I ja sam mišljenja kao gospodin Tomislav Nikolić. Nikako ne sme da se prihvati ovaj amandman, gospodine Vlahoviću. Onaj ko kupuje preduzeće zna koja je delatnost u tom preduzeću, zna čime se to preduzeće bavi. Kada se pojavi na tenderu ili na aukciji njemu su te činjenice poznate. Zamislite čoveka koji je kupio trgovinsko preduzeće i sada kaže – sada ću da proizvodim automobile, vi mi ne trebate, otpusti sve radnike. Ne može da zaposli nove zato što je to neka druga firma. Zašto nije kupio fabriku automobila ili ono što mu je u tom trenutku bilo zanimljivo na ovom tržištu? To je suština.
Jeste suština u kontinuitetu, jer na čemu ćemo mi završiti privatizaciju, ako nećemo na tome da to privatizovano preduzeće radi. Valjda je to cilj privatizacije, a nije cilj da sada neko dođe u posed neke imovine, jer po tome svi mogu da ugase preduzeća koja su privatizovana, prodaju imovinu i baš ih briga. Imamo takvih primera.

Zahvaljujem, gospodine Markoviću. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svaki put kad dođu izmene i dopune Zakona o privatizaciji u ovu skupštinu, verujem da ste svi, kao i ja, u prilici da vam se javljaju predsednici, po pravilu, malih opština i nerazvijenih sredina, sa zahtevom da se deo Zakona koji se odnosi na raspodelu sredstava dobijenih od prodaje preduzeća sa njihovog područja malo drugačije uredi.
Šta je suština ovog amandmana? Predložili smo da se doda novi član 25a, tako da se u članu 61. stav 1. tačka 4) promeni i glasi: ″2% sredstava izdvojiće se za finansiranje razvoja infrastrukture lokalne samouprave prema sedištu subjekta privatizacije, a 3% sredstava izdvojiće se za finansiranje razvoja infrastrukture lokalne samouprave prema sedištu organizacione jedinice, odnosno pogona subjekta privatizacije.″
Nadam se da je potpuno jasno šta mi želimo. Ovde se ne menja obim sredstava koji pripada lokalnoj samoupravi, ali se menja, na neki način, lokacija tih sredstava. Imate činjenice da neka preduzeća iz većih sredina imaju proizvodne pogone na području drugih opština. Sada vi prodajete preduzeće iz Beograda koje ima pogon na području, recimo, opštine Stara Pazova, Ruma itd. i svih 5% sredstava pripadaju Beogradu. Taj proizvodni pogon zapošljava, recimo, tamo 50 ili 100 radnika i ta lokalna samouprava nema pravo na učešće u tim sredstvima.
Ne znam da li ovo mora baš zakonom da se uradi, ali život nam pokazuje da sve što nije regulisano zakonom pomalo subjektivno bude rešavano. Ne vidim razloga zbog čega ovo ne bi prihvatili. Ne menja se ta struktura sredstava, ali 2% prema sedištu preduzeća koje se privatizuje, a 3% prema sedištu tog izdvojenog pogona, odnosno lokalnoj samoupravi na čijoj je teritoriji taj izdvojeni pogon.
Molio bih gospodina ministra da ovo prihvati, jer ne vidim zašto bi sada te male opštine stalno bile uskraćene i zaostale u razvoju, a ove veće, po prirodi stvari, koje imaju više preduzeća koja su atraktivna za privatizaciju i za prodaju, dobijaju tih 5%, što opet nije dovoljno za rešenje svih problema, ali su i dalje u prednosti u odnosu na ove male koje nikako da ih stignu, jer nemaju ovih 2% koje predlažem. Hvala lepo.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, nisam hteo da govorim o amandmanu na član 32, jer dugo se o njemu razgovaralo i na jednom okruglom stolu sa ministrom, a ja sada prepuštam volji ministra da o tom amandmanu odluči. Hteo sam neke stvari da popravim, a ako to bude bilo celishodno sa stanovišta Vlade neka se prihvati, a ako ne, videćemo kako ćemo dalje.
Ovaj amandman na član 33. zapravo prethodi jednom važnom amandmanu na član 36, odnosno iza člana 36, koji će gospodin Obradović obrazložiti.
Dakle, predlažem da se stvori pravni osnov u članu 33. da se ove odredbe Zakona o privatizaciji koje se odnose na subjekte privatizacije koji se restrukturiraju odnose i na preduzeća, kao i na privredna društva kod kojih je udeo akcija u ukupnom broju akcija privrednog društva prenetih Akcijskom fondu i Republičkom fondu za PIO jednak ili veći od 33,4%.
Šta želim da kažem? Imali smo privatizaciju iz 1997. godine, po kojoj su radnici imali pravo da dođu do 60% vlasništva kapitala, a otprilike 40% kapitala je preneto Akcijskom fondu. Danas imamo potrebu da Akcijski fond upravlja tim akcijama na način koji bi priličio dobrom domaćinu i da postigne dobru cenu, na više načina. Jedan je način da proda svoje akcije na tržištu akcija, a drugi način je da ukrupni paket akcija zajedno sa radnicima, pa da proda nekom većinskom strateškom partneru.
Mislim da je vrhunski interes Vlade, a i nas poslanika Narodne skupštine da izjednačimo u položaju, pre svega sa stanovišta ekonomske celishodnosti, ona preduzeća koja su privatizovana do 2000. godine, a imaju status velikih preduzeća, i ova velika preduzeća koja su obuhvaćena ovim promenama Zakona, a naročito u članu 9. i u nekim drugim članovima ovog predloga o izmenama Zakona o privatizaciji. Mislim da bi to bila i neka pravda.
Radnici jesu postali vlasnici tih preduzeća u većinskom iznosu, ali Akcijski fond ima taj tzv. kontrolni paket akcija u mnogim od tih preduzeća, i treba da ga ima. Ako ga već ima, onda mora da brine o tom kapitalu sa stanovišta povećanja njegove prodajne cene i sa stanovišta interesovanja budućih kupaca za takva preduzeća.
Siguran sam, ma koliko se pričalo o radničkom akcionarstvu, da mnogi radnici neće hteti da budu preduzetnici, i to je prirodno, da će hteti da prodaju te svoje akcije, da će hteti da ih udruže sa Akcijskim fondom, da će hteti mnogo toga u svojim preduzećima. Ali, da bi prošli dobro preduzeća treba da budu u istom pravnom statusu kao ova velika u kojima još nije počeo postupak privatizacije i da se država u odnosu na dug koji ta preduzeća imaju prema državi i prema fondovima ponaša na isti način i u najmanjoj meri koja je prisutna u vlasništvu kapitala u tim preduzećima izvrši taj otpust dugova prema tim preduzećima. Mislim da je to pravni prolaz za ono što će uslediti kao predlog poslaničke grupe SPS, uvođenje novog člana 36a.

Zahvaljujem, druže potpredsedniče Skupštine, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pa da, druže, jer mi smo socijalisti i tako se oslovljavamo. Danas su na dnevnom redu, po meni, tri važna zakona i prosto ne znam o kome bih pre govorio u ovom vremenu, ali ću se ipak opredeliti da najpre govorim o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, jer mi se čini da je tu suština promena koje su predložene.
Naravno da bih kao socijalista, kao poslanik SPS, bio mnogo zadovoljniji da se ranije pristupilo promenama Zakona o privatizaciji, ne samo od strane Vlade gospodina Koštunice, nego i od one prethodne vlade i od onog prethodnog ministra. Mi se razlikujemo u konceptu privatizacije i te razlike ne može ni ova promena Zakona o privatizaciji da prevaziđe.
Ministar je dosta precizno podelio tri razdoblja u privatizaciji srpskih preduzeća, pa je rekao da su u toj prvoj fazi do 2000. godine prodata, odnosno privatizovana najbolja preduzeća, da su od 2001. do 2004. godine privatizovana, odnosno prodata solidna preduzeća, a da prethodnoj 2004. i ovoj 2005. godini pripada potreba da se izvrši privatizacija u onim preduzećima koja se nikako ne mogu nazvati dobrim.
Što je najgore, za nas socijaliste ova privatizacija će se završiti po modelu koji nikako za nas nije prihvatljiv. Nije prihvatljiv počev od toga da je obavezna prodaja 70% društvenog kapitala. Podsećam i vas i građane Srbije da je do 2000. godine pravo radnika bilo da steknu do 60% kapitala u svojim preduzećima, a oko 40% ili nešto malo više prenošeno je na akcijski fond, kojim akcijama, po izmenama i dopunama Zakona o Akcijskom fondu, treba da trguje Akcijski fond u budućem vremenu.
I ona vlada, a čini mi se i ova, prosto se plaše mogućnosti da radnici postanu u većoj meri vlasnici svojih preduzeća, po pravilu svojih, jer su učestvovali u stvaranju tog kapitala. Nikada mi niko nije odgovorio na pitanje - zašto se baš prodaje 70% kapitala. Nije to mogao ni gospodin Vlahović, a ne verujem da može ni gospodin Bubalo.
Niko nije uspeo da mi odgovori na pitanje - zašto baš 70%, zašto ne 51%, ako već insistiramo na tome da neko bude većinski vlasnik. Zašto ne 60%? Ali, zašto 70? Pri čemu i tih 30%, na koje radnici imaju pravo, da dobiju akcije, u životu, dakle, u praksi, dolazi u pitanje, jer po pravilu ne dolaze u posed tih akcija u tom procentu.
Sve zavisi od toga kako se izračunava, koliko ih ima u tom trenutku živih, koliko po jednoj godini staža imaju pravo itd. i onda se desi da i od tih 30% jedan deo kapitala u tim preduzećima nije moguće privatizovati, odnosno da pripadne radnicima, nego se u vidu tih akcija po osnovu tog tzv. neprodatog društvenog kapitala, bez naknade, prenosi Akcijskom fondu.
E, sada su došla na red velika preduzeća. Velika preduzeća, za koja ova vlada, moram da priznam, pokazuje i veliku brigu. Mislim da je ta briga iskrena i da se ona dešava u vremenu kada su objektivno i sužene mogućnosti Vlade da pomogne tim preduzećima, a promene koje su predložene u Zakonu o privatizaciji upravo se odnose na stvaranje uslova da se tim velikim preduzećima, u kojima, koliko razumem, radi preko 200 hiljada radnika, olakša život tako što će država, preko svih svojih segmenata koji u tome učestvuju, otpisati svoja potraživanja od tih preduzeća.
Ovde je to nazvano - otpustom duga. Ministar je sasvim tačno procenio, po mom mišljenju, da se otprilike 75% svih obaveza koje ta velika preduzeća imaju odnose na državu ili na neke državne fondove, kao što je fond za razvoj, na državne institucije jednom rečju. Za mene to nije sporno.
Sporno mi je zašto to nije učinjeno u protekle četiri godine, na samom startu privatizacije po ovom modelu, na kome se, evo vidim, i danas istrajava. Zašto Vlada gospodina Đinđića, zašto Vlada gospodina Zorana Živkovića, na predlog gospodina ministra Vlahovića, nije to učinila tad, te 2001. godine, kada je bilo moguće, mislim u boljim okolnostima, otpisati, odnosno otpustiti dug od strane državnih subjekata u velikim preduzećima, olakšati život tim preduzećima, pokrenuti u većoj meri proizvodnju, i ta preduzeća učiniti atraktivnijim za prodaju, pa makar i po ovom modelu.
Zašto se čekalo da kljoknu ti veliki? Da li je to bila namera? Da li je bio zahtev MMF-a, čime se mnogo toga pravdalo u protekle tri ili četiri godine u postupku privatizacije, pa i ta odredba da sva sredstva koja se ostvaruju prodajom moraju ići u republički budžet, a onda iz njega trošiti na način koji bude uređen Zakonom o budžetu.
Da li je trebalo čekati da 200 hiljada ljudi de fakto ostane bez posla i da se i to malo kapitala što je bilo u preduzećima koja se sada restrukturiraju istopi. Podsećam vas sve na činjenicu da radnici koji su zaposleni u tim preduzećima nemaju pravo na akcije. Jer se govori u kategorijama koje nikada nisam ranije čuo, da postoji negativni kapital u preduzeću. Što će u prevodu, bar prema ovome što razumem, značiti da ta preduzeća duguju više nego što im vredi kapital, odnosno imovina u tim preduzećima.
A, u međuvremenu kao da je neko hteo da upravo dođemo do toga da kapital sabiramo u negativnim kategorijama i sa negativnim predznakom. Nažalost, sve je u protekle četiri godine bilo uređivano na način koji nije bio, po mom mišljenju, saglasan sa Zakonom o privatizaciji, a mogu reći i sa Ustavom. Jer je sve bilo uređivano uredbama.
Između ostalog, način i postupak restrukturiranja preduzeća o kojima se danas ovde govori. Što nismo imali promene Zakona o privatizaciji na tu temu? Zašto je moralo sve uredbom?
A, podsećam vas da su uredbe donošene, recimo, u januaru mesecu 2003. godine, da Agencija za privatizaciju tek u oktobru mesecu te iste 2003. godine oglasi poziv poveriocima da prijave svoja potraživanja i da se od tog trenutka do današnjeg dana ništa ne desi. Nema restrukturiranja, a nema ni namirivanja poverilaca u bilo kojoj meri i bilo kom obimu.
Dakle, 70% dugova koje ćemo otpustiti u ime države je u redu, ali za mene se ovde otvara pitanje koje moram da postavim - šta ćemo sa onih 25% ili onih 30% duga tih velikih preduzeća, koja se restrukturiraju, prema tzv. komercijalnim poveriocima, a po pravilu malim ili srednjim preduzećima. Hoćemo li mi time dovesti ta preduzeća do prosjačkog štapa ili ih naterati da u produžetku, zato što nisu u mogućnosti da naplate svoja potraživanja od velikih, propadnu ili odu u stečaj.
U zakonu se kaže - ti komercijalni poverioci imaju mogućnost da se sa budućim kupcem preduzeća koje je u restrukturiranju dogovore oko načina i visine naplate svojih potraživanja. A, šta ako se ne dogovore?
Šta ako ne bude postignuta nikakva prodajna cena, što je moguće. Jer, postoje tzv. strateški partneri koji za ove naše firme, koje su sada predmet restrukturiranja, neće da daju ni jedan cent, ni jedan dolar, ni jedan evro, jer su dovedene do prosjačkog štapa, da moraju mnogo da ulažu da bi se ta proizvodnja tamo pokrenula itd.
I, sada imate paradoks da radnici umesto da žale za tim što nisu, po prethodnom zakonu, postali akcionari u tim preduzećima, imaju socijalnu, nasušnu, životnu potrebu da opstanu ta preduzeća da bi sačuvali ta svoja radna mesta. Da bi sačuvala svoja radna mesta!
I, molim vas, ubeđen sam da u pristupu ovom pitanju zakonodavac i Vlada moraju praviti razliku između onih preduzeća koja su prodata, ali podvlačim tu reč - prodata, u periodu od 2001. godine pa do današnjeg dana inokosnom vlasniku, jednom pojedincu, jednom kupcu, možda tajkunu, ili ne znam ni sam kakvom čoveku, koji je došao do nekakvih finansijskih sredstava i kupio to, da moraju praviti razliku između tih preduzeća i onih preduzeća koja su privatizovana do 2000. godine, upravo zbog činjenice što su u tim preduzećima većinski vlasnici radnici.
A radnici su u tim preduzećima, kao što se pokazalo na mnogim primerima, bili dobri domaćini, nisu kvarili priču ili kvalitet rada svog preduzeća.
Nažalost, imali su sankcije, imali su ratove, imali su posleratnu obnovu, imali su mnoge teškoće iz kojih nisu mogli da izađu na način na koji se danas, recimo, rešavaju ti problemi. Zato bi država ...
(Predsedavajući: Gospodine Todoroviću, hoćete li da nastavite?)
Da, da ... morala da razmisli o tome kako tim preduzećima pomoći, jer i ona imaju nagomilane obaveze prema državi, prema fondovima, a ako hoćete i prema nekim poslovnim bankama koje su u stečaju, o kojima brine Agencija za stečaj i likvidaciju banaka itd.
Ima još jedno pitanje koje je za mene sporno u Zakonu o privatizaciji. To je pitanje - hoće li neko zapitati radnike, akcionare sa 30% akcija u preduzeću, jeste li vi, gospodo akcionari, radnici, saglasni da promenite vlasnika, umesto Marka da vam dođe Janko.
Te obaveze ovde u zakonu nema, a prirodno je pomisliti da radnici koji su akcionari 30% – neko drugi je akcionar, odnosno vlasnik 70%, nije ispunio te svoje obaveze, želi uz saglasnost Agencije da prenese svoja prava upravljačka i vlasnička na novog kupca – moraju da se pitaju.
Nije svejedno da li će doći Kurta umesto Murte, jer i jedan i drugi moraju da pokažu radnicima dovoljno kvaliteta i dovoljno nekakve preduzetničke i poslovne vizije da će s njim biti bolje, a u najmanju ruku da im neće biti gore.
Nema takve odredbe u ovom zakonu i mislim da se ponovo čini greh prema radnicima akcionarima, i da se time širi neopravdani strah od učešća radnika u radničkom akcionarstvu i upravljanju preduzeća.
Sada ovde nastavljam priču o Akcijskom fondu. Nije mi sporno da Akcijski fond kao vlasnik akcija, ako hoćete imovine ili kapitala, svejedno, u preduzećima koja su privatizovana bude za nešto i pitan, ali jeste mi sporno da se radnici, akcionari o tome ništa ne pitaju. To mi je sporno.
Kada kažem da mi nije sporno da bude Akcijski fond pitan, pogledam o čemu sve treba da se pita Akcijski fond i dođem do zaključka da se ipak u ponečemu preteralo.
Evo u čemu se preteralo, u devet tačaka moramo da dobijemo saglasnost Akcijskog fonda za neku radnju: smanjenje, odnosno povećanje kapitala; reorganizacija akcionarskog društva; prodaje dela imovine; opterećenje imovine; zalaganje stvari i uspostavljanje hipoteke; dugoročnog zakupa; poravnanja sa poveriocima; uzimanja kredita; u slučajevima sticanja i raspolaganja imovinom.
Sledeći stav kaže - akcionarska društva su dužna da o ovome pribave pismeno izjašnjenje Akcijskog fonda. Mogu da budem dužan, ali ako Akcijski fond neće da da pismeno izjašnjenje, jesam li tada dužan.
Drugo što je u vezi sa ovim važno, da li će svako preduzeće u kojem postoji većinski vlasnik morati, kada se zbog tekuće poslovne politike obraća poslovnim bankama za određene kredite itd, prethodno da se obrati Akcijskom fondu, da mu se odobri kratkoročno ili nešto dugoročnije zaduženje u iznosu od milion, dva, tri ili pet, da bi pokrenuo neku proizvodnu liniju, neku proizvodnju ili da bi isplatio zarade zaposlenima.
Ispada da ako ne dobije saglasnost Akcijskog fonda, što bi rekao gospodin Vlahović, ćutanja administracije, ne može ni da uzme kredit koji mu u tom trenutku život znači.
Ili, zašto bi mi sprečavali većinskog vlasnika da proda višak imovine. Višak imovine može da bude sadržan u poslovnom prostoru.
Može da bude sadržan u nekakvim objektima koji ne koriste osnovnoj delatnosti, koji donose gubitak, a prodajom te imovine bi se ubrizgala sveža krv u finansijske tokove tog preduzeća i preduzeće bi samo po sebi krenulo napred.
Dakle, jesam za to da se svako ko je vlasnik, a pogotovo Akcijski fond, pita, ali nisam za to da njegove odluke određuju sudbinu čak i onim stvarima koje nisu pitanje strateškog odlučivanja, nego pitanje poslovne politike na kratak rok, na mesec dana, godinu dana itd.
Za mene je to prilično sporno.
Mislim da ovde ima jedan dobar amandman.
Možda bi čak mogli da prihvatimo i amandman gospodina Palalića, a čak i gospodina Vlahovića, pa da u pravno-tehničkoj redakciji rešimo ovu dilemu, jer postoje situacije u kojima jednostavno ove odredbe mogu da se zloupotrebe.
Nemam nikakvih predrasuda o gospodinu Bubalu, verujem da će on da radi na način koji je najbolji, ali biće jednog dana neki drugi ministar, biće možda neka druga vlada i ne bi to trebalo da bude subjektivno pitanje, nego upravo pitanje koje je uređeno zakonom, i to zakonom na način da ne sputava. Za mene je to suština.
Još nekoliko stvari koje su mi bitne. Govorio sam malopre o malim poveriocima velikih preduzeća.
Vi sada imate odredbu u Zakonu o privatizaciju, član 32, u kojem se precizira ono što je doduše bilo prisutno i do sada, a u članu 20. Zakona o privatizaciji, da se svi postupci prinudne naplate u preduzećima koja se restrukturiraju prekidaju, čak i po pravosnažnim sudskim presudama gde su počeli izvršni postupci, i to u rokovima koji po meni nisu primereni datom društvenom i ekonomskom, naročito finansijskom trenutku, jer su ti rokovi preširoko postavljeni.
Recimo, u članu 32. kaže se - protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, za koji je do dana stupanja na snagu ovog zakona doneta odluka o restrukturiranju, ne može se odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja, radi namirenja potraživanja u roku od godinu dana od dana njegovog stupanja na snagu.
To znači jedna godina od dana kada donesemo ovaj zakon, a odluka recimo o restrukturiranju nekog preduzeća je doneta pre dve godine, i plus ova, to je tri godine. Tri godine niko u ovoj zemlji ne može da naplati svoje potraživanje, ma koliko da može da postoji i obostrana želja i jedne i druge strane itd.
Ne treba zaboraviti da su kod preduzeća koja su u restrukturiranju mogući poverioci i lokalne samouprave. Javna preduzeća u lokalnim samoupravama, ona ovde nisu predviđena sa obavezom da otpuste dug, ali se pojavljuju u okviru tih 25 prosečnih procenata potraživanja od strane malih poverilaca, i šta da rade.
Ne mogu da vode izvršne postupke, dve godine sve to traje, plus jedna godina, to je tri godine, a za to vreme mnogo toga se u lokalnim samoupravama ne može da radi, a mali mogu da propadnu.
Sada u drugom stavu ide se i dalje na ruku u ovoj intenciji, pa se kaže - ako odluka o restrukturiranju subjekta privatizacije nije doneta do dana stupanja na snagu ovog zakona, protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, prinudno izvršenje ne može se odrediti ili sprovesti u roku od dve godine od dana donošenja odluke o restrukturiranju. To bih sada mogao da razumem sa stanovišta roka u kojem je rečeno da se akcije Akcijskog fonda moraju prodati, najkasnije do 31. decembra 2008. godine. Ali to mi je malo sporno, jer kako može Akcijski fond biti obavezan da nešto proda do 2008. godine, a niko u ovoj državi nije bio obavezan da to kupi. Šta ako ne proda?
Kraj privatizacije u ovoj zemlji biće upravo da se taj rok ispoštuje, odnosno kada akcije Akcijskog fonda budu prodate. Za mene je to suština, jer nema završetka privatizacije dokle god postoji i u naznakama i u jednom jedinom procentu društveni kapital.
Moram da kažem da će odnos SPS-a, kada je u pitanju glasanje o ovom zakonu, biti upravo vezan za to kako će se predlagač i ova skupštinska većina poneti prema našim amandmanima. Hoćemo li mi dobiti saglasnost predlagača da će se u budućem vremenu ići u još neke promene koje se tiču Zakona o privatizaciji, naročito kada je u pitanju društveno zemljište, a podvlačim reč društveno, ne državno, jer imamo kao predmet privatizacije preduzeća koja raspolažu društvenim zemljištem, kao poljoprivredni kombinati itd, naročito u Vojvodini, i šta će sa tim da bude. O tome će govoriti neke druge moje kolege, recimo Žika Smiljanić, koji potiče iz tih krajeva.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, evo još nekolik argumenata zašto bi ministar trebalo da prihvati ovaj amandman SPS-a da otpremnine pri odlasku u penziju budu najmanje u visini tri prosečne zarade.
Razumeo sam da vi znate da je odlazak u penziju zapravo pretposlednji korak koji čovek u toku života čini, a onaj poslednji je odlazak u večna lovišta i o njemu ne bih govorio.
Obrazloženje Vlade da je sada u pitanju bruto zarada, pa da je stoga dve zarade zapravo jednako visini tri zarade u prethodnom vremenu, što jeste tačno.
Istovremeno vas sve podsećam na to da je upravo ta kvazikategorija bruto zarade, koja je sada neka novoizmišljena zarada, a nekada je bruto zarada bila neto plus porezi i doprinosi jednako je bruto. Sada imamo dva puta bruto. Imamo neto zaradu, imamo topli obrok, ukoliko je organizovan ili se nadoknađuje od strane poslodavca, i imamo regres za godišnji odmor, pa to sabrano sa neto čini bruto, pa na to bruto obračunavamo poreze i doprinose itd.
Dakle, ako želimo činjenice jeste Vlada tu u pravu, ali kada pogledamo suštinu dve prosečne zarade danas u Srbiji znače nešto preko 30.000 dinara. Penzioner kada dobije tih 30.000 dinara treba da ih potroši u nekom vremenu od mesec ili dva, koliko će čekati na prvu penziju.
A opet kada pogledamo kolike su nam penzije, u penziju odlazimo sa punim stažom i sa punim godinama, sa otprilike 80% od visine penzionog osnova, a kada prođe neko vreme i kada se usklađuje visina penzije prema Đelićevim metodama, kada se uzimaju u obzir troškovi života, prosečan rast zarada itd, onda dolazimo do toga da se iz dana u dan, iz meseca u mesec osnovica za isplatu penzija zapravo smanjuje.
Mi danas imamo poprilično zaostajanje penzija za prosečnim zaradama u Republici Srbiji, što je takođe nesporna činjenica. Prema mojim saznanjima to je, zahvaljujući toj novoizmišljenoj metodologiji, danas otprilike do 65% od prosečne zarade koja se isplaćuje u Republici Srbiji, a moralo bi biti po pravilu i po prirodi stvari bar 80%, ukoliko ne želimo da imamo stalno zaostajanje i stalnu opasnost da penzioneri ulaze u stanje još teže socijalne krize nego što je to sada slučaj.
Zato mislim da i poslodavcima neće to biti preveliki teret jer ne idu svi u penziju odjedanput. To se po pravilu dešava u starijim firmama, jednom ili dva puta u toku jedne ili dve godine, i siguran sam da onaj ko je pravi poslodavac i ko želi da pomogne budućeg penzionera neće sporiti ni tu zakonsku obavezu da isplati najmanje tri prosečne zarade. A ukoliko je u boljoj materijalnoj poziciji i ukoliko mu je taj radnik bio vredniji i više doprineo razvoju firme, onda će ceniti da verovatno treba pojačani iznos kao stimulaciju ili kao nagradu za provedeno vreme da isplati tom budućem penzioneru.
Četrdeset godina života u jednoj firmi ili u više firmi, svejedno, nije uopšte bezazlena činjenica i mislim da i poslodavac, i zakonodavac i ovaj dom upravo moraju mnogo više nego do sada da cene te ljude koji su doživeli, na sreću, da idu u penziju.
Kakvo je sada stanje mnogi se tome ne raduju, ali nadam se da će doći neko bolje vreme kada će otpremnine biti tek nešto što je simbolika i što samo za prvo vreme treba da pomogne budućeg penzionera, a ne da od toga kuje neke planove ili da bolje živi.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo još nekoliko rečenica u prilog odluke ministra da prihvati ovaj amandman. Ja sam iz sveta privrede, mislim da bi ova odredba čak koristila poslodavcima i dobro bi bilo da svi oni koji imaju više od pet zaposlenih te unutrašnje odnose i sistematizaciju urede upravo pravilnikom.Čak i po teoriji funkcionisanja sistema teško da jedan čovek može da koordinira posao više od četiri izvršioca.
Kada imamo situaciju da ima preko pet izvršilaca, onda se po prirodi stvari po pravilu nametne potreba da se uredi pravilnik o sistematizaciji, da bi mogli poslovi precizno da budu obavljeni, a onda i odgovornost izvršilaca za vršenje tih poslova.
Drugo, pošli smo od pretpostavke, predlažući ovaj amandman, da ne bi trebalo da važi u malim porodičnim firmama, koje po pravilu imaju do pet zaposlenih.
Tu u principu svi rade sve, pošto nije moguće organizovati tako posao da imamo strogu podelu rada, a i odnosi onih koji su vlasnici takvih preduzeća po pravilu su familijarni i tu nije neophodno, čak se retko dešava da dođe do eventualnih sporova o tome da li je neko obavezan ili nije obavezan da izvršava određene poslove koji su uređeni tim pravilnikom.
Osim u nekim izuzetnim situacijama, mislim da upravo ta odredba koristi poslodavcima i da ništa nećemo pokvariti od suštine ovog zakona, ukoliko ministar ili većina poslanika u Skupštini prihvati amandman SPS-a.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, znam da je kraj radnog vremena, odnosno približava se 18,00 časova i nastojaću da u najkraćem iznesem mišljenje SPS o predloženom zakonu o izmenama Akcionog plana o harmonizaciji ekonomskih sistema Srbije i Crne Gore.

Nažalost, a ministar je to rekao, desilo se ono što su socijalisti pretpostavili 2003. godine kada smo usvajali osnovni zakon o planu harmonizacije ekonomskih sistema države Srbija i Crna Gora – da to jednostavno neće moći da funkcioniše i da državna zajednica Srbija i Crna Gora neće moći da obezbedi ni približnu harmonizaciju dva ekonomska sistema u dve republike.

Mnogo je razloga za to, ali polazeći od načela da su obe države članice državne zajednice Srbija i Crna Gora ravnopravne, ovde se ipak u realnom životu pokazalo da je jedna od tih članica ravnopravnija i potpuno je jasno da je reč o Crnoj Gori. Crnogorska vlast nije prihvatila bilo kakvu mogućnost dogovaranja sa Republikom Srbijom, niti bilo kakvu mogućnost realnog usaglašavanja dva ekonomska, po svemu različita, sistema.

Od činjenice da nemamo jedinstven monetarni sistem, jedinstvenu valutu, danas ovim izmenama i dopunama Zakona dolazimo do toga da nemamo ništa zajedničko kada su u pitanju carinske stope, spoljnotrgovinski režim, poreski sistem i odnos prema Svetskoj trgovinskoj organizaciji. To su četiri tačke koje su od preostalog dela o protoku robe, jednog poglavlja koje se nalazi u Akcionom planu harmonizacije, veoma važne ili najvažnije.

Kolege i koleginice narodni poslanici, želim da vas u ovom trenutku podsetim na to šta je ostalo u tom poglavlju – protok robe. Videćete da je zapravo i to moglo da se ovim izmenama i dopunama zakona ukine, jer toliko malo utiče na realni život, na usaglašavanje dva ekonomska sistema, da skoro i da nije potrebno.

Osim prve dve tačke koje se odnose na carinsku teritoriju i na carinski postupak, ali o tome ću nešto kasnije reći, ostala je veterinarska, sanitarna i fitosanitarna kontrola, ostali su sporazumi o slobodnoj trgovini, u skladu sa odredbama Ustavne povelje i ostali su odnosi prema Evropskoj uniji, u skladu sa odredbama Ustavne povelje.

Sve ostalo je brisano, a ovo što je ostalo ili je nepotrebno ili nije toliko važno ili je na nivou načela koja najverovatnije neće moći da se sprovedu, bar ne u isto vreme. Evropska unija nas je u vreme donošenja Beogradskog sporazuma, u vreme usvajanja Ustavne povelje i u vreme donošenja osnovnog zakona ubeđivala u suprotno, da moramo jednim kolosekom u Evropu, i mi i Crna Gora, da ne može drugačije i da ćemo zbog toga pretrpeti i sankcije itd.

Upravo ta Evropa od oktobra meseca prošle godine kroz svoj Savet ministara kaže – ne, vi više ne možete da idete zajednički u Evropu, jednim kolosekom, morate ići u istom pravcu, ali na dva koloseka.

To mi liči na trulu priču o dvostrukim standardima, jer "stara frajla" Evropa nikako da razume da ovde postoje neki ljudi koji misle i koji ukazuju na probleme u odnosima sa Evropskom unijom, ali kojima nije sporna priča u smislu da li Srbija treba da uđe u Evropsku uniju, nego je pitanje kada i kako da uđe u tu Evropsku uniju. Mi smo u vreme donošenja prvobitnog Akcionog plana od strane one vlade slušali prognoze o tome kada ćemo u Evropsku uniju, pa su neki optimisti govorili da će to biti 2007. godine, a sada od ove vlade, bar od nekih ljudi iz te vlade, slušamo prognoze da će to biti 2012. godine.

S druge strane, imamo skoro orkestriranu i jednoglasnu kampanju jedne grupe političkih stranaka potpomognute medijima da nam slede sankcije od strane SAD, Evropske unije, da nam se preti zato što ne sarađujemo u potpunosti sa tzv. Haškim tribunalom itd, da je sve to na štetu srpskog naroda i da ćemo se teško bilo kada priključiti EU ukoliko ne budemo uradili baš to što se od nas traži.

Pri tome, ti koji o tome pričaju ne uzdržavaju se da iznose i neistine, počev od toga da SAD nisu uvele sankcije Republici Srbiji, to je istina, nego su samo suspendovale pomoć u visini od 10 miliona evra i tu pomoć uslovile obavezom Republike Srbije da izruči generala Mladića, a ne i ove druge generale, pa do toga da Evropska unija u nekim naznakama kaže - morate potpuno da sarađujete sa tribunalom, znači nema ništa od Evropske unije.

Čovek mora da postavi logično pitanje – kakve veze ima tribunal sa ekonomskim sistemom, sa ulaskom Srbije u EU, a pogotovo na dva koloseka, i dokle će to sve da traje? Šta će biti kada isporučimo i ta četiri generala, hoće li onda doći na red pukovnici, pa potpukovnici, pa majori, oficiri do desetara i hoćemo li po principu komandne odgovornosti isporučivati masu građana, Šormaza i mnoge druge koji su se, eto, odazvali pozivu otadžbine i učestvovali u odbrani slobode srpskog naroda?

Naravno da ne želim da politiziram tu priču, ali hoću da ukažem na apsurdnost pojedinih zahteva koji dolaze iz EU, a koje bi ovde neki tzv. demokrate da prihvate i da ih čak pogoršaju u odnosu na onu formu u kojoj su rečeni ili u kojoj postoji namera da se takve pretnje i realizuju. Priča o sankcijama govori o tome da mi zapravo dajemo ideju EU i SAD i tom tzv. zapadnom svetu da nam upravo uvede sankcije. Ta priča najčešće može da se čuje, nažalost, i od predsednika Republike, od našeg ministra inostranih poslova i mnogih drugih značajnih državnih funkcionera, kojima kao da je stalo da u ovoj zemlji bude sve gore da bi njima bilo bolje ili da bi oni jednog dana bili u pravu.

To mi takođe liči na onu priču kada se otvorila mogućnost da Srbija sudi svojim građanima za eventualno počinjene ratne zločine u toku ratnih dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije. Onda je iz DS došla priča o tome kako će, eto, Hrvati suditi Srbima za zločine u Hrvatskoj, a bosanska država i sudovi u BiH će suditi Srbima za zločine u BiH, a onda se najedanput ta priča začula upravo i iz Hrvatske, iz BiH, pa i iz nekih centara EU.

To je primer kako mi ne treba da radimo u korist svoje štete zato što se trenutno na političkoj sceni, u vlasti ili u Vladi nalaze neke druge političke opcije, a, eto, mi nismo u toj vlasti prisutni.

Kada je u pitanju Predlog zakona, moram da kažem još nekoliko rečenica koje se odnose na efekte eventualnog usvajanja ovakvog zakona i njegove primene. Naravno da efekti imaju uvek negativan ili pozitivan predznak.

U predlogu je rečno da bi usvajanje ovog predloga zakona omogućilo prevazilaženje zaostajanja u procesu evropskih integracija i nastavak pregovora sa EU o izradi Studije izvodljivosti i zaključenju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji, kao i ubrzan pristup Svetskoj trgovinskoj organizaciji, koji je u ovom trenutku blokiran. Ako me pitate pošteno jesu li ovi efekti pozitivni, jesu. Kako ćemo do njih doći, to ćemo da vidimo.

Kakva će biti buduća politika ove vlade, naročito u onom delu koji se odnosi na odluke Vlade o tarifama i o visini carinskih stopa za određene proizvode koji su predmet ovog zakona? Da li ćemo odustati od nekih rešenja, na koja smo bili prinuđeni zbog tzv. harmonizacije ekonomskih sistema sa Republikom Crnom Gorom, da smanjimo carinske stope za najveći broj proizvoda i da time omogućimo povećani uvoz i de fakto stvorimo iluziju kod naših građana i uvoznika da nam je sve jeftinije iz uvoza?

Ovim smo u protekle četiri godine stvorili stravičan spoljnotrgovinski deficit. Hoćemo li išta u toj oblasti menjati? Ministar kaže da nećemo. Hvala bogu da nećemo, jer smo u međuvremenu sa prosečne stope od 15% na uvoz skinuli na 7,5% i time svoju privredu izložili takvoj vetrometini, koju jednostavno nije bilo moguće izdržati a da se ne poklekne.

(Predsednik: Izvinite, gospodine Todoroviću, hoćete li da iskoristite i drugih 10 minuta? Izvolite.)

Stvorili smo takvu rupu u spoljnotrgovinskom prometu da nas 2007. i 2008. čeka jako teško, mislim skoro nemoguće izvršavanje svih obaveza Republike Srbije po osnovu privrednih kredita, po osnovu preuzetih obaveza, servisiranja dugova, koji su u međuvremenu od 2000, a i ranijih godina, nastali.

To će biti vrlo veliki problem, pogotovo ako se pogleda struktura onoga šta smo uvozili. Uvozili smo najviše robu široke potrošnje, i nažalost, veliki broj poljoprivrednih proizvoda. Primer banana je dosta prisutan u našoj svesti, da ga ne treba ni pominjati. One ne rastu u Srbiji i hajde što njih uvozimo, mi uvozimo i ono što Srbija ima u izobilju, čak i jabuke, stajsko đubrivo i neke druge proizvode na koje odlivamo devize.

Pogledajte kolika je količina ili vrednost uvezene tehnologije i opreme. Videćete da je to jako malo prisutno u ukupnom uvozu, a bez tehnologije i opreme skoro da nema realne mogućnosti da se ova domaća privreda osposobi za izvoz.

Ako nemamo izvoza, onda imamo sve veći problem sa međunarodnom zajednicom, sa samima sobom, jer ne možemo da radimo ono što nam je raditi i ono što predstavlja ekonomsku politiku za neki duži period. Kada ne možemo da izvozimo, onda nismo konkurentni u Evropskoj uniji i nismo prihvatljivi za Evropsku uniju.

U međuvremenu, svi ste svedoci, imamo najezdu tzv. lizing kompanija, domaćih, stranih, a najčešće stranih banaka, koje našim građanima i privredi nude najpovoljnije moguće uslove da uzmu nešto na kredit ili na lizing. Ako pogledate šta se zaista kupuje na lizing, onda ćete videti da u tom lizingu sa 90% učestvuju putnički i drugi automobili. Nema tu opreme, nema tehnologije, nema onoga što je važno da se ova privreda pokrene.

Dalje, od današnjeg dana ili od dana kada budemo usvojili zakon, kad budemo gledali šta nam je još preostalo u ovom Akcionom planu harmonizacije, videćemo i nekoliko stvari na koje nemam odgovor, a nadam se da ministar može o tome govoriti kompetentno, zato što, pretpostavljam, imate informacije.

U odeljku 4 - Planirane mere harmonizacije, u tački 30. kaže se: "U oblasti koja se odnosi na carinske teritorije, mere poboljšanja funkcionisanja svih ustanovljenih procedura biće sprovedene do 31. decembra 2004. godine, u cilju nesmetanog protoka roba u međusobnom prometu".

Pitanje je da li je to urađeno sa tim rokom - 31.12., ali je mnogo važniji drugi stav te tačke koji kaže: "Administrativna carinska linija će se ukinuti sa okončanjem prelaznih perioda definisanih Akcionim planom. Do tog momenta kontrola na administrativnoj carinskoj liniji će se vršiti samo u vezi i u meri u kojoj je to neophodno radi kontrole implementacije prelaznih aranžmana".

Ako uđete u tekst osnovnog zakona i ovog teksta koji ste ovde dobili, kao poslanici, videćete da su svi ovi prelazni rokovi u suštini prošli.

Znači li to da ćemo od tog trenutka kada usvojimo zakon biti u obavezi da carinsku liniju na granici sa Crnom Gorom faktički nemamo? Kakav će biti tretman "uvoza" proizvoda iz Crne Gore? Hoće li to biti klasična carina, kao što je i sada slučaj, pa će ono što je jednom uvezeno u Crnu Goru, kada pređe tu zamišljenu graničnu liniju sa Crnom Gorom, carinsku, administrativnu, kada pređe u Srbiju, biti ponovo ocarinjeno, oporezovano, kako sledi po našim propisima, ili će to biti neki drugi režim?

Treće pitanje koje želim da postavim, radi suštine, odnosi se na principe na kojima je počivala harmonizacija ekonomskih sistema Srbije i Crne Gore. Jedan od ključnih principa je bio liberalna spoljnotrgovinska politika i zaštita svojine. Zaštita svojine, kao čoveku koji ponešto zna o tome, uopšte nije sporna, a liberalna spoljnotrgovinska politika, u onoj meri u kojoj je to bila u protekle četiri godine, i te kako mi je sporna.

Iz potrebe da se, eto, prilagodimo propisima i praksi Evropske unije, moramo da omogućimo uvoz svega i svačega, pri čemu vas podsećam da upravo u ovom tekstu koji pred sobom imate proizvodi koji dolaze iz Evropske unije na neki način, po mom tumačenju ovih odredbi, imaju povlašćen tretman.

U tački 37. poglavlja koje se takođe odnosi na planirane mere harmonizacije, u stavu 2. kaže se: "U vezi sa proizvodima koji vode poreklo iz Evropske unije, Srbija i Crna Gora će se uzdržati od uvođenja novih carina i dažbina sa ekvivalentnim efektom ili od povećanja postojećeg nivoa carina ili od uvođenja nekih drugih uvoznih ograničenja".

Šta ovo znači? To znači da ne smemo učiniti ništa što bi eventualno smanjilo obim uvoza iz Evropske unije. Ne smemo povećati carinu, iako bismo time bitno povećali prihod u našem republičkom budžetu, de fakto poskupeo je taj uvozni proizvod, i time malo olakšali život domaćoj privredi, upravo u tim granama. Ali, faktički ne smemo ni vancarinskom politikom i nekim ekonomskim merama uticati na to da odvratimo one koji bi da uvezu iz Evropske unije i ono što ovde imamo.

Ono što je proizvedeno u Evropskoj uniji lepše je zapakovano, ima navodno veći kvalitet i u tom slučaju nema nikakvog smisla akcija - kupujmo svoje, jer onda to u ovim uslovima i ograničenjima, ako su tako postavljena kako ih ja vidim, doduše vidim ih pomalo pesimistički, nema nikakvog smisla, nego je lakše uvoziti, sve dotle dok zadnji cent iz naših jastuka, slamarica ili sa naših deviznih knjižica ne ode.

Mi imamo apsurd, inače smo zemlja apsurda, da platni deficit raste, spoljnotrgovinski deficit raste, devizne rezerve takođe rastu. Izvoza nema i onda se jasno postavlja pitanje odakle su upravo te devize. Tu postoje samo dva realna izvora. Jedan je od naših radnika koji su na privremenom radu u inostranstvu, dolaze u našu zemlju da ih troše; drugi je da vadimo to iz svojih slamarica, zamenjujemo u poslovnim bankama, koje su sada, po pravilu, inostranog kapitala i trošimo da bismo preživeli.

Kada to budemo potrošili onda ćemo se pitati šta da radimo, jer u međuvremenu nismo imali odgovarajuće stimulacije za izvoz i nismo uvozili opremu i tehnologiju koja bi omogućila proizvodnju proizvoda koji će biti konkurentni i na evropskom tržištu.

Dakle, za mene je to ključno pitanje, da ne mučim sve vas, a ni ministra, neću više ništa da pitam, nego samo pitam hoćemo li mi od ovih izmena imati zaista koristi i hoće li Vlada biti dosledna da sprovede upravo ove mere, pa makar došli neki drugi pritisci iz Evropske unije u smislu - uradite nešto drugo, idite ponovo jednim kolosekom sa Crnom Gorom, jer, eto, to je sada neko naše shvatanje stvari.

Da zaključim, Socijalistička partija Srbije će, po prirodi stvari, pošto je to naizgled tehnički zakon, ja sam govorio o suštini, glasati za ovaj zakon zato što vidimo da je ovo bolje nego što je bilo.

Moram da postavim pitanje bar moralne odgovornosti za one koji su insistirali i u ovoj skupštini obrazlagali da je upravo ovo što sada brišemo bilo najbolje za Srbiju i za građane Srbije.

Dame i gospodo, razume se da mislim da ovaj amandman SPS treba prihvatiti, ali želim one koji se zalažu za donošenje zakona da pitam, misli li neko zaista iskreno u ovoj sali da se na ovaj način mogu izjednačiti partizani i četnici i nosioci partizanske i buduće ravnogorske spomenice.
Zna li neko uopšte u ovoj sali koliko bi ljudi pripadnika tog tzv. ravnogorskog pokreta bilo obuhvaćeno ovim zakonom. Zna li predlagač koliko je tih ljudi i koliko bi to koštalo državu Srbiju. Ne zna. Da li je moguće da su partizani jedino pogrešili u tome što su ratovali protiv Nemaca. Pokret koji je nastao inicijativom komunista, a što jeste istina, 12.000 komunista kažu da je bilo 1941. godine, ali je prerastao u narodnooslobodilački pokret, narodnooslobodilačku borbu i stvorio vojsku od preko dva miliona ljudi na kraju rata.
Nije valjda da su svih dva miliona partizana i boraca protiv Nemaca bili komunisti. Nije valjda da je bilo racionalno obrazloženje četnika Draže Mihailovića da oni jesu u suštini antikomunistički pokret i da imaju zadatak da spreče to crveno zlo, a da su to činili upravo tako što su ratovali protiv dva miliona rodoljuba, onih koji su želeli slobodu svojoj državi.
Ako se ovaj zakon usvoji u Narodnoj skupštini, uveren sam da će to biti rezultat najtrulijeg mogućeg kompromisa. Rezultat jedne bolesne ideje koja već traje 15 godina u Srbiji, da se izjednači ono što se izjednačiti ne može. Nije valjda da ćemo u narednoj inicijativi nekog takvog bolesnog predlagača doći do toga da imamo zahteva da one koji su pripadali tzv. Ljotićevoj vojsci takođe izjednačimo sa partizanima i da za one koji su bili u nekim drugim fašističkim jedinicama ili onima koje u najmanju ruku možemo nazvati saradnicima okupatora takođe treba da razgovaramo o spomenicama, o prinadležnostima itd.
Pričaju o pomirenju. Da li se mogu pomiriti te dve stvari nakon 60 godina i da li mi zapravo time što hoćemo da izjednačimo što se izjednačiti ne može produbljujemo sukobe u Republici Srbiji, produbljujemo te ideološke razlike, a pri čemu kao racionalan čovek imam na umu još dve stvari.
Oni pripadnici četničkog pokreta, pa i tog ravnogorskog, oni časni oficiri i vojnici Jugoslovenske vojske koji su želeli da ratuju protiv Nemaca, to su i učinili, i to od oktobra 1941. pa nadalje. Oni koji su bili u zabludi, pa su 1942. i 1943. godinu proveli u četničkoj vojsci ratujući protiv komunista, kako oni kažu, a u suštini protiv srpskog naroda, kako jeste suština, takođe su imali priliku da se predomisle i da pređu u partizane, nakon priznanja i od strane kralja Petra, i od strane saveznika i od strane Čerčila.
Koji to ipak nisu učinili, propustili su priliku da budu borci za oslobođenje svoje zemlje. Zašto bi mi njima sada, nakon 60 godina, davali priliku da postanu ono što nikada nisu bili. Zašto bi im davali tu priliku, pa makar i da je reč o mrtvim ljudima.
Hoću da poštujem svakog čoveka koji se borio protiv Nemaca, ali tri dana rasprave nisam čuo ni za jednu ozbiljnu borbu koju su četnici vodili protiv Nemaca. Sve su borbe bile protiv partizana i to je ono što jeste istina, i to je ono što moj racio ne može da prihvati, i nikada za ovakav zakon ne bih mogao da glasam, a prosto se čudim onima koji će da glasaju za takav zakon. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ovaj amandman smislen i da skupštinska većina treba da ga prihvati, i ne samo iz razloga o kojima je govorio kolega pre mene, nego i zato što u postojećem zakonu, u članu 99, imamo kriterijum koji bi se mogao na neki način vezati za priču o broju naseljenih mesta. To je površina opštine.
Čini mi se da broj naseljenih mesta preciznije određuje poziciju određene opštine sa svih aspekata. Broj naseljenih mesta treba da odredi broj škola, obdaništa, broj domova kulture, da obezbedi kriterijume u vezi sa putnom mrežom, vodovodom, kanalizacijom, PTT mrežom itd. Nije moguće pri raspodeli sredstava, da li je reč o transfernim sredstvima ili o nekim drugim, ne uzeti kriterijum veličine opštine i broja naseljenih mesta.
Postoje i opštine u kojima je sa manjim brojem naseljenih mesta moguće ubrati veće prihode nego što je to slučaj sa opštinama koje su rasprostranjene, velike po površini, razuđene, pogotovo one koje se nalaze u brdsko-planinskim predelima, pri čemu zahvataju veoma veliku površinu. Imaju i mali broj naseljenih mesta, a imaju ogromne potrebe u rešavanju infrastrukturnih problema.
Juče sam u toku načelne rasprave govorio o nasušnoj potrebi da se neizostavno pristupi jednoj ozbiljnoj, korenitoj promeni kriterijuma koje primenjujemo pri raspodeli ovih sredstava. Ovog puta hoću da podvučem potrebu da se posebno govori o opštinama koje su pograničnog karaktera, da se posebno govori o opštinama koje imaju veliki broj izbeglica na svom području i da pri razradi kriterijuma – stepen razvijenosti pojedinih opština – neizostavno moramo imati podatke o broju zaposlenih, o broju nezaposlenih i o prosečnim zaradama koje se isplaćuju na tom području, kao i o broju penzionera i o prosečnim penzijama koje se isplaćuju tim penzionerima, bez obzira po kom su osnovu penzioneri, da li kao zemljoradnici, da li kao penzioneri iz radnog odnosa.
Dok te parametre ne budemo ozbiljno imali u našim dokumentima, nije moguće napraviti bilo kakvu pravičnu raspodelu sredstava.
Stalno ćemo imati situacije koje nam se dešavaju u ovim raspravama, da jedni navijaju za svoju opštinu, da pri tom nemaju moralnih prava da drugim opštinama smanjuju sredstva, nego moramo doći do objektivnih kriterijuma koji će svaku opštinu dovesti u poziciju da bude objektivno zastupljena i da reši najveći problem svojih nagomilanih potreba.
Prema tome, poslanička grupa SPS glasaće za ovaj amandman.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, nije nikakvo iznenađenje da upravo dva predložena zakona o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi i o transfernim sredstvima izazivaju interesovanje svih narodnih poslanika. Razume se da je reč o, za lokalne samouprave, možda i najvažnijem zakonu posle budžeta, jer će upravo na osnovu ovih zakona lokalne samouprave koncipirati svoje budžete koje treba da usvoje do kraja godine, da bi mogle da ispunjavaju i poverene i svoje izvorne nadležnosti.
Više puta sam u toku dosadašnjeg mandata ukazivao na potrebu da se ozbiljno pristupi izradi kriterijuma za utvrđivanje visine transfernih sredstava koja dodeljujemo pojedinim opštinama. I ovog puta, zbog kratkoće vremena, nije došlo do suštinskih promena u Zakonu o lokalnoj samoupravi, bar u onom delu koji se tiče kriterijuma o raspodeli sredstava iz republičkog budžeta.
Takođe, mnogi su danas ukazivali i na činjenicu da je došlo do izmena drugih zakonskih propisa, posebno onoga koji se odnosi na ubiranje poreza na dodatu vrednost, koji nema svoje izvorno poreklo i teško je utvrditi sa koje teritorije lokalne samouprave je ubran porez na dodatu vrednost.
Stoga se pristupilo raspodeli sredstava od 13 milijardi i 800 miliona prema kriterijumima koji su do sada u suštini važili u Zakonu o lokalnoj samoupravi.
Upravo tu se i razilaze poslanici, u smislu da jedni osporavaju visinu sredstava u pojedinim opštinama, da drugi odobravaju upravo zato što ne postoje jasni i precizni kriterijumi. Uzmite npr. kriterijume koji se nalaze u članu 99, pa ćete videti da je i predlagaču bilo teško da ih primeni bez nekih objektivnih pokazatelja koji dolaze sa terena, pri čemu nije mogla puno pomoći ni konferencija gradova koja je pre dve nedelje održana, na kojoj je došlo do usaglašenih cifri iz ovog predloga.
Pogledajte tačku 1. člana 99 – broj stanovnika pojedinih opština. Podsećam vas da je pre dve godine izvršen popis građana i da po pravilu u 90% opština taj popis nije izvršen tačno i u potpunosti. Stoga imate takve apsurde da pojedine opštine, poput opštine Loznica imaju 76.000 birača, pri čemu samo 86.000 stanovnika.
Razlozi za neuspeo popis nalaze se u mnogim činjenicama, a jedna je pre svega izbila u prvi plan, a to je obaveza popisivača da popiše imovinu onih građana koji su punoletni i koji raspolažu domaćinstvima, te su stoga mnogi i izbegli popis. Danas, kada vi razgovarate o kriterijumu i o broju stanovnika na teritoriji jedne opštine, vi nemate tačne podatke i prosto se prepisuju podaci iz prethodnih godina i vi ne možete to da uzmete kao jedan kriterijum za raspodelu sredstava.
Kada uzmete kriterijum broj odeljenja i broj objekata osnovnih i srednjih škola, vi osim broja osnovnih i srednjih škola ništa drugo ne vidite, niti kakvo je stanje u tim srednjim školama, u kakvom su stanju objekti u kojima se odvija nastava, da li se odvija u dve ili tri smene, koliko je učenika u jednom odeljenju, da li te osnovne ili srednje škole imaju sale za fizičko ili nemaju.
Po pravilu, ti kriterijumi nisu uopšte zastupljeni kada se raspodeljuju sredstva, nego se prosto uzima broj škola. Kada uzmete broj obdaništa, onda vi zakivate stanje u određenim sredinama upravo na broju obdaništa koji se u tom trenutku nalazi u funkciji, a ne polazeći od realne potrebe koliko zapravo treba da bude obdaništa ili koliko treba da bude osnovnih i srednjih škola, odnosno odeljenja u tim osnovnim i srednjim školama.
Stepen razvijenosti, niko živ ovde u ovoj skupštini, a mislim ni Ministarstvo za lokalnu samoupravu ne zna da nam odgovori šta je to stepen i čime se on meri u lokalnim samoupravama.
Dakle, ne uzima se u obzir broj zaposlenih na području opštine, niti broj nezaposlenih, što je takođe važno, broj penzionera na području jedne opštine i naročito što je bitno za mnoge opštine, broj izbeglica koje se nalaze na prostoru mnogih opština, a tu su izbeglice i sa Kosova i Metohije i iz bivših republika, Bosne i Hercegovine itd.
Siguran sam da postoje opštine u kojima učešće broja izbeglica prelazi 10% ukupnog stanovništva, a to se nigde ne uzima kao kriterijum za raspodelu ovih sredstava. Upravo je nasušna potreba da se u narednih mesec ili dva dana, u saradnji sa Ministarstvom za lokalnu samoupravu, dođe do celovitih promena ovog zakona, da bismo mogli u budućnosti da razgovaramo o objektivnim merilima, o tome koliko kojoj opštini treba da pripadne transfernih sredstava.
Govorio sam o broju zaposlenih, o čemu nema podataka u ovim našim izveštajima i pri tome ne mogu da primim gospodina Dinkića kao ministra finansija, nego prosto ukazujem na situaciju da mi tim podacima ne raspolažemo i te podatke ne uzimamo ozbiljno.
Molim vas, kada se u zakonu kaže 40% ubranog poreza na zarade pripada lokalnim samoupravama, i to svim lokalnim samoupravama, to na prvi pogled izgleda pošteno i u redu. Kada uđete u računicu, ne u matematiku, nego u računicu, vi onda shvatite da opštinama koje imaju prosek od sedam ili osam hiljada dinara možete da uzmete i čitav porez na zarade, i onda neće doći u situaciju da se u tom kriterijumu ravnaju sa Apatinom, sa Beogradom, sa Novim Sadom, sa nekim drugim većim razvijenim sredinama u kojima su prosečne zarade 20.000 dinara.
Dakle, tragom priče kolege Obradovića i ja bih se založio za promenu ovog kriterijuma, ali ne tako da sa 40% povećamo na 50% učešće, nego tako da napravimo selektivan pristup, da minimalno učešće opština u porezu na zarade bude 40%, a da se maksimalno utvrđuje u odnosu na prosečnu zaradu koja se isplaćuje na teritoriji opštine o kojoj je reč.
Na primeru lozničke opštine mogu da vam kažem sledeće, mi ćemo u 2005. godini, uz sve ove faktore rasta od 15,1%, ubrati oko 170 miliona prihoda po osnovu poreza na zarade, ali u Loznici je zarada 7.300 dinara u proseku, a u Srbiji je 14.000 i nešto dinara zarada u proseku. Dakle, kada bi bilo i 80%, onda bi opet jedva stigla prosek Srbije i tek bi imala oko 300 miliona dinara prihoda po osnovu poreza na zarade. Ovo je suština. Ne vredi davati iste procente, a da ti isti procenti proizvode nepravde i nepravilnosti u raspodeli sredstava za pojedine opštine.
Kolega Obradović je pomenuo Mali Zvornik, a pošto je to deo Mačvanskog okruga iz koga dolazim, zaista hoću da kažem da je tu ili napravljena računska greška ili nisu neki elementi uzeti u obzir, jer je došlo samo do 2% rasta sredstava koja pripadaju lokalnim samoupravama, odnosno Malom Zvorniku u odnosu na 2004. godinu.
Utoliko je, kolege narodni poslanici, zaključak Odbora za finansije da se do 31. marta najkasnije razrade ovi kriterijumi, sagledaju nepravilnosti u raspodeli ovih sredstava, kako je predloženo u zakonu, i da se iz tih sredstava o kojima je govorio gospodin Dinkić, dakle o 200 miliona dinara kao rezervnih sredstava, interveniše od onih lokalnih samouprava i kod onih opština gde je očigledno došlo do nesaglasnosti realnih potreba i realnog stanja u tim opštinama i onoga što im po ovom zakonu pripada.
Jednostavno, ne smemo se oglušiti o neke male sredine. Ja sam rekao Mali Zvornik, mogao bih slobodno da pomenem i Merošinu, Ljuboviju, Koceljevu, mnoge druge male opštine koje su ovog puta na udaru primene zakona koji se u suštini ad hoc primenjuje samo za ovo vreme da bi se prilagodili ovoj situaciji, jer prosto ne znamo kakvi će biti efekti ubiranja poreza na dodatu vrednost, niti kakvi će biti efekti drugih tzv. izvornih prihoda lokalnih samouprava.

Da. Ukazujem takođe na još nekoliko činjenica. Dobro je kada se rasterećuju građani i privreda određenih obaveza, ali da li slučajno, hoću da kažem da je to slučajno, najveći deo obaveza gde rasterećujemo jesu izvorni prihodi lokalnih samouprava.
Uzmite porez na samostalne delatnosti, a mi pozdravljamo predlog da se smanji porez sa 14% na 10% kod samostalnih delatnosti. Molim vas, samostalne delatnosti, to je prihod lokalnih samouprava i po tom osnovu lokalne samouprave će umesto 14% ubirati 10% prihoda. To je problem koji se dešava i ovako mala sredstva smanjuje u lokalnim budžetima.
Drugo, mislim da je ovde ministar bio pomalo škrt kada je opredeljivao cifru od 13.800.000.000 kao transferna sredstva za sve opštine na teritoriji Republike Srbije.
Ako pogledate obrazloženje zakona o raspodeli transfernih sredstava videćete nekoliko podataka na koje želim da ukažem. Kada saberete porez na promet van ograničenja, pa porez na zarade u svim onim kategorijama koje smo imali u toku 2004. godine, a menjalo se sve to više puta, od toga da smo imali 5%, pa 30% do 1. jula, 3,5% na fond zarada, do transfernih sredstava u iznosu od 11 milijardi, onda se dođe do cifre od 38.480.000.000 kao planiranih sredstava u 2004. godini.
Zbog nešto boljeg rasta, odnosno ubiranja tih prihoda, doći će do ostvarenja od 40.500.000.000 i to je bio razlog ministarstvu da predloži da se umesto onoliko koliko je povećana javna potrošnja, relativno govoreći i nominalno, u republičkom budžetu umesto da se povećaju ova sredstva, ovde se išlo na smanjeno povećanje, i to za 6,2% u odnosu na ono što je procena da će biti ostvareno u 2004. godini.
I sada, na šta vam ukazujem? Ako je projektovana inflacija za 2005. godinu 10%, ako je realni rast društvenog proizvoda 4,5%, onda bi najmanje nominalni rast ovih sredstava morao iznositi 15,1%. Mi imao rast samo 6,2%, što će značiti da u narednoj godini, po ovom osnovu, uključujući i poreze na zarade i transferna sredstva lokalne samouprave, zapravo, u realnom iskazu dobijaju manje sredstava nego u 2004. godini. I, to jeste istina.
To jeste istina. Iskreno se nadam da će se desiti pretpostavka da će procesi privatizacije ići nešto ubrzanijim ritmom i da ćemo imati taj višak prihoda po osnovu privatizacije i potrebu da u toku 2005. godine napravimo rebalans budžeta, pa da taj deo sredstava od privatizacije usmerimo u jednoj meri i u lokalnu samoupravu. Pogotovo što kad govorimo o privatizaciji mi imamo prisutne činjenice da se privatizacija neravnomerno odvija kada je u pitanju teritorija Republike Srbije.
Najviše je privatizacija u razvijenijim sredinama, poput Novog Sada, Apatina, Beograda itd, a najmanje je privatizacija, što jeste ekonomska logika, upravo u najmanje razvijenim sredinama. I, kakvu to ima posledicu po lokalnu samoupravu? Em imate privredu koja stoji, imate veliki broj nezaposlenih radnika koji čekaju na privatizaciju, ili imaju faktičko zaposlenje, i imate nedostatak prihoda u budžetima lokalnih samouprava po osnovu 5% koji pripadaju po osnovu privatizacije lokalnim samoupravama.
I onda, naravno, imate problem da lokalne samouprave ne mogu da ispune svoje funkcije koje su predviđene Zakonom o lokalnoj samoupravi. I, još nešto – racionalizacija lokalnih samouprava jeste zadatak svake ozbiljne vlasti ma od koga da je sačinjena. Jedna trećina, u proseku sam to računao, sredstava budžeta lokalnih samouprava otpada na obaveze i izdatke po osnovu zarada zaposlenih u lokalnim samoupravama, odnosno u opštinskim upravama.
Molim vas, jedna trećina. Samo dve trećine i po osnovu prihoda od izvornih aktivnosti, i izvornih prihoda skupština i transfernih sredstava mogu se koristiti i za neke druge namene, osim za zarade zaposlenih. I sad, neko će pomisliti - pa, šta da radimo? Pa, mi jednostavno moramo u budućem Zakonu o lokalnoj samoupravi utvrditi obavezu da lokalne samouprave smanje broj zaposlenih u opštinskim upravama za najmanje 10%, koliko će to učiniti i Vlada u ministarstvima i organima državne uprave.
Ali, ta mera mora biti propraćena odgovarajućim socijalnim, ekonomskim i drugim merama, jer ne možemo te ljude sad tek tako izbaciti na ulicu zato što ih je neko primio. A, istina je da je od dolaska DOS-a na vlast 2000. godine oktobra, pa do recimo pre godinu dana, najveći broj novozaposlenih upravo u opštinskim upravama po tom osnovu primljen.
Neki na određeno vreme, neki na neodređeno vreme, i ma koliko da koštaju te njihove zarade budžet, one u toj meri koliko koštaju budžet utoliko uskraćuju ostvarivanje osnovnih izvornih funkcija lokalne samouprave i, razume se, da onda građani na području tih opština ne mogu da zadovolje najelementarnije potrebe i interese u svim oblastima.
Da ne govorimo o tome da nema razvojnih projekata, da nema u tom slučaju izgradnje infrastrukture, vodovoda, kanalizacije, da retko koja opština ima fond za razvoj sela, ili recimo garancijski fond koji bi podstakao razvoj malog preduzetništva i osnivanje malih i srednjih preduzeća, nego nam se po pravilu dešava da u nedostatku prihoda sve skupštine opština pribegavaju jednoj, rekao bih pogubnoj politici, time što povećavaju cene gradskog građevinskog zemljišta, naknada za korišćenje gradskog građevinskog zemljišta i svih drugih taksi, što jesu izvorni prihodi lokalnih samouprava, da bi bar nešto uradili u tim svojim mandatima.
I konačno, kad neko jednog dana krene ozbiljno da menja Zakon o lokalnoj samoupravi, onda mora poći i od realnih potreba da se izvrši i odgovarajuća decentralizacija vlasti, i da se neke funkcije, a onda i sredstva prenesu na lokalne samouprave i time pojača interes lokalnih samouprava, prvo – za ubiranje prihoda, drugo – za zadovoljavanje najšireg interesa građana koji žive na tom području.
Ali, prethodno se moraju ujednačiti svi ekonomski kriterijumi, naročito oni koji se tiču zarada i obračunavanja poreza na zarade, jer je zaista van pameti i pomisliti da je isto primati 7.000 dinara u Loznici i 20.000 u Beogradu, pri čemu će učešće i kod Beograda i kod Loznice u porezu na zarade biti 40%. To jednostavno nije održivo, jer kad prevedete apsolutni iznos, što bi bilo važno, po jednom zaposlenom ili po jednom stanovniku u opštini, onda ćete tek videti kolike su razlike.
I, što se Beograd više razvija, to manje sredine manje dobijaju, a dobro je za zemlju da se Beograd razvija, nego treba u raspodeli sredstava doći do toga da i oni koji su ispod proseka dobijaju prosečna sredstva po tom osnovu, a sve drugo da bude rezultat rada i aktivnosti lokalnih samouprava, umešnosti rukovodstva i naravno spremnosti građana da učestvuju u svemu tome na način koji obezbeđuje i samodoprinose i pokretanje privrednih kapaciteta itd.
Dakle, u ovom trenutku mislim da mi nemamo racionalnijeg rešenja nego da izglasamo ovaj zakon, ali da i jedno i drugo ministarstvo, i za finansije i za lokalnu samoupravu, moraju, ali prosto moraju, do 31. marta ponuditi celovite zakone na ovu temu, o kojima bi razgovarali i da nam to budu reperi i za 2005. godinu, a i za naredne godine. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni je ovaj amandman SRS interesantan sa još jednog gledišta ili aspekta. Ministar je u svom uvodnom izlaganju, kada je govorio o ovom zakonu, objasnio nešto što ne piše, već će se verovatno po njegovim rečima, praktično u životu primenjivati.
Razume se da misli da akcize na alkoholna pića proizvedena od voća ne treba da budu ovako visoka, dakle, 53,83 i to jeste veliko opterećenje za proizvođače rakija od voća i specijalnih rakija. Dakle, opterećenje za seljake, a evo zašto. Na jednoj strani, Ministarstvo za poljoprivredu podstiče seljake da zasade nove voćnjake, a na jednom hektar može se zasaditi otprilike 400 stabala. Kada je voćnjak u prosečnom rodu, sa tog hektara može se dobiti između 15 i 20 tona šljive. Kada imate ovakvu situaciju kakva jeste, da seljaci ne znaju šta će sa šljivom, jer nema organizovanog otkupa, nema dovoljno zainteresovanih kapaciteta da otkupe tu šljivu, onda je domaćinski i racionalno da seljak od te šljive ispeče dobru rakiju.
Idemo dalje, u članu 6. ovog zakona, kada se nabraja ko je sve obveznik akcize, imate tačku 1) gde kaže, fizičko lice – proizvođač koji proda alkoholna pića drugom fizičkom licu. Kada poreznici budu primenjivali ovo rigidno, bez dopunskog uputstva Ministarstva za finansije, onda će svaki seljak koji je proizveo bilo koju količinu rakije i istu tu prodao drugom fizičkom licu da obavi veselje, svadbe itd, biti obveznik ove akcize.
Ministar je rekao da se to neće odnositi na hiljade seljaka po Srbiji koji imaju svoje kazane i u tim svojim kazanima peku relativno male količine rakije, poput uvaženog kolege Tomislava Nikolića, a i ja se sam time ponekad bavim. Drugo, čak i da ne važi tačka 1) imate tačku 2) u članu 6, u kojoj se kaže da je obveznik akcize pravno lice, odnosno preduzetnik koji kupi alkoholno piće od fizičkog lica.
Šta mi sada činimo? Kada proizvođač hoće da to proda nekom restoranu, samostalnoj radnji, nekoj firmi itd. onda je to pravno lice, koje kupuje rakiju od seljaka, u obavezi da na taj iznos obračuna 53,83 dinara akcize. Mi smo time pokvarili nešto što bi trebalo da bude dobro za seljaka.
Jedino vidim način, pošto niko nije, čak ni ja, kasno sam uočio to, nisam podneo amandman na ovaj član 6, da Ministarstvo finansija svojim konkretnim uputstvom opštinskim poreskim upravama daju naloge da ne jure seljake po Srbiji koji prodaju rakiju proizvedenu u svojim kazanima itd. Nemamo tu drugog izbora, ukoliko hoćemo da budemo fer prema seljacima.
Druga je stvar da li je stvarno u redu da mi tromesečno usklađujemo, da unapred govorimo o tome kakva će biti inflacija ili rast cena u zadnja tri meseca i može biti da, kada se 30 dinara uveća za rast cena u protekle dve godine, da to i naiđe na 53,83, ali mislim da je tu gospodin Nikolić u pravu. Mi ne treba da imamo takve odredbe, nego malo drugačije podešene, i naročito ne one odredbe koje bi u ovom trenutku smetale daljem razvoju tih seoskih gazdinstava, pogotovo što ih ubeđujemo da je dobro za njih, i čak neke zakonske odredbe to i potvrđuju, da se registruju kao poljoprivrednici, da otvore svoje žiro i tekuće račune kod poslovnih banaka, da ono što će primiti po osnovu subvencija neće biti oporezovano, ako mu na drugoj strani pokušamo da preko ovih akciza otežamo život, jer objektivno poskupljujemo njegov proizvod i neće moći da nađe na kupce.
Još nešto, pitanje definicije proizvođača je takođe otvoreno. Zakon o alkoholu i vinu definiše ko je proizvođač alkoholnih pića, pa i kada je u pitanju fizičko lice, a uredba Vlade Republike Srbije o tome kako se daju akcizne markice govori na neki način o tome da sada morate dokazati da ste proizvođač, da ste dobili akciznu marku, tu akciznu markicu stavili na pakovanje svog alkohola ili rakije koju ste proizveli, pa tek onda plaćate te akcize. Dakle, komplikacija plus.
Prosto ukazujem na ovo kao mogući problem i molim ministra da ono što je rekao za govornicom napiše i obavesti opštinske uprave da ne bi seljaci nailazili na nepotrebne probleme.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pri karaju današnje načelne rasprave o setu ovih poreskih zakona, dozvolite mi da još nekoliko zapažanja, koja moje kolege nisu stigle da iznesu u prethodnoj raspravi, kažem.
Najpre, kada je reč o zakonu o porezu na dohodak građana. Nema nikakve sumnje kada dođe do smanjenja pojedinih poreskih obaveza, pa i ovih koje se tiču poreza na zarade. Mislim da ni efekti o kojima se juče i danas govorilo povodom ovog zakona, nisu baš toliki koliko se na prvi pogled može učiniti. Evo zašto. Faktički, mi imamo smanjenje poreza na zarade samo kod samostalnih delatnosti i to, pre svega, iz razloga da bi se izjednačio porez na dohodak i porez na dobit. To ima potpuno opravdanje.
Želim da skrenem vašu pažnju i na nekoliko odrednica iz ovog teksta zakona, koje i ne idu baš u prilog smanjenja pojedinih obaveza, a pre svega zato što jesu nasleđene neke anomalije iz prethodnog teksta zakona koji, na žalost, u ovom delu ili u tim delovima nije menjan.
Uzmite, recimo, troškove prevoza po osnovu dolaska ili odlaska sa posla. Mi smo do sada imali situaciju da 800 dinara nije tretirano kao prihod i nije oporezivano kao zarada sa 14%. Sada je ta cifra uvećana sa 800 na 1200 dinara. Sve preko toga bi se i dalje tretiralo kao zarada na koju bi poslodavac bio dužan da, prilikom isplate zaposlenom, obračuna tih 14% poreza.
Anomalija je upravo u tome što se pored troškova prevoza u zaradama nalaze troškovi ili naknada po osnovu toplog obroka, regresa itd. tako da mi u suštini kada razgovaramo o tome imamo dve vrste tzv. bruto dohotka na koji se obračunavaju zarade.
Bruto u smislu onoga što radnik primi neto i bruto ono što na osnovu svih tih primanja tretiramo kao bruto, pa na njega obračunavamo poreze i doprinose i dobijemo zapravo ukupnu cenu jednog radnog mesta.
Razume se da je pandan tome odredba u zakonu koja će stimulisati poslodavce da u 2005. godini zaposle jedan broj radnika sa evidencije službe za zapošljavanje i da pri tome budu oslobođeni obaveze plaćanja poreza po osnovu zarada od 14%. To jeste dobra mera. Ja vam, kolege narodni poslanici, u ovom trenutku skrećem pažnju da je možda ovo jedna od mera koja će upravo nama narodnim poslanicima odgovarati.
Ako razmislite o čemu govorim onda ću ovu priču da povežem sa, nažalost, neuspelim zakonom o Narodnoj skupštini, koji se iz raznoraznih razloga nije našao na dnevnom redu ovog visokog doma, jer upravo mi molimo poslodavca, naročito oni koji će biti po isteku mandata stariji od 50 godina, da nas prime u radni odnos sa obrazloženjem da će im eto Ministarstvo za finansije oprostiti onih 14% poreza na zarade po osnovu prijema radnika koji su stariji od 50 godina.
Nažalost, da bi se to desilo mi ćemo kao narodni poslanici morati najmanje, tako piše u zakonu, tri meseca da provedemo u statusu nezaposlenog na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Mislim da je to bruka i sramota za Srbiju, ma koliko siromašnu, i zato se nikada neću odlučiti da glasam za to da ide zakon o Vladi pre zakona o Narodnoj skupštini. U najmanju ruku to bi moralo da ide istovremeno.
Takođe, ukazujem na još jednu odredbu koja odgovara narodnim poslanicima, a doduše odgovara i nekim drugim, a to je odredba koja predviđa da će oni ljudi, oni zaposleni koji se opredele na tzv. dodatno osiguranje penziono i invalidsko kod nekih drugih institucija van penzionog i invalidskog osiguranja, ali samo do iznos od 3.000 dinara, njihovi poslodavci će biti takođe oslobođeni obaveze da na taj iznos od 3.000 dinara obračunaju tih 14% poreza.
Vama, poštovane kolege i koleginice, najdobronamernije savetujem da bar deo ovih primanja koja imate u Republičkoj skupštini izdvojite za to dodatno osiguranje, jer znajte da nas čeka jako teško vreme.
Dobro je, takođe, što sam siguran da primenjivanjem odredbi o porezu na dohodak građana nijedan, ali podvlačim nijedan narodni poslanik neće biti obveznik tog poreza na kraju 2004. godine, a siguran sam ni na kraju 2005. godine. Zašto? Zato što je predlagač ovde predvideo da će u budućnosti oporezivi dohoci biti samo oni koji su četiri puta veći od prosečnih godišnjih zarada koje se isplaćuju u Republici Srbiji.
Kao što znate, dame i gospodo, narodni poslanici primaju tek nepuna dva prosečna lična dohotka od onih koji se isplaćuju u Republici Srbiji.
Dakle, nismo ni blizu toga i čak ako Toma Nikolić, ukoliko bude i ubuduće predsednik Administrativnog odbora, stavi tu tačku dnevnog reda na Administrativni odbor, pa bar izjednači zarade republičkih poslanika sa zaradama saveznih poslanika.
Čak i da to učini Tomislav Nikolić, pa nam u ovoj godini omogući da primimo pet prosečnih zarada, opet nećemo biti oporezovani zato što ćemo eto i mi kao narodni poslanici imati odbitnu stavku koja se zove ili izračunava na osnovu toga što 40% primenite na prosečnu zaradu koja se isplaćuje u toku 2004. godine, pa sve to pomnožite sa 12 i dobijete nekih 70.000 dinara, pa sve to umanjite od ukupnog iznosa od 750.000 i dobijete 650.000 dinara koji takođe nisu oporezovani.
Zašto sve ovo govorim? Ne samo zbog narodnih poslanika nego i zbog toga što jeste dobro jednom zasvagda možda utvrditi one zarade koje će biti oporezovane. Moram da vas upozorim da ovde postoji nešto što se desilo, da će oporezovane zarade biti niže od onih koje su sada oporezovane.
Sada je to slučaj sa otprilike 850.000 dinara u toku jedne godine i svi poreski obveznici, odnosno građani koji primaju te zarade biće u obavezi da plate porez, a po novome ako bi ga primenili na 2004. godinu 720.000 dinara bi bilo oporezovano i to nije fer. Nije fer jer to je realnost. Prosečna zarada je 15.000 dinara, puta četiri je 60.000 dinara, puta 12 meseci u godini jednako je 720.000 dinara i to je oporezivi iznos. Sada važi 850.000, a možda čak i 870.000 dinara.
Ima još nekoliko odredbi u ovom zakonu koje nisu po meni logične. Kada poslodavac koji vas uputi na službeni put, uz pravo da koristite privatni automobil u službene svrhe, onda on bez dodatnog oporezivanja može da vam isplati maksimalno 3.000 dinara u toku jednog meseca. To tako primenjujući pravo iz zakona da vam tu naknadu priznaje i da je računa na način da primeni 30% od cene benzina po pređenom kilometru; 30% od cene benzina, zaokruženo govoreći, iznosi 20 dinara.
Kada neko ide na službeni put iz Loznice u Beograd pređe relaciju od 150 kilometara, ima pravo na naknadu od 20 dinara po kilometru i za 150 kilometara primiće naknadu od 3.000 dinara bez poreza, ali se neće moći iz Beograda vratiti u Loznicu jer treba da pređe još 150 kilometara, a da tih 150 kilometara ne bude oporezovano kao zarada sa 14%. To je ono što jeste ovde apsurd.
Šta je negativna posledica toga? Da se svi poslodavci teraju da umesto da racionalno koriste svoja novčana sredstva za nekakve investicije koje će pokrenuti proizvodnju kupuju službene automobile, angažuju vozače i tim službenim automobilima upućuju zaposlene na službeni put.
Dame i gospodo, u vezi sa ovim postoji još jedan apsurd. Vidim da nekima ovo možda nije interesantno, ali kada se budu primenjivale ove odredbe zakona onda ćete da vidite koliko ste pogrešili što neke stvari niste propratili.
Pogledajte obrnutu situaciju. Kada ste vlasnik preduzeća, a preduzeće ima službeni auto, pa kada hoćete da ga koristite i u privatne svrhe, onda vam se to korišćenje službenog auta u privatne svrhe računa kao prihod posebne vrste i takođe se oporezuje. Znate kako to računaju? Jedan posto mesečno puta 12 meseci jednako je 12% od vrednosti službenog vozila koje ste koristili i u privatne svrhe.
Ili, ako vaša firma ima stan u Beogradu, idete na službeni put u Beograd, treba da spavate u tom stanu, ne platite zakup, opet vam se to računa kao prihod. Ako platite zakup, opet se računa kao prihod. Pogledajte apsurdnih situacija. Na jednoj strani pokušavamo da oslobodimo obaveza i to je u redu, na drugoj strani uvodimo obaveze koje su nedolične.
Ovom zakonu će se obradovati najpre deca i to deca povodom božićnih praznika, jer će paketići za Božić i Novu godinu biti oslobođeni poreza do iznosa do 3.000 dinara. Nisam siguran da li će to važiti i za novogodišnje paketiće, jer ćemo ih morati podeliti pre 31. decembra, a ovaj zakon stupa na snagu u 2005. godini. Verujem da ćemo to moći da učinimo za Božić i da će ti paketići biti oslobođeni ovog poreza.
Namerno ukazujem na apsurdne odredbe u ovom zakonu, iako ću za njega glasati, jer postoji više dobrih stvari. Ali, pogledajte seljaka koji prikuplja sekundarne sirovine ili šumske plodove. Do sada to nije bio slučaj, ali sada je u ovom zakonu rečeno da će i ti prihodi biti oporezovani po stopi od 14%, kao prihod građana, a da će oni koji stiču prihode po osnovu ubiranja šumskih plodova, lekovitog bilja i sekundarnih sirovina imati pravo na odbitke po osnovu normiranih troškova od 20%.
Sad vas pitam - ko može da utvrdi prihode onih dečaka koje viđate svakodnevno na ulicama Beograda, koji na trocikletima ili bicikletima guraju hrpe kartona, starog papira, stakla itd. Ko može da utvrdi prihode po osnovu prikupljanja šumskog bilja, odnosno lekovitog bilja i šumskih plodova seljaka koji u slobodnom vremenu, na crveno slovo, kad ne može da radi na njivi ili na neki drugi praznik sa podebljanim crnim slovom, rade u šumi tako što obezbede jednu količinu dopunskog prihoda, između ostalog prikupe 2,3 kile šumskih jagoda i to iznesu na pijacu.
Govorim o tome da zakon koji u jednoj meri ne može da se primeni nije dobar upravo u toj meri i ne treba ubacivati u zakon nešto što nema smisla, a nije ni pošteno.
Jer na jednoj strani ohrabrujemo seljake da se registruju kao poljoprivredni preduzetnici, da otvaraju svoje račune kod poslovnih banaka, što je potpuno opravdano, oslobađamo, i to je opravdano, od obaveza po osnovu poreza na dohodak građana, subvencije na pšenicu, premije za mleko itd, razbijamo strah kod seljaka od tih i takvih računa, a sa druge strane uvodimo neke obaveze koje nikad nisu postojale i neće nikakav prihod u republičkom budžetu ozbiljan predstavljati.
Ne treba time da plašimo seljake i da pravimo takve odredbe u zakonu koje se ne mogu i ne treba primenjivati.
Nekoliko rečenica o Zakonu o akcizama. Mogao bih još o nekim stvarima, ali čini mi se da je ovo dovoljno za ilustraciju. Uzmite akcize. Juče je ovde bivši ministar govorio o tome, praveći se nevešt kada je u pitanju tačka 8) izmenjenog člana 1a, gledam gospodina Vlahovića i slobodno neka mi posle ovoga replicira, kada je govorio na temu - šta se smatra domaćom cigaretom.
Hoću da kažem sledeću stvar. Upravo prethodna Vlada u privatizaciji Duvanske industrije Niš i Duvanske industrije Vranje je, između ostalog, prodala i tržište, pre svega prihvatajući obaveze po osnovu utvrđivanja tzv. ad valorem akciza. Došli smo do toga da su oni navodno platili nešto skuplje, govorim o kupcima duvanske industrije, i vranjske, ali su pri tom stekli monopol na srpskom tržištu i diktiraju sve druge uslove, jer nam se cigarete iz Crne Gore i Hrvatske pojavljuju sa manje konkurentnim cenama u odnosu na njih, a naša se država obavezala da akcize neće uvećavati zaključno sa 2005. godinom ili ukupno 5 godina.
Imate pokušaj ovog ministarstva da napravi popravku u toj oblasti i da crnogorske cigarete takođe mogu imati tretman domaćih cigareta, pod uslovom da je onaj ko proizvodi cigarete u Crnoj Gori kupio dovoljne količine duvana u Srbiji, i od toga proizveo najmanje 2,5 milijarde komada cigareta. To je dobra odredba.
Šta je bilo sa 2004. godinom? Šta je bilo sa 2003. godinom? Po kom će tretmanu biti ubuduće proizvođači duvana iz Republike Srpske ili hoćemo li mi u budućnosti zaista doći do toga da nam je svaki poslovni aranžman sa Crnom Gorom u kategoriji spoljnotrgovinskog prometa, i da njihove cigarete ili neke druge proizvode koji podležu akcizama tretiramo kao spoljnotrgovinski promet i kao one koji nisu ravnopravni u utakmici na tržištu sa onima koji su kupili Niš i Vranje.
Znam da će mi gospodin Vlahović ili neko iz te Vlade reći da, tako je, ali oni koji su kupili Niš i Vranje platili su nešto višu cenu.
Kažem vam - ako bi se izračunali pozitivni i negativni efekti, gubici bi po osnovu tako manjih akciza na proizvode duvanske industrije i Niš i Vranje bili mnogo veći nego što su u tom trenutku bili efekti, nešto veće cene u odnosu na tržišnu koja je ostvarena kada je došlo do prodaje tih fabrika. To je za mene suština.
Suština je bila i u tome da je ona Vlada imala želju da to proda što pre, da ta sredstva ubaci u budžet i prema odredbama Zakona o budžetu potroši onako kako ih je potrošila, a o tome ćemo drugom prilikom, kada budemo imali završne račune za 2001, 2002. i 2003. godinu, razgovarati i videti jesu li ti efekti onakvi kako govorim, ili su bili pozitivni, u smislu da smo tad profitirali, pa po cenu da u narednim godinama i izgubimo.
Ovde je ključno pitanje hoćemo li mi i ubuduće Crnu Goru da tretiramo kao neku drugu državu ili ćemo onog trenutka kad te državne zajednice nestane raditi kao da hoćemo, ali iskreno, da ta državna zajednica opstane i da crnogorske proizvode tretiramo onako kako priliči, ukoliko želimo da imamo zajedničku državu sa Crnogorcima. Nekim ljudima u Crnoj Gori samo trebaju povodi da bi eventualno išli na neke priče o tome da će se valjda odvojiti od Srbije, da valja ići odvojenim putem u EU...
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
.... da je Srbija ta koja koči njihov ulazak u EU itd. To je ono o čemu sam želeo da govorim u proteklom vremenu. Hvala lepo.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, već ste čuli, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije glasaće za Predlog zakona o budžetu za 2005. godinu.
Ja bih u nekoliko rečenica, obzirom na ograničeno vreme, rekao šta mene kao narodnog poslanika vodi ka tome da glasam za ovaj predlog budžeta.
Ovo mi je peti budžet, kao što znate, koji vrlo ozbiljno razmatram u ovoj Narodnoj skupštini. Mislim da je ovaj tekst koji smo danas dobili, odnosno o kome danas razgovaramo, najbolji i tu nemam nikakvih dilema - 416 milijardi dinara rashoda, 396 milijardi prihoda, pri čemu 20,5 milijardi dinara deficita.
Sa stanovišta principa na kojima SPS zasniva ili kritikuje ili hvali budžet, ova vlada se primiče onome što mi zapravo priželjkujemo. Imali smo permanentno prisutan budžetski deficit u prethodne četiri godine. Ovog puta, u odnosu na 2003. godinu, imamo prepolovljen, i više od toga, budžetski deficit. To jeste jedan dobar trend, koji možda neki slučajno a neki namerno ne uočavaju.
I neki drugi pokazatelji govore o tome da je ova vlada na dobrom putu i, ako ništa drugo, bar da ne kvari neke stvari koje su dostignute. Pošto dolazim iz privrede, znam da je za privrednika možda i najvažnija stvar da Vlada ne kvari ekonomski ambijent u kome privređuju privredni subjekti i u kojem treba da dođe do rasta privrednih aktivnosti.
Jeste, činjenica je, privredna aktivnost je porasla u 2004. godini. Da li je baš svih 8%, to nisam siguran, a pogotovo imajući na umu i osnovicu koja je u 2003. godini bila vrlo niska.
Projektovani rast bruto društvenog proizvoda od 4,5% u 2005. godini, od 5% u 2006. godini i od 5,5% u 2007. godini jeste jedan optimističan pristup u realizaciji zakona o budžetu i sprovođenju mera ekonomske politike, koja je sadržana u Memorandumu.
Moram da kažem da mi prosto imponuje ovaj optimizam koji gospodin Dinkić, kao ministar za finansije, unosi u čitavu ovu priču, a naročito u onom delu koji se odnosi na realnu mogućnost da dođe i do većih prihoda nego što su projektovani budžetom za 2005. godinu. Nije reč o malim sredstvima. Reč je o desetak, možda i 15 milijardi dinara povećanih prihoda po osnovu, nadam se, uspešne privatizacije u 2005. godini, jednog većeg broja malih preduzeća i srednjih, i jednog broja velikih firmi u Srbiji, a ima ih 40 koje su prisutne u ovom programu, sa preko 30.000 zaposlenih.
Ovde se i otvara jedna sumnja, možemo li taj optimizam pokriti sa pet milijardi dinara subvencija u privredi, koje su upravo namenjene za restrukturiranje, finansijsku i ekonomsku konsolidaciju tih velikih preduzeća koja treba da se privatizuju u 2005. godini i razume se da najveći deo tog prihoda po osnovu privatizacije i ostvarimo u 2005. godini.
Postoji jedan podatak koji promiče našoj pažnji, a to je podatak da je broj zaposlenih u 2004. godini, zaključno sa 30. septembrom, povećan za 26.000. Neko će možda pomisliti - pa šta, 26.000 u odnosu na 950.000 nezaposlenih i ne predstavlja nekakvu značajnu i ozbiljnu cifru. Ali, za mene kao čoveka koji dolazim iz privrede je vrlo značajno da mi se čini da smo došli do te faze da se zaustavlja rast broja nezaposlenih i da postepeno ulazimo u jednu kontrafazu, sa kontrasmerom da počinje da raste broj zaposlenih.
Ako je to istina, mada je promenjena metodologija u izračunavanju odnosno utvrđivanju stanja broja nezaposlenih, mislim da ovaj optimizam o kome je ministar govorio, ima i pokriće.
Šta bi za mene još mogao biti problem? Mi smo pomalo zemlja apsurda. Imamo stravičan spoljnotrgovinski deficit, pa i u 2005. godini je to oko pet milijardi dolara, a pri tome imamo stabilne devizne rezerve, sa tendencijom rasta. U ovom trenutku je 3.850.000.000 deviznih rezervi i kaže se da će one i dalje rasti.
Šta je izvor za devizne rezerve - povećana devizna štednja građana, eventualno strani krediti koje smo dobijali ili dobijamo u ovom vremenu i treće, što je apsurd za zemlju Srbiju, a to je da su građani, po prilici, prinuđeni da prodaju svoje devizne ušteđevine da bi sastavili kraj sa krajem, da to čine preko poslovnih i komercijalnih banaka i da kao posledicu imamo jedan apsurdan rast deviznih rezervi, a da pri tome nemamo dovoljno organizovanu aktivnost na povećanju izvoza iz ove zemlje.
Ovde upozoravam na činjenicu da je u budžetu za 2005. godinu planirano samo jedna milijarda dinara, podvlačim, jedna milijarda dinara koja odgovara protivvrednosti, otprilike, 13 miliona evra, za podsticaj izvoza. To je simbolična cifra. Ona samo predstavlja dobru nameru Vlade, ali ne predstavlja po meni dovoljno realan ekonomski faktor koji će zaista podstaći izvoz. Strane direktne investicije u našu privredu jedino mogu da povećaju izvoz do one mere u kojoj bi pokrivenost uvoza bila 70% ili 80%, za razliku od sadašnjih oko 30% ili 36%.
Uočavam i sledeći podatak - 13 milijardi 800 miliona dinara planirano je za aktivnosti lokalnih samouprava, odnosno opština i gradova. Tih 13 milijardi 800 miliona biše raspoređeno po posebnom zakonu.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, upozoravam na to da su sadašnja određenja iz Zakona o učešću opština i gradovima u porezu na promet, a ovog puta u porezu na dodatu vrednost, kao i kriterijumi u tom zakonu, nedorečeni, da imate mnogo apsurdnih situacija.
Dolazim iz Loznice i znam sledeći podatak, koji nikada nije mogao na taj način da se evidentira. U Loznici je 17.000 nezaposlenih, što je za sedam hiljada više nego što je zaposlenih. To nije bilo od kako je gavran pocrneo, a u tom zakonu nemamo taj kriterijum broj zaposlenih i broj nezaposlenih, pri čemu valja uzeti u obzir da mnoge sredine sa svojim zaposlenima primaju tek negde oko sedam hiljada dinara i da ne živimo svi u Beogradu, u kojem je prosečna zarada otprilike od 20.000 dinara. Ta Loznica ima recimo "Viskozu", fabriku koja je izvozno orijentisana i koja je nekada izvozila 100 miliona dolara godišnje, i ima i danas svetsko tržište i mogućnost da vlakno i neke druge proizvode proizvede.
Nadam se da će ova vlada imati razumevanje i za takve fabrike kakva je "Viskoza". Imala je i do sada, ali upravo zbog te njene izvozne orijentisanosti mislim da u 2005. godini moramo da napravimo jedan rez koji bi omogućio da se "Viskoza" restruktuira, privatizuje, a time doprinese rastu izvoza i smanjenju spoljnotrgovinskog deficita.
Razume se da se o budžetu može govoriti na različite načine, možemo da cepamo dlaku na dva i tri dela, ali ukoliko se ostvare ovi osnovni parametri, a dokaz je rebalans budžeta koji je definitivno realizovan u onoj meri kako je bio i planiran, verujem da i ovaj budžet u 2005. godini može biti onakav kakav je projektovan, uz ovu notu optimizma koju ministar ima u delu koji se odnosi na privatizaciju, a dodao bih da taj deo viška prihoda, koji eventualno ostvarimo, moramo da uložimo tamo gde najviše nedostaje, a to je recimo u fond za isplatu zemljoradničkih penzija, da još pomognemo penzionere i subvencije u privredi u smislu pripreme za privatizaciju.

Dame i gospodo narodni poslanici, možda nije najvažnija činjenica da li će ovaj amandman SPS-a biti prihvaćen ili ne, ali je važno da od večeras počnemo da razmišljamo o tome kako izmiriti zaostale penzije poljoprivrednicima, kojih je, kao što znate, 20,5.
Nažalost, mi nismo kao narodni poslanici bili u prilici da podnosimo amandmane na predloge prihoda i rashoda fondova, pa ni ovog fonda za penziono osiguranje poljoprivrednika, jer da jesmo verovatno bismo drugačije uredili prihode i izdatke iz tog fonda. Podsećanja radi da vam kažem da je 11 milijardi dinara prihod Fonda za penziono osiguranje zemljoradnika planiran za 2005. godinu. Za 2006. godinu 13 milijardi, a za 2007. godinu 14 milijardi.
To su te tzv. srednjoročne projekcije i ovde se polazi od nekoliko pretpostavki, za koje ne znam hoće li se uopšte moći ostvariti.
Prva je da će stepen naplate, podvlačim to, doprinosa za penziono osiguranje zemljoradnika biti povećan sa sadašnjih 30% na 50%, da će u 2005. godini ovaj fond ostvariti sopstvenih prihoda oko četiri milijarde dinara, a da će iz budžeta kao transferna sredstva, pre svega iz onog dela koji se odnosi na prihode od privatizacije, dobiti još sedam milijardi, za pokriće ovih izdataka koji su planirani u 2005. godini.
Sve to treba da se poveća u 2006. godini na 50% naplate, da se prihod poveća na 12 milijardi dinara, a da se i apsolutno i relativno smanji učešće republičkog budžeta u ukupnim prihodima tog fonda zemljoradnika, pri čemu valja znati da u ovom trenutku samo 340.000 zemljoradnika figurira kao obveznik doprinosa za penziono i invalidsko osiguranje zemljoradnika.
Razume se da pri tako malom broju obveznika, odnosno osiguranika, mi ne možemo, prvo, da očekujemo veće penzije za zemljoradnike, a drugo, da očekujemo da ćemo moći iz prihoda Fonda za penziono osiguranje zemljoradnika da izmirimo zaostalih 20,5 penzija, niti ćemo moći da očekujemo povećani stepen naplate.
Dakle, ovde je predloženo da se povećaju prihodi za tri milijarde dinara, i to u onoj kategoriji mešovitih i nedefinisanih prihoda, sa 5.300.000.000 na 8.300.000.000, da se za taj iznos uvećaju sredstva penzionog fonda zemljoradnika u 2005. godini, ne bi li se time pokrilo šest neisplaćenih zemljoradničkih penzija.
Na samom kraju, moguće je da mi iz nekih razloga ne možemo, kao skupštinska većina ili ministarstvo, da prihvatimo ovaj amandman, ali mora postojati jedna obaveza i ministarstva i Vlade da po osnovu više ostvarenih prihoda od privatizacije, što se očekuje prvim rebalansom budžeta, bude predviđena tako uvećana stavka za izmirenje obaveza prema zemljoradnicima po osnovu neisplaćenih penzija.
To bi bio konstruktivan pristup socijalista ovoj temi, a mislim i svih narodnih poslanika, koji moraju uočiti tu činjenicu da koliko god mi brzo idemo u nekim stvarima, toliko ne možemo brzo da stignemo te zaostale isplate, niti da motivišemo buduće osiguranike da uopšte uplaćuju doprinose i da budu penzioneri po osnovu poljoprivrede, pogotovo što je do sada bio osnov za obračun doprinosa katastarski dohodak.
Predlaže se od strane Vlade, kao mera olakšanja statusa poljoprivrednika, da se u sledećih dve godine ne plaća porez na katastarski dohodak, ali se objektivno uvećava osnovica koja je negde oko osam hiljada dinara, pa puta 22%, koliko su doprinosi za penziono osiguranje, što realno stvara obavezu zemljoradnika da unosi više sredstava u taj fond.
Ako je tako, ako razmišljamo o budućnosti, onda višak sredstava po osnovu privatizacije, u iznosu od tri milijarde, moramo prvim rebalansom ubaciti u taj fond zemljoradnika.