Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je predlagač trebalo da prihvati amandman na član 48, jer on reguliše materiju zaduživanja u inostranstvu. Sve vas podsećam na član 1. stav 2. u kojem se kaže da za obaveze Narodne banke Srbije jemči Republika Srbija.
U članu 48. stav 1. kaže se da se Narodna banka, radi prevazilaženja ili kako se u tekstu kaže - premošćavanja tekuće neravnomernosti u prilivu i odlivu deviza - može zaduživati u inostranstvu kratkoročno sa rokom otplate do godinu dana. Onda se u stavu 2. kaže da izuzetno od ove odredbe kod Međunarodnog monetarnog fonda se može zaduživati za one pozajmice i kredite sa rokom otplate dužim od godinu dana.
Mi smo predložili da se takva zaduživanja mogu vršiti, ali uz saglasnost Vlade, pogotovo što valja imati na umu i stav 3. istog ovog člana u kojem se kaže da se Narodna banka može zaduživati u inostranstvu i sa rokom otplate preko godinu dana, ali po posebnom zakonu, što će reći da se o tome mora odlučiti u ovoj skupštini i smatrali smo da se mora uvesti jedna vrsta gradacije u zaduživanju, te da ona zaduživanja, pa i ona koja se tiču zaduženja kod Međunarodnog monetarnog fonda, moraju imati saglasnost Vlade ukoliko je rok otplate tih sredstava preko godinu dana.
Pri tome valja razumeti potpuno jasnu situciju da ćemo mi vrlo brzo u ovoj i u narednim godinama doći u tu tzv. dužničku krizu i da ćemo sve teže izmirivati obaveze po osnovu izvršenog uvoza, koji je, kao što je poznato, tri puta veći nego što je izvoz, ali i po osnovu dospelih obaveza po već ranijem napravljenim zaduženjima, tako da odrednica da se Narodna banka u stavu 1. zadužuje u svoje ime i za svoj račun u suštini ne drži vodu, jer za sve obaveze Narodne banke, kao što rekoh, u članu 1. jemči Republika Srbija.
Dakle, monetarna vlast je jedna posebna vrsta vlasti, ali ovom pitanju zaduženja mora se prići kao jednom od najvažnijih državnih pitanja i ne može se tek tako ovlastiti Narodna banka da se zadužuje u inostranstvu bez ikakvih ograničenja.
Ovde nije rečeno recimo da može izuzetno kod Međunarodnog monetarnog fonda, ali da rok otplate bude dve godine i da iznos tih sredstava bude podnošljiv, prihvatljiv i sa stanovišta likvidnosti Narodne banke u deviznom smislu moguć, nego faktički Narodna banka može ući u bilo kaka i bilo kolika zaduženja, a poznato je, i to posebno podvlačim, da nijedno zaduženje kod MMF nije bez nekih uslova koje ova zemlja treba da ispuni.
Dakle, Narodna banka se zadužuje, Vlada Republike Srbije odgovara za ekonomsko stanje u zemlji, a država Srbija odgovara za sve obaveze Narodne banke, iako je moguće da u odnosima kakvi su danas prisutni između monetarne i izvršne vlasti imamo jako velike nesporazume, sa vrlo teškom posledicama po narod i ovu zemlju.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mislim da bi bilo fer da se prihvati predlog narodnog poslanika Rajka Baralića da prekinemo današnji rad i da nastavimo sutra, zato što je očigledno da u ovoj sali nema više od 50 i nekoliko ljudi i dajte da sačuvamo dostojanstvo Skupštine, pa i ovog ministra koji je došao da nam kaže nešto o veoma važnom zakonu, sistemskom zakonu o carinama, odnosno carinskom, jer mislim da bi bilo deplasirano da o tome razgovaramo kao gluvi.
Juče smo ceo dan popodne zbog obaveza ministra pričali o zakonu o Narodnoj banci, a danas smo bez njegovog prisustva pričali o amandmanima o Narodnoj banci. Verujem da je možda bio prisutan, da bi neke od tih amandmana ozbiljno razmotrio i bili bi možda i prihvaćeni. Ovako, mislim da je ovo sve na neki način silovanje demokratije.
Ima nas 53, 54 ovde i možemo mi da tražimo kvorum. Dakle, ne tražim kvorum, nego tražim da kao ljudi razumemo situaciju i neukusno je govoriti pred 50 ljudi o najvažnijem zakonu koji se u ovom dnevnom redu našao, pored zakona o Narodnoj banci. Sutra ćemo imati sigurno preko 100 ljudi, 120, a možda i 130, pa ako se sutra radi i bilo bi dobro da tog ministra čujemo svi, ma koliko da se razlikujemo u stavovima koje imamo po predloženom zakonu. Dakle, to je moj predlog i molim da se o tome izjasnimo.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, prava je šteta što se nekako kradom ovaj zakon našao na dnevnom redu ovog zasedanja, a nije bilo za to potrebe. Nije bilo, pre svega, zato što je reč o jednom celovitom, sveobuhvatnom i, ako hoćete, dobrom zakonu.
Nije bilo potrebe da nas ovako, na neki način na prevaru, dovodite u situaciju da ne možemo bilo kakav amandman na ovaj zakon da damo. Potpuno sam siguran da bi tih amandmana bilo jako malo i da smo imali tu priliku da ih podnesemo, da to nije po nekom skraćenom postupku došlo na dnevni red.
Potpuno je jasno da je ovo jedan od najvažnijih zakona sa stanovišta potrebe da se harmonizuju odnosi Republike Srbije i Crne Gore i sa stanovišta tog cilja mislim da će ovaj zakon i da opravda cilj i da će sva sredstva koja su u ovom zakonu predviđena biti i korišćena. Moram da priznam da sam malo iznenađen pristupom Vlade da nam prvobitno u završnim odredbama zakona predloži nešto drugačiji redosled i dinamiku primene ovog zakona, jer je prvobitno bilo predloženo da se kaznene odredbe faktički primenjuju osmog dana od dana objavljivanja ovog zakona u Službenom glasniku.
Sada je amandmanom Vlade predloženo da se te odredbe od člana 330. do člana 406. odlože i počnu primenjivati od 1. januara 2004. godine. Ne znam šta je bio povod Vladi da podnese upravo takav amandman, ali iz toga mogu izvući nekoliko zaključaka, koji pre svega mogu ići u pravcu da je i Vlada potpuno svesna da je visina kazne, koja je predviđena u tim kaznenim odredbama možda neprimerena ekonomskom trenutku, ma koliko da su prekršaji o kojima se u tim odredbama govori takvi da ih je opravdano sankcionisati veoma visokim i novčanim i svim drugim mogućim kaznama.
Kada već govorim o kaznama, onda je potpuno jasno da se ovim zakonom, mislim opravdano, uvodi i jedno novo krivično delo -krijumčarenje robe u carinskom postupku, a predmet krijumčarenja mogu biti sve vrste droga i oružja i ne znam čega drugog, što bi bilo opasno za stanovništvo i građane Republike Srbije.
I sa tog stanovišta mislim da je možda bilo uputnije zadržati predložene odredbe, nego ih amandmanom Vlade menjati. Zakon je tako koncipiran da može da se primeni, ali kada uzmete carinske tarife koje su u jednoj meri ili u meri od 95% usaglašene sa Republikom Crnom Gorom, onda ćemo shvatiti da ćemo primenom tih tarifa po ovom carinskom zakonu doći do onih situacija o kojima smo govorili mi kao socijalisti, a i mnogi drugi poslanici u ovom parlamentu, da će naša privreda primenom tih carinskih tarifa uz ovaj carinski zakon biti na vetrometini i izložena stravičnoj konkurenciji, koja bi u najmanju ruku mogla da se nazove nelojalnom. Nelojalnom, ne u onom klasičnom špekulativnom smislu, nego u smislu stanja naše privrede i konkurentske sposobnosti da se izdrži takva konkurencija koja će uslediti.
Zakon je sistemski i primenjivaće se verovatno duži niz godina, kao što se primenjivao i ovaj postojeći koji sada ovim zakonom ukidamo; dakle, od 1992. godine do 2003, ali se on donosio u nekom drugom vremenu, u nekim drugim ekonomskim, političkim i svim drugim relacijama Srbije i Crne Gore.
Tada je objektivno postojala ta državna zajednica i država Jugoslavija, Savezna Republika Jugoslavija, i Crna Gora je bila u potpunosti bar nekoliko godina inkorporirana u ekonomski sistem zajedničke države sa Republikom Srbijom. Sada kada ovo činimo i kada budemo primenjivali ovaj zakon, sasvim sam siguran da ćemo imati mnogo problema.
U konkretizaciji ovoga o čemu pričam, mogao bih da navedenim nekoliko primera za koje mislim da će biti pitanje dobrog tumačenja ili primene, kao što su pojam carinskog područja; i dosadašnji i ovaj zakon kažu da je carinsko područje - područje Republike Srbije u njenim postojećim međunarodno priznatim granicama.
Postavlja se pitanje, ali morate da me pravilno razumete, ne cinično, ne zlurado, kako ćemo ovaj carinski zakon primenjivati na području AP Kosovo i Metohija. Hoćemo li uopšte naći dovoljno instrumenata, u saradnji sa međunarodnom zajednicom, u primeni ovog carinskog zakona.
Pitanje prevazilazi dnevno-političku aktivnost i Vlade i ove države. Čini mi se da moramo kao država naći načina da carinsko područje ovako definisano obuhvati i Kosovo i Metohiju. Znate da imamo problema i u svim drugim segmentima društvenog, pre svega ekonomskog života, kao što su primeri privatizacije, kao što su neke druge oblasti u kojima jednostavno država Srbija ne učestvuje, iako je potpuno jasno da na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 ta vlast koja je sada na Kosovu jeste privremenog karaktera.
Zakoni se ne donose ni za jednu ni za dve, ni za tri, pa ako hoćete ni za pet godina, a ušli smo u petu godinu tog tzv. protektorata na Kosovu i Metohiji, kada se mora razmišljati o tome kako ćemo dalje iz toga izaći. Otvaranje pitanja Kosova i Metohije nije samo danas aktuelno. Bilo je i pre nekoliko meseci aktuelno kada je još pokojni premijer Zoran Đinđić vrlo eksplicitno i vrlo konkretno to pitanje otvorio i kod međunarodne zajednice.
Nažalost, to što se desilo sprečilo je verovatno neku aktivnost koja bi mogla u nekoj meri da, kao separat ili dodatak ovom zakonu, omogući da država Srbija i u carinskom smislu ima neke nadležnosti na Kosovu i Metohiji.
Drugi pojam koji se ovde pojavljuje kao definisan za mene takođe može biti sporan, ali ne zato što on ne treba da postoji, nego zato što nije potpuno definisan kao carinski pogranični pojas.
Hteo sam da upotrebim pravi termin iz člana 7. zakona koji kaže: "Carinski pogranični pojas na kopnu obuhvata deo carinskog područja u širini od 15 kilometara od carinske linije Srbije". Kako god da sada uzmemo tih 15 kilometara od carinske linije Srbije, doći ćemo do praktičnih problema.
Malopre sam govorio o Kosovu i Metohiji, ali ako uzmete granicu sa Republikom Srpskom, videćete da se čitavi gradovi, poput Loznice, Ljubovije, Bajine Bašte, Malog Zvornika, Bogatića, nalaze u tom carinskom pograničnom pojasu. Za stanovnike gotovo celih tih opština mora uslediti poseban režim iz svakodnevnog života.
To jeste jedno delikatno pitanje o kojem će Vlada u primeni ovog zakona, u razradi podzakonskih akata, morati debelo da razmisli, pošto je ona ovlašćena da to sve reguliše, u koji će status dovesti stanovnike tih opština. Hoće li im nesreća koja im se desila raspadom Jugoslavije biti uvećana ili će nekim drugim tretmanom tih, pre svega fizičkih, ako hoćete i pravnih lica, biti omogućeno da im se ponešto i posreći, zato što jesu na zapadu, istoku ili na granici sa Kosovom i Metohijom.
Ovo je jedan momenat koji mora biti delikatno razmotren od strane Vlade, zato što nije samo u pitanju primena carinskog propisa sa stanovišta prihoda države, jer carinski prihod je jedan od najznačajnijih, već sa stanovišta i privredne, i društvene i svake druge aktivnosti u tim područjima. Ovde ću da stanem, zato što priželjkujem da gospodin Đelić zaista uzme reč i da još ponešto kaže o ovom zakonu.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, zamolio bih sve narodne poslanike, a naročito one koji pripadaju većini, da saslušaju razloge zbog kojih sam u ime SPS-a predložio brisanje člana 18. iz ovog zakona. Jako mi je žao što gospodin Đelić nije tu, ali bih zamolio gospođu Drecun da me sasluša, zato što mislim da ništa prirodnije nije nego ovaj član izbrisati u ovakvom tekstu.
Pogledajte šta se kaže u stavu 1: "Ukoliko utvrdi nepravilnosti u pogledu prikupljanja, korišćenja ili evidentiranja sredstava u smislu ovog zakona, predsednik Odbora za finansije dužan je da podnese prijavu nadležnim organima". Znači, predsednik Odbora za finansije je obavezan da utvrdi da postoje nepravilnosti, što je za mene nonsens.
Recimo, prevedimo na današnju situaciju. Gospodin Bogdanović je, koliko znam, inženjer ili magistar nekih tehničkih nauka. Kako on može da utvrdi nepravilnosti i na osnovu čega? Na osnovu toga što je on, navodno, utvrdio nepravilnosti, on podnosi prijavu nadležnom državnom organu, a kad nadležni državni organ donese rešenje da je neko povredio zakon i načinio prekršaj, onda Odbor za finansije donosi odluku da se toj političkoj stranci uskrate sredstva iz javnih izvora u narednim izborima.
Jednostavno, sve je u ovom članu neodrživo. Prvo, ne može predsednik, mora nadležna inspekcija, nadležni državni organ da utvrdi nepravilnosti, pa se tek onda može razgovarati na nekom nadležnom skupštinskom organu. Drugo, Odbor za finansije uopšte nije nadležan organ, niti može biti po bilo kom zakonu, pa ni po ovom zakonu. Prvo, zato je tako konstituisan da u njemu većinu predstavlja poslanička većina vladajuće garniture. Znamo kakav nam je sastav finansijskog odbora i takav će biti i u budućnosti, najviše će poslanika biti iz vladajućih koalicija ili partija koje su na vlasti.
Prema tome, to može biti prilika za revanšizam, za obračun sa svojim političkim rivalima. Smatram da je, pošto ni ja nisam uspeo da predložim nešto što bi popravilo ovaj član, najprirodnije da se ovakav član, koji je inače nesprovodljiv, briše iz Predloga ovog zakona.
Jednostavno ne mogu da shvatim i čudi me da je gospodin Đelić dozvolio da se ovakav tekst nađe u Predlogu zakona, jer ništa nije logično u njemu. Niti stav 1, niti stav 2, a pogotovo stav 3. Kako može predsednik Odbora utvrditi nepravilnosti? Sa kojim znanjem, sa kojim stepenom stručnosti i kome će on to reći? Mi možemo da posumnjamo da je neka politička stranka uradila to i to, podnesemo odgovarajuće prijave nadležnim organima, kada dođe do pravosnažnih odluka tih nadležnih organa, onda Odbor za finansije razmatra nešto što nije u njegovoj nadležnosti.
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
Jeste tri minuta, ovde niko nikoga ne sluša. Ministar za finansije predloži ovakav zakon, ne dođe na sednicu Skupštine ili u najvećem delu ne prisustvuje. Da je prisustvovao, verovatno bi veći broj amandmana koji su ovde predloženi usvojio, zato što su logični i zbog toga što popravljaju ovaj zakon. Ni sada nas niko ovde u ovoj skupštini ne sluša, ali vas molim, zapamtite član 18. i glasajte da se on briše.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, najpre, dužan sam jedno izvinjenje i gospođi Čomić i svim onim kolegama i koleginicama narodnim poslanicima koji pažljivo prate raspravu u ovom parlamentu, jer sam danas pre podne neoprezno rekao da ovde niko nikoga ne sluša. Dakle, izvinjavam se zbog toga.
Kada je u pitanju zakon o Narodnoj banci Srbije, dozvolite mi
da kažem da bih, pre svega, voleo da se ovaj večerašnji duel gospodina Đelića i gospodina Dinkića završi nerešeno ili da obojica izgube, kao što bih voleo da u fudbalskim utakmicama između Nemačke i Amerike i jedna i druga ekipa budu poražene.
Naravno da sve ovo ima i jednu simboliku, jer sam potpuno uveren da to što je gospodin Dinkić radio u poslednje dve i po godine nikako nije išlo u korist srpskom narodu i državi Srbiji. Mnogo je dokaza za tako nešto i mislim da i vi, koji ste ga svojevremeno zdušno podržavali, potpuno shvatili da je taj čovek naneo mnogo štete i Narodnoj banci Jugoslavije, poslovnim bankama, građanima, zaposlenima, a i oni koji nisu zaposleni su pretrpeli štete. Mnogo toga je bilo zato što smo imali guvernera koji je na taj način i došao u Narodnu banku - upadom u Narodnu banku bez propisa, bez zakona itd.
Nažalost, vi ste kao većina kasno shvatili da imate posla sa čovekom koji, pre svega, mora da provede određenu politiku MMF-a i drugih svetskih finansijskih institucija i u tome nema nikakve dileme. Kad ste shvatili da je đavo odneo šalu, onda ste se odlučili da ekspresnom brzinom predložite jedan tekst zakona za koji, iskreno rečeno, moram da kažem da je u priličnoj meri i korektan, osim nekoliko primedbi o kojima ću nešto kasnije reći.
Da ste o tome razmišljali blagovremeno, onda bi mi imali javnu raspravu o zakonu o Narodnoj banci Srbije još u vreme kada smo donosili Zakon o budžetskom sistemu. Neke kolege iz vlasti i iz opozicije su mi tada zamerile što sam upravo tada o tome govorio kao o potrebi da vladajuća većina pripremi Predlog zakona o Narodnoj banci Srbije, jer je bilo potpuno jasno da ćemo imati dva odvojena monetarna sistema kad je u pitanju državna zajednica Srbija i Crna Gora i da je upravo tu priču trebalo na jedan stručan, konzistentan i smiren način rešiti, a ne dozvoliti da vatra dogori do nokata, pa da sad o tome razgovaramo.
Kada je u pitanju sam zakon, dozvolite mi da kažem da mi je jako problematično objašnjenje ministra Đelića, da je prirodno i da takva iskustva već negde postoje, da Odbor za finansije Narodne skupštine Republike Srbije bude predlagač guvernera. Čak i kad bih mogao da prihvatim tako nešto, što nema nikakvo uporište, onda je prvo i osnovno pitanje - čiji je inicijalni predlog za guvernera?
Onda ćemo doći do suštine priče, da je upravo najbolje rešenje kada neko ko predstavlja stabilnu izvršnu vlast, poput predsednika Republike, pa makar to bila i gospođa Mićić, koja je v.d. predsednika, bude predlagač guvernera, zato što takva ličnost relativno stabilno i bez političkih uticaja može predložiti kvalitetno rešenje za guvernera.
Ovako, sasvim sam siguran da nema drugog puta, nego da se sastane predsedništvo DOS-a ili, kako se to u žargonu kaže, politbiro i da kaže taj i taj će biti guverner, a da čitava procedura samo prođe preko Odbora za finansije. Potpuno je jasno da u svemu tome nema prave kadrovske politike, niti postoji institucija guvernera koji bi bio samostalan. Mi ga i u ovom zakonu predviđamo kao jedan od organa Narodne banke Srbije. To je upravo ono što mi najviše smeta. Drugo, smeta mi što ni vi ne možete da shvatite potrebu da Narodna banka ipak mora imati jedan organ koji će se zvati nadzorni odbor. Nema nadzornog organa.
Ako mi kažete da je to mogao da bude savet Narodne banke, onda to nije tačno, zato što i sam gospodin Đelić kaže da taj savet ipak donosi neke odluke, a onaj ko donosi neke odluke ne može po prirodi stvari vršiti nadzor nad sprovođenjem tih odluka. Ne zaboravite da taj savet, prema ovim odredbama zakona, ima između ostalog ovlašćenje da izabere revizorsku kuću koja će da izvrši reviziju, kontrolu finansijsko-materijalnog poslovanja Narodne banke Srbije. A onda ko je odlučio da bude revizor, ne može nadzirati taj rad, ma koliko možemo govoriti o napretku da se o izveštajima Narodne banke govori u ovom parlamentu, i tu nema nikakvih dilema da to jeste dobro rešenje i da treba Narodna banka Srbije da polaže račune ovom parlamentu, kao što i ovaj parlament treba da bira guvernera.
Nažalost, mi možemo imati takvu situaciju da ćemo guvernera maltene svakih šest meseci moći da promenimo, zato što će savet takav kakav jeste koncipiran da odlučuje na način da od pet članova prisustvuju tri, a da od ta tri dvojica glasaju da guverner nije stručan. To je nonsens sam po sebi. Dva čoveka, od izabranih eksperata u savetu, mogu odlučiti da guverner Janko Marković ili Petar Petrović to ubuduće više ne mogu da obavljaju, zato što navodno ne ispunjavaju neki od stručnih kriterijuma iz čitave ove problematike.
Ima jedno pitanje koje mi je dosta sporno, ali samo sa stanovišta teorije kako će se to primeniti u praksi. Vi kažete da je prvi i osnovni cilj Narodne banke cenovna stabilnost. To razumem sa stanovišta jednog šireg cilja koji mora da se postigne.
Ali, nije Narodna banka organ, niti institucija koja bi morala da vodi politiku cena. Istina je da se monetarnom politikom u priličnoj meri utiče na cene i da se jednostavno i zamrzavanjem ili neštampanjem novca može doći do toga da imamo ne rast cena, nego da imamo smanjenje cena. Ali je pitanje koliko se taj monetarni pristup pozitivno ili negativno odražava na privredne tokove.
Mi imamo iskustvo da je dosadašnja monetarna politika Narodne banke išla na štetu privrednog razvoja, da je zapravo ukočila i one mogućnosti i potencijale, pre svega poslovnih banaka, koje su bile tu prisutne, jer stalnim povećavanjem obaveznih rezervi mi smo zapravo de fakto smanjili pravo poslovnim bankama ili mogućnost da ulažu u onu privredu, koja bi da je dobila kredite pre dve godine ili pre dve i po godine, ili pre godinu dana, već bila u fazi postepenog oporavka i rasta.
Ne bismo morali da imamo depresiju koja je prisutna u svemu tome i hvalu od strane guvernera, da imamo toliko i toliko deviznih rezervi, pri čemu neće da kaže pošteno. Mi smo ove građane socijalnom politikom, ekonomskom politikom, ili ako hoćete ukupnim stanjem u zemlji naterali da prodaju te svoje devize koje imaju u slamaricama, da ih stavljaju na štedne uloge kod komercijalnih i poslovnih banaka. Ali, poslovne banke su obavezane upravo odlukama Narodne banke da polovinu tog deviznog iznosa moraju držati u deviznim rezervama. Da ne govorimo o katastrofalnim greškama, kada se recimo od strane ove zemlje, po nalogu Narodne banke uzme 850 miliona dolara kredita od MMF-a, koji isključivo služi da bi se sačuvao ovaj kurs evra.
Zato jeste gospodin Dinkić u pravu kada kaže da se ne mogu devizne rezerve tek tako trošiti za privredni razvoj, ali nije u pravu jer ne razume kritiku ove vrste. Ne možemo uzimati kredit od MMF-a da bi pošto poto sačuvali kurs, umesto da ta sredstva upotrebimo u privredi. O tome je reč. Ne možemo blokirati 50% devizne štednje po nalogu Narodne banke, da bi banka imala devizne rezerve, a koje u krajnjem služe da finansiraju spoljno-trgovinski deficit. On kaže da mi moramo da imamo za šest meseci uvoza određene devizne rezerve da bi platili obaveze prema inostranstvu, ali pri tom se ovde nije vodila takva ekonomska, carinska i kakva god hoćete druga ekonomska politika koja bi destimulisala uvoz, a stimulisala izvoz.
Devizne rezerve moraju da počivaju na zdravoj osnovi, na izvozno orijentisanoj privredi i na devizama koje će ova zemlja ostvariti putem doznaka po izvršenom izvozu. To je suština i zato, ukoliko ova poslanička većina bude imala racionalno razmišljanje, ona će prihvatiti neke amandmane SPS-a i mi ćemo tada biti spremni da glasamo za ovu ili ovome sličnu varijantu zakona.

Gospođo Čomić, gospodine Đeliću, dame i gospodo narodni poslanici, iskreno, nisam ni očekivao da će predstavnik Vlade da prihvati amandman SPS-a kojim se predlaže oslobađanje poreza na promet usluga za isporučenu električnu energiju individualnim potrošačima preko distributivne mreže. Podnoseći ovaj amandman SPS je, pre svega, htela da ukaže na katastrofalno stanje u kojem će se naći građani Srbije nakon početka primene nove cene električne energije koja je, kao što je poznato uvećana za otprilike 15%.
Sve vas kolege, a naročito gospodina ministra, zamolio bih da na trenutak obrate pažnju na jednu jako jednostavnu računicu, na temu isporučene električne energije.
Ako je jedno domaćinstvo pre dve godine trošilo otprilike 1.000 dinara po osnovu utrošene električne energije, na taj iznos je trebalo platiti 20% poreza, odnosno 200 dinara, ukupna obaveza tog potrošača je bila 1.200 dinara.
Dve godine posle, nakon višestrukog povećanja cene električne energije, molim vas, kolege, za istu utrošenu količinu kilovata, platićete 6.000 dinara po osnovu potrošnje i još 20% po osnovu poreza, dakle, još 1.200 dinara, što će reći ukupno 7.200 dinara. Samo za dve godine visina poreza koju građani plaćaju izjednačila se sa ukupnom potrošnjom plus porez od pre dve godine.
Sada vas pitam, ko to realno od prosečnih domaćinstava i građana sa ovim primanjima u Srbiji može da izdrži i kakav je sada pristup Vlade prema tom pitanju?
Drugo, gde u svetu ima da je električna energija kao usluga oporezovana sa 20%?
Mi smo imali porez na isporučenu električnu energiju koji se kretao sedam, osam do 10% i tretirana je kao klasična usluga. Danas je to 20% i tvrdokorno se u Ministarstvu za finansije i u Vladi zanemaruje činjenica da je previsoka obaveza.
Sasvim sam siguran da bi Vlada morala da počne da razmišlja na način, ako ne može da prihvati ovaj amandman odmah, onda mora da razmisli o tome da ona električna energija koja se isporučuje građanima u domaćinstvima bude ili oslobođena poreza na promet ili da se ta poreska stopa sa 20% smanji na 10%.
To bi bio pošten pristup, sasvim je sigurno da mnogi neće moći ovo da plaćaju i kakva je korist od povećanja električne energije koju neko neće moći da plaća. Uveravam vas da tamo gde je elektrodistribucija, tamo gde isključuje potrošače zbog toga što ne mogu da izmire svoje mesečne obaveze, da se u 90% slučajeva dešava da se nikada više ti potrošači ne vrate u potrošnju električne energije, jer se i to plaća, a ne mogu to da podnesu i da plate.
Treba li mi sada da pozivamo građane na građansku neposlušnost da ne plaćaju električnu energiju, i to ovako obračunatu. Vi znate da ste, mnogi od vas koji ste u okviru DOS-ovih stranaka upravo to radili, upravo ste to radili.
Čemu zapravo sve to služi? Međunarodni monetarni fond nam diktira cenu električne energije, a ko to kaže da nije? Gospođa ministar Kori Udovički kaže da jeste.
Šta je cilj, da se EPS rascepka po sistemu kako je urađeno u Bugarskoj i Rumuniji, da se na taj način privatizuje, da prema Zakonu o energetici koji ima mnogo novih stvari uvedemo čak i veletrgovca poput mnogih razvijenih zemalja, pa da nam veletrgovac prodaje električnu energiju, da osposobimo samo prenosni sistem, a proizvođača da ostavimo tamo gde jeste i da bi taj prenosni sistem mogao da prima električnu energiju koju ćemo dobijati iz Nemačke, iz Austrije, iz onih zemalja koje imaju realno višak električne energije.
Pitam vas - može li porez samo za dve godine da bude 1.200 dinara kolika je bila i potrošnja i porez pre dve godine i ko to može da podnese sa primanjima od dve i po hiljade, 3.700, kao što je slučaj u Loznici, itd. Zašto Vlada sad nama baca prašinu u oči a nije spremna da napravi nijedan korak koji bi išao u korist građana, pa da se oslobodi deo poreza po cenu toga da neke budžetske stavke ne možemo da izfinansiramo. To je pristup stvarima i predlog SPS.

Dame i gospodo kolege narodni poslanici, nema poslanika, nema ministra, nema TV prenosa, nema razumevanja za predloge koje opozicija u formi amandmana daje. Izgleda da su izbori blizu.
Dozvolite mi da u nekoliko rečenica iznesem svoje mišljenje o predloženim zakonima koji su danas na dnevnom redu, s tim što i ja moram, kao i prethodnici, da kažem da je potpuno nelogično spajanje zakona o kontragaranciji sa poreskim zakonom i Zakonom o poreskoj administraciji, ali šta je tu je.
Najpre, kada je u pitanju Predlog izmena i dopuna Zakona o porezu na promet, želim sve vas da podsetim da je upravo SPS predlagala da se štampa oslobidi poreza na promet, i da to tada, kada je usvojen Zakon o porezu na promet nikako nije naišlo na razumevanje resornog ministra niti poslaničke većine u ovoj skupštini. Sada se ovde mora postaviti pitanje - šta se to u međuvremenu bitno promenilo a da je navelo predlagača da upravo štampane medije oslobodi poreza na promet u visini od 20% i da time izgubi u budžetu 600 miliona dinara, koliko je rečeno u obrazloženju?
Imam utisak da je na ovu odluku uticao i Montgomeri i da je ovo jedan od postupaka vladajuće većine da se, na neki način, malo odobrovolji gospodin Montgomeri, a da se mediji pripreme da u predizbornoj kampanji ne budu i suviše kritički raspoloženi prema vlasti. Nikako drugačije ne mogu to da objasnim, jer da su u pitanju realni interesi ili realno razumevanje Vlade za stanje građana u ovoj zemlji, onda bi oni predložili da se ukine porez na promet, na isporučenu električnu energiju, a pogotovu posle poskupljenja od 15%. Ako uporedimo situaciju u okruženju, onda ćemo videti da nigde u svetu ne postoji tolika stopa poreza na promet usluga kada je u pitanju električna energija. O tome ću govoriti kada budem obrazlagao amandman na tu temu.
Zašto nije predloženo da se oslobode poreza na promet predmeti koji pripadaju deci, pre svega dečja konfekcija, obuća, bebi hrana itd.; a znamo da smo veliku raspravu vodili o tome kada smo na jedvite jade uspeli da oslobodimo poreza na promet jestivo ulje i recimo živinsku mast.
Sve mi se čini da je ovo jedan korak koji zapravo treba da zamagli tu priču da Vlada kontroliše medije i da bi na taj način medije odobrovoljili ili oslabili njihovu kritiku.
Kada je u pitanju izmena Zakona o poreskoj administraciji, moram da kažem da je član 186. i danas, kao i pre godinu dana, kada se o njemu razgovaralo, što se tiče SPS, a verujem i većine vas kolege poslanika, izuzetno sporan. Prvo, sporno je propisivati jednu takvu obavezu da se imovina vrednosti iznad 10 ili 20 miliona na poseban način prijavljuje. Zašto to mislite? Zato što je u toj imovini nekoliko staviki koje su, objektivno gledano, već evidentirane. Uzmite na primer zemljišta. Mi možemo govoriti o tome da nemamo katastarske knjige do kraja izgrađene, ali se evidencija zemljišta, kada su u pitanju i fizička i pravna lica, u potpunosti zna. Uzmite nekretnine, kuće, vikendice, garaže, sve je to prijavljeno kroz prijave kada smo prijavili porez na imovinu i mi, većina, ja mislim da i Milka, dobijamo rešenja Poreske uprave da platimo porez na imovinu.
Ako mi neko danas kaže da je u pitanju ona imovina koja nije legalizovana, odnosno koja nije izgrađena u skladu sa Zakonom o izgradnji objekata, onda i to jeste jedna vrsta zablude, jer smo u međuvremenu doneli Zakon o izgradnji koji će omogućiti da se i takvi objekti legalizuju i da se kao takvi evidentiraju kao imovina pojedinca ili preduzetnika ili pravnog lica. Uzmite primer akcija. Sve akcije ostvarene u bilo kojoj fazi privatizacije, od 1990. godine pa do danas, registrovane su u "Registru akcija" i tačno se zna ko je vlasnik tih akcija. Zašto bi sad neko ko poseduje akcije ili udele u nekom preduzeću trebalo da posebno sve to prijavljuje? Udeli se evidentiraju u svim mogućim dokumentima prilikom registracije društava sa ograničenom odgovornošću ili prilikom promena vlasništva tih udela. Siguran sam da trgovinski sudovi imaju potpuno jasnu i ažurnu evidenciju o tome ko je vlasnik ovog udela.
Štednja u komercijalnim, odnosno poslovnim bankama je evidentirana. Plaćamo poreze na dohodak građana po osnovu prihoda od kamate koju ostvarimo. Dakle, postoji definitivno jasna evidencija. A gotovina - to bi bilo van pameti?!
Pitam vas, kolege poslanici, ko bi od vas prijavio gotovinu koju ima kod kuće u jastuku, slamarici ili na nekom drugom skrovitom mestu, nekom poreskom organu ili bilo kom organu u ovoj zemlji, iz dva razloga - iz razloga ugroženosti te gotovine: ukoliko se neovlašćeno ili nekontrolisano dođe do takvih podataka; a drugi razlog je čisto fiskalne prirode: jer ako je legalan prihod, onda je on već u nekoj fazi oporezovan, ili kroz lična primanja putem zarade u preduzećima, honorara, putem bilo kojih drugih osnova po kojima se može doći do gotovine.
Ono što me je posebno iznenadilo, mi sad brišemo umetnička dela iz obaveze da se to prijavi i time mislim stvaramo mogućnost da oni koji, eventualno, poseduju nezakonito stečenu gotovinu taj novac ulože upravo u umetnička dela.
Treće što mi je sporno, jeste pitanje procene. Moja subjektivna procena koliko imovina kojom raspolažem vredi - jedna mi je procena kada bi tu imovinu hteo da prodam, a druga je kada bi neko hteo od mene da kupi. U ovim izmenama se kaže da poreski organ može izvršiti procenu, što znači da je prethodna procena subjektivna.
Konačno, vrhunski razlog zbog čega su ovakve promene zakona je upravo neslaganje gospode ministara Đelića i Vlahovića. Vlahović misli da bi takva obaveza prijavljivanja imovine destimulativno delovala na postupak i proces privatizacije, gospodin Đelić razmišlja fiskalno i samo razmišlja kako da dođe do što veće količine poreza u Republičkom budžetu. Ko zna, možda je i dobro da nam se ti eventualni kupci naših preduzeća uplaše, jer i tako imamo situaciju da nam se firme prodaju u bescenje.
Za one koji misle da nisam u pravu, podsetiću na nekoliko firmi koje su privatizovane po ranijim zakonima, u kojima su pretežno radnice u tim preduzećima i koje su sigurno najuspešnije firme u ovom momentu u Republici Srbiji. Uzmite "Apatinsku pivaru", uzmite "Soko štark", "Tigar" Pirot, "Hemofarm" Vršac, uzmite mnoge druge firme. Zato je možda i dobro što će se ti investitori uplašiti ove situacije, ali nije dobro za opštu sliku koja se putem ovakvih promena zakona šalje i investitorima, a i našim građanima.

Dame i gospodo, kolega Mucić i ja smo hteli ovim amandmanom da preciznije uredimo član 7. zato što mislimo da predloženo rešenje nije pre svega pravično u odnosu na one koji treba da na ovaj način, kako je to regulisano članom 7, izmire svoju poresku obavezu, te smo predložili da se član 7. promeni i da glasi:
"Zaplenjeni novac i prihode od prodaje pokretnih stvari i nepokretnosti Poreska uprava odmah, a najkasnije narednog radnog dana uplaćuje na odgovarajući uplatni račun javnih prihoda.
Ako se prodajom ostvari veća cena od iznosa poreske obaveze, razlika se vraća poreskom obvezniku u roku od tri dana, a kamata se obračunava u korist poreskog obveznika po isteku istog, u skladu sa članom 75. ovog zakona.
Ako je u roku iz prethodnog stava poreskom obvezniku dospela nova poreska obaveza, koja nije plaćena, namiriće se iz preostale razlike ostvarene prodajom pokretnih stvari, odnosno nepokretnosti po većoj ceni".
Dakle, to je naš predlog zato što u Predlogu izmena člana 7. nisu do kraja precizno utvrđeni ovi rokovi pa se ispostavlja da zaplenjeni novac ili novac ostvaren prodajom nepokretnosti može, recimo, biti uplaćen i po isteku 15 dana ili bilo kog drugog roka i da bi time poreski obveznik čija se poreska obaveza na taj način izmiruje bio time oštećen. To je dakle jedan momenat.
Drugi momenat je pitanje kamate. Ako vi na ovaj način izmirite obavezu preko onog iznosa koji je u momentu zaplene novca utvrđen onda je prema Predlogu Vlade, odnosno Ministarstva Poreska uprava u obavezi da vam prizna kamatu po isteku 30 dana na vaša uplaćena sredstva.
Mi ovde zapravo mislimo da jednostavno treba poštovati rokove i da u stvari treba imati jedan, a ja bih rekao, korektan odnos prema onome ko je na taj način pa i tako kako je ovde predviđeno izmirio svoju obavezu i da nije fer da, sa jedne strane, država zaračunava maltene svaki minut zakašnjenja u plaćanju obaveza, a da ovde, zapravo, pravi takvu kombinaciju da najmanje mesec dana ima vremena da koristi nečija sredstva, a da pri tome ne plaća nikakvu kamatu.
I još nešto. Kada se ostvari višak prihoda po osnovu prodaje nepokretnosti po osnovu zaplenjenog novca zašto se odmah taj višak vrednosti, odnosno iznosa koji je naplaćen ne bi knjižio u korist tog poreskog obveznika po osnovu narednih obaveza koje ovde ima, nego su i tu, takođe, predviđeni neki rokovi koji u suštini idu na štetu poreskog obveznika - i hteli smo zapravo da podržimo suštinu predloženog amandmana tj. predloženog člana, a da ovom formulacijom preciznije uredimo međusobne obaveze u tom postupku. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Socijalističke partije Srbije predložio sam brisanje člana 19. kao logičnu posledicu prethodno predloženih amandmana u kojima smo predložili brisanje mnogih odredbi u ovom zakonu. Ukoliko bi se te primedbe, odnosno amandmani uvažili, onda nije potrebno obezbeđivati odgovarajuće tehničke i materijalne, odnosno prostorne uslove za tužilaštvo, za pritvorsku jedinicu, za veće i za druge organe koji će učestvovati u, kako vi kažete, procesuiranju ratnih zločina.
Moram da priznam da verovatno ni sami niste svesni u koliko ćete problema upasti sa primenom ovog zakona. Ja bih vam ukazao samo na nekoliko čisto finansijski negativnih efekata po osnovu ovog zakona, a i da vas podsetim na to, čega ste verovatno i svesni, da ste obećali narodu da ćete ovako i na ovaj način sarađivati sa Haškim tribunalom, a da ćete usput još trošiti narodni novac za tu tzv. saradnju, ne verujem da biste dobili ni deo glasova koje ste dobili na izborima u oktobru mesecu.
Za rad tužilaštva do kraja godine 50 miliona, 202.600.000 za rad specijalnih službi za otkrivanje ratnih zločina. Podsetio bih samo na smisao ove rečenice. Znači li to da mi još uvek nismo otkrili ko su ratni zločinci, znači li to da još uvek nismo otkrili ratne zločine, a da pri tome imamo saradnju sa Haškim tribunalom, imamo tzv. savezne propise koji tu saradnju regulišu i obavezuju našu državnu zajednicu da sarađuje sa Haškim sudom i sada ni to nije dovoljno, nego moramo na teret građana Republike Srbije da izdvojimo samo za polovinu godine još 250 miliona dinara, da bismo udovoljili Haškom tribunalu i da bismo primenili jednu ciničnu odredbu iz obrazloženja koje se nalazi u ovom materijalu, a to je da poboljšamo saradnju sa Haškim sudom.
Šta treba ova zemlja još da uradi da bi poboljšala saradnju sa Haškim sudom da bi taj tzv. Haški tribunal bio zadovoljan? Koliko još predsednika ili građana ove zemlje treba da isporučimo Haškom sudu ili koliko još tzv. ratnih zločinaca treba da uhapsimo i tzv. ratnih zločina da otkrijemo? Ukoliko već znamo ko su ratni zločinci i ukoliko imamo jasan spisak ratnih zločina, onda nam nije potrebna specijalna služba za otkrivanje ratnih zločina i da to pri tome košta ovaj narod 202.600.000.
Interesantno je da je cifra prilično precizna. Dakle, ako već neko zna koliko to treba da košta, onda zna na koje se zločine odnosi. Ako zna na koje se zločine odnosi, onda zna ko su ratni zločinci. Onda postoji nadležnost tužilaštva i sudova koji su već u funkciji da taj posao obave. Ovako ćemo duplirati stvari i to do besvesti. Zar nije bilo racionalnije, ekonomski celishodnije i poštenije prema pravosuđu ova planirana sredstva uložiti u unapređenje tehničkih uslova rada postojećih sudova, počev od opštinskih, preko okružnih, do Vrhovnog suda.
Kako to odjednom konstatujemo da su nam sudovi i tužilaštva spremni za ovakav proces prema tzv. ratnim zločincima? Šta ćemo da radimo sa Amerikancima, sa pripadnicima NATO pakta koji su zločine izvršili u toku NATO agresije? Hoćemo li smeti da te ljude, koji su očigledno ratni zločinci, bez ikakvih dilema procesuiramo ovde ili da ih isporučimo Haškom sudu? Ako ih procesuiramo ovde, to košta ovaj narod. I, zašto mi sve ovo uopšte radimo na teret naroda?
Za šest meseci 250 miliona, to znači milijardu dinara godišnje, sa tendencijom da ta sredstva rastu, jer ko zna gde će biti kraj svim tim zahtevima Haškog suda i tzv. međunarodne zajednice da idemo u toj saradnji i koliko ćemo svega još morati da istrpimo da bi se neko tamo našao i rekao - ovi sa nama sarađuju.
Sreća je za ovaj narod da će dogodine, u svakom slučaju, ako ne i pre, biti izbori i da će se verovatno pokazati da postoje neki drugi, razumniji ljudi, koji će pripadati vlasti, a koji neće na ovaj način arčiti narodna sredstva, a da pri tome mnogo toga u ovoj zemlji ne funkcioniše upravo zbog nedostatka sredstava.

Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da pri kraju ove rasprave kažem još nekoliko bitnih argumenata SPS-a, kada je u pitanju njen odnos prema predloženom zakonu o akcionom planu. Molio bih gospođu predsedavajuću da omogući da se sasluša mojih nekoliko minuta.
Ako načelno postavimo pitanje da li je potreban ovakav akcioni plan, onda sam sasvim siguran da nema razumnog čoveka u ovoj sali koji bi rekao da ne treba akcioni plan usaglašavanja, pre svega ekonomskih odnosa sa Crnom Gorom u okviru državne zajednice Srbije i Crne Gore. Očigledno da upravo taj ekonomski segment potrebe da se usaglase odnosi između Republike Srbije i Crne Gore privlači najveću pažnju, što nikako ne može čuditi, jer zapravo od tog segmenta zavise mogućnosti usaglašavanja svih drugih, pa i pitanja zapošljavanja, protoka ljudi, zdravstvene zaštite, obrazovanja i prosvete itd.
Imam utisak da kada gospodin Jovanović govori na ovu temu, žao mi je što nije trenutno prisutan, da on zaista misli da će se to upravo onako odvijati kako je napisano u akcionim planu i kako je na neki način dogovoreno sa Evropskom unijom i sa Republikom Crnom Gorom. Nažalost život i stvarnost kroz koje ova zemlja prolazi potpuno su drugačiji. Pre svega bih rekao da su se na neki način i naša delegacija i ljudi koji su predstavljali Republiku Srbiju upecali na obećanje Evropske unije da će zbog opšteg pada carinskih stopa i zaštite privrede Republike Srbije biti namiren taj nedostatak kao negativan efekat u budžetu od nekih 70 miliona evra. Međutim, nije samo u tome suština. Najmanje su tri negativna efekta koja se mogu ovde kao zaključci izvesti.
Prvo, da ćemo mi opštim sniženjem carinskih stopa sa otprilike 10% na nešto oko 7%, zapravo za jednu trećinu umanjiti konkurentsku sposobnost naše privrede u korelacijama sa UN i sa zemljama u okruženju. Da li je tako, nemam nikave sumnje, jer i one proizvodnje koje sada nešto rade i koje pokazuju bilo kakvu aktivnost u poslednjih nedelju ili dve dana će jednostavno biti kao na vetrometini. Mi nećemo moći da izdržimo konkurenciju, jer će svima biti veća računica i ekonomija u poslu da nešto uvoze, nego da to proizvode ili da podstiču domaću proizvodnju. Tu nema nikakvih dilema da će se upravo to desiti. Mi sada pokušavamo jednom pričom, koja jeste potpuno u skladu sa neoliberalnim konceptom izgradnje društva, da kažemo da naša privreda mora biti izložena toj konkurenciji i mora bolesnik ustati i trčati u toj privrednoj utakmici sa Evropom, koja je i te kako u svemu odmakla.
Kao posledica toga, mi ćemo neizostavno imati povećanje broja radnika koji će ostati bez posla. Smanjenje bilo kakve mogućnosti, otvaranje novih radnih mesta je čitava priča i nikako se ne sme vulgarizovati na to koliko ćemo izgubiti u budžetu po osnovu manjka carina za 2003, 2004, 2005, 2006. i eventualno 2007. godinu.
Drugi negativan efekat koji neizostavno proističe kao posledica je povećanje spoljnotrgovinskog deficita. Mi sada imamo oko pet milijardi projektovan spoljnotrgovinski deficit za 2003. godinu. Prosto se postavlja pitanje odakle će ova zemlja servisirati i taj povećani uvoz i obaveze po osnovu kredita koje dobijamo od međunarodne zajednice. Kažem da će sve to trajati i Evropska unija će podržavati ovaj koncept sve dotle dok naši građani u slamaricama imaju tih pet milijardi evra.
Tih pet milijardi evra kada budemo potrošili na uvoz, i onoga što nam nije potrebno i na servisiranje dugova, tada ćemo znati da smo na nuli. Kada budemo na nuli, onda je pitanje da li ćemo moći išta ozbiljno da uradimo za našu privredu. Druga posledica koja iz toga proističe je pozitivna, ali samo za Evropu. Tvrdim da ćemo u narednim mesecima, nakon početka primene ovog sporazuma, imati na našem tržištu sve više robe iz Slovačke, Poljske, Češke, Mađarske. Iz onih zemalja koje su ušle u EU. Cilj Evropske unije u ovoj prilici, kada nas je naterala da prihvatimo ovakav sporazum, jeste da putem plasmana svojih roba na naše srbijansko tržište iscrpi tih četiri ili pet milijardi evra i time vrati kapital koji je uložila u proizvodnju u tim zemljama.
Nemam nikakvih dilema da će se to upravo tako odvijati, jer kad nemate domaću proizvodnju i kada imate podsticaj uvoza, a ne izvoza, što bi bilo prirodno u zemljama ekonomskog stanja kakvo je naše, onda je to neizostavna posledica.
Treće, pričali smo o tome, budžetski deficit po osnovu manjka prihoda od carina je samo jedan pokazatelj. Ovde je rečeno da mi očekujemo da ćemo pomoću uvećane potrošnje i poreza na promet na one robe koje će biti poreklom iz uvoza nadomestiti nedostatak u budžetu. Objektivno se postavlja pitanje ko će to moći ubuduće da kupuje kada nestane ovih 4,5 milijarde evra koje imamo u našim džepovima. Tema je tema. Četiri godine po 70 ili 80 miliona evra jednako je 320 miliona evra. Preračunato oko 400 miliona dolara.
Dame i gospodo, u 2002. godini imali smo prihode po osnovu privatizacije otprilike u tom iznosu. Šta to znači? To znači da ćemo imati budžetsku rupu, da ćemo morati duplo više da prodamo u bescenje naših društvenih i državnih preduzeća da bismo nadomestili tu rupu. Da bi smo isfinansirali one socijalne funkcije koje jesu prisutne ovde u ovom programu.
Ima ljudi iz Demokratske stranke koji po prirodi svoga programa imaju nešto što je pomalo i levičarsko, imaju tu socijalnu komponentu u razmišljanju, ne treba da pristaju na takav koncept koji očigledno nameće Grupa -17, da sve mora biti izloženo toj tržišnoj vetrometini pa ko opstane, a posle toga ćemo da vidimo šta ćemo.
Nigde u svetu taj koncept nije nadvladao, nigde nije dao rezultate taj monetaristički pristup stvarima, taj pristup da je sve izloženo tržištu. Ne postoji nijedna zemlja na svetu koja se bar na neki način od toga ne brani. Pogledajte tekst sporazuma pa ćete videti - u roku od godinu dana odnosno do kraja godine mi ćemo morati da ukinemo i količinska ograničenja u pogledu uvoza. Dakle, nije u pitanju samo visina carine nego i količina. Nema na svetu zemlje koja će i na taj način da izloži svoju privredu.
Uzmite Švajcarsku, kad hoćete da proizvodite čokoladu, onda imate dozvoljenu količinu koju možete da proizvedete, zamislite zemlju koja nema nikakva ograničenja u pogledu uvoza. Uzmite bilo koju poljoprivrednu proizvodnju u okviru razvijenih zemalja. Imate minimum i maksimum koji morate proizvesti. Ako proizvodite više od toga onda vam država ne garantuje odgovarajuće beneficije, subvencije ili cene. Dakle, proizvodite na svoj rizik, ali ako hoćete da imate pomoć od države, onda ne možete više od onoga što je dogovoreno i propisano.
Pa, nije neko bez veze uveo svojevremeno te kvote i količine. Ne možete uvoziti sve i svašta, kao što je recimo priča o bananama, a pri tome naše jabuke ili neko drugo voće prodavati u bescenje ili bacati. Ne možemo u ovoj zemlji uvoziti stajsko đubrivo, a pričati o tome kako sada štitimo, recimo, proizvodnju kože zato što je to strateški proizvod time što uvodimo carine. A, na drugoj strani dozvoljavamo nekontrolisani uvoz i u pogledu količine i visine cene cipela i proizvoda od kože. Ako hoćete, konačno, i šećera.
Dakle, to su neki paradoksi koji su prisutni u ovom programu i čudi me da su ljudi iz DS-a, pre svega, mislim na gospodina Jovanovića, dozvolili da upadnu u tu zamku da za obećanih 70 miliona evra, koje će navodno Evropska unija nadomestiti u budžetu, izgube milijardu evra, a što je najgore izgube jednu perspektivu sa koje bi ova privreda morala da startuje, iz odnosa koji bi se primenili po osnovu akcionog plana, a da ne govorim o subvencijama i izvoznim stimulacijama.
Kolega Ćulibrk je nešto o tome govorio. Mogu, recimo, da vam predložim jedno rešenje, jer nisam sebičan u razmišljanjima, izvoznici se mogu stimulisati ne samo putem kursa ili neke stimulacije koja bi bila određena u visini od 10%, pa da mu sada neko namiruje taj novac. Može, recimo, i putem oslobađanja dela poreza ili dela doprinosa na zarade onih radnika koji rade u izvozno orijentisanim proizvodnjama, da se ta stvar bilansira na nivou jedne godine ili jednog meseca, ako hoćete, i da se u toj meri koliko je nedostatak u realnom kursu dinara nadomesti oslobađanjem obaveza tih izvozno orijentisanih proizvodnji.
I, naravno, mi ovakav tekst, koji je predložen, ne možemo da prihvatimo, ne zbog toga što mislimo da ne treba usaglasiti odnose između Srbije i Crne Gore, ali ako ćemo mi za tri godine, plus dve, dakle za pet godina doći do onoga što smo imali pre pet godina, onda je pitanje zašto smo uopšte morali sve ovo i na ovaj način da radimo. Hvala lepo.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, moram da kažem da nije fer od predlagača da uglavnom ne prisustvuje raspravi o ovim amandmanima, niti sluša obrazloženja predlagača amandmana, a da je ministar, razumeo bih, ima neke obaveze u Vladi itd. Ali kolega poslanik je predložio u ime poslaničke grupe GSS ovaj zakon i zaista ne poštuje niti dostojanstvo ove skupštine, niti nas kao poslanike, a verujem i svoje poslaničke grupe koja je predložila zakon, pošto najveći deo rasprave nije prisutan u sali.
U ime poslaničke grupe SPS predložio sam da se ovaj član, koji reguliše pitanje žalbe, briše. Znači, tri su osnovna razloga za to. Prvo, zato što mislim da čak i da se zakon usvoji, član koji reguliše kako treba da izgleda žalba i koje elemente treba da sadrži je suvišan. Drugo, zato što je tako formulisan da se jako teško može izvući zaključak kakva to treba da izgleda žalba na odluku komisije Ustavnom sudu, a da bude prihvaćena i od koga da bude prihvaćena, bar u formalnom smislu. Treće i osnovno, zato što bi zadržavanje ovog člana samo po sebi bilo kršenje ljudskih prava onih lica na koja se ovaj postupak lustracije odnosi.
Mi na jednoj strani pričamo o tome kako treba da lustriramo i da utvrdimo ko je to kršio ljudska prava, a samim članom propisujemo obavezu da se krši ljudsko pravo. Molim vas, kolege poslanici iz poslaničke većine u Skupštini, pročitajte ovaj član. Pošto verujem da većina nije pročitala ili nema strpljenja, ja ću da pročitam. Kaže se: U žalbi se mogu iznositi samo one činjenice za koje kandidat učini verovatnim da za njih nije znao ili da za njih nije mogao znati, odnosno predlagati samo oni dokazi za koje se učini verovatnim da su pribavljeni ili nastali pošto je Komisija donela odluku o prigovoru iz člana 17. stav 2. ovog zakona.
Dakle, imao sam prigovor na stav komisije, odnosno na njenu odluku. Sada bih se mogao žaliti Ustavnom sudu, pa rečeno mi je šta sve moram da učinim verovatnim i kome verovatnim, i na osnovu čega verovatnim, i sa kojim dokumentima, sa kojom pravnom regulativom treba da učinim verovatnim i kada će to biti verovatno. Sve je otvoreno u ovom članu.
Zapravo tumačim, da onaj ko je od strane komisije jedanput proglašen za lice koje jeste kršilo ljudsko pravo zapravo nema ni jedan formalno-pravni i u suštini prihvatljiv mehanizam da se na tu proceduru žali, sa realnom nadom da može prikupiti dokaze o tome da je nevin i da o tome može uputiti odgovarajuću žalbu Ustavno sudu, koji će to, smatram, ozbiljno razmotriti.
Gospođa Čomić je predložila da sve gde piše - Ustavni sud, zamenimo rečima Vrhovni sud. Dakle, u tom slučaju bi se žalili Vrhovnom sudu. Ako sve tako radimo, onda pogledajte sastav komisije. Do sada je bilo dva člana sudije Vrhovnog suda, dva člana sudije Ustavnog suda, a to znači sada ćemo imati četiri člana Vrhovnog suda, odnosno sudija Vrhovnog suda u komisiji od devet članova. Da li je to u redu?
Zaista je onda neko od kolega poslanika u pravu kada kaže, kadija te tuži, kadija ti sudi. Pogotovo, imamo mogućnost da dva narodna poslanika budu u toj komisiji, s tim da ne mogu da budu iz istih poslaničkih grupa, a što znači da će najmanje jedan biti iz vlasti.
Ne bih želeo da govorim o drugim nelogičnostima. Uzmite, recimo, član 11, u kome je guverner Narodne banke u tački 14. izjednačen kao narodni poslanik u postupku lustracije, kao predsednik Republike, odnosno kandidat za predsednika Republike, kao predsednik opštine, odnosno zamenik predsednika opštine. (Mićović, sa mesta: Svi smo mi isti pred zakonom.) Šta tu ima slično, kolega Mićoviću? Nema ništa slično.
Poslanici se biraju kao kandidati na izbornim listama političkih stranaka, nisam čuo da postoji zemlja u svetu koja bira guvernera tako što će biti kandidati političkih stranaka za guvernera, pa da komisija u prethodnom postupku utvrđuje njegovu moralno-političku podobnost, odnosno je li ili nije prekršio neko ljudsko pravo. Kako guverner Narodne banke uopšte može u vršenju svoje funkcije da prekrši ljudsko pravo, a da pri tom ne bude smenjen od strane onog ko ga je na to mesto postavio.

Ne bira se između više kandidata, ne bira se na proporcionalnim listama. Molim vas, razmislite o ovome. Ovaj zakon je i tako konfuzan, tako heterogen, ali ovaj deo koji se odnosi na žalbu u članu 18. je zaista za brisanje. Hvala.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, iako trenutno u sali nema predlagača izmena Poslovnika o radu Narodne skupštine, dozvolite mi da na početku konstatujem dve ili tri stvari.
Najpre da kažem da je predlagač, možda nenamerno i nehotice, priznao neke stvari o kojima opozicija u poslednje dve godine uporno i vrlo često govori u ovom domu. Sam predlog da se u skupštinski rad uvedu još četiri odbora nije sporan, ali je sporno zašto treba uvek da prođe mnogo vremena pa da se setimo nekih stvari koje smo trebali ili morali da uradimo.
Zar je trebalo da prođu dve i po godine, pa da predložimo formiranje odbora za privredne reforme, a setite se i sami da ste gromoglasno kao opozicija, kao DOS, najavljivali da ćemo čim dođete na vlast imati privredne reforme, rast životnog standarda, rast privredne proizvodnje, da ćemo se integrisati u Evropu, da će nam ta ista Evropa i međunarodna zajednica odobriti pozamašna sredstva itd.
Činjenica da dve i po godine posle predlažete formiranje odbora za privredne reforme može značiti samo jedno - da do sada nije bilo privrednih reformi, pa da tek formiranjem odbora za privredne reforme možemo očekivati da će ova vlast ući u neku vrstu reformi, ili da su reforme, koje su tako gromoglasno najavljivane, u velikoj krizi i da je sada potrebno napraviti neki dodatni impuls preko skupštinskog odbora, koji bi te reforme jasnije, preciznije profilisao.
Kada pogledate nadležnost odbora onda vidite u članu 68a da odbor za privredne reforme razmatra planove i programe privrednog razvoja. Pitam vas gde postoji dokument koji se zove plan i dokument koji se zove program privrednog razvoja, kada nam je ponuđen na nekoj skupštinskoj raspravi ili u nekom skupštinskom odboru. Takvih dokumenata nema, a to govori o tome da Vlada jednostavno nije imala odgovarajuću strategiju u toj oblasti i da se ovim predlogom ta činjenica zapravo priznaje.
Sam sastav odbora je takođe sporan. Neka mi neko, kao na nagradno pitanje, odgovori koliko ima poslaničkih grupa u ovoj skupštini. Niko ne zna, a od juče ili prekjuče tek nećemo znati, najverovatnije, a ipak se u predlogu kaže da se 12 članova odbora za privredne reforme, koji će inače brojati 21 člana, bira tako što svi skupštinski odbori, koji se na neki način bave poslovima privredne reforme i socijalnim pitanjima, delegiraju po jednog, a da će faktički devet članova tog odbora izabrati ova skupština.
Bilo bi prirodno da svaka poslanička grupa ima po jednog predstavnika, ako već idete na ovaj način konstituisanja odbora za privredne reforme, što mislim da je samo po sebi pogrešno.
Da ne beše koleginice Nataše Milojević, mi uopšte ne bismo znali iz kojih se razloga formira odbor za pitanje siromaštva, jer predlagač, da li slučajno ili namerno, u obrazloženju ništa nije rekao o tome. Dakle, ne postoji obrazloženje za formiranje ovog odbora, a on se ovde ipak predlaže. Blisko je pameti pomisliti da je siromaštvo dostiglo takav nivo da je jednostavno više nepodnošljivo, to je shvatila ova skupštinska većina i sada pokušava preko tog odbora da eventualno nešto popravi, što se popraviti može u ovom eventualno kratkom vremenu, koliko će DOS još biti na vlasti.
Većina zna te podatke. Mi ih stidljivo iznosimo za ovom govornicom, naravno mislim na poslanike većine. U ovoj zemlji Srbiji 800 hiljada ljudi ima primanja ispod 4.500 dinara, a još 800 hiljada ima ispod 5.000, a to je 1.600.000 ljudi. Imate milion ljudi koji su nezaposleni i de fakto u stanju siromaštva, a to je 2.600.000 ljudi. Granica siromaštva je spuštena do te visine da više nije podnošljiva.
Statistika koju vi u medijima propagirate jednostavno nije tačna. Nije tačna ne samo zbog toga što brojke nisu tačne, nego zato što ne odgovara stvarnosti, počev od potrošačke korpe, od toga šta se u toj korpi nalazi, od toga kako se izračunavaju zarade.
Zarade se izračunavaju tako da se samo računaju oni radnici koji su nešto primili, a oni radnici koji mesecima, čak i godinama ništa ne primaju, ne ulaze u taj tzv. statistički prosek i zato se može eventualno govoriti o nekim prosecima od 150, 160, ili 170 evra, pri čemu ne smete nikako zaboraviti da je evro u odnosu na period od pre dve i po godine porastao za samo 10%, a da su troškovi života porasli za preko 100% i da to što vi danas zovete platom od 170 evra jeste manje od 170 maraka u oktobru 2000. godine. To je statistika, jer da nije tako ne bi se uopšte ni pričalo o ovoj temi, jer to nikako nije tema koja može afirmativno zvučati u odnosu na to kako vlast radi taj svoj posao.
Još nešto, očigledno je da ovde Vlada prvo mora da uradi neke poslove, da opredeli neku strategiju u privrednim reformama, u suzbijanju siromaštva, u evropskim integracijama i da to kao dokument, kao strategiju, kao nešto o čemu ćemo razgovarati ponudi odgovarajućim odborima. Dve i po godine je prošlo, a mi takvih dokumenata nemamo.
Primera radi, tek smo početkom ove godine dobili utvrđen dokument koji se zove strategija razvoja malih i srednjih preduzeća, a na tome smo zasnivali priču o razvoju naše privrede, o rastu proizvodnje, o zapošljavanju novih ljudi, otvaranju novih radnih mesta itd. Evropske integracije, tu se pre svega morate opredeliti s kim ćete, da li sa Amerikancija, da li sa Evropom.
Smemo li i možemo li kao narod, kao Skupština, kao parlament reći Evropi - dokle da nas lažete o parama koje ste obećali u 2000. godini. Vi znate da vas lažu. Oni vam govore kako su reforme brze, kako se ovde radi na pravi način, samo da vam ne bi dali pare. Dakle, sve rade samo pare ne daju.
Na kraju, da ne oduzimam vreme mojim kolegama, prosto ne razumem potrebu za formiranjem ovog odbora za tzv. rodnu jednakost. Molim vas, ko sprečava naše koleginice da aktivno učestvuju u političkom, pa i u parlamentarnom životu. I onaj broj koji ovde imamo u Narodnoj skupštini, neka mi ne zamere, nije dovoljno aktivan. Samo ponekad čujemo neku damu, neku našu koleginicu koja izađe za ovu govornicu, izuzimam poslanike iz opozicije, koja sada svoj neki ženski stav o ovim pitanjima i predlozima koje ovde razmatramo iznese.
Uzmite, recimo, izborni zakon koji ste, kao skupštinska većina, usvojili. Odredili ste da 30% žena mora biti na listama. Zašto niste odredili da bude 50% ili 52%, kako se priča da imamo u ukupnoj populaciji žena? Nemam ništa protiv toga, ali ne razumem zbog čega neko treba, nekim zakonom ili nekim aktom da žene stavlja u ravnopravan položaj kad već i Ustav i svi dosadašnji zakoni tu ravnopravnost u potpunosti garantuju.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, što više čitam ovaj zakon, odnosno predlog zakona, sve ga manje razumem. Istina je, nisam pravnik po obrazovanju, ali toliko bih i  mogao da protumačim neke formulacije iz ovog zakona, međutim idući od jednog do drugog člana jednostavno ne razumem kako će se ovaj zakon uopšte i primeniti, ako dobije bilo kakvu većinu u ovoj skupštini.
Jedino razumem da će se zakon primenjivati 10 godina od dana donošenja i mogu da vam kažem da ako socijalisti ponovo dođu na vlast tu odredbu zakona neće menjati. Dakle, i mi ćemo primenjivati, pa ćemo početi možda od 6. oktobra 2000. godine, pa terati do neke 2013. godine, do kada bi ovaj zakon trebalo da se primenjuje. Nije izgleda suština u tome.
Poslanici Građanskog saveza su podneli ovaj predlog, svi potpisali, osim gospođe Nataše Mićić, koja je poslanik Građanskog saveza, koliko je meni poznato, predsednik Skupštine i vršilac dužnosti predsednika Republike. Znači li to da se ona sa ovim predlogom ne slaže ili da ovaj zakon nije pravnički tako uređen da može ući u ovu skupštinsku proceduru na način kako je ušao, a pogotovo po hitnom postupku.
Ispada da smo rešili sve probleme u zemlji, samo nam još fali zakon o lustraciji i onda je mirna Bačka i nema nikakvih problema. Ko o čemu "baba o uštipcima". DOS od oktobra meseca, a i pre toga priča o lustraciji i opet mu treba dve i po godine vremena da to što je obećao narodu učini. Mogu da vam kažem da bih razumeo da je ovaj predlog došao u skupštinsku proceduru, recimo, u februaru mesecu 2001. godine. Razumeo bih motivaciju, razumeo bih neke vaše razloge o kojima ste javno govorili, ali dve i po godine posle - to znači, zapravo, za mene, pripremu za političku situaciju koja će neminovno vrlo brzo uslediti.
Pretpostavljam da je to priča o izborima i da je ovo jedno pozicioniranje i Građanskog saveza na ovaj način. Imamo primere Demohrišćanske stranke, koja pokreće inicijativu za raspisivanje referenduma o samostalnoj Srbiji u vreme kada se ovde, u ovom parlamentu, usvaja Ustavna povelja, u vreme kada se, evo ovih dana, vrši tzv. harmonizacija odnosa sa Crnom Gorom itd. Je li to DOS?
Hoće li danas posle profesora Simonovića, koji je ovde časno, za ovom govornicom, rekao razloge zbog kojih nikako ne može da podrži ovaj zakon, biti još onih koji će slobodno izneti svoje mišljenje o ovom zakonu.
Gospodin Pajtić je magistar pravnih nauka, nadam se budući doktor i profesor univerziteta, i on u ime poslaničke grupe DOS - Reforma podržava ovaj zakon. Prosto ne mogu da razumem pravnika koji će ovakve formulacije i odredbe kakve smo dobili podržati, a da pri tom poslanik DOS-Reforma, gospođa Čomić, opravdano podnese nekoliko amandmana koji menjaju suštinu i pokazuju pravničko neznanje ovih koji su predložili takav zakon.
Recimo, ovim zakonom se propisuje obaveza sudija Ustavnog suda da učestvuju u radu komisije. Kojim to zakonom može? Ni ovim to ne može, jer je Ustav propisao nadležnost Ustavnog suda i sudija Ustavnog suda. Komisija postaje nekakav sud, nešto će da sudi. Imate li vi, koji to predlažete, neku evidenciju o tim mogućim kršenjima ljudskih prava koja će u periodu od 1976. do danas biti predmet ovog zakona. Može li jedini ili prvi izvor biti neki dosije u BIA, kako se to danas zove.
Nemamo zakon o ombudsmanu, ali imamo nadležnost tog narodnog advokata u ovoj komisiji. Dok ne budemo imali narodnog advokata, obavezaćemo javne tužioce i zamenike javnih tužilaca da učestvuju u radu ove komisije. To jednostavno ne mogu da razumem. Od kada se može izjednačiti uloga narodnog advokata i javnog tužioca - i to po teritoriji.
Konačno, šta je posledica ovog zakona? Posledica je da se na zakonit, kulturan način kandidat političke stranke za poslanika, koju ne mirišemo, ne podnosimo ili ne želimo u parlamentu, prisili da odustane od kandidature, a da istovremeno nije obaveza komisije da dokaže da je neko kršio ljudska prava, nego je obaveza onoga ko je osumnjičen da dokaže da nije.
Vi se žalite na vreme Broza, pominjete neki međunarodni dokument - Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1976. godine. Čak kažete da je to stariji akt od svih naših zakona, pa i od Ustava. Gde to ima? U Brozovo vreme je postojala Komisija za ispitivanje porekla imovine i samo pred tom komisijom je onaj koji je bio osmunjičen da je stekao nezakonitu imovinu morao da dokaže da to nije tačno. Nije komisija imala obavezu da dokaže da je on stekao nezakonito.
Tako i ovde. Podrazumeva se da sam kriv zato što pripadam političkoj stranci koja mi je problem, zato što hoćemo da ga, na neki način, u javnosti pre svega, predstavimo u crnom svetlu. Zato ova pretnja da će komisija odrediti sredstvo u kojem će objaviti da je taj i taj prekršio to i to ljudsko pravo.
Još samo fali da na osnovu ovih odredbi, koje imamo u zakonu, kažete da je povreda ljudskog prava da je neko radio na "crveno slovo" itd, pa da ne može biti kandidat za poslanika. Zanimljivo, za sva ostala mesta od pet do 19 postoji neki postupak, postoji neka procedura, posledica je da se taj mora povući sa tog mesta ukoliko i Ustavni sud, na osnovu žalbe, utvrdi da je povredio ljudsko pravo.
Ustavni sud za to uopšte nije nadležan, ne može mu se dati to ovlašćenje odnosno obaveza. Dobro je gospođa Gordana Čomić, poslanik Demokratske stranke, primetila da je to nadležnost Vrhovnog suda, ako je uopšte i njegova, ali nekako je primerenije Vrhovnom sudu, a ne Ustavnom sudu. Ali, samo kandidat za poslanika nema mogućnost da, kad uloži žalbu, bude kandidat i dalje, pa ako taj Vrhovni sud opredeli da je počinio povredu ljudskog prava, da mu onda, recimo, prestane mandat poslanika, ako je izabran, nego je stvar u tome da se unapred spreči da bude uopšte kandidat.
Tu ćemo naići na mnogo problema. Budite sigurni da će bar polovina onih, koji će na ovaj način biti lustrirani, biti sadašnji ili bivši pripadnici vladajućih stranaka u ovoj zemlji. Uzmite prava građanina da gleda, recimo, TV prenos iz ove skupštine. Pa zar se nije uskraćeno pravo od strane državne institucije, kakva je televizija, građanima u Srbiji da gledaju TV prenose i da slušaju parlamentarnu raspravu o zakonima koji život znače, a tamo neki upravni odbor RTS-a je odlučio da nema interesa za TV prenos. Hoćemo li jednoga dana upravo te članove upravnog odbora lustrirati po odredbama ovog zakona, da ne govorimo o drugim mogućim situacijama.
Mislim da je pametno da predlagači iz Građanskog saveza, poštujući dostojanstvo ove skupštine, poštujući pravničku struku, čudi me da je ovo profesor Hiber potpisao, mislim da on ovo nije čitao, povuku ovaj zakon iz procedure i da priznaju da nisu napravili nešto što bi, u ovom momentu, bilo korisno za Srbiju, a pogotovo prihvatljivo za većinu poslanika u ovom parlamentu. Hvala lepo.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama je naizgled tehnički zakon o izmenama i dopunama Zakona o hartijama od vrednosti i reklo bi se, pa šta ima o tome da se govori.
Pokušavam da budem korektan u svemu ovome zato što mi nije dužnost da utvrđujem čija je odgovornost što mi danas 28. maja razgovaramo o Zakonu koji treba da stupi na snagu 30. maja. Zašto o tome nismo razgovarali pre mesec dana, ili dva meseca, ili ne znam ni ja kada, ili zašto uopšte govorimo o ovom zakonu. Ministar pokušava da na jedan, da kažem, fini način kaže da u toj oblasti hartija od vrednosti postoje vrlo veliki suštinski problemi i na području naše Republike i na području državne zajednice Srbija i Crna Gora kao celine. Jednostavno, ta harmonizacija ekonomskih odnosa sa Crnom Gorom i uopšte funkcionisanje tržišta hartija od vrednosti ne ide onako kako bi moralo da ide.
Podsećam, ova vlast je u 2002. godini donela Zakon o hartijama od vrednosti, prošle godine kad ga je donela propisala rokove, pa i ove koji se danas menjaju da se u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona mora izabrati komisija za hartije od vrednosti, a da do tada ona komisija koja je bila ostane i da radi svoj posao. Na čelu te komisije je gospodin Miroljub Labus. (Dobacivanje iz klupe.)
Koje drugo telo?
Molim vas, moramo ovde da budemo do kraja precizni. Mi sada hoćemo da produžimo rok na 10 meseci. Hajde da pitamo i to, gde to ima sa šest na 10? Što nije, recimo, do kraja godine ili što nije za godinu itd. Ali, ono što hoću da kažem, suština je u ovome, komisija za hartije od vrednosti ima jako velika ovlašćenja, između ostalog, ima ovlašćenje da izda ili da oduzme dozvolu za rad na berzi berzanskim posrednicima i to je ovde u ovim članovima koji se menjaju jasno rečeno.
Samo imam dilemu, kako će se primeniti i ova odredba od 10 meseci. Evo zašto: zato što u članu 257. koji se menja imate stav 2. u kojem se kaže "da berzanski posrednici iz stava 1. ovog člana dužni su da visinu osnovnog kapitala usklade sa odredbama ovog zakona najkasnije u roku od devet meseci od dana njegovog stupanja na snagu".
Kako sad ovo? Sada ne razumem to: produžava se za 10 meseci, a ovde imate neki rok od devet meseci? Ako to ne urade onda će komisija biti ovlašćena da nad berzanskim posrednikom pokrene odgovarajuće postupke pa, između ostalog, i postupak njegove likvidacije. To znači da je ovaj zakon, ako ništa drugo, tehnički manjkav, pa smo možda i ovaj stav 2. morali da promenimo, da bismo ga usaglasili sa novim rokom. Jer, 30. maja ističe šest meseci, ali 31. avgusta ističe devet meseci, a vi sada hoćete da sve ovo stupi na snagu zapravo 1. oktobra 2003. godine.
Drugi problem koji vidim ovde, hoće li se na ovaj način poremetiti i sadašnji način funkcionisanja tržišta hartija od vrednosti. Molim vas, mi smo u postupku privatizacije, u protekle dve godine, privatizovali negde oko 620 preduzeća. U tim preduzećima radi oko 80.000 radnika. Mi smo dobili po osnovu prava radnika na akcije, na besplatnu podelu u visini od 30% kapitala, oko 80.000 novih akcionara. Oni sada imaju u svom posedu neke hartije od vrednosti, a akcije imaju taj tretman u pravnom prometu i na finansijskom tržištu, i hoće da trguju tim hartijama od vrednosti.
Hoće li oni imati neke probleme u vezi sa tim, hoće li berze moći da rade i uopšte se postavlja pitanje, kakve su nam to berze kad nisu bile u mogućnosti da za šest meseci usaglase svoja opšta akta i sad preko upravnog odbora navodno traže od Ministarstva za finansije da predloži Vladi da produži te rokove. Svaki subjekt na koji se odnosi neka zakonska odredba bi po tome mogao da traži produžetak roka i tako do besvesti. Gde bi mi u svemu tome došli.
Ili, recimo u članu 256. - berza osnovana po Zakonu o berzama, berzanskom poslovanju i berzanskim posrednicima nastavlja da radi u skladu sa ovim zakonom i dužna je da se organizuje da visinu svog osnovnog kapitala (što je možda najvažnija stvar u osnivanju berze), svoje opšte akte i svoje poslovanje uskladu sa tim zakonom najkasnije u roku od šest meseci. Vi sada kažete od deset meseci.
Kad budemo 1. oktobra konstatovali da berza opet nije pribavila odgovarajući osnovni kapital, hoćemo li ponovo ići u produžetak i dokle će to da vodi. To mi liči pomalo na priču o prelasku platnog prometa iz ZOP-a u poslovne banke i onda to opet najedanput uradimo i imali smo problem kakav smo imali prvih nekoliko meseci platnog prometa u poslovnim bankama.
Znači, imamo tendenciju stalnog produžavanja i očigledan primer neusklađenosti republičkog nivoa sa državnom zajednicom. Nije se valjda sad neko najedanput setio da postoji ovaj zakon, da su postojali ovi rokovi u tom zakonu i da se sve to moralo usaglasiti. Da smo imali Beogradski sporazum i Ustavnu povelju i mnogo toga usaglašenog i da je tu bilo prave sinhronizacije mi bismo imali produžen rok blagovremeno, a ne danas 28. maja, ili bi taj zakon jednostavno primenili onako kako piše u zakonu.
Iz tih razloga, principijelno govoreći ne možemo da podržimo izmene koje se donose, pre svega se po hitnom postupku uvršćuju u dnevni red, na način kako se uvršćuju. Od nas se traži da se odmah o tome izjasnimo i sve to da stupi na snagu 30. maja. Mislim da je to neozbiljno, ma sa koje strane da dolazi ovaj predlog i ma iz kojih razloga da je motivacija da se ovaj rok i na ovaj način produžava. (Borivoje Katić: Šta predlažete?)
Predlažem da ubuduće ne radimo ovako. Dakle, to je suština. Ne možemo se stalno frljati zakonima koje dobijamo danas, danas ih uvršćujemo u dnevni red, danas imamo obavezu da pribavimo amandmane, odnosno da napišemo ako imamo neke primedbe, o tome se razgovara po hitnom postupku zato što smo u nekom vremenskom cajtnotu.
Dajte jedanput da razmišljamo o tome planski, da pravimo neke dnevne redove, da imamo neku dinamiku koja će omogućiti da i poslanik bude u situaciji da o tome razmisli, da stručno prouči određenu materiju, da odgovarajuće amandmane, da Vladi da vremena i Ministarstvu da se o tome izjasni i da onda imamo kvalitetnu raspravu ovde, a ne da stalno nešto dobijamo na parče, a to parče ćemo, sasvim sam siguran, menjati i u septembru mesecu po istom ovom zakonu.