Nastaviću tamo gde je kolega Mucić stao i mi socijalisti ćemo biti disciplinovani, nećemo prekoračivati vreme. Mi smo u ovom amandmanu odabrali 17 ili 18 tarifnih brojeva za koje smatramo da je predviđena izuzetno visoka republička taksa. Za neke tarifne brojeve bi možda i mogli da nađemo neko razumevanje, ali za većinu, iskreno rečeno, teško se može naći opravdanje, a da jeste objektivno ili realno zasnovano na nekim činjenicama.
Recimo, tarifni broj 1. tačka 2), mi smo predložili da se iznos od 2.000 dinara zameni iznosom od 500 dinara. To je slučaj kad tražite mišljenje o primeni republičkih propisa. Do sada je to bilo 15 dinara. Slažem se da je to izuzetno nizak iznos, ali 2.000 dinara je ipak značajan iznos za bilo kog građanina u ovoj zemlji. Mi predlažemo da to bude 500 dinara i mislimo da je to OK.
Ovih dana smo razgovarali o Zakonu o informisanju i vi tu imate taksu za upis sredstva javnog informisanja u registar. U tarifnom broju 33. tačka 1) podtačka (1) predviđeno je 35.000 za takvu radnju. Dakle, samo da biste upisali u registar sredstava javnog informisanja: televiziju, radio ili novine. Mi mislimo da je to preveliki iznos i da treba umesto 35.000 dinara da stoji 15.000, što bi bilo primereno nekoj ekonomskoj snazi u sadašnjem trenutku i da ne obrazlažem sad koliko razloga za to ima.
Predložili smo da se u podtački (2) umesto iznosa 14.000 nalazi iznos od 9.000. Dakle, nismo hteli da idemo sad na neka drastična, da kažem figurativna smanjenja i da od toga pravimo neku karikaturu, nego da taj iznos od 14.000 dovedemo do nečega što mi mislimo da jeste realno, odnosno do 9.000.
Recimo, čemu služi obaveza iz tarifnog broja 46. da se za dozvolu za izvoz plati 10.000 dinara. Zašto to ne bi bilo 5.000? Danas sam govorio o tome da je jako važna oblast protivpožarne zaštite. Tarifni broj 6. tačka 1) predviđa da se za obavljanje te delatnosti u startu već mora platiti taksa od 42.000 dinara. Mi kažemo da je mnogo 42.000. Dajte da kažemo 12.000 dinara.
Na primer, u tački 3) imamo 105.000 obavezu iz sfere protivpožarne zaštite. Pitamo se zašto to ne bi bilo 15.000, kad je do sada bilo simbolično, jer nismo povećavali od 1998. pa naovamo.
Govorio sam danas i o tome kako ćemo sad primenjivati zakon o izgradnji i planiranju. Pogledajte tarifni broj 136. Mi predlažemo da se 0,1% zameni procentom od 0,05%; odnosi se na dokument koji se zove odobrenje za izgradnju objekta, a na vrednost objekta se primenjuje procenat od 0,1%. Samo mala računica - objekat koji košta 50.000 evra, recimo, jedan stan ili jedna kuća, kad se primeni 0,1% na 50.000 evra, onda je to 500 evra. Zar to nije mnogo? Mi predlažemo da se to smanji.
Kad je reč o tarifnom broju koji reguliše pitanje odobrenja za upotrebu objekta, tu je predviđeno 0,2%. Mi kažemo da je realno 0,05%. Kad je u pitanju zaštita ponuđača, mi sve više imamo prigovora onih koji učestvuju na konkursima za javne nabavke, a koje se tiču javnih preduzeća i državnih organa.
Vi ovom tarifom onoga ko se žali na neko uskraćeno pravo u tom postupku dodatno opterećujete za velike nabavke 40.000, a za male nabavke 20.000 dinara. Mi mislimo da to treba primeriti realnoj snazi, odnosno uslovima i reći - ono što je 40.000 dinara, da bude 4.000. Dakle, žalim se i plaćam 4.000 na veliku nabavku ili 2.000 na malu nabavku.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ne postoji amandman za koji sam više ubeđen da treba prihvatiti nego ovo što se predlaže ispred Socijalističke partije Srbije. Mi sada imamo rešenje da kada neko uloži 10 miliona evra ili 600 miliona dinara i zaposli 100 ljudi oslobodićemo ga poreza na dobit 10 godina i prema tome  u prilog idu i ove promene koje je Vlada, odnosno Ministarstvo samo predložilo, da se uprosti procedura, pa poreski organ konstatuje da su se stekli uslovi da se određeni subjekt koji je uložio 10 miliona evra oslobodi poreza na dobit u narednih 10 godina.
Mi sada kažemo - smanjimo to na milion evra i smanjimo obavezu prijema sa sto radnika na 20 radnika. Zašto? Moji Lozničani vole da kažu - bolje je više puta po manje. U deset preduzeća, u deset opština u Srbiji kada se uloži po milion evra to je deset miliona evra, a kada se u deset takvih privrednih subjekata deset puta zaposli po 20 radnika to je 200 radnika. Sa stanovišta kase nema nikakve štete. Udvostručujemo broj zaposlenih, što na ovaj način stimulišemo. Dakle, ako postoji logika u svemu tome, onda valja ovo prihvatiti.
Danas sam pokušao da pokažem i na nekim drugim primerima zašto treba ovakve predloge prihvatati, ma sa koje strane da dolaze. Kada neko uloži milion evra, on sa razlogom očekuje da mu na kraju poslovne godine ostane otprilike 10% od visine uloženih sredstava. To je neka prosečna profitna stopa i to je 100 hiljada evra.
Kada mu naplate porez na dobit to je 14 hiljada evra. Kada zaposlite 20 ljudi primiće realno 5.000 evra zarade, na tih 5.000 evra država obračunava 72% i to je 3.600 evra, ali svakog meseca, dakle, puta 12. Kada se 5.000 evra u vidu ličnih primanja pojavi na tržištu kao tražnja, kada se to potroši u radnjama, u prodavnicama, na benzinskim pumpama, to je još 20% na svakih 5.000 evra poreza na promet i time punimo kasu.
Na jednoj strani imamo 14 hiljada evra, a na drugoj 52.000 evra. Ništa logičnije od ovoga ne vidim, ne vidim nijedan razlog i jako mi je žao što tu nije ministar da ovako nešto odbije. Naravno da je ovaj amandman pravno moguć i prosto bi čovek morao da smišlja nešto pa da kaže da nije, ali je iracionalno odbiti ovakav amandman.
Moramo biti svesni realnosti da je 10 miliona evra prevelika investicija za bilo koje domaće pravno lice, a velika je investicija i za inostrane partnere i za srednja i za mala preduzeća. U Evropi funkcioniše 20 miliona malih i srednjih preduzeća. Od toga 99% njih zapošljava manje od 10 ljudi i nema budućnosti u ovoj zemlji ukoliko baš tu oblast malih i srednjih preduzeća ne budemo i na ovaj način stimulisali.
Mi jednostavno moramo učiniti sve. Važan je ravnomeran privredni razvoj u odnosu na teritoriju Republike Srbije. Bolje je u deset opština po milion nego u jednoj deset. Bolje je naravno u sto opština još po milion. Napravimo tu akciju. Da li je moguće da ovo ne stimulišemo. Apelujem, kolege, da glasate za ovaj amandman. Ne zato što smo ga mi predložili nego zato što je po sadržaju takav da nema razloga da se odbije.

Kolege narodni poslanici, SPS misli da ovaj porez na finansijske transakcije treba ukinuti, ali mi smo predložili takav amandman, obzirom da smo i mi smatrali da treba napraviti neko prelazno rešenje u odnosu na postojeće stanje. Prosečna poreska stopa u proteklih godinu dana, kako važi ovaj zakon o finansijskim transakcijama, otprilike je 0,33%. Ministarstvo je predložilo da se ta stopa smanji na 0,22% i to, prema obračunu Ministarstva, košta državni budžet otprilike 2,8 milijardi dinara.

Mi smo predložili da smanjenje bude znatnije i da umesto 0,22% bude 0,15%, pre svega zato što smo već u prošlosti imali takvo rešenje. Drugo, zato što valja uvažiti činjenicu da je platni promet prešao u poslovne banke i da svaka poslovna banka prema svojoj poslovnoj politici naplaćuju određene provizije i naknade za usluge platnog prometa. To je potpuno tačno i tu nema nikakvih dilema.

Te su provizije različite od banke do banke, od 0,3-0,5 pa i do 1% za one transakcije koje se odnose na kupovinu deviza na međubankarskom tržištu radi plaćanja uvoza. Samo se devizni prilivi ne naplaćuju kod poslovnih banaka.

Kod Poštanske štedionice se u poslednje vreme naplaćuje i provizija za primljena sredstva na račune i to u inosu od 1%.

Takođe valja imati na umu da su sve ove usluge koje rade poslovne banke, Poštanska štedionica i sve druge banke takođe oporezovane sa 20%. Kad tome dodate i porez na finansijske transakcije, onda uopšte nije reč o beznačajnim iznosima koje oni koji su učesnici u planom prometu moraju po bilo kom osnovu da plate da bi bili regularni, odnosno ispravni pred državom.

Isto tako, ne vidimo razloga zašto bi u budućnosti, bar onoj daljoj, opstajala ta poreska stopa, jer država ne učestvuje u tom poslu. Platni promet je posledica privredne aktivnosti koja se desila u nekom momentu i bez uticaja države. Mi pravimo finale time što nam je neko platio ili time što smo nekome platili i time završavamo ili zaokružujemo privrednu aktivnost bez bilo kakvog uticaja države. Ako ga je prethodno i bilo, to je u raznim fazama oporezovano ili kao porez na promet, ili kao porez na zarade, ili kao porez na dobit ili kao bilo koji drugi vid poreza koji se ovde pojavljuje.

Interesantno je da se država uvek hvata onih izvora koji su joj najizdašniji, jer najlakše je uzeti ovaj porez. Sad imate problem kako rešiti ove stvari, jer je sad obaveza obračuna svakog poreskog obveznika prema državi prešla na tog poreskog obveznika. Vi to obračunate, dostavite izveštaj poreskoj upravi i date nalog za plaćanje. Te dve radnje se često dešavaju tako da vi date obračun, a nemate pare da platite. Do sada je i obarčun i naplatu vršio ZOP, odnosno poslovna banka. Tu je bitna razlika.

S tim u vezi je i sledeći amandman SPS-a. Samo ću minut na njega da iskoristim. Vi ste ovde predvideli kazne od 2.000 do 200.000 dinara za onog poreskog obveznika koji ne obračuna taj porez na finansijske transakcije, ne izvesti o tome poresku upravu i ne plati.

Postoje realne situacije u životu. Obračunali smo porez, izvestili smo poresku upravu, ali u tom momentu nemamo para na računu. Go se ne skida. Kako je onda moguće izvršiti plaćanje ili moramo da zakasnimo? Kad zakasnimo, nama sledi kazna za prekršaj od 2.000 do 200.000 dinara.

Mi smo našim amandmanom predložili da sve ostane kako je Ministarstvo predložilo, ali da se taj deo koji se odnosi na one dve reči "i ne plati" izbrišu i time realno stvore uslovi da se ta obaveza, kao i svi drugi porezi, plati u određenom roku, u skladu sa članom 6. koji reguliše rokove za izmirivanje ove poreske obaveze.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, žao mi je što je kolega Siniša predložio da se skrati rasprava o ovim amandmanima, jer mi se čini da je vreme od tri minuta jako kratko da obrazložim amandman.
Zašto je potrebno da postojeće Ministarstvo za privredu i privatizaciju podelimo na dva ministarstva? Time dobijemo jedno ministarstvo za privredu, a ujedno Ministarstvo za privatizaciju treba da ostane kao takvo do okončanja procesa privatizacije, koja je po prirodi stvari i po prethodnim zakonima koje smo ovde u Skupštini usvojili, vremenski ograničena.
Gospođa Gordana Matković, ministar za socijalna pitanja, nedavno je u javnosti iznela jedan jako zabrinjavajući podatak. U ovoj zemlji Srbiji 800.000 odraslih ljudi ima primanja ispod četiri i po hiljade dinara. Još 800.000 ljudi ima primanja ispod 5.000; znači 1.600.000 ljudi se nalazi u stanju socijalne ugroženosti! Jedan jedini način da se iz toga izađe jeste pokretanje privredne aktivnosti. Nema drugog izbora.
Rebalans budžeta koji ćemo imati odmah posle na dnevnom redu govori o tome da se nalazimo u ozbiljnim problemima. Projektovani rast društvenog proizvoda ne može da se ostvari, a i takav kakav je bio projektovan, nije omogućavao realan rast standarda stanovništva u ovoj zemlji. Nema drugog izbora, nego pokrenuti privredne kapacitete i nema prirodnijeg načina da se to radi nego preko Ministarstva za privredu.
U uslovima, kada se privatizacija odvija na svim frontovima, kada imamo obimne aktivnosti na tom planu, prosto je nelogično, mislim i neopravdano, očekivati od jednog ministra, gospodina Vlahovića, da u isto vreme vodi kvalitetan proces privatizacije, a da pri tome vodi računa o svim onim važnim segmentima koji se tiču podsticaja razvoja privrede, utvrđivanja propisa, mera ekonomske politike za rast industrijske proizvodnje, povezivanja, promene propisa itd.
Dakle, neopravdano je očekivati od jednog ministarstva da se upusti u sve ove poslove na način koji će omogućiti da imamo i privatizaciju i istovremeno rast privredne proizvodnje. Govorimo o postojećim društvenim preduzećima, o državnim i o privatnim, koja objektivno imaju opšti pad privredne aktivnosti u poslednjih godinu dana. Zato je suvislo da Vlada o tome razmisli. Ovo je predlog koji, jednostavno, ide u pravcu dobre namere, da se podele odgovornosti, da se stvori jedna nova kritična masa kadrova i ljudi u određenom ministarstvu koja će raditi samo na tome da se oživi privredna aktivnost.
Zato vas molim, znam da je danas teško ministru koji je ministar za lokalnu samoupravu da se o tome izjasni, zato što to nije pitanje samo za njega, nego i čitavu Vladu i koncept ekonomskog razvoja u ovoj zemlji, o tome bi mogao ipak da se postigne neki sporazum, da imamo još jedno ministarstvo koje bi doprinelo da svi bolje živimo.

Gospođo Čomić, gospodine predsedniče Vlade, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS želim da vam  ukažem na nekoliko principijelnih stavova naše partije povodom Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2003. godinu.
Naravno, ni u čemu ne želim da sporim neke cifre koje su spomenute u uvodnim izlaganjima predsednika Vlade i gospodina Đelića, ali želim da se osvrnem na nekoliko činjenica koje i nisu baš tako ohrabrujuće, bar viđene očima socijalista, kako su ih predstavili gospodin Živković i gospodin Đelić.
Naime, istina je da se ukupan budžet Republike Srbije za 2003. godinu, zbog promena na saveznom nivou, povećava za 57,2 milijarde. Istina je da se ukupno povećavaju i rashodi po tom osnovu. Tako gledano, budžet Republike Srbije za 2003. godinu jeste uravnotežen. Dame i gospodo, ja vas podsećam na osnovni Zakon o budžetu za 2003. godinu, u kojem je rečeno da se 18% ubranog poreza na promet na području Republike Srbije i 20% ubranih akciza opredeljuje za finansiranje Savezne Republike Jugoslavije u to vreme, odnosno saveznog budžeta i da je to ukupno 35,6 milijardi dinara.
Mi danas imamo u Predlogu iznos koji je 38,2 milijarde dinara. Iz toga zaključujemo da mi zapravo imamo povećane finansijske izdatke po osnovu finansiranja državne zajednice Srbija i Crna Gora za oko 2,6 milijardi dinara. Ukoliko mislite da nisam u pravu, molio bih gospodina Đelića da dodatno objasni ovih nekoliko podataka, ali čini mi se da uvek moramo računati tako da su jedan i jedan dva i tu nema nikakvih dilema, jer je budžetom za 2003. godinu ukupan iznos poreza i ukupan iznos akciza opredeljen i relativno i apsolutno i to je 35,6 milijardi u odnosu na predloženih 38,2 milijarde. Nadam se da se oko toga nećemo sporiti.
Drugo, deficit u budžetu Republike Srbije je i dalje ostao 46,9 milijardi ili, zaokruženo govoreći, oko 47 milijardi. Različita je struktura deficita i načina na koji se pokriva taj deficit. I tada i sada je Socijalistička partija protiv deficitarnog finansiranja, bar u ovoj meri ili u ovom obimu budžeta u 2003, i ne samo u njoj, nego i u svakoj od narednih godina. Pogotovo je principijelno protiv toga da se sredstva od privatizacije u bilo kom iznosu koriste kao sredstva za javnu potrošnju, a da se ne koriste preko Fonda za razvoj ili preko drugih regulatornih mehanizama u budžetu za podsticaj i razvoj privrede u Srbiji.
Oni koji se sa mnom ne slažu, reći će mi - nije tačno, mi imamo 6,9 milijardi koje se u ovom budžetu planiraju za tranzicioni fond. To je istina, ali ja vas pitam zašto nije bilo 15 milijardi u decembru ili zašto nije 12,5 milijardi, koliko se sad predlaže da se iz sredstava privatizacije pokrije budžetski deficit u 2003. godini.
Treće, u vezi sa budžetskim deficitom jeste i ključno pitanje. To je pitanje duga naše zemlje i novog zaduživanja po osnovu finansiranja deficita. Reći ćete mi da možda ni to nije tačno. Ja vas podsećam da vi ovde kažete - smanjićemo sredstva privatizacije koja idu u budžet, zato što imamo takav i takav problem, za 2,5 milijarde, a povećaćemo sredstva od donacija za 5,4 milijarde i time ćemo da izbalansiramo priču o budžetskom deficitu.
Član 2, o kojem je govorio ministar Đelić, govori o tome da će se ova zemlja u 2003. godini zadužiti za najmanje 1,1 milijardu evra ili da će imati obavezu da bar u nekoj meri servisira taj dug. Ako mi kažete da to nije tačno, onda je potpuno izvesno da ćemo se u 2003. godini zadužiti za najmanje 25 milijardi dinara novih kredita, što je rečeno ovde u članu 2. i o tome ćemo razgovarati ovde u Republičkoj skupštini samo u slučaju da pređu taj iznos zaduženja, odnosno u slučaju da garancije koje treba po tim osnovama da se izdaju budu na dnevnom redu Republičke skupštine. Ministar odmahuje glavom, ali je pitanje kako tumačimo ovaj član 2.
Član 3. u tački 3) kaže: "Planirano zaduživanje kod inostranih poverilaca do iznosa od 24.885.000.000 dinara". Ne znam kako bih drugačije tumačio nego time da ćemo se u 2003. godini dodatno zadužiti za nekih 400 miliona evra. To je činjenica.
Ovde se postavlja pitanje kako ćemo dalje ići u to, ukoliko svake godine imamo permanentno povećanje obaveza po osnovu glavnice i po osnovu kamata na već ranije uzete kredite. Samo nekoliko podataka; mislim da tu nema spora, jer su te brojke iznete i one su javne, transparentne, kako bi se reklo. U budžetu za 2003. godinu, koji smo ovde usvojili, imali smo nekoliko brojki, pa se kaže: otplata kamata - domaći krediti 2.268.000.000, ino-krediti 8.522.000.000, a ukupno 10.790.000.000 ". Sada se u rebalansu kaže "domaći krediti 2.578.000.000, ino-krediti 8.865.000.000, ukupno 11.433.000.000". Prateći troškovi zaduženja u budžetu za 2003. godinu su 200 miliona, a u rebalansu budžeta, u predlogu o kojem razgovaramo, 850 miliona. Ukupne obaveze po osnovu zaduženja - 12.283.000.000 ili 1.300.000.000 dinara više nego što je to bilo projektovano budžetom za 2003. godinu, pre ovog rebalansa. To su bile kamate.
Uzmite glavnice: bilo je planirano da se u 2003. godini otplati 12.316.440.000 dinara po osnovu spoljnjeg duga, plus 650 miliona i to je oko 12.966.000.000, zaokruženo 13 milijardi.
Mi sada imamo u projekciji rebalansa budžeta za 2003. godinu 17 milijardi 868 miliona po osnovu otplata glavnica ili za 4,9 milijardi više nego što je to bilo u budžetu za 2003. godinu.
Kada se saberu obaveze po osnovu kamata i obaveze po osnovu glavnice, dođemo do iznosa od 6 milijardi 200 miliona povećanih obaveza po osnovu kamata i glavnica.
Šta je poenta moje priče? Ako bi ovim tempom išli u zaduživanje po bilo kom osnovu i sa bilo kojim razlogom, onda bismo imali sledećih nekoliko činjenica. Budžetski deficit se u Predlogu budžeta za 2003. godinu u principu sastojao od otprilike polovine izdataka po ovom osnovu, po osnovu kamata ili po osnovu glavnica, odnosno tačno govoreći, 23 milijarde 956 miliona dinara. Mi sada imamo učešće ovih troškova ili rashoda u budžetu po osnovu glavnica i kamata 30 milijardi 151 milion ukupno ili oko 65%.
Molim vas, mi ovim tempom idemo do toga da ćemo u 2004. godini, obzirom na sve parametre o kojima sam prethodno govorio, doći do toga da nam se ukupan budžetski deficit sastoji zapravo iz ove dve stvari, iz kamata ili obaveza po osnovu glavnica, ma koliko možemo govoriti o tome da imamo povoljne uslove pri uzimanju tih kredita, naročito od međunarodne zajednice.
Ovde moram da postavim jedno indiskretno pitanje, obzirom da nema televizije, molio bih gospodina Đelića da mi objasni šta se tu zapravo desilo, kako smo za ova dva meseca došli do ovih podataka o kojima sam govorio i kako smo mi to ukupno povećali obaveze po osnovu kamata i glavnica u 2003. godini?
Jedini odgovor koji sam mogao da nađem, ne držim da je ispravan, jeste da smo mi zapravo u poslednjih nekoliko meseci imali neki vid finansiranja po osnovu primarne emisije iz Narodne banke Srbije ili smo imali kratkoročna zaduživanja kod komercijalnih banaka, i domaćih i inostranih, iz kojih smo finansirali neke budžetske rupe u prethodna tri meseca; obzirom na to, koliko god se opiremo toj činjenici, nismo imali ravnomerno ili bar adekvatno punjenje budžeta u ovom proteklom vremenu. Na ta pitanja ćemo najverovatnije dobiti odgovore.

Da, iskoristiću i drugih deset minuta.
U vezi sa tim, podsetio bih sve vas, kolege narodni poslanici, i ministra Đelića koji nam je o tome govorio u decembru 2002. godine, na delove memoranduma o ekonomskoj politici Vlade Republike Srbije u 2003, 2004. i u 2005. godini, o ekonomskoj politici koja jeste važna i kao strategija, ali i kao mehanizam koji se sprovodi da bi se i punio budžet i privreda oživela, ukoliko je to moguće, da bi budžetski korisnici mogli na višem nivou da izvršavaju svoje obaveze.
E, sada, vidite, tu je rečeno potpuno ispravno da se naša privreda nalazi i u tranziciji, ali i u jednoj vrsti rekonstrukcije i to je tačno. Mi imamo tranziciju, ali istovremeno imamo potrebu da rekonstruišemo privredu koja je u znatnoj meri oštećena, zbog NATO bombardovanja u dobroj meri i uništena. To je jedan težak posao, pogotovo ako se ima u vidu da međunarodna zajednica, ma koliko da mi govorimo da hoće da nam pomogne, uopšte nema sluha za naše zahteve, za našu tužbu Haškom sudu, onom međunarodnom, po osnovu naknade ratne štete za agresiju, odnosno po osnovu bombardovanja koje smo imali 1999. godine.
Koleginica Milka se buni na ovo, a ja vas podsećam, grupa ekonomista iz G-17 je utvrdila da su samo direktni troškovi, odnosno direktna šteta po osnovu NATO bombardovanja oko 30 milijardi dolara. Molim vas, u sve to je umešana i moguća buduća obaveza ove zemlje. Čitali smo "Novosti" neki dan, gospoda koja su zadužena za razgovore sa NATO paktom i sa "partnerstvom za mir" su predložili nešto što...
(Milka Marinković, sa mesta: Što to nisi rekao Miloševiću? )

Nemojte da se nervirate, samo želim da vam skrenem pažnju na nekoliko ekonomskih parametara koji utiču na ukupne projekcije ekonomskog razvoja u 2002, 2003, 2004. i 2005. godini.
Dakle, samo govorim o činjenicama i nisam hteo nikoga da povredim. Istina je da postoji zahtev sa naše strane ili bar inicijativa da NATO pakt utiče na Republiku Hrvatsku i na Bosnu i Hercegovinu, da odustanu od njihovih zahteva po osnovu ratne štete od Savezne Republike Jugoslavije, ako hoćete, državne zajednice Srbije i Crne Gore ili još preciznije, od Srbije, od nas, zahteva se da se odreknemo našeg tužbenog zahteva za ratnu štetu od 30 milijardi.
Da, to sve jeste, jedan od tri uslova za eventualni ulazak naše zemlje u "partnerstvo za mir". Posebno u NATO-u imaju tri uslova - uhvatite Mladića i grupu iz Vukovara; odreknite se zahteva pred Haškim sudom za naknadu ratne štete; i, reorganizujte vojsku. Ovo treće nije sporno. Prvo je teško, a drugo je naročito sporno.
Ne bi mi imali priču o budžetskom deficitu da smo imali bar malo razumevanja od međunarodne zajednice po tom osnovu. Jesu li nas bombardovali? Jesu. Jesu li uništili naše privredne kapacitete? Jesu. Jesu li našu infrastruturu uništili? Znamo li koliko je to: trideset milijardi dolara i zašto ne postavimo taj zahtev energičnije pred međunarodnu zajednicu, bar u ovom momentu? Za mene je to sporno. Zašto ćemo mi sada morati da uzimamo nove međunarodne kredite da bi finansirali naš budžetski deficit, a pri tome imamo tu realnost o kojoj sam govorio?
Dalje, vratiću se, neću se vraćati na tu temu, već se vraćam na memorandum. Zašto je došlo do smanjenja kapitalnih investicija u rebalansu budžeta za 2003. godinu, kada se upravo u memorandumu reklo da je prevazilaženje tog problema tranzicije i rekonstrukcije privrede vezano za kapitalne investicije i u budžetu i one koje bi se finansirale inostranom štednjom, odnosno takozvanim direktnim investicijama.
Što smo mi u ovom predlogu budžeta smanjili neke kapitalne investicije i time zapravo smanjili šansu da oživimo privredu?
Dalje, inicijalno povećanje broja nezaposlenih po osnovu tranzicije moralo bi da se rešava i po osnovu ovog budžeta. Mi objektivno imamo povećanje broja nezaposlenih ljudi, imamo povećanje broja ljudi koji od svojih zarada ne mogu da žive.
Vaš ministar, iz vaše Vlade, vrlo korektno iznese podatak: 800.00 ljudi u ovoj zemlji ima primanja ispod 4.500 dinara i još 800.000 ljudi ima primanja ispod 5.000 dinara. To je 1.600.000, dame i gospodo, odraslih građana koji nemaju od čega da žive. Ne sporimo potrebu da se privreda nađe u tranziciji, da se privatizuje, ali mora se o njima voditi računa na način, da se pre svega oživi privreda, jer ako to ne učinimo, džaba su nam sve ove priče.
Džaba i podrška međunarodne zajednice, džaba nam politički konsenzus oko borbe protiv kriminala, nema narod od čega da živi i to je ključno pitanje! Hoćemo li mu obezbediti u 2003. godini povećanu zaposlenost ili obrnuto? Ako nema kapitalnih investicija, nema povećane zaposlenosti u ovim uslovima!
Dva osnovna strukturna indikatora u privredi su održiva makroekonomska stabilnost, koja zavisi od dva faktora, deficit platnog bilansa, koliki je i kakav je, i ovaj budžetski deficit.
Molim vas, mi smo u 2003. godini uvezli 6.200.000.000 dolara neke robe, pri čemu smo izvezli samo 2.200.000.000 dolara. Četiri milijarde dolara je budžetski, odnosno spoljnotrgovinski debalans ili deficit. Koja to zemlja može da izdrži ove veličine?
Ona prethodna SFRJ je godišnje uvozila šest milijardi dolara, ali je pri tom izvozila skoro 5,5 milijardi dolara i nije imala tako stravičan budžetski deficit. To ima odraza na ovu strukturu, jer Svetska banka jednostavno kaže da je podnošljiva granica tog deficita 7% u odnosu na bruto nacionalni proizvod koji se ostvari. Mi i sada projektujemo 10 do 12% i u 2003. godini, 2004. i u 2005. godini, a to znači da nećemo imati ni u te tri godine izvozno orijentisanu privredu, sposobnu da izveze na svetsko tržište. Ovde nemamo podsticaja za izvoz.
Ako mi neko kaže da nije tačno, a jeste tačno, doduše, u Agrarnom budžetu ima jedna stavka od 450 miliona dinara kojom se stimuliše izvoz u poljoprivredi, a znam da se to odnosi na izvoz mesa u Evropsku zajednicu, odnosno na neke predradnje koje su potrebne pri klanju stoke, ali 450 miliona, dame i gospodo, jeste sedam i nešto miliona evra i tim parama se ne može ozbiljno podstaći ni jedan izvoz, ni u poljoprivredi, pa čak ni u toj klaničnoj industriji. To je dakle činjenica.
Jedino rešenje - pošto država koja ovako radi ne može jednostavno da servisira dugove, mora da nađe mehanizam, da li je to povećanje kursa ili neka stimulacija druge vrste - jeste izvozno orijentisana privreda.
Ona mora da radi i da izvozi, a ne da imamo suprotnu tendenciju, da naši seljaci proizvedu mleka više nego ikada, ali ga i bace više nego ikada, jer država uvozi mleko! Ko ima pravo u ovoj zemlji da devize koje uzima od građana, iz onih slamarica gde je četiri milijarde evra, potroši na nešto što u ovoj zemlji imamo viška, na uvoz mleka, a pri tome povećavamo stimulacije ili premije za mleko, ali koje mleko, za ono koje se baca.
Da li je potrebno da uvozimo mleko i još mnoge druge prehrambene prozvode, a u strategiji razvoja za 2003. godinu kažemo da je poljoprivreda jedan od prioriteta? Da li je moguće da je takav prioritet do te mere potcenjen da je izgleda bolje da nije proglašena prioritetom u strategiji razvoja, nego što je proglašena!
Dakle, ako smo sada stvari postavili tako da ćemo ubuduće faktički raditi tu spoljnu trgovinu i uopšte taj uvoz - uvozni režim je u našim rukama, u Srbiji, Savezna uprava carina, mnoga ministarstva koja su imala nadlženost u vezi sa tim biće sada sa funkcijama u našim ministarstvima - ne dozvolimo više, gospodine predsedniče Vlade, uvoz onoga čega imamo i sami viška, a da time uništavamo domaću proizvodnju!

Dame i gospodo, imam pravo na repliku u ime poslaničke grupe SPS, na izlaganje gospodina Veljkovića. Samo bih ga podsetio u dve rečenice da u poslednje dve i po godine ni jedan direktor u iole značajnijem preduzeću u Srbiji nije socijalista, odnosno pripadnik SPS-a.
Sve su promenili krizni štabovi, postavili svoje ljude, tako da je gospodin Veljković to verovatno zaboravio, kao što je i moj kolega Dragiša Marinković juče zaboravio da kaže mnogo toga.
Ništa nije govorio o zakonu, ali je zaboravio da kaže kako je stekao imovinu u prethodnom vremenu, upravo u onom vremenu koje je najviše kritikovao.
Tako i kolega Veljković ne bi smeo da zaboravi da je danas u privredi Srbije prava retkost naći pripadnika SPS-a na mestu direktora bilo kog preduzeća.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, zaista pitanje ovlašćenja Agencije da prodaje društveni kapital i imovinu u preduzećima koja se privatizuju najviše interesovanja izaziva i u ovoj skupštini i u javnosti.
Gospodin Vlahović u svom pređašnjem izlaganju, pre nekoliko minuta, reče svim kritičarima ovakvih ili sličnih rešenja - zašto ne pitate sindikat?
Taj isti sindikat je razgovarao sa gospodinom Vlahovićem 15. januara 2003. godine. To je bio Savez samostalnih sindikata Srbije. Predložio je osam amandmana, a ni jedan od njih nije prihvaćen od strane Vlade, odnosno ministra. Kažu: "S obzirom da smo iz sredstava javnog informisanja saznali da nije prihvaćen ni jedan naš amandman, ocenjujemo potrebnim da vas upozorimo-prvo, sa našeg stanovišta katastrofalno je predloženo rešenje da se ništa ne pita onaj subjekt privatizacije čiji se kapital, odnosno imovina prodaje.
Naime, Agenciji za privatizaciju, koja po važećim zakonskim rešenjima ima funkcije promocije, iniciranja, sprovođenja i kontrole procesa privatizacije, ne treba dati i funkciju prodaje kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije, jer je nespojivo da jedno isto telo, tj. organ vrši funkciju prodaje i kontrole te iste prodaje kapitala, odnosno imovine."
To je samo jedno od naznačenih upozorenja Saveza samostalnih sindikata Srbije, dostavljeno svim poslanicima u Narodnoj skupštini juče, 27. februara 2003. godine, pod brojem 139, sa potpisom predsednika prof. Milenka Smiljanića.
Postavlja se pitanje: zašto je neophodno dati tolika ovlašćenja Agenciji? Šta je uporište u zakonskom smislu za takva ovlašćenja Agenciji?
Da li uporište ima u Ustavu - nema. Da li ima u Zakonu o privatizaciji koji je do sada važio - nema. Da li ima uporište u nekim drugim zakonima u ovoj zemlji - nema. Ima samo u potrebi Vlade da na ovaj način, navodno, ubrza proces privatizacije.
Tvrdim da će zbog ovakvog rešenja proces privatizacije biti usporen.
Još nešto povodom ovog amandmana, ali i uopšte rasprave o amandmanima i u načelu. Tužna je činjenica da mi danas u Skupštini razgovaramo i o Zakonu u načelu i o amandmanima, a da pri tome nemamo mišljenje nadležnog odbora. Nemamo ni jedno mišljenje Odbora za privatizaciju povodom zakona danas u proceduri.
Pokušano je na poslovnički pogrešan način da se ta nadležnost da Odboru za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom i Zakon u načelu nije prošao na tom odboru. Nije se ni razgovaralo o amandmanima. Vlada je jednostavno odbacila sve amandmane koji su se našli u ovoj proceduri, ma koliko da su bili prihvatljivi sa stanovišta sindikata, i radnika i poslodavaca, a i Vlade kao takve.
Pitam - kada ćemo konačno početi da razgovaramo o ovim temama na Odboru za privatizaciju? Kada će poslanička većina u ovom parlamentu dozvoliti poslaničkim grupama da daju svoje predstavnike u Odbor za privatizaciju i da razgovaraju o ovim izveštajima koji su navodno negde u odborima, a koje kao poslanik vrlo zainteresovan za tu temu nisam imao prilike da vidim, a verujem ni većina vas koja danas razgovara o ovim pitanjima.
Zato mislim da treba ovaj amandman Vlada da prihvati i da izbegne sve moguće negativne posledice koje će iz toga da proisteknu, a između ostalog, i sporove pred Ustavnim sudom. Jednostavno, mi ćemo usporiti privatizaciju i time poslati jedan indirektan loš signal eventualno zainteresovanim da kupe ta naša preduzeća, za koje nam se jako žuri da ih prodamo, da bismo napunili budžet i finansirali neke stavke iz tog budžeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, stoji ovo što kaže Čeda Jovanović, ali nije privatizacija sama po sebi cilj i ne mora jedino brzina u privatizaciji da se razmatra prilikom ocenjivanja koliko je ovaj amandman koristan ili nije. Pa, valjda je i onome ko prodaje, pa makar to bila agencija, Vlada ili sam subjekt privatizacije, važno i po kojoj će se ceni nešto prodati.
Ako mi omogućimo da jedno društveno preduzeće, koje sada u suštini radi sa smanjenim kapacietetom, kupovinom dela društvenog preduzeća ili drugog društvenog preduzeća, upotpunjuje svoju strukturu kapitala, povećava efikasnost, pa objektivno je da se o čekuje i povećanje realne cene pri prodaji tog preduzeća.
Dakle, sa stanovišta cilja važniji je ovaj drugi momenat, pogotovu što nema nikakve opasnosti da se time dovede u pitanje uopšte privatizacija. Zašto ne bismo popravili strukturu, popravili materijalni položaj radnika, obezbedili socijalni status takav da zahteva manja ulaganja po osnovu socijalnog programa, a više sredstava za investiranje i za budžet Republike Srbije.
Dakle, to je suština amandmana koji smo mi hteli da ovde razjasnimo. I drugo, što je isto tako važno, ma koliko da će se to nekome učiniti nelogično, pa Ustav koji je na snazi podrazumeva da su svi oblici svojine ravnopravni, i privatna, i društvena, i državna i zadružna svojina. Prema tome, ne možete pre promene Ustava izbrisati pravo društvenog preduzeća na život u naredne četiri godine.
A, nekad dopuna znači upravo život tog preduzeća. I ne samo to - život preduzeća, zaposlenih, nego i mnogo toga drugog što je u toj sredini vezano za jedno takvo preduzeće. Dakle, to je suština i mislim da o tome valja razmišljati na taj način.
Nismo mi ovde hteli da vratimo društvenu svojinu, da je oživimo, da definitivno zaustavimo privatizaciju, nego upravo obrnuto, da ako hoćete i na ovaj način, iako se to čini nelogičnim, ubrzamo privatizaciju, ali sa cenom koja će biti pristupačna, realna i sigurno korisna za sve građane u Srbiji.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, prosto ne mogu da razumem da sa ovoliko upornosti i energije naš uvaženi gospodin ministar Vlahović pokušava da nas ubedi da nismo u pravu kada podnosimo amandmane na izmene i dopune Zakona o privatizaciji.
Baš ni u čemu nismo u pravu. Predlažemo vam mogućnost da konzorcijum radnika kupi preduzeće po procenjenoj vrednosti, da ne ide na aukciju, da se ne takmiči, a vi odbijete. Mi vam kažemo, ne može Agencija da prodaje društveni kapital, jer nije ona vlasnik i nije ovlašćena ni po jednom zakonu, a vi kažete, ne može da se prihvati taj amandman.
Mi vam kažemo, omogućite i tim radnicima u preduzećima što se restrukturiraju da dođu u posed bilo kog procenta akcija, a vi kažete, ne može u tim preduzećima, nema kapitala. Kao da se preduzeća mogu restrukturirati bez radnika i kao da radnici, odnosno stručnjaci sami po sebi nisu kapital preduzeća.
Mi vam kažemo, ne valja smanjivanje članova komisije za aukciju sa pet na tri člana, preciziramo da treba da ima bar dva predstavnika sindikata aktuelnih u preduzeću; vi kažete, ne može, pitajte sindikat, oni se slažu. Pročitamo pismo sindikata i vidimo da se ne slažu, ali vi ste uporni.
Vrhunac, vi kažete, nema nikakvog razloga da preduzeće koje se privatizuje bude potpisnik ugovora o prodaji tog preduzeća. Gde ima to na svetu da onaj ko se prodaje bude isključivo predmet prodaje, da radnici budu predmet prodaje, da budu klasična roba, pa ni po Marksu nije tako, iako se ministar Vlahović jedan dan pozvao i na njega. Nemoguće je, ljudi, napraviti konsenzus po tom pitanju, ukoliko nema i te treće strane.
Agencija predstavlja državu, kupac predstavlja kapital koji kupuje preduzeće, a ovlašćeno lice preduzeća mora da predstavlja subjekt privatizacije, koji ne sme da bude samo predmet u svemu tome. Zašto, gospodo, ne sme da bude predmet? Zato što imamo prodaju 70% kapitala, 30% kapitala je po pravilu u vlasništvu zaposlenih, koji po ovom zakonu imaju pravo na besplatne akcije.
Da li ima neko ovde uverenje da tih 30% radnika ama baš ništa ne predstavlja, da ne mogu da budu u komisiji i da ne mogu da potpišu ugovor, ako ni zbog čega drugog, da overe jednu pravnu radnju koja se desila u postupku prodaje, da je neko postao vlasnik, da je sve bilo O Kay po zakonu, potpisuje i ta treća strana i ne vidim ni jedan problem u svemu tome, ukoliko se o tome želi razmišljati na način koji jeste u interesu, ako hoćete, i ubrzane privatizacije. (Iz sale: Joco, komunistički gledaš.)
Mogu da gledam kako god hoćeš, kolega Marinkoviću, ali ovo je istina. I ne vidim zašto se toliko energije ulaže da se ama baš sve što danas ovde za ovom govornicom predložimo, u najboljoj nameri, čak i da se ubrza privatizacija, da se poveća cena subjekata koji se prodaju, vi to jednostavno lagano odbijate, sa obrazloženjem koje jednostavno ne stoji.
Molim vas, gospodine ministre, razmislite još malo i prihvatite činjenicu da u ovom poslu ipak postoje tri strane. Rekli ste Agencija, a mi smo to osporavali. U redu, vi to niste prihvatili. Neka je Agencija, neka zaključuje ugovor, imate kupca, u redu je, naravno da mora biti kupac. Šta je sa onim ko se prodaje, nije to mrtav kapital, nije reč samo o prodaji, postoje tamo neki ljudi koje neko mora da zastupa i koji moraju da overe situaciju u svemu tome.
Njegovo pravo je da učestvuje u privatizaciji i on to sasvim sigurno čini ako na početku privatizacije ima inicijativu. U ugovoru samo treba da konstatuju da li se to što su oni rekli u startu u dokumentima, u aktima i javnim oglasima ispunjava. Dakle, to je suština potpisa subjekta privatizacije.
Ako vi pod subjektom privatizacije isključivo podrazumevate direktora nekog društvenog preduzeća, ko će eventualno po vašoj ideji da zloupotrebi čitavu priču, to je nešto drugo. Pod subjektom privatizacije ne podrazumevam njega, nego bar tih 30% akcija, odnosno radnike koji jesu vlasnici tih akcija i po ovom zakonu. Doduše, vi kažete do 30%, ali o tome ćemo malo kasnije razgovarati. U tome je suština.

Gospođo Čomić, dame i gospodo, gospodine ministre, poslanička grupa SPS-a je podnela amandman na član 15. izmena zakona, a on se zapravo odnosi na član 46. osnovnog zakona.

U jučerašnjem izlaganju sam pokušao da ukažem na problem u primeni člana 46, što nije samo tehničke prirode, kako je to juče u izlaganju objasnio gospodin Vlahović. Tehnički deo priče jeste to da se nekadašnjih 400 maraka pretvori u 200 evra, što i nije sporno.

Mi smo podneli amandman da se taj iznos od 200 evra po jednoj godini radnog staža u subjektu koji se privatizuje može srazmerno uvećati sve do iznosa od 30%, koliko pripada zaposlenima u tom preduzeću po osnovu besplatnih akcija.

Vlada je odbila ovaj amandman s obrazloženjem da bi takvom promenom došlo do različitog položaja i ostvarivanja različitih prava radnika u različitim subjektima privatizacije. U vezi sa tim dozvolite mi da vam u nekoliko rečenica kažem zašto to u ovom momentu ne može biti prihvatljivo i zašto to objektivno ne stoji kao obrazloženje.

Prvo, vi imate odrednice u ovom osnovnom zakonu, a i u izmenama i dopunama, da se prodaje do 30% kapitala, odnosno prenosi putem besplatnih akcija na zaposlenog. A u članu 5. izmena i dopuna zakona predviđeno je da se u subjektu privatizacije može prodati i više od 70% kapitala, u onim delatnostima za koje Vlada proceni da je to potrebno učiniti.

Vi sada imate ovakvu situaciju - da zapravo ne postoji mnogo primera privatizacije da radnici ostvare svoje pravo do 30% ukupnog društvenog kapitala u ovom postupku... (žagor) regulisanom zakonom, ali i drugim uredbama i podzakonskim aktima Vlade.

Imate primera da se prodaje društveni kapital u preduzećima koja su relativno mlada (smeh)...

Gospođo Čomić, biću uporan da završim svoje izlaganje, izvinjavam se, gospođo Mićić, molim vas da zamolite kolege poslanike. Biću uporan, govoriću 10 minuta na ovu temu ako je potrebno, i kao predlagač amandmana, a i kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, samo da bih vam objasnio o čemu se zapravo u ovom amandmanu radi.

Ako ste nestrpljivi, gospodo, onda možete ili da budete strpljiviji ili da ministru kažete - nemojte ministre toliko govoriti, jer je ministar govorio kao i svi poslanici zajedno. Ali, nemam ništa protiv, on ima pravo da govori, ali dozvolite i nama koji imamo amandmane da obrazlažemo zašto mislimo da je nešto u redu ili nije u redu u Predlogu ovog zakona.

Ali, da se vratim na temu. (Glasovi: Joco, sam si, svi su tvoji izašli.) Da, da, sam.

Da se vratim na ovu temu. Prvo smo govorili o problemu revalorizacije. Mi objektivno od 2001. godine do današnjeg dana imamo prisutnu revalorizaciju društvenog kapitala u onim preduzećima koja treba da se privatizuju, ali nemamo revalorizaciju prava radnika po osnovu besplatne podele akcija do iznosa od 30%.

Imamo fiksni kurs evra za sve ovo vreme i objektivno činjenicu da radnici ne dolaze u priliku da ostvare svoje pravo. Dakle, to je jedan problem.

Drugi je problem što se ... (žagor) ne dozvoljava nikakva korekcija u ovom pogledu i mislim da to objektivno ne stoji. Ne može to biti razlog da kažete - položaj radnika neće biti isti kao i u drugim subjektima privatizacije. Pa, drugovi ili gospodo, nije ni sada isti. Zašto nije ni sada isti, jer po pravilu nemate nijedno preduzeće koje je ostvarilo 30% besplatne podele akcija radnicima. Uglavnom je to pet, 10, 15, možda 20%, ali nigde ili skoro nigde nema 30%.

Pošto nisam od onih što govore nešto što ne stoji, na primeru privatizacije "Zdravlja" iz Leskovca pokazaću koliko sam u pravu kada je ovo u pitanju. U tom preduzeću emitovano je preko 550.000 akcija. Svaka akcija je vredela 1.000 dinara. Dakle, ukupno oko 550 miliona dinara kapitala je podeljeno na akcije.

Ljudi koji su imali pravo da upisuju akcije to pravo su ostvarivali srazmerno godinama provedenim u tom preduzeću, pa onaj ko je imao tri godine radnog staža imao je pravo na 600 evra akcija u dinarskoj protivvrednosti na dan upisa tih akcija, odnosno na dan javnog poziva da se akcije upišu. Tih 600 evra je značilo 36.000 dinara ili 36 akcija po 1.000 dinara.

Dakle, nisam od onih da govorim nešto što ne stoji i evo ovde imam jednu upisnicu radnika iz "Zdravlja" Leskovac, primer o kome govorim. Upisao je 36 akcija u iznosu od 36.000 dinara. A kada je završena privatizacija, dame i gospodo, a završena je 22. januara ove godine, taj akcionar je dobio potvrdu da je na ime upisa besplatnih akcija ostvario pravo od šest akcija, puta 1.000 dinara, to jeste 6.000 dinara, odnosno 100 evra. Znači, šest puta manje nego što je imao pravo prema osnovnim odredbama ovog zakona.

E, sad mi kažemo - molimo vas gospodo prihvatite amandman da se ovaj iznos može uvećati sve do 30% po osnovu besplatne podele radnicima. Kako se može kapital radnika po tom osnovu smanjivati, a imamo takvu situaciju u praksi, zašto se ne bi analogno mogao i povećavati.

Ne stoji, dakle, to da bi mi time nekoga više ili manje favorizovali ili da bi potcenili njegovo prisustvo u svemu tome, jer jednostavno mi imamo sada situaciju da je različita primena ovog zakona po osnovu jednostavnog obračuna.

Ne sporim da je po osnovu zakona upravo ovako trebalo da se desi i u "Zdravlju" Leskovac, ali samo tim primerom potvrđujem koliko je rastegljiv pojam - do 30%, i koliko su zapravo radnici u iluziji da će kada krenu u privatizaciju doći do 30% besplatnih akcija u svojim preduzećima.

Toga nema i to nije prisutno. Posebno nije prisutno u onim mladim, relativno mladim firmama što nemaju veliki broj zaposlenih, relativno mladim po godinama starosti, po godinama staža, nemaju bivše zaposlene, ni penzionere, a stvorili su to preduzeće. Kada im primenite striktno odredbe zakona oni dođu do toga da ostvare pet, 10 ili eventualno 15% prava po osnovu besplatne podele... (žagor) izvolite.

Dakle, to je bila suština amandmana SPS-a i molim ministra da razmotri ovo ozbiljno i da prihvati taj predlog. Hvala.

 

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je predsednik Skupštine povredio Poslovnik, iako nisam vičan ovim poslovničkim vratolomijama, ali član 96. stav 2. kaže - ukoliko se uvredljivi izrazi odnose na poslaničku grupu ili na političku stranku kojoj poslanici te grupe pripadaju, onda pravo na repliku ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, odnosno predsednik poslaničke grupe.
Smatram da je bilo razloga, očiglednih razloga iz diskusije prethodnog govornika, gospodina Marinkovića, a jako mi je žao što je o njemu reč, da mi predsednik Skupštine da pravo na repliku, kao ovlašćenom predstavniku.
Pošto nisam od onih koji bi zloupotrebio Poslovnik, pa replicirao gospodinu Marinkoviću, tražiću da se Administrativni odbor o tome izjasni, a na osnovu stenograma, odnosno tonskih beleški iz izlaganja gospodina Marinkovića.
Drugo, reklamiram član 82. stav 6, odnosno sumnjam da postoji jedna trećina, odnosno potreban kvorum za raspravu o ovom zakonu o privatizaciji. Molim da se utvrdi da li imamo kvorum za rad.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, dozvolite mi da u narednih 10 minuta iznesem nekoliko načelnih, a pre svega principijelnih stavova poslaničke grupe SPS povodom predloga izmena i dopuna Zakona o privatizaciji.
Najpre, dozvolite mi da se sa nekoliko rečenica osvrnem i na jučerašnje i na današnje izlaganje ministra o tome kakav je tok dosadašnje privatizacije u proteklih godinu i po dana.
Puno se o tome govori u sredstvima informisanja, putem televizije, ovde u ovim prilikama kada se sa skupštinske govornice nama obraća ministar ili neko iz Vlade, i govori se o tome da su rezultati privatizacije izuzetno dobri, čak i da su iznad očekivanih u odnosu na ono što je Vlada planirala za 2002. godinu i naročito početak privatizacije u 2003. godini.

Gospodin ministar je rekao da smo po osnovu privatizacije ostvarili preko 300 miliona evra u republički budžet, to verovatno nije sporna činjenica. Rekao je takođe da smo po osnovu investicija od strane kupaca privatizovanih preduzeća ostvarili u protekloj 2002. godini oko 330 miliona evra. Bilo bi jako interesantno da nam ministar u sledećem javljanju kaže koliko je od tih investicija, na koje su se kupci preduzeća obavezali, realizovano u toku 2002. godine?
Imam realnu sumnju da ne možemo govoriti o iznosu koji je verovatno otprilike oko jedne petine od tih sredstava na koje su se investitori, odnosno kupci preduzeća obavezali u postupku privatizacije, jer da jeste realizovan čitav iznos od 330 miliona, pošto smo svi skloni da računamo u markama, onda bi mogli da konstatujemo da je u našu privredu po osnovu direktnih investicija u 2002. godini, samo po osnovu privatizacije uloženo oko 660 miliona maraka i to bi se neizostavno moralo odraziti na ukupan rast proizvodnje u toku 2002. godine.
Nažalost, svi parametri koji govore o rastu proizvodnje, nisu tako optimistički, nisu obojeni i nisu tako dobri kako bi se iz ovog podatka moglo zaključiti.
Drugo, ima u ovom zakonu nešto što se na prvi pogled čini kao tehnički problem koji se ovim izmenama rešava, ali ako se ozbiljno upustite u analizu predloženih zakonskih rešenja, onda ćete videti da se ne radi samo o tehničkim problemima, nego i o suštinskim.
Naravno da postoje neke stvari sa kojima se i poslanička grupa SPS slaže; na primer, to je odredba zakona o tome da se ukida tzv. stimulacija na pravo kupovine, tako da ostaje 30% besplatnih akcija za zaposlene u tim preduzećima. Sada podsećam i vas i gospodina ministra, upravo smo mi poslanici SPS sa ove govornice, kada je donesen zakon sredinom 2001. godine, upozorili na to da ne možemo kažnjavati radnike u preduzećima koja se privatizuju u drugoj, trećoj ili četvrtoj godini privatizacije. Dobro je da je to konačno neko shvatio.
Drugo rešenje koje je takođe, ali samo delimično, prihvatljivo za SPS, to je odrednica po kojoj se na neki način usmeravaju sredstva ostvarena po osnovu privatizacije, sa prevashodnom namenom da se koriste za restrukturiranje preduzeća i za razvoj Republike Srbije.
To bi bilo u redu da nije reč samo o 50% tih sredstava, iako mi principijelno mislimo da osim onih 10% sredstava za PIO fond i onih 5% koja su namenjena lokalnoj samoupravi, sva sredstva po osnovu privatizacije moraju biti upravo namenjena razvoju, odnosno pokretanju privrede.
U vezi sa tim podsećam na podatak koji nam je ministar juče ovde u izlaganju rekao, a to je da smo mi faktički, kada saberemo sve stavke iz budžeta u 2003. godini, po njegovom mišljenju, uložili više sredstava u privredu nego što je ostvareno po osnovu privatizacije. Onda imamo jednu nelogičnu situaciju da mi zapravo sada ovim rešenjem, ako je istina to o čemu je govorio ministar, smanjujemo sredstva po osnovu privatizacije namenjena za razvoj privrede.
Treće što je važno za socijaliste, da napomenemo i vama ovde,
a i građanima širom Srbije, ne postoji socijalista koji je protiv privatizacije, ali će vam svaki reći da privatizacija mora biti pre svega zasnovana na konsenzusu koji se mora ostvariti po pitanju privatizacije između budućih vlasnika, Vlade, sindikata, zaposlenih, menadžmenta, odnosno poslovodstva. Ako nema konsenzusa na toj temi, onda nema uspešne privatizacije i uvek ćemo moći da sumnjamo u to da li smo nešto dobro uradili, kako bi u nekoj drugoj prilici itd.
Nažalost, rešenja koja danas imamo ovde, i to pred ovim parlamentom, ne idu u tom pravcu, nego zapravo idu u pravcu da se i neka ranije stečena prava radnika po osnovu prvobitnog teksta Zakona o privatizaciji smanjuju.
Postoji, prosto bih tako rekao, jedan iracionalni strah od toga da će se neko veće pravo dati radnicima u preduzećima, počev od toga da dobiju do 30% akcija ili da eventualno mogu kao predstavnici sindikata učestvovati u komisijama za aukciju; ili, molim vas, gle čuda, subjekt privatizacije čak ne može po ovim predloženim izmenama ni da stavi primedbu na zakonitost postupka privatizacije.
Dakle, prodajete jedan subjekt privatizacije, svi učesnici na aukciji imaju pravo da eventualno stave primedbu, samo onaj ko je predmet prodaje nema to pravo, odnosno nema pravo da stavi nikakvu primedbu i to se pravo ovde uskraćuje.
Bilo bi, takođe, interesantno da čujemo zašto toliki strah od radničkog akcionarstva. Kolega Slobodan Tomović je juče o tome govorio, pa čak se i u Americi to neguje. Mi ovde pokušavamo da na sve moguće načine sprečimo da radnici dođu čak i do 30% kapitala u svojim preduzećima. Reći ćete da nije tačno.
Sada ću, recimo, da pitam gospodina ministra, koji ne sluša ovo, ali moraće da razume o čemu se ovde radi, tehnički problem je kada mi 400 maraka pretvorimo u 200 evra, ali šta se dešava sa revalorizacijom kapitala od polovine 2001. godine do današnjeg dana, odnosno za 20 meseci posle.
Vi imate ovakvu situaciju, društveni kapital u preduzećima se revalorizuje najmanje za rast cena u 2001. godini za šeste meseci, u 2002. godini za najmanje 14,5% i u 2003. godini za rast inflacije. To je, po mom skromnom računu, oko 30%. Kada imate fiksni kurs marke ili evra, vi zapravo imate objektivno smanjeno učešće radnika u visini kapitala do kojeg će doći besplatnom podelom akcija.
Sa druge strane, imate takve barijere u zakonu koje jednostavno u životu, u praksi onemogućuju radnike da dođu do tih 30% kapitala, a pogotovu u onim slučajevima kada se desi da ostvarimo višu cenu putem aukcijske prodaje i tako se opet smanji relativno učešće radnika u ukupnom kapitalu.
Dakle, to je za mene jedan otvoren problem koji se mora, ako ne tehnički, onda bar suštinski posmatrati sa stanovišta sprovođenja postupka.
Molim vas, kako je moguće da preduzeće koje se privatizuje ne može da bude potpisnik ugovora o tome da ga neko kupuje. Agencija se postavlja u ulogu onoga ko je de fakto vlasnik preduzeća, a nijedan dokument, niti Ustav, niti Zakon o privatizaciji, niti neki drugi zakoni ne daju to za pravo Agenciji.
U akcionarskim društvima, koja imaju društveni kapital u svojoj strukturi, postoje predstavnici tog društvenog kapitala, neko mora da ga predstavlja, neko mora da bude potpisnik ugovora između preduzeća, kupca i Agencije. Ne sporim ulogu Agencije kao onoga ko treba da obavi servis agencije, ali sporim ulogu da neograničeno raspolaže društvenim kapitalom u svim subjektima privatizacije bez uticaja tog subjekta privatizacije.
Ako se pod subjektom privatizacije samo podrazumeva direktor preduzeća, onda je to jedna velika iluzija, jer subjekt privatizacije zapravo treba da čine radnici sa 30% akcija dobijenih bez naknade. Dakle, to su ortaci nekom budućem kupcu sa kojim treba da i dalje razvijaju svoje preduzeće, da žive i rade sa svim problemima koji iz te delatnosti proističu.
Naravno, vreme ističe. Govoriću o tome kada budemo imali naše amandmane, ali molim vas, gospodine ministre, nemojte da budete toliko tvrdokorni i da baš ništa što bi u ovom momentu išlo u korist radnika, a da ne remeti koncepciju zakona, ne prihvatate. Ne razumem taj pristup da se sve baš odbija što bi moglo na neki način ličiti na to da nailazimo na razumevanje za nekakva prava radnika u tim preduzećima, koja su de fakto i prethodnim zakonom i tim procentom obavezne prodaje 70% kapitala derogirana i znatno smanjena.