Dame i gospodo narodni poslanici, sada nastaje poslanička muka kada morate u jednoj raspravi da obuhvatite nekoliko veoma važnih zakona, a svaki od ovih zakona, o kojima je gospodin ministar govorio, jeste važan sa stanovišta svakog narodnog poslanika. Razlozi su bili povećanje efikasnosti u radu, ali se ponekad i ovakve greške potkradaju i da sam, recimo, na vreme video tekst zakona o javnim preduzećima i amandman Vlade sasvim sigurno ne bih glasao za ovaj način rasprave, bar u načelu.
Počeću od Fonda za razvoj. Fond za razvoj je jedna institucija finansijske prirode kojom, pre svega, socijalisti mogu da budu ponosni. Mi smo 1992. godine, dakle, oni koji su u to vreme vladali, odlučili da je
u ovoj zemlji potrebno imati Fond za razvoj koji će, između ostalog, podsticati regionalne razvoje, podsticati razvoj preduzeća, podsticati ukupni razvoj Republike Srbije i tu valjda ništa nije bilo sporno.
Konačno se pokazalo da je u ovih 13 godina, u raznim teškoćama i specifičnostima, taj fond uspeo da preživi i ostvari pristojnu visinu kapitala.
Danas je to otprilike 38 milijardi dinara ili 450 miliona, a u međuvremenu smo imali izmene Zakona o privatizaciji koje su po bitnoj meri derogirale ulogu i funkciju Fonda za razvoj.
Na ovom mestu želim da vas podsetim na jedno zalaganje poslaničke grupe SPS otkako su nastale promene 2000. godine, a to je da se sredstva ostvarena prodajom preduzeća u postupku privatizacije unose u Fond za razvoj.
Nažalost, nijedne godine počev od 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, pa evo i 2006. godine u taj Fond za razvoj neće biti unet nijedan dinar po osnovu prodaje tih preduzeća, osim ako se pod tim unošenjem u Fond ne budu podrazumevale subvencije koje su u međuvremenu postojale u budžetu kao stavke i neki drugi plasmani u Fond za razvoj, ali po osnovu sasvim određenih namena koje su određene u razdelima pojedinih ministarstava.
Vreme, razume se, čini svoje. Mogao bih ovde slobodno i vrlo odgovorno da kažem da su one vlasti koje su započele tu privatizaciju na neki način prekršile sve zakone, pa i Ustav, u ovoj zemlji, jer nisu poštovale osnovna određenja iz zakona o Fondu za razvoj, da se ta sredstva unose u Fond.
Mi smo bili protiv toga da se sredstva za privatizaciju koriste za javnu potrošnju, za kancelarijski materijal, za telefonske troškove, za službena putovanja itd. već da, upravo, kada prodate jedno preduzeće stvorite uslove da kreditnom politikom i podsticajima osnujete novo ili da postojeća osposobite, da budu spremna za tu tzv. tržišnu utakmicu sa Evropom u koju i mi socijalisti, razume se, želimo da uđemo.
U poslednjih pet godina Fond je takođe funkcionisao upravo prema odredbama koje se predlažu kao izmene ovog zakona, a to znači da nisu postojala društvena preduzeća koja bi bila u prilici ili u mogućnosti da dobiju kredit iz Fonda.
Nemam tu zamerku, s obzirom na to da znam da će se ova privatizacija kad-tad završiti, da li 2006. ili 2007. godine, možda i sa stanovišta teksta zakona nije najvažnija stvar, ali jeste sa stanovišta jedne konstatacije da smo upravo proteklih pet godina možda propustili jednu veoma veliku šansu da Fond za razvoj preraste u razvojnu banku koju će, za razliku od poslovnih i komercijalnih banaka, finansirati mala i srednja preduzeća i ono što zovemo ravnomerni regionalni razvoj po znatno povoljnijim uslovima, nego što je to slučaj kod poslovnih banaka.
Zato mi, razume se, ne smeta odredba u zakonu da ubuduće u 2006. godini ta društvena preduzeća, misli se pre svega na ova velika koja se restrukturiraju, neće moći da koriste kredite iz Fonda za razvoj.
Određenje da se iz budžeta u 2006. godini, konačno i trajno (ukoliko ostane ovaj zakon) ne može ni finansirati Fond za razvoj, takođe, ima svoju logiku, ukoliko će se desiti ovo o čemu govorim.
Kraj privatizacije, prerastanje Fonda u tzv. razvojnu banku i finansiranje ovih aktivnosti koje se tiču zapošljavanja, osnivanja i razvoja malih i srednjih preduzeća, razvoja preduzetništva i ostvarivanja politike regionalnog razvoja.
Dakle, nema sredstava iz budžeta i oni koji su gledali budžet za 2006. godinu mogli su da uoče. Ja sam znao za ove odredbe zakona i zato mi nisu sporne.
Ima jedna odredba koja mi je prosto zagonetna, na neki način i sporna, mislim da može da izazove zabunu u primeni ovog zakona, a tiče se odredbi iz člana 7. predloženih izmena Zakona o Fondu za razvoj, između ostalog, kaže se, u zadnjem stavu, da se sredstva budžeta Republike Srbije ne mogu koristiti za dokapitalizaciju Fonda.
Kada ne može iz budžeta, za finansiranje Fonda, ja sam saglasan. Kada ne može ni dokapitalizacija, postavljam pitanje. Zašto? Zato što, vas sve podsećam na to kako glasi član 8. u stavu 1. kaže – sredstva Fonda su u državnoj svojini.
Stav 2. kaže – kada se Fond organizuje kao deoničarsko društvo, predlaže se da se to zove primereno zakonu o privrednim društvima ''akcionarsko'' društvo, Fond izdaje Republici (deonice) ''akcije'' u visini vrednosti kapitala kojim raspolaže, s tim da vrednost državnog kapitala ne može biti manja od 51% od ukupne vrednosti kapitala.
Ovde vas molim za trenutak pažnje. Time se čuva osnovno određenje iz zakona da Fond za razvoj mora biti u većinskom procentu u vlasništvu države. Kako ćemo mi doći do privatizacije ovih 49% koji su na raspolaganju i biće prisutni na tržištu?
Za 51% vrednosti Fond će preneti akcije Republici Srbiji, ali za 49% ima dva načina. Jedan je dokapitalizacija, u smislu ove figure o kojoj je govorio ministar Dinkić, pa će, ako je vrednost kapitala 450 miliona evra neko u Fond za razvoj uneti 440 i tako postati vlasnik sa 49%.
Šta ćemo raditi u drugoj fazi kada se taj koji se odlučio da u trenutku uloži 440 miliona ili grupa njih krene dalje i kaže – ja sam sada postao razvojna banka, hoću da finansiram i neke druge projekte, za tako nešto mi trebaju i neki drugi akcionari, za tako nešto mi trebaju i neki drugi strateški partneri koji žele da ulože dodatno u Fond za razvoj.
U tom slučaju, ako primimo privatni kapital u Fond za razvoj, onda njegov procenat prelazi 51% i gubi se osnovni smisao zakona. To je onda prosto i nemoguće po zakonu činiti, jer privatni kapital ne može postati većinski u Fondu za razvoj.
Zato sam mišljenja da ovakva odredba, o tome da se sredstva iz budžeta ne mogu koristiti za dokapitaliazciju Fonda, nije dobra, nije praktična.
Predlažem da se ta odredba briše i u tom smislu sam i predložio, u ime poslaničke grupe SRS, jedan amandman – da se ta odredba briše, što ne znači da će država, Vlada ili budžet biti u obavezi da ikada učestvuje u dokapitalizaciji ako za to ne bude opravdanih ekonomskih i finansijskih razloga.
Mislim da ne treba država sama sebi da vezuje ruke, da u datom trenutku ne može doneti takvu jednu odluku koju svrstavamo u kategoriju tzv. strateških odluka. Jer nije nam svejedno kako ćemo u budućnosti biti vlasnici, da li sa većinom ili sa manjinskim delom kapitala.
Konačno, nije potrebno da posle ponovo menjamo zakon itd, nego mislim da ne treba sami sebi da vezujemo ruke i da sprečavamo državu, da u datom trenutku, kada proceni zaista i učini.
Moguće je da imamo i treću varijantu, u odnosu na ovo što sam govorio, da oni koji će kupiti 49% tog kapitala zajednički sa državom dogovore dokapitalizacije u istim iznosima, da bi se zadržali isti relativni odnosi u kapitalu. I stvar se tu rešava do kraja.
O Fondu za razvoj ću toliko, zato što mislim da nema potrebe da to dalje obrazlažem, a uostalom biće rasprava o amandmanima.
Sada ću vašu pažnju da usmerim na zakon o bankama. Vi vidite da je ovde očigledno bila potreba da se uradi jedan nov zakon i to sa preko 149 članova.
Problematično je što smo mi taj zakon dobili u petak. Kada smo hteli da podnosimo amandmane, onda nismo bili u prilici jer smo se svi angažovali oko ove rasprave i budžeta i nekih drugih zakona. Treće, to su rešenja u ovom zakonu. Ona suštinska, po meni, nisu ni menjana. Mi imamo osnivački kapital banaka i sada 10 miliona evra, koliki je bio i u prethodnim zakonima.
Imamo odredbe koje predviđaju pitanje štedionica, odnosno jedna je štedionica u pitanju, jer u ovom trenutku imamo samo jednu i to je, mislim, ''Poštanska štedionica''. Imamo ukidanje tri štedno–kreditne organizacije i imamo četiri štedno–kreditne zadruge. Kao što znate, te finansijske organizacije imaju svoj osnivački kapital po pravilu oko 2,5 miliona evra.
Oni imaju mogućnost da u vremenu od godinu dana naprave nekoliko varijanti. Jedna je da tih 2,5 miliona evra dignu na 10 miliona evra i da time steknu uslov da postanu banka. Druga je da se između sebe udruže i da naprave banku. Treća je da svako od njih nađe strateškog partnera u nekoj banci koja već ima 10 miliona evra, da uđu sa svojih 2,5 miliona evra da povećaju taj kapital i naprave jednu pristojnu banku.
Neko bi rekao, tu više ništa nije sporno, a nije ni za mene, ali sporna su mi ovlašćenja Narodne banke, koja maltene proističu iz svakog člana ovog zakona i prosto više nisu diskreciono pravo Narodne banke Srbije. Imam utisak da se pojedini precizni detalji ili pojedina precizna rešenja iz članova Zakona o bankama na neki način stavljaju u sumnju, pa je vrhovni revizor, tih i takvih stavova, Narodna banka Srbije koja će imati pravo da nešto od toga promeni, dopuni, da izmeni način obračuna itd.
Imate čak toliko jasnih stvari, formalno utvrđenih u samom tekstu zakona, ali ipak se kaže da se Narodna banka Srbije, što će reći guverner, imati pravo da, eto, utvrdi nešto drugačiji obračun od toga. Ilustracije radi, navešću samo nekoliko primera, jer podneli smo nekoliko amandmana, ipak smo to nekako stigli da uradimo, ali na brzinu.
Uzmite član 23. Pokazatelj adekvatnosti kapitala predstavlja odnos između kapitala i rizične aktive banke. To piše u stavu 2. Ko je bankar i ko uopšte zna išta o finansijama njemu je stvar jasna. Te dve veličine su odnosi i dobija se pokazatelj adekvatnosti kapitala. Taj pokazatelj je važan da bi se dobila dozvola za rad, da bi se eventualno uskratila dozvola za rad itd. Ne lezi vraže, u zadnjem stavu kaže da, Narodna banka Srbije propisuje kriterijume za određivanje pokazatelja adekvatnosti kapitala (stav 3. ovog člana). Niko živ ne može mi danas odgovoriti šta to zapravo znači, osim faraonskih ovlašćenja guvernera Narodne banke.
Na ovom mestu vrlo korektno moram da priznam da je monetarna vlast jedna posebna vrsta vlasti, ali nije nad izvršnom vlašću. Gospodin Dinkić treba da obrazlaže ovaj zakon. Kada bih bio na mestu gospodina Dinkića, rekao bih gospodinu Jelašiću – izvoli ti pa obrazloži ovaj zakon. On osporava, u poslednjih nekoliko godina, o tome kada se oduzima dozvola, kada se daje dozvola, šta se radi kada se žalimo na takva rešenja, šta radi jedan sud, šta radi drugi sud, šta je upravni postupak, imamo li dvostepenosti itd.
Neke stvari čak zadiru i u pitanja ustavnosti i prava na žalbu onoga ko se u tom trenutku smatra oštećenim, a po pravilu nijedan akt koji se ovde donosi u ovom zakonu, a po osnovu ovlašćenja koja se ovako daju Narodnoj banci ne podleže žalbi ili žalba ili tužba ne zadržava izvršenje takvog rešenja, bez obzira na moguće posledice po one koji su osnovali banku itd.
Nemam nikakve sumnje u to da moramo da uvedemo red u taj tzv. bankarski sektor i da moramo da napravimo finansijsku disciplinu. Moramo da nateramo banke da posluju prema pozitivnim zakonskim propisima i da sve svoje pokazatelje i uslove za poslovanje ispunjavaju do kraja. I tu nema nikakve milosti.
Previše subjektivnosti takođe može biti velika šteta i imati negativne posledice, tako da nisam siguran šta bi u tom slučaju bila veća šteta. Imate neke odredbe, recimo, kada se ne steknu neki uslovi i kada se funkcioniše na bankarskom tržištu da oni koji su uložili svoj kapital u banku ne mogu da povuku taj svoj kapital kada oni to žele. Čak i u slučaju kada ne dobiju dozvolu, jer opet treba proći neku proceduru kod Narodne banke Srbije, odnosno kod guvernera i dobiti tu saglasnost, pa tek onda, eventualno, povući svoj kapital. Tu se dovodi u pitanje, dakle, pravo raspolaganja onog čiji je kapital sopstvenim kapitalom.
Čini mi se da se i loš znak šalje onima koji su možda van granica Republike Srbije, a koji bi, eto, možda da osnuju neku banku ovde na području Republike Srbije. Jer ovakve odredbe koje izazivaju sumnju odvraćaju i to nije dobro da stoji ni u jednom zakonu, a naročito u ovom zakonu koji je po meni jako važan. Ne bi nikako smeo da odvraća, nego, naprotiv, da približi te investitore. Bojim se da ne izgubim vreme, vidim da je već 16 minuta. Mi smo, dakle, podneli nekoliko amandmana i govoriću o tim amandmanima kada dođe na red javna rasprava.
Sada mi je žao što nema gospodina ministra, Dinkića, ali prosto moram da postavim jedno pitanje. Radi se o Zakonu o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa. Ovde su sada za mene tri stvari vrlo važne i indikativne.
Nemam ništa protiv da se merama ekonomske politike i preko nadležnih ministarstava utiče na visinu cena komunalnih usluga. Tu se, takođe, mora imati na umu da nisu sva javna preduzeća čiji su osnivači lokalne samouprave u istoj situaciji; pa ne znam vodovod u Loznici nije u istom stanju kao i u Leskovcu, veliki gubici u mreži, dotrajale mreže itd.
Ograničenja zarada mogu i da razumem, jer hoćemo da smanjimo javnu potrošnju, da po osnovu racionalizacije poslovanja tih javnih preduzeća obezbedimo pravo zaposlenima da, između ostalog, povećaju svoje zarade. Šta mi je sporno? Ne mogu da shvatim da ovu stvar rešavamo amandmanom.
Sporno mi je ovo o čemu je govorio ministar kada je u pitanju privatizacija. Do 70% kapitala se u tim javnim preduzećima može privatizovati i tamo gde je osnivač država i tamo gde je osnivač lokalna samouprava, ako ja ovo dobro tumačim. Ako sam u pravu, onda je to vrlo opasna odredba, jer o njoj još nismo raspravljali.
Javno preduzeće, recimo, NIS, Javno preduzeće ''Elektroprivreda'', Javno preduzeće ŽTP, nikako ne mogu biti u istoj kategoriji, kao ona preduzeća koja se privatizuju po Zakonu o privatizaciji.
Očigledno, ovim amandmanom Vlade imamo jednu analogiju u načinu privatizacije, jer i tamo imamo slična rešenja – prodaja do 70%, podela besplatnih akcija do 30%, kada se prodaje preko tendera – 15% radnicima, itd.
Ovde se ide šire i zahvataju se i oni koji nisu nigde radili, itd. Ali, ko je sada opredelio da mi treba da privatizujemo 70% NIS-a, ili ''Elektroprivrede'' ili ŽTP? To što se kaže da je do 70%, to može biti samo objašnjenje, ali ne može biti opravdanje.
Mislim da ovaj amandman treba povući, a usvojiti samo ove odredbe koje nisu sporne, a tiču se funkcionisanja javnih preduzeća, pre svega onih koja funkcionišu na lokalnom nivou. Ono što se tiče privatizacije, ma koliko mi socijalisti da se zalažemo za prava radnika u tim preduzećima, itd, ali (kao što znate, po našim zakonima, radnici su imali pravo da postanu vlasnici do 60% preduzeća, to su konceptualne razlike i ne bih o njima da govorim,) ovaj amandman prosto ne treba da se prihvati. Vlada bi najbolje učinila da ga povuče, pa da o tome razgovaramo na onaj način koji priliči problemu.
Koliko znam, kod NIS-a je izdat konkurs na osnovu Zakona koji smo izmenili za izbor privatizacionog savetnika, on tek treba da predloži nešto oko te privatizacije, između ostalog, da kaže do kog procenta da se privatizuje NIS, a tek onda o tome treba da razgovara Vlada i ova Narodna skupština. Bojim se da ćemo na mala vrata ubaciti veliki problem, ne samo nas koji smo socijalisti, koji zagovaramo neku drugu vrstu privatizacije, neka druga prava zaposlenih u javnim preduzećima,. A, između ostalog, pitanje je gde ta sredstva od privatizacije velikih javnih preduzeća treba da idu. Gde država, kao većinski vlasnik, odnosno u ovom trenutku stopostotni vlasnik, planira.
Recimo, mi mislimo da bi sva sredstva od privatizacije NIS-a i takvih preduzeća trebalo da idu u penzioni fond. Da konačno jednom skinemo sa dnevnog reda penzioni fond i da više nikada ne ubacujemo iz budžeta sredstva u penzioni fond. Ako će tih sredstava biti više, nego što je potrebno penzionom fondu, onda ćemo ići u sledeći fond. Ili ćemo, prosto napraviti jednu aktivnost na nivou komunalne gradnje, izgradićemo puteve, autoputeve, pruge, železnice, već šta možemo od toga da uradimo. Ali, ovako ne valja.
Toliko sam imao o ovim tačkama. Žao mi je što nema ovde gospodina ministra. Molim vas da, kao saradnici, to mu prenesete. Jednostavno, za ovaj amandman ne možemo da glasamo, jer je suprotan našim programskim opredeljenjima, a nije ni racionalno da na ovaj način o tome pričamo u Narodnoj skupštini. Hvala lepo.

Dame i gospodo, evo da se i ja za trenutak uključim u ovu raspravu. Mislim da smo stvari možda preozbiljno postavili u ovoj raspravi i previše plašimo seljake nekim odredbama ovog zakona.
Razume se da je amandman gospodina Stojanovića u ime poslaničke grupe SPS trenutno primereniji aktuelnoj situaciji u pogledu površina kojima mora raspolagati ovaj proizvođač u proizvodnji duvana. On je predložio da se ta površina sa obaveznih pet hektara smanji na jedan hektar.
Ali, hajmo ovde da se razumemo do kraja. Da bi se neko bavio proizvodnjom duvana nema nikakvog ograničenja u pogledu površine zemljišta na kojem će zasaditi i proizvesti duvan. Može to biti na 10 ari, 15, 50 i na hektar. Mora da postoji jedan jedini uslov, a to je da ima zaključen ugovor o kooperaciji sa onim ko se registrovao zvanično kao proizvođač duvana.
Ono o čemu je govorio gospodin Krasić više se odnosi na doradu duvana, a to je opet neki drugi postupak i potpuno odvojen od proizvodnje duvana.
Drugo, u Evropi je prosečan posed 30 hektara, u Americi prosečan posed je 300 hektara, u Srbiji 3,5 hektara. U Srbiji za 3,5 hektara treba tri radnika, u Evropi za 30 hektara takođe tri radnika, u Americi za 300 hektara opet tri radnika, otac i sin, po pravilu, i vozač kamiona ili nekog drugog teretnog vozila, koji istovremeno vozi kombajne, traktore, sve ono što se koristi za obradu tih 300 hektara.
O čemu govorim? Govorim o tome da se politikom Vlade moraju pojačati mere za ukrupnjavanje poseda. Mi imamo jednu od takvih mera u programu Vlade, a to je stimulisanje kupovine zemljišta radi ukrupnjavanja poseda.
Kada je šljiva u pitanju, sve je suprotno od ovoga što je gospodin Krasić rekao. Država upravo stimuliše zasađivanje novih mladih voćnjaka šljive. To oni koji rade ovih dana, između ostalih i ja, s obzirom da me u tom kontekstu pomenuo, jako dobro znaju. Neko ko kupi sadnicu u rasadniku koji je registrovan i za to dobije odgovarajuću deklaraciju biće finansijski namiren u onom broju sadnica koliko ih se primilo u tom voćnjaku koji je zasađen. Obrnuto je.
Kod rakije ne znam kakva će da bude situacija. Video sam po novinama da nas mnogi plaše time da eto od svoje šljive nećemo moći da proizvodimo domaću rakiju, jer navodno imamo takav primer u Bugarskoj, a nije istina da je i u Bugarskoj tako.
Dakle, ko god bude hteo da se registruje kao proizvođač rakije i ispuni odgovarajuće tehničke uslove, a nije ih teško ispuniti, moći će da proizvodi domaću, i to vrlo kvalitetnu rakiju, poput mene. Hvala.

Nema dileme da gospodin Krasić ima dobru nameru. I ja sam u dobroj nameri rekao kako ja vidim ovaj član 9. Moram da priznam da drugačije to razumem od gospodina Krasića.
Prvo, mislim da su tu važna dva interesa, jedan je državni, a drugi je interes fizičkog lica, kada se radi o tim ugovorima o kooperaciji. Fizičko lice koje proizvodi duvan na svojoj parceli od 15 ili 20 ari ima upravo interes da zaključi ugovor o kooperaciji sa proizvođačem duvana, pre svega radi sigurnosti plasmana. To je pod jedan.
Pod dva, mi socijalisti smatramo da je određena površina od pet hektara prevelika u ovom trenutku, da je treba smanjiti na jedan hektar. U tom smislu podnet je amandman poslaničke grupe SPS. Dakle, prevelika je površina pet hektara. Jedan hektar bi, po našim kriterijumima, zadovoljio tu meru da se organizuju dva, tri ili pet proizvođača duvana sa površinama od 15 ili 20 ari, da ukrupne tu proizvodnju i da se mogu kao takvi registrovati, jedan od njih ili svi zajedno, kao proizvođači duvana.
Ako hoćete, na tim principima funkcionišu i zemljoradničke zadruge, pa i mnoga druga preduzeća koja se osnivaju u formi, recimo, društva sa ograničenom odgovornošću, sa nekoliko udela koji mogu biti upravo tih 15 ili 20 ari poseda, na kome će se saditi duvan.
Ovaj pretposlednji stav, na koji se poziva gospodin Krasić, meni govori da se na ovaj način fizičko lice zaštićuje, jer će biti u prilici da zaključi ugovor o kooperaciji i moći će da taj svoj duvan koji proizvede na toj parceli preda po odgovarajućoj ceni i da naplati od onoga ko se, ispunjavajući uslove iz zakona, registrovao kao proizvođač duvana.
Sa druge strane, tačno je uočio gospodin Krasić, jeste duvan neka vrsta monopolske proizvodnje. Ali, upravo država nad tim monopolima mora da ima odgovarajuću kontrolu, a kontrolu će dobiti, pre svega, dobrom evidencijom onih koji proizvode duvan, odnosno sade duvan i na posedima manjim od pet hektara, a u našoj varijanti manjim od jednog hektara. Dakle, samo se ovde razlikujemo, a nema nikakve sumnje da je dobra namera i Krasića i, naravno, poslanika SPS-a Brančeta Stojanovića u podnošenju ovog amandmana.
Zato je uputno da se razmisli o smanjivanju površine sa pet hektara na jedan hektar da bismo lakše prešli u tu fazu da se grupišu zemljoradnici putem zemljoradničkih zadruga ili preduzeća, ili putem ukrupnjavanja poseda, da bi bili zaista ozbiljni proizvođači duvana, što se ne odnosi samo na duvan, nego i na sve druge proizvodnje o kojima sam u prethodnom izlaganju govorio.
Dakle, nije mi namera da se sporim sa gospodinom Krasićem o dobroj nameri, nego prosto da se razumemo. To je bila intencija našeg amandmana, a ne da plašimo seljake da neće moći nešto da rade na svojoj parceli. Niko ih ne može sprečiti i neće niko da ih spreči. Naprotiv, on samo hoće da ga registruje kao čoveka koji ima ugovor o kooperaciji i koji će, kada proda taj duvan, moći taj duvan da naplati da bi proširivao svoju proizvodnju, ako treba i do ovih pet hektara, kako je projektovano u Predlogu zakona.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, imam zadovoljstvo da se ovaj zakon danas našao na dnevnom redu, s obzirom da sam, kao što znate, u funkciji predsednika Odbora za sport i omladinu.
Žalim što do toga nije došlo i ranije, ali imali smo i neke druge tačke dnevnog reda koje su onemogućile da zakon o sprečavanju dopinga u sportu ranije dođe na dnevni red.
Iskreno se nadam da je ovo početak donošenja seta zakona iz oblasti sporta, uključujući i sam Zakon o sportu. Kao što znate, ovaj zakon o sportu je jako bitan, pre svega sa stanovišta ukupne organizacije sporta u Republici Srbiji, sa stanovišta finansiranja, materijalnih sredstava, privatizacije imovine sportskih klubova i društava itd.
U tom zakonu se samo, koliko znam, u dve odredbe pominje pitanje dopinga u sportu. Zato je, bez obzira na međunarodnu obavezu, bilo jako važno i potrebno da se u Srbiji donese jedan ovakav zakon.
Moje lično stanovište je da dopingovani sportista zapravo nije sportista, da je to zapravo narkoman među sportistima.
Velika odgovornost čitavog društva, a naročito onih koji se konkretno bave sportom, jeste da po svaku cenu i upravo ovakvom zakonskom regulativom spreče doping u sportu, čak i u onim slučajevima kada su ta stimulativna sredstva manje štetna ili čak nisu štetna po zdravlje sportista, zato što je upotreba stimulativnih sredstava, dopinga u sportu, između ostalog, i prevara, i nemoralna.
U svakom slučaju, ne služi na čast niti lekarima koji nažalost prepisuju ili daju sportistima ta stimulativna sredstva, ne služi na čast niti trenerima, ni drugim sportskim radnicima, a pogotovu samim sportistima.
Svi mi koji pratimo ta sportska takmičenja, ukoliko smo u prilici da vidimo izvanredne rezultate dopingovanog sportiste, a da za to ne znamo, onda smo mi prevareni. Tu nema nikakve sumnje da je važno regulisati i kaznene odredbe za sve počinioce takvih dela.
Ako se posmatra širi kontekst, onda je borba protiv dopinga u sportu zapravo borba protiv narkomanije u društvu ili bar deo te borbe. Zašto? Zato što mlada generacija najčešće svoje uzore ima upravo u tim vrhunskim sportistima, u ljudima koji predstavljaju svoju zemlju na raznoraznim takmičenjima, koji služe kao primeri i dobri primeri, odnosno uzori toj mladoj generaciji, ali ako sportista postiže rezultate pomoću doping sredstava, onda to prosto navodi na zaključak da bi mladi po uzoru takođe mogli biti korisnici opojnih droga i tako dalje.
Podsećam vas da je SPS svojevremeno formirala jednu fondaciju, koja je imala zadatak da se uporno i u organizovanom društvu bori protiv narkomanije među mladima i protiv nekih drugih štetnih pojava, uključujući sekte i tako dalje. Ako uzmemo taj aspekt borbe protiv narkomanije, onda je i pitanje dopinga u sportu upravo u tom kontekstu i valja ga i na ovaj način regulisati. Veruje se takođe da su za učinioce tih dela propisane i kazne koje su preuzete iz Krivičnog zakonika, ali da postoje prekršaji, odnosno dela koja su krivična i za koje su zaprećene kazne zatvora.
Radi javnosti, želeo bih da podsetim na nekoliko članova iz ovog zakona koji se odnosi na upotrebu doping sredstava. Recimo u članu 46. propisano je da sportista koji na sportskom takmičenju namerno upotrebi doping sredstvo ili namerno upotrebi određena sredstva ili supstancu u cilju da prevari doping kontrolu, kazniće se zatvorom do jedne godine.
Dakle, i sportista koji koristi doping sredstvo može biti kažnjen kaznom zatvora do jedne godine. Onda se u članu 50. kaže, u poglavlju koje se odnosi na omogućavanje upotrebe doping sredstava, jer to jeste veća odgovornost, ko sportisti u cilju dopinga u sportu propiše ili izda, ili na sportisti primeni doping sredstva ili navede, pomogne ili na drugi način omogući sportisti da upotrebi doping sredstvo, kazniće se zatvorom od jedne do deset godina.
U sledećem stavu kaže, što je jako važno i na tome posebno insistiram, ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema maloletniku, a mnogo je maloletnih sportista, ili prema više lica, ali je izazvalo naročito teške posledice, učinilac će se kazniti zatvorom od najmanje tri godine.
Konačno, ko neovlašćeno sprovodi, odnosno proizvodi i stavlja u promet doping sredstvo iz člana 51, tu su propisane kazne zatvora od šest meseci do pet godina. Sasvim je sigurno da upravo ovakve kazne moraju biti prisutne da bismo već preventivno delovali na sve one koji bi i pomislili da doping u sportu upotrebe kao stimulativno sredstvo za ostvarivanje lažnih, a naizgled boljih rezultata.
Kolega Žarko Obradović je izneo podatak da je od 1886. godine evidentirano 112 smrtnih slučajeva sportista koji su bili pod uticajem dopinga, ostvarili izvanredne rezultate, ali nažalost izgubili život. Kada smo razgovarali sa profesorom Stanojevićem, on je kao vrstan lekar i poznavalac ove oblasti rekao da su naročito ugroženi organi sportista nakon upotrebe dopinga jetra, testisi, bubrezi, srce i mozak. Ne zna se šta je od ovoga teže kada kao posledicu imate bolest ovih organa.
Zato društvo zapravo mora da sve učini da dopinga u sportu bude ako je moguće nikako, a ako nije onda bar da se svede na minimalnu meru.
Prema nekim podacima do kojih sam došao, na našu sreću Srbija je zemlja koja u proseku manje koristi doping sredstva kod svojih sportista nego što je to prisutno u svetu, ali opet sa jednom rezervom to kažu, jer kažu da u poslednjih deset godina nije bilo relevantnih kontrola dopingovanih sportista i nismo mogli da do kraja izvedemo te podatke i da se uverimo da li je to tako. Bilo bi sjajno da jeste i da Srbija upravo bude predvodnik zemalja na Balkanu, pa i šire, u suzbijanju dopinga u sportu.
U raspravi koja je vođena na Odboru za sport i omladinu došli smo do shvatanja da treba prihvatiti i one amandmane koji se odnose na zaštitu životinja od dopinga. Tu radi javnosti ponovo ću podsetiti na činjenicu da je 1666. godine osam džokeja u Engleskoj kažnjeno smrću vešanjem zato što je dopingovalo svoje konje. Dakle, ljudi su u tom vremenu štitili životinje.
I danas moramo da štitimo životinje, naročito koje učestvuju u sportu, upravo da bi na tim primerima pokazali da su nam sportisti, odnosno ljudi najveće bogatstvo, a pogotovo ti naši vrhunski sportisti. Ima dopinga i u amaterskom sportu, ali o tim podacima se manje zna. Ima dopinga kod rekreativaca. Takmičenja su čudo. Da bi se postigao neki bolji sportski rezultat onda mnogi sportisti, pod uticajem trenera i nažalost lekara, podležu toj potrebi da koriste neko doping, odnosno stimulativno sredstvo.
Ima stimulativnih sredstava koja ne spadaju u kategoriju dopinga. Na primer kafa. Kažu da kofein nije zabranjen ili čak alkohol. Ali, alkohol služi kao stimulativno sredstvo u streljaštvu ili u streličarstvu, jer omogućuje da tom sportisti koji gađa iz vazdušne puške, pištolja ili strele ne drhte ruke, odnosno povećavaju mu mogućnost da ostvari bolji rezultat.
Doduše da se malo našalim, ima sportista koji se amaterski bave time i rekreativno, a koji se dopinguju posle takmičenja. To bi mogla recimo da bude naša ekipa ovog našeg srpskog parlamenta, koja je pobedila englesku reprezentaciju, pa se posle toga malo dopingovala, ali to je bilo malo u čast pobede nad Engleskom. U svakom slučaju, doping je i kafa kolega, nisam mislio samo na alkohol.
(Željko Tomić, sa mesta: O tome sam hteo da pričam.)
Ako sam ti uzeo tezu, izvini. Ovde ću da završim, da ne bih oduzimao nepotrebno vreme. Ovakav zakon je bio potreban Srbiji, popravili smo ga nekim amandmanima koji su podneti iz svih poslaničkih grupa, raspravili ga na Odboru za sport i omladinu i predlažemo Narodnoj skupštini da se usvoji u predloženom tekstu sa prihvaćenim amandmanima. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, za mene su ovom predlogu zakona najinteresantniji članovi 15, 16. i 17. Mislim da oni odražavaju suštinu ovog zakona.
Moram da priznam da ovaj deo rasprave, koji se odnosi na amandman gospodina Vučića, nisam do kraja razumeo i nisam video zašto je sporan amandman.
Koliko razumem, predloženo je da se ne deli ovo vreme zakonom, dakle, ako je rečeno 20% ukupnog vremena može da se opredeli za oglašavanje i TV prodaju, onda nije potrebno stavom 2. određivati koliko od tih 20% vremena pripada TV prodaji, a koliko pripada TV oglašavanju.
Mislim da to i ne treba da stoji u zakonu i da ovaj amandman ima logiku upravo u tome da se tim komercijalnim televizijama da ta vrsta slobode, da u okviru vremena od 20% ukupnog TV programa na svojoj TV stanici, raspodele za TV oglašavanja i TV prodaju onako kako to njima odgovara i kako to odgovara tržišnim prilikama na tom prostoru na kojem te televizijske stanice ili radio stanice emituju svoje programe.
Ako bi tu logiku primenili, onda bi morali u članu 16. od ovih ukupno 10% vremena koje je predviđeno za radiodifuzni servis takođe da podelimo na TV oglašavanje i TV prodaju, pa da ¼ tog vremena, dakle 2,5%, opredelimo za TV prodaju u radiodifuznom servisu.
Mislim da to ovde uopšte nije potrebno, jer mi to liči na primer kao kada bi proizvođača cipela, koji godišnje proizvede 20 hiljada pari, opredelili i rekli da mora da proizvede najmanje pet hiljada ženskih od tih 20 hiljada pari cipela. Dakle, to nije stvar zakona. To bi morala biti stvar nekakve volje ili tržišne pozicije tih TV stanica.
Naravno da je dobro opredeliti neki procenat vremena koji se mora, odnosno najviše može koristiti za to TV oglašavanje, jer mi smo imali takve situacije da prosto tu nije bilo reda, bilo je mnogo haosa. Ako kažete to i lokalnim stanicama, i to je logično, da se one u zakonu tretiraju poput radiodifuznog servisa, 10% od vremena itd, sve je u redu.
Ali. nemojmo onda komercijalnim stanicama opredeljivati tu jednu četvrtinu koja mora ići maksimalno za TV prodaju, odnosno 15% za TV oglašavanje, jer za to ne vidim nikakav poseban razlog, samo može izazvati pometnju na samom tržištu i neće doprineti, i tu se slažem sa mojim uvaženim kolegom, neće mnogo doprineti nekom boljem položaju radiodifuznog servisa, pogotovo što ovo nije prelazna odredba u smislu da je ograničen vek trajanja ovakvog strukturiranja tog vremena koje se posvećuje oglašavanju i TV prodaji.

Pravo na ovo javljanje iskoristiću da obrazložim amandman SPS-a koji sam u ime naše poslaničke grupe podneo. Za trenutak sam bio odsutan iz sale, pa nisam bio u prilici da ga obrazložim.
Naime, o čemu se ovde radi? Ja sam predložio da se u članu 6. ukupni izdaci budžeta povećaju za tri milijarde dinara, i to sa 429.764.926.000 na 432.764.926.000 dinara, dakle, reč je o tri milijarde dinara koje sam preselio iz onog preostalog budžetskog suficita i time povećao izdatke i pokušao da te tri milijarde rasporedim na način koji bi Skupština mogla da prihvati, zato što je po meni ovaj predlog razuman.
Kako smo predložili da se rasporede ove tri milijarde dinara? Ovde da kažem još samo jednu napomenu, mislim da nije dovoljno opravdano da imamo tu kategoriju preostalog budžetskog suficita i da taj iznos sredstava od 3.234.000.000 ostane na računu budžeta na kraju godine, odnosno 31.12. i da se prenese u 2006. godinu, pa da se onda sa drugim prihodima po osnovu prodaje nefinansijske imovine i povraćaja kredita koristi za otplatu javnog duga, pogotovu što je iz ovog suficita oko 29,5 milijardi dinara već pokriveno obaveza po osnovu vraćanja glavnice i vraćanja kredita, odnosno pozajmica od 5,5 milijardi dinara.
Šta smo predložili. Prvo, da se u okviru Ministarstva za finansije povećaju dotacije Fondu za penziono osiguranje zemljoradnika i to za 525 miliona, što odgovara jednoj polovini neisplaćene penzije za poljoprivrednike.
Vi znate da imamo 20,5 penzija neisplaćenih i da to ukupno iznosi oko 21 milijardu dinara. Ovim smo hteli da penzionerima, zemljoradnicima pokažemo jedan gest dobre volje, da se krene u izmirivanje obaveza prema zemljoradnicima po osnovu neisplaćenih penzija, a pogotovu imajući na umu trenutno stanje u poljoprivredi i nepogode koje su nam se desile početkom proleća, poplave, ovih dana smo imali velike oluje, oštećenja na objektima seljaka itd. Mislim da to nije veliki izdatak za budžet, ali jeste velika korist za seljake penzionere.
Drugo, predložili smo da se u okviru Ministarstva za privredu povećaju subvencije za privredu sa pet milijardi na pet milijardi i petsto miliona. Dakle, petsto miliona više nego što je to predloženo u rebalansu budžeta. Zašto? Zato što realno imamo usporen proces restrukturiranja velikih preduzeća. Ta velika preduzeća zapošljavaju izuzetno veliki broj radnika, a očigledno je da se proces restrukturiranja, a zatim i privatizacije u tim preduzećima odvija usporeno i sasvim je izvesno da se neće završiti do kraja 2005. godine.
Kako je u izlaganju ministra gospodina Dinkića najavljeno da ćemo u 2006. godini imati smanjene subvencije za privredu, sa pet milijardi na otprilike tri milijarde i 700 miliona, smatrali smo da je potrebno dati dodatni vazduh tim velikim preduzećima sa ovih 500 miliona dinara, popraviti njihov ekonomski položaj, a pre svega socijalno-ekonomski položaj radnika i, na taj način, uštedeti vreme, odnosno kupiti vreme za njihovo restrukturiranje i privatizaciju. Dakle, da izdrže do kraja godine.
Neka od njih će se verovatno i restrukturirati do kraja 2005. godine i to će biti dodatni razlog ili opravdanje, ili prosto mogućnost da se subvencije u 2006. godini smanje. Mislimo da je ovih 500 miliona neophodno potrebno da bi se ti postupci doveli do kraja i da bismo imali nešto čistiju situaciju, i ekonomsku i socijalnu, u velikim sistemima i velikim preduzećima.
Treće, videli smo da je ova vlada i donošenjem Zakona o Agenciji za kreditiranje i osiguranje izvoza odlučila da ozbiljnije podrži tu izvoznu aktivnost naše privrede. Između ostalog, imamo jednu budžetsku stavku, koja iznosi oko 200 miliona dinara, za odobravanje kredita za finansiranje proizvodnje za izvoz. Mislimo da je 200 miliona u ovom trenutku nedovoljno da ozbiljnije podstakne privredu na izvozne aktivnosti, te smo smatrali da taj iznos treba povećati za 300 miliona, odnosno da u rebalansu budžeta na toj poziciji imamo 500 miliona dinara planirano za odobravanje kredita za izvoz.
Nema nikakve sumnje da je spoljnotrgovinski deficit nešto čime će se ova zemlja baviti i u narednim godinama.
Svaki podsticaj izvoznoj privredi zapravo znači smanjivanje spoljnotrgovinskog deficita, povećavanje konkurentnosti naše privrede na evropskom tržištu, mogućnost razmene rada, roba, usluga i kapitala biće povećana, tako da iz ovoga, u svakom slučaju, ne može da usledi ni jedan negativan efekat, već naprotiv samo se mogu očekivati pozitivne okolnosti po ovom osnovu.
Gospodin Hranislav Perić i ja smo, takođe, opredelili da u okviru Ministarstva za poljoprivredu povećamo iznos sa devet milijardi 433 miliona na 10 milijardi i 433 miliona i da se, dakle, povećaju za milijardu dinara iznosi za subvencije. Mi smo predlogom amandmana opredelili da se taj iznos od milijardu dinara upotrebi za sledeće namene: otkup i skladištenje pšenice.
Imate tu priču - 5.000 dinara po jednom hektaru pšenice, 750 dinara po jednoj toni uskladištene pšenice u skladištima. Ali, u svakom slučaju neophodno je finansijski pomoći one koji će otkupljivati pšenicu i skladištiti otkupljenu pšenicu od seljaka, ne smemo biti nekorektni prema seljacima kojima nismo jesenas rekli - nemojte da sejete pšenicu, jer neće biti otkupa, biće tržišna konkurencija itd. tržište će odlučivati o količinama otkupljene pšenice, već prosto moramo da izdržimo teret tog tzv. strateškog poljoprivrednog proizvoda, da im pomognemo da prevaziđu ovu situaciju, pogotovo što ni žetva ne ide onako kako su planirali, odnosno kako se očekivalo, pre svega zbog vremenskih prilika itd. Pšenica je strateški proizvod i ukoliko ovo ne učinimo, onda ćemo doći do toga da mnogi seljaci na jesen neće posejati pšenicu, pa ćemo u 2006. godini imati ozbiljnije probleme, nego što je to sada slučaj.
Dalje, taj iznos bi trebalo da bude raspoređen u jednoj meri i za naknadu štete proizvođačima maline i višnje, po osnovu nepreuzetih proizvoda i niskih otkupnih cena. Tu su, dakle, dva problema - niska otkupna cena, a čuli smo u raspravi da mnoge količine maline i višnje, čak ni po tim niskim otkupnim cenama nisu prodate, odnosno nije bilo onih koji su bili spremni da i tako nisku cenu isplate. Tako da je dobar rod maline ostao u malinjacima, dobar deo roda višnje je ostao u voćnjacima zasađenim višnjom. To je jedna šteta koju su seljaci pretrpeli, a nisu uspeli da se, u proteklom vremenu, tržišno prilagode i na taj način organizuju da izvuku neke koristi iz te njihove proizvodnje.
Dakle, bilo bi razumno od strane države, da se ne bi uništila proizvodnja višnje i maline, bar delimično da nadoknadi štetu seljacima koji su je pretrpeli u ovoj kampanji.
Zatim, naknadu štete na usevima i objektima usled elementarnih nepogoda: poplava, oluja, grada i sl. Imate područje Kragujevca i širom Srbije, poplave na području Vojvodine, mnogi poljoprivredni objekti su oštećeni, mnogi zasadi su faktički uništeni.
Morali bi tim seljacima da pomognemo da prevaziđu ovu krizu, da se spreme za jesenju setvu, a naročito za 2006. godinu.
Ne verujem da terba dalje obrazlagati potrebu da se poljoprivredi pomogne, pogotovo što i tu imamo jednu najavu da ćemo u narednim godinama sve više smanjivati subvencije poljoprivredi, te ćemo sve više seljake izlagati jednom tržišnom mehanizmu i jednoj tržišnoj utakmici, za koju oni, mislim, nisu u potpunosti spremni.
Dalje, pod tačkom 5. odnosno u okviru Ministarstva za kapitalne investicije predložili smo da se, takođe, za 500 miliona dinara uvećaju sredstva i da se ovaj iznos upotrebi za revitalizaciju putne mreže u zapadnoj Srbiji. Analogija je opredeljenje Vlade u budžetu da se jedan deo sredstava izdvoji za revitalizaciju putne mreže na jugu Srbije, a zapadna Srbija je jedan od najznačajnijih turističkih potencijala kojima Srbija raspolaže.
Oni koji su, bar nekada, bili u Loznici, Ljuboviji, Malom Zvorniku, Užicu, Novoj Varoši i svim tim opštinama, videli su bogatstvo turističke ponude, ali su videli i katastrofalno loše puteve i takvo stanje da je prosto nemoguće doći do tih turističkih destinacija. Znači, iskoristiti taj turistički potencijal koji je objektivno prisutan u Srbiji.
Zato smo predložili da se za putnu mrežu - magistralne i regionalne puteve ovde povećaju sredstva za 500 miliona dinara, kako bi se osposobila ta mreža, kako bi se i turistička privreda i svaka druga aktivnost u zapadnoj Srbiji, na tom značajnom području, dovela u normalu. Većina opština iz tog područja pripada tzv. devastiranim opštinama, koje su u jako teškom stanju. Siguran sam da će Vlada ubrzo morati da donese sličan program za to područje, kao što je to učinila za područje Bora, Kragujevca, Vranja itd.
Konačno, pod tačkom 6. u okviru Ministarstva za turizam, trgovinu i ugostiteljstvo, predložili smo da se subvencije turističkoj privredi sa sadašnjih 280 miliona dinara povećaju na 455 miliona dinara, odnosno za 175 miliona. Zašto? Zato što je turizam razvojna šansa Srbije.
Mi smo nedavno usvojili Zakon o turizmu. U okviru tog zakona imamo definisan Fond za razvoj turizma. Ukoliko nećemo u ovoj godini dati značajne signale turističkim privrednicima da će država iz sredstava budžeta, putem Fonda za razvoj turizma i putem subvencija turističkoj privredi, pomagati razvoj turizma, onda ćemo mi obeshrabriti te turističke radnike da u 2006. godinu uđu sa ozbiljnijim projektima i ozbiljnijim ambicijama, sa onim projektima koji će biti finansirani i od strane komercijalnih, odnosno poslovnih banaka, u saradnji sa Evropskom investicionom bankom, ali i sa budžetom.
Mi smo do sada imali izuzetno niska sredstva na toj poziciji turizma, odnosno podsticaja turizma. Skoro da ih nije ni bilo. Priznajem da je ovo jedan dobar korak Vlade koja je krenula u to da povećava sredstva na toj stavci, pa je došla do 280 miliona, ali objektivno sa 280 miliona dinara nije moguće ozbiljnije podstaći razvoj turističke privrede, te smo stoga predložili da se u okviru te stavke – subvencije turističkim preduzećima – umesto 280 miliona u rebalans budžeta uključi iznos od 455 miliona.
Kada sve ovo saberete to je te tri milijarde dinara koje smo predložili, da se za taj iznos uvećaju izdaci budžeta iz tog tzv. dela preostalog suficita, a da preostali suficit bude u nekom iznosu od 234 miliona dinara i da se koristi onako kako je to predloženo u članu 2. Predloga rebalansa budžeta za otplatu javnog duga, zajedno sa drugim primanjima koja će doći i biti na računu budžeta krajem 2005. godine.
Stoga vas molim da, kada budemo glasali o amandmanima i ukupno o zakonu o rebalansu budžeta, imate na umu ova obrazloženja koja sam dao u ime Socijalističke partije Srbije i podržite ovaj amandman.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, molim za malo pažnje da bi na najkonkretniji način objasnio svoje nezadovoljstvo sadržajem člana 26. i amandman da se čitav član 26. briše.
Godine 2002. donet je ovaj zakon o budžetskom sistemu i tim zakonom je definisan član 26, koji je u okviru poglavlja Ograničenja u donošenju budžeta. Meni nije problem samo što je novim stavom 2. utvrđeno da Narodna skupština ne može da odlučuje u pogledu visine suficita, niti da raspoređuje taj suficit na povećanje bilo kakvih izdataka u okviru budžeta, nego su mi sporni i stav 1. ovog člana, kao i stav 3. kako je sada predloženo.
Da bih vas na to podsetio, dozvolite mi da pročitam sadržaj tog stava 1: "Izmena predloga budžeta koju vrši Narodna skupština, odnosno lokalna skupština, mora biti u okviru maksimuma deficita, utvrđenog u predlogu budžeta Vlade, odnosno nadležnog izvršnog organa vlasti". Pokušajmo da razumemo ovaj stav.
Ako postoji maksimum deficita, onda bi bilo logično da postoji i minimum deficita. Ako i to zanemarimo, mi ovde odričemo pravo Narodnoj skupštini da može u raspravi o budžetu imati dovoljno argumenata i imati većinu da izglasa budžet, po kojem je moguće povećati izdatke u budžetu, a time istovremeno i povećati budžetski deficit. Zašto bi nešto što dolazi iz Vlade bilo konstantno nepromenljivo.
Ko kaže da se ne može budžetski deficit u jednoj budžetskoj godini sa 10 milijardi uvećati iz opravdanih razloga na 11 milijardi. Ko kaže da to nije moguće? Ukoliko se dođe do takvih saznanja ili do novih činjenica, mi ovde imamo budžetski kalendar koji je prilično rastegljiv, od aprila do 15. decembra u toku jedne godine traju radnje koje se tiču donošenja budžeta.
U trenutku kada se utvrdi Memorandum budžeta za 2005. godinu, do trenutka kada mi razgovaramo o rebalansu budžeta polovinom jula, desile su se mnoge druge stvari koje nisu mogle biti obuhvaćene Memorandumom o budžetu. Imali smo i poplave u Vojvodini, u leskovačkom kraju, imali smo mnogo toga što nije bilo moguće predvideti, pa da smo u ovom trenutku u situaciji da imamo budžetski deficit, zašto ne bi Narodna skupština mogla da izglasa i veći deficit nego što je to ovde predviđeno.
Kada pogledate stav 3. ovog člana 26, tu se kaže da predlog za povećanje izdataka u budžetu mora sadržati i mere za uvećanje prihoda ili umanjenje drugih izdataka za isti iznos. Sada pogledajte muku poslaničku. Narodni poslanik sa svim argumentima iznosi obrazloženje zašto treba prihvatiti neki amandman.
Ali, da bi taj amandman bio u skladu sa ovim zakonom o budžetskom sistemu, on mora jasno i precizno da kaže - na ovoj poziciji skidam deo sredstava, da bih dodao na drugu poziciju i povećao izdatke za ono što smatram da je opravdano.
Može li to narodni poslanik da radi? Treba li narodni poslanik da to radi? Pogotovo, da li su svi kao narodni poslanici u situaciji da sagledamo ukupan obim javne potrošnje u zemlji Srbiji, pa da u skladu sa stavom 3. predložimo mere za uvećanje prihoda budžeta. Da li je to posao narodnog poslanika ili Vlade?
Imamo dodatak da se suficit utvrđen u predlogu budžeta Vlade, odnosno nadležnog izvršnog organa lokalne vlasti ne može koristiti za povećanje izdataka predloženih budžetom. Za mene je ovo nonsens. Nisam protiv finansijske discipline, nisam protiv toga da je Vlada ta koja je odgovorna za stanje u finansijama u Republici, ali ako smo mi u jučerašnjoj raspravi pokazali da imamo bar tri milijarde viška prihoda, u odnosu na ono što je bilo planirano budžetom za 2005. godinu, zašto i sa kojim razlogom odricati pravo Narodnoj skupštini da preko amandmana donese i odgovarajuće izmene, odnosno poveća neke izdatke u svemu tome.
Još nešto je ovde važno. Mi vodimo istovremeno raspravu o Zakonu o budžetskom sistemu i o zakonu o izmenama i dopunama budžeta. Ako bi strogo uzevši prvo usvojili zakon o budžetskom sistemu, što će i biti kada je glasanje u pitanju, mi onda kada budemo glasali o rebalansu budžeta i o amandmanima ne možemo nijedan amandman narodnih poslanika, koji se odnosi na drugačiji raspored suficita, da prihvatimo, ma koliko da je on opravdan.
Ako sada se to svede na nivo lokalne vlasti, vi onda imate situaciju sledeću. Izvršni organ lokalne vlasti prema Zakonu o lokalnoj samoupravi je predsednik opštine. Nije to izvršno veće. Izvršno veće po tom zakonu o lokalnoj samoupravi ima samo jedan jedini posao da usklađuje kako je definisano u zakonu odnose između predsednika opštine i opštinske uprave. Nikakve nadležnosti u pogledu budžeta izvršno veće nema. Izvršni organ koji predlaže budžet skupštini je predsednik opštine.
Zamislite sada predsednika opštine koji kaže - opredelio sam se da suficit u budžetu lokalne skupštine te i te u ovoj godini bude toliki i toliki. Vi odbornici u Skupštini nemate pravo, niti možete da taj budžetski suficit, kako sam ga zamislio, opredeljujete na bilo koji drugi način, nego samo onako kako je to predloženo u predlogu budžeta. Da li je to logično? Da li je to normalno da se odriče pravo i odbornicima i poslanicima da bilo šta korektno promene u Predlogu budžeta?
Predlog budžeta rade mnogi. Mnoge službe, mnoga ministarstva, mnogo sinhronizacija u svemu tome je potrebno, ali upravo zbog učešća velikog broja subjekata u izradi budžeta moguće je da dođe i do takvih propusta, koje je potrebno amandmanima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini, odnosno odbornika u opštinskoj skupštini jednostavno popraviti, ili su nastale nove okolnosti.
Nisam pravnik, ali razumem da jedino ograničenje koje ova Narodna skupština ima može biti sadržano u Ustavu, ni u jednom drugom zakonu. Ova Narodna skupština je ovlašćena da donese ili da promeni bilo koji drugi zakon, pa i bilo koju budžetsku stavku koja se formalno iskazuje kao izdatak u budžetu. Recimo, na ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu podneo sam amandman kojim sam predložio da se budžetski deficit u članu 2. smanji sa 32,5 milijardi na 29 milijardi, a da se za ove tri milijarde, koliko se tu pokazalo razlike, povećaju ukupni izdaci i te tri milijarde predložio kako da se rasporede.
Ako se mi vrlo disciplinovano pridržavamo ovih odredbi da se suficit ne sme dirati, onda taj moj amandman nije moguće uopšte da bude prihvaćen, zato što ne smeš da podigneš izdatak na teret suficita, ne smeš kad imaš deficit, ne smeš kad imaš suficit. Imaš predlog koji je u stvari takav da ga možeš samo prihvatiti ili odbiti, a onda u tome nema učešća narodnih predstavnika, narodnih poslanika, odnosno nema učešća građana u jednoj raspodeli sredstava za tu godinu ili u korekciji tih sredstava, koja se predviđaju u rebalansu.
Ovo je potpuno iracionalno i da ne bi bilo zabuna u primeni, u tumačenju šta je suficit, primarni suficit, mi imamo tri definicije suficita i ne sporim nijednu od tih definicija, ali kada budemo primenjivali ove odredbe zakona na bilo koji predlog zakona o budžetu imaćemo problem. Nije valjalo ni ovo što je do sada bilo. Sa dodatnom odredbom o suficitu pokvaren je ovaj član 26. potpuno, toliko da se ne može popraviti i zato sam predložio da se briše čitav član 26, a ne samo da se ubaci taj stav 2. oko suficita.
To samo pravi zabunu, neopravdano ograničava prava odbornika i narodnih poslanika, prosto nas tera na to da rutinski razgovaramo o budžetu i da ovde služimo samo za to da izglasamo ili ne izglasamo nešto, a bez suštinskog uticaja na eventualne izmene, odnosno promene predloga. Dakle, molim vas da o tome razmislite i da prihvatite ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što znate, u ova dva dana sam bio ovlašćeni predstavnik SPS za ove dve tačke dnevnog reda: Izmene zakona o budžetskom sistemu i za Predlog rebalansa budžeta. Ako dobro razumem, u ovom trenutku, danas razgovaramo o amandmanu na član 39. koji se odnosi na član 74. ovog zakona. Ne znam, da li je 39. ili 35.

Pokušavam da vratim raspravu u normalan tok, pre svega zbog toga što sam čuo nekoliko primedbi koje ne stoje, naročito ne stoje kada je u pitanju odnos SPS prema Vladi i prema podršci nekim zakonima u ovoj Narodnoj skupštini.
Podsećam i vas i javnost, odlučili smo se da podržimo vladajuću većinu u onom trenutku kada Srbija nije imala predsednika Skupštine, predsednika Republike, kada je imala DOS-ovu vladu na vlasti. Najveći naš motiv, u tom trenutku, bio je upravo u tome da ode ta Živkovićeva vlada u istoriju, onako kako su i oni govorili da su najbolja vlada u istoriji, pa bi bio red da odu u istoriju.
Zaista, ne vidim pravo da nam neko na tome zamera, jer i taj neko je, zajedno sa nama, u tom prethodnom mandatu, vrlo oštro, argumentovano i energično kritikovao tu vladu i tražio prevremene izbore. Na tom poslu smo bili zajedno. Imali smo izbore, imali smo rezultat izbora onakav kakav je bio.
Opredelili smo se da za dobro Srbije podržimo novu Vladu, jer Srbija bez institucija i predsednika, predsedika Skupštine i Vlade, bez Živkovića i DOS-ovih ministara, ne bi bila država. To je bio naš motiv. O tome su naši organi doneli odgovarajuće odluke i ne vidim zašto bi sada neko na to stavljao primedbe.
Obrazloženje da nas neko brani od nekoga mislim da nije politički korektno. Podsetio bih na to kako su nekada u davnini govorili: "Čuvajte se Spartanaca i kada vam darove nose".
(Tomislav Nikolić, sa mesta: E, nije tako.)
E, jeste.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: E, jeste bogami.)

Čuvajte se i Danajaca, ovako kako mi Toma Nikolić dobacuje. A ja našim socijalistima poručujem - čuvajte se radikala i kada vas podržavaju. Moram tako, jer nema potrebe da na ovaj način o tome pričamo. Imam utisak da se vi za socijaliste borite do zadnjeg birača SPS.
Sada ću da vam objasnim zašto smo podržali ova dva zakona. Đelićev zakon o budžetskom sistemu nismo podržali zato što je bio lošiji od ovoga. Vi dobro znate da je bio lošiji od ovoga. Sva rešenja koja su predložena u ovom zakonu, osim dva izuzetka o kojima sam danas govorio u prepodnevnoj raspravi, bolja su nego što je bilo prisutno u predlogu onog ministra finansija, gospodina Đelića. Tu nemam nikakve dileme.
Vas, koji kritikujete svaku odredbu ovog zakona, podsećam na sledeće činjenice. Vi kažete, ne treba trezor. Podsećam vas, trezor je postojao još u vreme SFRJ, kao finansijska institucija. Mi smo o tome govorili upravo i gospodinu Đeliću kada je to pominjao kao neku istorijsku prekretnicu, kao neki istorijski događaj, kao nešto novo u finansijama.
Tačno je, imali smo SDK, vrlo efikasan sistem koji smo i mi štitili. Njega je zamenila Uprava za javna plaćanja. Danas imamo racionalan predlog, po meni, jer to posmatram pre svega stručno, objedinjavanje dve uprave - uprave za trezor i uprave za javna plaćanja, sve sa ciljem da obavi nekakve finansijske funkcije, a koje se tiču, pre svega, bilansiranja javne potrošnje u Republici Srbiji.
Šta je tu sporno? Mi sada možemo da tražimo i dlaku u jajetu, da predlažemo neke amandmane itd. Nemam ništa protiv političkog stava da se neke odredbe ovog zakona brišu. Ali, u čemu je ovde SPS kriva što podržava nešto što je svakako bolje nego što je bilo do sada?
Zamerate nam što podržavamo Predlog rebalansa budžeta. Šta je trebalo da mi, socijalisti, kažemo - ne, mi smo protiv toga da se za penzije izdvoji dodatnih 12,5 milijardi dinara po osnovu rada, za penzije poljoprivrednika 2,5 milijarde; da se povećaju mnoge druge pozicije u ovom budžetu, da se ostvari budžetska ravnoteža koja do sada objektivno nije bila prisutna. Zašto bi mi, kao socijalisti, bili protiv toga? Niste ni vi protiv toga, ali ako glasate protiv budžeta u celini, vi jeste, zapravo, protiv toga.
Pošto mi dobacujete, gospodine Nikoliću, Zakon o radu. Ja bih vas mogao da pitam - a, Zakon o partizanima i četnicima? Mi smo bili za partizane, vi za četnike, pa šta sada. To je vaš politički stav. Naš stav je bio ovo. Tu nema nikakvih dilema. Zbog čega vi nama to prosto zamerate.
Nismo mi filijala SRS pa da moramo da poštujemo ono što vi, baš u svakoj situaciji, mislite. Nismo ničija ekspozitura. Jesmo mi državotvorna stranka, ranije nastala od vas. Iskusili smo sve terete vlasti i zajedno sa vama, nikada niste bili protiv one vlasti SPS i ne vidim zašto ste danas protiv SPS kada se o ovim, mislim vrlo kvalitetnim, predlozima zakona razgovara u Skupštini.
(Zoran Krasić, sa mesta: Ko je izabrao Vuka Draškovića?)
Zna se tačno ko je izabrao Vuka Draškovića, ali zna se i s kim ste vi bili u Vladi. To vam je gospodin Anđelković rekao. Vi ste bili u Vladi kada je Drašković bio u Vladi itd. Politika je nešto što ne može biti zakovano. Uvek postoje partneri, interesi. Postoje interesi naroda, građana, političkih stranaka. Kada se ti interesi nađu na jednom mestu, onda smo mi, sasvim sigurno, u pravu kada se odlučimo da podržimo vladu koja je svakako, na osnovu ovih godinu i po dana rada, bolja od one koja je bila konstituisana na čelu sa Živkovićem i sa ministrima DOS-a. Dakle, to je suština. Ne vidim zašto nam vi to spočitavate, zamerate.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Hajde sada po amandmanu.)
U članu 74, namerno se na njega pozivam, tu su kaznene odredbe. Nigde ne piše da je kažnjivo za socijaliste podržati neki zakon u Narodnoj skupštini. Zbog čega vi tražite da se, recimo, takav član briše? Da li je tako, gospodine Nikoliću? Dajte da budemo ozbiljni, da razgovaramo o ovome, onako kako to priliči ozbiljnim ljudima, kako to priliči narodnim poslanicima.
Kada je u pitanju trezor, kaže Tomislav Nikolić - po amandmanu, on će meni posle da replicira, a siguran sam da on, kada je izašao za govornicu, u tom trenutku nije imao predstavu o tome gde smo stali kada je u pitanju rasprava o amandmanima, nego je imao potrebu da se obrati javnosti. Jeste to za pohvalu, kaže, mi smo napravili u Jaši Tomiću četiri kuće.
To pozdravljam, jer mi socijalisti još uvek nemamo toliko para koliko ima SRS, da možemo iz svojih sredstava da napravimo nekome kuću.
Ali, zato postoji deo sredstava u republičkom budžetu, koji smo mi podržali, koji će biti izdvojen i izdvaja se za namene da se onima koji su ostali bez svojih kuća popravi. Dakle, nije to stvar ijedne političke stranke, to je katastrofa i tragedija, koja se tamo ljudima desila na terenu i zbog toga žalim što im se desilo, ali ne bih hteo da politički eksploatišemo neke stvari, jer nismo u ovom trenutku ni u istim finansijskim i materijalnim mogućnostima da činimo kao što činimo na terenu.
Kao što znate, političke stranke se finansiraju i iz republičkog budžeta. Srpskim radikalima pripada više para nego socijalistima, takav je zakon, nemam ništa protiv toga i onda neka odvoje deo sredstava, takođe protiv toga nemam ništa. Ne vidim zašto bismo se mi sada na tu temu ovde sporili. Ne vidim to kao problem.
(Nataša Jovanović dobacuje iz sale.)
I treba da imate više poslanika, to je bila volja birača. Kada budu neki drugi izbori...

I ti si govorio o amandmanu i to onako sve precizno. Sad ćemo da vidimo član 35.
(Predsednik: U redu je, član 35. briše se. Izvolite, gospodine Todoroviću.)

Član 35, samo da vas podsetim, sadržaj tog člana 35. u ovom zakonu, da, član 35. zadnji stav je promenjen i kaže se - obaveze koje preuzima direktni, odnosno indirektni korisnik budžetskih sredstava moraju odgovarati aproprijaciji odobrenoj za tu namenu tom korisniku za budžetsku godinu. Jeste taj stav zadnji u članu 35. se menja.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Izvini, nemoj da se ljutiš, nije to.)

Razume se, gospodine predsedniče, da ne mogu da prihvatim da se ovaj amandman prihvati, odnosno da se taj član briše. Amandman na član 35. koji se odnosi na član 73ž.
(Nataša Jovanović, sa mesta: Nije ni ž.)
Pa o čemu ste govorili, gospođice Jovanović? O tom ste amandmanu govorili, o članu 73ž. U svakom slučaju, protiv sam prihvatanja tog amandmana, pogotovo što ste imali obrazloženje takvo kakvo ste imali.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Kojeg amandmana?)
Tog amandmana na član 35. Hvala lepo.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, teško je posle dva sata govorenja i izlaganja ministra Dinkića naći nešto a da već nije pomenuto u tom njegovom izlaganju kada je u pitanju i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, a i kada je u pitanju rebalans budžeta.
Ipak, u ime SPS izneću nekoliko osnovnih karakteristika ovog predloga rebalansa, koji mislim da je potrebno i pojasniti sa stanovišta rezultata koji su pokazani u rebalansu budžeta, a i sa stanovišta posledica koje iz toga proističu. Razume se da sam jedan od onih koji je zadovoljan kada u republičkom budžetu nemamo deficit.
Socijalisti su, kao što znate, protekle tri ili četiri godine kritikovali svaki onaj predlog budžeta koji je u sebi sadržao budžetski deficit i pogotovo način pokrivanja tog budžetskog deficita, jer je bila prisutna činjenica da se taj deficit po pravilu pokrivao prihodima od privatizacije.
Mi ovde kada posmatramo budžetski rezultat za 2005. godinu, bar koji se projektuje, imamo jedan, rekao bih, kopernikanski obrt u odnosu na ono vreme kada smo u 2001, 2002, 2003. i 2004. godini imali iskazan deficit. Kao što znate, i u budžetu za 2005. godinu budžetski deficit je bio projektovan sa 20 milijardi i 500 miliona zaokruženo, ali kada posmatramo ukupan fiskalni rezultat koji se ovde vidi iz člana 2, mi onda vidimo da imamo fiskalni rezultat od 53 milijarde dinara. To znači iskazani budžetski suficit od 32,5 milijardi i deficit u budžetu do današnjeg dana od 20 milijardi i 500 miliona.
Šta to dalje znači? To znači da smo mi u ovoj 2005. godini došli do toga da projektujemo povećane fiskalne prihode za 53 milijarde u odnosu na stanje koje smo imali 1. januara 2005. godine. Sada mi tu stvar možemo različito posmatrati. Jedni će u tome videti samo pozitivne elemente, a drugi će u tome videti i popriličan broj negativnih efekata koji iz toga mogu da proisteknu.
Zašto se uopšte došlo do takvog fiskalnog rezultata? Gospodin ministar je o tome govorio i u tome mogu da se složim sa njim. Najveći deo tog fiskalnog rezultata je upravo posledica uvođenja PDV-a i povećane naplate poreza od strane privrednih subjekata, odnosno fizičkih lica. Ovde treba biti do kraja oprezan. Šta se nama desilo u privredi?
Gospodin ministar je rekao da je 50% privrede otprilike solidno, a 50% privrede nije solidno, nego u jako teškom stanju. Svi ti privredni subjekti su zbog toga što imamo takve propise, i to ne sporim, zbog povećane finansijske discipline bili u obavezi da pre svega izmiruju svoje poreske obaveze prema državi.
Država ima mehanizme i za prinudnu naplatu itd. i zbog pojačane discipline mi smo imali prioritet u plaćanju poreza, odnosno poreza na dodatu vrednost.
Kao posledicu toga, moram to da kažem vrlo otvoreno, jer to doživljavam svakodnevno u privrednim subjektima, mi imamo i izuzetno povećanu nelikvidnost privrednih subjekata, odnosno preduzeća koja nisu u stanju da izmire svoje druge obaveze prema dobavljačima, prema radnicima itd. Kao negativnu posledicu u produžetku toga imamo neredovne isplate zarada zaposlenih u preduzećima.
Kao vrhunsku posledicu tih neredovnih isplata zarada imamo nedostatak uplata doprinosa za penziono i invalidsko osiguranje u penzionim fondovima. Kao posledicu toga opet na kraju imamo nedostatak sredstava u penzionom fondu i potrebu države da preko budžeta i ovog puta interveniše u PIO, odnosno da ulije u penzioni fond 10,5 milijardi dinara, e da bi bile usklađene penzije sa rastom troškova života i zarada u 2005. godini.
Dakle, to je nešto što se pokazuje kao posledica povećanog fiskalnog rezultata i suficita u budžetu. To je nešto što mora da nas zabrine i da nađemo načine kako da taj problem rešimo. Duboko sam uveren da ne može jedna ili jedina mera biti mera Narodne banke da se povećanjem obavezne rezerve smanji plasman kreditnih sredstava u privredu, da bi se smanjila potrošnja i time inflatorni pritisak, ili da bi se smanjio uvoz, ajde da kažem, i nepotrebnih roba.
Povećana nelikvidnost, to je malo paradoks u našoj privredi, povećava zapravo troškovni pritisak i time direktno utiče na rast inflacije. Mislim da se tu te mere moraju kombinovati, da se ne može samo monetarnom politikom i smanjenjem obaveznih rezervi ili povećanjem obaveznih rezervi banaka, a time i smanjenjem plasmana doći do toga da imamo i likvidnost i uredno izmirivanje obaveza prema državi.
Razume se da kada gledamo doprinose valja imati na umu i sledeće. Mi smo pomalo nepravedni prema tom penzionom fondu i prema penzionerima, a evo zašto. Zato što se uporno tvrdi da mi moramo jednu četvrtinu budžeta da izdvajamo za ta socijalna davanja, odnosno za penzije. To jeste tačno kada se posmatraju brojke, ali kada se pogleda istorija toga, onda se dođe do saznanja da smo mi u jednom vremenu morali da smanjimo doprinose, ali smo istovremeno povećali poreze.
Kada smo povećali poreze, mi smo došli do toga da imamo iluziju u budžetima od pre tri-četiri godine da se pojačano izdvajaju sredstva iz budžeta za penzione fondove i to iz onih poreski primanja budžeta. Normalno, kada vi smanjite primanja fondova po osnovu doprinosa, a povećate poreze, ne smanjite ukupnu obavezu privrede, nego u nekim elementima čak i povećate, onda stvarate privid da vi iz budžeta, građani Srbije i sva privreda finansiraju u najvećoj meri penzione fondove.
To je ta nepravda koja se čini prema penzionerima. Nije pošteno na taj način o tome govoriti.
Slažem se da mi ne možemo smanjivati doprinose, ali valja i ovu drugu stranu te medalje znati. Ako bi smanjili doprinose, vi bi onda stvarno uradili nešto što nigde u svetu ne bi bilo zabeleženo, uništili bi penzioni fond, uništili bi time i penzionere, jer sve što nam se dešavalo u pogledu penzionera u poslednje vreme nije išlo u korist penzionera.
Sada vidite, vratiću se na ove 32 milijarde budžetskog suficita. Mi ovde u stvari po ovom shvatanju imamo dva suficita. Jedan je onaj koji je raspoređen, tih otprilike 29 milijardi, i to 5,5 milijardi za pokriće pozajmice po osnovu nabavke finansijske imovine i 23,5 milijardi po osnovu otplate glavnice. Kada bih sam pravio ovaj predlog budžeta, ovo ne bih iskazao kao suficit. To bih iskazao kao izdatke u budžetu i stvarni suficit bi bio upravo ovo pod tačkom 3 - tri milijarde i 240, odnosno tri milijarde i 234 miliona. To je pravi suficit ovog budžeta.
Nikako ne želim da obezvredim rezultat koji je ovde ministar Dinkić sa razlogom istakao, nego prosto ukazujem na jednu realnost. Da smo to stavili na drugu stranu, imali bismo budžetski suficit od tri milijarde i 200 takav kakav jeste. Sada se meni postavlja ovde ključno pitanje: zašto nam je, pored sigurno jasne situacije da smo iz faze budžetskog deficita prešli u fazu budžetskog suficita, potrebna i ova tačka 3. da te tri milijarde i 200 miliona ne budu raspoređeni?
Mislim da to nije čak ni racionalno, jer nismo mi država koja je objektivno ostvarila taj suficit u toj meri da imamo zadovoljene sve potrebe u budžetu, realno zadovoljene, da smo pokrili sve izdatke, da nemamo nikakvih problema na pojedinim funkcijama u razdelima itd. Pa eto, imamo te tri milijarde za ne daj bože, za štednju, za vraćanje javnog duga itd. To nije sporno.
Zamislite domaćina koji bi tamo negde držao tri hiljade evra, a pri tom dugovao komšijama, dugovao državi za porez, elektrodistribuciji za struju, vodovodu za isporučenu vodu, toplani za grejanje itd, a istovremeno govorio o tome da ima tri milijarde, odnosno tri hiljade evra. Mislim da to nije racionalno, jer ako vas podsetim da ćemo mi i danas morati da konstatujemo da nismo ispunili obećanje prema poljoprivrednicima u smislu isplate zaostalih penzija.
Kada smo usvajali ovaj budžet govorili smo o šest zaostalih penzija. Vas kolege poslanici upozoravam na to da mi imamo u ovom trenutku dug prema penzionerima koji koriste poljoprivredne penzije od 20,5 penzija bilansiranih. U izlaganju ministra čuo sam 25, ali dobro, 20,5. Tih 20,5 penzija košta 21 milijardu dinara.
Zar nije mogao da bude gest prema zemljoradničkim penzionerima, s obzirom na stanje u poljoprivredi, da bar tu jednu polovine penzije isplatimo u toku ovog rebalansa.
Za mene je to potpuno otvoreno pitanje i ne treba da se čudite, socijalista sam, ali svejedno i da nisam govorio bih o tome na taj način. Jeste istina, mi dodajemo u taj PIO zemljoradnika 2,5 milijarde ovim rebalansom i to je istina. Istovremeno ukazujem na podatke da se doprinosi po osnovu penzija zemljoradnika ubiraju sa svega 16,5% kada se posmatra period 1. januar - 31. maj. Trebalo bi, ako dobro razumem, tih 16,5% je deo planiranih sredstava na godišnjem nivou za PIO zemljoradnika, da smo ubrali bar 40% po osnovu doprinosa. A šta to govori?
Zemljoradnici ne uplaćuju doprinose za svoje penzije. A zašto ne uplaćuju? Zato što ne mogu da uplate, jer imaju istovremeno, ovih dana dobijaju ta rešenja, obaveze da uplate za zdravstveno osiguranje 12,30%, a neki dan smo izglasali Zakon o socijalnom osiguranju, gde smo rekli da je najniža osnovica za obračun doprinosa 40% od ostvarene bruto zarade u prethodnom mesecu. Sada vas pitam, koliko je seljaka sposobno da ovu obavezu u finansijskom smislu, dakle, izmiri prema državi.
Dakle, nismo još u takvom stanju da taj penzioni fond zemljoradnika funkcioniše i zato je po meni trebalo izvršiti bitnije korekcije u ovom delu koji se tiče povećanja sredstava. Ništa mi od predloženih povećanja nije sporno, ali mnogo toga mi je od predloženih smanjenja jako sporno. Najpre da kažem nekoliko rečenica o predloženim povećanjima.
Agencija za finansiranje izvoza i osiguranja izvoza 760 miliona. Pozdravljam, ali pitam, možemo li zaista podstaći izvoz sa 760 miliona dinara, sa manje od 10 milina evra. To jeste polovina predviđenog osnivačkog kapitala u Agenciji za finansiranje izvoza, ali ako mi zaista želimo da od pretežno uvozno orijentisane zemlje dođemo do toga da uravnotežimo taj svoj spoljnotrgovinski bilans, onda moramo da imamo mnogo ozbiljnije podsticaje izvoza.
Video sam, imamo i 200 miliona za kredite, za finansiranje izvoza, ali i tu postavljam pitanje, zar nije moglo sada iz ovog suficita i iz ovih tri milijarde dinara da se veći deo sredstava izdvoji za odobravanje tako povoljnih kredita. Naravno da pozdravljam i sredstva za tranzicioni fond, za Bor, Vranje i Kragujevac, 500 milina, ali tu ne smemo biti u zabludi da mi možemo da rešimo probleme Vranja, Bora i Kragujevca sa 500 milina dinara.
Jer, mnogo je devastiranih područja u Republici Srbiji, i sam dolazim iz takve sredine i mnogima treba po 500 miliona dinara, da bi se taj posao na terenu na neki način oživeo, da bi putna privreda bila izgrađena, da bi privredni kapaciteti krenuli da rade.
Subvencije, ostali smo na pet milijardi dinara. Moram da konstatujem da imamo jedan realno usporen proces privatizacije.
Restrukturiranje velikih preduzeća i privatizacija tih velikih preduzeća, i da bi održali ta preduzeća, meni se čini da smo morali da možda taj deo subvencija i za ovu 2005. godinu čak povećamo, a ne da razmišljamo o tome da ih smanjimo, jer bojim se da će ta preduzeća u tom slučaju kolabirati i tek onda neće naći kupca. Jer, pogledajte strukturu privatizacionih prihoda, 27 milijardi, odlično, koliko je u tome čega, pet milijardi privreda, 22 milijarde prodaja banaka.
Treba da imamo i 22 milijarde, ali pravi rezultat privatizacije bio bi u stvari 22 milijarde po osnovu privatizacije preduzeća.
Nažalost, mi imamo preduzeća u takvom stanju da neće niko da ih kupi, niti žive niti umiru. Preduzeće sa 2.500 zaposlenih, recimo "Viskoza" u Loznici. Da bi vi napravili takvu jednu fabriku sa 2.500 zaposlenih, ovoj državi treba 200 milina evra. Ako uskratite subvenciju takvom preduzeću, vi ste ga ugasili.
Kaže se, stečaj. Ko će da je kupi u stečaju, jer tek tada u stvari ne obavlja delatnost za koju je to preduzeće osnovano itd. Bojim se da prerano ulazimo u neke stvari, iako nisam protivnik smanjivanja subvencija, jer to mora biti logična posledica, prirodni red stvari. Ne smemo u to ući prerano, jer ćemo one koji su bolesni ubiti tim prejakim lekovima.
Kada pogledate dalje smanjenje, naročito mi je bolno kada se pokuša opravdavati smanjivanje sredstava za oblast poljoprivrede i subvencije. Molim vas, možda je moglo tako da se razmišlja na početku godine, ali mi smo imali takvo proleće da su uništeni voćni zasadi. Imamo takvo leto, početak leta, da smo i ono malo što smo proizveli doveli u pitanje, i kada je u pitanju pšenica, vremenske nepogode, grad, poplave, oluje itd.
Tržišni mehanizmi očigledno u poljoprivredi još uvek ne funkcionišu na način koji bi odgovarao potrebama budžeta. Možemo mi stalno da se upinjemo da budemo slični ili isti kao Evropa, ali navedite mi zemlju u Evropi koja nema subvencije za poljoprivredu. Koja to zemlja nema subvencije za poljoprivredu. Zašto mi ne bismo imali subvencije, zašto mi sada kažemo, morate na tržište.
Seljaci sa malinom, sa višnjom, mogu i da idu na tržište, ali ako nam se desi ovo što se sada desilo da ni po tako niskim otkupnim cenama nije predata sva količina maline, nego je mnogo toga propalo, ili višnje, onda mi moramo da razmišljamo kao pravi i ozbiljni ljudi i da tom seljaku u ovoj godini nadoknadimo tu štetu koju je pretrpeo na taj način što nije prilagođen tržištu.
Za mene je jako sporno, iako ne sporim potrebu da se ljudi registruju kao poljoprivredni proizvođači. Ne možete, gospodine ministre, za 120.000 registrovanih proizvođača da kažete, vama ćemo da damo premiju za proizvedenu pšenicu 5.000 dinara po hektaru, a šta ćemo sa onih 150-200.000 koji su takođe proizveli pšenicu, a nisu se registrovali kao poljoprivredni proizvođači. Ne može biti kazna to.
Jeste potreba da se ljudi registruju, jer to ima mnogih prednosti. Nismo dovoljno ni edukovali seljake ili poljoprivrednike, nismo im dovoljno objasnili prednosti tog načina organizovanja i registrovanja, ali ih ne smemo ni kažnjavati. Pšenica je proizvedena, još nije požnjevena, ali vidim da u ovom predlogu budžeta te pozicije nema, možda ima u nekim drugim, dakle u otkupu pšenice, premije za pšenicu, skladištenje.
Imamo odluku Vlade, pozdravljam tu odluku Vlade jer je ona posledica ovoga što nam se dešavalo i neočekivano, ali ako mi pričamo o tržištu na način da nismo u novembru prošle godine rekli seljacima, molim vas, nemojte da sejete pšenicu jer država neće otkupljivati, a danas u julu kažemo, nećemo da otkupimo, onda mi nismo prosto fer prema tim seljacima.
Ne smemo razlikovati te koji su registrovani kao poljoprivredni proizvođači i one koji su proizvođači, ali nisu registrovani. Šta znači neregistrovan u smislu da li je neko posejao ili nije posejao pšenicu.
Imamo smanjenja u okviru Ministarstva za kapitalne investicije i iz toga bi trebalo zaključiti da nam je tu sve u redu, jer ovo ministarstvo ima sopstvene prihode, naročito Direkcija za puteve, preko tog Ministarstva realizujemo kredite, ali vidim da je tu smanjeno milijardu i 600 miliona od ove dve milijarde i 600, i to je očigledno priča o putevima, jer sa te pozicije imamo izdvajanja za izgradnju putne infrastrukture na jugu Srbije.
Postoje mnoga druga područja Republike Srbije gde je infrastruktura u katastrofalnom stanju i mi bi morali da ne smanjujemo ta sredstva kod Ministarstva za kapitalne investicije i kod te stavke Direkcije za puteve i građevinske objekte, nego na protiv, da povećavamo ta sredstva.
Nisam stigao za ovih 20 minuta da kažem sve, ali u ime SPS podneli smo nekoliko amandmana, pa kada bude rasprava o amandmanima, ja ću o tome govoriti. U svakom slučaju, mislim da je ovaj rebalans budžeta mnogo bolji nego što je bio u predlogu budžeta i jeste ohrabrujuće što nemamo deficit i što u narednu 2006. godinu, nadam se, ulazimo mnogo finansijski zdraviji, nego što je to bio do sada slučaj.
Ove socijalne kategorije, o kojima sam govorio, jesu nešto što je deo programa Socijalističke partije Srbije i mi prosto ne možemo a da ne primetimo ili da ne reagujemo na to kada se ta socijalna davanja, pogotovo opravdana, smanjuju u budžetu.

Dame i gospodo, nema sumnje da je ovaj zakon o javnom dugu veoma interesantan i za nas narodne poslanike i za javnost, jer uređuje jednu oblast koja do sada nije bila uređena.
Amandman koji je podnet na član 10. kod mene je pobudio interesovanje zato što mislim da član 10. u Predlogu zakona nije dorečen, jer nakon stava 3, u kome se kaže: "Ministarstvo dostavlja Vladi izveštaj sa pregovora iz stava 1. ovog člana, sa nacrtom ugovora o kreditu", ne zna se šta posle toga treba da uradi Vlada i oni koji su nadležni da donesu odluke u postupku zaduživanja.
Ima, doduše, u članu 5. nekoliko odrednica koje bi mogle da posluže za tumačenje da će sada svako, saglasno članu 5, donositi odgovarajuće odluke, pa se kaže da će Narodna skupština donositi odluke o zaduživanju za investicione projekte, da će isto ova Narodna skupština donositi odluke o izdavanju garancija i kontragarancija, da će Vlada donositi odluke o izdavanju dugoročnih hartija od vrednosti.
Dakle, ovde Vlada, po zakonu, nije ovlašćena da donosi odluku o dugoročnom, odnosno kratkoročnom zaduživanju. Zato je utoliko nejasno šta će Vlada da uradi sa izveštajem, odnosno sa nacrtom tog ugovora. Da li će ga dati ministru za finansije koji je, po članu 5, ovlašćen da se u ime Republike Srbije zadužuje po osnovu kredita iz koga će finansirati deficit tekuće likvidnosti ili budžetski deficit, ili će Vlada taj nacrt ugovora, u formi zakona, uputiti Narodnoj skupštini na razmatranje, jer je u njenoj nadležnosti donošenje odluka o dugoročnom zaduživanju, odnosno o uzimanju kredita za investicione projekte? Bilo bi dobro da je gospodin Dinkić tu da ovu stvar razjasnimo.
Čini mi se da se iz ovoga može izaći jedino tako da, ukoliko je to još uvek po Poslovniku moguće, Odbor za finansije napravi amandman koji bi precizirao šta se dalje radi sa ovim dokumentom koji se zove izveštaj, odnosno nacrt ugovora o kreditu.
Inače, kada sam se već na ovu temu javio, smatram da je izuzetno važno da će ova Narodna skupština, u skladu sa zakonom o javnom dugu, jedina biti ovlašćena za donošenje odluka o dugoročnom zaduživanju. Ovde je dugoročno zaduživanje, koliko ja razumem zakon, a mislim da ga dobro razumem, svako ono zaduživanje koje se proteže na period duži od jedne godine.
Ministar je ovlašćen da jedini, u ime Vlade, zaključuje ugovore, ali to podrazumeva da radi po odluci Vlade, odnosno po odluci Narodne skupštine. "Narodna skupština Republike Srbije odlučuje o zaduživanju Republike putem uzimanja dugoročnih kredita, zaduživanju za finansiranje investicionih projekata, o davanju garancija i kontragarancija, kao i o neposrednom preuzimanju obaveze u svojstvu dužnika po osnovu date garancije".
Mi smo do sada imali nadležnost samo da odlučujemo o zakonima koji se tiču kontragarancija. O garancijama nismo odlučivali, o kreditima za investicione projekte takođe nismo odlučivali. Mislim da je, sa stanovišta prepoznavanja odgovornosti onoga ko predlaže ili ko donosi odgovarajuće odluke o zaduživanju, jako dobro da ova Narodna skupština, preko narodnih poslanika, a to znači i preko svih građana, bude do kraja uključena u taj postupak zaduživanja, jer dugovi su, kao što znate, jedna vrlo osetljiva kategorija. Jako je bitno tim dugovima upravljati na način koji podrazumeva dobrog domaćina. Taj dobar domaćin zna šta treba da radi, zna kako se to radi i predlaže odgovarajuće odluke.
Kod budžetskog deficita mi to kažemo u Zakonu o budžetskom deficitu – u ovoj godini moći ćemo da se zadužujemo po osnovu pokrića budžetskog deficita do tog i tog iznosa, jer smo do sada imali situaciju da se budžetski deficit uglavnom finansira putem kratkoročnih kredita i iz privatizacije. To smo mi, kao socijalisti, u ranijim sazivima, odnosno u ranijim godinama kritikovali, smatrali smo da sredstva iz privatizacije ne treba da budu ona sredstva kojima će se finansirati budžetski deficit, a opet, ministar je ovde po zakonu ovlašćen da taj deficit, koji je planiran u toj godini, pokriva putem uzimanja odgovarajućih kredita iz nekih izvora koji su po ovom zakonu dostupni.
Kada se uđe u neku dugoročniju priču, kada hoćemo da pravimo autoput, kada hoćemo da pravimo hidrocentralu, kada hoćemo da pravimo prugu, recimo, Loznica-Valjevo, onda o tome odlučuje Narodna skupština, jer su to sredstva koja će se dugoročno koristiti, a u periodu dužem od godinu dana i vraćati.
Naročito je važna ona odrednica koja definiše da ti projekti treba da podstiču privredni razvoj i ukupni razvoj Republike Srbije, da povećavaju efikasnost i efektivnost privrede. Za mene je u ovom zakonu to definicija pod kojim se uslovima uopšte može Vlada ili predlagač u bilo kom ministarstvu opredeliti za pokretanje postupka za zaduživanje Republike Srbije, o čemu treba da donese odgovarajuću odluku i ova Narodna skupština.
Vidim u tome jednu analogiju sa Zakonom o koncesijama, jer je i u tom zakonu rečeno da Narodna skupština, dakle narodni poslanici, odnosno građani preko narodnih poslanika, odlučuju o tome šta ćemo mi to dati nekome u koncesiju. Hoćemo li dati Hidrocentralu "Đerdap" ili nećemo? Hoćemo li dati autoput ili nećemo? Hoćemo li pod tim i tim uslovima dati svoje resurse na korišćenje onima koji su za to zainteresovani za period do 30 godina?
Zato mislim, da preciziram predlog, da bi predsednik ili predsedavajući Skupštine trebalo da, zajedno sa ministrom, pokrene tu priču o sazivanju Odbora za finansije da bi se jednostavno precizirao član 10. i da bi svima nama bilo jasno, a i onima koji treba da izvršavaju ovaj zakon, kako se postupa nakon događaja kada je ministarstvo izvestilo Vladu o obavljenim pregovorima i dostavilo nacrt ugovora.