Gospođo Mićić, gospodine ministre, propustio sam malopre priliku da govorim o amandmanu na član 7, ali sad neću, obzirom da je Odbor za razvoj u suštini prihvatio nekoliko amandmana, sublimirao ih u jedan tekst prihvatljiv za sve članove ovog odbora za razvoj, a i zbog toga što je uvaženi kolega Tomislav Nikolić pokušao da kaže ipak nešto što ne stoji.
Prvo, ne vidim kakav je problem da Narodna skupština raspravlja o najvažnijim mogućim koncesijama iz ovog zakona. Ako se misli da će Vlada uvek moći da artikuliše opšti narodni interes, da opredeli značaj pojedine koncesije, a da pri tome parlament ne treba da ima nikakav uticaj, onda mislim da je to ipak pogrešna teza.
Ako ovaj parlament podržava Vladu onda će po pravilu, kažem po pravilu, ali uz priliku opozicionih poslanika da kažu svoje mišljenje, ipak većina prihvatiti predlog Vlade da se dá koncesija na određenom predmetu, pa ako je u pitanju autoput, pruga, termoelektrana ili neki drugi strateški važan i od međunarodnog značaja objekat, onda će se i skupštinska većina o tome usaglasiti. Ne vidim šta je tu suprotno osnovnoj intenciji i prethodnog Zakona o koncesijama, a i ovog koji se sada predlaže.
Konačno, mislim da bismo morali da budemo zadovoljni time da smo u prilici da razgovaramo o onim predmetima koncesije koji jesu deo opšteg nacionalnog bogatstva i o tome treba opšta i šira, najšira moguća javnost da zna mnogo više nego što se to zna u slučaju kada nam Vlada po pravilu jedanput godišnje podnosi izveštaje o svom radu; iz iskustva znam zapravo i ne podnosi jer nismo te izveštaje imali prilike da razmatramo. O tome kako će ko da glasa o ovom zakonu videćemo u danu za glasanje.

Dame i gospodo, nije mi namera da baš pošto-poto guram predlog Socijalističke partije Srbije u procentu koji je predložen, ali jeste mi namera da ukažem na nešto što je jako važno. Mi sada objektivno imamo takvu situaciju da nam se javna potrošnja finansira, između ostalog, i budžetskim deficitom. To je činjenica i realnost od koje ne možemo da pobegnemo. Mi taj budžetski deficit po pravilu nadoknađujemo time što uzimamo kredite, domaće ili strane, i time što koristimo sredstva od privatizacije za pokriće budžetskog deficita.
Ako ćemo tim konceptom nastaviti, onda ćemo doći u opasnost da i sredstva koja se ostvare po osnovu koncesija, namerno govorim koncesija zbog toga što se naš amandman ne odnosi samo na određenu koncesiju, vrlo brzo potrošimo, pa da tako nacionalno bogatstvo ode u javnu potrošnju.
Ne insistiramo da se prihvati baš 90% sredstava ostvarenih od naknade po osnovu koncesije bude namenjno upravo za izgradnju objekata infrastrukture iz oblasti koje su obuhvaćene tačkama 3), 4), 5), 6), 7), 8) i 10), ali to ne znači da ako se ostvare sredstva po osnovu naknade za korišćenje autoputa mora da se pravi baš autoput, nego bar neki od objekata infrastrukture upravo iz tih oblasti. Za mene je to suština amandmana, mada znam da je ministru teško da prihvati takav amandman, jer mi realno sada imamo činjenicu da je, upravo, obrnuta situacija u odnosu na ono što bi moralo biti.
Kao što reče jedan kolega narodni poslanik na sednici Odbora za razvoj i ekonomske odnose, da se o ovom amandmanu razgovara u nekoj državi bogatijoj od Srbije potpuno je jasno da bi on bio svakako prihvaćen, jer ovde se otvara pitanje iz kojih ćemo onda sredstava, zapravo u budućnosti, u narednih nekoliko godina, finansirati izgradnju infrastrukturnih objekata, poput završetka pruge Valjevo - Loznica; započeta, dva ili tri puta građena, izbijali ratovi i sada imamo situaciju da je, otprilike, jedna trećina pruge završena, dve trećine nisu, a u budžetu objektivno iz redovnih prihoda nemamo dovoljno sredstava namenjenih investicionoj delatnosti Republike Srbije.
Zato molim da se, bar u pripremi ili u primeni ovih rešenja, razmišlja na ovaj način, da se sve ne svede na procenat usmeren upravo za namene naznačene našim amandmanom.

Gospođo Mićić, dame i gospodo, gospodine ministre, samo malo strpljenja, mislim da je interesantan amandman koji je Vlada odbila, a poslanička grupa SPS ga je postavila pre svega da bi dobila odgovor na pitanje - šta će se desiti u slučaju kada koncesionar, koga smo izabrali po proceduri propisanoj zakonom, dva puta uzastopno ne izvrši svoju finansijsku obavezu prema Republici Srbiji, suprotno ugovoru?
Ako smo pričali o tome zašto je neophodno doneti zakon o koncesijama, zašto je neophodno naći strateške ili druge partnere za koncesionare, onda moramo da razumemo i suštinu čitavog ovog odnosa, jer nigde u zakonu nije rečeno šta se radi u takvim situacijama.
Mi smo, moram da priznam, bili u dilemi da li da stavimo amandman na član 40. ili možda čak na član 41. koji govori o prestanku koncesionog odnosa. Ipak smo se opredlili da predložimo novu tačku 4) koja kaže da dolazi do prekida koncesionog odnosa.
Mi imamo tu nekoliko situacija, a tri su važne. Jedna je kad se ugrožava zdravlje ljudi, druga je kad se objavi ratno stanje, treća je neki drugi razlog, ali četvrta je, po našem mišljenju, veoma važna, između ostalog, zbog toga što imamo prisutnu praksu npr. u privatizaciji.
Pa, molim vas, mi izlicitiramo preduzeće na 5, 6, čak i 10 miliona evra i onda nam se, po pravilu, dešava da kupac odustaje od toga, žrtvuje kauciju, a u međuvremenu se poradujemo da ćemo tim sredstvima napuniti budžet. Pitam - šta se dešava u situaciji kada neko ne izmiruje svoju finansijsku obavezu; pa mi kažemo - moglo bi izazvati i štetne posledice po građane koji koriste usluge koncesionara, ako dođe do prekida koncesionog odnosa?!
Suština ovog amandmana je da postoji mehanizam koji obezbeđuje naplatu, a ako neko ne izvršava svoju finansijsku obavezu, može doći do prekida koncesionog odnosa u smislu da postoji ozbiljan razlog da taj izvrši svoju obavezu, da mu se na neki način bar privremeno zabrani korišćenje predmeta koncesije u meri koja neće ugroziti opšti interes ili interes građana korisnika usluga koncesionara.
Molim vas, o tome se i radi, u onom delu ovog zakona koji se odnosi na ugovor, nemamo tu situaciju preciziranu i možda je negde u zapadnom svetu i nelogično postaviti ovo pitanje, ali u našim uslovima kad nam ništa nije izvesno i sigurno, moramo se i na taj način obezbediti. Dakle, to je suština amandmana koji smo podneli.

Gospođo Mićić, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, imam zadovoljstvo i obavezu da u ime poslaničke grupe SPS iznesem naše stavove u vezi sa predloženim zakonom o koncesijama. Rekao sam da imam i zadovoljstvo. Zašto zadovoljstvo? Zato što je, čini mi se, gospodin Pitić valjda prvi ministar za ovom govornicom koji za jedan predlog zakona, koji se nalazi u skupštinskoj proceduri, nije rekao da je reformski. Stvarno nije reformski zato što je činjenica da smo i do sada imali zakon, dakle iz 1997. godine, a čak smo imali i jedan zakon koji je regulisao opšte uslove za davanje koncesija stranim licima iz 1990. godine. Dakle, materija nije nova, ali je tema jako interesantna i predmet ovog zakona vrlo ozbiljan. Mislim da u našoj skupštinskoj proceduri nećemo uskoro imati značajniji zakon od ovog koji nam se danas predlaže.
Drugo, važno je reći da smo i u postupku do momenta početka rasprave takođe imali jednu korektnu i korisnu saradnju na temu mogućnosti da se predloženi tekst zakona o koncesijama popravi. Socijalistička partija Srbije je preko svojih predstavnika, preko kolega poslanika dala značajan doprinos da se unapredi predloženi tekst zakona, da to ne bude u suprotnosti sa osnovnim konceptom koji je i ranije, a i sada prisutan u zakonu i da to bude prihvatljivo i sa stanovišta potrebe da se o nekim pitanjima proširi područje delatnosti, naročito kada je u pitanju Narodna skupština.
Drugo što želim da kažem radi šire javnosti, ja i mnogi drugi građani bili smo prinuđeni verovatno da ponekad pogledamo u Vujakliju, odnosno "Leksikon stranih reči i izraza", pa se upravo na ovom primeru mogu izvesti neki zaključci koji su po meni bitni sa stanovišta ukupnog sadržaja zakona koji se predlaže. Koncesija zapravo znači: dopuštanje, ustupak, povlastica, davanje povlastice; odobrenje vlasti za obavljanje nekih poslova koji je slobodan od nadzora te vlasti; a koncesionar je onaj koji ima povlasticu.
Upravo zbog toga što imamo predlog zakona koji treba da u suštini reguliše pitanje povlastice ili dopuštenja od strane ove vlasti nekom faktoru, da li domaćem da li stranom potpuno je svejedno, moramo ovoj temi da posvetimo značajnu pažnju, a naročito kada je u pitanju predmet koncesije. Mislim da je to suština ovog zakona.
Podsećam vas da smo u prethodnom tekstu zakona imali nekih devet tačaka koje su govorile o tome šta je predmet koncesije. Danas imamo 16 tačaka u Predlogu zakona, koje kažu šta bi sve moglo biti predmet koncesije i tu ima nekoliko tačaka, a naročito tačke 3, 4, 5, 6, 7, 8. i 10. koje su po meni veoma važne, jer po pravilu obuhvataju izgrađene objekte na području Republike Srbije koji imaju državni i međunarodni značaj. Reč je o autoputevima, o hidrocentralama, o termoelektranama, o telekomunikacinom sistemu, o elektroenergetskom sistemu itd.
Zaista je uputno pomisliti da ova poslanička skupština mora na tu temu da vrlo ozbiljno promišlja, a naročito Vlada koja će u najvećoj meri sprovesti ili sprovoditi ovaj zakon. Ne samo ova vlada, nego i sve druge vlade koje će posle nje doći, zato što ovo nije zakon za nekoliko dana, nije čak ni za nekoliko godina, nego je verovatno za nekoliko decenija.
Ministar je rekao koja je razlika između prethodnog zakona koji smo imali i ja bih se u tome mogao sa njim složiti, ali bih želeo da vam kažem još nekoliko, po meni bitnih, razlika u odnosu na dosadašnja zakonska rešenja, za koja čak mislim da su bolja u prethodnom zakonu, a ako ne baš bolja ono bar preciznije regulisana u tekstu koji smo imali. Na primer, kada su u pitanju uslovi za davanje koncesije. Mi danas imamo u jednoj rečenici definisano šta treba neko da ispuni kao uslov i kažemo da to mora da bude u skladu sa zakonom, da se donese koncesioni akt i da se sprovede javni tender.
U dosadašnjem tekstu zakona imali smo tri odrednice koje su veoma značajne sa stanovišta toga kako ćemo primenjivati zakon, a to su tri logična uslova. Prvo, da se obezbedi racionalno korišćenje prirodnog bogatstva, i ništa logičnije od toga. Drugo, da se tehničko-tehnološko unapređivanje delatnosti obezbedi na predmetu koncesije. I, treće da se obezbedi zaštita i unapređenje životne sredine u skladu sa propisima.
Ono što je posebno važno, a nije prisutno u ovom tekstu zakona, iako se iz konteksta može izvući zaključak i ja imam puno poverenje u ljude koji pričaju o tome, ministar i njegovi saradnici, ali bih podsetio na sledeću stvar. Bilo je posebno važno da se tada, odnosno po dosadašnjim rešenjima koncesija mogla dati pod uslovom da javno preduzeće koje upravlja nekim značajnim društvenim dobrom ili prirodnim bogatstvom ne može da obezbedi njegovo racionalno korišćenje, odnosno nesmetano funkcionisanje. Mi sada taj uslov nemamo. Neću da budem prorok, ali iz toga se mogu izvući neki zaključci koji mogu imati i negativnu konotaciju.
Kada je u pitanju predmet koncesije, podsetio bih sve vas da je u odnosu na prethodni zakon novo - održavanje i korišćenje zdravstvenih ustanova ili njihova rekonstrukcija i modernizacija, izgradnja sportsko-rekreativnih objekata, sportskih terena, uključujući objekte za kulturne aktivnosti, korišćenje termalnih izvora u zdravstvene i proizvodne svrhe, izgradnja, održavanje i korišćenje objekata turističke infrastrukture. Sve ovo do sada nije bilo predmet koncesije, a ovim predlogom zakona se predlaže da bude.
Ovde je za socijaliste, a mislim i za mnoge druge, najspornije pitanje korišćenja zdravstvenih ustanova; podvlačim - korišćenja. Možda i nije sporno dati koncesiju za izgradnju, ali je vrlo rizično ili možda čak sporno dati koncesiju na korišćenje. Zašto? Razumljivo mi je kada neko izgradi neki zdravstveni objekat, opremi zdravstvenu ustanovu, specijalizuje se za neku delatnost, pa ko voli neka izvoli; tržišni mehanizmi funkcionišu, ne morate tamo da idete jer imate alternativu, državnu ustanovu koja se tim poslom zdravstvene zaštite najšireg sloja građana bavi.
Ali, kada date koncesiju na zdravstveni centar "Milenko Marin" u Loznici ili na neki drugi zdravstveni centar u Republici Srbiji i kada ta koncesija traje 30 godina, taj ko je koncesionar ima pravo da diktira uslove, pa i da i određuje cenu zdravstvene zaštite. Molim vas, taj rizik nikako nije u skladu sa programskim opredeljenjima Socijalističke partije Srbije, a mislim i Demokratske stranke, obzirom da su nedavno postali ili će biti pridružena članica Socijalističke internacionale.
Prema tome, drugovi iz Demokratske stranke, povedite računa i o ovome kao objektivnoj opasnosti da u sprovođenju zakona dođemo do realnih problema.
Dalje, trajanje koncesije nije sporno, bilo i je i do sada 30 godina. Mislim da ne možemo govoriti o nekim realno kraćim rokovima, odnosno nema potrebe, jer ovo je najduži rok za trajanje koncesije i za mene to nije sporno.
Malo mi je sporno što predlagač zakona nije možda više favorizovao i u prvi plan stavio tzv. B.O.T. sistem. Dakle, sistem - izgradi, koristi i predaj. Zašto je to za mene važno?
Zato što bi suština koncesije koja se predlaže ovim zakonom morala biti upravo u tome da nađemo domaće i strane partnere koji će izgraditi odgovarajuću infrastrukturu na području naše Republike, a ne da je samo koriste. Korišćenje nosi mnoge rizike.
Uzmite Hidrocentralu "Đerdap". Ona bi mogla biti predmet koncesije po ovom zakonu. Taj ko bi uzeo "Đerdap" u koncesioni odnos, proizvodio bi električnu energiju, ali je pitanje da li bi je nama isporučivao. Mi kažemo - u redu, to ćemo urediti ugovorom. Ali, pitanje raskida ugovora i nije pitanje raskida koncesionog odnosa. Kada se raskine ugovor, nije rečeno da neizostavno prestaje i koncesioni odnos, i to je važno.
Na to ukazujem ne sa lošom, nego sa dobrom namerom. Molim vas, ako sada znamo činjenicu da je električna energija u Evropi skuplja nego kod nas, onda će taj koji proizvodi električnu energiju u "Đerdapu" ili nekoj drugoj centrali, tržišno motivisan, prodavati tu struju tamo. Šta ćemo mi bez struje?
Uzmete nekoga ko je uzeo koncesiju za autoput i kaže - putarina za relaciju od drumske raskrsnice do Beograda je 200 dinara, a sada je 20 dinara. Šta mi tu možemo da uradimo? Mi se objektivno ovim tekstom zakona ne štitimo od takvih opasnosti. Ja ne kažem da će do njih neizostavno doći, ali postoje rizici koji ovim tekstom nisu u dovoljnoj meri elminisani.
Ukazao bih na još nekoliko stvari. Nije stvar u tome da li ćete da prihvatite o čemu govorim, već da počnemo jedanput da promišljamo na tu temu.
Imamo iskustvo iz Zakona o privatizaciji. To iskustvo kaže da sredstva koja se ostvare prodajom preduzeća, odnosno subjekata privatizacije, po pravilu idu u budžet. Od tog pravila se odstupa samo u dva slučaja - kada se 5% sredstava izdvaja za lokalnu samoupravu odnosno autonomnu pokrajinu. Sav ostali deo sredstava ide u budžet. Postavlja se pitanje za koje namene će to biti potrošeno, jer ta priča se reguliše Zakonom o budžetu.
Ovde imamo sličnu situaciju. Predlaže se da sredstva koja se ostvare od koncesija budu usmerena u budžet kao prihod Republike Srbije, osim ova dva izuzetka koja smo imali i u Zakonu o privatizaciji i oni se sada preslikavaju i u ovaj zakon o koncesijama.
Jeste nekim amandmanima traženo, u jednoj meri i prihvaćeno, da se ti procenti na neki način koriguju. Zašto ovo govorim? Govorim zbog toga što Socijalistička partija Srbije i njeni narodni poslanici u Narodnoj skupštini smatraju da nije ništa prirodnije nego da ona sredstva koja se ostvare po osnovu korišćenja objekata u postupku, odnosno procesu koncesija, budu namenjena za izgradnju tih, takvih ili sličnih objekata.
Ja razumem da se sredstva po osnovu izgradnje nekih objekata koriste kao budžetska sredstva. Imamo mi za to razumevanja i opravdanja. Molim vas, kada nam neko koristi autoput 30 godina i za to daje odgovarajuću koncesionu naknadu, ništa nije prirodnije za mene nego da se ta sredstva upotrebe za izgradnju infrastrukturnih objekata koji jesu predmet koncesija u tačkama 3, 4, 5, 6, 7, 8. i 10, a tu su i aerodromi, putevi, elektroenergetski sistem, telekomunikacije i mnogo toga drugog.
Tu nismo naišli na razumevanje, ali zašto? Zato što je realna činjenica da koncesije ovog tipa daju siromašne države i zato što ni za koga u ovoj sali nije sporno da Srbija jeste siromašna zemlja i da smo mi prinuđeni da radimo to što se predlaže i ovim zakonom o koncesijama.
Bojim se da nam je sve na prodaju i da nećemo imati šta da sačuvamo, ukoliko ne uspemo da kod međunarodne zajednice popravimo svoju poziciju. Činjenica je da je u poslednjih godinu dana ta naša pozicija sve slabija i slabija.
Nismo imali donatorsku konferenciju, a trebalo je da bude u 2002. godini. Bila je najavljena za početak 2003. godine, govoreno je o nekih 800 ili 900 miliona dolara sredstava - daj bože da nešto od toga bude, mi socijalisti ne razmišljamo po principu "što gore to bolje", nego obrnuto.
Imamo problem sa Sjedinjenim Američkim Državama, iako nekome može zvučati da je, ovo što ministar Pitić kaže, možda i bolje što je Kongres Sjedinjenih Američkih Država odložio tu priču o pomoći Srbiji, ali imamo mnogo problema na frontu sa Sjedinjenim Američkim Državama. Vrlo mi je interesantno da niko ne pominje njihov dug prema Srbiji, odnosno SRJ od 300 miliona dolara iz 1990. godine. Svi nešto pričamo i morali bismo da budemo do neba srećni što su nam obećali pomoć posle 15. juna, a da u međuvremenu neke uslove ovde moramo da ispunimo.
Teško da bi Francuzi dali Nemcima koncesije ovog tipa, na koje ćemo mi verovatno iz nužde i iz siromaštva kao država i narod biti prinuđeni. Zato je SPS insistirao na tome, ako već ne može Narodna skupština zbog proceduralnih, operativnih i nekih drugih realnih razloga da odlučuje o tome kome će da da koncesiju, onda je zaista uputno, to će biti prihvaćeno, da predlog za davanje koncesija za objekte koji su od državnog i međunarodnog značaja razmatra i ova Narodna skupština. Ustupati svoje nacionalno bogatstvo bilo kome, nosi rizik. Nema nikakve potrebe da taj rizik nosi samo Vlada, i to bilo koja vlada, ova ili neka buduća.
Zato se zahvaljujem ministru i njegovim saradnicima što su našli razumevanje za potrebu da se veliki broj ljudi, pre svega narodnih poslanika, a preko njih i svih punoletnih građana Srbije, uključi u tu priču i kaže - ovde možemo da damo koncesiju bez ugrožavanja državnih i drugih interesa, ali ovde ne možemo nikako. Imamo samo jedan aerodrom, pravi aerodrom, međunarodni i ne možemo da damo Surčin nikome ni pod kakvim uslovima. Na primer, to može biti jedna od mogućih odluka u ovoj skupštini. Dobro je da je taj amandman prihvaćen. Pravo da vam kažem, toliko je dobro da i SPS razmišlja o tome da ovaj zakon, uz sve manjkavosti o kojima sam govorio, i podrži.
Predložio bih ministru, ali vrlo dobronamerno, da bar jednom uredbom ili odlukom Vlade, ne znam kojim aktom, reguliše pitanje B.O.T. sistema na jedan precizniji i, kako bi vi iz vlasti rekli, transparentniji način, da jednostavno damo do znanja svima, javnosti i ovom parlamentu, u kojim ćemo to oblastima forsirati sistem - izgradi, koristi i posle 30 godina predaj.

Poštovana gospođo Mićić, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u februaru mesecu ove godine usvojili smo Zakon o budžetskom sistemu. U decembru mesecu iste godine, dakle danas, raspravljamo o izmenama i dopunama tog zakona i time potvrđujemo ono što smo kao socijalisti i poslanici u ovoj skupštini predlagali ministru u februaru, a nije prihvaćeno, da je trebalo to tada prihvatiti.
Dobro je da se ministar i ovoga puta poslužio nekim amandmanima SPS-a i u skladu sa tim predložio odgovarajuće izmene, ali nije dobro što nije pristupio celovitijim izmenama ovog zakona, jer je objektivna realnost i to nalagala.
Odredbe koje se danas predlažu kao izmene i dopune i za SPS su logične i realne, ali su nekako napisane rogobatno i takvim jezikom da se bez čitanja više puta teško mogu precizno razumeti. Ovo naročito kad je reč o konsolidovanom računu trezora i kad je reč o mogućnosti da se višak sredstava u trezoru Republike ili u trezoru lokalne samouprave može, kako se to ovde kaže, investirati na domaćem ili na inostranom tržištu kapitala, odnosno novca.
Mi smo i tada mislili, ali ovde ministar dolazi do jednog saznanja, da je ono zbog čega su npr. podnošene prijave, prekrjašne, pa čak i krivične, zbog nekih odgovornih lica u pojedinim ministarstvima ili u fondovima, dakle plasiranje viška sredstava u tim institucijama, da je to logično i sada on to pokušava da uredi ovim zakonom.
U najmanju ruku, postavlja se pitanje opravdanosti onih prekršaja ili prijava koje su podnete protiv odgovornih lica.
Drugo, i ovde se insistira na nekakvom inokosnom pravu odgovornih lica u organu uprave, nadležnom za finansije, da plasira, odnosno investira sredstva. Doduše, kaže se da ministar, odnosno lice koje on ovlasti, može novčana sredstva na konsolidovanom računu trezora Republike, osim sopstvenih prihoda iz stava 4. i tačke 2. ovog člana, kao i za koje je po posebnom zakonu, odnosno međunarodnom ugovoru, utvrđena namena koja ograničava upotrebu tih sredstava, investirati na domaćem ili inostranom tržištu novca ili kapitala, na način iz člana 53. stav 7. ovog zakona.
Ovde se stvarno postavlja pitanje, koje je gospodin Tomislav Nikolić juče postavio - kako se član 7, odnosno stav 7. člana 53. ovog zakona može odnositi na zajmove, jer je tamo rečeno da se poštuje nekakvo načelo finansijske sigurnosti ili izbegavanje finansijskog rizika, ali se ne odnosi na davanje, odnosno investiranje sredstava na tržištu, nego na zaključivanje ugovora o zajmovima.
Mislim da ćete, gospodine ministre, imati problem u primeni ovog stava iz člana 8. u delu koji se odnosi na konsolidovani trezor.
I još nešto, zašto ministar ili lice koje on ovlasti, a ne po odluci Vlade? Zašto bi sada ministar preuzimao na sebe i obavezu, a ako hoćete i odgovornost u ovom delu, a objektivno je potrebno da o eventualnom višku sredstava, iako i sam misli da će se to retko dešavati, ipak odlučuje Vlada, i time eliminiše sve moguće primedbe na eventualne špekulacije u tim poslovima; ovo posebno kad je reč o lokalnim organima.
Tu je rečeno da će lokalni organ uprave nadležan za finansije, zaključiti ugovor sa ministrom o investiranju novčanih sredstava na konsolidovanom računu trezora lokalne vlasti. Ali, prethodno je rečeno da, takođe, lokalni organ uprave, nadležan za finansije, odnosno lice koje on ovlasti, može investirati novčana sredstva.
Za mene je sporan i pojam investiranja, gospodine ministre. Pod rečju "investiranje" podrazumevam da se mogu nekakva finansijska sredstva uložiti ili investirati, ali ona podrazumevaju znatno duži rok povraćaja onome ko je investirao.
Ovde, očigledno, nije reč o dugoročnim plasmanima, jer je sasvim sigurno da nećemo imati takvu priliku da možemo dugoročno investirati. Prema tome, nisam baš razumeo vašu tvrdokornost u neprihvatanju izmene ovog dela, koji predlaže da se reč "investirati", zameni rečju "plasirati". Mislim da je to primereno situaciji koja nam se zaista realno može desiti u našem finansijskom životu.
U članu 6. rečeno je da Republika može da zaključuje ugovor o zajmu ili da emituje hartije od vrednosti radi finansiranja budžetskog deficita. To je stav 1. Dakle, nije sporno da ćemo mi za duži vremenski rok imati budžetski deficit. To je potpuno jasno. Mi smo i u prošlom i u pretprošlom budžetu imali deficit. To je jedna tužna činjenica sa kojom ćemo se dugo suočavati u finansijskom životu ove zemlje, a pogotovo dok budemo radili ovako kako sada radimo. Ali, jeste sporno.
Vidite, imali smo do sada rešenje da ministar odlučuje o zajmovima i o emitovanju hartija od vrednosti. Sada se predlaže da o tome odlučuje Vlada. To je nešto između onoga što su socijalisti predlagali u februaru mesecu i onoga što smo do sada imali.
Da smo mi rekli - zašto bi ministar sam odlučivao o zajmovima i o izdavanju hartija od vrednosti, iz kojih ćemo finansirati budžetski deficit? Zašto to ne bi radila Vlada, kao organ, koji je odgovoran ovom parlamentu za ukupno funkcionisanje države, pa i u oblasti finansija? Ministar je samo delimično prihvatio tu primedbu i sada kaže - o tome će odlučivati Vlada. Mi to podržavamo.
Ali, pitamo se, da li je u redu da Vlada odlučuje i o domaćim i o inostranim zajmovima. Predložili smo da ne bude Vlada nadležna za inostrane zajmove, nego ovaj parlament, jer pitanje državnog duga prema inostranstvu, sasvim sam siguran, prevazilazi čak i ustavne nadležnosti Republičke vlade. Bilo bi najlogičnije da ovaj parlament o tome svestrano razgovara, razmatra to, pa ako parlamentarna većina odluči da se ova zemlja zadužuje kod međunarodnih finansijskih organizacija ili na bilo koji drugi način, onda ćemo ići u taj način finansiranja budžetskog deficita.
Dakle, nije dovoljna samo činjenica da mi na ovaj ili onaj način usvojimo budžet, u kome postoje stavke da objektivno imamo deficit i kako se sada taj deficit finansira, nego moramo od slučaja do slučaja da svaku situaciju razmotrimo, kao što smo imali primere razmatranja Zakona o davanju kontragarancija za zaduženja EPS-a, železnice itd. Zašto bi sada priču o nekoliko milijardi evra ili dolara prepustili samo Vladi? Mislim da to ni Vladi ne odgovara.
Treći momenat, koji se ovde ispoljava, jeste momenat sa kojim smo potpuno saglasni. Odnosi se na to da se jedan broj stručnih radnika ZOP-a preseli u novoorganizovanu upravu za javna plaćanja. Nije dobro što nismo u obrazloženju Predloga ovog zakona imali potpuno definisanu informaciju o tome šta će biti sa drugim radnicima u ZOP-u, koliko će njih preći u poresku upravu, koliko će njih preći u finansijsku policiju ili u neke druge državne organe i time rešiti svoj radno-socijalni status.
Posebno je pitanje da li smo došli potpuno do toga i da li smo kao država spremni da platni promet prenesemo iz ZOP-a u poslovne banke? Sam ministar govori o tome na način da imamo puno rezervi prema tome kako ćemo konsolidovani trezor lokalnih samouprava preneti u poslovne banke i koje su to poslovne banke osposobljene da do kraja proprate finansije lokalnih samouprava.

Iskoristiću još samo nekoliko minuta.

Nastaviću, dakle, ovaj drugi deo, pošto  znam da danas treba da završimo ovaj rad.
Da li smo, gospodine ministre, spremni da toliko rizikujemo i da račun republičkog trezora i račun trezora lokalnih samouprava prenesemo u poslovne banke? Po kojim kriterijumima ćemo birati poslovne banke preko kojih ćemo vršiti platni promet?
Potpuno sam ubeđen da je preuranjeno već od 1. januara 2003. godine sa platnim prometom preći u poslovne banke. Potpuno sam ubeđen da, čak i u uslovima u kojima imamo dobre poslovne banke, možemo imati bolji način prenosa finansijskih sredstava, nego što smo to imali do sada, kada je ZOP u pitanju.
Iz iskustva znam, a uveravam vas da je ZOP organizacija koja je najbrže na svetu prenosila finansijska sredstva sa računa jednog korisnika na drugi. To je trajalo samo nekoliko minuta. Iz iskustva znamo da u svetu sve poslovne banke, čak i kada mogu da prenesu ta sredstva, po pravilu ih zadržavaju najmanje 48 sati na svom računu. To je račun bankara. On uopšte nije sporan. Ali, jeste sporan sa stanovišta onih čije pare treba preneti i time izmiriti neke obaveze, nabaviti robu itd.
To je za mene sporno, gospodine ministre, pogotovo što imamo takav bankarski sistem za koji nikako ne možemo reći da je konsolidovan. Mada, podsećam vas, gospodo, u memorandumu o budžetu za 2003. godinu ministar je rekao jednu rečenicu koja je po meni bila nezgrapna, ali jeste odražavala suštinu, a to je da je konsolidacija bankarskog sistema započela gašenjem četiri najveće banke u Srbiji.
Da li možemo na taj način razgovarati o bankarskom sistemu, da ga konsolidujemo tako što ugasimo najveće banke, a onda platni promet u 2003. godini hoćemo da prenesemo u neke druge banke, za koje uopšte ne znamo kako objektivno stoje? Ili, koje su to poslovne banke?
Molim vas, čuo sam pre neki dan na televiziji, a pretpostavljam da je informacija tačna, da je "Delta banka" preuzela jedan broj radnika iz ZOP-a Voždovac, iz nekih drugih opština itd. i pitam - da li će u "Delta banci" biti platni promet za budžete tih opština iz kojih je preuzela i radnike, pretpostavljam i imovinu?
Ministar kaže da nisu preuzeli imovinu, ali i sama činjenica da su preuzeli radnike ZOP-a koji će raditi u upravi za javna plaćanja, moralno obavezuje toga čije su pare, da platni promet poveri upravo toj banci.
Zato mislim da se o ovim amandmanima, koji su podnošeni u tom pravcu, mora javno razgovarati, putem tendera ili prikupljanjem ponuda.
Naravno, mogli bismo o ovoj temi da pričamo i nadugačko i naširoko. Pretpostavljam da će gospodin Đelić reagovati i na ovo o čemu sam govorio. Oko jedne stvari ćemo se, sasvim sigurno, složiti. Rasprava o budžetu i o svim zakonima koji su u vezi sa budžetom je uvek interesantna, možda i najinteresantnija.
Konačno, zemlja iz koje nam je došao ministar, dakle Francuska, valjda je prva zemlja koja je uvela tu priču o budžetu. Koliko znam, budžet na francuskom znači torba, i to kožna. Doduše, ne znam da li ženska ili muška, ali Francuzi su prvi na svetu koji su, čak 1806. godine, u svoje finansijsko zakonodavstvo uveli nešto o čemu danas gospodin ministar Đelić kroz izmene i dopune ovog zakona nama govori.
Prema tome, zaključujem; da, mi ćemo slaviti skoro 200 godina za dve ili tri godine od tog momenta, kada se prvi put o ovome na ovaj način govorilo, mada naš ministar voli da kaže da su svi zakoni koje on predlaže po prvi put u istoriji i tako dalje, a nisu po prvi put u istoriji; jednostavno, mi ponekad prepisujemo ili preuzimamo zakonodavstva drugih zemalja, a ministar ima problem što razmišlja na francuskom, priča na srpskom, pa imam utisak da je i on učestvovao u formulisanju nekih odredbi u ovom zakonu i zbog toga je nama malo teže da razumemo te odredbe pisane takvim jezikom i takvim dugim nepreciznim rečenicama.
Verujem da ćemo doći do nekih izmena u ovom zakonu, naravno kada ministar bude shvatio potpunu realnost jugoslovenskih, odnosno pre svega srpskih finansija.
I na samom kraju, bilo bi logično da, ako već ovu čitavu priču pričamo u jednom kontekstu koji bi trebalo da bude jako stručan i praktičan, da smo danas imali na dnevnom redu i raspravu o predlogu zakona o Narodnoj banci Srbije. Imamo povelju koju ćemo svakako usvojiti vrlo brzo, na žalost nećemo imati kao poslanici pravo da dajemo amandmane na tu povelju, ali je potpuno jasno da ćemo u budućem vremenu, u nekakvoj državi sa Srbijom i Crnom Gorom, imati i Narodnu banku Srbije.
Postavlja pitanje zašto nismo išli u susret tom događaju, zašto nismo verifikovali tu realnost koja i dan-danas postoji u odnosima Srbije i Crne Gore. Činjenica je, da je tamo valuta evro, ovde dinar, činjenica je da zapravo Narodna banka Jugoslavije i funkcioniše kao Narodna banka Srbije. Zašto se nismo onda kao Vlada i ministar za finansije opredelili za varijantu i za rešenje da već od 1. januara 2003. godine imamo Narodnu banku Srbije, u kojoj bi bili konsolidovani računi trezora Republike Srbije i konsolidovani računi trezora lokalnih zajednica i lokalnih samouprava. Mislim da smo to imali, da bi u budućnosti izbegli mnoge probleme koji će nam se praktično desiti u sprovođenju i Zakona o budžetskom sistemu i budžeta i ovih izmena i dopuna.

Gospođo Čomić, gospodine ministre, dame i gospodo narodni posalnici, poslanička grupa SPS podržaće amandman gospodina Vučića zato što je logičan i smislen. Ovde se otvara jedno pitanje, kako se uopšte može desiti da imamo višak finansijskih sredstava na konsolidovanom računu trezora Republike i da ta sredstva možemo plasirati i u inostranstvu. Dakle, kako uopšte možemo kao trezor, kao republičke finansije doći u tu situaciju. Vidim jedan jedini način, a to je da nam se odobri zajam za finansiranje budžetskog deficita, da zajam potiče iz inostranstva, a da se ta sredstva za neko vreme i dalje nalaze u inostranstvu, pa da se eventualno može odlučiti da se ta sredstva plasiraju u inostranstvu.
To je jedina mogućnost da dođe do investiranja na stranom tržištu. Onda se postavlja pitanje, zašto smo mi zapravo uzimali zajam, da li ga je trebalo uzimati ako smo već u prilici da ga investiramo na inostrano tržište. Zato je smisleno da se ovaj amandman prihvati i da se takve moguće situacije izbegnu. Dakle, to je u najbo ljoj nameri.
Drugo, u vezi sa ovim članom, poslanička grupa SPS podnela je amandman koji je Zakonodavni odbor odbio kao nepotpun. Ne znam šta je tu nepotpuno, gospođo Čomić, a pitam i ljude koji su u Zakonodavnom odboru radili na tom pitanju, pošto nema obrazloženja. Mi smo rekli, ako postoji višak novčanih srestava u republičkom trezoru, da o njegovom plasmanu odlučuje Vlada, a ne ministar. Ako postoji višak novčanih sredstava u trezoru lokalne samouprave ili autonomne pokrajine, da o plasmanu tog viška sredstava ne odlučuje ni jedan pojedinac. Dakle, ne ovlašćeno lice u nadležnom organu za finansije lokalne samouprave nego izvršni organ te lokalne samouprave. Ne znam šta je tu nepotpuno.
Treće, tim amandmanom predložili smo da se pojam investirati zameni pojmom plasirati. Da li ima išta potpunije nego što je tekst amandmana koji smo podeni u ime poslaničke grupe SPS. Zato predlažem gospodinu ministru da bude do kraja otvoren za ovakvu vrstu predloga i za popravku zakona i da prihvati, bez obzira na stav Zakonodavnog dobora, amandman gospodina Vučića i SRS i amandman koji je na ovu temu podnela poslaničak grupa SPS.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije ovlašćen sam da pred ovim Parlamentom iznesem razloge zbog kojih Socijalistička partija Srbije ne može prihvatiti predlog ovog zakona. Moram da kažem čak i da smo mogli da prihvatimo neke odredbe ovog zakona ili raspored sredstava, koji je njime predložen, činjenicom da ministar za finansije gospodin Đelić nije prisutan u ovoj Skupštini bili bi prinuđeni da takođe odbijemo taj zakon. Mislim da je to stvarno neozbiljno da predlagač sredstava, koja se dodeljuju opštinama, radi ostvarivanja funkcija lokalne samouprave, pri čemu valja imati u vidu da javna potrošnja, koja se preko lokalnih samouprava stvara, predstavlja značajan deo društvenog proizvoda koji se u jednoj zemlji, kakva je Srbija, troši u javnoj potrošnji.
Reč je o preko 60 milijardi dinara, pri čemu ovom prilikom razgovaramo i o ukupnim budžetima lokalnih samouprava, koji su prema viđenjima Ministarstva za finansije dozvoljeni u 2003. godini, kao i o rasporedu 8,3 milijarde dinara prema kriterijumima koji su sadržani u Zakonu o lokalnoj samoupravi.
Najpre sve vas i čitavu javnost želim da potsetim na to da smo prilikom usvajanja Zakona o lokalnoj samoupravi, u onom delu koji se pre svega odnosi na kriterijume po kojima će se deo ubranog poreza na promet ili deo poreza na zarade, koji se ostvari na teritoriji lokalne samouprave, vraćati u budžete tih lokalnih samouprava, imali vrlo ozbiljne primedbe, pre svega u pogledu kriterijuma koji se primenjuju pri raspodeli tih sredstava. Na žalost i prva, a i sada druga predložena raspodela tih sredstava govori o manjkavosti i nedostatku tih kriterijuma, pri čemu bi morali da vodimo računa o nejednakoj razvijenosti naših opština širom Srbije. Upravo taj kriterijum razvijenosti je, čini mi se, u ovom predlogu zakona, dakle u predlogu rasporeda sredstava, paušalno primenjivan u najvećem broju opština.
Činjenica je da je došlo do rasta sredstava, koja će se vratiti skupštinama opština sa 6 milijardi na 8,3 milijarde, ali se postavlja pitanje zbog čega nismo uvažili neke objektivne kriterijume razvijenosti, bolje rečeno nerazvijenosti pojedinih sredina i onda sa stanovišta Ministarstva za finansije bili izdašniji u potpomaganju tih lokalnih samouprava da prevaziđu očigledne probleme koje imaju u funkcionisanju samouprave kao takve.
Najveći broj opština je nominalno dobio veći broj sredstava, ali postoje 4 opštine u ovom predlogu koje su dobile manje sredstava, manje sredstava nego što je to bio slučaj u toku 2002. godine i biće zanimljivo da nam ministar objasni kako se to moglo desiti da i pored svih parametara koji su ovde korišćeni za izračunavanje dela sredstava, koja pripadaju lokalnim samoupravama, kako se moglo desiti da neke opštine poput Loznice, poput Kučeva, poput Velikog Gradišta dobiju manje sredstava nego što je to bio slučaj u 2002. godini, pa je na primer Loznica dobila 7,2 miliona manje sredstava, Kučevo je dobilo 2,7 miliona manje sredstava, a Veliko Gradište 1,6 miliona manje sredstava nego što je to bio slučaj prema istim kriterijumima u 2002. godini.
Otprilike, na istom nivou ili sa neznatnim povećanjem imamo četiri opštine, i to: Inđiju, Knić, Rekovac i Sokobanju. Ako su primenjivani parametri koji se tiču rasta bruto društvenog proizvoda od 5% i inflacija koja se predviđa, sa ovom koja će biti preneta iz decembra 2002. godine u 2003, od 14,1%, onda je zaista besmisleno utvrditi ovakav predlog u kojem te opštine dobijaju manje sredstava ili dobijaju, otprilike, na istom nivou kao u 2002. godini.
Ono što se na prvi pogled iz ovog predloga može uočiti je da se došlo do jedne preraspodele sredstava u korist gradova. Naravno, kao poslanik SPS-a nemam ništa protiv da gradovi dobiju više sredstava, jer objektivno postoje problemi koji se u tim gradovima moraju rešavati, ali sam zaista protiv toga da to ide na štetu ili na teret nekoliko opština koje sam i naveo u ovom primeru, a i većine drugih opština koje su na ovom spisku za raspodelu predmetnih sredstava.
Ukupno je gradovima za 2003. godinu predviđeno povećanje od oko milijardu i 200 miliona dinara. Ako znamo da je ukupno povećanje svih opština 3,3 milijarde, onda je potpuno jasno da sve opštine u Srbiji imaju povećanje, zaokruženo govoreći, oko 2,1 milijarde dinara u 2003. godini.
Kada smo govorili o kriterijumima, onda smo između ostalog govorili i to da kriterijum razvijenosti u sebi mora da podrazumeva mnogo više faktora i elemenata nego što je bilo predloženo zakonom i nego što se primenjuje i u ovom predlogu. Potpuno sam uveren da ministarstvo nije uzelo u obzir stanje ekonomije i privrede u mnogim ili u većini sredina. Na primer, broj zaposlenih radnika ne igra nikakvu ulogu. Takođe, ne igra ni broj nezaposlenih radnika. Dalje, neki kriterijumi koji su primenjivani u pogledu, recimo, broja škola, broja odeljenja, dečjih obdaništa itd, takođe su na neki način zacementirani na postojećem stanju, pa se ispostavlja da one sredine koje, recimo, imaju četiri srednje škole i toliko i toliko odeljenja, za svagda treba da po istom kriterijumu dobijaju otprilike istu količinu realnih sredstava, a da se pritom, recimo, zanemari činjenica da postoje srednje škole, pa i osnovne, u kojima u jednom odeljenju imamo i preko 30, pa čak i preko 35 učenika, što nije u skladu sa kriterijumima osnovnog i srednjeg obrazovanja kada je u pitanju broj đaka. One sredine koje, nažalost, imaju samo jedno jedino obdanište, dobijaju, prema broju dece u tom obdaništu, odgovarajući deo sredstava, pri čemu se ne vodi računa o tome da je realna potreba u mnogim u tim sredinama da imaju ne jedno, nego dva, čak tri ili pet obdaništa. Dakle, ti kriterijumi u pogledu broja stanovnika koji potencijalno treba da koriste nekakva sredstva i radi ujednačavanja tih usluga od strane države prema građanima, nisu zastupljeni.
Recimo, uzmite kriterijum stanovništvo. Mi imamo dosta paradoksalnu situaciju da su sve opštine došle do toga da u budžetskoj 2003. godini imaju manje stanovnika nego što je to bio slučaj u 2002. godini. Jednostavno, ne mogu da razumem o kojim se tu zapravo podacima radi. Kaže se da su korišćeni podaci iz poslednjeg popisa. Postavlja se pitanje kako je taj popis sproveden? Šta je sa ljudima koji su u inostranstvu, a koji ovde vrlo ozbiljno figuriraju kao stavka i, pre svega, u smislu umanjenja broja stanovnika u pojedinim opštinama. Recimo, imate situaciju da je Opština Loznica, prema podacima iz 2002. godine, imala preko 113.000 stanovnika, a da danas u predlogu imamo kriterijum od 86.000 stanovnika. Šta se desilo sa 27.000 građana sa područja Opštine Loznica za ovaj period?
Takođe, Ministarstvo za finansije je našlo za shodno da umanji sredstva pojedinim opštinama za onaj broj radnika koji rade u inostranstvu i za onaj broj članova njihovih porodica, pri čemu mislim da neke okolnosti ne idu na ruku ovom načinu utvrđivanju sredstava, jer retke su porodice koje su u punom sastavu u inostranstvu. Najčešći je slučaj da su ovde žena ili deca koja idu u školu ili koriste obdanište, koja koriste komunalnu infrastrukturu, koja učestvuju u stvaranju poreza na promet koji se izdvaja kao povraćaj sredstava iz republičkog budžeta pojedinim opštinama.
Dalje, šta je bilo sa izbeglicama? Šta se desilo sa preko 10.000 izbeglica na prostroju lozničke opštine, a došli smo do toga da Loznica ima 27.000 stanovnika manje nego što je to bio slučaj u 2002. godini i, naravno, svojstveno tome, znatno manja sredstva nego što je to bilo predviđeno i nego što bi to, prema broju stanovnika u toj opštini, trebalo da bude slučaj.
Ovde ću završiti prvi deo izlaganja, pošto nameravam da čujem i gospodina ministra. Nadam se da će on moći da nam objasni neka rešenja iz ovog predloga zakona.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, nikako nemam sreće da tokom ovog mog izlaganja ovoj Skupštini prisustvuje i ministar Đelić, ali svejedno, želim da vam ukažem na nekoliko primedbi koje smo imali u prvom delu izlaganja, a na koje ministar Đelić nije odgovorio, jer je tako našao za shodno da ovde za ovom govornicom utvrdim nešto što nije tačno. Pravo, nije tačna tvrdnja gospodina Đelića da su sve opštine u Republici Srbiji ovim rasporedom sredstava dobile više nego što je to bio slučaj u 2002. godini. Dakle, to nije tačno, zato što postoje tri opštine koje su dobile znatno manje sredstava nego što je to bilo zakonom u 2002. godini predviđeno. Rekao sam da je tu reč o Loznici, a u pitanju je 7.200.000 dinara. Rekao sam da se radi o Kučevu i Velikom Gradištu. To je tačno. A da su primenjivani kriterijumi koji su ovde primenjivani, dakle rast cena od 14,1% i realni rast društvenog proizvoda od 5%, onda bi tim opštinama sredstva bila u nominlanom iznosu bila uvećana najmanje za 20%. Ovde se nažalost desilo da su neke opštine dobile čak i do 10% manje u nominalnom iznosu, a u realnom dvostruko više nego što je to bio slučaj u prethodnoj godini.
Drugo, hteo sam da vam ukažem na nekoliko podataka koji možda najbolje ilustruju stav SPS-a u smislu da neće prihvatiti predlog ovog zakona. Govorio sam o netačnostima u sprovedenom popisu tokom 2002. godine i o činjenici da se baš u svim opštinama u Srbiji desilo da imamo manji broj stanovnika nego što je to bio slučaj u 2002. godini. U nekim opštinama je ta razlika drastična. Tako da u Loznici je reč o 27.000 ljudi dame i gospodo, a to je čitav jedan mali grad ili čitava jedna opština i nemoguće je da su ti ljudi najedanput, da stanovnici jedne opštine su isparili i da ih nema a pogotovo, što se u ovom materijalu kaže da je u pogledu kriterijuma broj stanovnika uzet u obzir i broj izbeglica. Reći ću vam nekoliko konkretnih cifri kada je u pitanju broj izbeglica na području opštine Loznica. Dakle, to je podatak od juče. Na području opštine Loznica imamo 9.262 čoveka sa statusom izbeglice i to, 8.687 ljudi sa područja Bosne i Hercegovine, 575 novih građana lozničke opštine iz Republike Srpske krajine, 210 raseljenih lica sa Kosova i Metohije i 3.000 deložiranih iz Republike Srpske. Dakle, oni koji su izbegli izi muslimansko - hravtske federacije u Republiku Srpsku, a zatim deložirani i prosleđeni u Republiku Srbiju i danas imaju status izbeglice u lozničkoj opštini.
Istina je da oko 30% njih samo se prijavilo u ovom popisu, a 70% nije želelo da se popišu kao građani Srbije sa prebivalištem na teritoriji opštine Loznica. Činjenica je da ti ljudi postoje i u prethodnom vremenu je bilo čak i 20, pa i 30.000 ljudi sa statusom izbeglice na području opštine Loznica. Dakle, na tom sam hteo da ukažem.
Drugo, kriterijum koji se odnosio na građane koji sa svojim porodicama privremeno žive u inostranstvu. Mi imamo 3.090 građana tačno prema popisu koji se nalaze negde u inostranstvu na stalnom radu, sami ili sa svojim porodicama. Kada ne bi ni jednog od njih računali kao stanovnike lozničke opštine i kada ne bi računali ni jednog čoveka sa statusom izbeglice, a to je 13.000. Gde je 27.000? To je jedan od problema na koji ukazujem i koji je sasvim sigurno doprineo ovakvom rasporedu sredstava.
Treće, uzmite pa pogledajte čitave projekcije planiranog poreza na promet u pojedinim opštinama. Pokušao sam da grupišem opštine prema površini, prema broju stanovnika, prema nekakvoj realnoj ekonomskoj snazi za koje smatram da su približno jednake, bar prema broju stanovnika. Dakle, one koje bi mogle da budu uporedive. Onda uzmite recimo ovakve podatke, procenjeni porez na promet na području opštine Valjevo u 2003. godini je 1.013.000.000. Na području opštine Vranje 704 miliona, na području opštine Kraljeva 1.370.000.000, a u Leskovcu 1.133.000.000, u Novom Pazaru 499, u Smederevu 1.440.000.000, u Užicu 1.043.000.000, u Čačku 1.721.000.000, u Šapcu 1.329.000.000. Sada ministar kaže, nisu važni procenti, bitni su apsolutni iznosi u smislu onog dela koji se odvaja iz poreza na poreza na promet koji ubran na području tih opština. Sada dođete do jedne takve apsurdne situacije da Čačak koji u republički budžet izdvoji po osnovu poreza na promet 1.721.000.000, a po istom tom osnovu vrati u svoju opštinsku kasu svega 64 miliona. Ili recimo uzmete smederevsku opštinu koja izdvoji 1.440.000.000 a vrati svega 80 miliona, a pri čemu je procenat 5,6%. Ko kaže da nije važan procenat? Da je bio procenat 10%, bilo bi 144 miliona. U tome je suština.
Dakle, ne treba da nam niko baca prašinu u oči i da nam priča kako nam nisu važni procenti. Istina je da su procenti prvo izračunati, odnosno da su apsolutni iznosi prvo izračunati, pa je onda na osnovu toga utvrđen procenat. Taj procenat se objektivno primenjuje na masu poreza koja se ubere na području te opštine, a pogotovo ako se ubere manji iznos nego što je projektovano ovim zakonom. Kada je u pitanju porez na zarade, slična se priča može ispričati. Ove opštine o kojima sam govorio, izdvojiće u republički budžet po osnovu poreza na zarade, recimo Valjevu 526 miliona, Vranje 680, Novi Pazar 312, Čačak 780, Užice 752 miliona. Dobiće mrvice od toga, dobiće samo 5%. Na primer, Užice će dobiti 37 miliona, Čačak 39 i tako dalje i tako dalje. Samo kada bi u tome bio problem, nego upravo ovi podaci ograničavaju ukupnu visinu budžeta koja se u tim opštinama može ubrati u toku 2003. godine.
Imate da ukupni prihodi opština, po svim osnovama, pa i po osnovama koji su predmet ovog zakona i po osnovu drugih prihoda, na primer, na području lozničke opštine mogu da budu 349 miliona, u Leskovcu 656, u Valjevu 603, u Čačku 784. Molim vas, podsećam vas, Čačak je po osnovu poreza na promet od 1.700.000.000 i po osnovu poreza na zarade od preko 600 miliona u republičku kasu izdvojio 2.300.000.000. Ovim zakonom se ograničava da mu ukupan budžet ne sme biti veći od 784 miliona. Dakle, to su te paradoksalne situacije koje jednostavno neutrališu ovu priču koju nam je danas pričao gospodin Đelić.
Naravno da smo mi za solidarnost da jače opštine pomognu slabijim, ali kako ćemo motivisati jače opštine da višak poreza ubiraju u koliko su potpuno svesni da će sav porez ili sav njihov trud na tom planu otići negde u državnu kasu i oni od toga neće imati neke velike koristi. Što je još gore, mi ćemo ovakvom poreskom politikom, ovakvom politikom izdvajanja, odnosno vraćanja sredstava opštinama naterati opštine da poskupe svoje usluge i pre svega je reč o naknadama za komunalno, odnosno za građevinsko zemljište. Kada se to desi u opštinama, jer je to jedan od načina da se pokriju svi mogući troškovi u toku jedne kalendarske godine, onda imamo situaciju da nam je zemljište preskupo, da investitori koji bi inače nešto gradili na području tih opština, nema šanse da plate samo zemljište, a kamo li da izgrade objekte.
Dakle, o tome želim danas ovde da vam pričam i da razmislite dobro, da oni amandmani koji su ovde predloženi, jesu logični, jesu smisleni i pokušavaju da isprave upravo ove disparitete i nelogičnosti koje su se pojavile u predlogu zakona. Dakle nije samo stvar u tome da tvrdoglavo insistiramo na nekim procentima ili na nekim apsolutnim iznosima, nego da shvatimo gde se to realno nalazi u budžetu jedne opštine. Vrhunac apsurda je, one opštine koje najviše pomažu na neki način najmanje relativno dobijaju, jer ne mogu da pokriju ni minimum svojih troškova. Pri svim uslovima, kada recimo Loznica ima 14,1% učešća u porezu na promet, a Čačak 3,6%, loznički budžet je ograničen na 349 miliona, a čačanski na 784.
Čačanski bi trebalo da bude tri puta veći, ali loznički bi morao da bude najmanje 500 miliona da bi zadovoljio sve prethodne kriterijume u pogledu materijalnih troškova u osnovnim i srednjim školama, brige o deci itd. Imam i te kako, a vi gospodine ako imate nešto izađite za ovu govornicu, pa recite zašto treba neki zakon usvojiti, zašto ne treba usvojiti. Ja govorim šta su problemi u ovom zakonu. Ministar je izbegao tu raspravu i misli da je on jedini u pravu u ovom Parlamentu. Ja mislim da nije.

Poštovana gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS ne može podržati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2002. godinu.
Dozvolite mi da sa nekoliko napomena kažem zašto ne možemo takav predlog zakona da podržimo. Pretpostavljam da je većina kolega poslanika uočila da se izdaci u budžetu, u njihovoj strukturi, menjaju za oko 11,2 milijarde dinara. Ono što je rečeno u obrazloženju, da time nisu povećani ukupni rashodi budžeta, tačno je, ali kada jedna Vlada i ministar finansija dođu u situaciju da predlože i drugu izmenu i dopunu Zakona o budžetu, odnosno drugi rebalans, onda se objektivno postavljaju dva pitanja - da li je reč o tome da smo prethodno u Ministarstvu finansija loše isplanirali budžet za 2002. godinu ili su se objektivno otvorila neka nova žarišta, koja ovim izmenama i dopunama treba gasiti?
Od tih 11 milijardi, koliko imamo korekcija, četiri milijarde se odnose na dotacije Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, i reklo bi se da je najnormalnije da svi narodni poslanici podrže takvu promenu.
Ali, kada pogledate obrazloženje, u kome se kaže da je to posledica povećanog broja penzionera, a ne kaže se za koliko je to povećan broj penzionera u 2002. godini, kada se kaže da je to posledica indeksacije zarada i obaveza usklađivanja penzija sa visinom rasta zarada, i posebno kada se kaže da planirani prihodi po osnovu doprinosa za penziono i invalidsko osiguranje nisu ostvareni, onda se postavi objektivno pitanje - kakvo je bilo planiranje i u kakvom se stanju nalazi privreda, a pre svega zaposleni radnici, koji plaćaju doprinose za penziono i invalidsko osiguranje?
Sve vas, dame i gospodo, podsećam da smo svojevremeno oštro kritikovali promene zakona koje se tiču bruto zarada, a vi znate da se danas na bruto zarade, koje u sebi uključuju, osim neto zarada, i topli obrok, i regres za godišnji odmor, i prevoz, i mnoge druge stavke koje nikada u istoriji, kako bi to rekao Boža Đelić, nisu bile zarada radnika, onda se postavi pitanje - koji je to osnovni razlog zbog čega se ne ubiraju doprinosi? Razlog je u smanjenju broja zaposlenih koji primaju zarade.
Dakle, sve projekcije koje smo imali u budžetu za 2002. godinu, a koje su govorile o tome da ćemo imati smanjenje broja zaposlenih za 60.000 radnika u 2002. godini, pale su u vodu. Reč je o nekoliko stotina hiljada radnika i potpuno je razumljivo zbog čega se ne ubiraju doprinosi za penziono i invalidsko osiguranje. To je jedno.
Drugo, ako neko misli da je normalno da se čitava tekuća budžetska rezerva, skoro čitava, u 2002. godini izdvoji za potrebe RTS-a, onda se mora postaviti pitanje - o čemu se tu zapravo radi? Mi ovde povećavamo subvencije za ŽTP za milijardu i 400 miliona, a 300 milina za EPS, 300 miliona za ona društvena preduzeća, koja su po programu Vlade, navodno, ušla u restrukturiranje.
Znate šta znači restrukturiranje u ovim našim uslovima - znači otpuštanje radnika, i tu nema nikakvih dilema. Ko mi kaže suprotno, taj ne zna situaciju na terenu. Radnici se, bukvalno, otpuštaju. Njima se isplaćuju tzv. otpremnine ili socijalna davanja, time se zauvek oni skidaju sa državnih jasala, kako bi se to reklo, sa nekakvom namerom ili bar obrazloženjem da sa tim novcem, eventualno, uđu u nekakav biznis.
Dame i gospodo, koji crni biznis, ako neko za 20 godina provedenih npr. u lozničkoj "Viskozi" dobije 4.000 maraka ili 2.000 evra? Koji se biznis tim parama može pokrenuti? Pri tom moramo imati na umu da ljudi, koji su radili u "Viskozi" u protekle dve godine, nisu dobili ni jedan jedini dinar zarade, da su pri utvrđivanju ovih naknada morali da potpišu obavezu da se odriču potraživanja po osnovu svojih zarada u poslednje dve godine.
I onda, imamo potpuno paradoksalnu situaciju - 2.000 evra za 20 godina staža ili 120.000 dinara, a prinuđen sam, kao radnik "Viskoze" ili neke druge firme, a ima ih takvih koliko hoćete u Srbiji, da se odreknem potraživanja od 150.000 ili 160.000 dinara. I ko tu sada kome pomaže? Koji se biznis može pokrenuti, a pri tom da smo svi mi koji smo radili u takvim preduzećima, koja se sada navodno restrukturiraju, bili prinuđeni da bi izdražvali svoju porodicu da se zadužimo, ga je stigla zima, stigla zimnica, ogrev, stigla je obaveza za plaćanje školarina, za nabavku udžbenika itd.
Ili, 300 miliona dinara za Elektroprivredu. Sve vas podsećam da smo ovde, u ovoj skupštini, usvojili zakon o tzv. kontragarancijama po osnovu kredita koji smo uzeli za Elektroprivredu, da bismo osposobili Elektroprivredu. A vi, gospodo, koji ste glasali za izmene Zakona o porezu na promet, utvrdili ste da je u poslednjih godinu i po dana, na visinu utrošene električne energije, moramo da platimo porez od 20%. Ranije je to bilo 10%.
Šest puta je povećana cena električne energije, pa domaćinstvo koje je trošilo pre godinu i po dana 1.000 dinara mesečno struje, u svom računu imalo plus 20% poreza, pa ukupno 1.200 dinara. Danas isto to domaćinstvo troši šest puta više, odnosno 6.000 dinara, jer je povećana cena. Kada se na to doda porez na promet od 20%, ispada da je samo po osnovu poreza na promet to 1.200 dinara u ovoj godini. Prošle godine smo imali potrošnju zajedno sa porezom 1.200, a ove godine je samo porez 1.200, i sada pričate o tome da mi poslanici treba da podržimo takav predlog, po kome ćemo ponovo da subvencioniramo Elektroprivredu, i pored ovih cena.
Nije za utehu ni to što nam se u obrazloženju kaže da ove godine nećemo otplatiti kamata za 1.800.000.000 prema inostranim poveriocima, da nećemo otplatiti 700 miliona glavnice, odnosno ukupno 2,5 milijarde. Zašto nije za utehu - zato što ćemo u sledećoj budžetskoj godini morati da to platimo i zato ćemo i sledeće godine imati budžetski deficit, koji je veći nego što je, recimo, bio čitav budžet 2000. godine.
U 2002. godini imamo budžetski deficit 40,7 milijardi dinara, a čitav budžet u 2000. godini bio je 32 ili 33 milijarde. Planirani budžet za 2003. godinu je takođe finansiran deficitarno sa 46,9 miliona dinara i onda se pitamo gde mi to idemo, ukoliko odlažemo neke obaveze, smatrajući da smo time postigli veliki uspeh i pri tome pominjemo Londonski klub, sa kojim još faktički pravi razgovori nisu ni počeli, jer je reč o poveriocima koji nisu više u liku države ili nekih državnih institucija, nego u bankama i preduzećima.
Prema tome, ne možemo očekivati da ćemo nešto povoljno dobiti iz tih pregovora od Londonskog kluba, nego samo dodatne povećane obaveze za građane Srbije.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, samo da kažem da Odbor za finansije nije politička stranka, pa ne može biti u ravnopravnom tretmanu sa SPS-om kao poslaničkom grupom ili nekim drugim grupama koje su eventualno podnele amandmane.
Zajedno sa kolegama poslanicima SPS-a podnela sam dva amandmana. Jedan na član 6, a jedan na član 7, koji ću takođe obrazložiti, ali i jedan i drugi su međusobno povezani i odražavaju suštinu mišljenja SPS-a o osnovnim principima na kojima se zasnovala priča o rebalansu budžeta za 2002. godinu. Znate, može nam se zameriti, kao što bi i mi mogli ministarstvu ili bilo kome drugome, zašto na ovoj poziciji nije ovoliko ili na onoj onoliko itd.
Suština je u tome da smo zapravo zbog lošeg planiranja i zbog novih žarišta koja su otvorena, došli do toga da vršimo rebalans. Kada smo ga već izvršili, onda smo došli do, po nama, nekvalitetnih rešenja u Predlogu izmena i dopuna Zakona o budžetu za 2002. godinu. Ovim amandmanima pokušavamo da popravimo situaciju, odnosno da predložimo nešto što jeste razumno. Iskreno rečeno, ne očekujemo da će biti prihvaćeno, jer to je sudbina svih amandmana koje podnosi SPS u ovom parlamentu.
Istine radi, moram da kažem da se ministarstvo po pravilu šest meseci nakon nekih naših amandmana seti da upravo te amandmane pročita i da ih uključi u sopstvene predloge. Primera radi, reći ću vam sledeće, mada ministar retko kada sluša ovo kada govorim, možda mu priča ne odgovara ili ga kolega zagovara, ali molim vas, on je ovih dana imao za potrebu da kaže kako se nešto u ovom parlamentu po prvi put u istoriji srpskoj dešava itd. Podsetiću vas da je po prvi put u istoriji srpskih finansija, recimo, trošak poslovnih putovanja bio veći nego sredstva koja su dodeljena Fondu za razvoj.
Sada se ministar, na osnovu amandmana koje smo mi svojevremeno podneli, setio da kaže, stvarno je mnogo da trošak službenih putovanja bude 1.300.000.000, skinućemo to na 900 miliona. Kada je raspoređivao tih 400 miliona, onda ih nije rasporedio u Fond za razvoj, nego ih je rasporedio u neke druge izdatke u okviru rebalansa budžeta, na primer za televiziju i za neke druge subvencije.
Nemaju socijalisti ništa protiv televizije. Kada smo vam govorili, nemojte gospodo da ukidate taksu na brojilo iz koje se objektivno finansira televizija, vi ste rekli, vi ste socijalisti pokvarili svu tu priču i mi to hoćemo da ukinemo. Niste nam rekli da ćete čitavu tekuću budžetsku rezervu da potrošite za televiziju. Naravno, meni može ministar da kaže, znate, gospodine Todoroviću, pare nemaju oči. Znam da pare nemaju oči i one idu tamo gde se usmeravaju.
Pitanje je, na primer, šta je za srpski narod ili za građane Srbije preče, televizija u iznosu od 2.600.000.000, a da se pri tome od Direkcije za puteve uzme 1.500.000.000. Kao da je stanje puteva u Srbiji takvo da nema nikakve potrebe ulagati bilo šta u putnu privredu. Oduzeli smo Direkciji za puteve u vremenu, u kome ćemo imati jako velike probleme zbog vremenskih prilika, kiša, mrazeva itd. i svi ćemo mi, pa i mi poslanici, dolaziti na ovu skupštinu preko udarnih rupa, lomiti svoje automobile, a da se pri tome umanjuju sredstva Direkciji za puteve od 1.500.000.000 i da se u najvećoj meri ta sredstva daju za televiziju, za želenicu itd.
Kada smo vam govorili, nemojte ljudi da ukidate porez na železnicu, podsećam vas, imali smo opštu stopu poreza 17% plus 3% posebnog poreza na železnicu, vi kažete, to su ostaci prošlog vremena, ne može tako, to su posebni računi, podračuni itd. Šta je sada ovo drugo? Malo je bilo subvencija za železnicu, moramo 1.400.000.000 da damo dodatno za železnicu i pri tome mi u stvari priznajemo istinu da se železnica u ovom vremenu i ovom društvu ne može na drugi način finansirati nego kako su to socijalisti u prethodnoj vladi koncipirali. To je neko naknadno priznanje, ali dobro je da ste to priznali ikada nego nikada. Hvala lepo.

 Dame i gospodo narodni poslanici, samo ću nastaviti priču o amandmanu na član 6, ali sa konkretizacijama. Šta smo zapravo kao Socijalistička partija Srbije predložili?Predložili smo prvo da se agrarnom budžetu vrati ovih milijardu i 500 miliona, koje je predlogom o rebalansu uzeto i predložili smo da se na istom nivou zadrže sredstva za obnovu zemljotresom porušenih objekata u Kolubarskom okrugu. Dakle, to je suština. Odakle da se vrati? Da se vrati sa pozicije dotacije RTS-u i sa pozicije dotacije nevladinim organizacijama u okviru razdela Ministarstvo vera.
Najpre postavljam pitanje gospodinu ministru koje su to nevladine organizacije koje se finansiraju u okviru razdela Ministarstvo vera? Nije li reč o nekim sektama, o nekim verskim udruženjima ili ne znam ni ja kojim drugim zajednicama. Nama to nije jasno, iako se govori često o transparentnosti ili providnosti ovog budžeta; providno je da se finansira, ali ne znamo šta.
Drugo, ako Vlada i Ministarstvo poljoprivrede u toku jedne budžetske godine nije u stanju da za potrebe vodoprivrede i poljoprivrede potroši planirana sredstva, onda se objektivno postavlja pitanje kakav je odnos Vlade, ministarstva i samog ministra prema poljoprivredi kao takvoj delatnosti. Da li je to znak da je višak sredstava u poljoprivredi, da li je to znak da su sve potrebe poljoprivrede zadovoljene, pa možemo sada na račun poljoprivrede da finansiramo RTS ili neke druge izdatke u okviru budžeta ili je to znak jednog nerada ili neodgovornog odnosa ministarstva prema toj i te kako važnoj oblasti.
Uzmimo na primer pitanje izgradnje seoskih puteva, pitanje zasada novih šuma, pitanje rešavanja problema vodosnabdevanja ili zaštite od poplava. Zar nije bilo načina ili razloga da se ovih milijardu i 500 miliona upotrebi upravo u neke druge, mnogo korisnije svrhe i namene? Mislim da bi ovde prava poslanička većina objektivno morala da postavi pitanje odgovornosti nadležnog ministarstva. Mi iz godine u godinu doživljavamo poplave, doživljavamo suše, nemamo navodnjavanje, nemamo prilaze seoskim imanjima, nemamo nove zasade šuma, a imamo višak sredstava, i gle čuda, u Ministarstvu za poljoprivredu i vodoprivredu. Mislim da je to potpuno neopravdano i da je to, ako hoćete, nonsens u finansijama da ministarstvo koje bi moralo najviše da bude motivisano, zapravo ne može da potroši niti dodeljene aproprijacije za 2002. godinu.
Zatim, kada je u pitanju povećanje sredstava, odnosno zadržavanje na istom nivou za Kolubarski okrug. Mi smo predložili da se zadrže 852 miliona, odnosno da se u odnosu na predlog rebalansa vrati tih 100 miliona u Kolubarski okrug za izgradnju domova, odnosno kuća koje su zemljotresom porušene. Ovde se predlaže da i ove godine preko stotinu domaćinstava, odnosno porodica ostane bez smeštaja. Kome je to u interesu? Opet da bi finansirali recimo RTS. Sto domova i porodica sa 400 ili 500 ljudi u tim kućama je i ove zime bez krova nad glavom, a umanjuje se aproprijacija za 100 miliona dinara. To je nešto što stvarno niko razuman ne može u ovoj skupštini da prihvati. Prema tome, ministre, najdobronamernije vam predlažem da prihvatite ovaj amandman Socijalističke partije Srbije i da time potvrdite, ako ništa drugo, onda jednu blagu brigu Vlade za ova dva pitanja o kojima sam govorio.

Poštovana gospođo Čomić, gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri, kolege narodni poslanici, iako je poodmaklo vreme svi smo prilično umorili od ove, moram reći, zanimljive rasprave o Predlogu zakona o budžetu za 2003. godinu, pa ipak dozvolite mi da kao poslanik SPS-a ukažem na nekoliko bitnih pitanja o kojima bismo morali da povedemo računa, pre svega u sprovođenju budžeta u 2003. godini.
Već je o tome dosta govoreno, no... da li mogu da završim?
Ako vi budete tiši, ne moram da budem glasan, ali ne vredi.
Umorili smo se, je lÄ tako, pa onda ne možemo sada ni da se saslušamo ali svejedno. Tek smo počeli, je lÄ tako. Evo, predsednik kaže, tek smo počeli.
Moram jednu stvar da kažem; iako se ovde govorilo o tome da je ovaj budžet u priličnoj meri prilagođen socijalnoj politici koju vodi naša Vlada, tu ćemo se sasvim sigurno složiti, rekao bih da je najbolja socijalna politika ekonomska politika i to dobra ekonomska politika. Iz toga izvlačim zaključak, a na osnovu podataka koje u ovom budžetu imamo, da nemamo dobru ekonomsku politiku, ma koliko možemo govoriti o prisutnosti tog socijalnog faktora u ovom budžetu. To istine radi treba i mogu da priznam.
Ono što mene kao čoveka koji se pomalo razume u finansije brine je budžetski deficit. Mi iz godine u godinu imamo uvećane budžetske deficite i prosto ne razumem način na koji se razmišlja - kako ćemo te budžetske deficite pokrivati u narednim godinama.
Rečeno je nešto o tome u Memorandumu, ali dame i gospodo, 46 milijardi odnosno skoro 47 milijradi budžetskog deficita u priličnoj meri, skoro 50% sastoji se upravo iz obaveza koje naša Republika Srbija ima u 2003. godini po osnovu plaćanja kamata i po osnovu otplata glavnica. Dakle, mi moramo u 2003. godini i to je ovde bilansirano u budžetu da vratimo preko 11 milijardi dinara glavnica i da platimo oko 13 milijardi kamatu. To je preko polovine ukupnog deficita budžeta.
Što je najgore i što me najviše i brine, to su te pretpostavke budućeg razvoja koje se odnose na 2001. do 2005. godine. Iskreno rečeno, pitam se zašto je Vlada uopšte uzimala u obzir 2005. godinu, s obzirom da je birana za period 2000-2004. godina. Ali, svejedno, mogu nam i ti podaci ponešto reći.
Mi smo svedoci da iz godine u godinu imamo i te kako prisutan i stalno uvećan platnoprometni deficit sa inostranstvom, odnosno spoljnotrgovinski bilans. Nažalost. i ovde su projekcije takve da ćemo recimo u 2003. godini imati izvoz u iznosu od 3.600.000.000, u 2004. 4.140.000.000, u 2005. 4.696.000.000, ukupno 12.400.000.000 dolara izvoza, ali u isto vreme mi imamo stravično povećanje uvoza, što je permanentna činjenica prisutna u poslovanju od 2000. pa naovamo, a moglo bi se reći i u prethodnim godinama. Sedam milijardi i 107 miliona dolara u 2003. godini, sedam milijardi i 720 miliona u 2004, osam i po milijardi odnosno osam milijardi i 479 miliona u 2005. godini, ukupno za tri godine - 2003, 2004. i 2005, uvešćemo robe za preko 23 milijarde dolara, a pri tome izvesti 12 milijardi i 400 i napraviti deficit u spoljno - trgovinskom bilansu od skoro 11 milijardi dolara.
Pri tome, ne pomaže ni činjenica, koju predsednik Vlade pominje da naši građani imaju oko 4 milijarde evra negde u svojim slamaricama a ne u bankama. Četiri milijarde evra odgovara otprilike cifri od 4 milijarde dolara. Mi ćemo za ove tri godine zapravo naterati narod da potroši i te četiri milijarde evra, a onda ćemo ih tako liberalnom uvoznom politikom potrošiti za uvoz roba koje objektivno nisu u funkciji rasta privredne proizvodnje u ovom periodu koji se planira. I, opet će nam nedostajati oko sedam milijardi dolara.
Kako ćemo taj problem da rešimo da bi imali ovaj nivo uvoza pri ovom nivou izvoza koji se planira u naredne tri godine? Tako što ćemo, po svemu sudeći ponovo ući u nova zaduženja i iz tih novih zaduženja finansirati neke stvari koje i nisu preko potrebne. To je ta jedna mračna perspektiva koja se ovde, iz ovog spoljno - trgovinskog bilansa, ispostavlja.
Pri tome, u budžetu nemamo nijedan jedini podsticaj onoj privredi koja je izvozno orijentisana. Ako sam pogrešio neka me neko u svemu tome ispravi, ali nijedna proizvodnja koja je izvozno orijentisana nije čak ni onim fondom za tranziciju stimulisana, a da ne govorimo o Agrarnom budžetu, jer bih molio ministra Veselinova da se ne desi u 2003. godini da nismo u stanju da potrošimo ni ono što nam je Narodna skupština odobrila i da imamo slobodna sredstva koja se opet rebalansom budžeta mogu raspoređivati za neke druge namene, kao što je to bio slučaj danas kada smo razgovarali o tome kako finansirati televiziju u 2003. godini, pa smo iz Agrarnog budžeta izdvojili milijardu i po odnosno skoro dve milijarde da bismo namirili troškove RTS-a.
Onda govorimo o dobroj agroekonomskoj politici, govorimo o dobrom stanju u agraru, kao da smo zaboravili da nisu ovo jedini podsticaji koji se mogu činiti za razvoj poljoprivrede. Šta je sa vodoprivredom? Šta je sa navodnjavanjem? Šta je sa sprečavanjem poplava? Šta je sa izgradnjom odbrambenih nasipa, šta je sa izgradnjom puteva za prilaze seoskim domaćinstvima, šta je sa ulaganjem u mehanizaciju itd. Dakle, nije to samo što je u ovom budžetu predviđeno kao stimulans jedino što treba koristiti. Pa, ako i to ne iskoristimo, onda ste zaista postavili pitanje, da li smo taj svoj posao do kraja dobro obavili. Molim vas, rešenje, ovde me pitaju za rešenje. Naravno da socijalisti imaju rešenje. Gospodin Đinđić je govorio kao jedan pravi socijalista. Bio bih spreman da ga na osnovu te priče vrlo brzo i rado učlanim u SPS, jer je on danas govorio na taj način, da ko ne zna da je on predsednik Vlade, mora da je pomislio da je socijalista.
Nemam ništa protiv toga, što nam je preuzeo deo programa da bi se učlanila njegova stranka u Socijalističku internacionalu, ali imam protiv toga što, od te njegove priče malo toga stoji u ovom dokumentu, a posebno u memorandumu. Dakle, to je za mene problem.
Šta je rešenje, gospodine Šutanovac? Rešenje je da 15 milijardi dinara koje ćemo ubrati po osnovu privatizacije ne potrošimo za kancelarijski materijal, za struju, za telefonske troškove itd. Istina je, gospodin Vlahović je rekao i to stoji ovde u budžetu, 6,5 milijardi ćemo uložiti u tranzcioni fond. Zašto ne svih 15 milijardi? Još nešto, šta znači tranzcioni fond ukoliko ćemo tih 6,5 milijardi koristi samo za otpremnine ljudima da bi ostali bez posla za svagda.
Dakle, to nije ekonomski program, to je samo socijalni program koji u sebi nema tu ekonomsku dimenziju, nego ima dimenziju politike koja kaže: vas isplaćujem i vas skidam sa leđa ove države. Sa tim parama se ne može nikakav posao početi, niti se može bilo kakva ekonomska politika zasnovati u jednom domaćinstvu. Dakle, to je rešenje.
Šta je još rešenje? Rešenje je da se ova vlada konačno, ali konačno pojavi pred međunarodnom zajednicom sa zahtevom da se nadoknadi ratna šteta nastala u 1999. godini, a koja je svakako veća od svih budžetskih deficita u prošloj, u ovoj i koji će biti i u narednim godinama iskazani. Veća je nego što su četiri ukupna budžeta za Republiku Srbiju. Mi nemamo te hrabrosti, a možda nije ni vreme, kako bi rekao gospodin Čeda Jovanović, da uputimo takav zahtev međunarodnoj zajednici.
Rešenje je da međunarodna zajednica ispuni svoje obaveze i to 6 milijardi dolara da nam da, a tako je obećala vama kada ste dolazili na vlast. A ne da u naredne tri godine u 2003, 2004, 2005. imamo ukupno planirane direktne investicije u srpsku privredu tek nešto oko milijardu i 600 miliona. To je rešenje. Rešenje za to, da se izborite da održite svoja obećanja i onda ćete imati budžet koji je potpuno uravnotežen i koji se neće deficitarno finansirati.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, možda je to za vas iznenađenje, ali SPS će podržati ovaj amandman i predlaže i ministru, odnosno Vladi da dobro razmisli o tome da li smo u ovom momentu spremni da razmišljamo na način da smanjimo opštu stopu poreza na promet sa 20 na 17%. Mislim da su razlozi koji su navedeni u obrazloženju amandmana argumentovani, da su ozbiljni i da Vlada treba da prihvati taj amandman, zato što bismo time ostvarili jedan od osnovnih ciljeva poreske politike i u ovoj i u narednim godinama, suzbijanje sive ekonomije.

Potpuno je jasno da poreske stope treba da budu prilagođene ekonomskoj snazi i građana i privrede. Ukoliko su primerenije ekonomskoj snazi, onda je za očekivati da će sve manje biti onih koji su motivisani da ne uplaćuju poreze u državni budžet i time objektivno onemogućuju funkcionisanje države, društvenih delatnosti itd.

Različiti su momenti koji opredeljuju ekonomsku moć i stanovništva i privrede. Podsećam vas na istoriju poreza, pa kada su se recimo Englezi odlučili da uvedu porez na imovinu, onda je bilo pitanje kriterijuma, po kom osnovu će oporezivati tu imovinu. Rekli su, dobro, onaj ko ima kuću plaćaće porez, a onda su razmišljali koliki porez, pa su rekli, ko ima više prozora na kući plaćaće više od onog ko ima manje prozora. Naravno da su Englezi, kao što bi i svi drugi poreski obveznici u svetu, počeli da zaziđuju prozore i time smanjuju svoju poresku osnovicu.

Vlada mora da razmišlja na način da što manje šiša ovcu, odnosno da je ne šiša ispod kože, već da uvek ponešto ostavi i građanima i svim drugim poreskim obveznicima i da ih na jedan normalan i primeren način motiviše da uplaćuju svoje poreske obaveze blagovremeno i uredno. Prema tome, SPS je za ovaj amandman i kada budemo o tome glasali, mi ćemo glasati za. Hvala lepo.