Velika je muka poslanička kada treba da podnese amandman, da poveća ili da smanji rashode u budžetu, jer pri tome mora da ispuni elementarni zahtev, ako negde povećava, na nekoj drugoj poziciji mora da smanji.
To jeste problem, ali da bi predlog bio logičan i da bi se o njemu moglo razgovarati, vi morate naći načina da te dve stvari uravnotežite.
Ovde je reč o jednom amandmanu koji finansijski ne znači puno. Reč je o 45 miliona i 725.000 dinara, a odnose se na Upravu za zaštitu sredine u okviru Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine. Vi tamo imate zavod za zaštitu životne sredine, i on u ovom budžetu dobija 112 miliona dinara za obavljanje svoje delatnosti. Istovremeno, u okviru tog ministarstva postoje tzv. staraoci zaštićenih prirodnih dobara koji nisu obuhvaćeni ovom aproprijacijom, a ima ih oko 35 na području Republike Srbije. Njihova osnovna uloga je da zaštite prirodna dobra, poput nacionalnih parkova i prirodnih dobara tipa Stare planine, Golije, manastira Tronoša i Tršić.
U 2002. godini bila je planirana stavka i za te staraoce zaštićenih dobara u iznosu od 27 miliona dinara, a u 2003. godini je, ne znam iz kojih razloga, pripojena sredstvima zavoda za zaštitu. Sada imate problem. Čak i da je dovoljna stavka od 112 miliona dinara, ljudi iz tog ministarstva, odnosno uprave za zaštitu životne sredine, ne mogu raspolagati tim sredstvima za namene staralaca.
To onda ne bi bilo u skladu sa ovim zakonom o budžetu i moglo bi biti tretirano kao nenamensko korišćenje sredstava za ove namene.
Ljudi su u toj upravi za zaštitu životne sredine projektovali da im je potrebno otprilike 45 miliona 725 hiljada da pokriju 120 nadzornika i da obezbede elementarnu zaštitu tih prirodnih dobara kojima ova zemlja raspolaže, ali nažalost ne štiti ih dovoljno i ne čuva.
Loznica i manastir Tronoša su poznati u istoriji i tamo je česma Devet Jugovića, jedan izvor veoma zdrave vode, i sada se tu naleze neki ljudi koji hoće da grade fabriku vode, ometaju pristup manastiru, a ne postoji deo sredstava u budžetu za obavljanje određene aktivnosti nadzora i zaštite tih staralaca, odnosno te prirode.
Dakle, ne postoji deo sredstava i onda ne mogu da se obave, a na stranu to što muzej u Aranđelovcu, molim vas, ovo je svojevrstan paradoks, dakle, on je ovlašćen ili zadužen da štiti ta prirodna dobra koja se zovu manastiri Tronoša i Tršić na području opštine Loznica, i to 250 kilometara udaljeno.
U Loznici postoji muzej, ali ne znam zašto nije zadužen on da štiti, ali pošto nema sredstava, onda bolje za taj muzej da on ne štiti, i zato sam predložio amandmanom da se povećaju sredstva na toj stavci u okviru člana 1, mešoviti i nedefinisani prihodi, samo za 45 miliona, a da se u članu 7, u tom razdelu koji se odnosi na staraoce, utvrdi posebna stavka od 45 miliona i 725.000 i time obezbedi funkcionisanje zaštite tih prirodnih dobara, u skladu sa uredbama Vlade, i ove i one prethodne, koja je o tome odlučivala da bi tu oblast regulisala. Hvala lepo.
Ovde ima još jedan momenat, moguće je, čak i da se ne prihvati amandman, hoću da budem konstruktivan u tome, jedino je dobra volja ministarstva i važna je saradnja na nivou Ministarstva za nauku i Ministarstva finansija da se u toku godine, razumevajući potrebu da se ovaj posao isfinansira, obavi dogovor između dva ministarstva, pa iz tekućih rezervi budžetskih da se eventualno ti ljudi koji te poslove obavljaju isfinansiraju, pa da to nekim rebalansom pokrijemo kao stavku koja se desila u životu. Hvala lepo.

Dame i gospodo, gospodine ministre, potpuno sam ubeđen da je ovaj amandman opravdan i da bi ga u nekoj varijanti trebalo prihvatiti. Razumeo sam šta je tehnički problem kod povećanja prihoda, da bi se povećali rashodi po osnovu staralaca zaštićenih prirodnih dobara. Verujem da će ministar da nađe načina da pomogne toj Upravi za zaštitu životne sredine u delu obavljanja tih aktivnosti. Ako je to tako, spreman sam da povučem amandman, da bi omogućio da efikasnije radimo. Dakle, povlačim amandman.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, došlo je vreme da narodni poslanici rade i vikendima; danas je subota, moguće je i da ćemo raditi nedeljama i praznicima, pa ipak smo "stoka bezrepa". I, bogami jesmo, jer niko od nas nema rep, a niko nema ni repova.
Putujući kroz jesenju izmaglicu tri sata, od ranih jutarnjih časova, od Loznice do Beograda, razmišljam o tome koliko smo mi to hiljada stranica materijala dobili ovih dana kao narodni poslanici, uključujući i budžet, pa i ovaj zakon koji jeste svakako jedan od važnijih sistemskih zakona, koji ima, ni manje ni više, 457 članova.
Danas mi je u ovoj godini 246. radni dan. Uskoro ćemo proslaviti jubilej - 250, zato što mi narodni poslanici imamo obavezu ne samo da učestvujemo u radu ove skupštine nego i da čitamo zakone poput ovih, da pripremamo amandmane, da pripremamo suvisle diskusije, da donosimo zakone i pravne okvire za ona preduzeća u koja se možda jednog dana, po isteku mandata, ne možemo ni vratiti.
Jer, bićemo stariji od 50 godina, imaćemo više od 30 godina radnog staža, ali nikome tamo nećemo biti potrebni, jer smo, eto, dva mandata isključeni iz svoje struke i svojih poslova, pa kome trebaju takvi poput mene, koji sam između ostalog i akcionar i osnivač preduzeća iz koga sam ovde došao kao narodni poslanik i radim, evo, i u drugom mandatu.
Može se nekome učiniti da ova priča i nema mnogo veze sa zakonom o privrednim društvima, ali ja vas uveravam da ima i te kako. Dakle, mi smo ovlašćeni da uredimo pravni život privrednih društava, dakle svih privrednih subjekata, ali nismo ovlašćeni da uredimo svoj pravni status, ako hoćete i u pogledu radnih odnosa, jer Narodna skupština, eto, nije privredno društvo, pa kako bi poslanici mogli da urede one stvari i one oblasti poslovanja koje obični radnici, službenici, akcionari ili vlasnici preduzeća, koja mi ovde definišemo, imaju.
Ne znam da li će me u narednom mandatu, ako budem uopšte kandidat, i članovi porodice glasati, zato što nisam sa njima. A, ne znam ni da li će oni koji nas nazivaju stokom bezrepom dobiti, ako se ikad negde kandiduju, glasove članova svoje porodice. Ipak, to ih ne sprečava da ostvaruju tri puta veću zaradu od poslanika, u medijima koji nas i te kako napadaju, da ne priznaju istinu da čak portiri u boljestojećim poslovnim bankama imaju veće plate od narodnih poslanika, obični službenici u društvima za osiguranje itd.
Da, svi oni o kojima mi danas, i ovih dana, i vikendima i produženo razgovaramo, koje mi postavljamo i uređujemo njihov radni odnos, odnosno pravni status u određenim agencijama, savetima itd. imaju zarade i po pet puta, i do 12 puta veće nego što je to slučaj sa narodnim poslanicima.
Dakle, sve sam ovo izgovorio prosto ogorčen na neke stvar koje nam se ovih dana dešavaju. Zamislite - narodni poslanik ima čak pravo i na troškove prevoza, pošto nije u mogućnosti da sedne na kantu punu goriva i dođe u Beograd, jer mora da kupi auto koji se i te kako amortizuje, mora i da ga osigura, mora da kupi gume, da potroši ulje itd. Tri sata u jednom pravcu, tri sata u drugom, pa se prosto pitam da li sam narodni poslanik ili vozač, čiji radno-pravni status nije regulisan u ovoj Narodnoj skupštini, a eto muke, ne da nam ni javnost da to učinimo, jer zamislite, imate pravo da svačiju oblast uredite, ali samo svoju ne.
I, konačno, da pređem na neke stvari koje se tiču ovog zakona a jesu deo ove teme, iako se nekima koji sada ovde predstavljaju javnost može učiniti da postoji jedan poslanik koji, eto, priča van teme, a predsednik ga ne prekida.
Ovaj zakon je jedan od najuređenijih zakona koje sam ja u četiri godine mandata video. I, pravo da vam kažem, to mi je olakšalo posao, jer noćas nisam morao baš da pročitam svaki član iz ovog zakona, pošto sam znao dosadašnja rešenja iz Zakona o preduzećima, koji ima 450 članova, a ovaj eto slučajno ima sedam članova više.
U čemu je kvalitet ovog zakona? Upravo u tome što uređuje ono što nam se u praktičnom životu u privrednim društvima, ako hoćete, u preduzećima dešava. Prosto reguliše ono što je život, čak i van pravnog okvira, van zakonskog okvira, uredio. Recimo - pitanje izvršnog odbora ili odbora izvršnih direktora. U holding preduzećima, u složenim preduzećima, mi smo već tu praksu de fakto imali.
Nismo imali pravni okvir da uredimo organizaciju u svojim preduzećima na način koji bi bio sada primeren ovom zakonu, i upravo ovaj zakon, po mom dubokom uverenju, ima i dalje edukativnu ulogu za mnoge od nas koji ćemo se odavde, ja se nadam, vratiti u svoja preduzeća ili u neka druga, pod uslovom da tamo ne budu oni koji su naši politički protivnici pa nas eto ipak prime da se tamo vratimo.
Dobro je što ćemo u budućnosti imati mogućnost da efikasnije i sa mnogo manje teškoća osnivamo društva sa ograničenom odgovornošću. Pet stotina evra osnivačkog kapitala može se nekom učiniti i malo i mnogo, ali sam sasvim siguran da će mnogima koji se bave pre svega intelektualnim, konsalting uslugama i nekim drugim sitnim uslugama, za koje nije potrebno visoko ulaganje u pogledu osnivačkog kapitala, omogućiti da reše svoj radno-pravni status, pa makar bili i narodni poslanici.
Sa druge strane, omogućuje se onima koji odluče da osnuju društvo sa ograničenom odgovornošću da taj njihov osnivački ulog bude izražen u pravima i u imovini, ali i u radu i uslugama koje će izvršiti za to preduzeće, po onoj ceni i onoj vrednosti koju sporazumno kao ugovorači koji osnivaju društvo sa ograničenom odgovornošću dogovore i utvrde.
To me sve podseća na vreme 1991. i 1992. godine, kada je osnivački kapital u preduzećima bio stotinu maraka. Mi danas kao posledicu toga imamo da su tada osnovana preduzeća, koja su u kategoriji malih i srednjih preduzeća, u suštini danas najefikasnija, najfleksibilnija i, ako hoćete, i najuspešnija preduzeća u ovoj našoj rovitoj i ranjenoj ekonomiji i privredi.
Uporedno pravo je ovde korišćeno do maksimuma, iako se nekom neukom čitaocu može učiniti da smo mi sada hteli da budemo pametniji i od Nemaca, i od Amerikanaca, i od Austrijanaca, koji pitanje osnivanja preduzeća, koja su u suštini preduzeća lica, komanditna i ortačka, regulišu nekim drugim ili nekim posebnim zakonima, poput zakona o trgovačkim društvima itd.
Zašto je dobar ovaj zakon? Zato što mi je omogućio da ne provedem baš čitavu noć čitajući ga, jer postoje poglavlja, npr. poglavlje – društvo sa ograničenom odgovornošću, pa ako privrednika to zanima onda prosto ide kao kroz jedan vodič, kroz jedan priručnik kako se organizovati i čita samo odredbe koje se odnose na društvo sa ograničenom odgovornošću i od početka do kraja mu je potpuno jasno kako će da se organizuje ubuduće u svom preduzeću. Ako ga zanima akcionarsko društvo, otvorenog ili zatvorenog tipa, koje se ovde sada predviđa kao neki novi oblik, on čita te odredbe i sasvim je siguran da će imati pravni okvir da organizuje svoje preduzeće na način koji mu najviše odgovara.
Mislim da je rok koji je ostavljen za prilagođavanje dovoljan, dve godine. Otprilike se on na neki način ravna sa rokom za završetak privatizacije i zato je predlagač zakona elegantno izbegao pitanje društvene svojine, jer će se de fakto tog dana kada se završi privatizacija, a mi budemo u obavezi da kao direktori preduzeća ili vlasnici uskladimo svoja akta sa ovim zakonom, faktički raspolagati samo sa privatnim kapitalom u tim preduzećima i neće biti društvene imovine. Time je pomirena i eventualna nesaglasnost nekih koji bi rekli – ovde je povređen Ustav, jer niko normalan u Srbiji neće osnovati društveno preduzeće na današnji dan ili u narednih 10-tak dana.
Dakle, to je moj pristup stvari. I, da ne bi bilo sve idealno i za ocenu pet, moram da kažem da postoje stvari koje me na neki način malo i zbunjuju i prosto ne znam kakva će biti praksa u tom pogledu. Primera radi, društvo sa ograničenom odgovornošću ima generalnog direktora ili upravni odbor.
Dakle, ne mora imati generalnog direktora, ali mora imati upravni odbor ili ne. Imate dvočlana društva u kome otac i sin osnuju društvo sa ograničenom odgovornošću, sin ima 95% kapitala, otac ima 5%. To je dvočlano društvo, ali ga obavezujemo da ima i svoju skupštinu ili upravni odbor ili se može razgovarati na način da generalni direktor preduzeća, dakle direktor vlasnik može biti zapravo i ta skupština.
I konačno, ovde ću završiti, pa ako bude bilo potrebe, predsedniče... Kada je u pitanju poslovno pismo, molim vas, mislim da se ovde preteralo u detaljisanju, jer privredni subjekt treba i mora da kaže koliki je upisani kapital i koliko je kapitala od tog upisanog iznosa uplaćeno u to preduzeće.
Uveravam vas da ćemo tu imati problema zato što se, po pravilu, promena kapitala u akcionarskim društvima, društvima sa ograničenom odgovornošću itd, vrši jedanput godišnje i registruje u nadležnom registru privrednih subjekata ili u nadležnom sudu.
Oni koji su došli do preduzeća kupovinom u aktuelnoj privatizaciji imaju pravo, po Zakonu o privatizaciji, da te svoje obaveze izmiruju i u ratama koje traju do šest godina. Ako to čine svakog meseca, onda bi, po prirodi stvari, primenjujući odredbu člana 22. ovog zakona, morali da svakog meseca menjaju memorandum na kojem pišu poslovna pisma i da iskazuju koliki je sada upisani, odnosno uplaćeni kapital. Mislim da je to nepotrebno opterećenje za ovaj zakon.
Nisam stigao da podnesem amandman na ovaj član, ali se nadam da će u praksi biti elastičan pristup, u smislu da nećemo baš ganjati one koji to ne učine blagovremeno, a učine bar jedanput godišnje, kada su u pitanju promene koje moramo registrovati u svojim poslovnim pismima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, evo nekoliko stavova u ime naše poslaničke grupe. Videćete da, u suštini, ovde nije reč o jednom kapitalno značajnom dokumentu, jer mi danas ipak ne govorimo o budžetu. Govorimo o uravnoteženju nekih budžetskih pozicija postojećeg budžeta. Mnogo će biti važnija rasprava, a njoj će sigurno biti osnov ova današnja i ona koja će se voditi u narednim danima, koja će se voditi na temu - budžet za 2005. godinu.
Osnovno je pitanje da li bi svako od nas, da se našao na mestu ministra ili Vlade, išao na predlaganje ovakvog dokumenta u Narodnoj skupštini ili ne. Ako se stvari posmatraju domaćinski, onda je logično da, kada dođe do promene u strukturi prihoda i rashoda u budžetu, idemo u Narodnu skupštinu i tražimo odgovarajuće izmene i dopune tog zakona. Tu valjda nema spora.
Ne bih mogao da se složim sa konstatacijom da je do ovog tzv. rebalansa došlo samo zato što su neki rashodi smanjeni. Do rebalansa je došlo zbog toga što su neki rashodi smanjeni, ali i neki prihodi povećani, a i zato što su neki izdaci, bar u ovom predlogu koji je dat, takođe povećani.
Mi imamo, ukoliko sam dobro sabirao, ukupno smanjenje izdataka iz budžeta za oko 24 milijarde dinara, a istovremeno imamo povećanje na nekim drugim pozicijama u budžetu za otprilike 12 milijardi.
Sada, kada knjigovođe o tome razmišljaju i kada te dve stvari prebijete, onda vi imate, u suštini, smanjenje budžetskih rashoda za 12 milijardi, što nam omogućuje da dođemo do toga da budžetski deficit, umesto sadašnjih 45 milijardi dinara, bude projektovanih 32,7 milijardi dinara za 2004. godinu.
Samo je dva i po meseca preostalo do 2004. godine. Ukoliko je tačan podatak da je budžetski deficit, zaključno sa devetim mesecom ove godine, iznosio oko 19 milijardi dinara, onda je to dobar znak da će taj budžetski deficit ostati u ovim projektovanim okvirima.
Vi znate da se SPS nikada ne slaže sa tim da postoji bilo kakav budžetski deficit, na ma koji način da se taj budžetski deficit finansira. Ta ekonomska realnost, koja je bila prisutna u prethodne tri godine, pa i u ovoj 2004. godini, na neki način prihvaćena je kao takva od većine u ovoj skupštini.
Pomalo me čude oni koji sada kritikuju Vladu koja predlaže da se smanji budžetski deficit, a upravo su oni bili najveći protivnici onakvog budžetskog deficita koji je bio projektovan u budžetu za 2004. godinu, o kojem smo razgovarali u martu. Mislim da je to jedna nedoslednost, ne samo ekonomska, nego i politička, jer ne možete pošto-poto biti protiv nečega.
Kako se pokriva ovaj budžetski deficit? U predlogu budžeta je bilo planirano da se pokrije iz prihoda po osnovu privatizacije sa 16,4 milijarde dinara. Danas imamo predlog da se taj budžetski deficit pokriva prihodima od privatizacije u iznosu od 5,5 milijardi dinara. Što se tiče nas socijalista, ne bi trebalo ni jedan jedini dinar budžetskog deficita da se pokriva sredstvima ostvarenim po osnovu prodaje preduzeća u privatizaciji.
To su te konceptualne razlike koje smo mi imali i u odnosu na onu Vladu koja je vladala do marta ove godine, a ako hoćete i u odnosu na ovu. Podvlačim, ni jedan jedini dinar. To bi značilo da se privatizacija odvija na način da oni koji postaju vlasnici tih preduzeća ulažu sredstva u ta preduzeća, a to je koncept dokapitalizacije koji prethodna vlada nikako nije htela da prihvati.
Sva iskustva iz vladavine socijalista u prethodnih 10 godina govore o tome da su upravo ta preduzeća, koja su privatizovana na taj način, po zakonima koji su vladali u vreme vlasti SPS-a, najatraktivnija danas i najuspešnija. Razume se da nije dobro kada konstatujemo da je došlo do zastoja u privatizaciji, ali razloge za zastoj u privatizaciji vidim pre svega u tri stvari, u tri činjenice.
Ona vlada je prodala najbolja preduzeća, a ovoj vladi ostavlja najgora. To je istina. Ona vlada je imala privatizaciju koja je sporna, a danas vi ste svedoci, kolege narodni poslanici, upravo su sednice Odbora za privatizaciju najposećenije.
Na njima se razgovara o prethodnim privatizacijama one vlade. Neću da ulazim u to koliko su prekršeni zakonski propisi iz oblasti privatizacije, da li je bilo kriminala ili nije, ali je očigledno stvorena klima da su one privatizacije koje su obavljene zaključno sa 31. decembrom 2003. godine i te kako sporne.
Treći razlog za zastoj u privatizaciji, po nama socijalistima, leži u zakonskom okviru za privatizaciju, jer mi imamo zakon koji prosto ne stimuliše privatizaciju. Reći ću vam i zašto. Ugovor o prodaji jednog preduzeća zaključuje se samo između dva lica. Na jednoj strani je Agencija za privatizaciju, koja se ponaša kao vlasnik preduzeća koje je predmet privatizacije, a na drugoj strani kupac. Nema tu učešća radnika, nema tu učešća sindikata, nema tu učešća menadžmenta koji sada stoji na čelu tih preduzeća koja treba da se privatizuju.
Kako vi sada očekujete da neko ko se ama baš ništa ne pita o privatizaciji bude motivisan da tu privatizaciju sprovede na način koji će obezbediti dobre prihode za budžet Republike Srbije? To je prosto nemoguće očekivati od onih koji su u takvoj situaciji, jer jednostavno nisu motivisani. Nisu motivisani ni odredbama Zakona o privatizaciji, koji kaže da se obavezno prodaje 70% kapitala, a tek nekih 30% može teorijski postati vlasništvo radnika koji su u tim preduzećima radili ili rade.
Dakle, maksimalno do 30%, a po pravilu onako kako su ranije računali ne mogu radnici da postanu akcionari ni tih 30% kapitala. Onda mislite da se može privatizacija odvijati na način da puni budžet i osnovna strateška razlika koja nas je uvek razlikovala od drugih političkih stranaka u ovoj skupštini bila je da se ne mogu sredstva od privatizacije ubacivati u budžet, a onda trošiti kako je kome volja po raznoraznim budžetskim pozicijama i stavkama.
Imam jednu muku, a verujem i vi kao narodni poslanici. Stalno dobijamo nekakve diktate od tzv. međunarodne zajednice, a najčešće od onih koji se drže te tzv. finansijske sfere i najviše od MMF-a, što će reći od Amerike. Tu nemam nikakve dileme, da mi ponekad ili najčešće moramo da prihvatimo takve diktate, ali zar MMF nije znao u martu ove godine da postoji projektovan budžetski deficit od 45 milijardi dinara i zar nije tačno da je MMF prihvatio takav budžetski deficit kada smo mi u Skupštini izglasali budžet za 2004. godinu.
Tu su u pravu oni koji govore o tome – možemo li ili moramo li stalno izvršavati nekakve naloge ili ćemo imati sada kontravezu, a reći ću vam koju. Potraživanja naših poslovnih banaka i privrednih subjekata od Amerike zarobljena su pre 14 godina i to je bilo oko 300 miliona dolara. To je 18 milijardi dinara.
Ne bi ova vlada imala nikakav problem sa smanjenjem budžetskog deficita da se u prethodne tri godine one vlasti, a i u ovoj 2004. godini, nešto ozbiljnije učinilo na tom planu da se tih 300 miliona dolara naplati, odnosno vrati Srbiji.

Da, koristiću.
Osamnaest milijardi dinara jeste veliki novac za Srbiju i bolje bi bilo ministru inostranih poslova Vuku Draškoviću, koji često odlazi u Ameriku da na tu temu razgovara u Americi, a ne na temu – izađite na izbore pošto-poto itd.
Bolje bi bilo predsedniku naše Republike Borisu Tadiću, koji takođe više puta ide u Ameriku da to pitanje otvori sa gospodinom Bušom i drugim ljudima iz SAD-a, a ne da pričamo o tome kako će nam američki kongres i ovog puta uskratiti obećanu pomoć od nekih 70 ili 80 miliona dolara ukoliko ne budemo sarađivali sa Haškim tribunalom, ukoliko ne budemo uhvatili Karadžića i Mladića. Jednog dana mogu da nam postave zahtev da uhvatimo Bin Ladena. Tu bi bila odgovorna politika, i spoljna i državnička.
Zašto bismo mi opraštali Americi naše pare, a ovde se radovali za obećanu pomoć od 70 ili 80 miliona dolara? To nije samo političko nego i ekonomsko i finansijsko pitanje, i moramo ga kad-tad otvoriti, ma o kome da se radi, jer Londonski klub nije hteo da nam oprosti baš sve.
Oprostio je dve trećine nečega što možda nije imao pravo da u tom iznosu obračuna, jer je za vreme sankcija, kao što znate, obračunavao kamate na visinu našeg duga, pa se došlo do nekog iznosa, a onda su ljudi iz Vlade i Ministarstva finansija uspeli da taj dug tako regulišu, 62% da se otpiše, 38% da se duguje i ove godine dospeva jedna rata koja dinarski znači 2,4 milijarde dinara i mora se naći u ovim rashodima budžeta.
To jedino mogu da priznam kao objektivan faktor za promenu budžeta ili za povod za ulazak ovog dokumenta u skupštinsku raspravu. Sve drugo je mogla Vlada na neki način i drugačije da uradi, ali onda bi se pojavili neki ljudi koji bi rekli – Vlada sada nije radila transparentno nego je u okviru određenih budžetskih pozicija prebacivala tamo ili ovamo itd.
Govoreno je i šta su drugi razlozi koji su doveli do relativnog povećanja budžetskih prihoda na određenim pozicijama. Moram da priznam da me tu pomalo brinu neki podaci i reći ću vam koji me najviše brinu. Nije zabrinjavajuće ako nam raste promet i ako po osnovu rasta prometa u trgovini imamo povećana primanja u budžetu po osnovu poreza na promet za nekih 6-7%.
Ako pogledate strukturu tog prometa koji se dešava u trgovini onda to jeste problem, jer povećanje prometa se odrazilo upravo po osnovu povećanog uvoza roba široke potrošnje, a time u nastavku povećanog spoljnotrgovinskog deficita. Dakle, problem je u strukturi tog prometa.
Ona vlast je ostavila ovoj vlasti oko 12 milijardi dolara spoljnotrgovinskog deficita i takav trend je nastavljen u 2004. godini i prosto ne znam koja bi to bila administrativna mera koja bi sprečila dalji rast tog spoljnotrgovinskog deficita, ukoliko se ne ostvari jedan od segmenata koji je napisan u ovom dokumentu, da se izvrše odgovarajuće investicije u izvozno orijentisanu privredu i da se time obezbedi veći devizni priliv, odnosno smanji spoljnotrgovinski deficit.
Koliko god da se opirali toj tezi da ćemo vrlo brzo ući u dužničku krizu ona je sve bliža. Nedavno je guverner Narodne banke, gospodin Jelašić, rekao da nam preti dužnička kriza. Iz Vlade je to na neki način tiho demantovano, ali ako se spoljnotrgovinski deficit u suštini može u nekim situacijama tretirati kao dug, onda mi nemamo drugog izbora nego da sve učinimo da poraste izvozno orijentisana privredna aktivnost, koja će obezbediti kakvu-takvu ravnotežu u spoljnotrgovinskom bilansu sa svetom.
Bez toga nemamo šanse da servisiramo postojeće dugove i da servisiramo buduće dugove koje ćemo imati po osnovu, nadam se, povoljnih kredita za ulaganje u direktne investicije za pokretanje proizvodnje u našoj Republici.
Kad po osnovu tako povećanog uvoza imate rast prometa, onda jeste podatak koji zabrinjava. Da je došlo do smanjenja uvoza robe široke potrošnje, do rasta proizvodnje, a time i prometa na domaćem planu, onda bi ta činjenica bila ohrabrujuća, pogotovo što nju relativno gledam, jer na nju utiču i drugi faktori, kao što je rast cena na malo, naftnih derivata, i ti naftni šokovi koji se dešavaju na tržištu nafte na koje mi sigurno ne možemo da utičemo.
Pogledajte, recimo, carine i dažbine. Carine i dažbine su jedan od najizdašnijih državnih prihoda. Imamo činjenicu da će oni ove godine biti manji za 2,7% ili za 800 miliona dinara.
Dva su razloga. Jedan je ministar pomenuo - loš dogovor u avgustu prošle godine koji je prethodna vlast napravila sa međunarodnom zajednicom, a koji se tiče liberalizacije, odnosno smanjenja carinskih stopa i tzv. harmonizacije sa Crnom Gorom. Imali smo u godinu dana tri puta smanjenje carinskih stopa, tako da nam je sad carinska stopa na uvoz oko 7 do 7,5%, a bila je 15%.
Mi smo time našu srpsku privredu stavili na vetrometinu, izložili je neviđenoj konkurenciji odjednom i bez pripremnog perioda, time skinuli cene uvoznih proizvoda i ugušili ono što je ovde radilo.
To je problem. Zato i govorim o tome, kada se bude pričalo o budžetu za 2005. godinu, o memorandumu o ekonomskoj politici koji će da odslika ono što će Vlada raditi u 2005, na toj temi moramo da se iscrpimo do kraja i da vidimo ima li načina da se pokrene ono što se izvoziti može, ima li načina da se pokrene domaća proizvodnja.
Kad socijalisti gledaju ovaj predlog rebalansa budžeta, onda po prirodi stvari, obzirom na naš programski stav, prvo gledamo ono što se zove socijalni deo budžeta, pa pitamo - jesu li smanjena davanja za PIO? Kad dobijemo odgovor i uverimo se u dokumentu da nisu, onda kažemo - dobro je. Kad vidimo jesu li smanjena davanja za Nacionalnu službu za zapošljavanje, vidimo - nisu, nego čak povećana, kao i kod penzionog fonda. Kad pogledamo zdravstveni fond - jesu li smanjena davanja po osnovu predloga rebalansa - nisu, naprotiv, povećana su. To je razlog za socijaliste koji imaju to u programu, kao prvo, da kažu da ove promene mogu da prođu sa stanovišta ograničenja budžeta i izvršavanja obaveza.
Ne smemo zaboraviti da će i posle ovih promena ostati dug poljoprivrednicima 20,5 celih penzija. Ako ovih promena ne bude bilo, dugovaće im se 26. Da čak pri ovim promenama Fond za zdravstvo ostaje u dugu sa manjkom prihoda u odnosu na rashode oko 4 milijarde 200 miliona, a da 31. avgusta ove godine ima ukupne neizmirene obaveze oko 6 milijardi 200 miliona dinara.
Imamo činjenicu da je nivo zdravstvene zaštite u poslednje četiri godine značajno smanjen, zato što su sad građani prinuđeni da mnogo toga što nisu plaćali plaćaju, zato što je lepeza lekova koja se dobija na recept smanjena sa 300 na 100, zato što od tih 100 možete naći u apotekama svega 30, ali to je, između ostalog, zato što se fabrikama naših domaćih lekova duguje iz zdravstvenog fonda oko 700, 800, možda čak i 900 miliona dinara u ovom trenutku.
To je priča sa stanovišta socijalista i te socijalne komponente u ovom rebalansu budžeta. Pošto ćete me još slušati, sada ću da završim priču, jer 20 minuta mi je isteklo. Nastaviću u onom delu rasprave koja se tiče vremena koje pripada ostalim poslanicima.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u nastavku ove načelne rasprave nekoliko pitanja koja jesu u većoj ili manjoj meri sporna za poslaničku grupu SPS i koja traže možda neka razjašnjenja ili preciziranja.
Najpre je pitanje finansiranja funkcija i institucija državne zajednice Srbija i Crna Gora. Ako sam dobro sabirao, ukupna sredstva za državnu zajednicu biće u ovom rebalansu budžeta umanjena za oko šest milijardi dinara. Doduše, ukupna smanjenja su na pojedinim pozicijama oko sedam milijardi, a bilo je i nekih povećanja, pa kada se sve to ukupno sabere, onda imamo oko šest milijardi manjih finansijskih izdvajanja iz republičkog budžeta za finansiranje zajednice države odnosno državne zajednice Srbija i Crna Gora, a što je otprilike 11,2% u odnosu na ukupno planirana sredstva za zajednicu.
Ko je pažljivo čitao Predlog zakona o izmenama Zakona o budžetu, video je da se ta umanjenja odnose pretežno na dve stvari. Jedna je, bar se tako kaže u dokumentu, privremeno odlaganje ulaganja sredstava u investicije, a pre svega kapitalne investicije, u nabavku mašina i opreme. Po tom osnovu je smanjenje na tri milijarde i 300 miliona dinara.
Druga se odnosi na smanjenje korišćenja usluga i roba u iznosu od četiri milijarde dinara. Ovde je sada važno da se postavi pitanje, ima li mesta tvrdnji koja je izrečena u dokumentu da će sve funkcije državne zajednice Srbija i Crna Gora za ovih dva i po meseca, a koliko je preostalo do kraja godine, biti finansijski pokrivene. Hoće li sve institucije moći da obave svoje obaveze i svoje dužnosti.
Tu se postavlja pitanje vojske. To je ozbiljno pitanje, a ne samo sa stanovišta političkih opcija, koje su različite i u ovom parlamentu i u društvu uopšte, Partnerstvo za mir, ulazak u NATO pakt itd. Ali, realan život nam govori o tome kako treba da preživimo ova dva i po meseca u vojsci i da od 1. januara eventualno krenemo nekim drugim putevima, koji će se na odgovarajući način finansirati.
Rečeno je da plate vojnika, odnosno oficira ovim smanjenjem neće biti ugrožene, a štaviše biće omogućeno i povećanje do 8,5% u odnosu na sadašnja primanja. Ovde je ministar Dinkić dužan da objasni, ako ćemo uskratiti delimično finansiranje roba, hoćemo li time ugroziti osnovne funkcije vojske u pogledu snabdevanja, u pogledu ishrane vojnika.
Oni koji imaju vojnike, roditelji koji imaju decu u vojsci, znaju da se vojska vrlo ozbiljno sukobljava sa problemom ishrane.
Tu priču hoću da stavim u kontekst rasta poljoprivredne proizvodnje od preko 12,5% u ovoj 2004. godini i potrebu da svi oni koji o tome odlučuju obezbede bar taj minimum za vojsku, jer bar hrane, sada, u ovom trenutku imamo.
To je jedno od ključnih pitanja na kojima će se lomiti odluka mnogih narodnih poslanika, da li da glasaju ili da ne glasaju za ovakav predlog rebalansa budžeta. Nekima to možda u Srbiji izgleda, a koja je bogata hranom, proizvodi čak i viškove hrane, nestvarno, ali iz mojih saznanja upravo proističe bojazan da li je rešeno do kraja.
Ministar je otišao, ali sada ga pitam, šta znači smanjenje od 93 milijarde dinara, a bilo je planirano 785 na poziciji – naknade za socijalnu zaštitu, i rečeno je u obrazloženju da se odnosi na umanjenje naknade za stanovanje i život zaposlenih u vojsci i diplomatsko-konzularnim predstavništvima u inostranstvu. Da li se to odnosi i na oficire koji su u nekim misijama u inostranstvu ili se pod inostranstvom podrazumevaju samo ljudi koji rade u diplomatsko-konzularnim predstavništvima i koriste deo ovih naknada, pa će im u iznosu ukupno 93 miliona ta naknada biti u ova dva i po meseca do kraja godine uskraćena.
Hoće li se moći ta spoljnopolitička funkcija obaviti na način koji priliči ozbiljnoj državi, a ako se odnosi samo na vojnike i oficire u zemlji, hoće li to onemogućiti neke funkcije vojske, odnosno oficira i ljudi koji su zaduženi za bezbednost državne zajednice.
Šta bi još mogao biti problem? Malopre sam govorio o stvarima koje su za socijaliste važne sa stanovišta programa partije, a koja brine o najširim krugovima siromašnih, a pre svega siromašnih penzionera itd. A ima i nekoliko podataka koje ne mogu do kraja da objasnim, a da ostanem konzistentan u onom smislu koji se tiče razvojne funkcije budžeta. Sada da bi zadovoljili neke socijalne funkcije, imate činjenicu da će biti smanjene subvencije privredi za 1.300.000.000 dinara.
Imate opšti ekonomski ambijent i činjenicu da privreda de fakto ne radi. Nažalost, u ovih milijardu i trista miliona dinara je i četiristo miliona koji se odnose na Fond za razvoj. I, ako krenemo od osnovne pretpostavke da Fond za razvoj treba upravo da podstiče rast proizvodnje putem povoljnih kredita ili ulaganjem u neke investicije u privredi, onda se postavlja pitanje - kako će Fond funkcionisati bez ovih četiristo miliona.
U vezi sa ovim Fondom ima i jedna lepša strana priče, a ona se odnosi na to da je između Zavoda za zdravstvo i Fonda za razvoj zaključen tzv. devizni kredit u iznosu od oko sedam, koji je sada, zbog kursnih razlika, narastao na oko deset milijardi dinara, iz čega se finansiraju doprinosi onih preduzeća koja u proteklih nekoliko godina nisu uspela da povežu radni staž za svoje zaposlene.
Pa je onda zaključen tripartitni ugovor između Fonda - Zavoda - određenog preduzeća. Preduzeće izmiruje obaveze prema Fondu za zdravstvo, a Fond za zdravstvo se zadužio kod Fonda za razvoj u odgovarajućem iznosu, i sa druge strane Fond za razvoj odobrava odgovarajući iznos novčanih sredstava preduzećima koja povezuju radni staž, što je dobro.
Ali, molim vas, kada idete dalje onda dobijete informaciju da u Ministarstvu za privredu, i pored ovog smanjenja sredstava, nije utrošeno milijardu i petsto miliona dinara. Sada se postavlja suštinsko pitanje - kako to da u nedostatku sredstava, koji je objektivan, prisutan, neki ljudi koji vode Ministarstvo nisu bili u stanju da, na način koji bi doprineo rastu privrede, utroše milijardu i petsto miliona dinara.
Sve mi to liči na priču iz prošlog saziva, kad ministar za poljoprivredu nije uspeo da potroši sredstva namenjena za poljoprivredu upravo u istom iznosu od milijardu i petsto miliona, a onda Vlada odlučila da iz tih sredstava, umesto poljoprivredne aktivnosti, finansira RTS.
A, ukazujem i na problem nedostatka ministra. Molim vas, kod predsedničke kampanje mi nemamo ministra za poljoprivredu. Uz svo uvažavanje gospodina Bubala, koji je koordinator dva ministarstva, jednog za ekonomske odnose sa inostranstvom i drugog za privredu, prosto ne mogu da prihvatim to kao činjenicu da nam treba ovoliko vremena da nađemo čoveka koji će raditi na poslovima ministra za privredu.
U prošloj Vladi smo imali ministra za privatizaciju, ali za privredu uopšte nismo. Sada opet nemamo ministra za privredu i to je nešto što ne može biti nikako dobro. Ne može biti nikako dobro i SPS insistira na tome da se u najkraćem mogućem vremenu dođe do teme - izbor ministra za poljoprivredu, i evo sada imamo i ministra za prosvetu koji je takođe podneo ostavku itd.
Ako idemo dalje, onda vidimo da jeste sporno, samo ne znam kako to da rešimo, pitanje dotacija poljoprivredi, smanjenje subvencija za milijardu i dvesta miliona dinara. Pri čemu vas podsećam da su sredstva koja su bila planirana za određene subvencije, pa i za regresirano gorivo za prolećnu setvu, utrošena u prvih devet meseci. I, da ćemo mi imati sada setvu koja će biti organizovana tako da seljaci neće moći da dobiju ni litar regresirane nafte. I, onda se postavi pitanje - da li je to sada deo neke dugoročne politike.
Ne može biti. Jer, svugde u svetu postoje određene subvencije za poljoprivredu, koje nikako ili ni u kakvim uslovima ne smeju da se smanje, a pogotovo da se ukinu, kao što se ukida regresirana nafta za jesenju setvu. Verovatno se polazilo od pretpostavke - pa, nećemo ove jeseni da motivišemo seljake da baš toliko zaseju pšenice, jer imamo tržišne viškove itd.
Ali, molim vas, samo da vas podsetim, samo godinu dana unazad imali smo situaciju da je Srbija morala da uvozi pšenicu zato što nije bilo dovoljno domaće. Pa, nije valjda da ćemo ponovo da doživimo takvu situaciju, ukoliko nemamo jednu dugoročnu strategiju u oblasti poljoprivrede i ukoliko nismo u mogućnosti da istrajemo na sprovođenju agrarnog budžeta i svih podsticaja koji se tiču rasta poljoprivredne proizvodnje, koji, kao što vidite, u najvećoj meri doprinose toj opštoj stopi rasta bruto društvenog proizvoda u prvih devet meseci ove godine.
Naravno da je ovo lakše reći nego i izvesti. Ali, toliko rezervi i u ovom budžetu je bilo da se i za jesenju setvu obezbedi regresirana nafta. Pogotovo što imamo činjenicu tih naftnih udara. Neki bi rekli da je upravo to razlog što nema više regresa, ali ja mislim suprotno. Što god su veći poremećaji na tržištu nafte u svetu, toliko je potrebnije obezbediti sigurno snabdevanje seljaka i poljoprivrednika ovom vrstom energenata, neophodnog za setvu.
I, tu valjda nema nikakve dileme - da li u tom pravcu treba da ide čitava buduća priča.
Zapazio sam još dve važne stvari. Ovaj rebalans budžeta u sebi sadrži jedan deo teksta koji, ovako, priliči Ministarstvu za ekonomiju i finansije, jer na neki način govori o tome šta ćemo mi to u budućnosti, kao Vlada i kao ekonomski deo Vlade, ili finansija, da radimo. Dva zadatka su: jedan se tiče restrukturiranja privrede radi pripreme za privatizaciju; drugi zadatak se tiče reforme javnih preduzeća.
Kod privatizacije se planira petnaest velikih firmi, da idu na tender, a 170 da idu na aukciju. I, ako je to što mislim, onda je dobro. A, šta mislim - dakle, ne možete prodavati preduzeća koja su prestala da rade. Nisu atraktivna. Ne možete prodavati preduzeća iza kojih ne stoji država, u onom delu koji se zove tzv. socijalni program. Ako ćemo bar u ovom periodu od dva i po meseca do kraja godine, a pre svega sa stanovišta potreba da se napravi osnova za 2005. godinu, pomoći da se pokrenu ta preduzeća radi bolje prodaje, onda sam za tu varijantu.
Ali, bojim se da nemamo dovoljno snage da tako nešto sprovedemo, jer su radnici u tim preduzećima, koja nisu privatizovana, već nestrpljivi i zbog toga što mesecima ne primaju nikakve zarade, ili su kod svojih kuća i čekaju, eto, da se pojavi neki kupac koji će ih kupiti. To jeste ona socijalna dimenzija priče, koja može da izraste i u nešto drugo, a to - nešto drugo, danas ne bih posebno apostrofirao, iako ukazujem na njegovu opasnost.
I, konačno - reforma javnih preduzeća. Nije rečeno šta se tačno podrazumeva pod reformom javnih preduzeća, osim odrednice koja je svima prihvatljiva, da se ide na racionalizaciju troškova u tim javnim preduzećima.
A, u vezi sa tim bih vas podsetio i na još nešto. Piše i u dokumentu, a i ministar je na tome insistirao - da će javna potrošnja ovim rebalansom budžeta biti u suštini smanjena za 1,1%.
To bi bilo tačno ako se posmatra samo republički budžet. Ako bi budžete lokalnih samouprava uključili u republički budžet, u smislu bilansa prihoda i rashoda, onda biste vi videli da verovatno nema ni govora o tome da se smanjuje javna potrošnja.
Naprotiv, zbog neracionalnosti na nivou lokalnih samouprava i zbog njihovih poslova koje obavljaju uveren sam da bismo možda došli do podatka da smo tu negde otprilike na nuli. Znači, nema ni smanjenja ni povećanja, a sa opasnošću da nam podatak pokaže da je zapravo javna potrošnja porasla.
To je ono što valja imati na umu, kada se budu koncipirale sve te lokalne vlasti po opštinama i kada se budu određivali parametri za finansiranje opština u 2005. godini. Bez toga mi nećemo moći da sagledamo ukupnu ekonomsku i finansijsku situaciju Republike kao takve, jer ćemo samo fragmentarno gledajući na republički budžet uvek biti u iluziji da smo nešto u republičkoj Vladi uradili, a to nešto i te kako može biti pokvareno na nivou lokalnih samouprava.
Počev od visine javne potrošnje, do pitanja zaduživanja lokalnih samouprava, ali i do pitanja zadovoljavanja onih elementarnih potreba građana na nivou tih komunalnih infrastrukturnih i drugih objekata.
Ukinuli smo, recimo, fond, odnosno 3,5% izdvajanja na zarade za Fond stambene solidarne izgradnje, a to je, kao što znate, bio jedan od značajnijih prihoda opština. Sada, u nedostatku takvog jednog sigurnog prihoda, opštine su morale da pribegnu nekim stvarima koje se tiču povećanja taksi za određene lokacije, koje se tiču nekih drugih naknada za gradsko građevinsko zemljište itd.
A sve to, u suštini, osim što proizvodi kratkoročnu korist za budžet lokalne samouprave, izaziva dugoročnu štetu, jer poskupljuje svaku priču o pokretanju privrede, o razvoju malih i srednjih preduzeća, o obezbeđivanju odgovarajućih povoljnih lokacija za neki posao, za neku privrednu aktivnost, koja bi u suštini morala da sve to na nivou lokalne samouprave, a u zbiru i na nivou republika, podigne.
Mislim da pri raspravi o budžetu za 2005. godinu upravo ovih nekoliko momenata moramo ozbiljno da uzmemo u razmatranje, da ne bismo došli do situacije da niko zapravo nije zadovoljan. Lokalne samouprave nisu zadovoljne zbog toga što ne mogu da obezbede izvorne funkcije i njihovo izvršavanje. Budžet nije zadovoljan zato što imamo situaciju da zbog stagnacije privrednih aktivnosti ili rasta koji nije dovoljan ne punimo dovoljno republičku kasu. Penzioni fond ne može da se napuni, zdravstveni ne može da se napuni, socijala je ugrožena, a razvoja nema.
Ovde sada neko mora da bude umetnik finansijski i da pomiri razvojnu i socijalnu komponentu u budžetu, da budu svi vuci siti i sve koze na broju. Verujem da je malo narodnih poslanika koji bi tu priču mogli do kraja da zaokruže, ali upravo i jeste u tome stvar, da nadležna ministarstva rade svoj posao. Ne samo da ga rade, nego da podignu efikasnost u tom radu do granica koje će biti prihvatljive za većinu i u ovoj skupštini, a posebno za građane.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mnogo toga je rečeno u poslednja dva dana u ovoj raspravi. Ipak, dozvolite mi da izrazim svoje nezadovoljstvo ili svoje čuđenje pristupom nekih narodnih poslanika, koji bi da opravdaju ono što se opravdati ne može.
Priča o tome da je prethodni režim Slobodana Miloševića i prethodna vlast uzrok NATO agresije jednostavno ne stoji. Oni koji o tome govore nemaju dobru nameru ili jednostavno zaboravljaju na činjenice.
Upravo je gospodin Mamula izrekao nekoliko činjenica koje govore o tome da je ta prethodna vlast imala želju i razloge da se dogovori sa tzv. NATO alijansom, čineći neke ustupke koji, u tom momentu, i nisu bili prihvatljivi, ali se ipak pokazalo da za NATO alijansu, Ameriku, za tu Evropu, koja se u čitavoj priči ponašala kao frajla, nije bilo nikakvih drugih razloga, osim potrebe da pokaže svoju silu i svoju snagu, i izvrši agresiju na zemlju Srbiju. Tu nema nikakve sumnje.
Zato me čude kolege koji o tome ne govore na taj način, koji taj akt najjačih zemalja sveta ne zovu pravim imenom, ne zovu - agresijom. Sva pravila, sve pravne, moralne norme prekršio je NATO upravo tim činom agresije, čak i svoj statut.
Ustave su prekršile zemlje, članice NATO-a, kada su prećutno ušle u tu priču sa SAD, da bi pokazale ko je ko, da bi pokazale silu. Pri tome, učinile su takve zločine da se danas upravo javnost u tim zemljama stidi tih činjenica. Mi bismo da opravdamo nešto što se tada zvalo: akcija "Milosrdni Anđeo". Gospodo, i đavo je bio anđeo dok se nije odmetnuo od boga.
Upravo je ta NATO alijansa bila gluva i nema na pozive Patrijarha, Pape, da ne bombarduje Srbiju, srpski narod i srpsku nejač na Vaskrs, na najveći hrišćanski praznik. Ipak se to dogodilo. Danas bi neki da opravdaju nešto što se jedino zločinom može zvati i što jedino svoju satisfakciju može naći pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.
Danas imamo pravne zastupnike NATO-a upravo u liku profesora Stojanovića, koji bi trebalo da bude pravni zastupnik naše Vlade, našeg Ministarstva inostranih poslova.
Imamo jednog čoveka, koji se na mestu ministra inostranih poslova ponaša kao portparol NATO-a. Iz Loznice sam i prva asocijacija na pomen imena Vuk jeste asocijacija na velikana srpskog naroda Vuka Karadžića. Kada danas govorimo o tome, u ovoj skupštini, imam još jednu asocijaciju na Vuka Brankovića, pa i na Vuka Draškovića. S tim što mislim da ovaj Vuk Drašković ima zečije srce i da bi učinio sve, čak i ono što se od njega ne traži, samo da bi sebe, bar on tako misli, sačuvao od nečega.
Ko daje pravo Vuku Draškoviću da govori u svoje ime, a na mestu ministra inostranih poslova? Koji akt, koji zakon, koji ustav? Nije on tamo predsednik Srpskog porketa obnove, čak i da jeste, on na tom mestu zastupa i vodi spoljnu politiku državne zajednice Srbije i Crne Gore. Nema nikakvih prava, ni kao čovek, političar, a posebno kao ministar, da istupa u svoje ime. Mogao bi, ali na svoj račun. Ne bi smeo nikako da istupa na račun građana Srbije i na račun svih onih koji jesu žrtva NATO agresije.
Ovo pitanje nije samo političko. Mi danas možemo o tome govoriti na različite načine, sa svojih političkih stanovišta, računajući na programe i politiku svojih stranaka. To pitanje je pravno, ali iznad svega je to pitanje ekonomsko.
Ko danas ima pravo da razmišlja o tome da se oprosti ratna šteta od 100 milijardi dolara? Pri čemu vas, kolege narodni poslanici, podsećam na to da je budžet Republike Srbije za 2004. godinu svega nešto preko sedam milijardi dolara, da 100 milijardi dolara znači petnaestogodišnji budžet Republike Srbije na ovom nivou.
Podsećam vas kolege koji bi da kažete sledeće – nećemo da povučemo tužbu, ali nećemo ni rezoluciju –da upravo ministar za finansije ovih dana priprema predlog rebalansa budžeta i smanjenje pojedinih rashoda u tom budžetu. To govori o tome gde se mi nalazimo. Ali, govori i o tome da nikako ne smemo i ne možemo da se odreknemo tog našeg prava - da oni koji su porušili ovu zemlju to i nadoknade. Generacije su stvarale mostove u Novom Sadu, rafinerije, puteve itd.
Oni koji bi da kažu - da, NATO alijansa je pokušala da spreči humanitarnu katastrofu, moraju građanima da odgovore na pitanje kako su to Novosađani uticali na to da Šiptari na Kosovu i Metohiji budu ugroženi, čak i da jesu bili, čime su to mostovi u Novom Sadu, Rafinerija u Pančevu, bolnice širom Srbije, koje su daleko 500 km od Prištine, bile faktor koji je ugrožavao, u humanitarnom smislu, albansko stanovništvo na Kosovu i Metohiji. Ko to može danas ovde da potvrdi? Ko može da amnestira od odgovornosti NATO?
Bio sam roditelj koji je u vreme NATO agresije imao sina u vojsci. Bio sam ponosan na to. Tada je Vuk Drašković govorio nešto što nije stajalo, što je bila laž. Kada je Savezna vlada objavila ratno stanje, on je preko radio "Slobodna Evropa" plašio seljake da će oni seljaci koji imaju dve svinje ostati bez jedne svinje, oni koji imaju četiri ovce, ostati bez dve itd. Kao da je zaboravio da srpski narod ima osećaj i potrebu da pomogne odbranu slobode - ko god da se za tu slobodu borio. Neće valjda neko od vas da mi danas kaže da tada Srbiji nije bila ugrožena sloboda, da su za vreme NATO agresije i pod NATO bombama bili slobodni ljudi.
Vi danas izvrćete teze, hoćete da kažete da je za sve kriv Slobodan Milošević. Vi znate da nije, ali vi imate patološku mržnju prema Slobodanu Miloševiću, iako zaboravljate da je tog Slobodana Miloševića birala Srbija na demokratskim izborima.
Birala je i Vuka, ali Vuk nikada nije bio predsednik, jer nikada nije mogao da dobije toliko glasova koliko je dobio Slobodan Milošević. Dakle, tu je suština. Ako je Amerika i htela da promeni Slobodana Miloševića, nije to morala da čini NATO agresijom. To je valjda jasno.
Danas se ovde, takođe, brkaju teze da bi mi trebalo da povučemo tužbu protiv NATO-a, a da odobrovoljimo Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku da i one povuku svoje tužbe protiv Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore. Šta ima zajedničko u te dve stvari? Baš ništa.
Zagovornici takve ideje bi hteli da menjaju nešto za ništa, da kompenzuju 100 milijardi dolara, koji nam objektivno pripadaju, kad-tad, za nešto što se na teritoriji Bosne i Hercegovine i Hrvatske nije dogodilo u formi koja je prisutna u tužbama tih zemalja protiv Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore, ako tako više volite.
Vas, koji na to reagujete, podsećam da je u vreme prisustva JNA postojala SFRJ, da je JNA razvađala dve zavađene strane, a da se, u momentu kada je međunarodna zajednica neopravdano priznala nezavisnost Bosne i Hercegovine i Hrvatske, JNA povukla sa teritorija tih zemalja i nikako nije mogla biti agresor.
Za vreme ratnih sukoba, dok je tamo bila prisutna JNA, nikako nije mogla biti agresor, jer je branila mir u državi kojoj je pripadala ta JNA. Tu su bili i Srbi, i Muslimani, i Slovenci, i Hrvati, ali i svi drugi. Dakle, o tome je ovde reč. Ne smemo menjati teze.
Ne smemo svoju snishodljivost, svoje podaništvo prema tom zapadu na ovaj način iskazivati u Narodnoj skupštini, jer time rušimo, ako tako hoćete, i vređamo dostojanstvo srpskog naroda, koji nam je dao glasove na ovim izborima, ma kojim političkim opcijama da pripadamo. Moramo da sačuvamo neko dostojanstvo.
Konačno, da vas sve zapitam: zna li iko pozitivne efekte ove priče? Govori se da ćemo ući u Partnerstvo za mir. Uveravam vas da će to da košta sedam milijardi dolara, što je upravo jedan godišnji budžet Republike Srbije. Šta ćemo Partnerstvom za mir da dobijemo, to nam još niko nije rekao.
Priča se o tome da nam je dugoročni cilj ulazak u NATO. Dame i gospodo, to košta 70 milijardi dolara, što je deset godišnjih budžeta Republike Srbije, a to nam ne donosi ništa, osim eventualne mogućnosti da kao članica NATO-a budemo ponovo u situaciji da slušamo, pa i da budemo agresori u nekim zemljama, poput Iraka, Avganistana itd, sve zarad sprovođenja nekakve politike koja se diktira iz SAD.
Sve ratove u 20. veku, osim Prvog i Drugog svetskog rata, izazvali su upravo Amerikanci. Danas se ovde javljaju ljudi da taj američki pelcer presade u srpsku glavu, da taj američki pelcer presade u državu Srbiju. E, to neće moći!
(Predsedavajući: Vreme je isteklo.)
Zato je važno da ova republička skupština pokaže svoje dostojanstvo, da usvoji ovu rezoluciju i spreči Vuka da pojede Crvenkapu. Hvala. (Aplauz.)

Uvaženi kolega prethodnik je pomenuo moje ime, ništa nije bilo uvredljivo sa njegove strane, ali imam potrebu da kažem nešto što nisam stigao da kažem za govornicom.
Nije ovde o tome reč da li je Slobodan Milošević odgovoran za neke druge stvari, ali za NATO agresiju nije. Zar se misli da bi neko drugi na mestu Slobodana Miloševića dozvolio Albancima da naprave i drugu državu od Kosova i Metohije, da naše policajce, naše dečake i vojnike gađaju kao glinene golubove, bez ikakvih posledica i bez ikakvih reakcija države?
Mogao je na njegovom mestu da bude bilo koji drugi predsednik, i Vojislav Koštunica i pokojni Zoran Đinđić, pa i sam Vuk Drašković, do bombardovanja bi došlo i tu nema nikakve sumnje. Oni koji imaju tu iluziju da bi NATO alijansa odustala od nekih svojih drugih globalnih ciljeva koji nisu bili samo - bombardovati Srbiju, oni su u velikoj iluziji. Danas imaju tu iluziju, jer misle da bi prihvatanjem svega i svačega što dolazi upravo iz te NATO alijanse moglo da popravi budući položaj države Srbije.
Molim vas, pokojni Zoran Đinđić je ušao u sukob sa zapadom upravo na toj temi - obećanih para za ovu zemlju, i nije se desilo da su te pare došle, i obnova nije nastala. Istovremeno vas podsećam, i sve građane, da je SPS, kao nosilac vlasti u tom vremenu, upravo zbog obnove koja je izvedena na jedan fantastičan način, izgubila izbore, jer su građani Srbije morali da se odriču boljeg života zarad obnove mostova u Novom Sadu, rafinerija, bolnica itd. To je suština te priče.
Mogao bih da razumem, sad ne govorim o prethodniku, da ova skupština jednog dana i razgovara o nečemu što bi bio dokument koji bismo mogli zvati poravnanjem sa NATO alijansom, da imamo dokument koji kaže - u redu, nemojte da nas tužite, povucite tužbu, ali zato ćemo mi na ovaj ili onaj način nadoknaditi realnu materijalnu štetu i sve druge gubitke koji su nastali zbog NATO agresije; povucite tužbu, mi ćemo vam dati novac da obnovite to što niste obnovili.
Ta NATO alijansa, predvođena Amerikom, učinila je prethodni zločin dugogodišnjim sankcijama prema ovoj zemlji. Ko je zaslužio te sankcije? Ko je trpeo i zašto mi pravimo te lažne dileme? To mi se pitanje iznova postavlja već treći dan.
Srbija bi bila bombardovana, NATO agresija bi bila izvršena, jer su pripreme za tako nešto rađene nezavisno od toga ko je bio na mestu predsednika.
(Predsedavajući: Vreme.)
Tog istog predsednika Miloševića su upravo oni koji su nas bombardovali dočekivali sa velikim natpisima na aerodromu "Welcome presidente Milosevic" itd. Odjednom je od mirotvorca na Balkanu postao balkanski kasapin, samo da bi se opravdala...
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
... ta buduća NATO agresija.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, da nije došao ovaj amandman Vlade, verovatno niko ne bi govorio o Predlogu odluke o izboru članova Komisije za hartije od vrednosti.
Kada sam video taj predlog odnosno amandman koji je danas, 19. avgusta, usvojila Vlada, i koji je potpisao gospodin Labus, bio sam prinuđen da u ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije izađem i kažem sledeće: frapiran sam i iznenađen, kako god hoćete, da je profesor Labus dozvolio sebi, kao ugledni profesor univerziteta, da potpiše ovakav predlog.
Mi očigledno imamo i proceduralni problem, a sada govorim o suštinskom, kako doći do sastava Komisije za hartije od vrednosti.
Ako izuzmemo gospodina Štimca, koji nije bio sporan ni u prvobitnom predlogu kao budući predsednik ove komisije, onda sastav te komisije meni zapravo nameće dilemu i pitanje: nije valjda da u državi Srbiji, koja je iznedrila toliko stručnjaka za oblast bankarstva, za oblast hartija od vrednosti, nemamo iskusnijih ljudi, specijalista i stručnjaka za ovu oblast?
Prosto mi je začuđujuće da mi čoveka koji je proveo pet godina u nekakvoj advokatskoj kancelariji, koji je tek nedavno položio pravosudni ispit i koji ama baš nikakvog iskustva nema u oblasti hartija od vrednosti imenujemo u sastav te komisije odnosno da ga predložimo. Dakle, da čoveka kome je karakteristika – obrazovan, mlad i politički aktivan – predložimo u sastav Komisije za hartije od vrednosti.
Ovo vređa dostojanstvo ovog doma. Da li je to sada posledica nekakvih političkih kompromisa, dogovora itd, ne znam. Ali, u podacima koje smo dobili imamo i to da neko ima položenu B, C, pa čak i A kategoriju, još od 1989. godine, da li je ovo bio konkurs za poštonošu, za onoga koji će da nosi poštu na motoru, koji se vozi sa dozvolom A kategorije, ili je to bio izbor čoveka koji treba da kreira politiku u oblasti hartija od vrednosti?
Hartije od vrednosti su izuzetno važna oblast za ekonomski, pre svega finansijski sistem svake zemlje, pa i naše. Tu su i akcije, i obveznice i zapisi bilo koje vrste.
Kada bismo sada od nekoga od ovih kandidata tražili da nam nacrta menicu, kao jedan od osnovnih oblika hartija od vrednosti, siguran sam da to ne bi mogao da učini.
Kakva je preporuka da je neko radio u uvozno-izvoznoj kući i da je prodavao sirovine za proizvodnju deterdženta, a da bi radio u Komisiji za hartije od vrednosti?
Dakle, to su razlozi zbog kojih sam izašao za ovu govornicu, jer sam siguran da bih, u mojoj Loznici, našao četiri čoveka koji su kudikamo vičniji ovom poslu. Da li je moguće da smo zaboravili da je nekad predsednik Komisije za hartije od vrednosti bio jedan od najvećih eksperata u toj oblasti, a to je bio profesor Dabić, kao i mnogi drugi?
Mi ovde, na neki način, pravimo nekakve kompromise koji ničemu ne vode.
Šta znači karakteristika da je neko bio član gradske vlade, sve dotle dok Koalicija "Zajedno" nije izašla iz te gradske vlade, a sa njom i svi demokrati? O čemu se ovde radi?
Mislim da bi, radi dostojanstva ovog doma, trebalo ovu tačku dnevnog reda predlagač da povuče, i to hitno, da se ne brukamo. Nemam ništa protiv bilo koga od ovih ljudi, čak nikoga od njih lično ne znam. Ali, ne mogu da shvatim da mi takav i tako važan državni posao hoćemo da poverujemo ljudima koji su laici u toj oblasti. Mlad, obrazovan i politički aktivan, to može da bude i glumac. To može da bude i dramaturg, na primer, Čeda Jovanović je mogao da bude u ovoj komisiji za hartije od vrednosti.
Molim Vas da se uozbiljimo i da ozbiljne državne poslove obavljamo na ozbiljan način.
Za ovakav predlog nikada ne mogu da glasam.
Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije neće o ovome da se izjasni, jer ne zaslužuje pažnju ovog doma.
(Aplauz).

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, propustio sam da se javim po amandmanu poslaničke grupe SPS-a na član 9, pa s obzirom da je sličan tekst i ovog amandmana koji je podnela SRS, reći ću samo da se odnosi na član 15.
O tome sam govorio u načelnoj raspravi. Mislim da je najslabija tačka ovih izmena Zakona o porezu na dobit upravo taj član 15. Bilo bi možda najcelishodnije brisati čitav tekst člana 15. jer ograničenja koja su u njemu predviđena prosto nisu logična. Nisu ekonomski opravdana, čak i sa stanovišta punjenja budžeta.
Govorio sam o tome da je stvarno nelogično u zbiru tretirati troškove koji se odnose na zaštitu životne sredine, pomoć sportskim organizacijama, zdravstvene, obrazovne, naučne, humanitarne, verske svrhe, i sve to zajedno da bude 3,5% od ukupnog prihoda, i tek tada nije oporeziva osnovica po osnovu poreza na dobit.
Kada pređe tih 3,5% onda to tretirate kao dobit u poreskom bilansu preduzeća, što je potpuno neopravdano.
Predlagač mora da se dobro udubi u suštinu ovog predloga i da briše član 15, ili u najmanju ruku da prihvati amandman SPS-a, koja predlaže brisanje stavova 1, 6, 7. i 9. i da time ostane ono što bi možda moglo da bude prihvatljivo, a to znači da se izdaci za humanitarne namene priznaju samo ako su izvršeni preko humanitarnih organizacija registrovanih za te namene.
To mogu da prihvatim. Da, kada preduzeće vrši odgovarajuće humanitarne pomoći, onda to vrši preko odgovarajućih organizacija, i to se registruje u bilansu uspeha tog preduzeća i nije sporno. Ali, ako sve to zajedno ograničimo izdacima za zaštitu životne sredine na 3,5%, onda dobijamo konglomerat ograničenja koji prosto nije stimulativan, niti da se pomažu takve humanitarne organizacije, sportske organizacije itd, a niti da se obave oni poslovi koji su čak Zakonom o zaštiti na radu nametnuti svakom privrednom subjektu, sasvim opravdano, da bi se zaštitila životna sredina u većoj meri nego što je to sada slučaj.
Samo da iskoristim nekoliko rečenica koje se tiču prethodnog amandmana na član 7. i na član 6. Naročito kada je u pitanju član 6. zakona, u kojem se kaže da se troškovi po osnovu obračunatih a neisplaćenih otpremnina i drugih naknada ne priznaju ukoliko nisu isplaćeni. Upozoravam da ovde postoji nekoliko stvari koje treba razumeti. Nekada se desi da su otpremnine radnicima i odgovarajuće naknade obračunate krajem godine, recimo čak i 31. decembra. A isplatu izvršite u februaru ili martu, zato što likvidnost, odnosno finansijska situacija privrednog subjekta ne dozvoljava da u tom danu izvršite isplatu.
Ovde se kaže da se ti rashodi ne priznaju i faktički tako obračunata obaveza prema radnicima po osnovu otpremnina postaje odjednom dobit koja se oporezuje sa 10%.
Mislim da je tu problem sprovesti, ukoliko se ne odredi rok u kojem treba isplatiti tako obračunate otpremnine i naknade zaposlenima, pa ako se i u tom roku ne izvrši isplata, onda je sasvim prirodno da ne bude obuhvaćeno u poreskom bilansu, odnosno u bilansu prihoda i rashoda kao rashod u poslovanju tog preduzeća.
To je bila namera kada je predložen ovaj amandman, da se taj rok ograniči na devet meseci i time se čitava jedna poslovna godina na neki način uključuje u priču, i nije moguće doći do toga da se obračuna a da se ne isplati i da pri tome bude obuhvaćeno kao rashod, odnosno trošak u poslovanju. Ako se isplata izvrši, normalno je da će biti obuhvaćena, a ako se ne izvrši, onda i neće biti obuhvaćena.
Neki rok koji je primeren našoj ekonomskoj situaciji i finansijskom stanju u preduzećima treba imati da bi se jednostavno od tog roka moglo poći kada se vrše odgovarajuće kontrole obračuna poreza na dobit.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, posle ovih malih čarki poslanika iz tzv. demokratskog bloka, dozvolite mi da u ime SPS-a i naše poslaničke grupe iznesem nekoliko stavova o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dobit preduzeća. Pošto smo mi objektivni ljudi, mi ovaj zakon takođe gledamo objektivno.
Mogao bih, pošto je bilo ovde ocena da li je vrlo dobar, odličan ili dobar, da ga ocenim sa ocenom – dobar. Bio bi odličan da se predlagač usudio da malo hrabrije ide u izmene i dopune ovog zakona, naročito članova 15. i 50a. koji nije predmet ovih izmena i dopuna. Biće odličan, naravno, ukoliko budu od strane poslaničke većine prihvaćeni amandmani koje je podnela SPS na ovaj zakon.
Nema nikakve sumnje da svaki narodni poslanik, pa i ja, podržava bilo koji predlog koji dođe od Vlade i Ministarstva finansija, a koji znači smanjenje poreskih obaveza za preduzeća. Dakle, i smanjenje stope poreza na dobit. Sigurno da ovoj zemlji nedostaju mnoge investicije, kako domaćeg, tako i stranog porekla, i sigurno da predložene promene mogu u nekoj meri stimulisati povećane investicije.
Ali, iznova se, kao narodni poslanik koji čitav život provodi u privredi, pitam zašto postoje ograničenja u tim stimulacijama.
Slično je bilo i sa gospodinom Đelićem, koji je na jednoj strani davao, a na drugoj pomalo skriveno, bar za one koji nisu stručnjaci u ovoj oblasti, uzimao od istih tih poreskih obveznika.
Pomenuo sam član 15. osnovnog zakona, u kojem postoje određena ograničenja za rashode koje određeni privredni subjekt, odnosno preduzeće u toku jedne poslovne godine može da učini, a da mu se u poreskom bilansu za obračun poreza na dobit oni i priznaju.
Pretpostavljam da je većina narodnih poslanika to uočila, jer to je stari tekst zakona koji doživljava, prema ovom predlogu, jednu malu kozmetičku promenu, a o njoj ću govoriti kada budu bili amandmani.
Pogledajte, molim vas, izdaci za zdravstvene, naučne, obrazovne, humanitarne, verske, zaštitu čovekove sredine i sportske namene priznaju se kao rashod u iznosu najviše do 3,5% ukupnog prihoda.
Molim vas, ako dobro tumačim zakon, a život mi govori da sam u pravu, kumulativno, to znači u zbiru, svi ovi troškovi mogu da budu najviše do 3,5% ostvarenog ukupnog prihoda, a da u poreskom bilansu za obračun poreza na dobit ne budu tretirani kao dobit.
Šta to znači? To znači, kada pređete ovaj procenat, recimo 4%, 5%, 10%, sve vam se to u bilansu za obračun poreza uzima kao osnovica za porez na dobit.
Pitam vas, kako će jedno preduzeće, fabrika, poput moje lozničke „Viskoze“, koja ima prljavu tehnologiju, na neki način i prljavu proizvodnju, hemijsku itd, kako ona može da se uklopi u to da zaštiti životnu sredinu na način koji propisuju odgovarajući zakoni, a da taj izdatak ne pređe 3,5% ukupnog prihoda.
Onda ćete jednu firmu koja je de fakto na kolenima i pokušava sada da se izvuče iz krize tretirati kao nekoga ko ostvaruje dobit i ko jeste po ovoj odredbi obavezan da na visinu koja prelazi 3,5% obračuna i uplati porez na dobit državi.
Uzmite izdatke za obrazovanje, molim vas, kako se može doći do kvalitetnog stručnjaka, govorim o inžinjerima u proizvodnji, ukoliko poslodavci, vlasnici preduzeća, da li su društvena, da li su državna, privatna, ne budu spremni da te ljude pošalju na odgovarajuće specijalizacije, na sajmove u zemlji ili inostranstvu, da ulože u obrazovanje i osposobljavanje tih kadrova. Te izdatke smo mi ovde ograničili, ponavljam, kumulativno sve zajedno na 3,5%.
Kako ćemo posvetiti pažnju zdravstvenoj zaštiti radnika u pogonima u kojima je ugrožen život i zdravlje tih radnika, jer je zastarela tehnologija. Naročito mi je važno da se ovaj momenat uzme u obzir kod zaštite životne sredine.
Juče sam u novinama pročitao, mislim, surovu istinu u kojoj jedan strani turista kaže – Srbija je mnogo lepa zemlja, ali samo ono što viri iz smeća.
Ukoliko mi budemo na ovaj način ograničavali izdatke za zaštitu životne sredine, imaćemo deponije na svakom koraku, a već ih imamo, počev od toga da ne znamo ni šta je smešteno u odgovarajuća burad, do toga da ćemo destimulisati one koji su spremni da u ovu oblast ulažu.
Za mene je to jedno teško pitanje i zašto se uopšte ograničavaju neki troškovi? Uzmite, recimo, troškove za reklamu, propagandu i reprezentaciju, priznaju se kao rashod u iznosu od 3% od ukopnog prihoda.
Hoćemo nove proizvodnje, hoćemo nove proizvode, hoćemo da osvajamo i domaća i nova tržišta. Molim vas, iz iskustva znam da kada se uđe u proizvodnju novog proizvoda od momenta kada se on proizvede do momenta dok ga neki kupac ne kupi mora da prođe i po više meseci, a nekada i više godina. Ulaganja u osvajanje tržišta je upravo taj marketing i reklama. U nekim proizvodnjama učešće tog izdatka ide preko 30% od ukupnog prihoda, da bi se osvojilo neko novo tržište.
Mogu se složiti da je to izuzetak, ali nigde ne treba ograničavati taj izdatak na 3% od ukupnog prihoda, jer je nemoguće sa 3% napraviti takvu marketinšku kampanju, naći tržište i privući kupce da te proizvode kupe.
Posebno valja imati na umu da je na neki način iluzorno to i ograničavati, jer su takvi izdaci, oporezovani sa 20% u ovom momentu, a od 1. januara 2005. godine biće oporezovani po ovoj opštoj stopi od 18%, koliko je predviđeno u Zakonu o porezu na dodatu vrednost.
Kada je reč o ograničenjima, imamo takođe jedno ograničenje, odnosno jedan izdatak koji se privrednim subjektima ne priznaje, a to su pokloni i prilozi koji se daju političkim strankama.
Mislim da je to nesaglasno sa postojećim rešenjem u važećem Zakonu o finansiranju političkih stranaka. Molim vas, razumeo bih da je rečeno iznad iznosa koji je dozvoljen u Zakonu o finansiranju političkih stranaka. A ne čitav izdatak isključivati iz rashoda, time veštački povećavati visinu dobiti i, u suštini, dodatno oporezivati sa ovih 10%. Zašto se to uopšte radi?
Pogotovu što je istina, i to svi znamo, da postoje političke stranke koje su osnivači društava sa ograničenom odgovornošću, odnosno preduzeća koja privređuju, samostalno kao pravni subjekti na tržištu, ostvaruju odgovarajuće prihode i dobit, i upravo ti prihodi služe za finansiranje političkih stranaka.
To nije zabranjeno zakonom, osim onih preduzeća koja se bave radiodifuznom delatnošću i emituju TV ili radijski program, dakle, gde je zabranjeno da političke stranke budu osnivači televizija ili da budu osnivači preduzeća koja su istovremeno i osnivači televizija, odnosno radio stanica.
Nema smisla gurati neka ograničenja, a ovo su stara rešenja, jer nije ovo ministar Dinkić izmislio kao ograničenje, on prosto nije išao do kraja u tome da ponešto od ovih ograničenja eliminiše.
Jer samo će praviti gužvu, samo ćemo imati pojačane kontrole i pojačane troškove tih kontrola u tim subjektima, da bismo mi sada došli do toga da utvrđujemo da li je neki pravni subjekt, po osnovu zdravstvenih, humanitarnih, obrazovnih, troškova životne sredine, prešao 3,5% i da li je na pravi način obračunao porez na dobit. Pravimo samo gužvu.
Mi smo kao SPS predložili nekoliko amandmana koji se uglavnom tiču ove materije i nadam se da će predlagač imati dovoljno sluha da te amandmane prihvati da bi popravili taj tekst zakona.

Da. Uzmite član 50a; koji uopšte nije predmet ovih izmena.
Naravno da nisam mogao, niti bilo koji drugi narodni poslanik, da podnesemo amandman na taj član, zato što nije predmet ovih promena i bio bi, na neki način, suvišan. Ali govorim o hrabrosti u postupku. Taj član, kao što je poznato, predviđa da ona pravna lica ili oni investitori koji u privredu Srbije ulože preko 600 miliona dinara, to je tada odgovaralo iznosu od 10 miliona evra, i zaposle 100 i više radnika, biće oslobođeni poreza na dobit u narednih 10 godina.
U protekle dve godine, od momenta kada je taj član zakona usvojen, mogao bih da pitam i gospodina Vlahovića i mnoge druge koji su bili u prethodnoj vladi, koliko je zaista takvih investitora bilo od momenta usvajanja zakona do današnjeg dana. Tvrdim vam, veoma malo.
Zašto? Zato što je i za trajne investitore cifra od 10 miliona evra velika cifra. Zato što i za njih to predstavlja veliko ulaganje i veliku investiciju. Moje razmišljanje je tad išlo u pravcu, to sam predložio gospodinu Đeliću, on nije prihvatio, da stimulišemo svakog investitora koji uloži preko milion evra na ovaj način i zaposli preko 20 radnika.
Uzmite jednu prostu računicu. Ako je sada stimulisano 10 miliona, a predlažem da to bude milion, znači da ćemo imati deset investitora po milion evra. Ako će svaki od njih zaposliti po 20 radnika, to je 200 radnika, za 100 radnika više nego što je u ovoj situaciji stimulisano.
Ako će svaki od tih 100 radnika koji su iznad ove brojke od 100 primati po 200 evra mesečno, koliko je prosek u Republici Srbiji, to je 20 hiljada evra mesečno. Ako će država po osnovu poreza i doprinosa na tih 20 hiljada evra uzeti svakog meseca 70%, odnosno 14 hiljada evra, onda to pretvoreno u dinare znači negde oko 11–12 miliona dinara godišnje, a za period od 10 godina znači 120 miliona dinara više sredstava u republičkom budžetu.
Zašto se mi ustručavamo da upravo te koji investiraju stimulišemo najvećim mogućim merama. Jer, ovaj to vrati. Vi mu date na ćupriji, on vrati na mostu i to vrati višestruko.
Biće privučeni tzv. relativno mali investitori koji će ulagati preko milion evra da bi se pokrenula neka proizvodnja, da bi se uvela nova tehnologija, da bi se usvojili novi proizvodi i nova tržišta.
Dakle, to je onaj deo koji se tiče nedostatka, da kažem, sagledavanja ili hrabrosti ovog ministarstva da ide dalje.
Pogledajte član 48, mi smo do sada imali rešenje da preduzeća koja u određenoj godini, za koje se obračunava porez na dobit, imaju pravo na poreski podsticaj od 20% od visine izvršenih ulaganja u toj godini. Mi sad imamo isto to, ali i ograničenje da to oslobađanje ne može biti veće od polovine obračunate dobiti u toj godini. Šta to znači? Praktično, jedno preduzeće je uložilo u ovoj godini 200 hiljada dinara u investicije. Na kraju poslovne godine ostvarilo je 100 hiljada dobiti. Po odredbi zakona imate pravo na 40 hiljada, 20 posto od 200 hiljada, i u ovom slučaju možete tih 40 hiljada da imate kao odbijenu stavku od obračunatog poreza.
Da ste recimo ostvarili 70 hiljada dinara poreza na dobit, onda ne biste mogli da imate tih 40 hiljada poreskog popusta, nego bi bio smanjen do polovine od ukupnog iznosa koji je obračunat.
Na vidim zašto se to ograničava. Onda se prave izuzeci kod malih preduzeća, u kojima se kaže – tu ćemo da idemo sa jačim popustom, 40% od uloženih investicija, ali tako da to ne pređe 70% od obračunatog poreza na dobit. Čemu komplikacije? Videli smo da je finansijski negativan efekat po budžet 900 miliona dinara, ako je ova cifra tačna iz obrazloženja, za ovu 2004. godinu. To praktično znači da sa toliko sredstava Vlada, odnosno budžet pokušava da podstakne privredne aktivnosti svim preduzećima, nezavisno od toga ko u njima investira.
Imam još nekoliko primedbi, ali bojim se da ne raširim tu priču, da ne zaboravite ono o čemu sam govorio. Kada budu bili amandmani, onda ću još nekoliko argumenata o ovim stvarima da iznesem.
Dakle, SPS ima pozitivan odnos prema ovom zakonu, ali smatram da poslanička većina, naročito predlagač, treba ozbiljno da razmotri amandmane, a ne da ih, recimo na Odboru za finansije, lagano odbiju, računajući da će to socijalisti da progutaju kao nešto što je normalno.
Tako su i oni prethodni odbijali naše amandmane, ali vas uveravam da je najveći broj amandmana kasnije i u predlozima gospodina Đelića, a i u predlozima ovog ministra bio sadržan u zakonima koje smo ovde razmatrali u ovom sazivu.
Dakle, neko je to ipak pogledao pa video da su to bili dobri amandmani, pa ih ugradio kao svoje u predlog, što nama ne smeta, ali zašto posle šest meseci ili godinu dana, ako se može odmah ozbiljno razmotriti primedba ili amandman i ugraditi u osnovni tekst zakona. Hvala lepo.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, podneo sam ovaj amandman u ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije i odnosi se upravo na ovu priču o finansiranju političkih stranaka.
U tom članu, kako je predloženo, predviđeno je da se rashodi po osnovu članarina i priloga političkim strankama ne priznaju u bilansu. Mi smo predložili precizniju formulaciju, koja kaže - ne priznaju se u onim iznosima koji su iznad zakonom propisanih. To je suština.
Ako je zakon propisao određene iznose koje svako preduzeće može da upotrebi na ime finansiranja političkih stranaka, onda mi ne treba to da diramo, ali ako se privredni subjekt odluči da iznad tog iznosa finansira, on će prvo prekršiti Zakon o finansiranju političkih stranaka, a drugo imaće štetne posledice, jer će mu to biti iskazano kao dobit u bilansu i moraće da plati na to dodatnih 50% poreza.
Mislim da je to logično i da treba da se prihvati, bez obzira na to što sada Odbor za finansije kaže da ne treba da se prihvati. Ne vidim šta bi smetalo. Naprotiv, ne vidim šta bi popravilo tekst ovog zakona.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što juče nisam bio u prilici da čujem raspravu koja je vođena, ali mislim da mi to neće smetati da kažem i ponešto što nije rečeno u toku jučerašnje i današnje rasprave.
Nema nikakve sumnje da je ovakav zakon potreban Srbiji. To su mislili i socijalisti dok su bili vlast, jer je još 1999. godine donet savezni Zakon o porezu na dodatu vrednost, ali je uvek, i tada, a i sada, bio problem kako i kada započeti primenu takvog zakona.
Takođe, nema nikakve sumnje da je to jedan od najvažnijih zakona koje ćemo u ovoj skupštini usvojiti, tzv. sistemski zakon. Ali, i pored najbolje namere, mora se uočiti nekoliko, za mene, krajnje problematičnih momenata ili mesta u zakonu, za koje mislim da jučerašnja rasprava nije dala dovoljno precizne odgovore.
Najpre, pitanje dve stope. Jedna je 18%, druga je 8%. Suštinsko pitanje je - zašto te stope nisu usaglašene ili harmonizovane sa Crnom Gorom? Opšta stopa je 17% u Crnoj Gori i 7% na određene robe i usluge.
Ovde imamo 8%, odnosno 18%. Insistiramo na usaglašavanju sa tzv. Šestom direktivom Evropske unije i sa evropskim zakonodavstvom, a nismo u stanju da se usaglasimo sa jednom članicom državne zajednice Srbija i Crna Gora. Za mene je to principijelan, suštinski i praktičan problem.
Drugo, gospodin ministar je juče u raspravi, bar sam tako pročitao u stenogramu, rekao da je moguće da dođe i do deflacije, odnosno do opšteg pada cena. Pokušao sam da proniknem u suštinu tog obračuna i mislim da sam uspeo da vidim kako to ministar računa. Kaže - moguće je za robu i usluge koje su oporezovane sa 8% da dođe do opšteg pada cena od 2%, ali pod uslovom da se ne podiže marža. Pokušao sam to na nekom svom primeru da izračunam.
Ako nešto što isporučujemo sa porezom od 8% košta 100 dinara, onda je krajnja cena 108 dinara. Ako vi u obračunu poreza na jednoj strani imate ulazne sirovine i repromaterijale koji su oporezovani sa stopom od 18%, onda je između 8 i 18 razlika 10% i to je pravo poreskog obveznika na povraćaj tzv. više uplaćenog poreza.
Kad nečemu dodate 8 dinara, to je 108 dinara, kad od toga oduzmete 10, do je 98 dinara, odnosno manje za dva i to bi bilo u redu. Ovde mi se, kao čoveku koji malo razume tu priču, postavi sledeće pitanje - to je tako ako se računa u relativnim iznosima, a ako se računa u apsolutnim iznosima, ne mora da bude tako.
Dakle, 8 će biti 8 na 100 dinara i tu nema spora. Ali pošto je priroda Zakona o porezu na dodatu vrednost upravo u tome da dodatu vrednost nekom proizvodu daje samo rad, onda je za pretpostaviti da u toj ceni od 100 dinara, recimo, repromaterijali, sirovine učestvuju sa 90% i u našim srpskim prilikama rad sa 10% i tako vi dobijate tih 100%. Ali u tih 90%, 18% ne znači i 18 dinara.
To je suština mog obračuna koji pokazuje da se možda nekad može desiti da u kalkulaciji imamo ta dva dinara viška, ali da u životu to zapravo neće biti prisutno, s jedne strane; a s druge strane, zato što mislim da će jako mali broj onih koji isporuče takvu robu biti motivisan da se odrekne ta dva dinara ili 2% marže, odnosno svoje zarade.
Oko tog tzv. paradoksa u porezu na dodatu vrednost, kaže se da nije dobro insistirati da za neke proizvode i neke usluge bude tzv. nulta stopa, nego da je bolje imati 8% nego nultu stopu. I to bi bilo tačno, pod uslovom da vi samo razgovarate o tome da postoji nulta stopa bez prava na povraćaj poreza. Taj obračun je tačan.
Ako ste naplatili 8, a platili 18, onda imate pravo povraćaja 10 dinara, ili nečega, i to bi bilo u redu. Ali, ako ste platili po nultoj stopi, dakle ništa, nemate pravo na povraćaj, ali ste već u sirovinama i repromaterijalu obračunali i platili onome ko vam je to fakturisao 18 i nemate pravo na povraćaj. To je takođe treća suštinska razlika između nas i Crnogoraca, jer oni imaju i tu kategoriju - nulta stopa sa pravom povraćaja. To je suština ovog o čemu sad govorim.
Dakle, ako ćemo govoriti o hrani, hlebu, mesu, životnim namirnicama, onda moramo tu kategoriju tretirati da bude sa nultom stopom, sa pravom povraćaja prethodno plaćenog poreza. To je suština.
Pričalo se dosta o tome da će poljoprivrednici na neki način biti nagrađeni, tako što će oni koji imaju promet preko milion dinara imati pravo na poreski povraćaj od 5%. Zašto se uopšte pravi razlika između proizvođača koji imaju do milion i proizvođača koji imaju preko milion, a da im je osnovna delatnost poljoprivredno gazdinstvo, odnosno poljoprivreda.
Ili, ko će i kako će da obezbedi da cena električne energije nakon uvođenja poreza na dodatu vrednost ne bude povećana za minimum 18%? Kako sad građanin, koji će tako uvećanu cenu zbog poreza platiti, može da izvrši povraćaj poreza? Nemoguće je. Kako ćemo mi, kada budemo obračunavali, u proizvodnji posebno izdvajati cenu električne energije u kojoj porez na dodatu vrednost učestvuje sa 18%?
Za mene je suštinsko pitanje - zašto se ovde u predlogu nije električna energija tretirala za onu robu i usluge koje se oporezuju sa ovom nižom stopom od 8%, pogotovo što nam sledi ili je već došlo do povećanja cene električne energije od najmanje 10%. Koliko znam, nigde cena električne energije nije oporezovana sa tom najvišom stopom poreza na promet, kao što je to slučaj kod nas.
Posebno je važno razumeti neke rokove. Kao poreski obveznik, pravna lica plaćaju ovako obračunat porez na dodatu vrednost u roku od 15 dana, koliko razumem, jer su to rokovi koji se primenjuju na osnovu Zakona o poreskoj administraciji, a na eventualni povraćaj imaju pravo tek u roku od 45 dana, kako je to ovde predviđeno.
Sada je tu suštinsko pitanje kako ćemo taj prvi korak napraviti, koji je uvek najteži, kao što je poznato, jer imamo raskorak od 30 dana, koji opterećuju privredu i teraju je da tih 30 dana, minimum, finansiraju državu.
Kako taj prvi korak premostiti? Razmišljao sam o tome i, pravo da vam kažem, nema drugog rešenja nego uskladiti rokove za plaćanje poreske obaveze po osnovu PDV i iste takve rokove dati za povraćaj. Tek tada teorijski možemo doći u tzv. ravnotežu likvidnosti. Sve drugo je raskorak.
Zašto teorijski? Zbog toga što čak i u takvim uslovima vi imate problem naplate, kada će vam i ko platiti. Poseban će biti problem za proizvođače koji su zbog niske kupovne moći građana bili i biće prinuđeni da svoje proizvode daju na kredit: 12 meseci, 24 meseca, 36 meseci, pri čemu će morati da obračunaju sve poreze i da sve obaveze prema državi izmire. Tek kad od građana naplate, oni će moći da uhvate neku ravnotežu u likvidnosti, ali će stalno imati raskorak.
Pošto je mnogo odredbi u zakonu koje daju pravo ministru da uredi te odnose, onda je, recimo, moguće u praktičnom životu, kad vi kupite robu na kredit i kada vam prodavac da račun, da on taj račun odmah ima pravo da knjiži, uključujući i pravo na povraćaj određenog poreza, ukoliko je tu prisutna.
Nažalost, kod proizvođača nameštaja, tehnike, opreme, ne postoji razlika u stopi koja se obračunava pri prodaji, u odnosu na stopu koja se obračunava pri nabavci sirovina, repromaterijala i drugih usluga i proizvoda koji se koriste u proizvodnji. U suštini, onda i nema prava na povraćaj. Imate taj prvi udar koji morate da izdržite da bi isfinansirali proizvodnju i da bi bili uredni i finansijski disciplinovani u odnosu na državu.
Ne znam da li ste vi, ostale kolege poslanici u Narodnoj skupštini, dobili pismo Privredne komore Srbije. Nadam se da jeste, ali ću ga radi javnosti pročitati. Privredna komora Srbije je asocijacija koja obuhvata privrednike koji sagledavaju svaki zakon koji je ovde u skupštinskoj proceduri i daju određene primedbe.
Tu se kaže: "Poštovani, u okviru reforme poreskog sistema i harmonizacije naših propisa sa propisima Evropske unije, privreda se zalaže za kreiranje takvog sistema i ambijenta koji će stimulisati privredni rast i poslovanje u regularnim okvirima, a istovremeno biti destimulativan za poslovanje izvan ili na granici regularnih tokova privređivanja, odnosno sivog tržišta. Zato privreda podržava donošenje zakona o porezu na dodatu vrednost, kao jednog od ključnih zakona u procesu zaokruživanja reforme poreskog sistema.
U cilju izrade optimalnog teksta zakona o porezu na dodatu vrednost, privreda smatra da se kod donošenja zakona mora voditi računa o realnoj situaciji u kojoj se privreda nalazi: tehničko-tehnološka zastarelost proizvodnih kapaciteta, nedostatak sredstava za ulaganje u razvoj, veoma izražena nelikvidnost i slično.
U tom smislu, privreda ima sledeće primedbe na tekst Predloga zakona o porezu na dodatu vrednost, a koje nisu u suprotnosti sa Šestom direktivom Evropske unije:
Prvo, posebnu nižu stopu poreza na dodatu vrednost treba propisati za opremu za vršenje delatnosti; poljoprivrednu mehanizaciju, uređaje i delove koji služe za obradu zemljišta; računarsku opremu i softver; prvi prenos prava raspolaganja na novoizgrađenim građevinskim objektima; opremu i usluge iz oblasti kinematografije; prirodni gas koji se isporučuje individualnim potrošačima preko gasne distributivne mreže; napominjemo da su prethodno navedeni proizvodi, po sada važećem Zakonu o porezu na promet, oslobođeni ovog poreza.
Drugo, usluge međunarodnog prevoza robe i putnika treba da budu oslobođene PDV-a, s pravom na odbitak prethodno plaćenog poreza, a ne kako je to ovde predloženo.
Treće, pravo na odbitak prethodnog poreza treba propisati i za proizvodnju transportnih sredstava: putnički automobili, autobusi, motocikli, plovni objekti i vazduhoplovi, kao i rezervni delovi za iste. Četvrto, omogućiti poreskim obveznicima pravo da prethodni porez, kod uvoza dobara u Republiku Srbiju, obezbede menicom.
Peto, u cilju izbegavanja narušavanja likvidnosti preduzeća, rok za povraćaj razlike prethodno plaćenog poreza treba skratiti sa 45 na 30 dana. S poštovanjem, predsednik Miloš Radivojčević".
Ovo je mišljenje privrednika, sa kojim se u potpunosti slažem, jer je kompatibilno sa razmišljanjima privrednika koji moraju ovaj zakon da sprovedu, da obezbede odgovarajuće punjenje budžeta, ali da pri tome ne uguše sopstveni privredni život. To je naročito važno da se razume.
Naročito je bitno, s obzirom na generalnu politiku, to da smo u budžetu predvideli odgovarajuća sredstva za podsticaj razvoja građevinarstva, stambene izgradnje, Agencije za osiguranje stambenih kredita itd. Naročito je važno savladati ovaj prvi korak u građevinarstvu. Vi sada imate činjenicu da ćete na novoizgrađene stanove i građevinske objekte morati da obračunate porez po stopi od 18%. To će neminovno, bar u startu, dovesti upravo toliko do relativnog poskupljenja stanova, odnosno građevinskih objekata.
Onda ćemo imati niz sporednih posledica koje su i te kako važne. Nećemo moći da izgradimo 10.000 stanova u toku godine, verovatno ni ovih 3.500 stanova, koliko je u 2003. godini svega urađeno u državi Srbiji. Da ne govorim o putevima, infrastrukturi, poslovnim objektima itd, pri čemu imamo u vidu da se prenos apsolutnih prava, u šta spadaju i nekretnine, poput stanova i građevinskih objekata, posebno oporezuju sa još 5%; 18 i 5 je 23 i kada to primenite na neku prodajnu cenu, vi zapravo imate realno poskupljenje stanova od 23%.
Kada tome dodate cenu kredita, cenu obezbeđenja kredita preko ove agencije, čak i da funkcioniše, onda imate cenu kvadratnog metra stana koju prosečan građanin u ovoj zemlji ne može da isfinansira ni pomoću kredita.
Dalje, kako ćemo doći do tehnološki napredne ili unapređene opreme ukoliko budemo imali ovakve stope poreza na opremu, i na domaću i na uvoznu. Mislim da će to umnogome otežati posao svakog privrednog subjekta, pa makar se kroz sve obračune kasnije to i vratilo. Ali, ne vidim da će se u mnogim situacijama uopšte doći u priliku da se nešto od tog poreza i vrati.
Zato mislim da nije bilo do kraja korektno od strane predlagača što nam je ovaj zakon u skupštinsku proceduru dao po tzv. hitnom postupku. A onda ste tu oznaku hitnosti skinuli, i to u subotu, pred početak ovog zasedanja, tako da mnogi od nas nisu bili u prilici da podnesu amandmane.
A mnogi od nas nisu bili ni u prilici da porazgovaraju sa privrednicima i da ideje, poput ovih predloga iz Privredne komore, ugrade u amandmane, za koje mislim da imaju smisla i da bi mogli da budu prihvaćeni od strane predlagača.
Ovako smo dovedeni u dosta nezavidnu, delikatnu situaciju kada razgovaramo o sistemskom zakonu, da nismo u stanju da amandmanski utičemo na kvalitet tog zakona. Mislim da to nije bilo, od strane predlagača, fer ili kako god hoćete. Hvala lepo.

Dame i gospodo, gospodine ministre, priznajem da je prethodna rasprava isprovocirala moje učešće u diskusiji o predlogu ovog amandmana. Mi smo danas hteli da budemo racionalni i kao poslanici SPS nismo se javljali za reč, ali jesmo podneli nekoliko amandmana. Mislio sam da preskočim ovu raspravu, ali da kažem sledeće.
Generalni stav SPS-a i poslanika te partije u ovoj skupštini ide u tom pravcu da treba jednog dana, a ja mislim i danas, da prestanemo da osnivamo nove i nove agencije. Zna li neko u ovoj sali koliko imamo tih agencija?
Znate, gospodo iz vladajuće većine, koju i mi socijalisti podržavamo, nije dovoljno samo da mi neke agencije koje je prethodna vlada osnovala uredbama, nekim odlukama Vlade ukinemo, a da onda skoro u svakom zakonu imamo neku agenciju. Dva su ključna razloga zbog kojih mislim da treba sa tim prestati. Osnivanje ove agencije košta 30 miliona dinara. Slutim da će svaka godina rada te agencije koštati bar 30 miliona dinara; 30 miliona dinara je otprilike 400.000 evra.
Mogao bih svima vama da navedem bar 10 stavki ili 10 prečih poslova koje treba finansirati sa 400.000 evra, a ne osnivati agenciju. Ako bismo npr. tih 400.000 evra dali onoj Korporaciji za osiguranje stambenih kredita onda bismo imali mogućnost da osiguramo preko dva miliona evra stambenih kredita iz kojih bi se gradili stanovi. Ako bismo sa 400.000 evra stimulisali izvoznu proizvodnju, sa recimo 10% od visine izvoza, onda bismo imali povećan izvoz za bar četiri miliona evra itd.
Prema tome, kolega Aligrudiću, nije reč o tome, nego poslanici u ovoj skupštini koriste mogućnost da preko brisanja člana 1. zapravo kažu šta misle o tom zakonu i da taj zakon zapravo ne treba da bude usvojen. Nije reč samo o opstrukciji i o potrebi da se izađe za govornicu i izrazi stav, lični ili kolektivni, nego to je formalno-pravni, poslovnički način da se predloži neusvajanje tog zakona. Bilo je toga u prethodnom sazivu i nije bilo problema.
Većina je po pravilu odbijala takve predloge, ali moramo da razmišljamo i alternativno. Ako predlagač ne prihvati brisanje člana 1. dakle insistira na tome da se usvoji zakon, onda idemo dalje pa predlažemo popravku tog zakona, kao što je to bio slučaj sa amandmanima SPS-a na član 6. i na član 12. sa istim ili sa sličnim obrazloženjem.
Stvarno neko mora u ovoj sali da mi odgovori zašto baš mora agencija da licencira stečajne upravnike, a da pri tome najveći deo tih nadležnosti zapravo jeste posao Ministarstva za privredu. Zašto ne može Ministarstvo za privredu da obavi taj posao regularno, u skladu sa zakonom. Mogao je to da bude deo zakona o stečajnom postupku i da imamo licencirane upravnike, da imamo stručne, odgovorne, poštene ljude, u koje ćemo verovati, koji će vrlo efikasno voditi taj stečajni postupak.
Nije to jedini slučaj kada se daje nekakva licenca ili neka potvrda o stručnosti ili o ispunjavanju uslova da neko obavi neki stručni posao. Mogao bih da povučem paralelu, ne znam da li sam potpuno u pravu, recimo sa tzv. državnim ili stručnim ispitima koje polažu radnici državne uprave, odnosno uprave. Tamo postoji u nekom nadležnom ministarstvu neka stručna komisija koja propituje te ljude i utvrđuje da li ispunjavaju elementarne uslove konkretnog znanja da obave taj posao.
Druga je priča što se pomalo u ovo uvezala i kumulativna obaveza da stečajni upravnik istovremeno mora da bude i preduzetnik. To je za mene bilo sporno i u načelnoj raspravi. Zašto bi stečajni upravnik morao samo time da se bavi u životu, odnosno da ima registrovano preduzeće ili agenciju za obavljanje takvih poslova? Krajnje je vreme da prestanemo sa agencijama i ovde završavam ovu priču.