Dame i gospodo narodni poslanici, suština amandmana koji smo podneli kolega Garčević i ja u ime SPS sastoji se u sledeće dve, po meni, bitne stvari.
Prvo, o tome je već nešto govorio kolega Ćirković i to je dokaz da kada ljudi pravilno čitaju zakon i rešenja koja su u njemu predviđena, onda se uoče i greške u onom delu koji se odnosi na stav da se taj eventualni višak mandata koji jedna stranka ili politička grupacija osvoji u odnosu na broj predloženih kandidata tretira u jednini. Život će sasvim sigurno pokazati, mada ne verujem da će mnogo takvih primera biti, da će biti u pitanju više takvih mandata koje treba rasporediti prema kriterijumima koji jesu sadržani u zakonu, a odnose se na sve mandate.
Drugo, mislim da je bitno ovde reći, a o tome sam već govorio u načelnoj raspravi, ali sada bih hteo da iskoristim priliku da vas još jedanput pozovem da razmislite o ovom predlogu, da ga prihvatite, jer mi se čini da bi se time obezbedilo veće pravo političkim strankama. Reč je o tome da je u odredbama ovog člana predviđeno, odnosno određeno da od ukupnog broja osvojenih mandata politička stranka ili koalicija najmanje jednu trećinu mandata mora dodeliti kandidatima prema redosledu na listi.
Mislim da je to krajnje problematično pitanje iz više razloga, a pre svega time se ograničava pravo političkim strankama da u suštini slobodno raspodeljuju ostvarene mandate.
Predlog je da se ta odredba briše i da se strankama da pravo da mandate koji su osvojeni dodele onim kandidatima za koje samostalno procene da te mandate zaslužuju.
Drugi razlog koji je ovde, po meni, jako bitan je i izbegavanje onoga što će nam se sasvim sigurno desiti ukoliko ova odredba ostane, a to je da će nam selo biti zapostavljeno u pogledu raspodele mandata koje jedna politička stranka osvoji, a biće nam ugrožene i pripadnice lepšeg pola, jer ni njima se na ovaj način ne može garantovati povećano učešće u lokalnim skupštinama. Ukoliko jedna stranka mora jednu trećinu mandata da rasporedi baš onako kako su i napisani na glasačkom listiću ili na izbornoj listi, onda je potpuno jasno da tu nema ravnomerne raspodele mandata, računajući i na polove, ali i na teritoriju opštine gde se izbori obavljaju.
Možda bi ovde jedno od rešenja moglo biti da je zakonodavac o tome razmišljao na ovaj način, da se eventualno u opštinama izbori organizuju ne u jednoj izbornoj jedinici, kako je predloženo ovim zakonom, nego, recimo, u dve izborne jednice, pri čemu bi jednu izbornu jedinicu predstavljao grad i gradsko područje, a drugu izbornu jedinicu - selo, odnosno seosko područje. Onda bi možda mogla i da opstane odredba po kojoj je obavezno bar jednu trećinu mandata dodeliti prema redosledu kandidata. Time bismo imali zastupljene i seljake i žene u skupštinama opština i čini mi se da bi time građani mogli da zadovolje svoje realne i objektivne interese, na način koji bi obezbeđivao u najmanju ruku ravnopravnost sa odbornicima, odnosno sa građanima koji žive na području grada.
Ne znam šta je bio motiv predlagača da upravo insistira na toj jednoj trećini? Zašto uopše jedna trećina i zašto po redosledu, zašto se uopšte određuje političkoj stranci kakav će redosled kandidata da stavi na listu? Zašto ne bi bilo po azbučnom redu, ili po bilo kom drugom kriterijumu koji politička stranka u okviru svoje predizborne ili izborne kampanje opredeli?
Mi time objektivno sužavamo slobodu političkih stranaka,
iako nam se čini da ćemo time nešto ravnopravnijim učiniti ovaj izborni sistem koji se, kao što vidimo, zasniva na proporcionalnom sistemu.
Znam da ćete zaboraviti ovo o čemu sam vam govorio, ne znam kada će biti glasanje, ali vas ipak molim da ponešto od toga zapamtite i onog dana kada budemo o tome glasali to imate u vidu. Hvala lepo.

Dame i gospodo, pitanje predsednika opštine je regulisano i Zakonom o lokalnoj samoupravi, ali i ovim zakonom. Imao bih nekoliko napomena, pre nego što kažem šta je suština ovog amandmana. U ime SPS poslanik Nešović i ja predložili smo da se ovim amandmanom na član 61. utvrdi rok u kojem će se organizovati izjašnjavanje građana o opozivu predsednika opštine, a u slučajevima kada se steknu uslovi za opoziv.
Kao što znate, zakonom i ovim predlogom je predviđeno da se predsednik skupštine, odnosno opštine može smeniti sa te funkcije na tri načina: prvi je kada političke stranke, grupacije ili grupe građana sakupe 10% potpisa u odnosu na ukupno biračko telo; drugi slučaj je kada skupština opštine većinom glasova odbornika odluči da pokrene inicijativu o izjašnjavanju građana o opozivu predsednika; treći slučaj je kada Vlada Republike Srbije, zato što se ne obavljaju povereni poslovi u skladu sa zakonom, pokrene tu inicijativu.
Ovim članom zakona kako je predloženo nije utvrđen rok ko će i kada raspisati izjašnjavanje građana na ovu temu. Može nam se desiti da imamo sve uslove stečene i u skladu sa Zakonom o lokalnoj samoupravi i u skladu sa zakonom o lokalnim izborima, a da nam predsednik opštine i dalje vrši vlast i to kakvu vlast: izvršnu, pravu vlast, bez ikakvih ograničenja. Nema roka u kom taj posao treba obaviti.
Drugo pitanje, a što je zaista apsurdno, jeste da nam za izbor predsednika opštine uopšte nije potrebno da izađe većina birača. Potrebno je da taj ko se kandidovao na nekim izborima, uspeli oni ili ne, dobije najviše glasova. Možemo doći u takvu situaciju da - na primer u mojoj opštini, kakva je Loznica, od 80.000 birača izađe 20% ili 16.000, onaj ko dobije najviše glasova od tih 16.000, recimo 5.000 ili 6.000 glasova da bude izabran za predsednika opštine.
A, da bismo opozvali predsednika opštine, koji ne radi svoj posao kako treba, treba nam punih 8.000 potpisa građana da bi se uopšte pokrenula priča o smenjivanju predsednika opštine, zato što ne obavlja svoj posao kako treba. Ili, da bi kandidovali predsednika opštine, npr. u Loznici, treba nam oko 2.500 potpisa; a, da bismo samo pričali o njegovoj odgovornosti treba nam 8.000 potpisa. Da li je to normalno da predsednika opštine, koji inače ima faraonska ovlašćenja rekao bih, na ovakav način štitimo.
Na kraju, ono što želim da kažem, ovakva pravna praznina u zakonu o lokalnim izborima može biti predmet raznoraznih, da ne kažem mućki, ali i političkih igara. Može se praktično unedogled vršiti funkcija predsednika opštine, iako su svi zakonom propisani uslovi stečeni za opoziv predsednika, odnosno za mogućnost da se građani na opštem glasanju izjasne o tome imaju li ili nemaju poverenja u predsednika opštine.
Molim vas, imajte to na umu, prihvatite amandman kojim se predlaže da predsednik Narodne skupštine Republike Srbije kada se steknu zakonom porpisani uslovi, ima obavezu da organizuje, odnosno raspiše izjašnjavanje građanja na ovu temu, u roku od 15 dana od momenta kada je konstatovano da su ti uslovi stečeni. Time rešavamo mnogo toga što nam se u budućnosti može pojaviti kao objektivan problem u funkcionisanju i lokalne samouprave i predsednika opštine i skupštine opštine, pogotovo što taj predsednik, recimo, nema obavezu da podnese čak ni izveštaj o svom radu skupštini opštine. Bilo bi najprirodnije da bar jedanput u toku godine podnese izveštaj o svom radu, pa kada mu opštinska skupština ne prihvati takav izveštaj, da se automatski smatraju raspisani izbori za novog predsednika. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đeliću, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe SPS-a iznesem nekoliko generalnih stavova i ocena povodom predloga ova dva zakona. Namerno kažem - dva, jer se verovatno neću javljati povodom druge tačke dnevnog reda, zato što mi se čini da je u suštini moguće ispričati jednu potpuno konzistentnu priču, koja se odnosi na oba zaduženja - za elektroprivredu ŽTP-a.

Naravno da socijalisti nemaju ništa protiv da se i na ovaj način rešavaju nagomilani problemi u ŽTP-u, kao i u elektroprivredi Srbije. Ali, ima nekoliko pitanja na koja kao ljudi moramo da dobijemo odgovore i da se nad nekima dobro zamislimo. Najpre, otvara se pitanje budućnosti SRJ. Kao što primećujete, i u jednom i u drugom predlogu zakona obaveze Republike Srbije, odnosno SRJ, počinju da teku od 2005. ili 2006. godine.

Ne znamo kakvo će nam biti stanje, s obzirom da je moguće da nakon tri godine ne postoji nikakva zajednička država Srbije i Crne Gore. Drugo... (žagor), Mićko, kada budeš govorio neću te ometati.

Drugo pitanje je ne samo formalno-pravno nego i suštinsko. U vezi sa predloženim tekstom zakona postavlja se i sledeće pitanje - da li gospodin Đelić i ova vlast DOS-a veruje u konvertibilan dinar ukoliko predviđa da se obaveze prema Evropskoj banci za obnovu i razvoj izmiruju isključivo u evrima, a da je obaveza Republike Srbije da obezbedi odgovarajuću dinarsku protivvrednost saglasno kursu evra, odnosno dinara u odnosu na evro u momentu obezbeđivanja tih sredstava.

Čitava ova priča, takođe, postavlja jedno po mom mišljenju suštinsko pitanje: zna li neko u ovoj zemlji koliki je spoljni dug SRJ a koliko od toga duguje Republika Srbija? Kakvo je to stanje duga? Iz čega se ono sastoji? Kako smo ga u poslednjih godinu i po dana, otkako je DOS došao na vlast, rešavali?

Mi smo svedoci da se u medijima, svih vrsta, u novinama, na televiziji, na radiju, na konferencijama za štampu stalno govori o tome kako se Evropska unija okrenula prema SRJ, kako podržava novu demokratsku, DOS-ovu vlast; kako je MMF odobrio 800 miliona dolara za podršku stabilnom kursu dinara; kako je Međunarodna banka za obnovu i razvoj takođe odobrila odgovarajuća kreditna sredstva, ali verujem da jako mali broj građana zna stvarnu istinu po pitanju spoljnjeg duga naše zemlje.

Dame i gospodo, podsetio bih vas, takođe, na slične odluke koje se odnose na dug koji je ova zemlja imala ili ga ima prema Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj.

Radi se o jednom konsolidacionom zajmu koji je, na osnovu odluke Savezne vlade i Saveznog parlamenta, pretvoren u novi dug Savezne Republike Jugoslavije prema Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj u iznosu od 2,1 milijardu dolara, zaokruženo govoreći. Tih dve milijarde i 100 miliona dolara služe da se vrate stari dugovi: dakle, glavnica, kamata, plus zatezna kamata za kašnjenje u vraćanju glavnice u periodu od 1992. godine do momenta zaključenja novog sporazuma o tzv. konsolidacionom zajmu kod Međunarodne banke za obnovu i razvoj.

Tu se sada postavlja pitanje koliko je međunarodna zajednica objektivno naklonjena novoj DOS-ovoj vlasti, koliko Republici Srbiji i Saveznoj Republici Jugoslaviji, ako nam odobrava novi zajam da bismo vratili stari dug? Za one koji možda nemaju dovoljno informacija o tome, želeo bih da kažem da je Međunarodna banka za obnovu i razvoj deo tzv. Svetske banke, jedna od pet afilijacija i mi smo jedni od osnivača; dakle, govorim o Saveznoj Republici Jugoslaviji kao pravnom sledbeniku Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i jednom od osnivača te Svetske banke.

Svetska banka je osnovana kao agencija Ujedinjenih nacija u isto vreme kada i Međunarodni monetarni fond 1944. godine, a Jugoslavija je i jednoj i drugoj instituciji pristupila 1945. godine. Od tog dana do danas, dame i gospodo, Jugoslaviji je odobreno preko 90 zajmova, koji se ondose na Republiku Srbiju i na Republiku Crnu Goru: 53 projekta je finansirano na području Republike Srbije, a ostatak na području Republike Crne Gore. U finansijskom iskazu to je 6 milijardi i 100 miliona dolara, od kojih je do 30. aprila 1992. godine iskorišćeno 4 milijarde i 300 miliona dolara. Onda je međunarodna zajednica, ta ista o kojoj sada govorimo kao dobronamernoj, uvela sankcije Saveznoj Republici Jugoslaviji i time je sprečila da kao uredan dužnik izmiruje svoje obaveze u proteklom vremenu od 10 godina.

Kao posledica takvih neviđenih sankcija, a zatim i bombardovanja, imamo i stanje u Elektroprivredi i ŽTP. I sada se, gle čuda, ponovo pojavljuje Evropska zajednica, odnosno u formi Evropske banke za obnovu i razvoj koja će nam dati nove kredite, da učinimo ono što zbog njih nismo mogli da učinimo u prethodnih 10 ili 12 godina.

Tu pitamo kakav je zapravo moral Evropske unije, kakav je moral Evropske zajednice, Evropske banke za obnovu i razvoj, a i Međunarodnog monetarnog fonda. Bitno je zato što, vidite, odmah nakon pobede DOS-a na izborima i nakon proglašenja predsednika Vojislava Koštunice za predsednika SRJ, prvu stvar koju je taj čovek učinio bila je da pokrene postupak učlanjivanja SRJ u Ujedinjene nacije, kao novog člana, iako je Jugoslavija bila osnivač Ujedinjenih nacija. Time je zapravo prekinut kontinuitet sa prethodnom Jugoslavijom, što je u ovoj priči o ukupnom spoljnom dugu naše zemlje jako bitno.

Nije nam Međunarodna banka za obnovu i razvoj, koja dakle funkcioniše u okviru Svetske banke, obnovila zajam od 2 milijarde i 100 miliona zato što nas voli, nego zato što je shvatila da je prekinut pravni kontinuitet i da je potrebno novim zajmovima obezbediti vraćanje duga, a od te 2 milijarde i 100 miliona dolara nijedan jedini dolar nije ostao za potrebe jugoslovenske privrede, niti za potrebe privrede Republike Srbije.

Nedavno smo čuli odluku predsednika SAD Džordža Buša da i dalje ostane zamrznuto 300 miliona dolara koje naša preduzeća i banke imaju u SAD. Molim vas, nekada procene govore da je reč i o većim sredstvima, ali zamislite, ako vam neko 12 punih godina drži 300 miliona dolara zarobljeno zbog tzv. spoljnog zida sankcija i zamislite da je cena tog kapitala samo 6% godišnje koliko bi otprilike moglo prema računici gospodina Đelića da se računa da i ovaj kredit košta, za 12 godina to je 100%. Dakle, Amerika nam ne duguje više 300 miliona dolara, nego još 300 miliona po osnovu kamata za neopravdano zadržavanje naših sredstava u svojim bankama. Ukupno nam duguje 600 miliona dolara, a morali bismo da skačemo od sreće ukoliko nam taj isti Džordž Buš i Američki kongres odobre pomoć od 40 miliona dolara.

Prema tome, oni nama ne daju ni naše pare, a kako će nam dati tek njihove, vodeći navodno računa o interesima srpskog naroda, o demokratiji, o budućnosti SRJ itd.

Predlažem vam da kao parlament zahtevamo iscrpnu informaciju o tome kakvo je stvarno stanje spoljnog duga SRJ, koliko su u tome glavnice, kolike su kamate i koliko su zatezne kamate za period koji smo imali u sankcijama i koliko smo do sada povukli kredita od razno-raznih međunarodnih finansijskih institucija da bismo vratili stare kredite.

Tu ću da stanem zato što sam fer čovek i hoću da dozvolim gospodinu Đeliću da mi odgovori na ova pitanja, a računam da su i za vas interesantna, pa da onda eventualno iskorisim svoje pravo i drugih deset minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, i tok rasprave koji smo do sada imali  pokazuje da se na ovaj predlog zakona mogu izneti nekoliko, po meni, vrlo ozbiljnih i umesnih primedaba, naročito onih koje dolaze iz poslaničke grupe SPS. Šta želim da vam kažem? Najpre, opredeljenje SPS je da u ovom trenutku nisu sazreli uslovi za prelazak na proporcionalni izborni sistem u lokalnim samoupravama. To bi bilo kontra onoga što se ovde moglo čuti u smislu da politička situacija, politička kultura itd. upravo nalažu taj proporcionalni izborni sistem. Zašto to govorim?
Verujem da ćemo se u jednoj stvari sasvim sigurno svi složiti. Lokalna samouprava je najneposredniji vid ispoljavanja zajedničkih interesa građana na području jedne opštine. Mi proporcionalnim izbornim sistemom građane dovodimo u takvu situaciju da, u suštini, ne odlučuju o svojim neposrednim predstavnicima u lokalnim skupštinama, već se to pravo isključivo daje političkim strankama, grupacijama, grupama građana, koalicijama itd. U vezi sa tim otvara se jedno jako ozbiljno pitanje i predlagač bi morao o tome da razmisli, a odnosi se na veliku prisutnost opasnosti da u budućnosti selo ne bude uopšte zastupljeno u skupštinama opština, odnosno u lokalnim samoupravama.
Praktični su razlozi za taj strah koji želim kao poslanik da ispoljim. Sasvim je sigurno da se najveći broj kvalitetnih, afirmisanih, uticajnih, stručnih itd. kadrova svih političkih stranaka nalazi upravo u gradskim područjima i da ćemo mi na taj način postupiti kao političke stranke koje racionalno razmišljaju, obzirom na proporcionalni izborni sistem, pa ćemo uglavnom predlagati ljude iz gradskih sredina. Time ćemo potpuno dezavuisati mogućnost seljaka, poljoprivrednika i ljudi koji žive na seoskom području da neposredno preko svojih predstavnika, odnosno odbornika, ostvaruju svoje interese.
Priznaćete, selo je u takvom stanju da je zaista iluzorno očekivati da će ljudi iz grada, koji budu predstavnici u lokalnoj skupštini, voditi prevashodno računa o selu a ne o gradskom području. Ukoliko se tome doda i činjenica da "Ženska mreža" vrlo argumentovano, rekao bih čak i agresivno, insistira na tome da najmanje jedna trećina odborničkih kandidata bude nežnijeg pola, onda vas pitam, gospodo: koliko znate svojih prijatelja sa sela koji će kandidovati domaćice ili neke druge žene u nekom drugom svojstvu na listama odbornika.
Iz tih razloga je potpuno jasno da, kad na jednoj strani učinimo korak koji se može činiti demokratičnim, koji može govoriti o jednakosti polova, upravo tim ženama uskratimo pravo da učestvuju u upravljanju, jer tradicija našeg srpskog seljaka nije da ih žena predstavlja u skupštinama. Nemam ništa protiv žena, štaviše, imam mnogo toga u njihovu korist, ali govorim vam o našoj prisutnoj realnosti.
Sledeće pitanje na koje upozoravam je to da mi ovih dana usvajamo nove statute u našim opštinama. Mnoge opštine su već propustile rokove, jer je danas zadnji rok da se, saglasno Zakonu o lokalnoj samoupravi, usvoje novi statuti. Većina skupština opština, tamo gde je DOS na vlasti, ide na smanjenje broja odbornika i time još više sužava prava građana da neposredno, obzirom na proporcionalni izborni sistem, učestvuju u lokalnoj samoupravi i u vršenju vlasti.
Ako ostane odredba da najmanje jednu trećinu odbornika sa liste moramo birati u opštinske skupštine prema redosledu, onda smo tek došli u jednu dosta komplikovanu situaciju, jer pod pretpostavkom da tri stranke ostvare tri trećine odborničkih mandata, zaista nam se, i praktično, i u životu, a i politički gledano, može desiti da niti imamo žena u skupštini, niti da imamo seljaka.
Na kraju, iskreno se nadam da će mi profesor Nebojša Čović za ovo moje izlaganje dati čistu jedinicu.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da priznam da sam kao čovek, a pre svega kao narodni poslanik, zaprepašćen Predlogom izmena i dopuna Poslovnika Skupštine Republike Srbije.
Ljudska mašta stvara svašta, pa tako, recimo, moji Lozničani su toliko spretni da znaju da potkuju jaje pravom metalnom potkovicom, a da pr tom jaje ne prsne. Drugi opet, koji su spretniji, naučili su i gavrana da govori. Jedino što je taj gavran u prednosti u odnosu na nas narodne poslanike, niko mu ne ograničava vreme koliko će govoriti, a svedoci ste, videli ste to na televiziji, da gavran i te kako zna da govori.
Zaprepašćen sam i zbog toga što predlažete nešto što nisam mogao ni da naslutim da postoji, a to je da se sa jednom trećinom prisutnih poslanika može odlučivati o sudbini jedne države i jednog naroda.
Iako ćete mi reći da to nije istina, podsećam vas, svi ste vi, gospodo iz DOS-a, dok ste bili opozicija govorili o tome da je suština demokratije u raspravi, pa vas pitam - kako ćete, gospodo, pošto predstavljate navodnu većinu srpskog naroda u ovom parlamentu, odlučivati ukoliko ne budete imali strpljenja niti da saslušate opozicione poslanike, koji i te kako mogu izneti vrlo argumentovane primedbe, predloge ili sugestije povodom vaših, po pravilu nakaradnih predloga zakona.
Treći put u parlamentarnoj demokratiji, koja je došla sa DOS-om, menjamo Poslovnik o radu Narodne skupštine, i svaki put sve više uskraćujemo prava narodnih poslanika. Znate, gospodo, ubuduće bih, kao poslanik na stalnom radu u Narodnoj skupštini morao ili bi trebalo gospođu Natašu Mićić da doživim kao svog poslodavca, koji ima pravo da me kazni kada kažem nešto što se njoj ili njenim kolegama u Narodnoj skupštini, ne dopada, koji ima pravo da mi oduzme reč ili da me spreči da govorim, koji ima pravo da me isključi iz daljeg rada u Narodnoj skupštini.
Možda bih kao čovek, kao stručnjak, i prihvatio da mi gospođa Mićić, kao šarmantna gospođa, bude i poslodavac, ali u firmi koju sama osnuje, a ne u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Verujem da i vi iz DOS-a isto ovako razmišljate. Znate, moj mentalni sklop je takav da čak i da sam u nekoj od stranaka DOS-a ne bih mogao da prihvatim takvu restriktivnu orijentaciju u odnosu na poslanike.
Šta je drugo nego oduzimanje mandata poslanicima u Narodnoj skupštini ukoliko me neko prema svom diskrecionom pravu koje mu daje ovaj poslovnik spreči da čitavo jedno zasedanje, dakle 90 dana, učestvujem u radu Narodne skupštine.
S druge strane, terate me da budem tu, da vam dam većinu, kada vi hoćete da izglasate zakone o kojima nismo uopšte kao ljudi, kao narodni predstavnici, razgovarali. Čemu to zapravo, gospodo, služi?
Jedino objašnjenje koje mogu da imam je da je ta jedna trećina zapravo brojka koja pokazuje kolika je stvarna podrška naroda DOS-u; pa, daj bože da imate i tu jednu trećinu podrške, jer da je sigurno imate, vi biste već danas raspisali izbore.
Prema tome, pozivam vas, gospodo, u pamet, ničija nije gorela do zore, a kažem vam - kad socijalisti ponovo dođu na vlast neće menjati ovaj poslovnik. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je naizgled kratak i ne baš tako važan Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima. Pa ipak, skrenuo bih vašu pažnju na dva osnovna pitanja koja se pokušavaju ovim izmenama i dopunama regulisati.
Najpre, kad je reč o organima u javnim preduzećima, imamo praksu da više lokalnih samouprava osniva jedno javno preduzeće od opšteg interesa za više opština, ali se sada ovim izmenama predlaže da odluku o izboru organa upravljanja, odnosno upravnog odbora u tim preduzećima, donosi osnivač.
Ranije je rešenje bilo da odluku saglasno donose nadležni organi osnivača, kad je reč o tome da je jedno preduzeće osnovano od više lokalnih zajednica. Mislim da u praksi sa ovim rešenjem možemo doći do značajnih problema. Recimo, uzmite primer javnog preduzeća koje se bavi distribucijom vode na području više opština. Ukoliko te opštine u svojstvu osnivača ne postignu saglasnost o tome ko će im biti u upravnom i nadzornom odboru, ko će biti direktor tog i takvog javnog preduzeća, objektivno ćemo imati situaciju da bez mešanja Vlade imamo značajan problem na terenu u pogledu distribucije vode građanima.
U ovom rešenju se predlaže da Vlada tu nema nikakvih nadležnosti niti da može biti na neki način arbitar u eventualnim sporovima po tom pitanju. Dakle, ukazujem na taj problem zato što mi se čini da ćemo u praksi doći do takvih situacija da Vlada ipak, po prirodi stvari, mora rešavati probleme te vrste.
U vezi sa upravnim i nadzornim odborima ukazujem takođe na jednu pogubnu praksu, koja nam se u životu dešava, a to je da stranke koje su na vlasti, iz okvira DOS-a, po nekakvim kvotama ili po ključevima raspoređuju broj članova upravnih odbora u pojedinim javnim preduzećima u lokalnim samoupravama.
Recimo, kada DS dobije mesto predsednika upravnog odbora, Nova Srbija dobije člana, Socijaldemokratija dobije člana itd; bez obzira na kvalitet tih ljudi, bez obzira na njihovu kompetentnost, moraju se upravo iz tih stranaka imenovati predsednici, odnosno članovi upravnih odbora.
Slična je situacija i kod direktora i kod nadzornih odbora, gde je možda stanje na terenu i drastičnije, pa imate takve primere da vam npr. mašinski tehničari ili kvalifikovani radnici metalske struke budu predsednici nadzornih odbora i prate finansijsko poslovanje veoma značajnih javnih preduzeća, sa veoma visokim obimom sredstava u toku jedne poslovne godine.
Dakle, to je nešto što jeste prisutno u praksi, a što predlagač ovog zakona nije uočio, i ako je već hteo da menja zakon, onda je trebalo da ga menja na način da se suzbije ili obeshrabri takva aktivnost u pojedinim sredinama da nekvalifikovani i nekompetentni ljudi budu na čelu upravnih, a pogotovu nadzornih odbora.
Drugo pitanje koje mi je sporno u Predlogu izmena i dopuna Zakona o javnim preduzećima je zaštita opšteg interesa. Mi smo do sada imali situaciju da Vlada Republike Srbije daje saglasnost na bitne promene u javnom preduzeću koje nije osnivač, ali u kojem je većinski državni kapital. Ovog puta predlagač predlaže da bez saglasnosti Vlade možemo izvršiti statusne promene javnog preduzeća, da bez saglasnosti Vlade možemo na nivou lokalne samouprave izdavati garancije, avale, jemstva itd, i to za one delatnosti koje nisu osnovna delatnost dotičnog javnog preduzeća.
Dame i gospodo narodni poslanici, ukazujem na opasnost da se na nivou lokalnih samouprava mogu stvoriti takvi lobiji koji će omogućiti da pojedina javna preduzeća izdaju garancije ili avale na menicama i za one koji nikako ne bi mogli biti u funkciji ostvarivanja delatnosti tih javnih preduzeća.
Takođe nije potrebna saglasnost ni na procenu kapitala u javnom preduzeću radi privatizacije, ni na činjenicu koliko će biti emitovano akcija radi privatizacije, niti na ulaganje kapitala u druge pravne subjekte. Ovde je poseban problem što bez saglasnosti Vlade javna preduzeća, koja očigledno raspolažu veoma vrednom imovinom, mogu bez ikakve saglasnosti donositi odluke o prodaji te imovine, i to one imovine koja je direktno u funkciji obavljanja delatnosti tog javnog preduzeća.
(Predsednik: Gospodine Todoroviću, prekoračili ste vreme).
Gospođo predsednice, hteo bih da vas podsetim da sam kao član Odbora za razvoj i ekonomske odnose izdvojio mišljenje i nisam koristio to vreme.
(Predsednik: Znam, ne morate da me podsećate, ali niste bili prisutni kada sam vas prozivala.)
Na kraju, pošto me gospođa Mićić opominje za vreme, predlažem vam da ovaj zakon ne prihvatite zato što nije dobar i zato što može izazvati negativne posledice u praktičnoj primeni, a da nadležno ministarstvo obavežete da, ukoliko već hoće nešto da menja, napravi jednu celovitiju izmenu ovog zakona i ovom parlamentu stavi na raspolaganje, odnosno na diskusiju.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, prosto se čovek zapita da li ima uopšte smisla govoriti danas na ovu temu kada u većem toku rasprave nemamo prisutnog ministra za finansije i ekonomiju, gospodina Đelića. Sada su mi neke kolege rekle da je on verovatno na sednici Republičke vlade koja upravo, kažu, donosi uredbu o tome da se još neki građani Republike Srbije isporuče Hagu i time, verovatno, obezbede dopunska sredstva za realizaciju ovakvog finansijskog plana po opštinama širom Srbije. Naravno da bi bilo bolje da to nije istina, ali tako su me obavestili.
Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je dokument koji očigledno ima zadatak da nas pomalo zbuni, da potvrdi navodno opredeljenje Republičke vlade da se decentralizuje republička vlast u korist lokalnih samouprava i da se lokalnim samoupravama obezbede veći izvorni prihodi, pa i prava po tom osnovu, radi boljeg ili višeg zadovoljavanja interesa građana u tim opštinama. Otuda imamo apsolutne iznose novčanih sredstava koja se kao dopunska sredstva dodeljuju pojedinim opštinama, a imamo i relativne iznose, što će reći procente učešća u ukupnom planiranom porezu na promet na području pojedinih opština.
Kako reče gospodin Đelić, potencijalni porez na promet koji bi se ubrao na području pojedine opštine jeste bio jedan od ključnih kriterijuma da se utvrde apsolutni iznosi. Na kraju smo dobili jedan plan, jedan predlog sa kojim očigledno nije niko zadovoljan, ni oni koji u tom budućem porezu na promet učestvuju sa stopama od preko 20%, a pogotovo oni koji u tom porezu na promet učestvuju sa porezom ispod 10, pa i 5%.
Igra brojki očigledno ovde postoji. Ukazao bih samo na nekoliko činjenica. Pominjana je ovde Loznica. Kao poslanik iz Loznice želim da kažem sledeću stvar: ukupan budžet opštine Loznica za 2002. godinu planiran je na nivou od 276 miliona dinara. U tome su dopunska sredstva republičkog budžeta 44 miliona. Nije problem u visini tih sredstava, jer u pravu je kolega Ljuba Mucić, možda bi bolje bilo da se ta sredstva usmere na neku drugu stranu u smislu oživljavanja privrede, da bi se ovaj poreski potencijal ili fiskalni kapacitet, kako kažu u obrazloženju, povećao. Na primer, imate sledeću situaciju da Čačak kao grad, otprilike slične veličine Loznici, sa 122 hiljade stanovnika, a Loznica ima oko 113 hiljada, treba da u toku 2002. godine ubere milijardu i 36 miliona poreza na promet. Pri tome će budžet Čačka za 2002. godinu biti oko 550 miliona, a budžet Loznice 266 miliona.
Dakle, po istim kriterijumima u ovoj zemlji, u Republičkoj vladi, stvorili smo osnove prema kojima treba da funkcioniše budžet lokalnih samouprava. Ovde se otvara pitanje kako će to zapravo da se izvede, ukoliko je potpuno pod znakom pitanja da li ćemo u toku 2002. godine ostvariti realan rast društvenog bruto proizvoda od 4%, odnosno nominalan rast od 30%, kako to stoji u obrazloženju ovog zakona.
Činjenica je da nemamo rast proizvodnje u prva tri meseca i da, shodno tome, nije realno niti planirati, a pogotovo očekivati da ćemo na kraju fiskalne 2002. godine ostvariti realan rast od preko 4% da bismo zadovoljili ove projektovane potrebe. Smanjena je kupovna moć. Otuda se realno može očekivati manje ubiranje sredstava po osnovu poreza na promet nego što je ovde projektovano.
Gospodo, 113 hiljada Lozničana treba da ostvari 349 miliona poreza na promet ili da se, računajući prema ovim stopama koje su iskazane u materijalu, ukupno u toku jedne fiskalne godine na području te opštine ostvari oko milijardu i 700 miliona ukupnog prometa. Kad to svedemo na građanina i na mesečni nivo, onda to izađe negde oko svega 42 dinara dnevno da jedan građanin Loznice treba da napravi prometa da bi se ubrao ovaj porez od 349 miliona na području te opštine.
Tu sada nastaje ključni problem. Kako eventualni višak sredstava iznad ovih iznosa koji su ovde planirani rasporediti, a da svi vuci budu siti i sve ovce na broju. Tu je sad ključni odgovor zašto nam uopšte služe ovi pokazatelji i procenti.
Kada neka druga opština koja ima relativno veće učešće u planiranom porezu na promet bude povećala budžet, odnosno porez na promet za 100 miliona, ona će od toga dobiti 20 miliona. Sada se postavlja pitanje motivacije Čačka i svih drugih većih gradova koji donose više - da li će biti motivisani da upravo rade na ubiranju tog poreza na promet, ukoliko se taj kolač ne deli na način koji je objektivan.
Sada se tu postavlja pitanje zašto Vlada nije, kada je razgovarano o Zakonu o lokalnoj samoupravi, prihvatila upravo predloge nekih opozicionih stranaka, i SPS takođe, da se dopune i prošire kriterijumi prema kojima će se raspoređivati eventualni višak tih sredstava u odnosu na dopunska sredstva koja se planiraju u republičkim budžetima. Nemamo dovoljno kriterijuma i ne mogu samo biti ovi koji su ovde korišćeni, već je trebalo napraviti odgovarajuće kriterijume prema svakoj opštini, da bi se jednostavno došlo do saznanja koliko zapravo ko doprinosi povećanju budžeta, odnosno ubiranju poreza na promet na svom području.
Čime su zapravo lokalni rukovodioci u lokalnoj samoupravi motivisani da podstiču stanje u privredi i proizvodnju, ukoliko ne ovom činjenicom da bi srazmerno svom povećanom učešću u porezu na promet mogli dobiti i veći deo kolača za zadovoljavanje onih potreba koje su prisutne u svim gradovima širom Srbije. Možda bi bio ključni kriterijum da se dogovorimo da se uvede sledeće: ona opština koja je u odnosu na prethodnu godinu uspela da ostvari veći rast društvenog proizvoda u odnosu na planirani prosek u Republici Srbiji ima pravo da srazmerno tom delu dobije veći deo poreza na promet.
To je ono sa čime se mi ne možemo složiti, a kada je u pitanju Predlog ovog zakona. Teška je materija, brojke su ovde u pitanju, ali jednostavno skakalo se sa kriterijuma na kriterijum i došli smo do toga da niko zapravo nije zadovoljan, a da se postavlja pitanje, hoćemo li uopšte i u ovoj meri uspeti da ostvarimo opštinske budžete kako smo i planirali. Hvala lepo.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što nije ministar Đelić danas ovde prisutan, jer želim da u ovoj raspravi istaknem nekoliko po meni važnih pitanja, a koja u dosadašnjem toku priče o zakonu o budžetskom sistemu nisu pomenuta.
Najpre nekoliko osnovnih utisaka, reklo bi se da je ovaj zakon celovit, da je sistematizovan, da se na osnovu toga može izvući i zaključak da je kvalitetan, ali samo na prvi pogled. Ipak se ovde može postaviti nekoliko ključnih, po meni, suštinskih pitanja, a pre svega u onom delu koji se tiče primene zakona.
Mislim da je ovaj zakon na neki način preuranjen i da se teško može primeniti u našoj sadašnjoj ekonomskoj i finansijskoj situaciji, počev od nivoa Republike do nivoa loklanih samouprava i autonomnih pokrajina.
Drugo, smatram da ovaj zakon nije u potrebnoj meri usaglašen sa odgovarajućim saveznim propisima, posebno onima koji regulišu pitanje državnog duga i nadležnosti u stvaranju tog duga.
Treće, smatram da se osnovni budžetski ciljevi koji su u ovom zakonu pomenuti, obzirom na prethodne okolnosti, ne mogu postići. Rečeno je da je osnovni budžetski cilj makroekonomska stabilnost, stabilan ekonomski razvoj i smanjenje finansijskog rizika Republike Srbije. To je osnovni budžetski cilj.
Kada god se donosi budžet, to bi morao da bude osnovni budžetski cilj i ovde mi na žalost ne možemo govoriti niti o stabilnoj makroekonomskoj situaciji, niti o mogućem i stabilnom ekonomskom razvoju, niti o tome da Republika Srbija ima smanjen finansijski rizik u vremenu kada izvršavamo budžet za 2002. godinu, pogotovu što znamo činjenicu da je republički budžet deficitaran za preko 38 milijardi dinara, odnosno za preko milijardu i 300 miliona maraka. Samim tim ne može se smanjivati finansijski rizik jer je država već u startu dužna ili ino-poveriocima ili svojim građanima po osnovu namirenja osnovnih potreba u raznim sferama života.
Ministar Đelić je pokušao da u svom jučerašnjem izlaganju kaže kako imamo neke kvalitetne i nove kategorije u zakonu o budžetskom sistemu pri čemu je posebno mislio na trezor.
Vas, gospodo narodni poslanici, a i ministra Đelića želim da podsetim da trezor nije novina koja je došla sa dolaskom ministra Đelića na mesto ministra finansija, već da ga podsetim da smo i u onoj prethodnoj Jugoslaviji imali tu finansijsku instituciju - trezor. Pitanje je samo kako će ovaj trezor funkcionisati, kada postoji obaveza svih onih koji se putem poreza i doprinosa finansiraju da sva ta sredstva stave na jedan jedini konsolidovani račun, a da se dozvoljava da se u okviru tog konsolidovanog računa otvore i odgovarajući podračuni i drugi računi, kako je to rečeno u ovom zakonu.
Zašto je to pitanje? Najpre prethodna iskustva govore o tome da fondovi socijalnog osiguranja nisu imali obavezu prema prethodnom trezoru, a iskustva iz Evrope govore da nisu imali obavezu da svoja finansijska sredstva deponuju na taj jedinstveni konsolidovani račun trezora. Nisu imali, jer se i na zapadu, kao i kod nas, ponešto razlikuju obaveze korisnika prema fondovima, nego što je u pitanju obaveza prema budžetu. Jer, kao što znamo, u fondove uplaćujemo doprinose, a u budžet uplaćujemo poreze i to je bitna i suštinska razlika. Time se na neki način uskraćuje, ali najblaže rečeno ograničava pravo onih koji uplaćuju te doprinose i da upravljaju tim fondovima.
Teoretski govoreći može se dogoditi, a obzirom na našu praksu sasvim sigurno i pretpostaviti da ćemo biti u takvim situacijama, da se npr. sredstvima penzionog fonda isplate zarade zaposlenih u oblasti obrazovanja ili u obasti zdravstva, a da penzionerima ne možemo na vreme isplatiti penzije u odgovarajućim iznosima. Naravno, može se desiti i obrnuto, ali osnovna suština je u tome da se prejako centralizuju sva ta sredstva na nivou Republike i da imamo takvu ili sličnu kategoriju trezora i na nivou autonomne pokrajine i lokalne samouprave.
Onda se otvara jedno drugo, suštinsko pitanje. Mi ćemo sada odlukom ministra za finansije, otvoriti taj konsolidovani račun kod nadležne službe za platni promet, odnosno kod Zavoda za obračun i plaćanje. Gospodo narodni poslanici, šta će se desiti onog momenta kada ZOP, odnosno služba za platni promet bude ukinuta? Kod koga će se onda otvoriti taj jedinstveni ili konsolidovani račun trezora? Kod koje poslovne banke, obzirom na činjenicu da znamo kakvo nam je stanje u bankarskom sistemu u zemlji? Da li ćemo doći i do takvih rešenja da se na saveznom nivou prolongira odluka o prestanku rada Zavoda za obračun i plaćanje ili ćemo odlukom Republičke vlade i ministra za finansije doći u nuždu da svoje konsolidovane račune otvorimo i kod inostranih banaka?
Ovde se otvara nekoliko suštinskih pitanja kako će uopšte trezor kao institucija da funkcioniše ako ćemo ispoštovati zakon o ukidanju ZOP-a. Da li ćemo onda moći da eventualno napravimo kombinaciju, da taj konsolidovani račun ZOP-a, što bi bilo po meni racionalno i celishodno, prenesemo recimo u Nacionalnu banku ili u Poštansku štetionicu ili opet prema odluci ministra u neku drugu poslovnu banku. Koja je to poslovna banka koja je u mogućnosti da u ovom momentu, a računajući i na godinu dana unapred, obavi poslove platnog prometa za sve korisnike budžetskih sredstava, na svim nivoima u ovoj zemlji?
Dame i gospodo, takođe vas podsećam da će ubuduće, prema zakonu o budžetskom sistemu, Narodna banka Jugoslavije biti samo jedan servis Republičke vlade, koja će sprovoditi svoje odluke u delu koji se odnosi na zaduživanje i to pre svega na zaduživanje u inostranstvu. Ovde se mogu postaviti suštinska pitanja o tome ko to u ovoj zemlji treba i može da odlučuje o državnom dugu. Kao što znate, Predlog ovog zakona daje sva ovlašćenja ministru i ministar donosi odluku o zaduživanju, o uzimanju kratkoročnih zajmova i kod domaćih i kod inostranih poverilaca. Otvara se pitnje da li je to iskustvo iz evropske prakse ili je to nešto što pokušavamo da ovde kroz ovaj zakon na mala vrata unesemo i šta će nam se dogoditi?
Mi ovde afirmišemo, što u principu nije dobro, što narušava pravila budžetske ravnoteže, afirmišemo budžetski deficit i onda će ministar uvek biti u prilici da poseže za inostranim zajmovima da bi taj deficit u budžetu smanjio ili eliminisao. Tu se postavlja pitanje kakav je to budžet koji u sebi unapred podrazumeva nedostatak sredstava i unapred podrazumeva da ćemo da bi napunili budžet morati uzeti inostrane kredite, pa makar i kratkoročne. Ko o tome može zapravo da odluči?
Čak sam u tom pogledu predložio jedan amandman i on je odbijen, a predložio sam da o dugovima kod domaćih poverilaca odlučuje Vlada, a o dugovima kod stranih poverilaca ne odlučuje ministar nego ova Narodna skupština na predlog Vlade.
Onda bi mi ovde mogli da razgovaramo o tome da li je celishodno i racionalno budžet popunjavati sa stranim dugovime i kreditima, a da pri tome zanemarujemo činjenicu da nije sporno uzeti državni dug, ali ga plasirati u kapitalne investicije, u izgradnju auto puteva, u izgradnju fabrika, u izgradnju pruga, itd, ali jeste sporno uzeti inostrani kredit, staviti ga u budžet i potrošiti ga kao javnu potrošnju.
To jeste sporno i nakon toga nam se može desiti da taj ministar, koji je zaključio ugovor o dugu, na primer ministar Đelić, opet ode recimo u Francusku ili u neku drugu zemlju, a da ovu zemlju ovde ostavi u dugu, jer je imao pravo po zakonu da zaključi ugovor o bilo kom dugu i bez ograničenja visine tog duga.
Pitanje je uslova pod kojima se ti dugovi mogu stvarati u ovoj zemlji. Mnogo toga je ovde otvoreno i molim vas, ovim zakonom se daje pravo izvršnom organu skupštine opštine, što je predsednik opštine, da takođe zaključuje ugovore o zaduživanju lokalne samouprave i to bez odluke nadležne lokalne skupštine. Taj amandman Vlada je odbila. Šta to znači? Znači da ćemo imati nekog predsednika koji će uzeti koliko hoće da napuni taj opštinski budžet, da i on deficitarno finansira nekakve aktivnosti i nakon toga ćemo ga smeniti, ali njegova odgovornost po zakonu neće postojati.
Imaćemo trezor i na nivou lokalne samouprave, imaćemo reviziju i kontrolu poslovanja javnih preduzeća i to onih, a u zakonu se kaže, u kojima je država vlasnik 50 ili više procenata. Ali, ovde se postavlja pitanje po kom zakonu rade javna preduzeća. Podsećam vas da ta preduzeća rade po Zakonu o preduzećima, da se u tim preduzećima formiraju upravni i, posebno podvlačim, nadzorni odbori, koji su zaduženi za reviziju i kontrolu poslovanja tih preduzeća.
Ne sporim pravo vlasnika, pa neka je to i država, da učestvuje u odlučivanju, da učestvuje u kontroli, ali je sporno da se na nivou lokalne samouprave formira budžetska inspekcija ili neka druga koja će imati te nadležnosti revizora ili kontrole u javnim preduzećima, a da se pri tome zanemari da ta preduzeća posluju na tržištu i da mogu ostvarivati i dobit, da se mogu privatizovati na način koji je određen Zakonom o privatizaciji, ali Zakonom o privatizaciji javnih preduzeća i to zadire u jednu drugu sferu samostalnosti tih preduzeća i de fakto kvaliteta rada koji se u tim preduzećima može ostvariti.
Mogao bih mnogo da govorim i o drugim pitanjima iz ovoga, ali se postavlja pitanje zašto mi žurimo, zašto žurimo i zašto možda neke buduće događaje prejudiciramo? Dame i gospodo, državni dug je u nadležnosti savezne države i Narodne banke Jugoslavije i nije u redu da postavimo tako stvari da Narodna banka Jugoslavije bude servis Republičke vlade u stvaranju dugova. O čemu mi to govorimo? Da li mi mislimo da neće biti Jugoslavije? Zbog čega se tako ubrzano pripremamo za takvu varijantu, iako pregovori na tu temu nisu završeni? To je pitanje koje se ovde postavlja i da li zapravo Vlada gura Republiku Srbiju, pre nego što se svi dogovori postignu, u samostalnu državu, koja će između ostalog moći i da se zadužuje na način koji njoj odgovara.
Ne sporim pravo Republike, ali to mora biti pre svega procedura koja će se sprovesti na saveznom nivou, dokle god postoji Savezna Republika Jugoslavije. Nije u redu da mi kao Republika Srbija činimo bilo koji korak koji bi išao na ruku onima, pre svega onim ljudima u Crnoj Gori, da iz toga izvuku pouku ili zaključak da Srbija neće da bude sa njima i da im kaže idite od nas. Dakle, to je suštinska poruka koja iz ovog zakona može da se izvuče i zato mi je žao što ne mogu da čujem gospodina Đelića da mi odgovori na ova pitanja, šta se zapravo tom odredbom htelo postići?
Ko sada sprečava Saveznu vladu ili Narodnu banku Jugoslavije da odluče o tome treba li nekakav državni dug da se uvede u Republiku Srbiju ili ne. I tamo je većina DOS-ova. Zašto to svodimo na republički nivo? To je za mene jedno ključno pitanje i mislim da zaslužuje pažljiv i delikatan odgovor. Hvala vam lepo.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman se odnosi na stalnu budžetsku rezervu. Videli ste da je u ovom zakonu propisano da se od ukupnih sredstava budžeta 1,5% izdvaja u stalnu budžetsku rezervu, sa namenom da se u slučaju elementarnih nepogoda - poplava, suša, požara ili drugih vanrednih događaja - iz tih sredstava mogu sprečiti štetne posledice po zdravlje i živote ljudi ili uništavanje materijalnih dobara.
Amandman se odnosi na onaj deo kojim je predviđena mogućnost da se ta stalna budžetska rezerva koristi za finansiranje drugih budžetskih izdataka u budžetu Republike ili lokalne samouprave, ali nije propisano ograničenje iznosa sredstava, niti je ograničeno vreme korišćenja tih sredstava u slučaju da se izvrši odgovarajuća pozajmica za podmirenje neke budžetske potrebe. Amandman ima za cilj da reguliše visinu sredstava stalne budžetske rezerve koja se mogu za te druge namene koristiti. Predloženo je da to bude jedna trećina, s tim što SPS smatra da vreme korišćenja tih sredstava ne bi smelo da bude duže od 60 dana. To je pre svega iz razloga opreznosti.
Pogotovo, treba imati u vidu i član 13. ovog zakona o budžetskom sistemu, u kome je precizirana mogućnost odnosno pravo ministra ili nadležnog organa za finansije na nivou lokalne samouprave da može vršiti plasman likvidne budžetske rezerve. Onda se otvara nekoliko pitanja i mogućih problema: šta će nam se desiti ukoliko smo premašili kvotu od jedne trećine ili premašili rok od 60 dana za finansiranje nekih drugih obaveza iz budžeta; ili smo, saglasno ovlašćenjima iz zakona, preko ministra ili nadležnog organa za finansije plasirali, a što znači dali pod nekim uslovima neku pozajmicu drugim subjektima na korišćenje deo budžetskih sredstava; šta će nam se desiti ukoliko, ne daj bože, dođe upravo tad i u to vreme do velikih poplava, kakve su bile recimo u 2000. godini; takav je slučaj bio sa Loznicom i okolinom, da je nekoliko puta u samo dva meseca bila velika poplava sa ogromnim materijalnim štetama, sa ugroženim zdravljem ljudi i ugroženim materijalnim dobrima na tom prostoru.
A da ne govorimo o tome da je moguće, jer priroda je nepredvidiva, da se dese i drugi vanredni događaji, pa bismo onda imali zaista veliki problem kako sprečiti takve događaje ukoliko je budžet prazan, a budžetska rezerva ispražnjena za neke druge namene. Zato mi je nelogičan stav Zakonodavnog odbora da ovaj amandman odbije. Izuzetak je nekoliko amandmana koji su navodno pravno mogući...
(Predsednik: Vreme.)
.... a ispada da jedno ovakvo ograničenje nije pravno moguće. Molio bih da ipak Skupština razmisli o svemu ovome i usvoji predloženi amandman SPS-a. Hvala.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, reč je o jednom amandmanu koji je po meni jako  logičan i jeste u skladu sa raspravom koju smo pre podne u načelu vodili povodom određenih ovlašćenja ministra, a kada je u pitanju državni dug. Podsećam vas da je ovim članom propisana mogućnost, odnosno pravo ministra da u ime Republike Srbije zaključuje ugovore o državnom dugu, odnosno kratkoročnim pozajmicama od domaćih ili inostranih poverilaca, a radi namirivanja budžetskog deficita.
Nema ništa logičnije nego da u takvoj situaciji kada imamo zaista iskazan budžetski deficit u toku jedne budžetske godine, o tome razgovara Vlada, a nakon razgovora u Vladi donesemo i odgovarajuće odluke u Narodnoj skupštini. To ne može biti neprikosnoveno pravo ministra, jer postoji mogućnost da taj ministar ne proceni dobro situaciju, a zašto bi sam na sebe preuzeo odgovornost da država po osnovu budžetskog deficita uđe u dug prema inostranim poveriocima. Dakle, svaki dug je rđav drug i utoliko je potrebno da što veći broj ljudi razmotri čitavu ovu situaciju.
Da nam se, dame i gospodo, ne desi da je trezor jedna varka ili jedna prevara, po kojoj bi navodno sve moralo da bude transparentno, a da samo oni koji treba da vide situaciju u tom trezoru ne vide stanje niti budžeta niti budžetskog sistema, niti sredstva koja se slivaju na taj konsolidovani trezorski račun. Zašto o tome govorim? Zato što je MMF preko tzv. stend baj aranžmana propisao obavezu Republici Srbiji i SRJ da uvedu trezor do septembra prošle godine. Mi smo već na neki način u tom smislu zakasnili.
Čemu služi takav konsolidovani račun? Služi da MMF vidi ono što mi, kao narodni poslanici, ne možemo da vidimo ili što narod ne može da vidi nasuprot svim proklamacijama o tome da će i budžet i trošenje sa konsolidovanog računa biti transparentno i vidljivo za svakog građanina u ovoj zemlji.
Drugo, nema ništa prirodnije od toga da Vlada donosi odluke o zaduživanju kod domaćih poverilaca, a da ova Narodna skupština, poput one priče koju smo imali u vezi sa davanjem garancije za EPS, raspravi to pitanje i donese odgovarajuće odluke. Zato je vrhunac apsurda da Zakonodavni odbor kaže da ovaj amandman nije pravno moguć, a iz čega izlazi da nije pravno moguće u ovoj skupštini doneti odluku po kojoj se prava ministra u pogledu stvaranja državnog duga ograniče na bilo koji način.

Dame i gospodo, ovaj amandman se odnosi na ovlašćenja lokalnih vlasti u delu koji se odnosi na mogućnost da lokalne vlasti izdaju garancije. Mi sada imamo Predlog zakona u kome lokalna vlast može da se zaduži i to po osnovu kapitalih ulaganja, ali ne može po tom osnovu da izda odgovarajuću garanciju. Predložio sam, mislim da je to praktično rešenje, da lokalna samouprava i nadlženi lokalni organi, u slučaju kada njihova javna preduzeća čiji su osnivači imaju mogućnost da obezbede odgovarajuća finansijska sredstva ili druga ulaganja inostranog partnera ili domaćeg poverioca, mogu po osnovu takvih ulaganja izdati odgovarajuće garancije.
Ne vidim zašto bi bilo ograničenje za lokalnu samoupravu da takvu garanciju izda, jer valjda je sa stanovišta finansija, izdataka i primanja u budžetu lakše izdati garanciju, nego uzeti zajam ili kredit koji je ukamaćen i koji ima svoju troškovnu poziciju u budžetu svake lokalne samouprave, pa i Republike.
Drugo, kada su u pitanju dugovi, nelogično je da lokalna samouprava može da uzme dug, a ne može da da garanciju i nelogično je da o tome odlučuje nadlženi izvršni organ lokalne samouprave, a to je, kao što znamo po Zakonu o lokalnoj samoupravi, predsednik opštine. Predloženo je da izmenimo stav 4. po kome će tu odluku o zaduživanju, a ja dodajem i odluku o garancijama, moći da donese jedino lokalna skupština na predlog izvršnog organa.
Stav 8. bih promenio u tom pravcu da ukupna sredstva po osnovu duga koji će napraviti lokalna samouprava u toku jedne godine, plus iznosi koji su sadržani u garancijama koje izdaje lokalna samouprava, ne mogu preći iznos od 50% u odnosu na realizaciju budžeta lokalne samouprave u prethodnoj godini.
U Predlogu zakona rečeno je da je to 20%. Molim vas, kakva se kapitalna investicija na nivou lokalne samouprave može napraviti ukoliko ta investicija predstavlja samo 20% budžeta ostvarenog u prethodnoj godini. Iz iskustva znam da većina opština u Srbiji nema budžet veći nego što su možda dva ili tri miliona maraka na godišnjem nivou. O kojoj se kapitalnoj investiciji može govoriti, ako samo 20% tih sredstava, što će reći 200 ili 300, do 500.000 maraka mogu predstavljati kapitalnu investiciju.
Predložio sam povećanja tog procenta i zato što se u iznosima garancija mogu sadržati cifre koje će preći tih 20%, ali ukupno i dug i garancija ne mogu preći 50%.
Nažalost, i ovaj amandman je odbio Zakonodavni odbor, jer smatra da nije pravno moguć, a da nema nikakvog obrazloženja zašto je to tako.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, kolega Radojko Petrić iz Prijepolja i ja, Jovan Todorović iz Loznice, podneli smo ovaj amandman, zato što mislimo da su kriterijumi koji su predviđeni članom 99. nedovoljni da bi se objektivno utvrdila visina sredstava koja bi, u skladu sa članom 98, trebalo preneti jedinicama lokalne samopurave ili opštinama po osnovu ustupanja dela poreza na zarade i dela poreza na promet.
Predložili smo da se ovaj broj kriterijuma proširi i to sa kriterijumom - da li se opština nalazi u brdsko-planinskom području, kakav je slučaj sa Prijepoljem; koliko je zaposlenih na području opštine kojoj se dodeljuju ta sredstva; koliko je nezaposlenih na području opštine; kakva je opšta ocena privrednog stanja i obima privrednih aktivnosti relevantnih ekonomskih pokazatelja na području lokalne samouprave ili jedinice o kojoj je reč.
Dame i gospodo, kad je reč o delu poreza na zarade, čini mi se da nema ništa logičnije nego da u vezu sa tim obimom sredstava treba dovesti broj zaposlenih na području pojedine opštine. Jer, naravno, broj zaposlenih najdirektnije utiče na obim sredstava koja se po tom osnovu mogu ubrati.
S druge strane, ti koji su zaposleni imaju solidarnu obavezu da izdržavaju one koji su nezaposleni. Otuda je kriterijum nezaposlenosti posebno važan, pogotovu u vreme tranzicije i privatizacije, u kojoj je sasvim sigurno da će veliki broj, mnogi kažu nekoliko stotina hiljada radnika, ostati bez posla.
Brdsko-planinsko područje je takođe važno, mada se u nekim obrazloženjima može videti, Vlada se na to poziva, da je to nekim drugim propisima regulisano. Ali, molim vas, biti u brdsko-planinskom području to znači biti u nepovoljnijim uslovima života u odnosu na neke druge opštine koje se nalaze u ravničarskom delu.
Neizgrađena putna mreža, neizgrađena telefonska mreža, neizgrađena elektromreža, problemi u zimskom periodu, kad je u pitanju čišćenje puteva, udaljene seoske škole, sa relativno malim brojem učenika, ambulante u tim seoskim sredinama, sve je to problem koji se nameće lokalnim samoupravama. Otuda mislim da kriterijum brdsko-planinskog područja zaista treba da bude jedan od relevantnih pokazatelja, prema kojima će ministar za finansije, odnosno Vlada, odnosno Republika, preneti deo sredstava po osnovu zarada i poreza na promet lokalnim samoupravama, ne bi li u što većoj meri zadovoljili objektivan i ravnomerni interes svih građana na području Republike Srbije. Hvala.

Dame i gospodo, evo, to je nastavak priče. Amandman na član 100. je zapravo logična posledica onoga što vi malopre niste prihvatili, ali je sasvim sigurno da ćemo u izvršenju ovog zakona o lokalnoj samoupravi doći u situaciju da se ta sredstva, uostalom kako i piše u poslednjem stavu člana 99, u pojedinim opštinama ne ostvare.
I šta se onda dešava sa onim nadležnostima, koje ćemo u budućnosti preneti na opštine u oblasti zdravstvenog osiguranja, odnosno zdravstva kao takvog, u oblasti obrazovanja, i u nekim drugim oblastima, koje će Republika preneti u nadležnost opštinama, koje to treba i da finansiraju.
Ukoliko, kao što smo već rekli u prethodnom članu, imamo nedovoljno izgrađene kriterijume za utvrđivanje visine ovih sredstava, onda se stvarno postavlja pitanje - da li će građani Republike Srbije biti ravnopravni u osnovnim pravima, koja treba da ostvare u oblasti zdravstvenog osiguranja i osnovnog i srednjeg obrazovanja, recimo.
Ovim amandmanom zapravo se predlaže da kada se već prethodno lokalnim samoupravama dodele odgovarajuća sredstva po osnovu člana 99, dakle deo poreza na zarade i deo poreza na promet, onda ta kategorija ili taj iznos sredstava ne treba da bude promenljiva kategorija u toku godine, nego je onda, ukoliko se desi da se na području te opštine ne ostvare dovoljna sredstva prema prethodnim kriterijumima, Republika, dakle Vlada preko budžeta, dužna da domiri taj deo budžeta skupštine opštine, ali do visine planiranih sredstava u budžetu lokalne samouprave za tu godinu.
Time se obezbeđuje jedan kontinuitet u izvršavanju aktivnosti lokalnih samouprava, pa i onih koje se tiču investiranja u oblast zdravstva, obrazovanja itd. Tako će, recimo, moj loznički centar "dr Milenko Marin" moći da dobije odgovarajuća sredstva iz budžeta skupštine opštine za izgradnju ginekološko-hirurškog bloka; ili, recimo, ekonomska škola u Loznici da dobije deo sredstava za izgradnju fiskulturne sale.
U skladu sa prethodnom odlukom Vlade Republike Srbije o utvrđivanju obima sredstava za te namene i za te opštine došlo se do saznanja da će imati po osnovu izgradnje fiskulturne sale npr. 10 miliona dinara u toj godini. Budžet je ostvaren sa 8 miliona i onda je Vlada Republike Srbije u obavezi da ta dva miliona nedostajućih sredstava, ali za tu namenu, domiri toj lokalnoj samoupravi, odnosno obezbedi nivo izvršenja budžeta po osnovu ovih sredstava, do nivoa planiranog u budžetu skupštine opštine, koji je opet utvrđen, kao što znamo, na bazi prethodnih kriterijuma.
Mislim da se time obezbeđuje kontinuitet i sigurnost, tako da lokalne samouprave neće "grlom u jagode" ići u pojedine investicione poduhvate ili zahvate, u kojima lokalna samouprava učestvuje i na ovaj način.
Mislim da je amandman logičan i očekujem da ga prihvatite.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 34. sa predlogom da se briše iz ovog zakona, iz sledećih nekoliko razloga: najpre, zato što je sam tekst predloženog člana po meni nejasan i teško primenjiv; drugo, zato što ni sam predlagač nije našao za shodno da u obrazloženju Predloga ovog zakona, u odeljku koji se odnosi na privredu, pomene ovaj član 34.  Istina, član 34. se pominje, ali u jednom sasvim drugom kontekstu, pri navođenju odredbe člana 35. ovog zakona, koja se odnosi na komisije za sprovođenje tenderske prodaje preduzeća i aukcijske privatizacije.
Inače, predloženi član predviđa da se, u skladu sa zakonom, privatni preduzetnici u drugostepenom postupku mogu obraćati žalbama nadležnim organima autonomne pokrajine i time se, ovim članom, prenose nadležnosti državne uprave na autonomnu pokrajinu, što po meni nije u skladu niti sa Ustavom, niti sa zakonima koji regulišu pojedinu oblast za koju je taj privatni preduzetnik, koji bi izrazio žalbu na rešenja opštinske uprave, zapravo i bio zainteresovan.
Pokušaj predlagača, a i onih koji brane predloženi tekst zakona, da kažu da će time pravda biti bliža ili dostupnija privatnim preduzetnicima, po meni ne stoji, jer poslove državne uprave vrše nadležna ministarstva, a, koliko je meni poznato, autonomna pokrajina nema ministarstva, a nadam se da ih neće ni imati.
Vlada je, na moje iznenađenje, odbila ovaj amandman i čini mi se da je reagovala po principu - brigo moja pređi na drugoga. Neka organi autonomne pokrajine rešavaju po žalbama privatnih preduzetnika na rešenja opštinske uprave, to nije naš problem. Ali, sa druge strane, onaj koji podnosi žalbu na određeno rešenje opštinske uprave je, po mom shvatanju stvari i pravne zaštite, oštećen, jer je time doveden u neravnopravan položaj sa svim drugim preduzetnicima na području Republike Srbije, koji imaju potpuno pravo da se na rešenja opštinske uprave, ako im ne odgovaraju ili ako su njima nezadovoljni, žale nadležnom ministarstvu.
Istina, Vlada u svom obrazloženju za odbijanje ovog amandmana kaže da se ti poslovi prenose kao povereni, ali sa suštinskog stanovišta privatnog preduzetnika, njemu je potpuno svejedno da li mu neko po žalbi rešava na osnovu poverenih poslova ili na osnovu izvornih nadležnosti autonomne pokrajine. Bitno je samo da se on u takvoj situaciji može u priličnoj meri naći oštećenim i hendikepiranim u poređenju sa drugim privatnim preduzetnicima.
Poseban problem za mene je što nije definisano šta je to privatni preduzetnik. Jesu li to ljudi koji su otvorili samostalne zanatske radnje, samostalne trgovačke ili neke druge radnje, ili su to privatni preduzetnici u najširem smislu te reči, oni koji privređuju u preduzećima, a kao što znamo, preduzeća posluju po Zakonu o preduzećima. Jesu li to oni privatni preduzetnici koji će do svojih preduzeća doći putem privatizacije, a koja je opet regulisana Zakonom o privatizaciji, a i svi drugi žalbeni postupci su u tim zakonima regulisani na poseban način.
Čudi me da je Vlada sve ovo odbila. Bilo bi logično očekivati da se upravo Vlada suprotstavi takvom predlogu jednog zakonskog rešenja, koje jednostavno ne može biti niti izvorna, niti preneta nadležnost autonomne pokrajine, već poslovi državne uprave, koji nesumnjivo i bez ikakve dileme pripadaju Republici, odnosno nadležnom ministarstvu.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, sada nema ni ministra, nema predsednika Vlade, ali svejedno, mi danas pred sobom imamo budžet koji je, kao i u 2001. godini, napravljen tako da ima deficit. Ovog puta ima 38 milijardi dinara deficita i za mene je jako interesantno kako će se to pitanje deficita rešiti, obzirom na strukturu prihoda koje imamo i gde je očigledno da po osnovu poreza na dobit nećemo moći da isfinansiramo više od 2% budžeta. Znači li to da Vlada ne računa uopšte sa pokretanjem privrednih kapaciteta, a iz onoga što je gospodin Đinđić rekao, očigledno i ne računa.
Dakle, mi računamo na strane kredite ili donacije sa kojima ćemo izmiriti kamate koje u ovom budžetu iznose oko 23 milijarde dinara i to po osnovu inostranih kredita oko 16,5 milijardi dinara. Znači li to da te donacije i krediti funkcionišu po principu "kuma dala, kuma i uzela". Ovde se očigledno postavlja pitanje da li će ova vlada biti prisutna i u 2003. godini, kada dođe vreme da te kredite, koje ove ili sledeće godine podignemo za saniranje budžetskog deficita, vratimo. Svima vama, a to bih najradije postavio ministru kao pitanje, da li je moguće da samo 10% od planiranih sredstava od privatizacije bude namenjeno za Fond za razvoj. Dakle, ni milijardu dinara, a u isto vreme imamo troškove poslovnih putovanja od milijardu i 135 miliona dinara.
Da li je normalno da jedan budžet bude tako koncipiran da prodajom naših preduzeća finansiramo tekuću potrošnju, pa između ostalog i poslovna putovanja? Da li je normalno da pri tome imamo budžet koji jednu od najprofitabilnijih, odnosno perspektivnijih privrednih grana, kao što je turizam i koji je očigledno naša komparativna prednost, treba da pomogne sa samo 25 miliona dinara ili nepunih 800.000 maraka, što kaže kolega iz ne znam kog reda, 25 miliona starih dinara; a da pri tome možemo da govorimo o pokretanju kapaciteta u onim preduzećima koja će biti restrukturirana, pri čemu nemamo ni spisak preduzeća koja će se restrukturirati; ne znamo na koji način Vlada pokušava da reši pitanje nezaposlenih, a ona kaže da će ih po osnovu restrukturiranja preduzeća biti između 60 i 80.000.
Da li je normalno da budžet koncipiramo tako da zapravo pokazujemo i sami da u 2002. godini neće biti zaposlen u suštini nijedan nov radnik, jer i Vlada kaže da ćemo imati višak oko 80.000 radnika, ali ćemo navodno putem prekvalifikacije uspeti da zaposlimo otprilike toliko koliko ostane bez posla. Šta ćemo sa armijom, sa stotinama hiljada mladih ljudi koji čekaju na zavodima za tržište rada da se zaposle?
Mogu da razumem da Vlada ne treba da vodi privredne poslove, da ne treba da zamenjuje direktore u preduzećima, ali mora stvoriti ambijent, zaista stvoriti ambijent u kojem ćemo sredstva od privatizacije, pre svega, koristiti za pokretanje tih zamrlih privrednih kapaciteta i onda stvoriti uslove da se u nekakvoj budućoj prodaji, tenderskoj ili aukcijskoj, prodaju po znatno višoj ceni. Nije valjda da Vlada ima jedini zadatak da i ovo malo privrede što radi zaustavi, da bismo uspeli da ih prodamo za jedan dolar ili za jednu marku, kako se to pokušava ponekad i simbolično reći da ta cena po kojoj ćemo prodavati naša preduzeća nije važna.
Da li je normalno da imamo dve mlrd. i 700 miliona dinara investicija za potrebe MUP-a, od toga dve mlrd. i 60 miliona dinara za opremu, a 700 miliona dinara za građevinske objekte, da i sami konstatujemo da je samo po osnovu NATO bombardovanja pričinjena šteta razorena oprema u vrednosti od 190 miliona dolara ili preko 12 mlrd. dinara, a da pri tome niti imamo dostojanstva, niti hrabrosti, niti snage da onima koji su upravo porušili te objekte ispostavimo račun bar u tom iznosu za 2002. godinu.
Iz svih tih razloga, dame i gospodo, ovakav neuravnotežen budžet jednostavno ne vodi dobrom i mi ćemo biti u prilici da 2003. godine imamo katastrofalnu situaciju, jer nećemo moći da stalno dižemo kredite da bi namirivali budžetske deficite, a da pri tom privreda stoji ili uopšte ne radi.