Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih nekoliko trenutaka vaše pažnje da usmerim na ovaj amandman koji sam podneo u ime poslaničke grupe SPS. Evo o čemu se, ukratko, radi.
Imate ovde propisanu proceduru i uslove pod kojima se može zaduživati republički budžet. Tu je rečeno tih nekoliko formi zaduživanja, a između ostalog i zaduživanje za finansiranje deficita tekuće likvidnosti. Zatim, imate finansiranje budžetskog deficita, finansiranje po osnovu investicija, odnosno kapitalnih projekata, garancije, kontragarancije itd.
Lokalne skupštine imaju neka od tih prava, a neka uopšte nemaju, kao što je rečeno, na primer, u članu 34. da lokalne vlasti ne mogu izdavati garancije. Ali, prema članu 35. lokalne vlasti se mogu zaduživati za finansiranje deficita tekuće likvidnosti do visine od tri posto od budžeta koji je ostvaren u prethodnoj godini. Primera radi, znam da je loznička opština ostvarila prošle godine oko 400 miliona dinara prihoda. To znači da bi se mogla zadužiti za finansiranje deficita tekuće likvidnosti tri posto, dakle oko 12 miliona dinara.
Ovim amandmanom sam predložio da se lokalnim vlastima dozvoli ta vrsta zaduživanja do 10 posto, jer je republička vlast ovlašćena da se po tom osnovu može zaduživati do visine od pet posto budžeta ostvarenog u prošloj godini.
U razgovoru sa ministrom Dinkićem došli smo do toga da nije u redu da to bude tri posto, ali da je procenat od 10 posto preveliki, te smo se dogovorili da na tu temu Odbor za finansije podnese odgovarajući amandman i da se lokalnim vlastima dozvoli zaduživanje po osnovu finansiranja tekuće likvidnosti do pet posto od ostvarenog budžeta u prethodnoj godini.
Takav amandman je došao od strane Odbora za finansije, pa mislim da bi taj amandman skupštinska većina trebalo da prihvati, te bih ja u tom slučaju, u ime SPS-a, povukao ovaj amandman koji sam podneo na član 35.
Samo još nekoliko rečenica o tome zbog čega mislim da je važno da se taj amandman Odbora za finansije prihvati. Imate takvu situaciju da se budžeti lokalnih skupština ne pune ravnomerno u svakom mesecu u toku godine, iako mi budžet posmatramo kao celinu i svaki mesec posmatramo, bar teorijski, kao jednu dvanaestinu od planiranog budžeta koji će se ostvariti u toj godini. Ali, imate te tzv. sezonske oscilacije u prihodima opštinskih budžeta, te stoga imate i neravnomernost u ostvarivanju mesečnih prihoda u toku jedne godine.
Iz toga često proizilaze problemi da je lokalna skupština nelikvidna i da ne može da isfinansira odgovarajuće projekte, recimo infrastrukturu. Imate period mart-oktobar, kada je građevinska sezona u najvećem jeku i kada su sve lokalne skupštine u potrebi da finansiraju, recimo, izgradnju puteva, popravku puteva, da finansiraju neku drugu infrastrukturu, kao što su vodovod, kanalizacija itd, a da nemaju odgovarajuće prilive u budžetu. Često ne mogu da urade ono što su zamislile, iako, na nivou čitave godine posmatrano, imaju obezbeđena sredstva za pokriće takvih izdataka iz budžeta.
Mislio sam da bi bilo dobro omogućiti lokalnim skupštinama da se po tom osnovu, zbog deficita tekuće likvidnosti, mogu kratkoročno zadužiti kod odgovarajućih poslovnih banaka ili drugih finansijskih institucija, finansirati odgovarajuće projekte i vratiti dug do kraja tekuće godine, kako je to i predviđeno ovim zakonom.
Uzmite, recimo, početak turističke sezone; ako imate opštinu koja se tretira kao turistički kraj, ona ima i te kako izraženu potrebu da, recimo, u najmanju ruku, popravi puteve na području te opštine, koji su u njenoj nadležnosti, da bi turisti mogli da dođu u te destinacije i da koriste godišnji odmor. Ali, ako su putevi izrovani, turisti neće doći.
Ako lokalna skupština kaže – da, mi bismo to uradili, ali nemamo odgovarajuća finansijska sredstva u ovom trenutku na računu da bismo to mogli da finansiramo, ako imamo jasan plan da ćemo u narednih nekoliko meseci ostvariti planirane prihode, onda je razumno dozvoliti lokalnoj skupštini da donese odluku o tome da se kratkoročno zaduži, da finansira taj deficit tekuće likvidnosti i da ta sredstva vrati u oktobru, novembru i decembru, kada neće imati tu vrstu izdataka, ali će imati odgovarajuće prihode u budžetu.
Zato mislim da je mera od 5 posto otprilike ono što bi odgovaralo većini opština, jer to bi značilo za Loznicu 20 miliona, a za neku razvijeniju opštinu možda 50, a za najrazvijenije možda 100 i 150 miliona mogućnosti zaduživanja u jednom trenutku, uz vraćanje, recimo, od 60 dana, 90 ili eventualno 180 dana od trenutka kada se taj kredit povuče do trenutka kada se odgovarajući projekat isfinansira.
Neke radove prosto ne možete raditi u januaru i februaru mesecu, ne možete ni u novembru i decembru, jer vremenske prilike to jednostavno ne dozvoljavaju, a programi koje su napravile lokalne zajednice zajedno sa sopstvenim javnim preduzećima su prisutni, pokriveni su budžetskim prihodima, ali imamo tu poremećenu dinamiku priliva sredstava u opštinske budžete i prosto nemogućnost da se neke stvari urade na vreme.
Kada se to desi, onda smo mi kao lokalne vlasti po pravilu prinuđeni da te projekte odlažemo za narednu godinu, a to onda izaziva neke druge negativne posledice, te sam stoga mislio da bi dobro bilo da prihvatimo taj amandman. Najviše bih voleo da je to 10 posto, ali procena je bila da bi se time ušlo u pojačani rizik da se lokalne skupštine zadužuju na način koji nije u ovom trenutku primeren nekim njihovim ekonomskim realnim mogućnostima. Zato mislim da je pet posto otprilike ta mera koja u ovom trenutku drži vodu i treba da prihvatimo taj amandman Odbora za finansije.
Dakle, povlačim amandman poslaničke grupe SPS na član 35, uz molbu da narodni poslanici prihvate amandman Odbora za finansije. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, evo nekoliko stavova Socijalističke partije Srbije o predloženim izmenama i dopunama zakona ili o ovom čitavom setu zakona koji danas razmatramo. Najpre, kada je u pitanju Zakon o porezu na dodatu vrednost – to je na tragu onoga što smo mi mislili prilikom donošenja zakona. Mislim da svako ko je razuman mora da pozdravi smanjenje poreske stope za određene proizvode i usluge.
Naročito mislim da je važno što se došlo do shvatanja – da bi se podstakla izgradnja i prodaja stanova moramo ići sa nižom stopom, umesto 18% sa 8% poreza na dodatu vrednost, jer je iskustvo pokazalo da su svi oni koji su raspolagali stanovima za prodaju taj PDV uključili u cenu i tako povećali svoju cenu, a time smanjili mogućnost mladih ljudi i onih koji su bez stanova da kupe stanove.
Mislim da će ova mera biti značajna za podsticaj izgradnje novih stanova, pogotovo ako se bude kombinovala sa budućom kreditnom politikom koja je najavljena od strane ministra u pogledu odobravanja povoljnih kredita za kupovinu stanova, pre svega kada su u pitanju mladi ljudi.
Ovde je za mene interesantno zašto se nije još malo hrabrije išlo kada su lekovi u pitanju. Dobra je mera da se sa 18% poreza na dodatu vrednost smanji na 8%, ali za mene kao socijalistu bi bila najbolja mera da nema poreza na dodatu vrednost za lekove.
Mislim da od toga država ne bi imala nikakve štete, naprotiv, imala bi korist. A, građani bi, po meni, imali mogućnost da se jeftinije leče i da dođu do neophodnih lekova, i ne bi bilo tu razlika po osnovu ekonomskog statusa i po osnovu kupovine lekova u apotekama.
Sve drugo u ovim izmenama zakona je za socijaliste prihvatljivo, osim tamo gde smo podneli amandmane, jer mislimo da bi neka proširenja u pogledu oslobađanja trebalo da se dese i u oblasti poljoprivrede, nabavke poljoprivredne mehanizacije i mašina, kao i rezervnih delova za iste, za nabavku repromaterijala za poljoprivrednu proizvodnju i prodaju poljoprivrednih proizvoda domaćeg porekla od strane proizvođača. O tome ćemo govoriti kada bude na dnevnom redu rasprava o amandmanima.
Kada su u pitanju Carinski zakon i zakon o Carinskoj tarifi, mislim da tu treba da zadržim vašu pažnju, jer naizgled, to su tehnički zakoni, ali po meni su jako važni za buduću ekonomsku poziciju mnogih naših preduzeća sa spoljnotrgovinskim prometom sa inostranstvom i za platni bilans sa inostranstvom.
Malopre je gospodin Vlahović o tome govorio, ali ja bih ovde podsetio na nekoliko stvari. Sadašnji Zakon o carinskim tarifama važi već pune četiri godine i donela ga je Savezna skupština 2001. godine sa primenom od 1. juna 2001. godine. Dakle, već peta godina kako se primenjuje taj savezni zakon o carinskim tarifama.
Podsećam da je prethodna prosečna carinska stopa bila oko 15%. Izmenama tog zakona o carinskim tarifama došlo se do prosečne carinske stope od otprilike 9,32%, a onda je harmonizacijom odnosa sa Crnom Gorom ta prosečna carinska stopa smanjena na otprilike 7,5% ili 7,45%. Dakle, nisu u pravu oni koji govore o tome da ona prethodna republička vlada nije uticala na to da se smanje carinske stope i da se time smanji zaštita domaće privrede.
Mogu da postavim jedno praktično pitanje – šta bi se desilo da mi u protekle četiri godine nismo imali takvu politiku u oblasti carina i carinskih tarifa, da nismo imali takvu izloženost naše privrede inostranoj konkurenciji i tako liberalan pristup u spoljnotrgovinskim odnosima sa inostranstvom?
Siguran sam da bi rezultat nešto strože discipline, nešto jače zaštite domaće proizvodnje bio manji spoljnotrgovinski deficit, manji nepotreban uvoz i jača domaća privreda.
Mi smo našu privredu 2001. godine izložili konkurenciji kada ona nije bila spremna i u tom trenutku naša privreda je bila kao bolesnik koga treba da podignete iz kreveta i da ga naterate da trči sa onima koji su zdravi.
Imali smo, kada bismo sabrali, u te protekle četiri godine spoljnotrgovinski deficit od oko 15 milijardi dolara i razumno je postaviti pitanje da li smo mogli tih 15 milijardi dolara pametnije da iskoristimo, da li smo mogli taj devizni potencijal, ta devizna sredstva preko svojih poslovnih banaka drugačije da plasiramo za oživljavanje domaće proizvodnja, da je pripremimo za tu konkurenciju, jer ona nije sporna sama po sebi, ali je samo pitanje vremena.
Mislim da smo u tom trenutku, te 2001. godine, kao društvo prenaglili u otvaranju, u liberalizaciji, u uvozu i onoga što nam je nepotrebno, jer nam se činilo da je sve iz inostranstva jeftinije. Kada su se smanjile carinske stope sa 15% na 9%, učinilo nam se, hajde da kupujemo iz inostranstva.
Domaća proizvodnja se ugasila i mi smo faktički došli u takvu situaciju da i kada bismo hteli nešto da proizvedemo imamo mnogo problema da pokrenemo te privredne kapacitete, naročito one koji su orijentisani na izvoz. Zato je onaj zakon o podsticaju izvoza jako dobar, ali se bojim da će i on biti nedovoljan, ukoliko nastavi dalja liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa.
Šta pod tim podrazumevam? Kada pogledam ove carinske tarife, onda se prosto ponegde začudim, jer imam sledeću logiku: ako nam nešto treba i to ovde ne možemo da proizvedemo, onda smanjujemo carinsku stopu i to je za mene logično, čak i da bude i nula i jedan, i kada je u pitanju oprema i kada su u pitanju neki repromaterijali koji su nam potrebni itd.
Molim vas, kada pogledam u ovim stavkama, u tarifnim oznakama, vidim: đubrivo, biljnog i životinjskog porekla, carinska stopa 1%; vuna, životinjskog porekla, ovčija, carinska stopa je nula. Znači li to da mi nemamo stajskog đubriva i da nemamo vune? Nažalost, znači, zato što smo imali takvu politiku koja je faktički uništila stočni fond; zato što nema stočnog fonda, nema stajskog đubriva, a zemlja Srbija mora da uvozi stajsko đubrivo i ima minimalnu carinsku stopu od 1%. Ljudi u nekim drugim oblastima bacaju ovčiju vunu, nema ko da je otkupi, a mi imamo carinsku stopu nula, što znači – vune nema, treba je uvoziti.
Ne kažem da ovo ne može ovako da ostane kako stoji, ali ne može biti politika države da ćuti ili da zažmuri nad takvim činjenicama. Dakle, naročito kada je u pitanju Ministarstvo za poljoprivredu, ministar je ovde najavio nešto što je za mene jako sporno: neće biti subvencija u poljoprivredi. Dobro, neće biti, ali će biti ograničene subvencije, dakle nije reč o tome da ih neće biti nikada.
Molim vas, nije još uvek naša poljoprivredna proizvodnja spremna da nema subvencije. Vidite koji se rat vodi između Francuske i Velike Britanije upravo oko subvencija u poljoprivredi. Čitava priča se zasniva na subvencijama poljoprivrede Francuske, sa pet milijardi dolara Evropska unija subvencioniše francusku poljoprivredu. Da li je razumno da razmišljamo o tome, da bismo bili baš isti kao Evropa, da bismo se uklopili u sve normativne mehanizme, da nemamo nikakve subvencije ili da imamo jako smanjene subvencije za poljoprivredu, i to je onda još jedan dodatni udar na i ovako tešku situaciju u tom delu.
Dobro je da je u ovoj carinskoj tarifi ostalo zaštićeno mnogo poljoprivrednih proizvoda; relativno su zaštićeni, nekada su bili više, ali zbog tih odnosa sa Crnom Gorom morali smo da prihvatimo neke stvari koje inače ne bismo prihvatili.
(Predsedavajući: Gospodine Todoroviću, da li koristite i drugih 10 minuta?)
Evo, samo da završim. Tu nemam nikakvih primedbi; jedino što mi nekako nije za ovaj trenutak normalno, to je ta žurba da što pre to uskladimo sa Evropom u pogledu carina. U Evropu ćemo da uđemo 2012. godine ili ne znam ni ja koje, a da li nas oni na to teraju?
Video sam da imamo jedan amandman Vlade na ovu carinsku tarifu gde se kaže da moramo neke carinske stope da smanjimo sa 5% na 3%, sa 10% na 5%, jer to traži Evropska unija. Zašto ona to traži od nas, kada je ona decenijama unazad štitila svoju privredu, svoju proizvodnju i zašto mi sa ovako niskim carinskim stopama moramo da idemo još niže? To je opasnost sama po sebi, na stranu i ta činjenica da bismo po osnovu prihoda od carine imali nešto bolje prihode u budžetu, ali ne bih o tome.
Za prvih deset minuta toliko. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo iz Ministarstva za finansije, već je mnogo toga rečeno, ali pre svega, želim da izrazim zadovoljstvo što se danas razgovara o zakonu o osnivanju agencije za osiguranje i finansiranje izvoza. I na ovom mestu želim da postavim pitanje – zašto smo do sada čekali da zakonom osnujemo jednu takvu instituciju, kada se, naročito u proteklih pet godina, pokazalo da je u privrednom životu naše Republike neophodno imati instituciju za podsticaj, osiguranje i finansiranje izvoza? I mnogo razvijenije zemlje od Srbije, posebno zemlje u tranziciji su davno odlučile da osnuju, i to zakonom, takvu instituciju koja će pomoći, pre svega, razvoju izvozno orijentisane privrede.
Dakle, to je prvo pitanje, pogotovu što je u osnovi tog pitanja jedno saznanje: da smo mi 2000. godine, a naročito 2001. i 2002, bukvalno rečeno, otvorili naše tržište za robu uvoznog porekla. U proteklom vremenu imali smo uvoz svega i svačega, najviše robe široke potrošnje, najmanje opreme i tehnologije i repromaterijala koji bi se koristili u lancima proizvodnje koja je i izvozno orijentisana.
Na drugoj strani, imamo permanentan pad ili stagnaciju izvoza, sa izuzetkom prvog polugodišta 2005. godine. Podsećam vas da smo 2000. godine imali izvoz oko milijardu i petsto miliona dolara, da smo u narednim godinama, 2001, 2002, 2003. i 2004. imali neki rast izvoza i on je krajem 2004. dostigao oko tri i po milijarde dolara, ali to ni izbliza nije moglo da pokrije stalno rastući uvoz. Uvoz smo pokrivali sa otprilike 35%.
Kada se pogleda šta smo izvozili u okviru tih 3,5 milijardi dolara, onda ćete videti da je u toj vrednosti ukupnog izvoza od 53% pa do čak dve trećine učestvovao repromaterijal. To je nešto najgore što nam se moglo desiti u razvoju naše privrede, posebno izvozno orijentisane. Zašto? Zato što ti koji kupuju naše repromaterijale od tih repromaterijala prave gotove proizvode ili robu široke potrošnje i takvu ili sličnu robu, možda upravo od tih repromaterijala, prodaju nama, odnosno izvoze, a mi uvozimo i trošimo dragocena devizna sredstva za tu namenu.
Pošto smo imali liberalnu spoljnotrgovinsku politiku, i imali smo činjenicu da su nam carine skinute sa 15% na nekih 7,5% ili 8%, naša privreda se našla u takvom stanju da nam je sve bilo jeftinije iz uvoza, nije se podsticala domaća proizvodnja i došli smo do toga da u narednim godinama jako teško možemo da servisiramo svoje obaveze po osnovu spoljnih dugova i po osnovu spoljnog platnog prometa, i po osnovu kamata, i po osnovu glavnica, i po osnovu svih onih drugih zaduženja koja smo u međuvremenu imali, a čije otplate dospevaju u 2007. godini. Recimo, u 2012. godini će biti sa rastućom tendencijom, jako intenzivne, i sa velikim opterećenjem za platni bilans i za promet u našoj zemlji.
Mogu reći da su rešenja koja su u zakonu o osnivanju agencije za osiguranje i finansiranje izvoza upravo ono što nam je proteklih godina nedostajalo, osim jedne suštinske zamerke koja se odnosi na visinu osnivačkog kapitala. Iskreno rečeno, s obzirom na stanje izvoza, ne verujem da sa početnim kapitalom od 25 miliona evra možemo da učinimo ono što se u ovom zakonu predviđa, pre svega sa stanovišta cilja, a to je da se uravnoteži platni bilans i da se promeni struktura izvoza u narednim godinama.
Dakle, da ne izvozimo repromaterijale, nego da pretežno učešće u svemu tome bude ili roba široke potrošnje, a bilo bi najbolje, ako bi to bilo moguće, da bude oprema.
Nažalost, imamo takvu situaciju da sada izvozimo četiri do pet procenata opreme u ukupnom izvozu, a to znači da nemamo odgovarajuću domaću izvozno orijentisanu proizvodnju koja bi bila spremna da bude konkurentna, da istovremeno menja strukturu, a da obezbeđuje neophodna devizna sredstava za uvoz onih stvari koje su nam zaista neophodne, kao što su tehnologije ili neki drugi proizvodi koji se u Srbiji ne mogu proizvesti, uz sve podsticaje koje bi dali domaćoj privredi.
Istovremeno, dobro je da ćemo imati zakon koji će na neki način zaštititi naše domaće izvoznike, odnosno osigurati ih po osnovu tzv. nekomercijalnih rizika. Mogao bih da navedem primere mnogih zemalja koje su u međuvremenu došle u političke, ekonomske i svake druge krize, poput Iraka, iz kojih je jako teško naplatiti ono što ste izvezli devedesetih godina. Iako možda postoji volja i centralne banke Iraka, ne postoje mogućnosti.
Mi smo bili u prilici da mnogi naši domaći izvoznici, naročito tekstilna industrija trpi svih ovih godina zato što ne može da naplati odgovarajuća potraživanja iz Iraka ili iz nekih drugih zemalja koje imaju tu vrstu političkih rizika, imaju moratorijum na plaćanja prema inostranstvu, imaju zabrane ili nemogućnost, a ako hoćete, nemaju ni želju da izmire svoje obaveze prema onim poveriocima kojima su ostali dužni. U ovom pogledu je dobro da imamo takvo rešenje, kroz zakon o agenciji, koje će omogućiti da se osiguraju od tzv. nekomercijalnih rizika.
Kada su u pitanju komercijalni rizici, ova agencija neće biti nadležna. To je za mene prirodno, jer će se u taj posao tzv. komercijalnih rizika i osiguranja uključiti osiguravajuća društva. Zato je i u redu da danas razgovaramo i o tome kako ćemo u budućnosti urediti status osiguravajućih društava, poput onih velikih kao što su "Dunav", DDOR Novi Sad ili neka druga osiguravajuća društva. Znači, tu komercijalnu sferu rizika će pokrivati osiguravajuća društva i to je takođe dobro.
Takođe bih mogao da se složim i sa primedbama onih poslanika koji su govorili o tome da je u najmanju ruku problematično da se aktivnost agencije finansira iz donacija i dobrovoljnih priloga pravnih i fizičkih lica, i stranih i domaćih. Moglo bi to da bude kao osnivački kapital koji je, kao što rekoh, 25 miliona evra, ali nisam siguran da je u redu da imamo priloge za aktivnost ovakve agencije.
Dvadeset pet miliona evra je malo, pogotovo što imamo činjenicu da nećemo moći u celosti da obezbedimo taj početni kapital za poslovanje te agencije, već ćemo u 2005. godini, ako dobro razumem obrazloženje, obezbediti polovinu potrebnih sredstava, negde oko milijardu dinara, a u 2006. godini budžetom obezbediti drugu polovinu za osnivački kapital agencije za osiguranje izvoza.
Jako je važno napomenuti da smo u svim godinama od 1957. do 1997. godine, 40 punih godina, imali institucije u društvu koje su imale, između ostalog, obavezu da finansiraju izvoz, da podstiču izvoz. Dakle, od 1957. godine do, recimo, 1965. godine imali smo odgovarajuće državne banke i institucije koje su to radile; 1965. godine je došlo do privredne reforme, da bi 1968. godine te poslove preuzela nekadašnja "Jugobanka", pa onda "JUBMES banka" itd.
Onda smo imali jedan vakuum od 1997. godine do 2000. godine, kada zbog poznatih okolnosti nismo imali odgovarajuću društvenu ili državnu instituciju za podsticaj izvoza, da bi 2002. godine bio formiran Fond za osiguranje i podsticaj izvoza, ali na nivou savezne države. Pošto savezna država nema budžet, ispostavilo se da taj fond zapravo i ne može da funkcioniše na način kako je zamišljeno da funkcioniše, a pogotovu što bi u okviru tih podsticaja koji bi dolazili iz tog fonda Republika Srbija na neki način samo participirala.
Sada se možda može nekome učiniti da mi u ovom trenutku radimo dupli posao, da formiramo agenciju za osiguranje i finansiranje izvoza, a da već imamo takvu instituciju na nivou sadašnje državne zajednice Srbija i Crna Gora. S obzirom na činjenicu da tamo i nema dovoljno sredstava koja bi se opredeljivala, jer nema ni budžeta državne zajednice Srbija i Crna Gora, onda se, mislim, došlo do dobrog rešenja – da se upravo za područje Republike Srbije, nezavisno od toga kakav će put Crne Gore u budućnosti biti, osnuje agencija koja će da podstiče izvoz.
Sad je ovde planirano nekoliko važnih oblika, od kojih je možda najvažnije finansiranje proizvodnje za izvoz. Ali, dobro, zakon predviđa i neke druge oblike i ja pozdravljam svaki od njih, zato što sam čovek iz privrede i znam da je to jako važno. Dolazim iz sredine kakva je Loznica, gde je "Viskoza" nekada izvozila u vrednosti od 100 miliona dolara godišnje; u veku od 40 godina, koliko je "Viskoza" radila, ona je izvezla preko četiri milijarde dolara.
Mi danas ne možemo da izvezemo 100 miliona dolara ni kada sastavimo 10, 15, 20 velikih preduzeća, jer nam je takva privredna struktura, nažalost, poremećena, da svi veliki potencijalni izvoznici spadaju u kategoriju takozvanih velikih preduzeća i po pravilu imaju jako velike teškoće, ili se moraju restrukturirati ili se moraju privatizovati na način koji ne omogućuje brzu i efikasnu prodaju, odnosno pronalaženje strateškog partnera i pokretanje te izvozno orijentisane proizvodnje.
Kada pitate ekonomiste šta je na prvom mestu u ekonomiji jedne zemlje, oni svakako kažu – izvoz. Na drugom mestu opet kažu – izvoz, na trećem opet kažu – izvoz, jer nema uključivanja u međunarodnu podelu rada, u međunarodnu konkurenciju bez izvoza. Nema servisiranja obaveza po osnovu spoljnog duga bez izvoza. Nema uvoza onoga što vam je neophodno, ukoliko nemate odgovarajuća devizna sredstva ostvarena po osnovu izvoza i ukoliko niste u mogućnosti da uravnotežite taj svoj spoljnotrgovinski bilans i platni bilans sa inostranstvom.
Ako to nemate, onda vam preti ko zna kakav scenario, neki pominju i argentinski ili ne znam ni ja koji sličan, ali, u svakom slučaju, ne sluti ništa dobro, jer teško je biti dužnik onima od kojih zavisite i čije su vam tehnologije i repromaterijali jako potrebni da biste oživeli svoju tekuću proizvodnju.
Ovde je otvorena mogućnost da se finansiraju po osnovu ovih sredstava i kupci budućih proizvoda. Sada se možda nekome od vas učini da to nije u redu, kako ćemo mi finansirati kupca iz Nemačke ili Italije, ali ja mislim da je to upravo dobro, jer kada te kupce kreditiramo mi onda obezbeđujemo trenutnu naplatu potraživanja onih naših preduzeća i firmi koje će izvesti u te zemlje: Nemačku, Italiju ili ne znam ni ja koju drugu zemlju EU ili neke druge van Evrope.
Dakle, nije loše ni njih finansirati, mada je najbolje ako bih ja sad opredeljivao stvari, finansirati neke kapitalne investicije na području Republike Srbije, proizvodnju opreme iz oblasti mašinogradnje ili brodogradnje i na tim poslovima ostvarivati zamašne finansijske efekte; ili, odobravati odgovarajuće investicione kredite za pokretanje nekih poslova poput onih koje smo nekada radili u Alžiru, Iraku, Libiji, u smislu izgradnje preko 30 ili 50.000 stanova u toku jedne godine i mnogih drugih značajnih kapitalnih građevinskih objekata na području tih zemalja, brana, termoelektrana, hidrocentrala i tako dalje.
Takvi projekti su masovno zapošljavali veliki broj naših radnika, preko toga obezbeđivali izvanredno visoke devizne doznake i usklađivali naš spoljnotrgovinski bilans sa inostranstvom, tako da smo uvek i u svakom trenutku mogli da finansiramo svoje obaveze po osnovu spoljnog duga.
Svaki dug je rđav drug, ali ukoliko ste u mogućnosti da finansirate obaveze po osnovu tog duga, onda je taj dug produktivno iskorišćen, onda ste vi zemlja koja zna šta radi sa dugovima, zemlja koja ima jasnu strategiju razvoja, i to posebno izvozno orijentisane privrede.
To bi bila priča pod tačkom 4) – investicije konzorcijuma domaćih pravnih lica i preduzetnika na inostranim tržištima. Toga, nažalost, danas nemamo. Poznato je da je građevinarstvo grana privredne delatnosti koja najviše ljudi zapošljava i uz sebe veže bar tridesetak drugih privrednih grana koje bi se pokretanjem građevinarstva mogle da uključe u privredni život Republike Srbije na način koji odgovara svim građanima.
Što je najvažnije, na kraju krajeva, za svako osiguranje jemči Republika Srbija. Dakle, kada vi imate osiguranje od republičke agencije za osiguranje i finansiranje izvoza za posao koji ste učinili i u najrizičnijoj zemlji, i u ekonomskom i u finansijskom i u političkom smislu, onda imate garanciju države da će to vaše potraživanje po dobro izvršenom poslu biti naplaćeno, i to najkasnije u roku od šest meseci, što je u velikom broju primera bio jako veliki i težak problem koji same firme nisu mogle da prevaziđu bez pomoći države.
Konačno, bitan je i taj psihološki efekat da onaj ko radi za izvoz zna da iza njega stoji država, da je država spremna da zajedno sa njegovom poslovnom bankom učestvuje u sufinansiranju tog njegovog izvoznog projekta, da je spremna da mu odobri odgovarajuće podsticajne izvozne kredite sa niskim kamatnim stopama i da je spremna da garantuje, odnosno da osigura njegovo potraživanje po osnovu tog tako dobro izvedenog i zaokruženog posla. Onda on ima motivaciju, ima sigurnost u naplati i ima mogućnost da proširenu reprodukciju organizuje na način da svake godine raste i da sve svoje proizvodne cikluse, uključujući naplatu, blagovremeno izvrši.
Još jednom, na samom kraju ovog dela priče, treba postaviti pitanje šta smo čekali, odnosno šta su čekali oni koji su bili odgovorni četiri godine da dođemo do takvih stravičnih podataka u spoljnotrgovinskom deficitu, u platnom deficitu, u bilansu plaćanja i tako dalje, a da nismo ništa ozbiljnije preduzimali. Jer, u međuvremenu smo došli do toga da smo i ono malo deviza što smo imali kao rezerve, koje su jako brzo evidentirane po osnovu zamene marke u evro, potrošili za nepotreban uvoz i sada imamo situaciju da moramo učiniti nešto da pokrenemo tu priču oko izvoza, da ne bismo došli u dužničku krizu.
Drugi zakon koji želim da posebno istaknem u ovom trenutku jeste Zakon o finansijskom lizingu. Mi smo o njemu razgovarali, doneli taj zakon, on se počeo i primenjivati, ali, nažalost, nije se primenio onako kako bih ja to, recimo, voleo. Zašto nije?
Zato što su se finansijskim lizingom uglavnom bavile poslovne banke i zato što je u okviru te aktivnosti poslovnih banaka sa 90, možda i više procenata zastupljen lizing po osnovu putničkih automobila.
Šta smo dobili? Dobili smo neke podsticaje za građane koji su uzimali, ili za pravna lica, putničke automobile, ali smo propustili šansu koja je dve godine iza nas – da predmet lizinga bude oprema koja se ne proizvodi u zemlji, oprema visoke tehnologije, oprema koja nam je potrebna da proizvedemo proizvod za izvoz. Jer, lizing je možda najpovoljniji oblik za one koji žele da osnuju malo i srednje preduzeće, zato što ne moraju da obezbeđuju niti hipoteke, niti garancije banaka, niti avalirane menice i sto nekih drugih čuda koja se zovu obezbeđenje odgovarajućeg finansijskog kredita, već im je sam predmet lizinga, oprema ono čime se garantuje da će svoje obaveze izvršavati.
Jer, onaj ko je dao taj lizing vlasnik je sve dok ga onaj koji ga koristi kao predmet lizinga ne otplati do kraja. Ako taj postane neuredan platiša, onda on uvek ima pravo, po ovom zakonu i po zakonu o založnom pravu, da izvuče taj predmet lizinga, da ga ponovo stavi u svoju svojinu ili državinu i da sa njim raspolaže slobodno, na teret ili na štetu onoga koji nije izvršavao svoje obaveze. Onaj koji je koristio predmet lizinga je sigurno znao šta će s njim da radi i sigurno se dobro preračunao pre nego što je ušao u taj posao.
Mi smo, nažalost, imali takvu politiku da su poslovne banke podsticale potrošnju građana, pre svega, preko automobila i nekih drugih sredstava. I, došli smo do toga da nam se takva politika lupa o glavu i da mi zapravo ovim načinom primene Zakona o finansijskom lizingu remetimo spoljnotrgovinski bilans i platni bilans i da smo onda u situaciji da to na neki način ograničavamo.
Onda je guverner ograničio poslovne banke putem obavezne rezerve, 23% ili 24%, da bi smanjio kredite na devizne rezerve takođe, odnosno na devizne depozite propisao obaveze i onda smo došli do toga da nam ove strane banke koje posluju na našem domaćem tržištu neće više da odobravaju te vrste kredita za naša preduzeća, nego kada je reč o nekom većem poslu, na primer "Hemofarma" ili neke veće firme, kažu – ne možemo da vam odobrimo kredit na domaćem tržištu zbog toga što imamo odgovarajuće kočnice od strane Narodne banke, već dođite kod nas u centralu, recimo u Frankfurt ili u Beč ili u neki drugi finansijski centar u Evropi i tamo ćete dobiti odgovarajući kredit.
Onda je tu naša muka dvostruka: te poslovne banke ovde prikupljaju devizna sredstva, onda ih preko ovih filijala iznose u svoje centrale, ali iz tih centrala finansiraju naša domaća preduzeća, pod uslovima koji su, po svemu sudeći, nepovoljni.
Finansijski lizing bi zapravo trebalo da bude kategorija finansijske aktivnosti koja jeste privremena delatnost i zato se ovde malo pojavljuje mešavina dva zakona ili više zakona, pa se u jednom delu ovog zakona finansijska organizacija koja se bavi poslovima lizinga definiše kao privredno društvo, koje može da obavlja delatnost tek uz dozvolu Narodne banke Srbije. Dakle, privredno društvo koje, između ostalog, mora da ispuni odgovarajuće kadrovsko-tehničke uslove o kojima svoje mišljenje daje Narodna banka.
Sada imate jedan surogat privrednog društva kod koga jedan deo nadležnosti proističe iz Zakona o privrednim društvima, a jedan deo nadležnosti proističe iz obaveza prema jednoj posebnoj vrsti vlasti kakva je monetarna, odnosno vlasti NBS. Čudi me da se nije išlo dalje u promene ovog zakona, s obzirom na to da smo uočili odgovarajuće slabosti.
Između ostalog, mislim da ovaj limit od 100.000 evra, kao dovoljan osnivački kapital za rad takvih finansijskih organizacija koje se bave poslovima lizinga, nije dovoljan. Dakle, potrebno je obezbediti mnogo veća sredstva od 100.000 evra da bi se poslovalo u oblasti lizinga.
Još nešto što je dobro, da bi se iščistila ta finansijska disciplina – ono preduzeće koje je registrovano za obavljanje poslova finansijskog lizinga može samo taj posao da obavlja i nijedan drugi, i to je u redu, jer ako bi se pomešale babe i žabe, pa poslovali i kao banka, i kao preduzeće i kao organizacija za pružanje usluga finansijskog lizinga, onda bi došli do toga da tek onda ne znamo ko je odgovoran i šta se tu u suštini radi.
Svi drugi zakoni su na neki način popravka postojećeg stanja, ali prosto se pitam, kada je u pitanju zakon o stečaju i likvidaciji banaka i osiguravajućih društava, čemu ovolika brzina. Mi smo i po sadašnjem zakonu imali neverovatnu brzinu, ne znam, NBS odluči da oduzme dozvolu, a trgovinski sud je dužan da u roku od tri dana donese rešenje o pokretanju stečaja. Sada se to skraćuje na jedan jedini dan. Trgovinski sud treba samo da posluži kao servis Narodnoj banci da sprovede rešenje o pokretanju postupka stečaja, pod uslovom da je banka nelikvidna 15 dana neprekidno i da su njene obaveze veće nego što je vrednost njene imovine.
Ovo drugo mi i nije sporno, ali 15 dana nelikvidnosti može da bude uzrokovano mnogim drugim razlozima, a tu su i razlozi koje zakonodavac nije mogao da predvidi. Može nam se desiti da nam mnoge banke, koje nisu tako loše, zbog nelikvidnosti koja je izazvana, ako hoćete, i nekim drugim faktorima, odu u stečaj, a ako se žale upravnom sudu, odnosno ako se vodi upravni postupak i sud mora da odluči u roku od 60 dana, NBS ponovo donese rešenje o oduzimanju dozvole, onda se sve radnje računaju od onog trenutka kada je prvi put otvorena ta priča o stečaju.
To nikako ne može biti dobro i čak i neke druge banke vodi u rizičnu sferu poslovanja i opstanka na tržištu, a sve se bojim da ponekad ova priča može da bude i subjektivna, i to pod uticajem onih koji se nazivaju vlasnicima stranih banaka, a hteli bi možda da domaće bankarstvo na neki način stave u stranu ili, ako hoćete, da ga ukinu do kraja. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u ime poslaničke grupe SPS želim da vas obavestim da će poslanici naše grupe glasati za izmene i dopune Zakona o akcizama. Nekoliko je razloga za koje mislimo da su bitni što smo se opredelili da glasamo za ovaj zakon. Najpre ono o čemu je govorio gospodin ministar, ali i još nekoliko razloga.
Prvo, mislim da je izuzetno važno da se stabilizuje snabdevanje našeg tržišta benzinom i naftom. Vi ste ovih dana videli velike redove na pumpama, nestašicu, naročito dizel-goriva. Sve je to posledica jednog iščekivanja šta će se desiti u ovoj skupštini i da li će predloženi zakon o izmenama akciza biti prihvaćen ili ne. Kao što znate, ovaj zakon je došao u proceduru negde krajem marta meseca i meni se čini da je danas krajnje vreme da ovaj zakon prihvatimo i da omogućimo stabilno snabdevanje benzinom i naftnim derivatima.
Verovatno bih se i ja složio sa onima koji misle da bi ovim zakonom Vlada mogla preuzeti na sebe neka ovlašćenja ili neka prava koja ne proističu iz njene uloge. Ali, to važi samo u slučaju kada imamo jednu stabilnu situaciju na svetskom tržištu nafte i naftnih derivata. U uslovima kada se te cene menjaju, nezavisno od naše ekonomske politike, mislim da ima logike u tome da se Vlada ovlasti da vrši odgovarajuća usklađivanja, saglasno tim promenama na svetskom tržištu, s tim što je ovde i ovim zakonom Vlada ograničena u kojoj meri može korigovati visinu akciza u odnosu na promenu cena na svetskom tržištu. Rečeno je da je to maksimalno 20%, i kada je reč o povećanju akciza, kao i kada je reč o smanjenju akciza.
Čini mi se da je u ovom trenutku najvažnije da obezbedimo da tržište bude snabdeveno i da, bar u ovom trenutku, ne dođe do rasta cena.
Ako sam dobro razumeo gospodina ministra i ovaj predlog, bar u narednih par meseci neće doći do povećanja cena benzina i naftnih derivata, što je možda, u ovom trenutku, i najvažnije. Važno je i zbog toga što politika cena nafte i naftnih derivata izuzetno utiče na ukupan rast cena.
Ukoliko bi došlo, u ovom trenutku, do povećanja cena naftnih derivata i benzina, onda bi to imalo svakako negativne posledice na ulazne inpute u proizvodnji i na onu priču koja se odnosi na rast proizvodnje, kako u industriji, tako i u drugim oblastima. Ne treba da zaboravimo ni na poljoprivrednike, koji bi eventualnim povećanjem cena pretrpeli značajne štete u pogledu visine troškova svoje proizvodnje.
Kada je u pitanju duvan, mi ovde imamo jednu novinu koja može dati dobre rezultate. Ako sam razumeo do kraja obrazloženje Predloga izmena Zakona o akcizama, shvatio sam da će zapravo tu činjenicu da u ovom trenutku neće doći do povećanja cene benzina, nafte, odnosno dizel-goriva podneti pušači, odnosno oni koji su se na ovom tržištu duvana, cigareta, cigarilosa, duvana za pušenje itd. opredelili za one cigarete koje su, pre svega, poreklom iz uvoza.
Iako sam i sam pušač, ta činjenica me ne brine mnogo, zato što sam uveren da ćemo zaista merama ekonomske politike, a ove mere razumem, između ostalog, i kao mere vancarinske politike i zaštite domaćih proizvođača da destimulišemo uvoz duvana i cigareta, pogotovo kada je reč o onim manje kvalitetnim cigaretama u odnosu na ono što se proizvodi u našoj domaćoj duvanskoj industriji, ma ko da je vlasnik te duvanske industrije.
Dakle, po meni, država treba da stimuliše proizvodnju domaćeg duvana. Ovo će da se odrazi, po meni, pozitivno i na proizvođače duvana, poljoprivrednike, koji će proizvesti duvan, taj duvan će kupiti industrija Vranje ili Niš ili naši domaći proizvođači, od njega napraviti cigarete, po pravilu, C kategorije i time omogućiti da imamo veću uposlenost i bolju ekonomsku situaciju u toj oblasti. Istovremeno, sprečavanjem uvoza, odnosno destimulisanjem uvoza, sačuvaćemo značajne rezerve deviznih sredstava koja bi se upotrebila za uvoz tih cigareta.
Da ne govorim o aspektu zdravlja, znate da je ovih dana bio dan zaštite od pušača ili protiv pušača, to je elemenat koji je takođe bitan, jer nam se ponekad čini da je ono što je iz inostranstva i što je iz uvoza lepše i bolje nego naše, pa i kada je duvan u pitanju.
Ovde bih postavio pitanje: na osnovu čega je izvršena projekcija da ćemo mi po osnovu povećanih akciza od cigareta, duvana, cigarilosa itd. imati prihod od četiri milijarde u budžetu povećan u odnosu na 2004. godinu. Nisam bio u stanju da izvedem tu računicu, ali želim da verujem da ćemo zaista imati povećane prihode po osnovu akciza, primenjujući ovaj metod tzv. minimalne akcize.
Ako dobro razumem čitav problem, odnosno način na koji će se obračunavati akciza, onda bi to bilo sledeće: imamo kategoriju cigareta C, u tu kategoriju spadaju domaće cigarete, kao što je "Klasik", "Best" itd. U maloprodajnoj ceni tih cigareta imamo oko šest dinara, zaokruženo govoreći, učešće akciza. Ako vi na tržištu imate cigarete iz uvoza koje su nešto jeftinije i u kojima je u maloprodajnoj ceni sadržana akciza od četiri dinara, vi ćete onda primenom ovog zakona imati sledeću računicu: 80% u odnosu na šest dinara, koliko je učešće akciza u domaćim cigaretama – 4,80 dinara. Ako je u stranim cigaretama učešće akciza četiri dinara, onda ćemo mi biti u prilici da ta četiri dinara povećamo na 4,80 dinara.
Kada na to primenimo PDV, imaćemo za jedan dinar ili nešto više skuplje cigarete koje su iz uvoza, a da pripadaju ovoj tzv. C klasi. Ako je to cilj, onda sam potpuno saglasan sa tim da se tom tzv. metodom najpopularnije cene dođe do toga da ono što objektivno isto vredi bude i na isti način i u istoj meri opterećeno na domaćem tržištu, a da se, ipak, na neki način prednost da domaćim proizvođačima cigareta i domaćim proizvođačima duvana. Tu ne vidim da je nešto sporno.
Ne verujem da bismo mogli da postignemo bilo kakav negativan efekat, osim te rezerve da Vlada ne bi baš o svemu trebalo da odlučuje itd. Ali, pokazuje se da ponekad treba i Vladi dati neka ovlašćenja, koja nisu baš izvorna, samo radi toga da bismo mogli da brzo i efikasno reagujemo na poremećaje tržišta, koji su, pogotovo u ovoj kategoriji nafte i naftnih derivata, prisutni.
Dolazim skoro svakodnevno iz Loznice, mnogi od nas putuju i vidite da je zaista problem kako da napunite rezervoar dizelom ili benzinom, pogotovo dizelom. Ako neće doći do povećanja cene, zašto bismo onda sada osporavali Vladi pravo da vrši usklađivanja u rasponu do 20% u odnosu na visinu akcize koja je prisutna. Iznad toga, ona će morati da traži promene zakona, odnosno saglasnost Narodne skupštine da se takve promene zakona i učine. Sve dotle dok se ne stabilizuje stanje na svetskom tržištu naftnih derivata, te odredbe mogu da ostanu, a kada se stabilizuje, onda i neće biti preke potrebe da Vlada zahteva od Narodne skupštine da ima ta ovlašćenja.
Sve u svemu, mislim da je ovo jedan prihvatljiv zakon i da ga treba izglasati, pre svega da bismo omogućili privredi, a i građanima redovno i kvalitetno snabdevanje naftnim derivatima, odnosno benzinom i dizelom. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, javio sam se pre svega povodom amandmana kojima se predlaže da se članovi 48, 49. i 50. ovog zakona brišu. Sva tri člana se odnose upravo na fond za razvoj turizma. Za razliku od predlagača ovih amandmana, mislim da to nije dobro rešenje. Upravo nam treba fond, jer nema mogućnosti da se sprovede dugoročna strategija razvoja u turizmu, ukoliko ne postoje sigurni i dugoročni izvori finansiranja osnovnih i kapitalnih stvari u razvoju turizma.
Ako se opredelimo za varijantu, koja je, razume se, moguća, da u okviru budžeta za određenu godinu i u okviru Ministarstva za trgovinu i turizam finansiramo razvojne aktivnosti u turizmu, mislim da će to biti politika kratkog daha i samim tim neuspešna.
Pogledajte određenja iz člana 48: dakle, Vlada Republike Srbije otvara budžetski fond. Vidite, ovde je važna ta formulacija – ne osniva, nego otvara. Fond se otvara na neograničeno vreme, što je takođe važno, a budžetska godina, kao što znate, traje 12 meseci. Ako bismo se opredelili da finansiramo iz budžeta Ministarstva, onda bismo imali kratkoročne efekte i nepovoljnu situaciju u turizmu, možda čak i pogoršanu u odnosu na sadašnje stanje.
Dalje pogledajte, Ministarstvo može, uz saglasnost Vlade Republike Srbije, stručne i finansijsko-tehničke poslove fonda poveriti Fondu za razvoj Republike Srbije, banci ili drugoj stručnoj organizaciji. Dakle, stručne poslove. Mislim da je predlagač trebalo da bude hrabriji u ovom članu 48. pa da fond postavi kao pravno lice poput Fonda za razvoj, a ne samo da bude budžetski fond.
Ili, recimo, ako pogledate član 49, fond se finansira iz: budžeta Republike Srbije, dakle jedan izvor prihoda; dalje, 20% prihoda od turističke naknade; treće, donacija, zajmova i kredita iz zemlje i inostranstva.
Naročito ukazujem na ovu tačku 3) - donacije, zajmovi i krediti iz zemlje i inostranstva. Da li postoji saznanje o tome da imamo inostrane partnere koji će dati kredit ministarstvu i ta sredstva ubaciti u budžet Republike Srbije za jednu godinu?
Nemamo, i to nije logično, ali ćemo imati te tzv. strane fondove, strane banke, strane donatore koji će biti spremni da iz sopstvenog interesa, pre svega poslovnog, ubace sredstva u ovaj fond za razvoj turizma i da se iz toga dugoročno finansiraju određene aktivnosti iz te oblasti.
Za mene je takođe problem što je predlagač ovde pristupio sa idejom da nisu potrebna dodatna sredstva za realizaciju ovog zakona, a kada bi mene neko pitao, ja bih upravo za osnivanje ovog fonda u budžetu, i to rebalansom, u ovoj godini opredelio bar dve milijarde dinara.
Jer vi sada imate situaciju da je svega 146 miliona dinara namenjeno za razvoj turizma; dakle, 70 miliona za subvencije, a 70 miliona ili nešto više za aktivnosti Turističke organizacije Srbije. Pitam vas, ko razuman u ovoj sali misli da se sa 70 miliona dinara putem subvencija može nešto ozbiljnije uraditi u turističkoj privredi koja je u takvom stanju u kakvom jeste.
Zato moramo ići u tom pravcu da napravimo rebalans budžeta i da ovaj fond iz budžeta već u startu osnažimo sa dve milijarde dinara, pa da fond trajno posluje, a oni koji koriste sredstva da vraćaju sredstva u fond sa nekom kamatom, ne sa visokom kamatom, tako da bi oni za pet, šest ili deset godina mogli da koriste ta sredstva fonda i da to bude jedno trajno opredeljenje, da ne zavisi od budžetske politike za jednu godinu, od stavova MMF-a, od toga da moramo da smanjimo javnu potrošnju i mnoge druge budžetske izdatke. Ako bi se ta stvar finansirala iz Ministarstva za trgovinu i turizam, u svakom slučaju, u ovoj godini, pa i u narednoj, sredstva bi bila i te kako ograničena.
Zato mislim da nije dobro smetati i predlagati da se ovi članovi brišu, jer se time čini višestruka šteta upravo onima kojima bismo hteli da pomognemo. Hvala.

Mislim da može po članu 97, pojašnjenje onoga o čemu sam govorio. Koleginice Jovanović, očigledno niste razumeli ono o čemu sam govorio ili niste hteli da razumete, kao što mi se čini da niste razumeli ni suštinu odredaba koje se odnose na otvaranje fonda za razvoj turizma.
Dakle, nemam nameru sa vama da polemišem o tome, ali sam prosto izneo svoj stav. Vi me dobro poznajete, četiri godine sam u ovoj skupštini i nikada nisam govorio ono o čemu ne znam da govorim ili ono što ne mislim. Dakle, nije moj posao samo da podržavam Vladu, nego upravo i to da kažem zašto je podržavam, a i da kažem svoje mišljenje kao narodnog poslanika koji već petu godinu radi u Skupštini zajedno sa vama.
Pošto ste tako uporni da ste u pravu da treba brisati odredbe koje se tiču fonda za razvoj, da vas pitam kako ćete u članu 50. da sprovedete tačku 4) ili, recimo, tačku 7) ukoliko zadržite da je samo Ministarstvo za turizam i trgovinu u mogućnosti da investira u neke stvari. Tačka 4) – učešće u finansiranju izgradnje, rekonstrukcije i opremanja smeštajnih kapaciteta i pratećih objekata u turizmu. Pod 7) – učešće u finansiranju prioritetnih investicionih programa i projekata razvoja iz programa fonda.
Nemoguće je sa tekućim budžetskim sredstvima u okviru Ministarstva izdvojiti sredstva potrebna samo za ove dve tačke, da ne govorim o svim drugim odredbama koje se nalaze u članu 50, a i u nekim prethodnim članovima ovog zakona. Dakle, u tome je suština.
Ja samo zagovaram trajno rešenje finansiranja kapitalnih investicija u oblasti turizma. Ne može se to činiti iz budžeta za svaku godinu pojedinačno, jer time mi nemamo dugoročnu politiku u oblasti turizma. Ako imamo strategiju koja je dugoročnog karaktera kao dokument, ma od koga bila doneta, da li od ove skupštine, da li od Ministarstva, da li od Vlade, onda ta strategija mora da se sprovodi dugoročno. Da bi se neke stvari radile dugoročno, moramo imati dugoročne izvore finansiranja da bi se strategija sprovela i moramo imati sistem povraćaja tih sredstava da bi ih i drugi koristili.
Nije ovde pitanje u tome ko će ta sredstva da koristi, nego da li će uopšte postojati podsticaj za razvoj turističke privrede, koja jeste (o tome ste govorili vi, ja, a i svi poslanici) komparativna prednost zemlje Srbije. Mi to moramo da uradimo da bismo mogli da učinimo konkretne dokaze da zaista želimo da turizam bude u boljem stanju nego što je to sada slučaj.
Dakle, to je bila suština mog zalaganja da se odredbe o fondu zadrže, jer mislim da je to najkvalitetniji deo ovog zakona i najbolja novina koja je doneta Predlogom zakona o turizmu.

Ne smeta meni polemika ove vrste, ali molim da se koriste argumenti ili da se pažljivo sluša. Niste me, koleginice Jovanović, ubedili da ste u pravu, a i niste mi odgovorili na dva pitanja. Vi ste ponosni zato što ste pripadnik SRS-a, ja imam poštovanje prema svim srpskim radikalima, ali ja sam isto tako ponosan što sam socijalista i ne stidim se toga. To je naše pravo. Razume se da se mi razlikujemo; mi smo levica, vi ste desnica, vi to ponekad ne priznajete zato što imate u svom programu i onaj deo koji se zove tzv. socijalna demagogija, i to je vaše pravo.
Kada ste već govorili o primerima Grčke, ja ću da vam kažem da sam svoje prve godine radnog veka proveo upravo u turizmu. Bio sam više puta u Grčkoj, Italiji i znam njihova iskustva. Upravo su se italijanski turizam i grčki turizam razvijali na ovom konceptu državnih fondova za podsticaj razvoja turizma kao komparativne prednosti koje su u to vreme imale i Grčka i Italija.
Da znate još nešto: kao što dete mora, da bi došlo do osmog razreda, da prođe prvi, drugi, treći, peti i sedmi razred, tako i mi u svom razvoju moramo da prođemo ove početne faze stvaranja inicijalnih sredstava za one koji žele da se bave tom delatnošću. To bi bila suština mog razmišljanja i ništa drugo nisam hteo da kažem.
Vi možda imate potrebu da se tome suprotstavite, ne zbog toga što mislite da ja nisam u pravu, nego da biste opravdali svoj amandman. Nemam na to prigovora, ali nemojte ni vi da imate prigovore na ovo o čemu sam govorio, jer sam govorio upravo kompetentno o toj oblasti. Znam da i vi radite u turizmu ili da ste radili, ali verujte, bar sam toliko stariji od vas pa toliko imam iskustva i znam da su upravo suprotna iskustva i u Grčkoj i u Italiji u odnosu na ovo što vi govorite.

Sada ću da se javim i više neću, obećavam, ma koliko da se ne slažem sa ovim o čemu je govoreno. Izgleda da se opet nismo razumeli. Moguće je da vama u SRS nije važno da li je neko desnica ili levica, ali nama socijalistima jeste. Uveravam vas da postoje razlike između levice i desnice, jer da ne postoje ne bi postojale levica i desnica i ne bi postojale stranke sa tim političkim programom. Dakle, o tome ne vredi raspravljati.
Moguće je da ste vi došli do toga da vam to jeste svejedno, kao što možete da izjednačite četnički i partizanski pokret. Mi to nismo mogli. Mislimo da je to neka razlika koja je prisutna i istorijski itd., ali razlike između levice i desnice očigledno postoje.
Kad govorite o stranim investicijama, pitam vas – kako vi možete, sprovodeći ovaj zakon, da realizujete da jedno seosko turističko domaćinstvo dobije investicioni kredit od stranog partnera, a da taj strani partner nema ovde partnera u fondu ili ministarstvu, pa u njega da ubaci ta sredstva, a iz tog fonda da se da korisnicima koji to zaslužuju, prema kriterijumima koje će da utvrdi Vlada?
Dakle, kad sam rekao da nije važno ko će dobiti sredstva, mislio sam na regularno dobijanje sredstava i na one koji će ta sredstva koristiti saglasno pravilima fonda, odlukama Vlade i ministarstva i saglasno realnim razvojnim šansama tog preduzeća, tog subjekta, tog seoskog turističkog domaćinstva, tog fizičkog lica, tog malog i srednjeg preduzeća, koje će biti korisnik sredstava i iz fonda.
Ako stvari ograničite na jednu godinu, onda ste upravo te za koje se zalažete stavili u poziciju da ne mogu da se razvijaju u oblasti turizma. To je suština. Više o ovome neću govoriti, a ako vi želite, vi izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, naš kolega Rajko Baralić je rekao stav SPS-a povodom Predloga zakona o turizmu, a ja dozvoljavam sebi da kažem još nekoliko stvari za koje mislim da su važne u sadržaju ovog zakona. Najpre nekoliko sasvim načelnih stvari. Mislim da je turizam jedna od naših u prošlosti propuštenih šansi, a u budućnosti jedna od velikih razvojnih šansi i komparativnih prednosti Srbije.
Mnogo toga smo u proteklim decenijama propustili da uradimo u oblasti turizma i zato danas imamo podatke o kojima je govorila koleginica Branka Bošnjak. Zato se danas u Srbiji prihod po osnovu turizma meri samo sa 200 miliona dolara ili evra, svejedno, a druge slične, a rekao bih turističkom ponudom čak i siromašnije, zemlje svoj turistički prihod mere u desetinama milijardi dolara.
Cilj svakog zakona, a mislim i ovoga, jeste da popravi aktuelno stanje u određenoj oblasti. Meni se čini da je predlagač ovog zakona na pravom tragu, na tragu onih problema koje valja rešavati u oblasti turizma, ali na način koji će podrazumevati strategiju i integralno planiranje svih aktivnosti u toj oblasti.
Mnogo toga novog je definisano u zakonu i sa tog stanovišta ne bih mogao da kažem neke određene primedbe. Stepenasto je urađeno, onako kako bih i ja, da sam predlagač ovakvog akta, pristupio, jer mora postojati nekakva strategija razvoja turizma; zatim su urađene definicije turističkog prostora, turističke regije, turističkog mesta itd.
Sve je to logično, ali nažalost, život nas vodi u realnost i govori o tome da će jako teško biti i svakom drugom ministru iz ove oblasti da, recimo, saglasno kriterijumima iz ovog zakona i definiciji, proglasi jedno mesto kao turističko.
Uzmite, recimo, član 14. ovog zakona, pa ćete videti da je turističko mesto definisano kao organizaciona i funkcionalna celina sa formiranom turističkom ponudom, prirodnim, kulturnim, istorijskim i drugim znamenitostima značajnim za turizam, komunalnom, saobraćajnom i turističkom infrastrukturom, kao i objektima i drugim sadržajima za smeštaj i boravak turista.
Sada bi neko mogao da upita šta je tu sporno? Vidite, mnoge od ovih elemenata mi imamo i ti elementi su prisutni u stvarnosti, ali ako uzmete pojam saobraćajne i druge infrastrukture, onda ćete doći do jednog poraznog saznanja. Nažalost, svu tu turističku ponudu, svu tu dobru infrastrukturu prati jako loša saobraćajna infrastruktura, a nema turizma, nema ni domaćeg, a ni stranog gosta na bilo kom turističkom prostoru, u bilo kojoj turističkoj regiji, u bilo kom mestu, ukoliko do tih turističkih mesta, do te turističke infrastrukture moramo da idemo po putevima kakve danas imamo.
Mogao bih da govorim o svim opštinama u Srbiji, ali najbolje poznajem prilike u zapadnoj Srbiji, koja, kao što znate, ima bogatu turističku ponudu, ali su putevi do tog kraja, do Loznice, iz koje ja dolazim, takvi da je i nama koji tu moramo da putujemo muka od toga, a kamoli da će jedan turista krenuti u nekakvu turističku avanturu po ovim našim putevima. Gledam uvaženog kolegu Perića, mislim na Sretu Perića, pa se setim Sokograda i takve turističke ponude koja se nalazi u okolini opštine Ljubovija, ali doći do Sokograda je prava umetnost, jer rizikujete da vam otpadne točak, da izgubite život u saobraćaju itd.
Šta hoću da kažem? Moramo da izgradimo takvu politiku i da nateramo našeg gospodina ministra gospodina Velju Ilića da učini sve što je moguće u ovom trenutku, u maju mesecu, pred samu turističku sezonu, da se sredi ta putna mreža, bar u onoj meri u kojoj će biti moguće doći do određenih turističkih destinacija. Velja Ilić je optimista, obećao je više puteva nego što ih ima, dakle, da će uraditi u Srbiji, ali neka uradi ono što se u ovom trenutku uraditi mora, osnovne saobraćajne pravce; njih treba urediti na način da turista može zaista da doprinese ukupnom razvoju privrede.
Turistička ponuda Srbije je raznolika i ja bih rekao bogata, ali mi još uvek nismo neke osnovne stvari iz tog segmenta naučili. Skoro sam pročitao izjavu jednog stranog turiste koji je rekao sledeće: "Srbija je mnogo lepa zemlja, ali samo ono što viri iz smeća". Krenite bilo kojim putnim pravcem kroz Srbiju i videćete divlje deponije pored puteva, šume pune školjki izlupanih i bačenih automobila, groblja automobila, automobilskih guma i ko zna čega sve, upravo u prirodnim krajevima, na onim destinacijama gde đubretu nije mesto. Ne možemo se osokoliti, ohrabriti da pozovemo strane turiste ako će oni u takvim prilikama reagovati kao turista koji je nedavno bio u Srbiji i upravo to rekao.
Mora neko u ovoj zemlji da uvede pravilo da ne smemo prljati svoju sredinu, da se ne smemo ni kao ljudi, ni kao narod, ni kao građani, a pogotovu kao poslovni elementi, brukati. To je za mene prvo i osnovno: počistiti svoju kuću, turistički prostor, turističko mesto, regiju, objekat u koji ćemo da primimo goste.
Možemo se pravdati sankcijama, teškom ekonomskom situacijom, besparicom i da je turistička privreda nisko akumulativna, i to je istina, ali nema opravdanja za prljavštinu koja je na svakom koraku, a koju niko u ovoj zemlji ne pokušava da ozbiljno zbriše sa lica zemlje. Za nas je to vrlo veliki problem, iako se nekome može učiniti da ja, kada govorim ove reči, preterujem i da bez pravih razloga ukazujem da to jeste jedan od osnovnih problema sa kojima ne možemo nikako da se ponosimo.
Rekao je ministar da ovaj zakon takođe predviđa neke podsticajne mere za razvoj turizma. Ja to pozdravljam. Znam da će se mnogi ovde zapitati da li je dobro rešenje da se u okviru budžeta Ministarstva za trgovinu i turizam opredeljuju odgovarajuća sredstva u formi fonda iz koga će se podsticati razvoj turizma, ali kakvu god formu dali toj priči za mene je najvažnija upravo ta odrednica i to opredeljenje Vlade i Ministarstva da se turistička privreda pomogne, pa i na taj način, preko fonda.
Razume se da će biti utvrđeni odgovarajući kriterijumi u korišćenju tih sredstava i da će, sasvim sam u to siguran, veliki broj privrednih subjekata sa prostora naše Republike biti zainteresovan da koristi ta sredstva. Takođe sam siguran da ćemo, bar u prvom trenutku, imati nestašicu, odnosno nedovoljno sredstava za sve one koji bi želeli da ulože u unapređenje svoje turističke ponude, u unapređenje infrastrukture i ukupnog turističkog bogatstva, koje nam je na neki način tu na dohvat ruke, ali ga nedovoljno ili skoro nikako, u odnosu na potencijal, ne koristimo.
Ima nekoliko stvari koje mi nisu do kraja jasne. U definiciji pojedinih pojmova išlo se dotle da se definisalo šta je to domaća radinost, šta je to fizičko lice koje pruža usluge u oblasti smeštaja i u oblasti ishrane i šta je seosko turističko domaćinstvo.
Ja to pozdravljam, pre svega kao ideju da se u okviru tog tzv. seoskog turizma učini ono što do sada nije bio slučaj, a vi svi, kolege narodni poslanici, možete navesti niz primera u selima, koja su, po pravilu, ostala bez stanovnika, da imamo toliko izgrađenih kuća, velelepnih, sa površinama od preko 150, pa i preko 300 kvadratnih metara, u kojima skoro niko ne živi, a upravo su te kuće izgrađene na prostorima koji su turistički raj i koji pružaju mogućnost za organizovanje seoskog turističkog domaćinstva.
Po definiciji zakona seosko turističko domaćinstvo je ovlašćeno da pruža usluge smeštaja, pod uslovom da nema više od 30 ležaja, da svojim gostima pruža usluge ishrane, degustacije svojih prehrambenih proizvoda, pića, kao i turističkim grupama koje se pojavljuju na tom prostoru. Ali, fizičko lice koje se registrovalo za obavljanje ove delatnosti i koje upravo sve to radi, a nije seosko turističko domaćinstvo, primetićete, nema sva ta ovlašćenja i prava, pa ima pravo da hrani samo one goste koji kod njega spavaju, a one druge koji bi se eventualno pojavili kao gosti u prolazu, kao turistička grupa, ili slučajni prolaznici, nema pravo da hrani.
Prosto nisam uspeo do kraja da razumem koja je razlika između seoskog turističkog domaćinstva koje pruža te usluge smeštaja i ishrane i fizičkog lica koje se kao takvo registruje u nadležnom organu lokalne samouprave, koje takođe pruža te usluge. Nisam razumeo, osim ako se ne misli da su to ona lica koja će ovu delatnost obavljati na području grada ili prigradskih područja, pa neće biti u mogućnosti da iz sopstvene proizvodnje pruže usluge ishrane turistima, nego će ishranu morati da organizuju na neki drugi način.
Dalje, takođe je rečeno da je novo to što se uvodi turistička naknada, o kojoj će u suštini odlučivati lokalna samouprava, uz saglasnost Ministarstva. Bilo bi dobro da nam ministar eventualno u nastavku rasprave kaže do kojih iznosa mogu biti utvrđene te turističke naknade.
Ovde se vidi da će se od sredstava ostvarenih po osnovu turističke naknade 80% sredstava zadržavati u budžetima lokalnih samouprava, a 20% će ići u republički budžet, odnosno u fond iz koga će se finansirati neki drugi subjekti van tog područja u okviru nekakve strategije razvoja turizma. To je, razume se, neophodno, ali moramo biti oprezni, jer turistička privreda je trenutno u takvom stanju da nema mnogo mogućnosti da podnese neke visoke naknade, a s obzirom da je besparica i u lokalnim skupštinama postoji opasnost da će mnoge lokalne skupštine nastojati da u što većoj meri uberu prihode po osnovu te naknade, ali će time, nažalost, otežavati delatnost onih turističkih poslenika koji se odlučuju na tu delatnost.
Takođe, iz čitave ove koncepcije, bar iz onoga što je govorio ministar (doduše, sam je rekao da je u skraćenoj verziji govorio o ovom zakonu), nije mi do kraja jasno da li će fizička lica i seoska turistička domaćinstva imati pravo da konkurišu za ova sredstva iz fonda za razvoj turizma. Naročito mi je sporno, zapravo nisam siguran u to iz teksta zakona, hoće li fizička lica koja su se za tu delatnost registrovala imati pravo da konkurišu ravnopravno sa svim drugim subjektima koji se ovde pojavljuju kao mogući korisnici tih sredstava fonda.
Ovde faktički imamo dva načina podsticanja, od strane države, razvoja turizma. Jedan se odnosi na fond za razvoj turizma, a drugi na podsticajne mere iz člana 16. Mislim da je ovo zapravo, u ovom trenutku, nešto što moramo uraditi da bi se stvorili elementarni preduslovi da se uopšte neko opredeli da se ozbiljno bavi tom delatnošću.
Ukoliko nemamo uređeno planiranje u oblasti turizma, uređene prostorne planove, definisane prostore, regije i turistička mesta, onda nam je sva ova priča na neki način nepotrebna, jer ne znamo gde se nalazimo u svemu tome. Može neko za sebe misliti da jeste turističko mesto, ali ako ne ispunjava odgovarajuće kriterijume, recimo u pogledu saobraćajne infrastrukture, komunalne i neke druge, onda je to uzaludan posao, ukoliko ne ostvarimo i ove podsticaje iz člana 16.
Naročito je važno ovo pod tačkom 4) – podsticanje izgradnje turističke infrastrukture, sportsko-rekreativnih i drugih pratećih sadržaja javnog karaktera značajnih za unapređivanje kvaliteta turističke ponude.
U članu 17. kaže se: ″Pravo korišćenja sredstava iz člana 16. stav 1. ovog zakona imaju korisnici koji obezbede sopstveno učešće.″ Tu sopstveno učešće može da bude 1%, 5%, 20% ili 50% od traženog iznosa. Ne znam kojim će se aktom ili odlukom Vlade ili Ministarstva utvrđivati kriterijumi za finansiranje aktivnosti kao što su učešće u finansiranju izrade odgovarajućih prostornih planova, u finansiranju promotivnih aktivnosti, u finansiranju izrade projekata zaštite prirode, životne sredine, prirodnih resursa i kulturne baštine turističkih regija i turističkih mesta.
Mislim da je takođe novina kod turističkih organizacija da imamo dozvoljeno stepenasto osnivanje turističkih organizacija i to tako što ćemo imati turističku organizaciju na nivou Republike, pa onda na nivou autonomne pokrajine. Moći ćemo da se kao dve, tri ili više opština udružimo, pa osnujemo turističku organizaciju za regiju ili deo te regije. Grad će takođe moći da ima svoju turističku organizaciju, kao što sada ima pravo lokalna skupština, odnosno opština da osnuje turističku organizaciju.
Sva iskustva, za koja znam, o radu turističkih organizacija u proteklom vremenu govore o tome da su turističke organizacije zapravo bile ustanove i institucije koje su vegetirale u čitavoj priči, jer ozbiljnog podsticaja za razvoj turizma od strane Ministarstva, Vlade i lokalnih skupština zapravo i nije bilo.
Konačno, u ovoj zemlji moramo razumeti da smo izgubili tehnološku bitku sa visokorazvijenim zemljama, da ne možemo proizvoditi proizvode koji zahtevaju visoku tehnologiju, bar u ovom trenutku, ali da se možemo meriti sa bilo kojom zemljom u okruženju kada je u pitanju turistička ponuda. Ova zemlja, takođe, raspolaže jednim jako bogatim resursom, i to takođe smatram našom komparativnom prednošću, a to je poljoprivreda.
Uspešno organizovan turizam, strateški osmišljena aktivnost u oblasti turizma, i dobro organizovana poljoprivredna proizvodnja zapravo jesu dve grane, dve oblasti privrednog života koje mogu povući ovu zemlju unapred i, što je najvažnije sa mog stanovišta, ostaviti veliki broj mladih ljudi, pre svega, u našoj zemlji, a zatim i na onim prostorima gde se proizvodi hrana, na seoskom području.
To može smanjiti njihove ambicije ili potrebu da beže iz sela u grad, vratiti ih tamo gde će najbolje profitirati i za sebe, za svoju budućnost i za svoju porodicu, jer će biti proizvođači hrane i činiti organizovano seosko turističko domaćinstvo sa odgovarajućim sadržajima. Jer, oni su obrazovani, najmanje sa srednjom stručnom spremom ili sa višim školama, i upravo ispunjavaju kriterijume iz ovog zakona da mogu biti i rukovodioci ugostiteljskih objekata, motela i hotela, a pogotovo da se mogu baviti delatnostima ugostiteljstva, pružanja usluga smeštaja i ishrane, na nivou koji zahteva srednje obrazovanje i, razume se, ono što je nasušno potrebno, znanje bar jednog svetskog stranog jezika.
Dakle, ako te dve oblasti, turizam i poljoprivredu, budemo razvijali onako kako to priliči razumnim ljudima, onda ćemo u vrlo kratkom roku, za nekoliko godina moći da ubiramo rezultate i od poljoprivrede, koja će biti preko turizma i izvozno orijentisana.
Završiću, pošto je kraj radnog vremena. Hteo sam da iznesem stav SPS-a i moje skromno mišljenje o ovoj oblasti. Dakle, turizam jeste izvozna šansa za poljoprivredu. Neću da govorim o rezultatima u oblasti izvoza, spoljnotrgovinskog bilansa, platnog bilansa, uvoza itd.; znamo da je u toj oblasti katastrofalno teška situacija i da svaki izvoz može ovu zemlju da izvede na neku čistinu koja znači bolju perspektivu. Udružiti te snage iz turizma i poljoprivrede je nasušna potreba. Bio bi greh taj prirodni potencijal koji imamo i u turizmu i u poljoprivredi ne iskoristiti, upravo na način koji obezbeđuje povećano zapošljavanje i ne samo 47.000 ležaja u zemlji Srbiji na raspolaganju, nego 150.000 - 200.000 i tako dalje.
Konačno, na kraju, kada sam pomenuo ležaje, gospodine ministre, bojim se da ste malo rigidni i prestrogi u određivanju kriterijuma iz člana 12, kada je u pitanju turistička regija. U tački 1) se kaže – najmanje 1.000 ležaja u osnovnim smeštajnim kapacitetima, i u tački 2) – najmanje 150.000 noćenja ostvarenih u prethodnoj kalendarskoj godini.
S obzirom na teško stanje, gospodine Nikoliću, u oblasti turizma, teško je očekivati da će oni koji plediraju na to da budu proglašeni turističkom regijom moći da dokažu da su u prethodnoj godini imali 150.000 noćenja. Upravo je gospođa Bošnjak govorila o tome da mi, nažalost, imamo katastrofalno mali broj noćenja u svim godinama koje su iza nas. Mogli bismo to da prepolovimo, pa da bude prihvatljivo.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, nisam siguran kom članu Poslovnika pripada ovo što ću reći, ali želim da dam jedan predlog predsedniku i ovoj Narodnoj skupštini, s obzirom da je danas 24. mart, dan kada se navršava šest godina od NATO agresije na našu zemlju.
Ta agresija je, nažalost, nazvana akcijom "Milosrdni anđeo", u biću sotone ili Lucifera, sasvim je svejedno. Tog dana je 19 najjačih zemalja sveta započelo agresiju na jednu malu zemlju, na jedan mali narod i na građane naše Republike Srbije.
Od tog dana, pa 78 dana neprekidno, uključujući i agresiju na dan najvećeg hrišćanskog praznika Vaskrsa, bombardovali su nedužne i mnogo žrtava je palo u tom ratu. Može biti da je 19 najvećih zemalja dobilo taj rat, ali sam sasvim sigurno da je izgubilo mir. Tri hiljade i više žrtava, u liku policajaca, vojnika, nedužne dece, staraca, omladine i svih drugih građana naše Republike, pale su u tom ratu.
Zato vas pozivam da minutom ćutanja, u ime dostojanstva ove Narodne skupštine, odamo poštu svim žrtvama tog rata, a i svima onima koji su postali žrtve bolesti koje su došle nakon te NATO agresije. Dakle, agresija je bila u svakom slučaju i u tome valjda nema nikakve dileme ili sumnje. Zločini su počinjeni i mi moramo da to pamtimo dok smo živi.

Zahvaljujem se, gospodine Anđelkoviću. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poslanik SPS-a Živojin Stefanović podneo je amandman, za koji mislim da skupštinska većina treba dobro da razmisli i da ga prihvati.
Pošli smo od osnovnih programskih opredeljenja naše stranke, ali i od potrebe da se ipak naprave neki ustupci kada su u pitanju radnici zaposleni u preduzećima koja se privatizuju. Šta smo predložili?
Predložili smo da ove izmene budu proširene, dakle u odnosu na ono što je Vlada predložila, a Vlada je predložila da Agencija određuje metod privatizacije, što nam nije sporno, ali smo takođe predložili da se uvede još jedan vid privatizacije, tako da bi ovaj član glasio: "Prilikom prodaje kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije, pravo preče kupovine ima konzorcijum zaposlenih koji prihvati knjigovodstvenu vrednost društvenog kapitala. Ukoliko ne postoji konzorcijum zaposlenih za kupovinu kapitala, prodaja kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije sprovodi se putem sledećih metoda: javnog tendera i javne aukcije".
E, sad, šta je ovde suština? Pravo preče kupovine je na neki način prirodno pravo za one koji su zaposleni u preduzećima koja nisu privatizovana. Ako ti ljudi koji rade u tim preduzećima, a koji su po pravilu i stvarali ta preduzeća, žele da preduzeće kupe po knjigovodstvenoj vrednosti zašto bi neko bio protiv.
Pogotovu zato što u iskustvu imamo da se, po pravilu, preduzeća prodata na aukcijama prodaju znatno ispod knjigovodstvene vrednosti, kada se posmatra prosek na nivou privatizovanih preduzeća u protekle, recimo, četiri godine.
I, zašto bi sada neko bio protiv da radnici plate knjigovodstvenu cenu i kupe preduzeće u kome su zaposleni? Vi znate da se na aukcijama startuje otprilike sa 20% knjigovodstvene cene i da se onda licitacijom ili dizanjem te cene dolazi do nekih konačnih prodajnih cena. I, po pravilu, još jednom to podvlačim, to je niže od knjigovodstvene cene.
U odgovoru Vlade je rečeno da bi time radnici, odnosno konzorcijum, bili dovedeni u privilegovan položaj u odnosu na druge moguće kupce. Ali, zašto bi to bio problem? Pa, znate, kada je neko izgradio to preduzeće onda je valjda logika stvari u tome da on najbolje zna kakvo je to preduzeće, da najbolje zna koje programe u tom preduzeću može da realizuje na način da posluje sa dobiti, da najbolje zna muku tih zaposlenih i da najbolje zna ono što je potrebno u tom preduzeću uraditi, a pri tome je spreman da sve to isplati.
Ako se desi da ne postoji konzorcijum, da ne postoje zainteresovani radnici, ništa ne sprečava Agenciju da ovo preduzeće putem javnog tendera ili aukcije proda, na način kako je to i do sada bio slučaj. Dakle, neće radnici doći u ravnopravan položaj. U nekim varijantama čak bi radnici možda bili i oštećeni time ako bi ih terali da prave konzorcijum i da kupuju preduzeće po knjigovodstvenoj ceni, jer bi verovatno na nekim aukcijama postigli nižu cenu.
Ali, ako postoje preduzeća u kojima su radnici životno zainteresovani da u tim preduzećima budu i vlasnici, ne vidim razloga da ih u tome sprečavamo, jer to ne ruši koncept ove privatizacije, iako, kao što znate, SPS ima dosta različit koncept u odnosu na ovaj koji se sada sprovodi. Ali, prosto pokušavamo da uvedemo neku vrstu pravične privatizacije i omogućimo tim ljudima da budu prosto ravnopravni sa drugima, a moglo bi se reći i malo ravnopravniji, zašto da ne.
Kada neki seljak uzima u zakup na 20 godina jednu njivu, obrađuje je, đubri je, čuva od korova itd., pa sad taj vlasnik hoće da je proda, a u ovom slučaju država se ponaša kao vlasnik svih društvenih preduzeća, odnosno Agencija, onda je valjda najnormalnije da onaj ko je brinuo o toj njivi punih 20 ili ko zna koliko godina ima i pravo preče kupovine.
Konačno, postoje dobra iskustva u nekim drugim propisima koji nam upravo omogućuju da komšija koji prodaje njivu ima obavezu da ponudi onog prvog koji bi mogao biti zainteresovan da je kupi. Valjda su radnici najzainteresovaniji za preduzeća koja su stvorili.
Mislim da ovaj amandman valja prihvatiti ne samo zato što ga mi predlažemo nego zato što ništa ne smeta sadašnjem modelu, a popravlja kvalitet zakona i radnike dovodi u položaj koji im više odgovara. Hvala lepo.

Sada ću da iznesem jedan aspekt ovog predloženog amandmana – ako bismo ostali na ovom konceptu da društveno preduzeće ne može ništa da čini u pogledu privatizacije, onda je logično i da država ne treba ništa da čini. Kada bi jednog socijalistu, kao što sam ja, pitali šta bi zapravo on uradio u ovom članu 12. onda bi on izbrisao tačku 1) u kojoj se kaže - domaće pravno lice koje posluje većinskim društvenim kapitalom ne može, dakle, imati društveni kapital u ovoj privatizaciji.
Zašto bih to izbrisao? Zato što mislim da u životu postoje slučajevi kada društveno preduzeće kupovinom dela društvene imovine nekog drugog društvenog preduzeća ili kupovinom čitavog malog preduzeća može znatno ojačati svoju poslovnu sposobnost i može postati znatno atraktivnije za buduće kupce.
Uzmite primer dislociranih pogona u odnosu na sedišta preduzeća koja posluju sa većinskim društvenim kapitalom, a tamo na području neke druge opštine postoji pogon koji bi trebalo da zaokruži svoju poslovnu celinu i svoj proizvodni program.
Zašto bismo onda to preduzeće sprečavali, dokle god traje privatizacija, da učestvuje u tome. Konačno, kada dođe zadnji rok za privatizaciju, onda bi i ono bilo privatizovano, sa svim tim društvenim kapitalom koji se na taj način stvorio, i kupac koji bi ga kupio imao bi mnogo manje razloga da menja koncepciju preduzeća, da otpušta radnike, da prodaje imovinu itd.
Dakle, to bi bila promena koja bi suštinski doprinela ubrzanju privatizacije, iako ne izgleda tako, nego izgleda da društveni kapital proizvodi društveni kapital itd., ali rokovi su tu ipak dati i u jednom trenutku neće biti društvenog kapitala, ali će biti drugačije koncipiran, drugačije sastavljen i sigurno efikasniji u onom poslovnom smislu.
Ako sada isključimo i državu, onda ćemo napraviti još jednu grešku. Ko kaže da država ne može kupiti deo društvenog kapitala, a nakon toga, sa privatizacijom javnog preduzeća koje je u vlasništvu države, privatizovati i taj kapital. A zašto? To je za mene ekonomski necelishodno i poslovno promašeno. Zašto ne bi kupilo neko javno preduzeće, uzmite EPS, nešto što jako znači i što sada koristi kao uslugu da ga uklopi u taj EPS, a kada se bude EPS privatizovao prodaće i to i država će imati prihod, ali će verovatno postići bolju cenu, jer je preduzeće kompletirano i ima ono što mu nedostaje.
Mislim da ovaj amandman ne treba prihvatiti, a najbolje bi bilo da buduća promena bude upravo u tom smislu da može i društveno preduzeće učestvovati u ovim postupcima privatizacije. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je suština ovih izmena Zakona o privatizaciji upravo u ovih nekoliko članova, a između ostalog i u ovom članu 9. Mi ovde imamo dva različita pristupa: jedan je pristup gospodina Vlahovića, drugi je pristup gospodina Krasića, sa kojim se uglavnom slažem i prosto ne znam kako da se opredelim prema ta dva stava.
Moram da podsetim gospodina Vlahovića da brisanjem člana 9. ostaje član 20, a u članu 20. postoje odredbe koje su skoro iste ili slične ovim rešenjima koja su predložena u članu 9. Ne slažem se ni sa rešenjima u članu 20, ali mi se čini da su rešenja u članu 9. preciznija i u suštini bolja.
Upravo u tom članu 20. je predviđena mogućnost da se po okončanju postupka restrukturiranja to preduzeće prodaje putem javnog tendera i javne aukcije.
Malopre je gospodin Vlahović tražio da se briše član 7, koji se odnosio na član 19. stav 1, ali u članu 20. se kaže - kada se završi restrukturiranje subjekt mora da se proda putem javne aukcije ili javnog tendera. Isto mislim da je bolji javni tender, ali pošto Agencija ima pravo da odluči koji metod onda to nije toliko sporno.
Šta je meni sporno? Razumem državu da se odluči na to da otpusti i, ako hoćete, da otpiše dug preduzeću. To bi možda i bila neka pravda. Zašto? Zato što svi prihodi po osnovu privatizacije idu u republički budžet, odnosno sva sredstva, sav novac, to je prihod republičkog budžeta po osnovu privatizacije. Ako je to tako, onda država ima pravo, a u ovom trenutku mislim da ima realnu potrebu, da te dugove otpiše, jer ih ne može naplatiti, a preduzeća koja, otprilike, u strukturi svojih dugova preko 75% duguju državi nisu nikome interesantna za prodaju.
Šta je sporno u ovom delu? Sporni su ovi tzv. mali komercijalni poverioci sa 10, 15, 20 ili 25% potraživanja. Tu se kaže da mogu da otpuste dug; ako bude ostvarena prodajna cena u skladu sa veličinom obaveza tog subjekta te obaveze će biti namirene, a ako je prodajna cena ispod tog iznosa biće srazmerno namirene ili ako neće da otpuste dug treba da se dogovore sa budućim kupcem. Tu podržavam gospodina Krasića, jer mislim da će to dogovaranje sa budućim kupcem biti jako teško. Zašto bi neko ko nema obavezu da se dogovori sa poveriocem bio spreman da se sa njim dogovara? Za mene je to problem.
Možda bi najbolje bilo rešenje, samo ne znam koliko bi to koštalo ovu zemlju, da država iz privatizacionih prihoda namiri te male poverioce, ali prvo njih, pa onda sebe. To bi bila logika, jer bi onda mali poverioci sa svojim potraživanjima došli u neki ravnopravan položaj. Zašto? Zato što pitanje otpusta duga može da bude i na drugi način rešeno, onako kako je bilo rešeno u članu 20. Zakona koji je gospodin Vlahović u Skupštini predložio.
Dakle, poverioci su mogli da otpuste dug, imali su tu mogućnost, nisu imali obavezu, i tu je razlika. Kada kažem ″poverilac″ mislim i na velike i na male poverioce. I u ovom slučaju, ako je država odlučila, a sa razlogom je odlučila, da otpiše dugove, onda ne može u tu kategoriju stavljati male poverioce i tada se javljaju ovi problemi iz Zakona o obligacionim odnosima, pitanje ustavnosti itd.
Naročito je bila sporna i tada i sada, samo nije u istim članovima, odredba da se prekidaju svi postupci prinudne naplate u preduzećima u kojima je započeto restrukturiranje. Kod gospodina Vlahovića zakon je to predviđao u članu 20 – da se obustavljaju izvršni postupci, a sada je to predviđeno u članu 32. Interesantno je da je i tu predviđeno brisanje od strane Demokratske stranke, iako su ta određenja bila ovde.
Takođe ste predložili, gospodine Vlahoviću, da se briše član 32, i slažem sa vama, to je interesantno u čitavoj ovoj priči, samo ne mogu da se složim, izgleda da se zaboravilo šta je bilo u prethodnim odredbama. Na kraju krajeva, to možete da pojasnite ukoliko nešto dobro nisam razumeo, ali je tačno da je predloženo od strane Demokratske stranke da se briše član 32. Predloga izmena Zakona koji predviđa da se postupak izvršenja i prinudne naplate preduzeću prekida, a to je bilo predviđeno takođe i u članu 20, kao što je istina da je bila mogućnost da se aukcijskom prodajom proda preduzeće koje je restrukturirano.
Slažem se i sa jednom i sa drugom pričom gospodina Vlahovića, samo je pitanje doslednosti i preciznog čitanja Zakona koji je prethodno u Skupštini bio usvajan, sa istim ovim mojim primedbama.

Samo radi preciznosti, ja sam jedan od poslanika koji kad nešto kaže sa govornice stoji iza toga i stojim iza ovoga što sam rekao da se odnosi na član 20. Zakona koji je gospodin Vlahović u ovoj skupštini predložio.
Da ne bude nejasnoća, u članu 20, sad uzmite predzadnji stav i zadnji stav, recimo ova odredba, hajde da čitamo zajedno, gospodine Vlahoviću: ″Subjekti privatizacije u kojima je sprovedeno restrukturiranje dužni su da kapital, odnosno imovinu, uključujući i kapital konvertovan u skladu sa stavom 1. tačka 2) ovog člana, prodaju metodom javnog tendera ili javne aukcije.″ Prošlo je vreme, možda ste zaboravili šta piše u zakonu. Ja sam i tad bio protiv toga. Toliko o doslednosti.
Dalje: ″U toku sprovođenja restrukturiranja poverioci ne mogu da preduzimaju radnje radi prinudne naplate svojih dospelih potraživanja.″ Sad ovo stoji u članu 32. Vi kažete da se briše, a ja kažem kako treba da se popravi taj član 32, jer sam taj amandman predložio. Niste ovde bili u pravu, ili me niste dobro slušali, ili ste zaboravili šta piše u zakonu koji ste vi predložili.
Na stranu to što se ja isto tako zalažem za prodaju javnim tenderom. Neću da kažem da ste vi prodavali velika preduzeća aukcijom, ali je zakonska mogućnost postojala, jer, u suštini, restrukturiranje se odnosi samo na velike. O tome se radilo. Nisam rekao ni da je jedno preduzeće prodato aukcijom, a da je spadalo u kategoriju onih koja su se restrukturirala. Još nešto ovde ima, gospodin Vlahović neka mi na to odgovori – da li je bolje regulisati stvari zakonom ili, kao što je zadnji stav ovog člana, prepustiti Vladi da odluči o nečemu što je mnogo važnije i jeste za raspravu u ovoj Narodnoj skupštini. Kaže: ″Vlada Republike Srbije bliže propisuje postupak i način restrukturiranja subjekta privatizacije.″
Imali smo činjenicu da su se velika preduzeća restrukturirala tako što je Vlada donosila odluke na osnovu uredbe, ali ne na osnovu zakona. Ovlašćenje je imala u zakonu, i to je istina, ali je uredba ipak podzakonski akt.
Jasno je da je zakon taj koji bi trebalo da odredi proces u restrukturiranju, na način koji je primeren skupštinskoj većini, a i potrebi tih velikih preduzeća.
Gospodine Vlahoviću, bio sam dosledan, vi ste zaboravili na to, jer niste tada, kao ogromna većina u ovoj skupštini, zapravo ni slušali šta smo mi iz opozicije predlagali. A onda smo dolazili do toga da ste i vi i mnogi drugi ministri iz prethodne vlade upravo predlagali ona rešenja na kojima smo mi insistirali, ali šest meseci ranije ili godinu dana ranije. Samo zato što su bili iz poslaničke grupe SPS, a moram da kažem i iz SRS, mnogi dobri amandmani su tada odbačeni i mi danas imao takve posledice kakve imamo u ovoj oblasti.
Tvrdim vam, da je ova odredba o obaveznosti otpusta duga od strane države postojala u Zakonu iz 2001. godine, mnoga preduzeća bi već bila privatizovana i ne bi bila u ovoj meri uništena; mnoga radna mesta bi bila ovde sačuvana, a republički budžet puniji za prihod od prodaje tih preduzeća. Hvala.

Repliciram na izlaganje gospodina Vlahovića. Mislim da danas niste u formi, gospodine Vlahoviću, opet ste nešto zaboravili, evo da vas podsetim. Nije Socijalistička partija Srbije ta koja zagovara da treba da ostane društvena svojina. Vi to dobro znate. Prve privatizacije u ovoj zemlji su sprovedene upravo po zakonima koje je skupštinska većina SPS-a donela. Prve, to su bili zakoni.
Znate o čemu se radi ovde, gospodine Vlahoviću. Vi ste vašim zakonom društvenu imovinu, odnosno svojinu izjednačili sa državnom i onda ste se ponašali kao vlasnik te društvene svojine u okviru Agencije za privatizaciju.
Dakle, to je ono protiv čega smo mi bili, a i danas smo. Nije Agencija vlasnik društvenog kapitala, a ponaša se tako, jer je ona ta koja ga prodaje. Nažalost, jedino ona i kupac zaključuju ugovor. Ono preduzeće koje se prodaje nije uopšte tu prisutno, ne pita se ništa.
O tome sam vam govorio kad ste predlagali zakon u 2001. godini. Ljudi, kako ćemo da prodamo nešto, a da se to nešto ne pita, a to nešto je živo, živ čovek, živi ljudi, živa proizvodnja, imaju svoje nekakve organe. Vi zaključujete ugovor između kupca i Agencije, a radnike i poslovodstvo i njihove organe upravljanja ne pitate ništa. U tome je bio spor između nas i vas.
Ako me budete danas ubedili, ili ove ljude koji ovde sede, da je bolje vladati uredbama, nego zakonima, onda ćete vi da izmislite nešto novo u političkom životu, a i u parlamentarnom životu. Valjda je bolje da narodni poslanici o tome razgovaraju, donesu zakon većinom glasova i taj zakon moraju svi da poštuju.
Vi sada meni kažete ovde – da, to je bila odredba u zakonu, ali Agencija, koja je bila zadužena za prinudnu naplatu, taj zakon nije poštovala.
(Aleksandar Vlahović: Niste me razumeli.)
Dobro, onda vi sada meni objasnite šta nisam u tome razumeo, ali samo govorim o tome da hoću da budem konzistentan. Ali, zato što ste sada u opoziciji, vi ste se malo ovde zapleli. Predlažete izmene koje nisu ono što ste vi pre godinu dana hteli. O tome se radi.