebalo bi da se sa sadašnjih 14 procenata smanje verovatno za procenat-dva, možda čak i četiri, na 10, i da se, eventualno, ide na smanjenje pojedinih doprinosa, recimo kada je u pitanju doprinos za zdravstvo, i to pre svega kao rezultat racionalizacije u zdravstvu, a ne kao namere da se opšti nivo zdravstvene zaštite naših građana u Srbiji smanji.
Onaj ko želi da razgovara o zapošljavanju ove armije nezaposlenih, o milion ljudi koji se trenutno nalaze na evidenciji službe za zapošljavanje, on prosto u tome mora videti šansu da onih milion ljudi jednog dana nađe posao. Zašto? Zato što bi tim eventualnim smanjenjem i striktnom realizacijom stavki iz ovog budžeta zaista došlo do smanjenja javne potrošnje, a time i do pojeftinjenja otvaranja svakog radnog mesta.
Ako će ukupne obaveze na zarade sa sadašnjih 73 posto pasti na 65 ili 66 prihvatljivih u ovom trenutku, onda će Srbija sigurno postati mnogo atraktivnija za ulaganje i domaćeg i stranog kapitala u otvaranje novih radnih mesta.
To odmah iza sebe povlači jednu jako pozitivnu posledicu, ubiranje većih iznosa doprinosa u svim fondovima socijalnog osiguranja, počev od penzionog, preko zdravstvenog i svih onih drugih stavki koje se u ovom budžetu nalaze i imaju tretman ili kategoriju tzv. socijalnih davanja.
Ovde uočavam da je u projekciji budžeta za 2006. godinu upravo za tu kategoriju socijalnih davanja planirano oko 48 milijardi dinara i ona će se davati iz različitih razdela: iz Ministarstva za finansije, ali pre svega iz Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku.
Na ovom mestu je, takođe, važno podsetiti i na potrebu da se penzioni fond, pre svega onih osiguranika po osnovu rada, u budućnosti sve manje finansira iz budžeta, a sve više iz doprinosa. Jedini način da se to zaista postigne je povećano zapošljavanje i povećani prihodi penzionog fonda po osnovu doprinosa koje će zaposleni uplaćivati.
To, naravno, važi i za fond osiguranika po osnovu poljoprivrednih zanimanja, odnosno za penzionere po osnovu zemljoradničkih delatnosti. U tom fondu imamo jako veliki problem koji će se verovatno u ovom trenutku kratkoročno rešiti nekim merama i podsticajima iz budžeta, ali dugoročno ćemo imati i dalje sličan problem.
Podsećam, penzioni fond se u ovom trenutku finansira iz budžeta sa oko 89, čak 90 procenata, a samo 10 procenata potrebnog prihoda penzionog fonda poljoprivrednika, da bi se isplaćivale penzije, ostvaruje se putem ubiranja doprinosa po osnovu osiguranja poljoprivrednika za penzije poljoprivrednika. Upravo na toj tački država mora svim merama da učini da uplata doprinosa za poljoprivrednike po osnovu penzija ne bude teret, nego da bude prosto ulaganje u budućnost.
Ne znam šta je potrebno u ovom trenutku uraditi, ali sam sasvim siguran da i iz Ministarstva za finansije i iz Ministarstva za poljoprivredu i iz svih drugih ministarstava moramo sve učiniti da seljake privolimo da uplaćuju te svoje doprinose, pre svega zarad te sopstvene koristi. Kada već govorim o penzijama, onda ovde moram, radi javnosti, da istaknem činjenicu da su ipak povećana sredstva za penzije. Jedan deo se uplaćuje iz razdela Ministarstva za finansije, a drugi deo se uplaćuje iz razdela Ministarstva za rad, socijalnu politiku i zapošljavanje.
Ukupni prihodi tog penzionog fonda, po osnovu rada, odnosno penzionog fonda po osnovu radnika iz radnog odnosa je oko 84 milijarde dinara. Oni su u odnosu na prošlu godinu veći za pet miliona u apsolutnom iznosu, a za 6,2 procenta u relativnom iznosu. Učešće budžeta u fondu penzija po osnovu rada učestvuje sa oko 34 koma nešto i tendencija je da se to učešće i u budućnosti smanji. Kako? Jedino povećanim uplatama doprinosa, ali ne povećavanjem doprinosa, jer bi time povećali opterećenje zarade, time bi smanjili atraktivnost za otvaranje novih radnih mesta, nego povećanjem broja zaposlenih.
Broj zaposlenih se nikako ne može povećati bez investicija, stranih i domaćih. Mi ovde moramo da stvorimo takav ambijent da te strane investicije dođu.
Moram da kažem da sam bio prilično skeptik kada je ministar na kraju prošle godine obrazlagao budžet za 2005. godinu i kada je zračio optimizmom u smislu da ćemo mi imati povećana strana ulaganja, da ćemo ostvariti budžetski suficit itd. Pošto se sve to desilo, danas nemam razloga da izražavam sumnju u takvu prognozu gospodina ministra, jer se pokazalo da je bio u pravu.
Verovanto je išla na ruku i činjenica da smo po osnovu privatizacije u 2005. godini, umesto planiranih 25 milijardi, ostvarili 38 milijardi. U 2006. godini, koliko shvatam, planira se 30 milijardi dinara po osnovu privatizacije, a najverovatnije da ćemo moći i u 2006. godini da ostvarimo višak sredstava od privatizacije, verovatno do 45 milijardi dinara, što će stvoriti uslove da se neki budžetski rashodi i izdaci pokriju u mnogo većoj meri nego što je to u ovom budžetu planirano ili da se izdvoji tzv. rezerva, opreza radi, da bi se izmirivale obaveze po osnovu državnog duga.
Kada pogledam strukturu duga, na neki način, vidim nešto što možda drugi ne vide, ali vidim jedno pozitivno kretanje stvari, jer se ukupan dug u međuvremenu nije povećao i on u ovom trenutku iznosi 823 milijarde. Od toga, 796 milijardi u stranoj valuti. To jeste pomalo rizična kategorija, zato što imate opasnost od nekakvog rasta kursa evra ili drugih valuta u kojima smo zaduženi. To u nekom nominalnom iznosu može povećati dinarski dug, ukoliko se ovi parametri u pogledu rasta cena do nivoa 9,3% na godišnjem nivou, ne realizuju, odnosno ne ostvare.
Kada pogledam strukturu tog duga u deviznom znaku, kako se to u žargonu kaže, onda vidim da je od tih 796 milijardi, 295 milijardi po osnovu stare devizne štednje, a onih 500 milijardi je dug prema drugim poveriocima, uključujući Pariski klub, Londonski klub, zajam za privredni preporod Srbije, dugove prema Italiji, Švajcarskoj, Francuskoj, Poljskoj i nekim drugim zemljama. I kada se isplati taj deo stare devizne štenje, utešno je to što će taj novac ostati u Srbiji i neće ostati nigde van.
Oni koji budu došli do tog novca po osnovu stare devizne štednje, imaće nekoliko alternativa, između ostalog i da tim novcem pokreću mali privatni biznis, da osnivaju mala i srednja preduzeća, što može biti dodatna inicijalna kapisla za razvoj upravo tog sektora malih i srednjih preduzeća.
Kada pogledate izdatke koji su planirani u budžetu, ovde samo želim da podsetim one koji se razumeju u finansije da rashodi i izdaci nisu isto. Tu nema nikakve nesaglasnosti. Ukupni izdaci su 448 milijardi, ali ukupni rashodi su 425 milijardi. Zašto? Zato što i nabavka nefinansijske opreme, izgradnja građevinskih objekata itd, koja se finansira iz budžeta, jeste izdatak iz budžeta, ali nije potrošnja.
Zato dajem za pravo ministru da je upravo ta tačka u budžetu i to određenje da ćemo u ovoj godini značajno uvećati ta sredstava koja se tiču tzv. investicija, da je nešto što je možda i najpozitivnije u ovom delu budžeta, jer upravo preko investicija, malopre sam to rekao, otvaramo mogućnost za izgradnju novih malih, srednjih ili velikih kapaciteta i za zapošljavanje nove radne snage.
Kao što znate, ja sam socijalista i uvek brinem o tim socijalnim kategorijama. Realnost mi nameće da kažem da je ovaj budžet realan, jer imam uveravanja, kada pogledam sve ove stavke, da se čak ni nivo zdravstvene zaštite u Srbiji neće smanjiti, iako ćemo imati manje izdvajanje iz budžeta za zdravstvenu zaštitu. Hajde ovde da se sporazumemo oko nekih stvari.
Država Srbija garantuje zdravstvenu zaštitu svim građanima i svi građani će biti na bilo koji način osigurani, odnosno moći će da koriste zdravstvenu zaštitu, ali svi građani nisu obavezno osigurani. Obavezno osigurani su oni koji rade u nekim preduzećima, koji imaju status penzionera ili neki drugi status, za koje se uplaćuju doprinosi u zdravstvenom osiguranju.
U kategoriji onih zdravstvenih osiguranika koji nisu obavezno osigurani, u ovom trenutku se nalazi oko 850.000 ljudi. Po pravilu, to su oni koji se nalaze na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, za koje nema ko da uplati doprinos, jer ima i onih drugih za koje se uplaćuju doprinosi, jer se privremeno nalaze na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje i primaju odgovarajuće naknade. Kada primaju odgovarajuće naknade, onda se uplaćuju i doprinosi po njihovom osnovu.
Za penzionere, po osnovu rada, penzioni fond uplaćuje u zdravstveni fond, odnosno u Zavod za zdravstvo, odgovarajuće iznose. Ako ste primetili, to je 24 milijarde dinara iz penzionog fonda za Fond zdravstva, odnosno za Zavod za zdravstveno osiguranje. Takođe, iz penzionog fonda poljoprivrednika itd.
Na ovom mestu želim da podsetim da je, upravo zahvaljujući SPS i njenom vrlo energičnom zahtevu da se ne smeju dirati prava penzionera koja bi ugrozila egzistenciju penzionera, govorim o penzionim zakonima, o setu tih zakona, došlo do toga da je prosečna penzija u najmanjem iznosu od 25% u odnosu na prosečnu zaradu. Upravo iz ovog razdela Ministarstva za rad i socijalnu politiku, po tom osnovu imate dopunska i velika ulaganja u penzioni fond poljoprivrednika, te će kao posledica toga, svedok sam ovih dana da mnogi već primaju neke uvećane penzije, povećanje prosečno isplaćenih penzija po osnovu poljoprivrede biti oko 60%.
Takođe vas podsećam da je za prvih osam meseci u Srbiji prosečna zarada isplaćena u nekom iznosu od 12.668 dinara, a da je prosečna penzija za prvih osam meseci bila oko 10.900 dinara.
Odredba da se penzije ne mogu smanjivati ispod 60% je omogućila da penzioneri u ovom trenutku budu zaštićeni. Ona jeste u krajnjem kratkoročna i odnosi se samo na period do 2008. godine, ali 2008. godina je ona godina koja će biti posle izbora, pa oni koji budu izašli na izbore neka glasaju za sebe, pre svega, neka razmišljaju o tim određenima koja će ih zaštiti i u budućnosti. U svakom slučaju, oni koji glasaju, treba da glasaju, pre svega, za sebe.
Sada nekoliko stvari koje ne mogu da prihvatim do kraja onako kako su ovde napisane. Na primer, određenje je da ćemo morati da smanjimo subvencije za izvoz i da je to u suprotnosti sa pravilima Svetske trgovinske organizacije, pije vodu, ali samo donekle. Zašto? Zato što je još 1986. godine u Urugvaju održan jedan skup Svetske trgovinske organizacije i na tom skupu su se dogovorili da postepeno smanjuju subvencije za izvozno orijentisanu privredu.
Mi ovde sada imamo opredeljenje da se već u ovoj godini potpuno ukinu subvencije za izvozno orijentisanu privredu. Da nema ovih drugih određenja, a to je da se povećaju sredstva za Agenciju za finansiranje i osiguranje izvoza u iznosu od 1,5 milijardi dinara i da nemam saznanja da će se kapital te Agencije u ovoj godini sa sadašnjih deset miliona evra uvećati na 25 miliona evra i time povećati mogućnost za finansiranje i osiguranje izvoza, onda bi bio izričito protiv i priče o tome da se smanje subvencije u izvozno orijentisanoj privredi.
Iskreno rečeno, nisam znao za ovaj podatak, a u njega nemam razloga da sumnjam, da je upravo ta poljoprivredna proizvodnja i oblast prehrane ostvarila značajan suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni, a za nas je značajno i 200 miliona dolara, koliko se ovde pominje.
Dakle, one prethodne subvencije i prethodne stimulacije za razvoj poljoprivredne proizvodnje počinju da daju rezultat. Zato je potpuno opravdano da ova sredstva ne da nisu umanjena, nego su čak i nešto uvećana u onom delu koji se odnosi na poljoprivredu.
Ne treba niko da plaši seljake, biće i dalje subvencija za mleko, biće subvencija za pšenicu, za skladištenje pšenice i za sve podsticajne aktivnosti za rast poljoprivredne proizvodnje. Možda bi mogla biti veća pozicija oko mera za unapređenje sela i akcija, ali to je prosto neka realnost koja nam je ovde prisutna.
U okviru Ministarstva za privredu imamo bitno smanjenje subvencija za privredu sa nekih četiri milijarde 600 miliona na tri milijarde 850 miliona. Bio bih izričiti protivnik ovakve pozicije, iako sam sada pomalo u dilemi da li je to opravdano, jer su subvencije uglavnom ona sredstva koja se usmeravaju preduzećima koja se restrukturiraju.
Ali, pošto postoji plan da se ubrza privatizacija u 2006. godini i pošto postoje neka druga sredstva kao što su krediti, odnosno mikrokrediti za zapošljavanje u iznosu od milijardu dinara, i kao što postoje sredstva za tzv. regionalni razvoj u iznosu od jedne milijarde ,i za nabavku mašina i oprema u iznosu od 900 miliona, onda to na neki način kompenzuje smanjene subvencije i omogućuje da privreda u 2006. godini dobije ono što joj u suštini pripada.
Pre svega u funkciji razvijanja proizvodnji, oživljavanja onih koje su prestale da rade i stvaranja uslova da u postupku privatizacije postanu i te kako privlačne za strane, a i domaće investitore.
Naravno da je dobra stvar podsticati stambenu politiku, odnosno izgradnju i kupovinu stanova. Ovde su povećana sredstva na dve milijarde 800 miliona dinara, ali je važno izdržati na onome što je ministar rekao, da kamate za stambene kredite ne smeju preći tih 4,5% dogovorenih na godišnjem nivou.
Mi smo sada imali situaciju da poslovne banke odobravaju kredite građanima po raznoraznim osnovama, po pravilu potrošačke kredite, ali kada se sabere kamata, naknada i troškovi obrade kredita, onda se dolazi do frapantnih podataka da je kamata na godišnjem nivou čak i oko 20%, a da građani koji su ta sredstva koristili to u tom trenutku nisu ni znali.
Kada su se građani sa tim parama pojavili na tržištu imali smo jednu neprirodnu situaciju da nam na 40% raste promet bez pokrića u proizvodnji. Razume se da se time vrši inflatorni pritisak i to je jedan od razloga zašto nam je inflacija prešla tih 15% u desetom mesecu i zašto se ne uklapa u osnovna određenja makroekonomske politike.
Povećanje obaveznih rezervi od strane banaka na tu vrstu kredita je potpuno opravdano, ali bojim se da ne smemo tu pogrešiti da u isti koš stavimo i mala i srednja preduzeća i sve koji će radi pokretanja poljoprivredne proizvodnje doći do toga da eventualno banke suočene sa povećanjem obaveznih rezervi povećaju i kamate, jer to bi bio trošak na proizvodnju, udar na troškove i inflatorni pritisak.
Zato će verovatno zakon o bankama biti interesantno područje u kojem se neke mere u tom pogledu predviđaju, doduše ne eksplicitno i ne konkretno u samom zakonu, ali u ovlašćenjima NBS, u tom delu, sasvim je sigurno da ćemo moći da dođemo do svih ovih mera.
Samo još jedna rečenica, 2003. godine ukupna javna potrošnja je učestvovala u bruto društvenom proizvodu sa 44,3%, 2005. godine to će biti 41,8%, 2006. godine 40,8%, a 2008. godine 38,5%. To je ono što je važno, jer to je sada deo priče da ćemo imati nove investicije, otvaranje novih radnih mesta jer će ta cena radnih mesta bitno pasti.
Kada je zdravstvo u pitanju, samo radi razbijanja straha, želim da kažem nekoliko podataka, i to: zdravstvo je u bruto društvenom proizvodu 1998. godine učestvovalo sa 6,6%, a 2005. godine učestvuje sa 6,6%, ali je bruto društveni proizvod u 2005. godini projektovan na 1.600 milijardi, a u 2006. godini na 1.839 milijardi i to su neuporedive kategorije.
Mislim da zadržavanje ovog iznosa, procenta učešća u bruto društvenom proizvodu, omogućuje da nemamo nikakve teškoće u zdravstvenoj zaštiti, ali te racionalizacije moramo izvršiti jer svako razuman radi ono što mu je u interesu, a to znači da smanjuje nepotrebne troškove, ali ne na uštrb lekova i nivoa kvaliteta zdravstvene zaštite nego na uštrb onih troškova koji se pojavljuju kao neracionalni u svim ovim fondovima, u državnoj administraciji itd.
Sve u svemu, mi ćemo kao SPS u narednoj sedmici imati sednice svojih organa, naš odnos prema Vladi gospodina Vojislava Koštunice se nije promenio, moj predlog će biti da uz male korekcije na nekim stavkama ovaj budžet prihvatimo.