Dame i gospodo, poslanička grupa SPS-a imala je ipak nešto selektivan pristup kada je u pitanju oporezivanje oružja. Mi smo ovde predložili varijantu koja je, mislim, potpuno realna i primerena donekle ekonomskoj snazi onih ljudi koji poseduju oružje za koje imaju oružni list i dozvolu za držanje, kao i za ona lica koja imaju oružni list i dozvolu za nošenje.
Šta smo mi zapravo predložili? Umesto predloženih 2.000 dinara na oružje koje se drži kod kuće, dakle, na pištolj da ne bude toliko nego da se sa 900 dinara poveća na 1.350 dinara, što će reći za 50%, upravo onoliko koliki je bio rast cena na malo u periodu od donošenja zakona koji je do današnjeg dana važio i primenjivao se. To znači da bi faktički uradili usklađivanje prethodnih zakonskih odredbi sa realnom situacijom, sa rastom cena na malo i time ipak koliko-toliko ispravili nepravdu ukoliko bi ove ljude toliko opteretili.
Kada je u pitanju ovaj drugi deo za oružje koje čovek ima pravo i da nosi, predložili smo 50% povećanja: umesto 4.500 da bude 6.750 dinara. Tako smo i razgovarali sa ljudima koji su predložili ovaj zakon, tako da sam malo iznenađen da ovaj amandman nije prihvaćen. A valja imati na umu, prvi vlasnici, koji imaju pravo da drže oružje u Srbiji, prema onome što sam razumeo od strane predlagača, njih ima oko 98.000.
Ovih drugih, koji imaju pravo i da nose to uružje, ima oko 1.300 ili oko 1.500 u čitavoj Srbiji.
Stoga mislim da valja uvažiti neke specifičnosti koje su u vezi sa tim, ali posebno činjenicu da je MUP svakome od njih odobrio oružje da nose ili da ga drže iz razloga lične bezbednosti. Dakle, nije MUP to napamet učinio, nego je upravo cenio neku realnu situaciju u kojoj se neko lice nalazi i potrebu da nošenjem oružja zaštiti svoju ličnu bezbednost. Ako mu vi sada nametnete obavezu od 10.000 dinara godišnje, onda je to prevelika obaveza, a sama činjenica da je ugrožena lična bezbednost dovoljno je opterećenje za takvo lice. Zato predlažem da prihvatite ovaj amandman Socijalističke partije Srbije.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, svoju diskusiju ću, pre svega, usmeriti na Predlog izmena i dopuna Zakona o Garancijskom fondu, zato što mislim da Zakon o platnom prometu i Zakon o vraćanju sredstava iz zajma jeste, u suštini, tehnički deo posla; naročito kada se radi o Zakonu platnom prometu, gde je reč o doterivanju postojećih zakonskih rešenja, doduše sa suštinom da se pojača finansijska disciplina.
Kada je u pitanju zakon o izmenama i dopunama Zakona o Garancijskom fondu, pre svega, želim da izrazim zadovoljstvo da je došlo do izmena u ovom zakonu, za koje je SPS, preko svoje poslaničke grupe, u prethodnom sazivu ove skupštine dala nekoliko amandmana koje, nažalost, prethodna vlada nije htela da prihvati. Predložene izmene su upravo na liniji tadašnjih razmišljanja socijalista po osnovu Garancijskog fonda, uz suštinsko određenje da je do ovakvog zakona trebalo doći mnogo ranije – 2001. godine, pa verovatno ne bismo imali takvo stanje u privredi i verovatno bismo lakše došli do ostvarivanja strateškog cilja da se u Republici Srbiji broj malih i srednjih preduzeća poveća sa sadašnjih 150 hiljada na oko 400 hiljada preduzeća.
Budućnost ove zemlje upravo i jeste u razvoju malih i srednjih preduzeća i tu nema nikakve sumnje, jer i u razvijenom svetu preko 90 posto svih privrednih subjekata jesu u kategoriji malih i srednjih preduzeća.
Primećujem tri osnovne promene u odnosu na dosadašnji tekst zakona.
(Predsedavajuća: Molim narodne poslanike da saslušaju govornika.)
Prva i osnovna je upravo proistekla iz nedavno usvojenog budžeta Republike Srbije za 2004. godinu, a odnosi se, u suštini, na dokapitalizaciju Fonda sa 1,5 milijardu dinara, što bi, ako me pamćenje dobro služi, sa prethodnim sredstvima od oko 600 miliona dinara, bilo negde oko 2,1 milijardu dinara ukupnog osnivačkog fonda pogodnog za izdavanje garancija malim i srednjim preduzećima, s tim da je ovde rečeno da ukupan garancijski potencijal može biti dva i po puta veći od tih sredstava.
To znači da ćemo u budućnosti, počev od usvajanja ovog zakona pa nadalje, u suštini, za mala i srednja preduzeća, preduzetnike i sve druge koji koriste garancije Fonda moći da garantujemo, otprilike, do iznosa od 5 milijardi dinara, što jeste značajna cifra u uslovima u kojima se nalazi naša republika.
Takođe je dobro da je krug potencijalnih korisnika proširen i to, pre svega, sa poljoprivrednicima.
(Predsedavajuća: Molim narodne poslanike da saslušaju govornika.)
To je možda i najznačajnija promena u ovom predlogu izmena i dopuna zakona, zato što je i budžetom za 2004. godinu ova vlada pokazala da će mnogo značajniju pažnju posvetiti upravo aktivnostima poljoprivrednika i da će poljoprivrednike tretirati kao preduzetnike, koji će moći da se obrate ovom fondu i da koriste mogućnost izdavanja garancije od strane tog fonda prema poslovnim bankama ili drugim finansijskim organizacijama, koje će i tim poljoprivrednicima, kao i malim i srednjim preduzećima, odobravati odgovarajuće iznose kredita.
Kada je usvajan Zakon o Garancijskom fondu, mi smo tadašnjem ministru za privredu i privatizaciju, gospodinu Vlahoviću, vidim da je tu, predlagali da ne postoje ograničenja u smislu da se ne može izdati garancija iz Fonda koja bi prešla 50% od visine traženog, odnosno odobrenog kredita.
Vidim da se ovde predlagač opredelio da nema takvih limita i mislim da je to dobro rešenje, zbog toga što nam se vrlo često u životu može desiti da onaj koji dobije garanciju od Fonda na iznos od 50% odobrenog kredita ima muku, možda i nepremostivu, da obezbedi ostatak garancije od 50 procenata, jer sve poslovne banke, saglasno svojoj poslovnoj politici, imaju potrebu da se u što je moguće većoj meri zaštite i obezbede plasman tih kredita.
To bi naročito bio problem kada poljoprivrednici dođu u poslovnu banku i zatraže odgovarajući kredit radi finansiranja neke proizvodnje, radi zasnivanja voćnjaka, radi nabavke poljoprivredne mehanizacije ili nekih drugih sredstava koja su im neophodna za obavljanje poljoprivredne delatnosti.
Dakle, dobro je da nema tog ograničenja, što ne znači da će Fond baš svim korisnicima garantovati 100 posto iznosa traženog kredita ili odobrenog od strane poslovne banke ili neke druge finansijske organizacije. Važno je da nema tih administrativnih ograničenja, jer će Fond, saglasno pravilniku, koliko sam razumeo, utvrditi kriterijume po kojima će garantovati određene kreditne iznose. Taj pravilnik će doneti Vlada ili nadležno ministarstvo.
Vidim da je to ovde promenjeno, da nadležno ministarstvo za te poslove više nije Ministarstvo za privredu, nego je ovoga puta Ministarstvo za finansije. Tu bih se možda i mogao složiti sa gospodinom Vlahovićem, da to jeste pomalo sporno.
Jeste pomalo sporno, pre svega zato što mislim da tu osnovnu bazu podataka o tome kako stojimo u privrednom smislu, koja su to mala i srednja preduzeća ili koje su delatnosti važne i koje strateški treba podupirati, pa i na ovaj način, preko Garancijskog fonda, zapravo nalaze prevashodno u Ministarstvu za privredu.
Opet, s druge strane, slutim da je logika predlagača bila u tome da je garancija sama po sebi, kao papir ili kao aktivnost koja se odvija u određenom privrednom subjektu ili u određenoj poslovnoj banci, zapravo posao finansijske prirode, pa da se iz toga izvukla logika da tu nadležnost treba preneti i u Ministarstvo za finansije.
Pogotovo kada se ima u vidu odredba da Vlada na predlog Ministarstva za finansije može i povećati fond iz koga će se u budućnosti garantovati za male preduzetnike, za poljoprivrednike i mala i srednja preduzeća, a što znači da u određenim delatnostima ili u određenom vremenskom periodu ovaj limit ne mora biti ograničen samo na tih potencijalnih pet milijardi dinara.
Moram da priznam da postoji druga vrsta ograničenja, u kojoj se kaže da se prema jednoj poslovnoj banci ne može garantovati više od 20% ukupnog fonda, odnosno kapitala. Ako smo rekli da je ukupan kapital fonda, pod uslovom da ovih milijardu i 500 miliona uđe u toj fond, oko dve milijarde dinara, onda se prema jednoj poslovnoj banci može najviše garntovati do 400 miliona, a prema jednom korisniku najviše do 5% od tog fonda, a što će reći najviše do 100 miliona.
Malo sam tu u dilemi kako će se tehnički realizovati odredba koja omogućuje da ukupan garancijski potencijal bude 2,5 puta veći nego što je sam garancijski fond u smislu kapitala koji je u njemu prisutan.
U svakom slučaju, završiću ovih 10 minuta, pa ukoliko kasnije budem imao potrebu javiću se ponovo, SPS će glasati za Predlog ovog zakona, s tim što imamo jedan amandman koji će kasnije obrazložiti moj kolega Bojan Kekić, za koji mislimo da jeste prihvatljiv, a koji se odnosi na to da treba korišćenje tog garancijskog potencijala omogućiti većem broju korisnika i da se posebna pažnja i u zakonu usmeri, iako je to rečeno u uvodnom izlaganju gospodina minsitra, na nerazvijena područja. Hvala vam lepo.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih samo u nekoliko rečenica da ukažem na problematičnost ove odredbe da funkcioner ne sme biti član upravnog ili nadzornog odbora javnog preduzeća, ustanove i preduzeća ili drugog pravnog lica sa učešćem državnog kapitala. To znači sa bilo kojim učešćem državnog kapitala. To učešće državnog kapitala u nekom preduzeću može biti jedan jedini procenat, može biti 5%, 40%, a može biti i preko 51%.
Mislim da ovde valja napraviti razliku između preduzeća u kojima je većinski državni kapital, te stoga ima logike da se funkcioneru zabrani da bude član upravnog odbora, direktor ili član nadzornog odbora u takvim preduzećima, ali preduzeća gde je manjinski državni kapital su u suštini privatna. U suštini su privatna, a taj tzv. državni kapital u takvim preduzećima predstavlja neko, mislim na neko lice koje se bira po posebnoj proceduri od strane onoga ko poseduje taj delimični ili manjinski državni kapital.
Ovde ukazujem na problem koji se javlja u postupku privatizacije. Vi imate ovakvu situaciju: 70% kapitala u preduzećima u postupku privatizacije se prodaje, a 30% kapitala po pravilu pripada zaposlenima. Kada se desi, a nije redak slučaj, da se tih 30% ne može rasporediti na zaposlene u tim preduzećima, niti na bivše zaposlene, pa preostane 5% toga kapitala, taj kapital se prenosi na Akcijski fond i samim tim država postaje suvlasnik u tom privrednom subjektu sa 5%.
Sada dolazite do apsurdne situacije da funkcioneru koji potiče iz tog preduzeća zabranjujete da raspolaže sopstvenim akcijama, zbog toga što država sada u svemu tome ima tih 5%, a sudbina tih 5% je takva da će u daljem postupku iz Akcijskog fonda u suštini i te akcije biti prodate i postati privatne.
Dakle, ukazujem na to da se ovde preširoko zahvata krug ljudi koji ne mogu nešto da budu, a ko preširoko hvata slabo stiska, kažu moji Lozničani. Jednostavno, nemoguće je sve to kontrolisati i nemoguće je dovesti u istu ravan preduzeća u kojima je većinski državni kapital i preduzeća u kojima je državni kapital zastupljen tek simbolično. Zato smo ovde predložili da umesto reči "sa učešćem državnog kapitala" stoji "sa većinskim državnim kapitalom" i time se ovaj problem de fakto suštinski i formalno rešava.

Dame i gospodo, ovo je nastavak priče o članu 9. ukratko, s tim što sada ovde ukazujem na to da se narodni poslanici iz stava 1. člana 10. izjednačuju sa funkcionerima iz stava 1. člana 9.
Podsetio bih vas da je u proteklih 10-tak godina veliki broj preduzeća privatizovan po tada važećem zakonu. Tada su radnici imali pravo da steknu akcije u tim preduzećima do 60%. Ostatak do 100%, dakle do pune vrednosti kapitala, po pravilu je prenošen na penzioni fond, na fond za tržište rada, na neke druge fondove, kao što je za zdravstvo itd. Samim tim država je postala vlasnik jednog dela kapitala u tim preduzećima.
I, dokle god se država i ti fondovi koji su vlasnici akcija, a time i dela upravljačkih prava u tim preduzećima, ne odluče da prodaju te akcije, ta će preduzeća biti sa učešćem državnog kapitala, a narodni poslanici koji rade u tim preduzećima biće ograničeni i izjednačeni sa funkcionerima na koje se ova ograničenja u suštini i odnose.
Dakle, i ovde smo predložili da ne stoji - sa učešćem državnog kapitala, nego - sa učešćem većinskog državnog kapitala. To je suština. Ako država ima većinski kapital, onda je to u osnovi državno preduzeće sa učešćem privatnog kapitala. Ako ima manjinski paket akcija, onda je to u suštini privatno preduzeće sa učešćem državnog kapitala, u kome se upravlja na način koji je određen aktima tog preduzeća, uz učešće onoga ko predstavlja državni kapital.
Poslanik nije funkcioner par ekselans. Nije funkcioner. Mi smo ipak ovde narodni predstavnici, koji su birani na opštim izborima. Dakle, nas je narod birao, a funkcionere bira ili Skupština, ili Vlada, ili nadležni organi. Utoliko mislim da nije dobro, da nije praktično izjednačiti poslanike sa funkcionerima u ovom delu koji se odnosi na stav 1. člana 10.
Mislim da ima logike u tome, da se umetnu ove reči - sa većinskim učešćem državnog kapitala, i onda se taj problem jednostavno rešava. Hvala lepo.

Zahvaljujem gospodinu ministru što je prihvatio ovaj amandman; čini mi se da je to suština i da bi ovaj zakon bilo jako teško primeniti da nije prihvaćen. Mi smo u suštini predložili da se pod pojmom povezanih lica smatraju samo članovi domaćinstva funkcionera. Onako kako je to postavljeno u članu 4, povezana lica su i deda i baba, i otac i majka, i braća i sestre, i sinovi i kćeri, i unuci, i tast i tašta itd. Prosto bi bilo nemoguće, odnosno da bi funkcioner ispoštovao obavezu podnošenja izveštaja, morao bi da formira popisnu komisiju koja bi išla od kuće do kuće, od lica do lica i popisivala sve ono što je propisano članom 13. ovog zakona.
Naročito ukazujem da će biti teško, čak i pored prihvatanja amandmana, sprovesti član 13. u onom delu koji se odnosi na gotov novac. Ko će da ubedi svog brata koji živi u Nišu, a funkcioner živi u Beogradu, da mu podnese izveštaj o tome koliko ima novca; ili svoju babu da mu prijavi dukate koje je dobila na venčanju; ili neke druge vrednosti koje se ovde pominju, a nalaze se u inostranstvu.
O ostalim stvarima država faktički poseduje podatke. Onaj ko ima akcije, akcije su registrovane u registru akcija. Ko ima udele, udeli su registrovani u trgovinskim sudovima, ko ima nekretnine, registrovane su u katastru nepokretnosti. Ali, prepustimo na savest funkcionerima da ispoštuju sve ovo, inače bi bilo bez prihvatanja amandmana nemoguće u roku od 15 dana sve to - i da hoće da popiše i da prijavi, ali da pri tom ostane čestit. Zato još jednom zahvaljujem predlagaču što je prihvatio ovaj amandman, da bi se zakon mogao zaista u praksi i sprovesti.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, suština amandmana koje je podnela SPS je da član odbora za svoj rad u odboru može imati naknadu najviše u visini zarade narodnog poslanika na stalnom radu u Narodnoj skupštini, umesto predloženih sedam prosečnih zarada isplaćenih u Republici Srbiji u mesecu koji prethodi isplati.
Kada god dođe do para sasvim sigurno dođe i do problema. Sedam prosečnih zarada u Republici Srbiji za rad jednog člana odbora je, po prilici, 90.000 dinara. Narodni poslanici koji su na stalnom radu u Skupštini rade za dve prosečne zarade. Stvarno se čovek zapita gde je tu logika. Narodna skupština bira većinu članova tog odbora, odnosno mi narodni poslanici.
U mojoj Loznici se, recimo, isplaćuje u privredi jedva 7.000 dinara. Zar je prirodno da neko zato što radi u odboru koji će pratiti rad funkcionera, koji će voditi nekakve evidencije, ima 90.000 dinara. Pri tome, ako pogledate član koji se odnosi na zaradu sekretara tog odbora, doduše taj amandman je, koliko sam razumeo, prihvaćen, ali da nije sekretar tog odbora bi imao pravo na zaradu tri puta veću nego što ima sekretar Skupštine i to bi bilo otprilike 120.000 dinara.
U čemu će taj član odbora da bude više angažovan, da bude odgovorniji od jednog narodnog predstavnika u ovoj skupštini koja, kao što vidite, zaseda svake nedelje, imamo rad skupštinskih odbora i verovatno ćemo ove godine raditi 150 i više radnih dana.
Siguran sam da članovi odbora toliko neće raditi i zašto bi oni imali skoro četiri puta veću platu od poslanika.
Mislim da je vrhunska demagogija da mi govorimo o platama ministara od 25.000 ili 30.000 dinara, o platama poslanika otprilike u tom iznosu, a da pri tome očekujemo da ne budu korumpirani. Zato mislim da je ovde bila zabuna i da je ovaj amandman zapravo suštinski prihvatljiv. Razumeo sam da je moj uvaženi kolega Proroković iz Demokratske stranke Srbije upravo isti amandman podneo, zatim ga povukao. Mi iz Socijalističke partije Srbije smo ga podneli zato što mislimo da nema ništa logičnije od toga nego tog jednog člana odbora, koga naravno uvažavam, poštovati koliko i narodnog poslanika.
Ako uzmete sva druga ograničenja koja će proisteći, pa makar da su moralne prirode, onda zaista moramo dobro da razmislimo o tome ko su ti ljudi, članovi tog odbora, koliko imaju doktori nauka, koliko imaju profesori univerziteta, koliko imaju neki drugi ljudi u privredi, u vanprivredi i šta će zapravo biti toliki posao da bi tako bio nagrađen.
Ako je odgovor da neće biti korumpirani onda vam kažem da je plata od 90.000 korupcija sama po sebi. Predlažem skupštinskoj većini da prihvati ovaj amandman, jer sam potpuno svestan da nijedna vlast, pa ni ova, neće povećati poslaničke plate da budu u visini sedam prosečnih zarada koje se isplaćuju u Republici Srbiji da bi to izjednačili.
Ako baš hoćemo sve kako rade neki drugi i u svetu, onda da pogledamo kakvo je stanje u susednoj Hrvatskoj, pa ćete videti da tamo narodni poslanici imaju 2.000 evra, čak i više, a mi ćemo ovde raditi za neki novac koji jednostavno možemo zaraditi i na drugim mestima, a da pri tome ne budemo funkcioneri, čak i da ispoštujemo i ove zakonske odredbe da nemamo upravljačka prava u svojim preduzećima itd. Dajte da počnemo da cenimo sami sebe da bi nas i drugi cenili.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Nikoliću, gospodine ministre, u ime poslaničke grupe SPS-a podneo sam možda za visinu neobičan predlog.
Predložio sam brisanje člana 8. ovog zakona. Priznajem da bi time, ukoliko bi većina to prihvatila, na neki način promenio suštinu ovog zakona, ali toliko mi se čini teško sprovodivim ovo što piše u zakonu, da prosto nisam odoleo potrebi da predložim da se ovaj član briše.
Radi javnosti, samo da vas podsetim na stav 1. ovog člana, koji kaže da je funkcioner dužan da u roku od 30 dana od izbora, postavljenja ili imenovanja prenese svoja upravljačka prava u privrednom subjektu na pravno ili fizičko lice, koje nije povezano lice, da ih ono, u svoje ime a za račun funkcionera, vrši do prestanka funkcije. Molim vas, čim nešto na nekoga prenesete postaje povezano lice. To piše u stavu 2. ovog člana.
Pitam sve vas kolege poslanike, koji eventualno imate vlasništvo u društvima sa ograničenom odgovornoću, u formi udela ili u akcionarskim društvima u jednom broju akcija - vi ste zato što vas je neko cenio kao stručnjaka u određenoj oblasti izabrani za funkcionera, ali ste po ovom zakonu dužni da svoja upravljačka prava koja vam proističu iz vlasništva prenesete nekom drugom pravnom ili fizičkom licu, što će reći da mu poverite vođenje vaših poslova i čuvanja vaše imovine; pri tome, vi ne možete da odlučite o tome kome biste najradije dali da upravlja vašom imovinom - kome najviše verujete?
U kategoriji povezanih lica imate sina, ćerku, suprugu, vanbračnu decu, braću i sestre, taštu i tasta, šuraka, imate širok krug ljudi od kojih ali baš nikome ne možete da poverite vođenje svojih poslova.
Za četiri godine mandata, dok radite jedan posao najčestitije, najpoštenije, taj kome ste preneli, a da je van ovog kruga, vođenje svojih poslova, može upropastiti vaše poslove. Ko je ovde onda kriv?
Drugo, koji su to ljudi, pravna lica ili fizička koji bi prihvatili vođenje poslova, odnosno prijem upravljačkih prava nekoga ko je izabran na određenu funkciju. Ako pri tom imate muku funkcionera da prijavi svu imovinu i sve prihode, ali baš svih lica o kojima sam govorio, i to sve u roku od 15 dana, da bi vršio dužnost zamenika ministra, ministra, šefa itd. i da se sa svima njima zavadi zato što ih legalno ili ilegalno prijavljuje za poslove koje obavljaju ili da ih prijavi odboru ukoliko sami nisu spremni da podnesu te podatke, onda vi vidite koliko ponekad jedna dobra namera, a ne sporim dobru nameru, može biti apsolutno i teško sprovodiva u životu.
Konačno, šta podrazumevamo pod upravljačkim pravom? Ako narod o ovome sluša, on pre svega misli da je to direktor preduzeća nekog privrednog subjekta, koji može jednog dana, a možda i ne može stupiti u neke poslovne odnose sa ljudima koji rade za državu, što samo po sebi ne mora biti nezakonito, prljavo, nepošteno i ne mora biti štetno po javni interes.
Nisu samo direktori u pitanju, nego možda neki drugi ljudi, koji su čitav svoj život uložili u neko preduzeće, u neki biznis, posao, a danas zarad interesa svoje političke stranke, naroda ili zarad nekakvog sopstvenog afiniteta prema nekom poslu prihvataju da vrše javnu funkciju. Onda ćete doći do toga da ćemo imati drastično suženu bazu kadrova koji će uopšte prihvatiti ili biti u mogućnosti da saglasno ovom zakonu obavljaju neki važan posao za državu.
Nisam siguran da se ovaj član mogao popraviti. Da jeste, to bih predložio. Bar ja nisam mogao da ga popravim. Ne znam da li je moguće da Vlada napravi amandman koji bi išao u tom pravcu da pomiri ove suprotnosti o kojima sam govorio, ali imaćemo muku da to realizujemo.

Gospođice predsedavajuća, gospodine Labus, gospodine Dinkiću, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da iznesem još nekoliko stavova Socijalističke partije Srbije povodom Predloga zakona o budžetu za 2004. godinu.

Mnogo toga je već rečeno u izlaganjima mojih kolega, a i drugih poslanika koji su učestvovali u ovoj raspravi. Ipak, da krenem od onoga što mi se čini da nije dobro u budžetu, da bih kasnije, kao realan čovek došao i do onih pozicija u budžetu za koje mislim da jesu značajno bolje nego što su bile u protekle tri godine u svim budžetima o kojima smo razgovarali, pa i u poslednjem Predlogu budžeta, koji je gospodin Đelić podneo u novembru prošle godine Narodnoj skupštini.

Naravno da nije u skladu sa našim očekivanjima, niti je dobro za budžet, niti za građane Srbije, da ponovo imamo budžetski deficit, ovoga puta od 45 milijardi, ali to je, izgleda, nužnost koja je prisutna u finansijama Republike Srbije i sasvim je sigurno da će još neko vreme, možda čitavih nekoliko godina, ta pozicija budžetskog deficita biti prisutna.

Naravno da je važno i to da je predlagač ovog zakona video kako će taj budžetski deficit biti pokriven. Za razliku od onih koji su pesimisti u tom pogledu, ja mislim da ova vlada ima kapacitet da izađe iz tog problema koji se zove 45 milijardi dinara budžetskog deficita.

Istine radi, taj budžetski deficit je nešto veći nego što je bio u predlogu one vlade u novembru mesecu, za otprilike tri milijarde dinara, ali kao refleksiju tome ima i činjenicu da se u ovom predlogu budžeta projektuje ukupno oko 419 milijardi dinara rashoda u ukupnoj javnoj potrošnji, a onaj prethodni predlog budžeta je podrazumevao za 12 milijardi niže rashode. To znači, sa tri milijarde dinara većeg budžetskog deficita, u suštini, predlagač je prekompozicijom određenih rashoda u budžetu uspeo da pokrije za 12 milijardi više rashoda. Dakle, to je jedan momenat.

Drugi momenat koji me zabrinjava jeste činjenica da u ovom momentu predlagač nije u mogućnosti da kaže kakva je sudbina pregovora sa Londonskim klubom, radi definisanja ukupne pozicije Republike Srbije u pogledu državnog, odnosno javnog duga. Siguran sam da će tu biti problema, kao što se mogu, možda, očekivati i problemi u onom delu pregovora koji se odnose na Pariski klub i na dodatno smanjivanje tog duga od 15%.

I pored tih činjenica koje su prisutne kao objektivno otežavajuće okolnosti za jedno realno sagledavanje potrošnje u 2004. godini, meni se neminovno nameće nekoliko stvari za koje mislim da su dobre i da su mnogo bolje nego što je to bilo u prethodnim budžetima. Na primer, činjenica da će ova vlada značajna sredstva usmeriti u poljoprivredu preko agrarnog budžeta.

Dakle, kao veliki plus ovoj vladi upisujem agrarni budžet od 21 milijarde dinara, u najvećoj meri namenjen za finansiranje pokretanja poljoprivredne proizvodnje i njenog dizanja u odnosu na stanje koje sada imamo. Osam procenata rasta poljoprivredne proizvodnje u 2004. godini, istina je, nažalost, dovešće nas samo do toga da imamo nivo poljoprivredne proizvodnje na nivou 2002. godine, ali sam skoro uveren da sa ovakvim agrarnim budžetom nikada više nećemo doživeti da ministar za poljoprivredu kao krajem 2002. godine pozove seljake javno da ne zaseju pšenicu.

Nakon toga imamo katastrofalnu 2003. godinu po posledicama suše i imamo činjenicu da Srbija nema dovoljno pšenice da prehrani stanovništvo, pa je stoga izdvajanje po osnovu nabavke te pšenice za republičke robne rezerve, upravo iz ovog budžeta, u visini od oko dve milijarde dinara.

Poljoprivreda jeste komparativna šansa Srbije. Zato odajem priznanje predlagaču za tu priču. Ako ni zbog čega drugog, samo bih zbog toga podržao ovaj budžet.

Takođe, primećujem jednu bitnu promenu, koja se tiče mogućnosti za pokretanje privrednih aktivnosti.

Ne treba smetnuti sa uma činjenicu da smo u protekle tri godine imali katastrofalan spoljnotrgovinski bilans, 11,5 milijardi dolara, zato što privredna proizvodnja za izvoz ničim nije podsticana.

Ovog puta, kolege, ukazujem na to da je ova vlada predložila jednu milijardu dinara za podsticaj izvoza, plus 600 miliona dinara u okviru poljoprivrede, takođe za proizvodnju koja je namenjena izvozu. Naravno da to nije dovoljno, ali jeste prvi dobar korak da se dozovemo pameti i da pokušamo da taj spoljnotrgovinski deficit sa sadašnjih možda pet milijardi dolara na godišnjem nivou smanjimo na dve ili dve i po milijarde, koliko sam čuo da je gospodin Labus obećao na jednom sastanku sa privrednicima Srbije.

Važno je takođe primetiti da će ova vlada izdvojiti jednu milijardu dinara za tzv. fond za osiguranje poslova lizinga. Mi smo u prošlom sazivu doneli taj Zakon o lizingu i on jeste jedna od mogućnosti da se privreda unapredi time što će putem lizinga obezbediti odgovarajuću opremu. Upravo je to bio nedostatak prethodne spoljne trgovinske politike koja je omogućavala da se u ovu zemlju uvozi sve i svašta, ali preko 46% uvoza je bilo po osnovu robe široke potrošnje.

Takođe, imamo još jedan podsticaj, koji se tiče osiguranja kredita za poljoprivredu u iznosu od nekih 500 miliona.

Sve to daje, po meni, jedan okvir koji će omogućiti da privreda raste po ovoj planiranoj stopi od 2% u industriji, 8% u poljoprivredi, 4% u građevinarstvu, za koje mislim da, pored ove priče o putevima, treba ići i u tom pravcu da se razvija stanogradnja kao takva, jer ona objektivno mnogo više delatnosti upošljava nego putna privreda, koja takođe upošljava mnogo privrednih grana i omogućuje zapošljavanje jednog velikog broja ljudi.

Vodeći računa o tome da sačuvam vreme mojim kolegama koji su posle mene na redu, važno je takođe reći da se u ovom momentu planiraju 32 milijarde dinara za javne investicije. Koliko god pesimisti govore o tome da to nije dovoljno da se izađe iz recesije u jedan ciklus prosperiteta, mislim da je to dobar korak i da te 32 milijarde mogu poslužiti kao podsticaj, a naročito onaj deo koji se odnosi na poljoprivredu, u iznosu od 3.700.000.000, namenjen za proizvodnju poljoprivrednih mašina i obnovu parka seoskih domaćinstava.

Prema tome, predložiću da se prihvati ovaj budžet, s tim što molim predlagača, iako je predvideo za našu situaciju zamašna sredstva na ime sporta, odnosno fizičke kulture, 631 milion (i to je više nego što je u novembru gospodin Đelić predložio za oko 31 milion), da ima na umu da je ovo olimpijska godina i da možda, ako je potrebno, našim sportistima radi bolje pripreme za olimpijadu iz sredstava tekuće rezerve ili iz nekih drugih rezervi eventualno pomogne.

Da se što bolje pripreme i da reprezentuju naš sport i našu državu onako dostojanstveno i uspešno kao što su to činili dugi niz godina.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, mogli bi o ekspozeu gospodina Vojislava Koštunice da govorimo ekspertski, stručno i kako god hoćete, ali mi se čini da je ovo ipak prilika da se u Narodnoj skupštini čuje jedno mišljenje koje više liči na jedno narodsko promišljanje o novoj vladi.
Postoji više razloga zbog kojih ću kao poslanik Socijalističke partije Srbije glasati za ovu manjinsku vladu. Svakako da je najvažniji razlog to da "najbolja" vlada u istoriji Srbije ode sa vlasti, odnosno ode u istoriju.
Drugi razlog je što gospodin Koštunica u svom ekspozeu nije pomenuo, niti rekao, niti ustvrdio da će ova vlada biti reformska, jer od tih reformi koje smo do sada imali u protekle tri godine svima nama bride uši i čitava Srbija se češe tamo gde je ne svrbi.
Zatim, očekujem da će ovo biti jedna obična, normalna vlada, koja će zastupati interese građana Srbije i to svih građana u Republici Srbiji, da će to biti jedna odgovorna vlada koja će odgovarati ovoj Narodnoj skupštini, kod koje neće biti obrnuto kao što je u protekle tri godine bilo, da ova skupština zapravo bude podređena toj vladi, odnosno izvršnoj vlasti.
Biću sasvim zadovoljan da ova buduća manjinska vlada ostvari polovične rezultate u odnosu na ovu koja je najbolja u istoriji i koja će definitivno otići u istoriju. Na primer, biću prezadovoljan da se broj nezaposlenih, koji je sada milion, prepolovi i iznosi za tri godine samo 500.000 radnika. Takođe ću biti zadovoljan da se neverovatnih 11,5 milijardi spoljno-trgovinskog deficita prepolovi i za tri godine iznosi samo 5,5 milijardi dolara.
Biću zadovoljan i ako privatizacija ubuduće ne bude transparentna, a što će reći providna, jer je privatizacija bila i previše providna. Dovoljno je da u budućem vremenu bude samo zakonita i poštena. Biću takođe zadovoljan da ova buduća vlada umesto 1.200 preduzeća u naredne tri godine proda samo 600 preduzeća, i to za razliku od ove koja je prodala 1.200 najboljih, ova vlada neka proda 600 preduzeća i to najgorih. To će biti najveći doprinos ovoj skupštini i ovoj većini koja će ovu vladu izglasati.
Šta će raditi sa tim parama buduća vlada? Neka ih stavi u budžet, pa makar i po cenu da uloži u osnivanje novih proizvodnji, za razliku od dosadašnje vlade koja je ta sredstva u budžetu potrošila za kancelarijski materijal, za službena putovanja, telefonske troškove i druge vidove javne potrošnje.
Biću zadovoljan, takođe, da polovične rezultate ova vlada ostvari, recimo, i u sferi obrazovanja, pa tako da školarine studenata na našim fakultetima budu prepolovljene, pa umesto nekoliko hiljada evra da plaćamo upola manje, mi koji imamo decu na fakultetima, i da omogućimo svoj deci koja imaju pameti i imaju prethodne rezutlate iz osnovne i srednje škole da studiraju, a ne samo oni čiji su roditelji bogati.
Biću, dalje, zadovoljan da u budućem vremenu budžetski deficit bude prepolovljen i da umesto 45 milijardi dinara, kao što je danas slučaj, iznosi samo 20 milijardi. Takođe, ako pri tom građani Srbije i čitava Srbija počnu da žive bolje, smatraću to kolateralnom štetom i predložiti mojim drugovima socijalistima da ponovo podrže istu takvu vladu Vojislava Koštunice.
Sada da malo uozbiljimo stvari. Skoro da nema rečenice iz ekspozea sa kojom se jedan običan i normalan čovek - kakav sam i ja, kao i vi, većina narodnih poslanika u Narodnoj skupštini - ne bi složio. Takođe, verujem da ova vlada ima kapacitet da sprovede zadatke iz ekspozea gospodina Koštunice. Pri tome, naročito je važno da svi oni koji će činiti vladu održe reč, da G17 održi reč da je Srbija na prvom mestu u ovom slučaju, da se to odrazi na pun budžet i na što punije džepove građana Republike Srbije.
Da gospodin Koštunica održi obećanje i da se kroz izgradnju institucija izgradi jedna savremena i ekonomski prosperitetna država Srbija. Da gospodin Velja Ilić, kao budući ministar za kapitalne investicije, zaista pokrene javne radove, zaista aktivira koncesione aktivnosti i zaista obezbedi odgovarajući kapital za finansiranje tih radova, za pokretanje proizvodnje i za zapošljavanje što većeg broja radnika.
Uveren sam da će ova vlada znati da izađe iz teškoća u kojima se zemlja Srbija nalazi. Dokle god budem verovao u to, glasaću za predloge koje ta vlada bude ovde donosila, odnosno predlagala u Narodnoj skupštini. Neće me sprečavati da uočim i kritički razmotrim ono što nije možda u skladu sa tekućom ekonomskom politikom, što nije možda u skladu sa realnim i objektivnim interesima svih građana u Srbiji i što nije u skladu sa potrebama privrede.
Naročito ću podržati one aktivnosti koje će se odnositi na potrebu da se restrukturiraju velika preduzeća, jer nema malih bez velikih. Naravno da važi i obrnuto, ali nije neizostavno, i to je dobro rečeno u ekspozeu, da se u restrukturiranju preduzeća obavezno dolazi do velikog broja radnika koji ostaju bez posla. Kako bi se ta preduzeća privatizovala, da bi se prodala, moraju se prevashodno osposobiti, moraju pokrenuti bar neki obim proizvodnje i, što bi rekli moji Lozničani, mora auto koji je na klocnama da se stavi na točkove i u pogon da bi mogao da se istera na pijacu.
Konačno, ova vlada, što se mene tiče, može da postigne i nulte rezultate u pogledu broja radnika koji će u budućem vremenu da ostanu bez posla, a što će značiti da niko u ovoj Srbiji nije ostao bez posla, a da smo otvorili mnoga radna mesta. To ne znači da su svi sačuvali svoje radno mesto, ali da su bili u prilici da nađu drugi posao zato što je pokrenuta neka druga aktivnost.
Nulti rezultat može da bude, takođe, i u broju ljudi koje će ova vlada isporučiti tzv. Haškom tribunalu. Nema ništa logičnije od onoga što je rečeno da država Srbija i buduća vlada imaju obavezu da sarađuju sa Haškim tribunalom, ali na način koji će obezbediti, u najmanju ruku, ravnopravnost svih naših građana koji se nalaze u Haškom tribunalu, i to ravnopravnost sa tužiocem Haškog tribunala, gospođom Karlom del Ponte.
Ako je neki dokument od strane naše državne administracije i Nacionalnog komiteta za saradnju sa Haškim sudom dostupan gospođi Krali del Ponte, onda neizostavno mora biti dostupan i Slobodanu Miloševiću, i Vojislavu Šešelju, i Šainoviću, i Ojdaniću i svima koji se nalaze tamo u Hagu, a nisu bili u prilici da se u proteklom vremenu upute na ta dokumenta, upoznaju sa njihovim sadržajem i koriste ih.
U odbrani ne samo sopstvenih interesa, nego pre svega interesa građana Srbije i države Srbije.
Posledice suđenja u Haškom tribunalu jesu ne samo političke, ne samo istorijske, nego moguće i ekonomske. Ne zaboravimo za tužbu BiH, ne zaboravimo za tužbu Hrvatske i ne zaboravimo za moguće posledice presuda koje bi teretile naše građane, a time i Srbiju kao državu za ratnu štetu u BiH i Hrvatskoj. To bi morale generacije da plaćaju, a to bi bio i dokaz da je ova država neodgovorna i da ne vodi dovoljno računa o svojim nacionalnim interesima. Prema tome, verujem da će ova vlada biti stabilna, verujem da će biti uspešna. Ukoliko to ne bude, biću prvi koji ću je kritikovati. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pošto imam samo dva i po minuta, ići ću  taksativno. Najpre, upozorio bih gospodina Obradovića, kao predlagača ovog zakona, da nijedno ministarstvo u svom delokrugu nema pitanje koncesija. Gospodin Obradović ne sluša, ali mislim da bi bilo važno da čuje.

Dakle, nema pitanja koncesija, a poznato je da imamo koncesije od 1996. godine, zakon o koncesijama, a usvojili smo isti takav zakon u prošlom sazivu ove skupštine, a i gospodin koji će biti ministar za kapitalne investicije govori o tome da će osnovni generator tih kapitalnih investicija biti upravo koncesije. Bilo bi dobro da se to, ako je moguće, precizira u ovom predlogu zakona.

Drugo, kao predsednik Odbora za omladinu i sport ove Narodne skupštine dužan sam da iznesem mišljenje, koje je jednoglasno postignuto na prvoj konstitutivnoj sednici Odbora, da je potrebno da u Republičkoj vladi imamo i ministarstvo za sport i omladinu. Nadam se da će skupštinska većina imati razumevanja za takav stav Odbora za sport i omladinu, jer nije politički motivisan, već potrebom da se mladima i sportu da mnogo značajnija uloga, nego što je to bilo u protekle tri godine. Kažem namerno protekle tri godine, od dolaska DOS-a na vlast, zato što kada je bila na vlasti SPS to ministarstvo za sport i omladinu je postojalo i vrlo aktivno je radilo.

Mislim da je vreme da ponovo posvetimo odgovarajuću pažnju pre svega mladima, jer ne vidim nijedno ministarstvo koje je predloženo da u budućnosti funkcioniše, koje će se na ozbiljan način baviti problemom mladih. Nisu samo mladi ekonomski ugroženi, iako je istina da je mlada generacija zapravo najveća žrtva tranzicije, da su mladi pretrpeli mnogo toga i u prethodnih deset godina do dolaska na vlast i da upravo ta mlada generacija danas ima mnogo izazova sa kojima, jednostavno, bez odgovarajuće pomoći društva ne može da se izbori. Uzmite pitanje alkoholizma, pušenja, droge, čak od osnovne škole; uzmite pitanje stanova za mlade stručnjake, uzmite pitanje mladih talenata.

Zna li neko od vas, gospodo u sali, danas šta je, recimo, sa Mladim goranima kao društvenom organizacijom koja je na stotine hiljada hektara goleti pošumila u ovoj zemlji? Da li neko zna šta je sa Ferijalnim savezom, sa Mladim izviđačima? Dakle, ne političkim organizacijama, nego društvenim organizacijama koje su okupljale mlade.

Zna li neko kako se naši sportisti danas pripremaju za učešće na olimpijskim igrama i sa kakvim se problemima suočava Olimpijski komitet, a pre svega u finansiranju ili stvaranju uslova za odlazak na olimpijadu. Znamo da su sportisti i u vreme najvećih sankcija nosili ime Jugoslavije, pronosili slavu i srpskog naroda i svih građana koji žive u Srbiji, donosili i osvajali medalje i probijali sve barijere.

Nemamo zakon o sportu, imamo Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim utakmicama, ali nemamo državnu instituciju u okviru ministarstva ili Vlade koja bi brinula o redu na sportskim utakmicama. Zato imamo primere da jedni druge ubadaju noževima, da navijači putujući autobusima demoliraju lokale, kafiće itd...

(Predsedavajuća – Gordana Pop-Lazić: Gospodine Todoroviću...)

... društveno organizovana briga o mladima. Zato se zalažem da skupštinska većina razmisli i da dobro razmotri amandmane koji su u tom pravcu podneti, a ako to nije moguće da bar u prvoj rekonstrukciji Vlade, nakon 100 dana, razdvojimo tu priču o mladima, jer nijedno ministarstvo, čak ni Ministarstvo vera nema taj segment koji bi brinuo o mladima, koji bi se borio protiv sekti i njihovih pogubnih uticaja.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da iznesem još nekoliko stavova SPS-a a koji se do sada nisu čuli. Srbiji su potrebne institucije. SPS je pomogla da se konstituiše ovaj parlament i da radi na način kako smo to ovih dana započeli, ali Srbiji nisu potrebne bilo kakve institucije.
Narodna banka Srbije je jedna od najvažnijih institucija, jedan od najvažnijih stubova vlasti, i to monetarne vlasti. Podsećam vas sve na to šta su nadležnosti Narodne banke Srbije. Prvi i osnovni cilj je postizanje i očuvanje cenovne stabilnosti. Drugo, Narodna banka Srbije će, ne dovodeći u pitanje ovaj cilj, podržati mere ekonomske politike Vlade Srbije. Treće, Narodna banka vodi monetarnu politiku, vodi politiku kursa dinara, a uz saglasnost Republičke vlade režim kursa dinara. Zar neko u ovoj sali misli da se tako sporna funkcija guvernera Narodne banke može na pravi način uključiti u ostvarivanje ovih ciljeva?
I vrapci u Srbiji znaju da gospođa Kori Udovički nije izabrana saglasno Ustavu, niti Poslovniku koji važi u ovoj skupštini. Sada me prosto čudi da se pojavljuju ljudi koji govore kako to što danas treba da odlučimo (ili ovih dana) nije ustavno, kako nije u skladu sa zakonom, kako nije u skladu sa procedurom. Najviše me čudi Kori Udovički i gospoda iz Saveta Narodne banke, koji najavljuju neke žalbe Ustavnom sudu kao da su na najustavniji mogući način izabrani. Što bi rekli moji Lozničani – ajde što me lažu, nego me teraju da im verujem.
Prema tome, ovde nema nikakvih dilema. Ova skupština je ovlašćena da promeni jednu nakaradnu i nakaznu odluku. Gospoda i gospođa Kori Udovički nisu izabrani, i to je suština. Kako mi mislimo da idemo dalje ukoliko bismo dozvolili da Kori Udovički sačeka kraj mandata na mestu guvernera Narodne banke, da gospoda iz Saveta Narodne banke sačekaju kraj svog mandata, jer to bi jedino, izgleda, po njihovim shvatanjima bilo regularno, legitimno, legalno i u skladu sa Ustavom.
Mislim da to jednostavno ne može biti. Kori Udovički je dobila poklonjen mandat guvernera Narodne banke, i to poklonjen od strane gospođe predsednika Narodne skupštine i vršioca dužnosti predsednika Repbulike u tom vremenu.
Ako je poklon ukraden svojevremeno, onda onaj ko taj poklon ima kada se dokaže da je bila krađa, a bila je u ovom parlamentu, ima pre svega moralnu obavezu da taj poklon vrati. Nema pravo da ga zadržava ni jednog jedinog minuta.
Priča o tome da su oni hteli da podnesu ostavke jednostavno ne pije vodu, jer da jesu - podneli bi ostavke. Da jesu, u onom momentu kada se saznalo da glasanje u ovoj skupštini nije bilo regularno priznali bi da nije bilo regularno - nisam guverner, nismo članovi Saveta Narodne banke; vratili bi taj mandat ovoj skupštini, predsedniku Skupštine, tražili da se ponovo o tome glasa. Ništa se od toga nije desilo. Štaviše od septembra meseca pa do današnjeg dana na televizijama i u novinama Kori Udovički nas ubeđuje kako je to bilo u redu.
Ja ne dovodim u sumnju to kako je ona radila taj svoj posao guvernera Narodne banke, mada vidim da postoje i neki drugi podaci koji bi mogli da bace malo tamniju senku na taj rad. Dovodim u sumnju njeno energično zalaganje da ostane na tom mestu. Zašto se ona toliko bori da ostane na mestu na koje nije izabrana? To je za mene suština. Nisam pravnik i ne znam te pravničke vratolomije, šta je ustavno, šta je manje ustavno, ali vidim sada da postoje neke priče nekih pravnika koji kažu – ljudi, pa time se gazi legitimitet, ustavnost itd. Ali, zar je ustavno da neko ko nije izabran vrši tu dužnost? To je za mene osnovno pitanje i zato nemam nikakve dileme da li ovu odluku treba poništiti i sve vratiti na početak.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo ministri Vlade Republike Srbije, na Odboru za privatizaciju, a povodom razmatranja Izveštaja o radu Ministarstva za privredu i privatizaciju, izdvojio sam svoje mišljenje iz sledećih razloga. Najpre, moram da kažem da je u pitanju jedna koncepcijska razlika kako bi trebalo da se organizuje Ministarstvo za privredu i privatizaciju po shvatanju poslaničke grupe SPS i onoga šta se trenutno radi.
Neki su već u svojim izlaganjima rekli da ovo ministarstvo, u suštini, funkcioniše isključivo kao Ministarstvo za privatizaciju. Zato u ovom izveštaju, koji nažalost nije dostupan svim poslanicima ili nije podeljen svim poslanicima nego samo članovima Odbora, nemamo relevantne pokazatelje o tome u kakvom se zaista realnom stanju nalazi srbijanska ili srpska privreda, kako hoćete.
Imamo samo podatke o tome kako je tekla privatizacija i koji su tu rezultati ostvareni, a o tome kakva nam je industrijska proizvodnja, do kog smo stepena došli, kakav je stvarni položaj zaposlenih, u kakvom je stanju privreda uopšte, koliko je kredita odobreno od strane poslovnih banaka, u koje namene, sa koliko investicija itd, tih podataka nemamo.
Stiče se utisak da ovo ministarstvo jednostavno o tome ne stiže, da ne kažem neće, da brine u vremenu kada je u toku privatizacija. Kada je privatizacija u pitanju, naš elokventni ministar, gospodin Vlahović, dosta često uspeva da neke činjenice koje idu na ruku onome o čemu govorim istakne u prvi plan, pa time ponekad i stvori predstavu da je u tom postupku privatizacije sve u redu. Ovde bih ipak otvorio nekoliko pitanja, o kojima mislim da kao razumni ljudi moramo da se sporazumemo, da dobro razmislimo i da vidimo šta je potrebno da se uradi.
Najpre, na prvo pitanje nikada nismo dobili odgovor. Kaže se, prodato je oko 1.000 preduzeća i ostvarena je ukupna prodajna cena oko milijardu i 200 miliona evra i da su oni koji su kupili ta preduzeća obećali investicije pokrivene bankarskim garancijama - oko 665 miliona evra. Nikada nije rečeno koliko je tih sredstava od tih 660 miliona evra zaista i realizovano u formi investicija u privredi. To je jedno.
Drugo suštinski važno pitanje odnosi se na funkcionisanje Fonda za razvoj. Oni koji pogledaju podatke iz izveštaja Ministarstva, videće da je iz Fonda za razvoj na ime investicija u protekle tri godine odobreno ukupno 16 milijardi 200 miliona dinara, ali da mi permanentno, iz godine u godinu vladanja DOS-a, imamo pad tih sredstava. To ću da vam ilustrujem činjenicom da je 2001. godini po osnovu investicija privredi odobreno iz Fonda za razvoj nešto oko milijardu i 700 miliona dinara, u 2002. godini 6 milijardi i 900, a u 2003. svega tri milijarde i 300.
Iz ovoga je najlogičnije izvući zaključak da postoji pad investicionih aktivnosti u privredi, a znamo da su one najvažniji faktor za pokretanje proizvodnje i za povećanje broja zaposlenih.
Treće, što je važno, kada pogledate strukturu kratkoročnih kredita koji su odobreni iz Fonda za razvoj, onda vi vidite da je za tu namenu odobreno dve milijarde i 90 miliona dinara, a od toga milijardu i 250 miliona za podsticaj izvoza. Onda ne treba da se čudite činjenici zašto imamo ovakav spoljnotrgovinski deficit, ove godine oko pet ili šest milijardi, a ukupno kumulativno za poslednje tri godine oko devet milijardi dolara.
Ako vi izvoznu privredu podstičete sa nepunih 30 miliona evra, onda ne možete da očekujete prilive po osnovu izvoza niti pokretanje izvozno orijentisane proizvodnje.
Na samom kraju, pošto vidim da se bliži ovih pet minuta, moram da stavim veliki znak pitanja na uspešnost ostvarene privatizacije. Kada pogledate po kojoj su ceni prodata preduzeća u tenderskoj i aukcijskoj prodaji, onda vi vidite jednu maglovitu sliku o tome da je to nešto iznad knjigovodstvene vrednosti. Tome je doprinela tenderska prodaja, pre svega Duvanske industrije Niš. Ali kada pogledate aukcijske prodaje, onda vi vidite da su preduzeća koja su knjigovodstveno vredela negde oko 330 miliona evra prodata za manje od 260 miliona evra. Mi smo u suštini ono što je vredelo 330 miliona u najvećem broju privatizovanih preduzeća prodali ispod knjigovodstvene vrednosti.
Još nešto. Mi imamo permanentni pad broja zaposlenih u srbijanskoj privredi, u svim ovim godinama u kojima vlada DOS. Ilustracije radi, 1990. godine bilo je u srpskoj privredi zaposleno 1.408.000 radnika, 2000. godine 1.376.000 radnika, 2001. godine 1.345.000 i 2002. godine 1.290.000 ljudi.
Negde oko 130.000 je ljudi ostalo bez posla u periodu od 1999. do današnjeg dana, iako će se svi ovde složiti da ta 1999. ne može baš biti pravi reper za upoređivanje, jer je to godina u kojoj je bilo NATO bombardovanje, u kojoj privredni kapaciteti nisu radili, u kojoj mnogi radnici nisu mogli da rade itd, pa ipak i u odnosu na tu najtežu moguću godinu mi imamo drastičan pad broja zaposlenih radnika u tim preduzećima.
Saglasno tome, nisam mogao kao član Odbora da prihvatim ovaj izveštaj, zato što mislim da su ovo podaci koji govore o tome da postoji ta tamnija strana slike o funkcionisanju Ministarstva za privredu i privatizaciju i da ovo ministarstvo u najmanju ruku ne zaslužuje te pohvale, koje je ovde bilo moguće čuti iz govora nekih pripadnika DOS-a, pa i samog ministra. Hvala lepo.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, svoje izlaganje ću uglavnom zasnovati na nekoliko, po mom mišljenju, veoma važnih pitanja i za odlučivanje u ovom domu, ali i za primenu odluke o izboru guvernera Narodne banke Srbije.
Najpre, sve kolege i koleginice pitam, pod uslovom da poslanička većina odluči da gospođu Kori Udovički izabere za guvernera Narodne banke Srbije, kada će gospođa Kori Udovički da stupi na dužnost guvernera?
Pred nama je odluka koja se sastoji samo iz dva člana. U članu 1. se kaže da se bira za guvernera Narodne banke gopođa Kori Udovički. U članu 2. se kaže da će se ova odluka objaviti u "Službenom glasniku". Kada će se objaviti? Kada će stupiti na snagu ova odluka? Kada će gospođa Kori Udovički preuzeti dužnost guvernera? Mislim da je to otvoreno.
(Boško Ristić, sa mesta: Sutra.)
Podsećam vas na deo teksta Zakona koji smo doneli u petak. U tom delu se kaže "Guverner kome je prestao mandat obavlja dužnost guvernera do izbora novog guvernera".
Ko može da mi odgovori na sledeće pitanje: kada će gospođa Kori Udovički stupiti na dužnost guvernera?
(Boško Ristić, sa mesta: Sutra.)
Ako na dužnost stupi sutra, to će biti u suprotnosti sa članom 28, u kome se kaže da obaveze guvernera ne može obavljati lice koje je istovremeno poslanik ili član Vlade.
Nemamo ostavku gospođe Kori Udovički, niti imamo predlog predsednika Vlade za izbor novog ministra energetike i rudarstva, niti imamo odluku ove skupštine o njenom razrešenju sa dužnosti člana Vlade.
Nemojte da mislite da je ovo beznačajno pitanje. Držim da je to pitanje veoma ozbiljno, a pre svega zbog toga što postoje neke obaveze koje taj guverner, u narednom vremenu, a neke i vrlo brzo, mora da izvrši. Jedna od tih obaveza, koja proističe iz Zakona o Narodnoj banci jeste i izveštaj guvernera Narodne banke o stanju u banakrskom sistemu i u finansijskom sistemu Republike Srbije, koji je on dužan ovoj skupštini da dostavi najkasnije do kraja septembra ove godine.
Mi danas odlazimo na godišnji odmor. Vraćamo se krajem avgusta sa godišnjeg odmora. Otvoreno je pitanje hoćemo li taj izveštaj imati blagovremeno, pri čemu imam na umu činjenicu da je većina saradnika dosadašnjeg guvernera Dinkića rekla da više neće raditi na tim poslovima u Narodnoj banci.
Čitava procedura, koja se zasniva na tome da se u roku od 24 sata sastane Odbor za finansije i da prođe jednu i te kako skraćenu proceduru ili da predloži guvernera, ide samo na štetu tom guverneru, za koga iskreno govoreći, mislim da bi taj posao uspešno mogao da obavlja, obzirom na podatke iz njegove biografije. Pošteno govoreći, ima nešto u tim podacima koji govore o stručnosti i profesionalnoj spremnosti gospođe Udovički da ovaj posao i obavi. Ali, ako se na ovaj način bira, a da ne znamo ni kada će stupiti na dužnost, onda je veoma otvoreno pitanje kada će se to zapravo desiti i kako će ona ući u taj posao.
Nemam nikakvu nameru da štitim neko prethodno stanje, naročito guvernera Dinkića kojim, kao čovek koji se pomalo razume u finansije, uopšte nisam zadovoljan. On govori o tome da je Narodna banka Srbije, odnosno ranije Narodna banka Jugoslavije, bila najuspešnija institucija od 5. oktobra 2000. godine do danas. Ne znam u čemu se taj uspeh ogleda. Ne treba biti guverner Narodna banke, niti previše pametan, ni previše mudar da se zavrnu slavine, odnosno da se ne štampa novac i da se na taj način zaustavi inflacija. Suština posla guvernera nije u tome.
To jeste jedan od poslova guvernera, ali je mnogo šira obaveza guvernera. Ima još jedno suštinsko pitanje, ovaj dosadašnji guverner Mlađan Dinkić, koga nismo razrešili i kome će faktički prestati dužnost onog dana kada se ovde bude znalo kada Kori Udovički stupa na dužnost, bio je na čelu naše delegacije ili komisije koja je pregovarala sa Londonskim klubom poverilaca. Molim vas, pregovori sa Londonskim klubom poverilaca nisu stvar za šalu, pogotovu što morate imati na umu da upravo vaš ministar finansija Božidar Đelić, rekao bih možda namerno obmanjuje javnost o tome kakvo je stanje državnog duga Srbije prema međunarodnoj zajednici, prema poveriocima i Pariskog, a ako hoćete i Londonskog kluba. Zašto to govorim?
Zato što on priča o tome da je naše stanje duga ukupno 12,5 milijardi dolara, odnosno evra, ali pri tome podrazumeva da će se pregovori sa Londonskim klubom rešiti po istoj proceduri i po istoj proporciji kao i sa Pariskim klubom i da će nam komercijalne banke i druga pravna lica, kompanije sa Zapada, da će nam iz međunarodne zajednice otpisati najmanje dve trećine kamata za koje su nas, doduše, neopravdano zadužili u vreme sankcija i da ćemo tek tada moći da razgovaramo o 12,5 milijardi dolara.
Za sada je taj dug 16,5 milijardi evra, dame i gospodo, što je oko 18,5 milijardi dolara i bitna je razlika tih šest milijardi. Između ostalog, funkcija Narodne banke jeste u tome da sa međunarodnom zajednicom, sa međunarodnim finansijskim insistucijama, sa MMF, Svetskom bankom, pa i Londonskim klubom, nađe odgovarajuće načine da se ovaj problem duga države Srbije reši. Da li će Kori Udovički biti u prilici da obavlja i taj posao?
Treće, ne smete zaboraviti da je monetarna vlast jedna posebna vrsta vlasti. Nije izvršna, nije sudska, nije zakonodavna, ali jeste jedna vrsta vlasti i kao takva ima ovlašćenje upravo u ovom zakonu da se, između ostalog, zadužuje. Pričali smo o tome kada je bila diskusija o Zakonu o Narodnoj banci Srbije i upozorili na realne opasnosti koje proističu iz toga da se Narodna banka može u svoje ime i za svoj račun zaduživati kod međunarodnih finansijskih organizacija do godinu dana.
U stavu 2. se kaže da se, izuzetno od te odredbe, može i sa rokom dužim od godinu dana zaduživati kod MMF. U stavu 3. se kaže da se može zaduživati srednjoročno, ali po posebnom zakonu, dakle po odluci Narodne skupštine.
Sada mene muči taj stav 2. gde se daju ovlašćenja Narodnoj banci da se može kod MMF zaduživati i sa rokom vraćanja tih sredstava dužim od godinu dana. Podsećam vas sve da je svojevremeno ovaj guverner Dinkić, koga faktički smenjujemo izborom novog guvernera, zadužio ovu zemlju kod MMF za 850 miliona dolara, sa ciljem, odnosno sa zadatkom dobijenim od MMF da se ta sredstva koriste u tzv. deviznim rezervama i da se koriste isključivo za stabilnost dinara u odnosu na evro.
Dakle, Kori Udovički, kao stručnjak koja je radila za MMF, može imati koristi od saznanja kako razmišlja MMF. Upozoravam vas na jednu opasnost, mene upravo plaši taj način mišljenja koji je Kori Udovički stekla i to jeste ono što misli MMF. Ako i ovde bude primenjivala taj način mišljenja, mi ćemo imati tek problem, jer će nas isti taj MMF terati da držimo ovaj nivo deviznih rezervi, a da bi imali obezbeđeno plaćanje prema inostranstvu najmanje za šest meseci unapred, pri ovom spoljno-trgovinskom deficitu, to je skoro nemoguće obezbediti. Znači, moraćemo da povlačimo nove kredite od MMF da bi očuvali tu tzv. stabilnost dinara u odnosu na evro. Tu će se jako veliki problem otvoriti, jer kako ćemo onda sve to servisirati i razduživati ukoliko imamo taj način mišljenja.
Naravno da mislim kao i većina mojih kolega da nije ista stvar raditi ovakav ili sličan posao u Srbiji ili raditi u Mozambiku ili Zimbabveu. Nemam nikakvu nameru da potcenim te zemlje, ali to je druga ekonomska zona, druga finansijska zona, druga psihologija i druga vrsta problema.
Na kraju želim da kažem da mi je malo indikativno da su se pitanjem cene struje istovremeno bavili i gospodin Dinkić, kao dosadašnji guverner Narodne banke i gospođa Kori Udovički, kao ministar energetike i da svi znamo da je upravo MMF, sada tome posebno posvećujem pažnju u svojoj diskusiji, tražio da se poveća cena električne energije ne bi li se izjednačila cena sa nekom svetskom cenom, a svi znamo koje su posledice toga. Struja je poskupela, i još više će u zimskom periodu poskupeti i mi ćemo imati veliki problem da se ostvari prvi cilj u funkcionisanju Narodne banke, a to je stabilnost cena. Zna se da struja i te kako utiče na opšti rast cena u ovoj zemlji.
Naravno, ne želim da govorim o tome koji će biti mogući problemi na relaciji izvršna vlast, što će reći Vlada, ministar finansija i gospođa Kori Udovički kao guverner, kada se još izrazitije otvori pitanje budžetskog deficita.
Molim vas, gospodin Đelić priznaje da je do sada u manjku devet milijardi dinara, zato što nema donacija i zato što će biti na nivou od 3,6 milijardi, zato što nema stranih kredita u obećanim iznosima i računa se sa tim da ćemo povećanim sredstvima privatizacije nadomestiti te rupe. Ako imamo opšte stanje bankarskog i finansijskog sistema takvo da nema kupovne moći za privatizaciju koja se planira, onda ni to neće moći da se ostvari.
Naravno da je tužno u svemu tome da će se zapravo uskratiti sredstva koja su namenjena Agrarnom budžetu, ne bi li se nekako namirile budžetske rupe i to mi liči na priču koju zapravo ponavljamo već tri godine na primeru RTS koji se finansira na teret Agrarnog budžeta, a na sramotu narodnih poslanika, dakle svih nas, i pozicije i opozicije, u ovoj skupštini. Moram tako zato što se zna da ništa u ovom momentu nije preče od te delatnosti, od agrara, od poljoprivredne proizvodnje, jer je jedino ona realnom prisutna kada se iskazuje društveni bruto proizvod i opšti rast proizvodnje.
Nažalost, mi u poslednjih šest meseci u odnosu na prethodnu godinu imamo 6,4% pada proizvodnje, a u odnosu na decembar mesec u prvih šest meseci imamo 2,4% pada proizvodnje, umesto projektovanog rasta od 4-4,5%, koji bi omogućio da se ostvare osnovni ekonomski pokazatelji iz memoranduma o ekonomskoj politici koji nam je ovde podnet prilikom usvajanja budžeta za 2003. godinu.
Samo nekoliko rečenica da kažem o Savetu; zato što tako radimo kako radimo, mi smo došli do toga da predložimo čoveka koji je već neko vreme u penziji i to za člana Saveta, pri čemu nismo ni zakon proučili. Meni je jako krivo što ćemo mi do takvih situacija dolaziti i ubuduće, što je normalno. Odbor za finansije nije sam po sebi stručni organ ili telo ove skupštine i da bi mogao sve to da sagledam.
Mi ovde imamo formalni predlog Odbora za finansije, a pitam vas sve - ko je zapravo predlagač gospođe Kori Udovički da bude guverner? Nisam siguran da je to naš uvaženi kolega Neša Bogdanović, ipak je to neko drugi predložio i to je ona priča o kojoj ćemo mi stalno morati da govorimo. Nije bilo, koliko znam, formalno te sednice predsedništva DOS-a da bi DOS predložio. Dakle, mora biti da je možda predsednik Vlade, poštujem i taj predlog, meni nije sporno to, ali mi je sporno što se u raspravi u tome nije moglo zaključiti ko je predlagač i što ta rasprava nije došla do toga da ovde u ovoj skupštini Kori Udovički lično čujemo šta to ona misli da uradi kao guverner Narodne banke.
Nisam ni sam od onih koji bi naivno sada rekli - to bi trebalo da bude javna priča, ali da sam bio na mestu predsednika Skupštine, onda bi ova današnja sednica bila zatvorena za javnost, jer se govori o monetarnoj politici u narednoj godini ili politici koja će se realizovati do kraja godine, a koja podrazumeva i kurs i režim kursa, ali bi svi poslanici Narodne skupštine bili u prilici da čuju kako to buduću monetarnu politiku vidi budući guverner Narodne banke. Mi smo uskraćeni za tako nešto.
To nije korektno, pošto nismo u prilici da čujemo guvernera sa obrazloženjima svoje politike koja će biti prisutna u narednom periodu. Iz tih razloga mislim da ne treba više to da radimo. Imamo sve po hitnom postupku, sve u roku od osam sati, u roku od 24 sata.
Nama se na vrata, na bravu poslaničke grupe i sobe stavi poziv da imamo sednicu Odbora za finansije u 10,00 sati, odnosno u 14,00, a posle toga se promeni termin održavanja, a onda kažete, zašto niste došli na sednicu Odbora, pa pratili tu raspravu i predložili nekog drugog kandidata. To nema smisla, zato što je to silovanje demokratije i zato što to nigde ne vodi, a donosimo pogrešne odluke za koje i sami ne znamo kako ćemo ih primeniti. Hvala lepo.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da zaista poslanička većina treba dobro da razmisli o ovom amandmanu i prihvati ga.
Uzmite, recimo, i obrazloženje gospodina Đelića koji je rekao da ubiranje akciza na luksuznu robu otprilike i nije izdašan prihod sa stanovišta republičkog budžeta. Tu i jeste pravi problem. Kolega Ćulibrk je rekao da najmanji broj ljudi može i da priušti sebi tu robu koju nazivamo luksuznom, i zato nema smisla oslobađanje od obaveze plaćanja akcize. Čini mi se da je gospodin Đelić takođe rekao da je optimista u pogledu eventualnog pokretanja proizvodnje u Majdanpeku i Boru, računajući s tim da ako zlato bude oslobođeno akcize, da će to sada da bude neki impuls za proizvodnju. Ali, slaba je vajda od tog dela.
Mislim da taj optimizam koji on iskazuje kroz obrazloženje jednostavno ne stoji, a da nema nikakvih razloga da posebno sada privilegujemo one koji će iz viška svojih prihoda, po osnovu zarada ili po bilo kom drugom osnovu, imati mogućnost da kupe i luksuzne proizvode, te da time uskratimo neke druge obaveze koje se iz republičkog budžeta po ovom osnovu mogu ipak isfinansirati.
Ništa nije logičnije nego prihvatiti ovaj amandman. Ne gubi se mnogo, a dobija se u onom delu koji treba da predstavlja neki mali izadatak iz republičkog budžeta, ali onome ko će koristiti ta sredstva značiće puno.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, imamo jedan relativno lagan amandman za odlučivanje, obzirom da smo predložili da se utvrdi rok do kojeg savet Narodne banke mora podneti izveštaj o svom radu Narodnoj skupštini. Predložili smo da to bude do kraja februara meseca tekuće za prethodnu godinu.
Uopšte, interesantna je priča o ovom savetu Narodne banke, počev od toga na koji rok se biraju članovi saveta, pa se, recimo, u članu 23. kaže da se članovi saveta biraju na period od pet godina, a u članu 93. u prelaznim odredbama se kaže da se predsednik tog saveta bira na pet godina, a jedan član se bira na period od četiri godine, jedan na period od tri, jedan na period od dve, a jedan na period od jedne godine.
Kada pogledamo šta su nadležnosti saveta, onda se zaista ispostavlja potreba da Narodna skupština putem izveštaja o radu saveta bude upoznata sa njegovim odlukama u toku jedne godine. Između ostalog, zato što savet razmatra finansijski plan, izveštaj o radu za prethodnu godinu, ali utvrđuje visinu naknade koju Narodna banka Srbije naplaćuje za svoje usluge koje pruža korisnicima.
Te usluge uopšte nisu beznačajne i njihova cena niska, tako da ima potrebe da se češće o tome razgovara, a pogotovo imajući na umu i član koji reguliše da savet započinje inicijativu o postupku promene guvernera Narodne banke.
Ako smo odredili da Narodna banka mora Narodnoj skupštini podneti izveštaj o svom radu za prethodnu godinu najkasnije do 30. juna, pa da monetarni odbor, odnosno Narodna banka, moraju pripremiti izveštaj o stanju u bankarskom i finansijskom sistemu uopšte najkasnije do 30. decembra, ako Narodna banka mora najkasnije do 31. decembra tekuće godine pripremiti predlog finansijskog plana za narednu godinu i dostaviti ga Skupštini na razmatranje, onda je prirodno da savet ima neki rok.
Dakle, kraj februara je uzet i zato što je to kraj završnog računa za prethodnu godinu i bilo bi potpuno smisleno da se prihvati ovaj amandman i da se time dođe u poziciju da Narodna skupština, pre nego što razmatra sveukupan izveštaj o radu Narodne banke, ima neke druge indikatore za to kakvo je stanje u Narodnoj banci Srbije i u pogledu kadrova i u pogledu zarada guvernera i viceguvernera. Znamo veliku priču o tome kolike su zarade, a između ostalog, savet ima tu nadležnost da utvrđuje visinu zarada guvernera i viceguvernera Narodne banke....
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)
Znači, nije sve u finansijskom izveštaju, nego i u nekim drugim detaljima koji su bitni za ukupno sagledavanje stanja u Narodnoj banci Srbije. Zato je neophodno utvrditi rok do kog savet mora taj izveštaj podneti Narodnoj banci. Hvala.