Hvala predsedniče. Nadam se da ćete uspeti da me saslušate za ovih pet minuta. Molim predsednika da mi ne uvaži ovo vreme dok ste vi izlazili iz sale i pravili žagor.
Niste me na kraju krajeva ni zbunili. Na kraju krajeva, ovde hoću kao čovek, kao patriota, kao socijalista da govorim i emotivno (glas - možda ćeš i da se zaplačeš), a bio bih u stanju i da zaplačem gospodine, kada bih govorio o predsedniku i kada govorim o predsedniku koji je u našim očima heroj i simbol otpora, koga vi gospodo uz podršku Zapada pokušavate da svim sredstvima u ovim danima progonite. Hoću o njemu tako da govorim.
A, govoriću sa punim poštovanjem i o svakom drugom predsedniku koga legalno ovaj narod izabere. Recimo, o Vojislavu Koštunici, i neću ni jednog predsednika dovesti u takvu situaciju da o njemu govorim sa nepoštovanjem, sa potcenjivanjem ili sa uvredama na njegov lični račun.
Prema tome, samo toliko da se razumemo o tome. Ova Srbija je imala dva predsednika. Jednog bivšeg i jednog aktuelnog i zar je to toliki problem da mi sad toliko pričamo o nekim tzv. privilegijama. Molim vas, šta je privilegija u predloženom zakonu? Šta je privilegija u prethodnom zakonu? U čemu se sastoji privilegija, koja po mom mišljenju predstavlja obavezu države da štiti svakog građanina, da brine o njegovoj bezbednosti, pa i o bivšem predsedniku.
A, vi predlažete da sa jednim čovekom sve to učinimo. Da li je to moguće?
Da li je to moguće? Naravno da ministar pravde može o tome i drugačije da razmišlja. Gledao sam jednu TV emisiju u kojoj ga pitaju: "Da li biste, gospodine Batiću, kao advokat štitili Slobodana Miloševića na nekom od sudova?", a on naravno na to odgovara da bi radije bio tužilac nego branitelj Slobodana Miloševića. A, ja vam tvrdim da ogromna većina građana u ovoj Srbiji ipak ne misli tako o Slobodanu Miloševiću, kao što misli gospodin Batić.
Zato je i izašao ovakav zakon, da bismo uskratili nekakve privilegije kojih zapravo i nije bilo. Radi se samo o tome da pokušavamo da brisanjem odredbi koje se odnose na nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova skinemo odgovornost i sa Vlade i sa države za buduću bezbednost i Slobodana Miloševića i svakog drugog predsednika.
Mislim da ta odredba mora da ostane u Zakonu, i ne zbog Slobodana Miloševića, nego zbog svakog ono ko je obavljao tu funkciju, jer u različitim vremenima različita je političko bezbednosna situacija u jednoj zemlji. Najnormalnije je da Vlada o tome, saglasno aktuelnoj situaciji, i donosi odgovarajuće odluke, a nadležni ministri propisuju odgovarajuće procedure i kako će se neki posao obaviti.
Vas, koji se zalažete za nekakvu demokratiju tipa Zapada, podsećam - u Americi je jedan predsednik uvek predsednik. Da li se sećate gospodina Kartera, koji je čak i u nekim mirovnim misijama širom sveta učestvovao, pa i kod nas na Balkanu.
Da li se sećate nekakvih odredbi zakona u Engleskoj, koje kažu "jedanput ministar, svaki put ministar, ceo život ministar", i svi smo dužni da se prema tim ljudima odnosimo sa dužnim poštovanjem. Ovde ne vidim dobru nameru i o tome se i radi.
Konačno i jedno pitanje vrlo konkretno za onog ko je predložio ovaj zakon - kakve veze ima Zakon o radnim odnosima sa članom 6. predloženih izmena i dopuna ovog zakona? Toliko i hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, dozvolite mi da vašu pažnju zadržim na nekoliko pitanja koja su vezana za Predlog Vlade o izmenama i dopunama Zakona o transformaciji. Ja, naravno, ne sporim pravo Vladi da danas ovde predloži i ovakav zakon. Bilo bi mnogo racionalnije da smo imali predlog onog zakona kakav Vlada želi da ubuduće primenjuje. Zapravo, mi ovde sad imamo Predlog o ukidanju zakona, u njegovom najvećem delu, jer je poznato da se autonomna transformacija odnosi, po pravilu, na mala i na srednja preduzeća, kojih je i najveći broj u našoj zemlji.
S druge strane, činjenica je, takođe, da su ta mala i srednja preduzeća i najvitalnije deo naše srpske, odnosno republičke privrede. Otuda se i nameće pitanje zašto se sada odjedanput nema poverenja u zaposlene u tim preduzećima, koja su preživela sankcije, preživela NATO bombardovanje, uspevala da ostvaruju odgovarajući obim proizvodnje i usluga, isplaćuju u bruto iznosu zarade zaposlenima, i zbog čega se sad najedanput nema poverenje u zaposlene u tim preduzećima, koji bi po osnovu upisa akcija teoretski mogli postati većinski vlasnici u tim preduzećima. Kažem - teoretski, zato što je redak primer da radnici po osnovu besplatnog upisa akcija dođu do većinskog kapitala. Jer, da bi se ta činjenica desila, potrebno je da većina radnika ima 40 godina radnog staža, da preduzeće postoji bar toliko godina, dakle 40 godina i da se onda po tom osnovu ostvari pravo upisa od 16 hiljada maraka po jednom zaposlenom, pa onda, puta broj zaposlenih, i dođemo do toga da je zaista redak primer da radnici dođu u posed većine akcija po osnovu besplatnog upisa.
Već je rečeno da i to ako se desi, nije problem. U čemu je problem da ljudi mogu da stvore preduzeće koje i danas uspešno funkcioniše, za koje su čak i inostrani partneri zainteresovani, a da mu se osporava pravo ili sumnja u njegovu sposobnost da i ubuduće može na pravi i kvalitetan način upravljati preduzećem.
Drugo pitanje koje se odmah na ovom istom mestu nameće, zašto se, ako se govori o mogućnostima ulaska stranog kapitala, o mogućnostima strateških partnera i na domaćem tržištu kapitala, zašto se onda ukida, recimo, član 28. Zakona koji govori o prodaji akcija radi prikupljanja dodatnog kapitala.Činjenica je da dodatni kapital koji se ostvaruje po osnovu prodaje akcija ostaje u preduzećima. Takođe je i činjenica da se tim iznosima dopunskog kapitala, u suštini, poništava društveni kapital u tim preduzećima i time u osnovi menja vlasnička struktura tih preduzeća. Prema tome, postavlja se pitanje zašto mi sada, ako već nemamo novi Predlog zakona o privatizaciji, zašto zaustavljamo te moguće procese u budućih nekoliko meseci. Mislim da to nije racionalno i da bi morali da razmišljamo na taj način da se bar taj deo zakona, jer znam da će ovde biti većinom izglasan, na neki način ostavi u funkcionisanju.
Treće što mi se nameće kao pitanje za razmišljanje, a mislim da i naš ministar o tome može razmišljati, je to da nije nikakav problem doći do koncentracije kapitala ukoliko zaživi tržište hartija od vrednosti, pa onda i tržište akcija. Po prirodi stvari, razumljivo je da veliki broj radnika neće imati želju da bude biznismen, u smislu da ima kontrolne ili većinske pakete akcija u svojim preduzećima. Oni će te svoje akcije međusobno prodavati ili će ih prodati na tržištu hartija od vrednosti. Oni koji su zainteresovani, bilo to domaća ili strana fizička ili pravna lica, mogu te akcije kupiti, po osnovu takve kupovine doći u posed kontrolnog paketa akcija, ili čak većinskog, i upravljati onim preduzećima za koja su zainteresovana. A, radnici će za svoje akcije dobiti, pa makar i umanjeni iznos, dakle koji ne odgovara tržišnoj vrednosti, kako je ovde rečeno, i to bi trebalo da bude razlog da odvratimo radnike da ne upisuju akcije, dobiće, makar i umanjeni, odgovarajući novčani iznos i to će biti, u suštini, jedna pravična i poštena naknada za minuli rad, koji su ti ljudi uložili u preduzeća koja su predmet transformacije.
Otuda mi se čini da su u pravu svi oni koji kažu da je bolje bilo kakav zakon, nego nikakav, u vremenu koje nam predstoji.

Samo još nekoliko sekundi. Takođe, želim da kažem da se auto koji nije u voznom stanju teško može prodati. Otuda je mnogo važnija stvar ostvariti deo ekspozea našeg premijera i predsednika Vlade Zorana Đinđića o tome da će ova vlada podstaći razvoj malih i srednjih preduzeća putem otvaranja odgovarajućih kreditnih linija, domaćih ili inostranih, da ta preduzeća osposobimo, da bi im povećali realnu tržišnu vrednost i da bismo, i kao država, i kao radnici u tim preduzećima, i  društvo u celini, imali od tih preduzeća veće koristi, pa makar po bilo kom modelu u budućnosti vršili privatizaciju. Toliko i hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, ja sam Jovan Todorović, poslanik SPS iz Loznice. Pažljivo sam slušao uvodno izlaganje našeg budućeg predsednika Vlade, a zatim i pažljivo pročitao tekst, koji nam je kao poslanicima Narodne skupštine podeljen.
Nekoliko rečenica najpre o samom ekspozeu. Čini mi se da je za ovu priliku ekspoze mogao da bude i nešto konkretniji, sa jasnijim pokazateljima, na osnovu kojih bi mi, narodni poslanici i građani, koji prate ovu skupštinu, a i direktori mnogih privrednih subjekata mogli da opredele svoju ekonomsku strategiju i politiku u 2001. godini. Doduše, rečeno je da je osnova ovog ekspozea program DOS, ali je onda verovatno trebalo taj program podeliti svim poslanicima, bez obzira kojoj parlamentarnoj stranci pripadaju, da bismo mogli da na vidljiv način uočimo na šta se odnose osnovne odrednice ekspozea gospodina Đinđića. Utoliko ovo uzmite kao dobronamernu kritiku, bez namere da osporavam neka osnovna opredeljenja u ovom ekspozeu.
Naravno da bih i ja, kao i svi vi narodni poslanici, voleo pa i naši građani, da se dobar deo ovog programa ostvari, a naročito onaj deo koji se odnosi na privredu i ekonomske i privredne reforme i na to da nam se obećava bolji život u narednom periodu.
Istina je da bih bio mnogo zadovoljniji da sam danas čuo ovde koji će to biti društveni bruto proizvod ostvaren u 2001. godini, koji ćemo nacionalni dohodak po glavi stanovnika imati na osnovu ekonomskih parametara na kraju 2002, 2003. ili na kraju mandata ove vlade ili na bilo kom kraju mandata ove vlade. Doduše, saznajemo iz ekspoze da ćemo na kraju 2001. godine moći da kupimo čitavu potrošačku korpu. Koliko će ta korpa koštati, mi to još uvek ne znamo. Koja će biti prosečna zarada u Srbiji, mi to još uvek ne znamo, ali znamo, prema obećanju mandatara, da ćemo za te pare moći da kupimo čitavu potrošačku korpu. Pa i to je bolje od ove činjenice da imamo 70% platežnih mogućnosti da kupimo.
Ja ovo najiskrenije govorim, ali bih voleo da znam i koja je to plata u nekom nominalnom iznosu, sa kojom bih mogao kao čovek iz privrede da uđem u neke planove za 2001. godinu i naredne godine. Pretpostavljam da će u kasnijoj razradi ministri, zaduženi za druga ministarstva, a koja imaju veze sa privrednom delatnošću, egzaktnije podatke dati.
Da ne bih gubio vreme, ja ću da idem redom po ovom ekspozeu i da nekoliko svojih dobronamernih kritika na sve ovo kažem. Recimo, na deo koji se odnosi na Albance sa Kosova i Metohije - ja sam potpuno saglasan da taj problem sa Albancima treba rešavati dogovorom, sporazumom, demokratskim sredstvima. Ali, podsećam gospodina Đinđića i sve nas narodne poslanike, da smo mi to radili i u prethodnom periodu. Da li smo mi zaboravili da je ona prethodna Vlada Mirka Marjanovića 16 dana uzastopno bila u Prištini i razgovarala sa predstavnicima Albanaca sa Kosova i Metohije. Posle toga su usledili teroristički napadi, usledio je Račak, a kulminacija svega toga je bilo bombardovanje.
Dakle, nisam preterano veliki optimista u pogledu da će Albanci biti spremni da demokratskim sredstvima ostvare svoja prava u ovoj zemlji. Jer, još nisam ni na jednom mestu čuo ni jednu izjavu, da se bilo koji Albanac odrekao Kosova Republike, ili nezavisne države Kosova.
Sa druge strane, kada je u pitanju jug Srbije, kada je u pitanju Medveđa, Preševo i Bujanovac, podsećam na činjenicu da je američki general Džekson izašao na televiziju i rekao da su pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova razoružani. Ti i tako razoružani Albanci su tukli teškim naoružanjem pripadnike naše vojske i policije, upravo u tim delovima naše Republike. Možemo li i u ovoj situaciji postupati tako da ih lepo zamolimo da izađu sa naše teritorije, da ne ubijaju naše policajce i naše vojnike i da očekujemo da će oni to prihvatiti.
Ja ovde iskazujem jedan racionalan oprez. Kada država pokaže svoju snagu i kada svim svojim sredstvima, svim raspoloživim mogućnostima reaguje na terorizam koji je, očigledno, tamo prisutan, onda ćemo, najverovatnije, imati opasnost da međunarodna zajednica oštro zameri, a kasnije i sankcioniše i da nam se čitav taj scenario, u neku ruku, ponovi.
Danas sam ovde čuo jedan nov izraz - ekonomski zločin. Doduše, mandatar je rekao da je to možda preterana reč, ali ja na ovom mestu pitam, kakvo će biti određenje naše Vlade prema svim drugim zločinima. Na ovom mestu hoću da kažem da nisam još čuo, ni od koga, da je Hašim Tači ratni zločinac, da je Olbrajtova ratni zločinac, da je Klinton ratni zločinac, da su ratni zločinci oni koji su ovu zemlju bombardovali, koji su uništili sve ono što su generacije od 1945. godine pa naovamo stvarale i naneli ratne štete koje se prema nekim pokazateljima, danas sam ovde čuo, mere na 30 milijardi dolara, a sa indirektnim štetama to je sigurno oko stotinu milijardi dolara.
Kakav će biti odnos ove buduće Vlade prema tim i takvim zločinima? Hoće li ta pitanja pokrenuti kod međunarodne zajednice i kod Haškog tribunala, a ne uporno i sve vreme raspravljati o tome, hoćemo li naše ljude, Srbe, naše građane isporučiti ili ne u Hag, ili ćemo im suditi u našoj zemlji.
No, ostavio bih tu političku komponentu koja se nalazi u ovom ekspozeu i vratio bih se na nešto što mislim da je aktuelno za sve nas poslanike, a i za građane, pre svega na neka privredna pitanja koja su ovde prisutna, istina, previše načelno, ali se iz nekih odrednica iz ovog ekspozea mogu razaznati osnovni ciljevi naše buduće Vlade. Kažem naše, jer nema nikakve sumnje da će ta Vlada biti večeras izabrana. I, neka bude tako, ovde postoji parlamentarna većina koja će to da uradi. Ali, socijalisti imaju pravo da ukažu na neke stvari za koje misle da se i u ovom programu, ali i budućem, realizovanjem tog programa mogu popraviti.
Recimo, kao privrednik pozdravljam opredeljenje Vlade da se značajno smanjuju porezi i doprinosi na zarade. Ali, voleo bih da na ovom mestu znam koliko će biti smanjenja u 2001. godini, da li je to 15%, da li je to 20%, da bismo mogli da povećamo, ako ništa drugo, plate za taj iznos i da se približimo onom cilju da za platu u decembru 2001. godine naša prosečna porodica može kupiti tu potrošačku korpu.
Dalje, potpuno pozdravljam opredeljenje da se u budućem vremenu prednost da malim i srednjim preduzećima, da im se obezbeđuju povoljni krediti. Takođe bih voleo da znam u kojim privrednim granama ćemo imati prioritet u vezi malih i srednjih preduzeća. Ovde o tome nije govoreno. Pretpostavljam da nadležna ministarstva mogu tu stvar konkretizovati, ali, očigledno se ovde postavlja pitanje, koja su to mala preduzeća i koja su to kreditna sredstva. Razumeo sam iz ekspozea da se uglavnom računa na inostrana sredstva. Hoćemo li imati domaćih kreditnih sredstava, kao podsticaj razvoju malih i srednjih preduzeća? Za mene je to kao privrednika jedno od ključnih pitanja, jer, to što ćemo dobiti od Zapada ili od inostranih partnera, to je, na neki način, na dugom štapu. Mi moramo već od februara meseca da pokrenemo intenzivno privredni razvoj u ovoj zemlji. Da pokušamo da nadoknadimo sve posledice i NATO agresije i desetogodišnjih sankcija i do da dođemo do toga da zaista kao građani, kao ljudi živimo bolje.
Rečeno je da će biti povećana zaposlenost i da će po prvi put u ovih 10 godina biti pozitivna. Koliko pozitivna? Da li 1%, 2%, sve su to samo parametri koji su nam bitni da planiramo svoj privredni život. Nemamo ih ovde iskazane. Podržavam opredeljenje na srednja i mala preduzeća, ali u isto vreme postavljam i pitanje, šta ćemo sa velikim preduzećima. Mislim da će se ova vlada suočiti sa jednim vrlo ozbiljnim problemom na temu velikih preduzeća. Na ovom mestu želeo bih da pitam gospodina Đinđića, kao budućeg predsednika Vlade, kakav će biti odnos Vlade prema prethodnim odlukama bivše Vlade?
Moram još nekoliko bitnih informacija da kažem zato što od privrednog života zavisi kako ćemo svi kao građani živeti. Hoćemo li imati besplatno obrazovanje i zdravstvo ili nećemo. Na ovom mestu moram da pitam mandatara Đinđića - Vi ste u vašem usmenom izlaganju rekli da ćemo imati besplatno osnovno i srednje obrazovanje, a u ekspozeu piše - imaćemo solidno obrazovanje i zdravstvo. Znači, solidno i besplatno, a ministar Gašo po novinama priča kako ćemo ubuduće morati da plaćamo i srednje obrazovanje. Da li je to tačno ili nije tačno, ili je to nekakav raskorak?
Konačno, i ako je tačna ta odrednica iz programa da ćemo imati besplatno osnovno i srednje obrazovanje, pitam se šta će biti sa visokim obrazovanjem. Da li će samo ona deca čiji roditelji imaju dovoljno sredstava studirati ili će za upis na fakultet biti od uticaja kvalitet u srednjoj školi.
Hoću da iskoristim priliku, pošto će gospodin Đinđić, prema mojim informacijama, biti naš gost, upravo gost lozničke opštine u Banji Koviljači 3. ili 4. februara, jer će tamo biti godišnja skupština i Izvršni odbor Demokratske stranke, hteo bih da iskoristim priliku da ga pozovem da bude gost u "Viskozi". Dozvolite mi samo minut da kažem nešto o "Viskozi" zbog toga što je prethodna Vlada usvojila program proizvodne i finansijske konsolidacije "Viskoze".
Gospodo poslanici, morate da znate da je "Viskoza" bila izvoznik sa 100 miliona dolara godišnje, da je ostvarivala godišnji suficit od 80 miliona godišnje, da je ovaj program koji je usvojila prethodna Vlada predvideo devizni suficit od preko 200 miliona maraka za naredne četiri godine. Da je samo u 2000. godini trebalo da se ostvari 20 miliona maraka deviznog suficita. Samo da znate da je do 5. oktobra "Viskoza", od maja meseca do oktobra, izvozila 12 i po miliona maraka na svetsko tržište, a od 5. oktobra do 31. 11. samo 500 hiljada maraka. Na žalost, čitava je "Viskoza" stala i molim da se odnosite prema zaključcima Vlade kao dobar domaćin, ono što se kaže - ono što je valjalo nećemo dirati, a ono što ne valja, menjaćemo. Prema tome, dajte da realizujemo zaključak i odluku Vlade u periodu revitalizacije i oživljavanja proizvodnje u "Viskozi".

Poštovani predsedniče, poštovani narodni poslanici, zakon o univerzitetu je najviši normativni akt koji donosi država iz oblasti visokoškolskog obrazovanja. Cilj donošenja ovog zakona je davanje osnovnih zakonskih normi, kojima se određuje osnivanje univerziteta i fakulteta, organizacija i upravljanje, autonomija, način finansiranja i ukupan položaj studenata kao osnovnih činilaca univerziteta i fakulteta.

Sva ova pitanja zakon uređuje za oba tipa univerziteta - i za državni i za privatni, naravno, saglasno činjenici da li država osniva fakultet ili pak, shodno zakonu, daje saglasnost za rad privatnih univerziteta i fakulteta.

Poštovani narodni poslanici, univerzitetsko obrazovanje je najviši stepen obrazovanja, a univerzitet je njegov najviši organizacioni mehanizam kroz koji se obrazovanje sprovodi. Radi se zaista o složenom sistemu koji u društvenom smislu ima najznačajnije funkcije koje jedno društvo ima, a to je obrazovanje i nauka.

Tradicija univerziteta, a i zakona o univerzitetima, kod nas je duga, bez obzira da li govorimo o zakonima o univerzitetima, koji su i pre sto godina postojali u Srbiji, ili govorimo o modernim zakonima o univerzitetu razvijenih zemalja. Bez obzira na sve to, polazi se od toga da svi univerziteti moraju da se razvijaju u duhu tradicija i kulture, autonomije u oblasti obrazovanja i nauke i odgovorni su pred društvom za tu svoju funkciju.

Isto tako, svi moderni zakoni na osnovu tradicije jasno i precizno postavljaju državu kao osnivača u poziciju potpuno jasnih obaveza, ali naravno i prava. Možemo se potpuno odrediti i reći da je u svim dosadašnjim zakonima o visokoškolskom obrazovanju kod nas država imala velike obaveze u finansijskom i u drugom smislu, a imala je mala prava, posebno u delu upravljanja i kontrole nad onim u šta ulaže.

Kako se ovim zakonom uređuju odrađena pitanja organizacije i funkcionisanja univerziteta u Srbiji, dozvolite poštovani narodni poslanici da iznesem nekoliko osnovnih podataka.

U Srbiji danas postoji šest univerziteta u okviru kojih ima 81 fakultet čiji je osnivač država. Postoji jedan broj privatnih univerziteta i jedan broj privatnih fakulteta. Najveći univerzitet je Beogradski, koji ima 30 fakulteta. Najmanji univerzitet je univerzitet umetnosti koji ima četiri fakulteta. Ostali univerziteti imaju između 10 i 14 fakulteta. Na šest univerziteta u Srbiji školuje se oko 145 hiljada studenata. Najviše studira na Beogradskom univerzitetu - preko 77 hiljada. Na ostalim univerzitetima se broj studenata kreće između 10 - 25 hiljada, koliko ima u Novom Sadu, 10 u Prištini, oko 16 u Nišu i 10 hiljada u Kragujevcu.

Na šest univerziteta u Srbiji radi ukupno oko 9,5 hiljada nastavnika i saradnika. Najviše je na Beogradskom univerzitetu i to je 4.600, a najmanje na Univerzitetu umetnosti - oko 400. Šta govore ovi manje - više brojčani pokazatelji. Prvo, da imamo velike i masovne univerzitete, koji su kao takvi po prirodi neefikasni i po osnovu sadržaja i po osnovu upravljanja i organizacije. Retko u svetu ima primera da univerzitet ima 30 fakulteta. Upravo je trend da se stvaraju univerziteti sa manje fakulteta, ali su zato efikasni, racionalni, fleksibilni u svakom pogledu.

Ovaj zakon, koji se danas nalazi pred nama, pokreće pitanje racionalnije mreže i organizacije univerziteta u Srbiji, a pre svega prevazilaženje preglomaznih univerziteta, koji su po prirodi stvari inertni i otporni na sve promene.

Struktura nastavno - naučnog kadra na univerzitetima u Srbiji je takođe nepovoljna. Loše vođena kadrovska politika je dovela do toga da mi u kadrovskom smislu imamo "ostarele" univerzitete. Redovni profesori čine 42% od ukupnog nastavničkog kadra, a nastavničkog kadra ima više za oko 2.000 od asistentskog kadra. U suštini, došlo je do obrnute kadrovske piramide i do negativne selekcije kadrova.

Sve ovo napred rečeno proizvodi i druge po univerzitete nepovoljne činjenice. Efikasnost studiranja je vrlo mala. Prosečno studije na našim univerzitetima traju oko osam godina za studije od četiri godine. Samo oko 12% studenata završi studije na vreme.

Na Zapadu prosečno vreme studiranja iznosi oko pet godina, a studije u roku završi oko 60% studenata. Prema podacima mi imamo najveću "gustinu"studenata na svetu merenu po broju studenata na broj stanovnika. Procenjuje se da kod nas na 10.000 stanovnika ima oko 140 studenata, a u naprednim, zapadnim zemljama taj broj se kreće između 50 i 60.

Još jedan podatak na koji univerzitet objektivno nema bitnog uticaja, a to je da oko 90% svršenih srednjoškolaca nastavlja studije, a u zapadnim zemljama taj broj se kreće između 25 i 35%.

Poštovani narodni poslanici, nema sumnje da Srbija ima dosta, možda i previše i univerziteta, a posebno fakulteta. Mreža fakulteta se razvijala i širila neracionalno, najviše bez opravdanih društvenih razloga. Mreža fakulteta u Srbiji se mora racionalizovati. Što imamo dosta studenata govorio bih isključivo u pozitivnom kontekstu, s jedne strane, kao činjenicu da mladi ljudi žele da uče i da se obrazuju, ali i, sa druge strane, kao činjenicu da država najčešće nije u mogućnosti da obezbedi posao ni za svršene učenike srednjih stručnih škola. Može se ukupno reći, prema tome, da mi imamo prevelike univerzitete i masovne studije, neracionalnu mrežu fakulteta, malu efikasnost studiranja, neproduktivne studije, neselektivne studije i studije u koje država s pravom mnogo ulaže.

Ovde nećemo da kažemo da studije mnogo koštaju i da se u njih mnogo ulaže, da ne bi neko zlonameran pokušao da nekom cenom meri obrazovanje i da oko toga izvlači odgovarajuće zaključke. U celini, obrazovanje je po svemu i po celoj svojoj vertikali i u duhovnom smislu, po svim vrednostima, iznad svih cena i svih procena. To je skup duhovnih vrednosti jednog naroda i zato država mora i dalje da ulaže u te vrednosti, naravno očekujući i odgovarajuće rezultate.

Poštovani narodni poslanici, Vlada Srbije je, imajući u vidu zaista narasle potrebe u radu i funkcionisanju univerziteta, kao i ozbiljne propuste kod postojećeg Zakona o univerzitetu, pripremila Predlog zakona o univerzitetu koji traži promene i bolja rešenja u studiranju, u upravljanju fakultetom i u svim drugim pitanjima funkcionisanja ovog obrazovnog sistema.

Vlada je u projekciji ovog zakona polazila od toga da kao osnivač i onaj koji finansira ovu delatnost ima znatno veća prava nego što je to do sada bilo. Ta svoja prava kao osnivač i kao finansijer Vlada želi da ostvari isključivo u delu funkcionisanja univerziteta, koji se odnosi na upravljanje i rukovođenje, a i u kontroli u onom delu na koji kao osnivač ima prava. Dosadašnja rešenja u domenu upravljanja nisu obezbeđivala prava Vladi koja ona, kao osnivač, ima. Inače, ta rešenja su bila krajnje neracionalna. Izborna funkcija i ono što se odnosi na upravljanje fakultetom su degradirani u svojoj suštini, a mi smo imali jedno neracionalno upravljanje, u kome je uticaj osnivača bio minoran. Svi osnivači univerziteta, bilo da su država ili privatni, moraju da imaju podjednaka prava u okviru upravljanja institucijom koju osnivaju.

Predlog zakona o univerzitetu polazi od temeljnog principa univerzitetske tradicije da univerziteti i fakulteti imaju obrazovnu i naučnu autonomiju i ta univerzalna vrednost prožima celinu ovog zakona. Nastavnici i saradnici univerziteta nezavisni su i samostalni u obavljanju nastave i naučnog i umetničkog rada, uz poštovanje tolerancije i objektivnosti. Na univerzitetu ili fakultetu nije dozvoljen politički rad, nije dozvoljen stranački rad i versko delovanje, kao i svaki oblik ideološkog rada.

Centralno mesto u zakonu su studenti i sve ono što je vezano za studije i studente, njihov položaj na univerzitetu kao osnovnih činilaca istih. Sve ostalo, i organizacija, i upravljanje, kadrovska politika i finansiranje, svi su u osnovnoj funkciji da studenti ispune svoj osnovni zadatak, uspešno završavanje studija i uključivanje u stvaralačke tokova razvoja naše zemlje.

Upis na studije i slobodni prijemni ispiti su jedan od puteva ka kvalitetnom i selektivnom studiranju. Zakon u celini stimuliše dobre studente i pruža šansu svim studentima da uz svoj sopstveni napor uspešno završe studije. Određena rešenja u Predlogu zakona iz režima studija su poboljšana predlogom amandmana Vlade, na osnovu predloga studenata, a došli su i predlozi sa određenih fakulteta. Kao što ste videli u amandmanima Vlada je pripremila određena poboljšanja.

Ono što ne bismo isticali kao primarno, ali je vrlo važno pitanje, ovim zakonom se vraća davno izgubljeno pravo studenata da učestvuju u upravljanju fakultetima i univerzitetima. Po statusu, studenti se upisuju u tri kategorije. Prva kategorija su studenti koji se finansiraju iz budžeta, druga kategorija su sufinansirajući studenti, delimična školarina, i samofinansirajući studenti, ekonomska školarina. Ovo navodim isključivo iz razloga pošto je to već naveo potpredsednik Marković, s tim što Ministarstvo prosvete priprema predlog da se treća kategorija, ekonomske školarine ne primenjuje jedno određeno vreme, a zakonom se predviđa da se u delu uslova za upis studenata i plaćanja studija ovaj zakon ne primenjuje godinu dana.

Postoje velike slabosti u celom sistemu izbora na univerzitetu i fakultetu, od stručnih do upravljačkih. Uticaj osnivača u ovom, posebno upravljačkom i kontrolnom, je neznatan ili nikakav. Pre svega, svi oblici izbora su se pretvorili u svoju suprotnost. Umesto da kvalitet bude osnovni kriterijum i da se univerzitet podmlađuje mi smo svedoci degradirajuće kadrovske politike, u kojoj vladaju interesne grupe, nepotizam i sve ono što kvalitet i mladi stručni kadar potiskuje u korist manje sposobnih, a više podobnih interesnim grupama.

U postojećem sistemu upravljanja na univerzitetu i na fakultetu izbori dekana i rektora traju ponegde i po godinu dana, uz sve propratne pojave borbi grupa za svoga kandidata. Očigledno je da se u suštini radi o krajnje neefikasnom sistemu koji proizvodi niz negativnih posledica po univerzitet u celini. Rapidno se smanjuje asistentski kadar, fakulteti u kadrovskom smislu stare, podobro se smanjio intenzitet rada na fakultetima, mimo svih zakona i tradicija neki uvlače politiku na univerzitet, čine se pokušaji da se manipuliše studentima, upravljačka funkcija na univerzitetima je krajnje neefikasna, a uticaj osnivača na rad i funkcionisanje univerziteta je beznačajan, što je apsurdno i nije u skladu sa pravima osnivača u ovoj oblasti.

Promene u svemu ovome su imperativne. One su suština našeg puta napred u stvaranju univerziteta koji su efikasni, racionalni, selektivni po kvalitetu i operativni u smislu funkcionisanja. U zakonu se daju rešenja koja idu u tom pravcu, a osnivaču, znači ovde državi, daju prava i mogućnost da upravlja sistemom koji je osnovala i koji finansira kao najviši opšte-državni interes. Cilj je da izbori i stručna zvanja pre svega polaze od kvaliteta, interesa fakulteta i nauke, a tom cilju mora da bude usmerena i funkcija dekana, odnosno rektora.

Poštovani narodni poslanici, zaista imajući u vidu sve ovo, a i druge brojne slabosti u funkcionisanju fakulteta u kadrovskoj politici, u upravljanju, izborima, u zakonu se predlažu rešenja koja uz doslednu primenu, treba da preseku nepovoljni tok događaja u ovoj oblasti i da uvedu promene koje će početi da daju bolja rešenja i nadamo se u što skorije vreme.

Država kao osnivač imenuje dekane i rektore, upravne i nadzorne odbore, pojednostavljuje se izborna funkcija i ona je isključivo usmerena prema kvalitetu i rekao bih, na podmlađivanje univerziteta mladim stručnim kadrovima. Daju se i druga rešenja u zakonu koja su komplementarna sa osnovnim smernicama u zakonu.

Poštovani narodni poslanici, donošenje novog zakona o univerzitetu izaziva s pravom veliki interes ne samo na univerzitetima, nego i šire. Vlada visoko ceni taj interes i zahvaljuje se svima koji su primedbama, sugestijama, amandmanima i predlozima doprineli poboljšanju Predloga zakona. Molim narodne poslanike Skupštine Srbije da usvoje novi zakon, koji se, pobošljan amandmanima, nalazi danas pred vama. Hvala.