Uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite da iznesem nekoliko stavova Socijalističke partije Srbije, odnosno naše poslaničke grupe o Predlogu zakona o stečajnom postupku. Gospodin Vlahović je o tome nešto govorio, ali ja bih predložio svima u ovoj skupštini da ovaj zakon posmatraju u znatno širem kontekstu nego što je sam tekst zakona koji propisuje određene procedure u stečaju.
Pomalo je tužno čuti izlaganje dosadašnjeg ministra koji se žali što ova vlada nije stavila na dnevni red ovaj zakon, a oni su imali tri godine vremena da promene nešto za šta su smatrali da nije dobro, odnosno dosadašnji važeći Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji.
U zemlji Srbiji danas imamo 70% privrednih subjekata koji su pred stečajem. Zato pitanje stečaja nije samo pitanje procedure koja je propisana u ovom zakonu nego je to pitanje ukupnog funkcionisanja države i Vlade pre svega.
Stečaj nije samo pitanje koje se tiče ljudi zaposlenih u preduzećima koja su u ekonomskim teškoćama i koja iz njih ne mogu da se izvuku bez nekog otvaranja postupka stečaja; stečaj je pitanje i Ministarstva privrede, ali i onih ministarstava koja se bave socijalnom komponentom stanja u našem društvu.
Nije za utehu ni činjenica da je u Predlogu zakona predloženo rešenje kojim pokretanje postupka stečaja ne znači automatski otkaz za sve zaposlene u tim preduzećima, ali je očigledno da život u tim preduzećima upravo ide u tom pravcu da će ogroman broj radnika u preduzećima u kojima se pokrene postupak stečaja neminovno ostati bez posla.
Ključno je pitanje ko će i kako prihvatiti te nezaposlene radnike kada dobiju otkaze, pre svega iz ekonomskih razloga, u tim preduzećima. Postoje li socijalni fondovi koji su u stanju da bar privremeno obezbede bilo kakav socijalno-materijalni status tih zaposlenih? Ne postoje. Postoje li razvojni ili podsticajni fondovi u ovom društvu koji će omogućiti onima koji zbog stečaja ostaju bez posla u preduzećima da pokrenu neki svoj biznis? Ne postoji.
Istovremeno, pooštravaju se uslovi za pokretanje stečajnog postupka, pa se kaže da ono preduzeće koje nije u mogućnosti da u roku od 45 dana izmiri svoje obaveze prema poveriocima stiče uslov za pokretanje stečajnog postupka ukoliko neko od poverilaca tu priču pokrene pred odgovarajućim trgovinskim sudom. Do sada je taj rok bio 60 dana. Pitam se, kao čovek koji radi u privredi, da li se nešto bitno popravilo stanje u privredi u pogledu finansija i likvidnosti naših preduzeća da imamo razloge da taj rok sa 60 dana, koliko je do sada bio, skratimo na 45 dana. Ja vam tvrdim da zbog tog razloga čak i ona preduzeća čija dugovanja ne predstavljaju ni 5% od ukupne imovine mogu doći u kategoriju onih kod kojih se na zahtev poverilaca pokreće postupak stečaja.
Rigidan je rok od 30 dana koji govori o tome da se pokreće postupak stečaja ako preduzeće neprekidno 30 dana nije vršilo nikakva plaćanja. Naravno da za suštinu privrednog i ekonomskog života ne znači možda mnogo tih 15 dana, ali u praktičnom sprovođenju zakona biće i te kako značajno tih 15 dana.
Razumljivo mi je da se pokrene postupak stečaja nad preduzećem kod kojeg nije moguće izvršenje obaveza po pravosnažnoj sudskoj presudi, dakle izvršni postupak nije moguće sprovesti na način da se poverioci namire i tada se bez prethodnog stečajnog postupka otvara stečaj.
Ono što je nekada u zakonu koji gospodin Vlahović kritikuje bila kategorija tzv. radnog stečaja danas je u ovom zakonu, po mom shvatanju stvari, ma koliko da se o tome može govoriti u raznim formulacijama, zamenjeno postupkom reorganizacije, i mi imamo stečajni postupak koji ide u suštini u dva pravca: jedan je reorganizacija, a drugi je bankrot. Kada reorganizacija nije moguća ide bankrot. Kada imovina stečajnog dužnika nije dovoljna da namiri obaveze poverilaca, faktički je bankrot zamena za likvidaciju i mi smo to do sada imali.
Istina je, to moram da priznam kao čovek, kao neko ko možda i poznaje tu materiju, da je dosadašnji postupak stečaja koji je vođen u Srbiji bio neopravdano rađen u veoma dugom periodu i tačno je da su prosečni stečajni postupci trajali i po sedam godina. Tačno je da su te prilike za mnoge bile "tezge" i da je bilo značajno biti sa nekim u nekim dobrim odnosima da se dobije nekoliko firmi u kojima ćete voditi stečaj, pa nemate nikakvu odgovornost kao stečajni upravnik, nemate nikakve rokove da sve to završite i ta su preduzeća u suštini došla do toga da bankrotiraju.
Postoje i drugi primeri. Mogu da vam kažem ono što svi znate, recimo primer robnih kuća "Beograd", "Beka", "Ineksa", "Centrotekstila" i primer mnogih drugih velikih firmi kod kojih kao da je neko namerno u poslednje tri godine učinio da se stvori situacija koja je formalno-pravno dovoljna da se pokrene postupak stečaja.
Gospodin Vlahović govori o tome da mi sada zbog toga što ova vlada ne radi efikasno imamo zaustavljen postupak privatizacije, ali ona prethodna vlada je stvarala upravo takve ekonomske uslove i prilike u zemlji Srbiji da se pokreću stečajni postupci pre svega sa namerom da se izvrši privatizacija. Nije bio problem privatizacije u protekle tri godine u tome, nego je bio u tome da su prodavana najbolja preduzeća, a ona koja su najgora ostavljena su da ih ova vlada proda.
Zašto gospodin Vlahović i to ministarstvo nisu uspeli da organizuju postupak privatizacije u prethodne tri godine kada su bili vlast i da prodaju najgora preduzeća, a da ova najbolja ostave, jer i nije bilo preke potrebe da se prodaju u bescenje i da danas govorimo o tome kako ova vlada faktički radi tako da je zaustavljen postupak privatizacije.
Šta će danas biti sa postupcima stečaja? Mi ćemo doći do toga da imamo 70% privrede u stečaju i da ta preduzeća nakon namirenja obaveza poverilaca kupe novi, oni koji su se u prethodnom vremenu dočepali novca i da preuzmu u suštini vođenje srpske privrede. To je za mene suštinski problem i meni je žao, evo, vidim gospođu Simović iz Ministarstva za privredu i ministra pravosuđa, dakle, nije ovo tema samo za njih dvoje, ovo je tema za jedan mnogo širi društveni i ekonomski kontekst, jer zapravo mi ćemo postupcima stečaja koji se budu sprovodili po ovom zakonu, koji je, priznajem, efikasnije rešio neke stvari, doći do toga da umesto milion nezaposlenih u jednom trenutku imamo dva miliona nezaposlenih.
To je ono što je suština problema. Nema Srbija višak radnika, nego Srbija ima manjak radnih mesta i manjak poslova. Izgleda vam da je isto to i lako reći, ali nije. Molim vas, prethodne privatizacije 1.200 najboljih preduzeća su na papiru obezbedile, navodno, ulaganja u srpsku privredu od oko 700 miliona evra.
Neka mi odgovori gospodin Vlahović ili neko iz DS-a, koja je u suštini vršila vlast, koliko je zaista tih sredstava koja su obećana kao investicije i koliko je investirano u protekle tri godine. To je jako malo, a bez novih investicija u privredu nema novih radnih mesta, nema novog zapošljavanja i nema mogućnosti da se radnici koji ostaju bez posla zbog stečaja prihvate. Dakle, to je suština problema.
Možemo mi govoriti o zakonu na ovaj i na onaj način, ali ukoliko ne budemo imali taj amortizer, mi ćemo imati veoma veliki i težak problem, a ako pri tom izostane socijalni dijalog sa sindikatima, ma kako da se oni zovu, onda ćemo mi imati jako velike probleme, iz kojih nijedna vlada neće moći da izađe.
(Predsedavajući: Gospodine Todoroviću, da li koristite i drugih 10 minuta?)
Ne, samo još 15 sekundi. Dakle, govoriću o pojedinostima, nije problem što je SPS podnela 22 amandmana na ovaj predlog zakona o stečaju. Kada pogledate, a mislim da gospoda iz Demokratske stranke nisu ni pogledala te amandmane do kraja, videćete da oni ne menjaju suštinu zakona, ali neke stvari upodobljuju i primerenije su trenutnoj situaciji koja je bitna da bi se ovaj postupak koji je pred nama sproveo sa što je moguće manjim posledicama po društvo. Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, još nekoliko načelnih i principijelnih stavova Socijalističke partije Srbije o predloženom tekstu ovog zakona. Očigledno je da je ova materija dosta dobro sistematizovana u Predlogu zakona i tu čovek kada pravnički gleda ne može mnogo toga da zameri. Pošto ja nisam pravnik po obrazovanju nego ekonomista koji živi realan život u privredi, onda razmišljam uvek o tome kako ćemo ovaj zakon sprovoditi, odnosno kakve ćemo sve posledice imati po osnovu njegovog sprovođenja.

Recimo, želim da ukažem na, po meni, jednu dosta delikatnu, da ne kažem opasnu odredbu u članu 40. koja govori o tome ko je sve ovlašćen da pokrene stečajni postupak. Vi ćete videti da je tu osim poverilaca za tu radnju ovlašćen i pravobranilac i ono što me posebno čudi, mada moram da se ogradim da nisam pravnik, da stečaj može pokrenuti i tužilac.

Dakle, stečaj može pokrenuti i tužilac i prosto bih molio da neko ko tu materiju zna bolje od mene ukaže na realne odnose, odnosno racionalne razloge za jednu takvu odredbu. Pazite, nadležni javni tužilac može da pokrene stečajni postupak ako učini verovatnim da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje, a ima osnova za sumnju da je njegova nesposobnost plaćanja povezana sa izvršenjem krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti.

Ako ja dobro razumem ovaj stav člana 40. onda protiv svih vlasnika preduzeća, odnosno protiv svih preduzeća čiji su vlasnici na neki način na udaru zakona, Krivičnog, možemo iskoristiti priliku i pokrenuti stečaj nad njihovim firmama. Za mene je to nešto što ne spada u ovu oblast, ne spada u ovaj zakon, a onaj ko je počinio krivična dela treba da odgovara po Zakonu o krivičnim delima i da trpi sankcije.

Mogli bismo mi sada kada smo maštoviti da povežemo to i sa nekim konkretnim ljudima, ali ja ne bih njihova imena pominjao, zato što nisam siguran da ću biti u pravu da su oni na udaru zakona ili da su počinili neka krivična dela koja mogu rezultirati i time da se protiv njihovih preduzeća pokrene postupak stečaja.

Drugo, dosta se ovde govori o zaštiti poverilaca. Nema nikakve sumnje da jeste logika upravo u tome da se napravi bitna razlika između dužnika i poverioca i da se konačno dođe do takvog stanja da poverilac ima prednost u odnosu na dužnika; dakle, da ga i ovim zakonom zaštitimo, jer mi smo objektivno do sada u realnom životu imali situaciju da su više zaštićeni dužnici, i prema bankama i prema drugim privrednim subjektima, pa ako hoćete i prema državi.

Ali, kada pogledam šta sve podrazumeva plan reorganizacije jednog preduzeća u kome je pokrenut stečajni postupak, onda mi se neka od ovih određenja učine nelogičnim. Na primer, mere za realizaciju plana reorganizacije - sada tu u članu 128. imate 22 mere koje u suštini jesu privredna aktivnost tog subjekta kao da nema stečaja; ili, ako se vratimo na rešenja sadašnjeg, važećeg zakona, to je zapravo jedna privredna aktivnost koja se odvija pod pokroviteljstvom stečajnog veća, odnosno stečajnog upravnika, ili, ako hoćete još bližu paralelu, kao radni stečaj.

Šta je meni ovde interesantno i šta je suština? U okviru tog plana reorganizacije i mera koje se sprovode vi možete uzeti nov kredit, možete pribaviti novu investiciju. To bi bilo sve u redu da nema sledećih pitanja - hoće li poverioci, koji u suštini o tome odlučuju, razmišljati da je dobro za preduzeće uzeti srednjoročni ili kratkoročni kredit, ta sredstva uložiti u investicije, time proširiti obim poslova, odnosno proizvodnje ili usluga i zaposliti jedan broj ljudi.

Ili će razmišljati o tome da je za njih efikasniji način bankrot, odnosno prodaja imovine iz koje će oni namiriti svoja potraživanja, naročito ako se ima na umu da je kredit trošak stečajnog postupka i dolazi u prvi isplatni red obaveza.

To je jedan aspekt. Drugi je, koja je to poslovna banka ili finansijska institucija koja će odobriti kredit preduzeću koje je u stečaju? Sada tu dolazimo do suštine mog razmišljanja da mi po osnovu reorganizacije previše očekujemo i da neka obrazloženja koja idu u pravcu da reorganizacija treba da udahne nov život određenom privrednom subjektu nisu dovoljno realna ili su previše optimistička.

Naše poslovne banke razmišljaju na način da preduzeće koje je u jednom periodu napravilo poslovni gubitak nije sposobno za bilo kakvo zaduženje. Kada dođete u poslovnu banku, ili komercijalnu, vi morate da ponesete bilans uspeha, bilans stanja iz čega se vidi da nemate gubitak, a da realno raspolažete imovinom koja je višestruko dovoljna za pokriće kredita koji želite da uzmete.

Koji su to sada društveni mehanizmi koji omogućavaju stečajnom upravniku da dođe u posebnu banku i da kaže - meni treba pet ili 10 miliona dinara kredita, taj kredit hoću da iskoristim na taj i taj način i za koje namere. Ako bi bilo onako kako sam malopre govorio, da se kredit iskoristi za investiciju koja će pokrenuti ili povećati obim u tom preduzeću, to bi bilo u redu, ali ako bi se kredit uzimao isključivo zbog toga da se u postupku reorganizacije i primene ovih mera, a što je dozvoljeno, izmirivale obaveze prema poveriocima, onda imate problem. Pitanje je kojih poverilaca i pitanje je kako će se na toj relaciji poverilac - stečajni upravnik, dogovarati oko isplate potraživanja iz ovih kredita.

Tvrdim da će u privatnom životu, odnosno realnom, ovo biti, da ne kažem sigurno, ali skoro sigurno i izvor korupcije. Napravićemo dogovor, stečajni upravnik će podići kredit, namiriće tog i tog poverioca i nema nikakvih posledica.

Pitanje odgovornosti stečajnih upravnika ovde ne treba da se postavlja, ono mora da se podrazumeva, mada moram da kažem da se u nekim odredbama ovog zakona ta odgovornost na neki način diže na kvadrat, i to tako što će stečajni upravnik odgovarati svojom ličnom imovinom, ali nije dovoljno precizno rečeno koja je to imovina, u kojoj vrednosti, postoje li neki limiti, neki minimum.

Postojaće stečajni upravnici koji su stručni za obavljanje određenog posla, koji su preduzetnici kako je to ovde definisano, mada mi je to sporno, registrovali su delatnost koja se zove tako i tako, obavljaće između ostalog i poslove stečajnih upravnika, ali nemaju nikakvu imovinu. Nema nikakvu imovinu, živi u stanju sa roditeljima, jeste mlad čovek, stručan, perspektivan, obrazovan, položio stručni ispit, dobio licencu, ispunjava sve uslove za stečajnog upravnika, ali nema imovine.

Pitanje je da li uopšte treba da imovina bude kao neka zaloga koja će garantovati da neki stečajni upravnik obavlja taj posao na način koji je primeren ovom zakonu, ali, pre svega, očekivanjima od tog stečajnog upravnika. Ja ne bih bio stečajni upravnik ni u jednoj firmi gde bi me obavezali da na ovaj način garantujem da će se nešto desiti ili se neće desiti. Postoje stvari koje su ipak bez uticaja stečajnog upravnika, a iz njih se može izvesti kvalifikacija da je pričinjena šteta pravnom subjektu nad kojim se vrši postupak stečaja.

Za mene je to dosta problematičan pojam. Mislim da o tome treba da razmislimo; mi smo ovde podneli odgovarajući amandman i videćemo kako će se stvari dalje odvijati.

Uzmite, recimo, kada ne može da se završi reorganizacija onako kako mi ovde u zakonu planiramo i očekujemo, onda ide bankrot, odnosno prodaja. Još samo nekoliko trenutaka da zadržim vašu pažnju na prodaji. Ona ide po pravilu javnim nadmetanjem, prikupljanjem ponuda itd, ali je stečajni upravnik ovlašćen da imovinu preduzeća prodaje i slobodnom pogodbom.

Da li se smatra da je to u redu? Možemo li toliko poverenja imati u sve te ljude koji će prodavati slobodnom pogodbom? To je jedan od izvora korupcije, budite ubeđeni, i nema nikakve sumnje da ćemo imati i takvih stečajnih upravnika i takvih preduzeća u kojima se fingira javno nadmetanje i prikupljanje ponuda upravo zato da bi se skinula prodajna cena i da bi se omogućila prodaja slobodnom pogodbom. Mislim da ne treba ni dozvoliti tu mogućnost, jer nosi te opasnosti sa sobom o kojima govorim, a mogao bih i šire.

Konačno, kada je u pitanju redosled namirivanja poverilaca, mi pričamo o tome da su poverioci najvažniji i slažem se, ali oni su ipak četvrti isplatni red kada se namiruje iz stečajne mase. Prvi su troškovi stečaja, što je za mene logično. Drugi su zarade radnika i PIO, i to je logično. Zašto je država ispred poverilaca? Zašto uopšte postoji taj isplatni red? Zašto služba društvenih prihoda, odnosno javnih prihoda ima prednost nad drugim poveriocima? Ili u okviru tog drugog isplatnog reda koji se odnosi na radnike.

Ovde se kaže, i to jeste napredak, da će radnici imati pravo da se drugi u redosledu namire po osnovu neisplaćenih zarada u visini minimalnih ličnih dohodaka za poslednjih godinu dana, dve godine za poreze i doprinose po osnovu PIO. Na prvi pogled dobro je. Zašto se sada ovde pravi razlika doprinosa za penzijsko i invalidsko dve godine, a zarada jedna godina.

Zašto se uopšte govori o godinama? Kada jedno preduzeće ode u stečaj, naročito ako je reč o društvenim preduzećima, onda se podrazumeva da je najveći broj radnika i stvorio to preduzeće i da ima pravo prednosti u odnosu na druge poverioce u pogledu svih potraživanja po osnovu zarade. To je stav Socijalističke partije, ali to je stav svakog običnog čoveka koji kaže - zašto samo godinu dana, a pet godina nisam primio ništa?

Zašto samo dve godine penziono i invalidsko osiguranje, a pet godina mi firma nije uplaćivala doprinose po osnovu penzionog i invalidskog osiguranja? To je problem. Ko će tu razliku da namiri da bi se povezao radni staž tim ljudima?

Zato sam govorio o tome da ovo jeste kompleksno pitanje i da nije samo pitanje ovog zakona, nego i mnogih drugih zakona, i ministarstava i ukupnog funkcionisanja Vlade. Znam da su siromašni penzioni fondovi, znam da ne postoje neki posebni izvori za namirivanje ovakvih obaveza po osnovu doprinosa za povezivanje staža, jer imate ljude koji su sa 35 godina radnog staža dočekali da im preduzeće ode u stečaj i da samo za jednu godinu mogu da povežu staž, a za četiri godine do penzije ne mogu, ili unazad četiri godine. To su problemi koji se dešavaju ili će se dešavati u realnom životu.

Ne verujem ja mnogo ovima koji će od 5. ili kog jula biti ambasadori srpske privrede. Oni su mnogo toga obećavali i baš me interesuje da li ćemo stvarno imati ambasadore srpske privrede, koji će doneti neke nove investicije u Srbiju, koje jesu preduslov za novo zapošljavanje, za pokretanje proizvodnje i usluga i preduslov za prihvat ovih radnika koji će neminovno ostati bez posla po ovom zakonu o stečaju.

Ostajali su bez posla i po prethodnom zakonu. To možda i nije bilo suštinsko pitanje kakav je sadržaj zakona, nego koliko se to do kraja primenjivalo. Ako i ovaj zakon ne bude primenjivan, imaćemo problem. Ako ga budemo primenjivali imaćemo takođe problem, ali problem koji se jednostavno mora desiti.

Država mora biti spremna samo da amortizuje posledice tog problema aktiviranjem sopstvenih investicija iz agrarnog budžeta, a to je uslov; mora se obezbediti sprovođenje agrarnog budžeta i njegova potpuna realizacija da bi se zaposlio jedan broj ljudi u poljoprivredi, mora se obezbediti realizacija programa koji se tiču kapitalnih investicija i tog ministarstva i mora se obezbediti takva politička i ekonomska klima u Srbiji koja će privući pre svega strane investicije i direktne investicije u našu privredu, a koja će omogućiti prihvat ovih ljudi koji će realno biti u stanju socijalne ugroženosti.

Tu nema politizacije. To mora da bude pitanje na kojem valja postići konsenzus u državi Srbiji, i u ovoj skupštini, i u ministarstvu i političkim strankama. Ko god dođe na vlast, pre ili kasnije, imaće problem sprovođenja zakona o stečaju. Što budemo spremniji da se sa tim problemom suočimo, što zakoni koje ćemo donositi budu primereniji toj budućoj situaciji, što budemo realno više uvažili potrebu da se o tim pitanjima dogovorimo i da sprovodimo odgovarajuću politiku, to ćemo biti bliže cilju ne da imamo povećanje broja nezaposlenih sa milion na dva miliona, što je preteća opasnost, nego da imamo obrnut proces smanjivanja broja nezaposlenih sa milion na 500.000, a jednog dana možda i da budemo blizu te tzv. pune zaposlenosti.

Samo jedna rečenica povodom stečajnih upravnika i licenciranja. Ljudi, hoćemo li jedanput prestati da formiramo agencije? Moj mentalni sklop ne može više da prihvati nijednu agenciju. Sada imamo agenciju za licenciranje stečajnih upravnika. Nad tom agencijom nadzor vrši Ministarstvo za privredu. Zašto Ministarstvo za privredu ne licencira ove stečajne upravnike? Šta će njima agencija? Šta će nama sada neki novi zaposleni aparat, koji će sada imati samo taj posao da licencira stečajne upravnike? Što to Ministarstvo ne radi? Moram da ostavim kolegi Krstiću vreme. Ovde završavam.

Gospodine predsedavajući, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da amandman gospodina Perića, našeg kolega iz poslaničke grupe SPS, treba prihvatiti.
Mi smo imali nekoliko dogovora sa predstavnicima Ministarstva u vezi sa ovim amandmanom i pokušavali da nađemo najbolje rešenje, kako u ravnopravan položaj staviti one ljude koji su u nekim praktičnim situacijama, a pogotovo u malim mestima, bili čak osnivači dečijih vrtića ili ustanova dugo godina, i vrlo uspešno obavljali poslove direktora u tim dečijim vrtićima, ali su, na njihovu nesreću, danas, po izmenama stava 2. člana 58, sprečeni da ubuduće, ma koliko da su bili uspešni u prošlosti, budu direktori dečijih vrtića.
Šta to praktično znači? Imate profesora geografije, profesora biologije, profesora srpskog, koji je ovim zakonom onemogućen da konkuriše na mesto direktora dečijeg vrtića, jer ne ispunjava prethodne uslove, odnosno nema položen stručni ispit za vaspitača ili za neku drugu kategoriju koja se u ovom stavu pominje.
Mi smo samo hteli da ukažemo na realan život, da male sredine nemaju dovoljno takvih ljudi koji imaju položen stručni ispit za vaspitača i položen ispit za direktora, da bi mogli taj posao u budućnosti da obavljaju. Ukoliko ova rešenja ne budu prihvaćena, onda ćemo učiniti nepravdu prema jednom broju ljudi koji su taj posao vrlo uspešno obavljali.
Inače, iz svog iskustva znam da je problem direktora i osnovnih i srednjih škola jako prisutan. Tu postoji i dilema u stručnoj javnosti o tome da li direktori prosvetnih ustanova, pa i dečijih vrtića, neizostavno moraju da budu takvog obrazovnog profila koji je u direktnoj vezi sa prosvetom i sa obrazovanjem ili vaspitanjem.
Pretpostavljam da su i neki od vas često o tome razmišljali - da li je bolje imati odličnog pravnika na čelu jedne osnovne škole ili jednog dobrog ekonomistu na čelu srednje škole, ili imati jednog prosečnog profesora koji je, sticajem okolnosti, položio direktorski ispit, odnosno ispit za direktora, stekao druge uslove, ali nema one organizatorske ili sposobnosti koje danas mi zovemo menadžerske sposobnosti.
Sticajem okolnosti, ovo društvo ide u tom pravcu da ćemo sve više morati u tim osnovnim i srednjim školama, pa i u dečijim vrtićima, da upravo profilišemo takve kadrove koji će znati da se bave i ovim drugim disciplinama, koje se tiču prava, ekonomije i koje se, pre svega, tiču stvaranja uslova i mogućnosti za bolji materijalni status i zaposlenih u školama, a i škola kao takvih.
Zato mislim da ne treba mnogo da se ovde natežemo, da pričamo o razlozima za i protiv amandmana. Amandman je potpuno logičan, kada se uzme u obzir obrazloženje, i molim ministra i poslaničku većinu da ovaj amandman prihvate.

Zahvaljujem. Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, dobro je da su prihvaćena prethodna dva amandmana na članove 2. i 7, zato što su oni, u suštini, bili jako bitni za ravnopravnost poreskih obveznika sa državom.
Ne bi bilo dobro da nije prihvaćen amandman na član 17. Predloga zakona. Radi boljeg razumevanja onoga što je SPS, odnosno njena poslanička grupa predložila, pročitaću taj tekst obrazloženja. Član 17. Predloga zakona treba da se briše, prema našem predlogu, a obrazloženje je sledeće: ako je osnov za povraćaj više plaćenog poreza i sporednih poreskih davanja poništeno, izmenjeno ili ukinuto rešenje ili drugi akt o zaduženju, kamata treba da se obračunava od dana uplate poreza. To bi bilo adekvatnije rešenje, a ne kako stoji u Predlogu zakona - od dana dostavljanja akta kojim se poništava, menja ili ukida rešenje.
Ovo predlažemo jer navedene radnje mogu trajati i po više meseci, čime bi ta lica bila oštećena. O čemu se ovde radi? Ovde se zanemaruje činjenica da je neko pravno ili fizičko lice određenog dana uplatilo više poreza ili je pogrešno naplaćeno od strane poreske uprave.
Sada on kreće u postupak da mu se taj više uplaćeni iznos vrati. Prvo zahteva od poreske uprave da donese rešenje o povraćaju, da poništi prethodno rešenje kojim je više naplaćen porez, i ukoliko poreska uprava odbije da donese takvo rešenje, on ima pravo da vodi dalji postupak. Taj dalji postupak se može voditi pred sudom i postupak može trajati i po nekoliko meseci. Kada konačno jednog dana pravno ili fizičko lice dobije rešenje kojim se utvrđuje da je određenog dana platio više poreza ili je pogrešno naplaćen porez, onda stiče pravo na povraćaj tih sredstava, ali tek od dana kada je dobio to rešenje ima pravo na obračun kamate. To je suština.
On je uplatio u martu, a sve ove radnje su recimo završene u avgustu mesecu i za tih pet meseci on nije koristio svoja finansijska sredstva, a prema ovom predloženom rešenju nema pravo na kamatu.
Dakle, suština je u tome da kada neko dobije pravo od države, kada se konstatuje da je pogrešno ili više naplaćen porez, nema značaja kada je dobio dikument o tome nego kada je zaista izvršio uplatu, i to bi bilo realno i pošteno, ako hoćete.
Država se u suprotnom slučaju, kada poreski obveznik duguje državi, upravo tako ponaša, jer kamatu obračunava od narednog dana od kada je dospela neplaćena obaveza po osnovu poreza.
Zato molim da se ovaj amandman prihvati i sve poslanike da zapamte amandman na član 17. jer nam se po pravilu dešava da o tome glasamo nekoliko dana posle i da jednostavno većina narodnih poslanika ne zna o čemu se zapravo u tom amandmanu radi kada dođe do glasanja.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da priznam da su predlagači ovog amandmana u pravu. Pravo da vam kažem, da sam i sam primetio ovo što sad piše u tom članu 176a takođe bih podneo isti amandman, jer mislim da je prosto odredba, pogotovo stava 2, nesprovodiva.

Koja je to roba na koju se plaća porez, a da se to unapred zna kada nije u prometu? Roba koja se nalazi u skladištu de fakto nije u prometu, a naročito ako se nalazi u registrovanom skladištu. Poreski organi, sasvim je sigurno, imaju jasnu evidenciju skladišta koja su registrovana za skladištenje roba.

Nema nikakvih razloga onoga ko je vlasnik skladišta obavezivati na nešto što nije njegov posao ili što nije njegova nadležnost. Zamislite vi magacionera u skladištu, koji vam traži da mu pokažete fakturu iz koje se vidi koliko imate rabata, koliki vam je količinski popust, u kojim rokovima to plaćate. To su jednostavno stvari koje se ugovaraju i mogu imati i tretman poslovne tajne.

Druga je priča ako mi govorimo o neregistrovanim skladištima, dakle o takozvanim tajnim skladištima u kojima neko skladišti robu koja je podložna porezu, ali tek kada je stavi u promet koji je krio od poreskih organa itd.

Možda bi čak mogao razumeti da je ovde neko pričao o akcizama, jer akcize su nešto što se unapred utvrđuje i, po pravilu, unapred plaća.

Ako su u pitanju cigarete ili neka druga roba koja podleže akcizama ili trošarinama, onda je nekako i moguće utvrditi da li je ta obaveza prema državi izmirena. Ali kad je skladištena roba, koja je namenjena daljoj prodaji, onda na tu robu, zapravo, ne može niko unapred da obračuna porez i da kaže - dajte mi dokaz o tome, jeste li taj dokaz platili ili niste?

Kada iz tog skladišta roba izlazi, ako se u preduzećima koristi za reprodukciju, nema poreza. Ali, ako ide, recimo, u maloprodajne objekte, onda postoji porez, ali ne postoji za onoga ko prodaje iz skladišta, za veletrgovca, nego za onoga ko u maloprodaji prodaje. Dakle, za onog trgovca koji to radi na samom terenu, u svojim maloprodajnim objektima.

Bojim se da je nemoguće sprovesti, čak i da se hoće ova odredba, a da se pri tom magacioneri ne dovedu u poziciju policajca koji će da utvrđuje da li je neko ko koristi skladište koje je registrovano, regularno, da li je izmirio neke svoje baveze ili nije.

Kad pogledate stav 3, u kojem je ova radnja ovako definisana, a u stvari potpuno nejasna, proglašena krivičnim delom, onda je to problem.

Problem je i ko će da podnosi te krivične prijave i ko će da vodi tolike postupke, jer nije moguće sprovesti nešto što u životu potpuno drugačije funkcioniše.

Razumem nameru predlagača da spreči nelegalni tok robe, sivu ekonomiju itd. Registrovana skladišta nikako ne mogu imati unapred tretman onih prostorija u kojima će se naći neregularna roba. Šta se, na kraju krajeva, tiče onoga ko je vlasnik prostora, koji naplaćuje samo skladištenje po kvadratnom metru, po danu ili po mesecu, odgovornost vlasnika te robe? On je samo dužan nadležnim poreskim organima i kontroli da pokaže tu robu i da kaže ko je vlasnik te robe, ko je tu robu u taj magacin dopremio. Sve dalje nije njegova obaveza, nego je obaveza onoga ko je vlasnik robe, a obaveza organa je da eventualno utvrdi nezakonitost u dolasku do te robe i do skladišta.

Bolje je da nemamo ovakvu odredbu, koja se može potpuno paušalno i subjektivno primenjivati od strane svih, i poreskih organa, ali i konkurencije, jer na ovom našem suženom i siromašnom tržištu postoji i ta vrsta konkurencije, pa vas konkurenti prijavljuju da ste tu i tu skladištili takvu i takvu robu, iz čega može da proistekne i krivična odgovornost. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS podneli smo ovaj amandman. Dakle, nismo predložili brisanje ovih kazni, odnosno vraćanje na postojeće stanje, iako su te kazne u zakonu vrlo visoke, nego smo predložili korekciju predloga za koju mislimo da je primerenija realnoj ekonomskoj snazi poreskih obveznika.
Šta je suština? Mi smo ovde predložili da se kazne koje su predložene u rasponu od 400.000 do milion dinara zapravo svedu u raspon da najviša kazna po ovom osnovu može biti 600.000 dinara, odnosno da bude povećana za 50%, a ne dva i po puta, kako je to predloženo ovim članom zakona.
Dalje, takođe smo predložili da kazne koje se odnose na fizička lica za određene prekršaje budu uvećane za samo 50%, pa ono što je bilo predviđeno da se plati kazna 20.000 dinara, da bude 30.000 dinara, ono što je bilo 200.000 da bude 300.000, što je bilo 10.000, da bude 15.000, što je bilo 5.000 da bude 7.000, što je bilo 50.000 da eventualno bude 75.000.
Dakle, nismo hteli da dovedemo u pitanje potrebu da se preventivno visokim zaprećenim kaznama deluje na poreske obveznike da budu finansijski disciplinovani i izmiruju svoje poreske obaveze, ali smo hteli da primerimo, ako je i to moguće reći, sadašnjoj realnoj ekonomskoj situaciji. Nije prošlo ni dve godine kako je prethodni zakon usvojen i te kazne su bile visoke. Inflacija u međuvremenu sabrano za dve godine nije prešla 20%.
Mi predlažemo da se kazne uvećaju za 50%, jer stvarno nema logike da to bude uvećano za 150% i da se očekuje da će neko moći takvu kaznu da plati.
Širom Srbije ima toliki broj preduzetnika, vlasnika trgovinskih radnji, zanatskih radnji, koji bi radije pristali da provedu tri godine u zatvoru, nego da plate milion dinara kazne, a ako pogledate nas narodne poslanike, videćete da milion dinara otprilike odgovara trogodišnjoj zaradi narodnog poslanika. Možda bi neki i od nas čak radije proveli nekoliko meseci u apsu nego platitili milion dinara kazne, kako se to ovde predlaže. To je jedno.
Drugo, ona radnja, ono preduzeće koje je svrstano u kategoriju malih preduzeća, a dođe u situaciju da zato što recimo nije podnelo informativnu prijavu u određenom roku plati kaznu od milion dinara, sasvim sigurno nema nikakvu budućnost i može da zatvori svoje prostorije, da ugasi delatnost. Podećam sve da u Srbiji ima 250.000 registrovanih privrednih subjekata, a pogledajte evidenciju o tome koliko je aktivnih privrednih subjekata, svega 90.000. Ako bi ove kazne ostale, onda bi i od tih 90.000 bar jedna dobra polovina mogla odmah da zatvori kapije i da prestane sa radom.
Dakle, nije stvar u tome hoćemo li ili nećemo kažnjavati one koji hoće, ili žele, ili učine utaju poreza, nego je stvar samo u tome ko može da izdrži ovakve kazne, a posebno valja imati na umu da po pravilu u tim malim privrednim subjektima koji su podložni ovim kaznama radi jedan, eventualno dva radnika, i to po pravilu oni koji su ostali bez posla u prethodnim godinama, i to oni koji čak nisu ni dovoljno stručni da neke od ovih poslova obave blagovremeno i u skladu sa zakonom.
Ako su prinuđeni da angažuju neko stručno lice i da plate sve to, da ih neko stručno, poreski savetuje onda to što bi oni inače zaradili kao svoju minimalnu zaradu moraju da daju nekom drugom i dovode sebe u situaciju da rade zapravo za nekog drugog. Zato mislim da treba razmisliti i ove kazne primeriti bar sadašnjem ekonomskom trenutku, a možda u budućnosti dovesti do toga da one budu i drastičnije i srazmerne učinjenom delu.

Gospođice predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, moram  da priznam da se pred nama nalaze dva dobra predloga zakona. Istini za volju, ...

(Predsedavajuća: Molim vas da saslušamo govornika.)

... prethodni saziv ove Narodne skupštine imao je iste ovakve predloge zakona, ali sticajem okolnosti nisu ušli u proceduru, te o njima nismo odlučivali.

Vidim da je gospodin Bubalo, kao ovlašćeni ministar, optimista u pogledu primene ovih zakona i tu nisam baš spreman da podelim njegov takav i toliki optimizam. Evo i zašto. Danas u Srbiji imamo registrovano 250.000 privrednih subjekata, od kojih samo 90.000 ima status aktivnog. Oko 160.000 privrednih subjekata danas nije aktivno.

Generalni cilj i ove, a i prethodne vlade, a mislim i skupštinske većine, pa i manjine, jeste razvoj malih i srednjih preduzeća i jeste dosezanje cifre od oko 400.000 privrednih subjekata, pre svega malih i srednjih preduzeća, ali u statusu aktivnih preduzeća.

Sada se ovde postavlja jedno važno, suštinsko pitanje - zašto ovih registrovanih 160.000 preduzeća nije aktivno i kako ćemo mi to i kojom ekonomskom politikom i Vlade i države ukupno doći do toga da imamo 400.000 preduzeća, ali aktivnih. Mislim da i gospodin ministar može, čak i danas, dati potpun ili bar delimičan odgovor na ovo pitanje, ali pošto razmatram stvari sa praktičnog aspekta, podsetio bih na sledeće.

Da biste vi danas osnovali malo ili srednje preduzeće ili bilo koji privredni subjekt po Zakonu o preduzećima, minimalni osnivački kapital je 5.000 dolara. Onaj ko želi da osnuje preduzeće, taj kapital mora da uplati u dve rate. To je najveća pogodnost koju ima.

Svojevremeno, dok su socijalisti vladali u Srbiji, u čitavom periodu bar nije bilo takvih zahteva, nego su se preduzeća mogla osnivati i sa osnivačkim kapitalom, višestruko nižim, u to vreme za 100 maraka ili danas 100 evra. Pitanje koje ide uz to jeste - kako obezbediti tih 5.000 evra. Za mene je to suština. Za ovih 160.000 verujem da bar polovina ima status neaktivnog samo zato što nije uspela da obezbedi odgovarajući početni, odnosno osnivački kapital.

Ako mi sada sa 90.000 preduzeća koja su aktivna treba da dođemo do 400.000 aktivnih preduzeća, onda je to 310.000 novih preduzeća, puta 5.000 evra jednako je 1.550.000 dolara. Gde su te pare?

Ima li načina, sad govorim o suštini, da država svojom ekonomskom politikom, pre svega onom koja se odnosi na ekonomske veze sa inostranstvom, obezbedi povoljne kredite, da ne kažem donacije, i da putem Fonda za razvoj ili nekih drugih fondova, onima koji su se odlučili da osnuju malo ili srednje preduzeće, odobri povoljne kredite za osnivanje takvih malih i srednjih preduzeća.

Dosadašnja praksa govori da Vlada o tome nije dovoljno razmišljala ili je smatrala da onaj ko nema 5.000 dolara i ne treba da se bavi nekim biznisom. Nažalost, stanje u srpskoj privredi je sledeće: imate oko 1.200.000 zaposlenih, imate oko 1.000.000 radno sposobnih – nezaposlenih, i imate preko 1.000.000 penzionera. Dakle, onih 1.200.000 izdržava najmanje ovih 2.200.000, plus još neke građane koji su u statusu neaktivnih.

Ko sada ima novac? Država mora da nađe mehanizme, da podstakne osnivanje malih i srednjih preduzeća, pre svega bih rekao, u dve oblasti: jedna je osnivanje malih i srednjih preduzeća, koja će prevashodno, u svojoj delatnosti, imati poslove koji su u vezi sa izvozom.

Zato što imamo neverovatnu situaciju sa izvozom, odnosno uvozom i sa spoljnotrgovinskim deficitom.

Uzmite samo prvih nekoliko meseci i videćete da je spoljnotrgovinski deficit već oko 1.000.000.000 dolara. Ako se ovako nastavi, 2004. godina biće završena sa preko 6.000.000.000 spoljnotrgovinskog deficita i to je katastrofa za državu, ekonomske snage kakvu ima Srbija.

Dakle, prvi podsticaji moraju biti upravo u tim preduzećima koja će se baviti poslovima izvoza, ali ne samo u trgovačkom smislu, nego pre svega u razvijanju malih proizvodnji, onih koje su izvozno orijentisane, onih proizvodnji koje mogu biti konkurente i na ovako surovom evropskom tržištu.

Druga oblast mora biti poljoprivreda, i ona koja je izvozno orijentisana, ali i ona koja nije. Treća oblast, mislim da se u tome možemo sasvim složiti, jeste oblast usluga, jer se u toj oblasti, čini mi se, sa najnižim početnim kapitalom može otpočeti neka delatnost.

Da vidimo da li će baš mehanizmi registrovanja preduzeća biti tako brzi da se omogući onom ko želi da osnuje preduzeće da to traje samo pet dana. Meni nije potpuno jasno da li će i ubuduće oni koji žele da osnuju preduzeće morati da imaju odgovarajući statistički broj, koji dobijaju u Zavodu za statistiku, da li će morati da imaju odgovarajući carinski broj, koji dobijaju u Republičkoj upravi carina, da li će i dalje imati poreski identifikacioni broj, koji će dobiti u poreskoj upravi?

Da li će sve to morati da prikupe pre nego što podnesu dokumentaciju registru nadležnom za registrovanje novih preduzeća i da li sve to može da stane u taj rok od pet dana.

Ili ćemo imati potpuno obrnutu situaciju, kada prikupite odgovarajuća dokumenta, kada želite recimo da registrujete društvo sa ograničenom odgovornošću, onda agencija ovlašćena za registar obaveštava poresku upravu, carinsku upravu, Zavod za statistiku o tome da je registrovano iks preduzeće, kome treba dodeliti takav i takav broj, i onda je onaj ko je osnivač rasterećen te obaveze da ide od šaltera do šaltera, da nedeljama ili mesecima čeka na odgovarajuće identifikacione brojeve kod tih organiazcija.

Ovde se govori o evropskim iskustvima. Mi delimično danas u našem sistemu imamo prisutna evropska iskustva, ali kojih zemalja? Kod nas je otprilike prisutno stanje kakvo je u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, jer u tim zemljama se obavezno u sudovima registruju akcionarska društva i društva sa ograničenom odgovornošću, a preduzetnici se registruju u organizacijama, organima ili institucijama poput ove koja se danas ovim zakonom predlaže.

U obrazloženju se kaže da nije baš to dobar primer, da su bolji primeri skandinavskih zemalja, Irske ili Italije. Sa tim bih se složio da nemamo masu preduzetnika koji su registrovani u opštinskim sekretarijatima za privredu. Tačno je, ovde se kaže oko 160 ljudi ili minimalno 160 radnika je zaposleno u opštinskim upravama na tim poslovima. Mi sada taj posao treba da preselimo u centralni registar i bojim se da su rokovi koji su dati u ovom zakonu vrlo kratki.

Koristiću da završim priču, ali neću čitavih 10 minuta.
Čak sam predložio amandman kojim bi se preduzetnici izuzeli iz ove priče. Onda sam shvatio da bih time pokvario čitav koncept ovog zakona i povući ću taj amandman zato što ne znam kako bi se opštinski sekretarijati za privredu ponašali u slučaju da se preduzeća registruju u ovom registru, a da preduzetnici ostanu u skupštinama opština.
Mora se uzeti sa oprezom podatak da ti preduzetnici koji su registrovani u opštinskim sekretarijatima za privredu plaćaju odgovarajuće takse upravo tim skupštinama opština, odnosno njihovim budžetima i te takse se uglavnom odnose na taksu za isticanje firmi. Ako sve to preselite u neki centralni registar, pitanje je koliko će opštinske uprave biti u mogućnosti da imaju odgovarajuće evidencije, pogotovo u ovom prelaznom periodu dok se sve to ne uhoda.
Kada pogledam ko treba ovaj posao da sprovede, onda vidim da taj posao treba da sprovede ponovo jedna agencija i, da nije bilo one uredbe Vlade Republike Srbije o ukidanju nekih devet agencija, bio sam spreman da predložim amandmanom da se ovaj zakon o agencijama ne zove tako, nego da to bude recimo zakon o direkciji za registraciju, a ne o agenciji.
Jer, pravo da vam kažem, puna mi je više glava tih agencija, a verujem i vama kao narodnim poslanicima, zato što mislim da niko od vas u sali ne zna koliko mi zapravo imamo agencija. Još malo ćemo imati agenciju za agencije i to praktično znači da smo mi onu suštinsku vlast, koja proističe iz nadležnosti određenih ministarstava, preneli u organe koji su po zakonu nenadležni, po Ustavu čak neovlašćeni, a jesu postali izuzetni centri moći i odlučivanja, toliko jaki i snažni da mi se ponekad učini da našim životima vladaju agencije.
Video sam da Vlada razmišlja na način da treba smanjiti nepotreban broj tih agencija, te stoga i nisam podneo amandman koji se odnosi na sam naziv.
Podsetio bih na to da nema sprovođenja zakona o finansijskom lizingu, niti zakona o založnom pravu ukoliko ova agencija ne bude počela da radi koliko sutra.
Mi smo svojevremeno doneli te zakone, ali u životu imamo mnogo problema jer nemamo gde da registrujemo finansijski lizing, nemamo gde da registrujemo lizing poslove, naročito oni koji su u vezi sa poslovima koje obavljamo sa inostranstvom, kada je u pitanju obezbeđivanje novih tehnologija, kada je u pitanju obezbeđivanje opreme, a i kada su u pitanju domaći proizvođači određenih sredstava, koja po osnovu lizinga kao najpovoljnijeg oblika obezbeđenja sredstava rada možemo nabaviti. Zato apelujem da Ministarstvo nadležno za privredu u što je moguće kraćem roku zaista krene u realizaciju ovog posla.
Konačno, još jedno pitanje. Postojeći subjekti, koji su sada registrovani u sudovima, imaju takođe obavezu da se preregistruju. Mislim da je rok do 15. juna sledeće godine, ako nisam pogrešio. Šta se dešava, iako je to besplatno prevođenje, ako se neko od tih preduzeća ne registruje u ovom registru? Koliko sam razumeo zakon, oni će se prevesti u status neaktivnih, a da li će to odgovarati stvarnom, realnom životu? Neće.
Možda bi bila bolja odredba da su sudovi nadležni da već registrovane pravne privredne subjekte jednsotavno registruju u tom centralnom registru i tu je stvar čista. Zašto bi sada neko ponovo radio nešto što je svojevremeno uradio, ispunjavajući sve uslove koji su traženi zakonom.

Gospođice predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su dva naizgled tehnička zakona, ali mi dozvolite da sa stanovišta SPS-a i naše poslaničke grupe u ovoj skupštini iznesem nekoliko načelnih opredeljenja i nekoliko, mislim, suštinsih primedbi na predložene izmene i dopune ovih zakona.
Najpre, kada je reč o izmenama i dopunama Zakona o poreskoj administraciji i poreskom postupku, nema nikakve sumnje da je vrhunski cilj svake države, pa i naše, da u što je mogućoj većoj meri izvrši naplatu odgovarajućih fiskalnih prihoda, počev od poreza, preko doprinosa i do drugih izdataka, a poreski obveznici u Srbiji su dužni da ih uplate u republički budžet.
Nismo mi prva zemlja koja je izmislila ovakav ili sličan Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, počelo je to odavno, još 1806. godine; recimo, u Francuskoj je donet Zakon o punjenju budžeta. Budžet na francuskom, kao što znate, znači - torba, doduše, ne znam da li ženska ili muška, ali je upravo cilj svake države da je naplata poreza što veća i što primerenija potrebama države, ma o kojim vidovima davanja iz budžeta da se radi.
Nema nikakve sumnje, takođe, da država Srbija još uvek nije dostigla nivo tih razvijenih zemalja poput Francuske i da u našoj zemlji nemamo izražen visok stepen finansijske discipline. Ono što meni pada u oči, kao čoveku koji svaki zakon sagledava sa stanovišta moguće primene u realnom životu, jeste sledećih nekoliko činjenica.
Imam utisak da ni onaj koji je predložio osnovni tekst ovog Zakona o poreskoj adeministraciji, a reč je o prethodnoj vladi i o prethodnom ministru finansija, gospodinu Đeliću, nije vodio dovoljno računa o tome da je potrebno da poreski obveznici i država u ovom poreskom postupku i pred administracijom budu potpuno ravnopravni.
Imam utisak da ni ovo ministarstvo takođe nije dovoljno vodilo računa o tome da poreski obveznici u najmanju ruku moraju biti ravnopravni sa državom, o čemu se pre svega ovde radi?
Uzmite, recimo, član 2. u ovom Predlogu izmena i dopuna Zakona o poreskoj administraciji, gde se rok od 15 dana produžava na 25 dana, da bi poreski organ doneo rešenje o povraćaju pogrešnog ili više naplaćenog poreza ili o ostvarivanju prava na refakciju.
Molim vas, ako dobro razmislite, onda ćete shvatiti da realni život u poreskim upravama govori da imamo neažurne službenike i da ni u roku od 15 dana nisu u stanju da donesu rešenje kojim bi se pogrešno naplaćen ili više naplaćen porez u vidu refakcije vratio poreskom obvezniku.
Sada mi faktički ovom promenom zakona amnestiramo neodgovorne poreske službenike i produžavamo im rok sa 15 na 25 dana, molim vas, da donesu to rešenje kojim će biti izvršen povraćaj poreza.
Mislim da je to u najmanju ruku nekorektno. Kada se ima na umu da je svaki poreski obveznik koji zakasni u izvršavanju svojih poreskih obaveza, što će reći plaćanja prema državi, dužan da na te iznose plati kamatu koja odgovara eskotnoj stopi Narodne banke uvećana za 15 poena. U praktičnom životu to znači da poreski obveznik koji kasni sa plaćanjem poreza ili drugih dažbina prema državi u osnovi plaća 25% kamate na ta kašnjenja. Na ovoj strani vidite da država produžava sama sebi rok u kojem će doneti rešenje o povraćaju više ili pogrešno naplaćenog poreza.
Takođe, nisu korektne ni neke odredbe koje se tiču momenta kada počinje obračun poreza, odnosno kamate u korist poreskog obveznika, pa ćete videti sledeće slučajeve: prvo je staro rešenje, ovaj ministar, odnosno ministarstvo nije u njega diralo, ali je rečeno da se kamata počinje obračunavati tek po isteku 30 dana od dana kada je više uplaćen ili pogrešno naplaćen porez.
Onda se u dopuni ovog zakona predlaže da, kada se donese akt o poništenju pogrešnog utvrđenog poreza ili rešenja, ili i drugog akta kojim je to utvrđeno, tek od tog dana kada se dostavi pravnom ili fizičkom licu kao poreskom obvezniku počinje obračun kamate u korist tog poreskog obveznika.
Mislim da to, ako hoćete da se žargonski izrazim, nije fer, nije ni pošteno prema građanima, sačekivati ih, od njih naplaćivati sve što se može naplatiti, a kada vi sada treba da tim građanima namirite realno nastalu štetu po osnovu nekorišćenja svojih finansijskih sredstava, onda taj princip ne važi.
Pogledajte odredbu koja se odnosi na prinudnu prodaju radi naplate poreskih obaveza nekog pravnog ili fizičkog lica, pa kada vi dugujete državi 100 hiljada dinara, a vašu imovinu proda za 150 hiljada dinara, onda ovaj višak od 50 hiljada dinara država je u obavezi da vrati tek po isteku 30 dana od dana kada je naplatila prodajom tu i tako prodatu imovinu i kada se ona u osnovi namiri.
Još jedna odredba je po meni, ne mogu da kažem nekorektna, ali je potpuno neusaglašena sa strategijom Vlade o razvoju malih i srednjih preduzeća i zasnovana je na izuzecima, na ovih 28 o kojima je govorio gospodin ministar, a odnosi se na odredbe predloženog člana 7. ovog zakona, gde se kaže da ono lice koje nije izmirilo svoje poreske obaveze prema državi ne može biti osnivač novog preduzeća ili radnje.
Da li vas to podseća na neke prethodne odredbe, naime, kada smo kao građani bili uskraćeni za to da recimo registrujemo putnički auto, da dobijemo vozačku dozvolu ili neki drugi lični dokument, ukoliko nismo izmirili svoje poreske obaveze prema državi. Ovde je predlagač išao i dalje, pa rekao, i pravna lica koja nisu izmirila obavezu, a čiji su osnivači ova fizička lica, takođe i oni su pod udarom, pa i osnivači tih preduzeća, društava sa ograničenom odgovornošću ili radnji, ne mogu osnivati druge pravni subjekti dok ove obaveze ne izmire.
Konačno, da bi poreska disciplina bila u rangu očekivane, mi moramo da imamo takvu poresku politiku koja neće stimulisati utaju i skrivanje poreza. Pogledajte naše poreze kakvi su. Naravno, ne kritikujem zato gospodina Dinkića, ali kritikujem prethodnu vlast. Mi imamo najviše poreze, rekao bih, u Evropi.
Ne govorim o doprinosima. U ovom momentu visina doprinosa koja se naplaćuje od strane pravnih lica po osnovu zarada koje se isplaćuju zaposlenima jednostavno je nužnost, da bi se punili fondovi, penzioni, zdravstveni, socijalni itd.
Pogledajte porez na usluge, on je 20% i nigde u Evropi nećete naći porez na usluge od 20%. Sa druge strane, imate generalno opredeljenje da se podstiču uslužne delatnosti, da se razvijaju mala i srednja preduzeća i da se razvijaju radnje. Pogledajte način na koji se utvrđuje poreska obaveza.

Da, koristiću.
Vi danas imate situaciju da sva pravna lica kada obračunavaju svoju poresku obavezu prema državi polaze od fakturisane realizacije, ne od naplaćene, nego od fakturisane. Dakle, može vama vaš kupac i da ne plati, ali vi obračunati porez na promet državi morate da platite. Ako to ne učinite u odgovarajućem roku, imaćete kaznene odredbe, imaćete tzv. sporedna poreska davanja, koja se ovde sada tako zovu u ovom zakonu i imaćete problem. To što su svi privredni subjekti ili većina njih nelikvidni, ne raspolažu sa dovoljnom količinom novca, to državu u ovom momentu ne interesuje.
Pogledajte, recimo, radnje. Govorio sam o tome u prošlom sazivu kada se razgovaralo o fiskalnim kasama i obavezi svakog onog ko ima trgovinsku radnju i ko ima prodaju na malo ili na veliko da instalira fiskalnu kasu. Vi danas imate problem, prvo, da nema fiskalnih kasa na tržištu i da ne možemo ni da ispunimo tu svoju zakonsku obavezu. Drugo, imate prisutnu činjenicu koja se u narodu, bar kod mene u Loznici, zove veresija.
Trgovac u onim malim, pogotovo siromašnim prigradskim naseljima i selima, koji ne daje robu na veresiju nema mušterije, jer njegove su mušterije penzioneri, koji primaju dva puta mesečno po tri ili četiri hiljade dinara, njegove su mušterije seljaci, odnosno poljoprivrednici, koji od slučaja do slučaja dođu do nekog dinara.
Taj promet moraju da evidentiraju tom kupcu, moraju da daju račun i obračunati porez na promet iz tog računa moraju da uplate državi. U suprotnom, podležu takvim sankcijama da ne bih želeo da se nađem u koži nijednog poreskog obveznika koji će morati ovakve kazne da plati.
Dakle, o čemu ovde govorim? Uzrok svih problema je fiskalna politika, visina poreza i tehnika kojom se naplaćuje porez. Tu država mora da napravi potpunu poresku reformu, počev od smanjenja nivoa poreza do omogućavanja svim poreskim obveznicima da bez preke potrebe ne varaju državu. Zašto kažem bez preke potrebe? Zato što nikada neće doći da svi poreski obveznici budu disciplinovani i odgovorni prema državi.
U vezi s tim je verovatno i odredba ovog zakona, odnosno predloženih izmena koja kaže: ubuduće nećemo najavljivati tzv. terensku kontrolu pravnim licima jer se pokazalo da je to loša praksa. Kada vas obaveste o tome da će vam doći tada i tada u kontrolu, onda vi navodno napravite odgovarajuće marifetluke ili radnje i sprečite poreskog organa, odnosno finansijsku policiju da utvrdi da ste eventualno utajili porez.
To mogu da prihvatim kao privremenu meru, možda do kraja godine, možda do kraja i sledeće godine, ali to ne može biti generalno opredeljenje naše vlade, niti ministarstva, niti bilo koje vlasti. Taj razvijeni svet upravo radi suprotno, obaveštava poreskog obveznika da će tog i tog dana doći u kontrolu i tamo su, takođe, zaprećene visoke kazne.
Znam mnogo svojim poslovnih partnera iz inostranstva koji se jako plaše dolaska tih tzv. finansa u njihove prostorije i ne pada im na pamet da u takvim situacijama vrše bilo kakve, a da ne kažem kriminalne radnje, nego i prekršaje.
Sa tog stanovišta, mogu da podržim opredeljenje vlade da pooštri finansijsku disciplinu, ali ona mora razumeti sledeće, da je naša privreda bolesna i da treba mnogo lekova da bi privreda ozdravila, a da jedan ovakav zakon zapravo jeste jedan od lekova za finansijsku nedisciplinu.
Bojim se da je to prejak lek. Prejak lek, kao što znate, vrlo lako ubije bolesnika. Molim vas, predložene kazne ne da su uvećane za rast cena na malo u poslednje dve godine, nego su uvećane za 150%. Nešto što je trebalo platiti kao kaznu koja je takođe astronomska, 400.000 dinara, danas se plaća 1.000.000. Ono što se plaćalo 20.000 dinara, danas se plaća 50.000, bar prema ovom predlogu itd.
Ne smatram da kazne ne treba da postoje, ali mislim da su ove kazne nepodnošljivo visoke i da će biti jako malo onih pravnih lica koja će uspeti da plate ove kazne, a da ne odu u stečaj i da potpuno ne propadnu. Dakle, nisam za to da se amnestiraju oni koji će da utaje proez, koji će da kriminalnim radnjama obave nešto što je na štetu države, ali država mora ne samo uz pomoć Ministarstva finansija i drugih organa da nađe načina da oni koji pripadaju toj sivoj zoni od 20 ili 30% društvenog bruto proizvoda budu i drugim zakonima i drugim merama države sankcionisani, a ne samo na ovaj način.
Dakle, oni jesu i moraju da budu izuzetak koji će biti sankcionisan, a ne sme se ići preširoko i dovesti veliki broj poreskih obveznika u takvu situaciju da ne mogu da funkcionišu. Uzmite običnog građanina, još u vek, recimo, nismo dobili rešenja o porezu na imovinu, a rok je 15. maj, da platimo drugu tranšu poreza na imovinu za 2004. godinu. To je za mene komotan i nedisciplinovan odnos poreskog organa, a mi mu sada nekim odredbama ovog zakona ili predloga produžavamo rokove za neke radnje. To jednostavno ne može.
Znam da će mi se odgovoriti, vi imate visinu poreza iz prethodne 2003. godine, plaćajte akontacije na osnovu toga. Biće promenjena visina tog poreza i zato ću i kod ovog poreza, kao građanin, doći u docnju, neću dovoljno platiti ili neću platiti u roku, pa ću morati da plaćam odgovarajuće iznose kamata.
To mora da se uredi na celovitiji način. Ne kažem da je Ministarstvo moglo sada kroz ove promene da sve to napravi, ali jedan od poslova ovog ministarstva upravo mora biti celovita poreska reforma i celovita reforma funkcionisanja i poreske uprave i poreske administracije.
Konačno, kada je reč o izmenama i dopunama Zakona o akcizama, malo je nezgrapno sve ovo ispalo. Na prethodnoj sednici smo usvojili amandman kojim se ne dozvoljava povećanje akcize na dizel gorivo. Mogu da razumem ministra, koji kaže, jeste, to je minus 3,5 milijarde dinara u budžetu Republike Srbije.
To znači da nije bilo dovoljno koordinacije i da u tom momentu niko nije pratio kako se ta situacija odvija u ovoj skupštini. Mi imamo takav Poslovnik, dame i gospodo, ovo je važno, danas pričamo o amandmanima, a za tri dana glasamo o njima. Niko živ u ovoj sali, čak ni predlagači amandmana, ne znaju o kom amandmanu glasaju u tom momentu. Dakle, nije moguće o nečemu odlučivati tri dana posle.
Ranije smo imali praksu, ministar prihvata ili ne prihvata amandman na licu mesta, a o amandmanu se odmah izjašnjava i znamo šta smo uradili. Ovako se čine greške koje, prvo, politički loše zvuče, a važno je političarima da imaju dobar odjek u narodu.
Drugo, nanose štetu budžetu. Treće, vi sada vraćate sve na početak, a što jeste teško izvesti, jer konačno neko će da se zapita šta ta Narodna skupština radi.
U vezi s tim, samo jedna napomena, jesmo budžetom Republike Srbije i odgovarajućim odlukama Vlade omogućili da se nabavi regresirano gorivo za setvu u iznosu od 30 litara po hektaru. Znači, devet dinara, a sada ćemo mu smanjiti to za tri i ostaće mu još šest, a vas upozoravam na jednu činjenicu prisutnu u životu.
Kako bi poljopriverednik ostvario to pravo, mora da izvadi posedovni list u Upravi za katastar, a taj list košta 200 dinara. Znači, 30 puta šest je 180 dinara, taj list košta 200, a samo za to kada govorimo o jednom hektaru...
(Predsedavajuća: Vreme. )
... izgubio sam regres.
Da ne govorim o tome što sam ceo dan proveo u nekoj administraciji, nekim službama, čekao i izgubio čitavu jednu seosku ili seljačku nadnicu, kako god hoćete, pa mi odneo ćar vajdu.
Šta je moj predlog? Da gospodin ministar, sa ljudima koji su odgovorni za taj posao, vidi da se takva uverenja, takvi dokumenti, koji će služiti ostvarivanju nekog prava seljaka povodom realizacije ovog zakona, ne plaćaju, odnosno da se na njih ne obračunava niti naplaćuje taksa.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, zbog kratkoće vremena za izlaganje govoriću isključivo o zakonu o osnivanju nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita.
Dva su ovde ključna pitanja. Mnogo toga je ovde rečeno, ali ja ću vašu pažnju usmeriti na ta dva ključna pitanja. Prvo je – ako će nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita potencijalno moći da osigura oko 160 miliona evra ukupnog iznosa kredita koji bi građani Srbije mogli na osnovu ovog zakona da povuku kod komercijalnih i poslovnih banaka, onda se postavlja pitanje kako doći do kreditnog potencijala od tih 160 miliona evra?
Jasno je da je jedna ovakva odredba zakona bila potrebna, da je poslovnim bankama trebalo neko ohrabrenje da idu u odobravanje stambenih kredita, ali se objektivno postavlja pitanje kako ćemo ta sredstva obezbediti. Dva su realna izvora. Jedan je štednja građana, i devizna i dinarska, a drugi izvor je eventualno obezbeđenje povoljnih kredita u poslovnim i komercijalnim bankama, da bi one mogle izvršiti plasman kod građana, odobriti stambene kredite koje bi poslovne banke osigurale po osnovu ovog zakona.
Imajući na umu ukupnu situaciju u Republici Srbiji, platežnu moć stanovništva, imaćemo mnogo problema u sprovođenju ovog zakona, pre svega sa stanovišta mogućnosti običnog građanina da obezbedi plaćanje rate kredita koja, i kada je minimalna, neće biti ispod 200 evra. To je objektivan problem, jer prosečna plata u Srbiji jeste ispod 200 evra. Ako se kaže da jedno domaćinstvo može biti zaduženo najviše do 60% ukupnih primanja tog domaćinstva po osnovu ovog kredita, onda ćemo doći do praktičnih problema da se ovaj posao realizuje na terenu.
Drugo ključno pitanje je – kako čitavu ovu aktivnost rasporediti u zemlji Srbiji, odnosno kako obezbediti ravnomerno regionalno pokrivanje. Mi imamo objektivne probleme, imamo nerazvijene opštine, srednje razvijene i jako mali broj razvijenih opština. Bojim se, čak i ako sve ovo bude funkcionisalo, da ćemo imati situaciju da se na ovaj način obezbeđuju krediti za stambenu izgradnju samo u velikim gradovima, poput Beograda, Novog Sada, eventualno Niša.
Sve druge sredine imaće problem, pre svega zato što je uništen domaći bankarski sistem i što je činjenica da u malim sredinama skoro da i nemate banaka. Ako ima, to su filijale, a najčešće ekspoziture. Kako sada jednom mladom bračnom paru, čoveku bez stana, omogućiti da po osnovu ovog zakona obavi odgovarajuće procedure, kada u njegovom mestu i nema poslovne banke koja bi se tim poslom bavila? I to će biti problem.
U vezi sa tim mogao bih da postavim pitanje zašto predlagač nije išao nešto šire u ovoj priči, pa, između ostalog, predvideo mogućnost da lokalne samouprave budu osnivači lokalnih korporacija za osiguranje stambenih kredita. Onda bi, recimo, SO poput Loznice mogla da u fond za osnivanje takve korporacije izdvoji 50.000 - 100.000 evra, puta 16, to je 800.000 - 1.600.000 evra potencijala iz koga se može finansirati izgradnja stanova. Kada to rasporedite na 160 opština, obezbeđujete realno prisustvo i manjih i većih sredina u čitavoj ovoj priči oko izgradnje stanova.
Mislio sam da podnesem amandman te vrste, ali onda bih morao da promenim čitav koncept ovog zakona. Pretpostavljam da bi mi ministar odgovorio da lokalne samouprave ni sada ništa ne sprečava da učine ovo o čemu ja govorim. Ali, jedna je priča kada se to uredi zakonom, a druga je priča kada se kaže – sadašnjim postojećim propisima to nije zabranjeno.
Treće, što mislim da je važno, mi ćemo samo po osnovu hipoteka osigurati ove stambene kredite, i to u odnosu 1:1. Pitam – zašto se u čitavu ovu priču nije uključio jedan potencijal koji zovemo stara devizna štednja, koji zovemo posedovanje hartija od vrednosti po osnovu obveznica zajma ili nekih drugih vidova.
Zašto se ne daje mogućnost da oni koji će uzeti kredite povraćaj tih kredita garantuju i svojim postojećim nekretninama.
Time bismo praktično situacije u životu olakšali. Npr. da neko otplati 51% uzetog kredita, već se uselio u stan, ne daj bože umre, nema ko da nastavi otplatu tog kredita, onda je banka, po odredbama ovog zakona, ovlašćena da koristi hipoteku, da je prodaje, ili da prodaje stan, pa da se onda ona razlika od 85-100% naplaćuje od ove korporacije itd. Ali kada bi više vidova osiguranja takvog kredita bilo uključeno u čitavu ovu priču, onda bi ovo o čemu ja govorim bilo na neki način eliminisano, jer bi se koristili, kao obezbeđenje, ti drugi vidovi, kao što je stara devizna štednja, kao što je hipoteka nad nekim drugim nekretninama itd.
Neću da budem nedisciplinovan, mislim da je vreme za diskusiju poslaničke grupe SPS isteklo....
(Predsednik: Tačno sedam minuta.)
Samo da završim ovo. Da li treba ovakav zakon Srbiji? Treba, tu nema nikakve dileme. Da li je ono što je predloženo u zakonu dovoljno? Nije. Da li se ovaj zakon može popraviti? Može, bolje je išta nego ništa. Sada imamo takvu situaciju da građevinarstvo stoji, da se poslovne banke zbog prevelikih rizika ne odlučuju da plasiraju kredite u stanovništvo, pa i po osnovu stambene gradnje.
Ovo je jedan ohrabrujući korak za poslovne banke. Državna politika i politika Vlade treba da ide u tom pravcu da se obezbedi taj kreditni potencijal. Ako ćemo jedan deo obezbediti preko štednje, onda je sasvim sigurno da država mora obezbediti odgovarajuće donacije iz kojih bi, eventualno, preko poslovnih banaka plasirala odgovarajući kreditni potencijal, ili relativno povoljne kredite u iznosu od 150 do 200 miliona evra, da bi ta čitava priča mogla da počne. Hvala.

Ovo može biti i kao replika i kao javljanje po amandmanu, svejedno je, ali uvaženi kolega Vlahoviću, vi ste, što je istina, često prisustvovali sednicama Skupštine, ali je i još veća istina da skoro nikada nijedan jedini, ma koliko dobar, amandman SPS-a niste prihvatili.
Drugo, odgovorite ovoj skupštini zašto vam je bilo toliko potrebno i nužno da prodate najbolje što smo imali u Srbiji - nišku i vranjsku industriju duvana.
Kako ste to vi mogli da usmeno obećate gospodi iz niške industrije da nećete u budućnosti povećavati akcize, a da se pri tome ista ta gospoda ne obavežu prema vama da oni neće povećavati cenu.
Vi ste bili u sali, ali evo ja sam pušač "Klasika". Do pre 20 dana te cigarete su bile 32 dinara. Pre ove rasprave o akcizama cena "Klasika" je sa 32 dinara skočila na 35 dinara. Predloženo povećanje akcize upravo za taj klasik je jedan dinar. Pitam vas - hoće li gospoda iz Niša sada vratiti cenu sa 35 na 33 dinara.
(Glasovi - pitaj njih.)
Pitam Vlahovića, koji se dogovorio da neće povećavati cene akciza. Gospodine Nikoliću, nisam se vama obraćao. Izvinjavam se.
I, još nešto. Što god ste prodali, bilo je dobro. Pogledajte Beočinsku cementaru, pogledajte Popovac, pogledajte Kosjerić. U vreme kada ste vi te cementare prodali, tamo je cena cementa po jednoj toni bila 130 maraka. Danas je u istim tim cementarama, sa novim vlasnicima, pod nepromenjenim uslovima, cena 170 ili 180 maraka za jednu tonu cementa. U čemu je problem?
Ako se vi na jednoj strani obavezujete, i to usmeno, da nećete menjati politiku akciza, onda se ta druga strana mora obavezati da pod nepromenjenim uslovima ne može dizati cene onih proizvoda, u fabrikama koje je otkupila. I, nemojte se mnogo ponositi tom privatizacijom, jer ste za nepunih 1.200 dana svoje Vlade upravo prodali 1.200 preduzeća, i to najboljih. A, najgora ste ostavili, računajući s tim da neka druga vlast reši problem u njima. Toliko.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u ime SPS želim da vas upoznam sa nekoliko stavova, pre svega povodom Zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara i izmena Zakona o akcizama. Mislimo da je Zakon o porezu na finansijske transakcije potpuno prihvatljiv, pre svega zato što će krajem godine u suštini biti ukinut, a da se neka rešenja koja su predložena u ovom zakonu u suštini mogu smatrati tehničkim, radi preciznije primene, pre svega u onim transakcijama koje se odnose na uzimanje, vraćanje kredita, transakcije tim povodom između preduzeća i poslovnih banaka.

Kada su u pitanju ova druga dva zakona vezana za porez i akcize, moram da kažem da svaka vlada koja se odluči na to da poveća određene poreze ili dažbine rizikuje da dobije puno negativnih poena. Mi smo, kao poslanička grupa SPS, pokušali da realno sagledamo predložena rešenja, pre svega sa stanovišta realizacije onih budžetskih stavki koje predstavljaju tzv. socijalni deo budžeta.

Došli smo do shvatanja da između dva zla moramo da izaberemo manje, a manje je zlo eventualno povećati poreze ili akcize za određene kategorije, nego recimo uskratiti penzionere za penzije, uskratiti zdravstvo za deo pripadajućih sredstava, uskratiti tržište rada ili druge fondove koji se dotiraju iz budžeta i time u suštini taj socijalni deo programa koji se nalazi u budžetu derogirati ili dovesti do toga da ne može da se realizuje.

Otuda me pomalo čude neki poslanici koji jadikuju nad činjenicom da će recimo cigarete klase C poskupeti po osnovu povećane akcize za jedan dinar, i to one cigarete koje se proizvode u niškoj industriji, u industriji za koju prethodna Vlada kaže da je to najbolji posao koji je ikada obavila, tako što je prodala duvansku industriju.

Da je mene neko pitao, i svakog običnog građanina, duvansku nije trebalo ni prodavati, jer ono novca što je dobijeno za duvansku industriju služilo je da se začepe tzv. budžetske rupe u vladavini prethodne vlasti, a građani od toga nisu ili skoro da nisu imali nikakve koristi.

Duvanska industrija je radila, radnici su primali plate, porez na cigarete se ubirao onoliko koliko je prethodna vlast imala mogućnosti ili htela da uvede finansijsku disciplinu i zato me čudi da sada neko kuka za taj jedan dinar, za veću cenu cigareta po osnovu povećane akcize.

Pri tom, ja sam pušač "klasika". Do pre 15 dana cena "klasika" po paklici je bila 32,00 dinara, a sada je 35,00 dinara, a u međuvremenu nije povećana akciza. Zašto bi sada narodni poslanici kukali nad sudbinom duvanske industrije i nad nekim usmenim dogovorom; molim vas, gospodin Vlahović kaže – usmeni dogovor da se akciza neće povećavati. Hoće li sada duvanska industrija po tom usmenom dogovoru skinuti cenu na 33,00 dinara zato što je ovde dozvoljeno da se poveća cena za jedan dinar? Mislim da je to jedan neprincipijelan stav povodom nečega što ta vlada nije imala pravo da se dogovori, a pogotovu ne usmeno.

Kada biram između toga da li da se poveća cena benzina za 3,00 dinara ili za ukupno 3,60 dinara, obzirom da ide i 20% poreza na akcizu, ili da se realizuje kapitalni budžet, da se popravi toliko i toliko stotina kilometara puteva da ne bismo svojim autima upadali u kratere, onda biram nešto veću cenu benzina. To je realan pristup stvari.

Kada biram između toga hoću li povećati cenu dizel goriva za 3,00 dinara, a pri tome obezbediti 18 milijardi dinara u budžetu, taman onoliko koliko iznosi agrarni budžet, pa iz tog agrarnog budžeta regresirati gorivo za poljoprivrednike u iznosu od 9,00 dinara, biram ovo drugo, zato što će i pored tog povećanja cene dizel goriva seljak moći da nabavi dizel gorivo za 6,00 dinara jeftinije nego što je to sada slučaj.

Idemo dalje, opšta je kuknjava – povećaćemo cenu kafe. Ja sam ekonomista i uvek računam šta to znači. Sada je akciza na kilogram kafe, ove o kojoj govorimo, 16,00 dinara, ubuduće će biti 40,00 dinara: dakle, za 24,00 dinara po jednom kilogramu kafe više. Ako znamo da od 100 grama kafe svaka dobra domaćica ukuva 16 prosečnih šoljica kafe, onda ja znam da će me ta kafa koju popijem svako jutro koštati 15 para više nego što sada košta.

Pošto popijem šest kafa u toku dana, imaću trošak 1,00 dinar više za jedan dan.

Dakle, nije zdravo piti kafu, ali bi bilo neodgovorno sa stanovišta socijalista ne ispuniti obaveze koje su rečene u budžetu i time dovesti u pitanje ostvarivanje i socijalne, i ekonomske i razvojne funkcije u tom budžetu.

Nisam ja od onih koji su zaštitnici vlasti. Meni ovde danas smeta zašto nema ministra Dinkića da čuje neke objektivne primedbe na ove zakone i sada ću vam u nastavku govoriti o tome šta nikako ne mogu da prihvatim.

Ne mogu da prihvatim sledećih nekoliko stvari iz Predloga zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara. Već je o tome puno rečeno, ali ja sada pokušavam da vas podsetim. Predlagač u izmenama dela zakona koji se odnosi na motorna vozila, odnosno na putničke automobile i kombi vozila, uvodi jednu novu kategoriju koja do sada nije bila prisutna u zakonu, a to su putnička i kombi vozila pravnih lica.

Do sada zakon to nije razlikovao i ovo je poseban porez, ako posedujete neki automobil ili kombi; isto je bilo i za fizička i za pravna lica. Tu imamo dve, po meni, sporne stvari. Prvo, zašto se kombi vozilo smatra luksuzom, od kada je kombi vozilo luksuz, a po prirodi stvari i po karakteristikama skoro svako kombi vozilo je snage koja prelazi 2.500 kubika i tako je drastično oporezovano.

Ova odredba je, dakle, preuzeta iz prethodnog rešenja one vlade i onog ministra Đelića, ali očigledno se nije razmišljalo da kombi vozila i kod fizičkog i kod pravnog lica služe, pre svega, za obavljanje privredne delatnosti. Ako je generalno opredeljenje Vlade da postakne privredne aktivnosti, onda ne sme ovako drakonski da oporezuje kombi vozila.

Molim vas, kombi vozilo, snage 2.500 do 3.000 kubika, koje poseduje pravno lice, dakle, preduzetnik malog ili srednjeg preduzeća, oporezovaće se sa 35.000 dinara. Ako prelazi 3.000 kubika, onda će biti oporezovano sa 50.000 dinara.

Dame i gospodo, uveravam vas da postoje kombi vozila u vlasništvu ili fizičkih ili pravnih lica, svejedno je, čija vrednost i nije 50.000 dinara. Dakle, to nije jedini izdatak koji se odnosi na kombi vozilo, a pri tome je jasno svakome u ovoj sali, a i van nje, da kombi vozilo niko ne koristi za potrebe luksuza, nego da bi obavio nekakav posao. Ako i možemo da shvatimo da budžetu trebaju pare, onda ne možemo razumeti ovolika povećanja.

(Predsedavajuća: Da li koristite sledećih 10 minuta?)

Da, koristiću i sledećih 10 minuta.

Pri tome, odajem priznanje predlagaču što je za onaj najsiromašniji sloj stanovništva koji poseduje automobile snage do 2.000 kubika nešto skinuo tu obavezu po osnovu poreza na držanje. Molim vas, to su ipak simbolični iznosi i oni u suštini ovde ne bi trebalo da budu eksploatisani na način – eto, Vlada tj. predlagač je hteo da oslobodi deo građana neke obaveze, zato što je smanjeno za 100–200 dinara, nešto što može da se podnese; ali, ako vi za kombi ili za putnički automobil, naročito kod pravnih lica, sa ranijih 20.000 dinara podignete obavezu na 35.000 dinara, sa ranijih 20.000 dinara podignete na 50.000 dinara, vi u suštini svu dobit koju ostvari jedan preduzetnik u toku godine (pri tome mislim na male preduzetnike, odnosno na mala preduzeća i srednja) uzmete na taj način. Niste ga stimulisali da dalje obavlja taj posao.

Pogledajte dalje, dosadašnji zakon je predviđao da za ona vozila koja su stara ima popusta, i to 5% po godini starosti, tako da taj popust ne pređe 40%. Vi ovde sada predlažete nešto što za socijaliste ne može biti prihvatljivo, a to je da taj popust bude 10% za vozila preko pet do osam godina, 20% za vozila preko osam do 10 godina i 30% za vozila preko 10 navršenih godina starosti. Onaj ko poseduje vozilo preko 10 godina starosti samim tim je oporezovan, a da ne govorim o tome što je vozni park naših građana u proseku star 13, 14, ili 15 godina.

Tu smo predložili, a nadam se da će to biti prihvaćeno, video sam još jedan takav amandman, da se zadrži staro rešenje, odnosno da najveći popust bude 40%, ali da se poveća i za prethodne dve kategorije sa 10% na 15%, sa 20% na 25% i tako da se na neki način ne opterete previše ti ljudi koji poseduju ta vozila.

Kod mobilnih telefona upravo je Socijalistička partija predložila, razumevajući potrebu da za ovih narednih nekoliko meseci do kraja 2004. godine pomalo popunimo te budžetske praznine i eliminišemo negativne efekte budžetskog deficita, da prihvatimo povećanje takse sa 200 na 300 dinara pri zasnivanju pretplatničkog odnosa i takođe sa 200 na 300 dinara pri plaćanju računa za mesečno korišćenje, a da se zadrži ovih 10% za pripejd korisnike, odnosno za kartice, ali samo do kraja 2004. godine, a da od 1. januara 2005. godine svi građani, sva pravna i fizička lica, te obaveze budu oslobođeni.

Kada je u pitanju oružje, neću sada da pričam o lovcima, ribolovcima, neću da vodim predsedničku kampanju, mada mogu da kažem da socijalisti misle da će na ovim predsedničkim izborima pobediti upravo naš kandidat Ivica Dačić. On nije ni lovac, ni ribolovac, nego čovek koji može dobiti poverenje građana i može biti najbolji predsednik, ali neću o tome da govorim.

Govoriću o tome da ne možemo prihvatiti ovako drastična povećanja poreza na činjenicu da neko uz dozvolu MUP-a poseduje oružje za koje je izdat oružni list i da mu služi za ličnu bezbednost, ali da se obaveza po osnovu poreza sa 900 dinara povećava na 2.000 dinara i za ona lica koja imaju dozvolu za nošenje oružja za ličnu bezbednost da se ta obaveza povećava sa 4.500 dinara na 10.000 dinara. Evo zašto. Razumeo sam da takvih ljudi u Srbiji ima oko 100.000. Tih 100.000 ljudi je dobilo potpuno regularno, legalno, zakonito dozvolu da određeni pištolj drži u svojoj kući zato što mu je ugrožena lična bezbednost. Postoje lica koja su dobila dozvolu da takav pištolj i nose, takođe zato što im je ugrožena lična bezbednost.

Kada je nekome ugrožena lična bezbednost to je kazna sama po sebi. Ako mu vi sada tu obavezu više nego udvostručite onda on stvarno ima problem.

Ne mogu da platim taksu, odnosno porez 10.000 dinara, a moram sa svog radnog mesta da putujem svojoj kući i pri tome recimo moram da pređem 10 kilometara kroz bespuće, ugrožen sam.

MUP je ocenio da je neko ugrožen i zato mu je odobrio da drži to oružje. Zato mislim da ne pije vodu, narodski rečeno, obrazloženje da se ovo povećanje poreza uvodi radi toga da bi se smanjio broj komada oružja koje se nalazi kod građana. To jednostavno nema logike. Zašto? Šta ćemo mi sa tim oružjem koje građani poseduju uz dozvolu, uz oružni list? Nećemo ga valjda baciti?

Vratiću se za trenutak na akcize samo radi jedne ilustracije. Dobro je da se ukida akciza na mlazno gorivo, na gorivo koje koriste avioni, jer smo imali činjenicu da je gorivo za avione bilo jeftinije u Rumuniji nego kod nas, pa su tamo tankovali gorivo.

Dobro je da se ukida akciza na motorno ulje, jer je to bio razlog prevelikog šverca.

Ovde je pomenut i petrolej koji služi za osvetljenje. Molim vas samo da uočite sledeći problem koji jeste jedna tužna činjenica. Zato što je prethodna vlast u prethodne tri godine šest puta povećala cenu električne energije mnogi građani, naročito oni najsiromašniji i naročito staračka domaćinstva na selu, nisu bili u mogućnosti da plaćaju tako visoku cenu struje. Kao posledica toga mnogi su isključeni kao potrošači.

Primera radi, samo u mojoj Loznici 700 potrošača je isključeno u poslednje tri godine sa električne mreže, a da se više nikada nisu priključili na električnu mrežu zato što nisu u mogućnosti da plaćaju tako visoku cenu struje u kojoj je danas samo porez veći nego što je 2000. godine bio ukupan račun za potrošenu električnu energiju i za porez.

Zato moram nažalost da podržim da se ukine akciza na petrolej za osvetljenje, jer nema drugog izbora za one koji su na taj način isključeni i koji ne mogu da plate ponovni priključak na električnu mrežu.

Na samom kraju želim da podržim jednu inicijativu Vazduhoplovnog saveza Srbije, koju su dobili svi poslanici, odnosno sve poslaničke grupe, u smislu da se porez na dobra kojima raspolaže Vazduhoplovni savez ne uvodi ako služe za sportske svrhe. O tome ću govoriti kada budu bili amandmani.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, sa kolegom Jovanovićem podneo sam amandman koji se odnosi na to da se iz ove obaveze poreza na putnička i kombi vozila izuzmu kombi vozila.
O tome sam već govorio u načelu. Oni koji su imali razumevanje da me saslušaju, razumeli su suštinu.
A suština je da kombi vozila niti u jednoj varijanti ne mogu se svrstavati u kategoriju luksuznih vozila, pa prema tome ne mogu biti na taj način ni dodatno oporezivana, i kada je reč o fizičkim licima i kada je reč o pravnim licima.
Naročito insistiramo na tome da i fizička i pravna lica, u 99 posto slučajeva, koriste kombi vozila za obavljanje privredne delatnosti. Ako mi hoćemo da tu stvar posmatramo do kraja realno, onda ćemo shvatiti da su ovakva poreska opterećenja, pogotovu koja se odnose na pravna lica, toliko visoka da će jednostavno potrošiti ili pojesti dobit jednog preduzetnika, poljoprivrednika, vlasnika malog ili srednjeg preduzeća.
Molim vas, kada neko mora da plati 50 hiljada dinara zato što ima kombi snage preko 3000 kubnih centimetara, onda je jasno da je on ovim zakonom u odnosu na druge građane i te kako oštećen, i da ne može da iz poslovanja pokrije te troškove.
Uzmite seljaka koji kombijem vozi svoju robu, poljoprivredne proizvode na pijacu, uzmite trgovca, vlasnika samostalne trgovinske radnje, koji dovozi i odvozi robu iz svoje radnje, i sve to radi kombijem.
Pri tome mora da plati ovih 50 hiljada dinara, što je neprimereno i naročito se ne uklapa i u sada važeću strategiju razvoja malih i srednjih preduzeća.
Hajde da sad dozvolimo ovolika opterećenja za one ljude koji se opredeljuju da u pravnim licima poseduju automobile snage preko 2500 kubika ili preko 3000, da ta vozila možemo i svrstati u kategoriju luksuznih vozila, pa ko voli nek' izvoli, ali kombi vozila, podvlačim, nikako se ne mogu svrstati u tu kategoriju vozila, jer niko ne poseduje kombi da bi mu on predstavljao luksuz.
Zato molim sve poslanike da, uvažavajući ovo o čemu sam govorio, prihvate amandman SPS.
U vezi sa tim je i stav 2. koji govori o starosti vozila. Kolega Štimac je podneo amandman u istovetnom tekstu kao i poslanička grupa SPS i pozdravljam odluku predlagača da prihvati taj amandman, jer ako nešto ne možemo da popravimo, u odnosu na stanje kakvo je bilo za vreme prethodne vlasti, onda nemojte ni da kvarimo.
A prethodna vlast je dozvolila popust do 40 posto. Mi smo predložili 15, 25 i 40 posto maksimalnog popusta i to je najveći ustupak koji se može učiniti povodom Predloga ovog zakona, u ovom delu, potpuno razumevajući potrebu predlagača da obezbedi nešto sigurniji izvor sredstava za punjenje budžeta. Ali, kod kombi vozila ne možemo da odstupimo, jer bi to jednostavno bilo štetna odluka.
Štetna odluka i potpuno destimulisanje malih preduzeća, preduzetnika, a pogotovu seljaka, o kojima, ovako punih usta, svi govorimo, računajući na visinu agrarnog budžeta, na regresirano gorivo, i na mnogo toga drugog što bi trebalo da se ostvari; ali, što reče neko – nemojmo na mostu davati a na ćupriji uzimati više nego što smo na mostu dali. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, obratiću vam se ne samo kao poslanik SPS-a, nego pre svega kao predsednik skupštinskog Odbora za sport i omladinu. Jesam bivši omladinac, ali sa dovoljno razumevanja za potrebe i sportskih organizacija i mladih, te otuda mislim da imam dovoljno argumenata, a pre svega iz svog omladinskog iskustva, pa da predložim gospodinu ministru da prihvati ovaj amandman. Dakle, oni koji poseduju vazduhoplove, letilice, zmajeve i druga čuda radi rekreacije neka i plate porez.
Ali, oni koji sve to poseduju u ime razvoja sporta, u ime obuke pilota, padobranaca i slično, ne bi trebalo, bar u ovom ekonomskom stanju u kome se nalaze sportski savezi, da od strane države budu opterećeni, pogotovo ovoliko.
Dozvolite mi da vam pročitam nekoliko rečenica iz pisma koje je došlo svima nama, mislim samo poslaničkim grupama, od Vazduhoplovnog saveza Srbije, u kojem se između ostalog kaže - Vazduhoplovni savez Srbije je obrazovna i sportska organizacija, koja se od svog osnivanja bavi razvojem vazduhoplovstva i sporta u Srbiji. U svom sastavu ima 41 aeroklub i tri vazduhoplovna saveza, a članovi Saveza su vazduhoplovni sportisti u devet grana vazduhoplovstva: padobranstvo, jedriličarstvo, motorno letenje, paraglajding, vazduhoplovno i raketno modelarstvo, balonarstvo, zmajarstvo i letenje u ultrakratkim letelicama.
Dalje kažu - jedan zmaj vredi 300.000, a na njega treba platiti porez 60.000; za pet godina kroz porez platili ste jedan zmaj. Ovako uvedena izmena, kažu dalje gospoda iz Vazduhoplovnog saveza, prema sadašnjem stanju odnosila bi se na oko 30 aviona, jednu jedrilicu na motorni pogon i na 24 motorna zmaja, koji se trenutno koriste u sportskim takmičenjima Vazuduhoplovnog saveza. Iznos poreza po ovom osnovu je oko dva miliona dinara, ako bi bio naplaćen, što je zanemariva suma u budžetu, a posledice koje ovakav porez nosi za te vlasnike je u tome da neće vršiti registraciju svojih vazduhoplova, tako da naplate poreza neće ni biti.
Iz tih razloga mislim da gospodin ministar treba da uvaži ovaj predlog, da prihvati amandman gospodina Stevanovića i da time pokaže spremnost i svog ministarstva i Vlade da pomognu sport kao takav.