Poštovani predsedniče, cenjene kolege i koleginice poslanici, odnos prema zakonu koji je danas na dnevnom redu očigledno se vidi iz broja prisutnih poslanika na celom današnjem zasedanju. Evo, i ovog trenutka na ekranu se jasno vidi da je u sali samo 23 poslanika. Iznenađenje je za mene što je danas i poslanička grupa Demokratske stranke, koja je redovno bila tu, samo sa jednom trećinom prisutna na ovom zasedanju. Sa kolikim nipodaštavanjem poslanici Demokratske opozicije Srbije se odnose prema zakonima koje predlaže opoziciona Socijalistička partija Srbije vidi se iz toga što je predsednik poslaničke grupe Demokratske opozicije Srbije u drugoj polovini drugog sata danas ušao u salu, a u popodnevnom zasedanju bio je u sali ukupno pet minuta i apsolutno ga više u sali nema. To je odnos, poštovane koleginice i kolege, odnos vas prema zakonima koje predlaže neka druga stranka. Od vas 176 nema ni 70, ali to je ono sa čim moramo da živimo i što moraju da znaju naši gledaoci i naši birači.
Posle prestanka sankcija kada su se svet i Evropa otvorili prema nama, a i mi prema njima, najvažnija stvar za našu Srbiju i naš narod je oživljavanje i dinamiziranje postojeće proizvodnje, kao i uvođenje nove proizvodnje. To oživljavanje i dinamiziranje proizvodnje je veoma važno, jer je ono i jedini način da se u ovoj zemlji počne bolje da živi, da najzad standard našeg čoveka počne na neki način da raste, da se i mi i naša deca počnemo ozbiljno da vraćamo u fabričke hale, da nam mašine u pogonima zazvrje u više smena.
Znajući kako je i posle toliko godina sankcija, zastoja proizvodnje, nemogućnosti izvoza, nelegalnog uvoza iliti uvoza na mala vrata preko više posrednika, danas teško pokrenuti velike sisteme ili čak pojedine grane privrede i industrije, poslednji je trenutak, rekao bih, da se prozbori nešto o malim i srednjim preduzećima, koja su svuda u svetu osnovica razvoja i najveći ventil zapošljavanja ljudi. Zakonski predlog o podršci razvoju malih i srednjih preduzeća koji je danas pred nama prvi je, koleginice i kolege poslanici, ponavljam prvi zakonski akt, koji se posle tromesečnog zasedanja Skupštine nalazi pred nama, a u kome se ne govori o trošenju, nego se govori o stvaranju.
I svih 20 i nešto tačaka dnevnog reda Druge sednice Prvog redovnog zasedanja Skupštine, koje smo započeli još 9. aprila, bavilo se samo uređivanjem odnosa u trošenju para, odnosno uređivanjem odnosa u deobi para, finansiranju države. Zato je ovaj zakonski predlog razvoja malih i srednjih preduzeća utoliko značajan, jer je to prvi zakon koji govori o nekakvom stvaranju. Ovaj zakonski predlog kroz svoje osnovne oblasti postavio je prave osnove za podršku malim i srednjim preduzećima.
U prvoj od četiri oblasti određeni su kriterijumi za razvrstavanje i definiciju malih i srednjih preduzeća, u drugoj oblasti su određeni godišnji programi razvoja malih i srednjih preduzeća, u skladu sa programom razvoja koje donosi Vlada u skladu sa razvojnim planovima Republike. U trećem delu ovaj predlog zakona definiše osnivanje agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća, uz definisanje poslova i zadataka iste agencije, kao i definisanje sredstava za osnivanje i njeno poslovanje. U četvrtoj oblasti ovaj zakonski predlog reguliše i osnivanje fonda za zajmove i garancije malih i srednjih preduzeća i to daleko najvećim brojem članova zakona od 10. do 26, čime želi sigurno da ukaže da je to jedan od najvažnijih segmenata ovog zakona. Peto, u pretposlednjem, 28. članu ovog zakona regulišu se dodatne mere podrške koje treba da obezbedi osnivanje većeg broja malih i srednjih preduzeća.
Poštovane kolege poslanici, kada ovaj zakon stupi na snagu, naravno ako se u ovom parlamentu postigne dogovor i isti usvoji, onda će oni silni programi koje je preporučio još početkom 2000. godine specijalni tim Ministarstva za nauku i tehnologiju, na čijem čelu je bio profesor Branislav Ivković, moći nesmetano da se primenjuju. Zna se, poštovani poslanici, da svuda gde je optimalna veličina proizvodnje, proizvodna jedinica mala, da su mala i srednja preduzeća najpogodnija. Uz procese preduzetničkog samozapošljavanja i započinjanja vlastitog biznisa i pune individualne inventivnosti naših novih preduzetnika, ostvarivanje ovog zakona biće nesumnjivo od velike koristi za dalji razvoj naše Srbije.
Činjenica da je iza gospodina Ivkovića ostalo oko 700 verifikovanih poslovnih programa za mala i srednja preduzeća ukazuje da će primenom ovog zakona tj. sa većim brojem malih i srednjih preduzeća doći i do otklanjanja neuravnotežene granske strukture naše privrede. Ovo treba imati utoliko pre u vidu jer nam u postojećoj privrednoj strukturi nedostaje veliki broj malih i srednjih preduzeća u industriji i drugim proizvodnim delatnostima, koje mogu da prate ove velike sisteme i brojne firme u prerađivačkoj industriji kao što su hemijska i farmaceutska, pa zbog toga, na bazi ovog zakonskog predloga, treba što pre pokrenuti njihovo osnivanje i stvaranje uslova za njihov razvoj.
Na kraju, da progovorim i o Jablaničkom okrugu i Leskovcu, odakle dolazim - zna se da se na ovom području proizvodi 2000 tona duvana, 80 hiljada tona krompira, 11 hiljada tona jagodičastog i sitnog koštičavog voća i da se u Jablaničkom okrugu uzgaja, na blizu 22 hiljade hektara, što predstavlja 10% povrtarskih površina, 150 hiljada tona raznog povrća.
Ovaj potencijal koji se javlja na jugu Srbije, koji je do sada iskorišćavan samo kroz proces zamrzavanja i tako nuđen svetu, omogućuje, sa stvaranjem srednjih i malih preduzeća, da se ostvari veći stepen prerade onoga što je išlo samo u smrznutom stanju, sada u novim oblicima, kao što su obrada u kandirano voće, zatim razni pekmezi za dijabetičare, dečja hrana, prirodni namazi bez konzervansa, što bi omogućilo veliki napredak i u proizvodnji svih proizvoda koji su na jugu. Započeti trend koji vlada na području odakle ja dolazim, i koji je za leskovački kraj pružio sada tri programa koji su u ostvarenju, mora da predstavlja problem na kome mi sa juga Srbije moramo ozbiljno da radimo, problem kojim moramo da se okačimo Vladi oko vrata da ona i dalje na tim programima radi, kako bi mi imali uspeha dole, na jugu Srbije.
Pošto je ovo prvi i do sada jedini zakonski predlog čijim usvajanjem bi mogla da se ozbiljnije pokrene posustala proizvodnja i ponovo krene u novo zapošljavanje, čini mi se moglo bi brže, zaživljavanjem većine zakona koji su do sada usvojeni, istina, samo voljom vladajuće DOS-ovske većine. Biće ignorisano ovo što sam do sada pričao, ali kada krajem godine dođe i vaš zakonski predlog o malim preduzećima, ako, daj Bože, bude tada prenosa, sigurno će naši gledaoci na osnovu ovoga što ćemo iz našeg zakonskog predloga iznositi, moći da vide i uporede koliko smo bili u pravu, što smo danas izašli sa ovim zakonskim predlogom pred vas. Hvala, izvinite.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi jedan od retkih celovitih projekata i predloga zakona, koje je ova skupština imala prilike da u dosadašnjem radu razmatra. Dakle, po prvi put imamo zakon koji je celovit, sveobuhvatan, i po mojim skromnim merilima, vrlo kvalitetan.
Nažalost, imam utisak da pojedini poslanici iz DOS-ove većine, ili su davno pročitali Predlog ovog zakona, zapravo, davno smo ga i dobili u skupštinskim materijalima, pa su zaboravili njegov sadržaj, te u skladu s tim danas i diskutuju i osporavaju neka zakonska rešenja ili zakon u celini, ili ga, jednostavno, nisu ni hteli da pročitaju, samo zato što dolazi od SPS-a i prof. dr Branislava Ivkovića.
Mnogo je razloga da DOS-ova većina dobro razmisli o Predlogu ovog zakona i da napravi i jedan izuzetak u odnosu na prethodni rezultat glasanja, koji smo imali skoro po svim tačkama dnevnog reda, i da ipak usvoje zakon o podršci razvoju malih i srednjih preduzeća.
Zašto mislim da je dobro da se ovaj zakon prihvati? Dame i gospodo, prva stvar koja se ovim zakonom rešava je to da se oblast za koju svi danas mislimo da je veoma važna, da su nam važna i mala i srednja preduzeća, da se ta oblast i normativno i pravno uredi.
Danas nema nikakve dileme, svi poslanici koji su govorili o tome, govorili su da su mala i srednja preduzeća najfleksibilnija, najizdržljivija, najprilagodljivija promenama na tržištu i uslovima privređivanja i da su najsposobnija da prežive bilo kakve, pa i najdrastičnije promene, pa i one poput ratnih uslova i NATO bombardovanja, i da imaju snage da se nakon toga ponovo vrate u privredni život i da država Srbija ima i te kako velike koristi od tih preduzeća.
U obrazloženju ovog zakona, između ostalog, rečeno je da 17% društvenog proizvoda u ovoj zemlji ostvarujemo preko aktivnosti malih i srednjih preduzeća. Kada tome dodamo društveni proizvod od delatnosti u okviru poljoprivrede od 20%, imamo nešto više od 1/3 društvenog proizvoda, koji se upravo putem privrednih aktivnosti malih i srednjih preduzeća ostvaruje.
Razvijene zemlje u svetu imaju otprilike preko 2/3 društvenog proizvoda koji se ostvaruje aktivnostima na tržištu malih ili srednjih preduzeća. I upravo je to drugi razlog zbog koga bi i mi, kao moderna država, ili bar ona kojoj stremimo, trebalo da podržimo zakon koji reguliše oblast podrške razvoju malih i srednjih preduzeća.
Treći razlog, koji smatram veoma bitnim, je predstojeća privatizacija. Mi smo svi imali prilike da pročitamo Predlog zakona o privatizaciji, videli smo da je ona oročena na četiri godine, što znači da je to proces, i sasvim je sigurno, u to valjda nema nikakve sumnje, da će privatizacija doneti velike probleme i doneti neophodnu potrebu da se rešava pitanje viška zaposlenih, koji će se neminovno pojaviti nakon privatizacije, pogotovu naših velikih preduzeća.
Čemu zapravo služe mala i srednja preduzeća, u kontekstu ovog zakona sasvim je jasno, jer upravo ta mala i srednja preduzeća treba da apsorbuju, da prihvate taj višak koji će se sasvim sigurno desiti po osnovu privatizacije. One kolege narodni poslanici koji su govorili o tome da je ovaj zakon pisan rečnikom iz 1945. ili ne znam koje godine, da je to ostatak nekakvog shvatanja da se u našim uslovima mora sa državnog nivoa urediti i planski ostvarivati privredna aktivnost, zapravo su u velikoj zabludi, jer ništa od toga o čemu su oni govorili, nema u predlogu ovoga zakona.
Ali, ima mnogo drugih rešenja, koja su vrlo kvalitetna i koja ukazuju pre svega na nekoliko bitnih činjenica - najpre, ovim zakonom se potpuno jasno definiše - šta su mala, šta su srednja, a šta su preduzeća u kojima su vlasnici privatni preduzetnici.
Postoje jasni kriterijumi i to je prvi osnov da se uopšte može ta oblast urediti, jer je veliki broj preduzeća koja postoje. S druge strane, jako je važno razumeti da se na osnovu ovog zakona zapravo neće podsticati samo postojeća preduzeća koja su po veličini mala i srednja, nego će se podsticati i osnivanje novih malih i srednjih preduzeća, što je veoma važno sa aspekta zapošljavanja novih radnika sa liste Zavoda za zapošljavanje, a znamo i sami da ih u ovom momentu ima oko 750 hiljada.
Pri tome imamo i neiskazan višak radnika u našim velikim preduzećima od još toliko, otprilike oko milion i po ljudi je u ovom momentu nezaposleno. Zato se ne čini ništa logičnije nego da se upravo Vladi koja pretenduje na to da je odgovorna, da je ekonomski i tržišno orijentisana, da u zadatak da napravi program godišnjih aktivnosti u cilju podsticaja razvoja malih i srednjih preduzeća. I, ne vidim šta je tu sporno i zašto se neki poslanici tako zdušno zalažu da se ovaj zakon ne prihvati.
Pa, koji je veći i važniji zadatak i ove i svake druge vlade nego da upravo pravi takav ekonomski milje i takav ambijent u kome će na tržišnoj utakmici imati svi zapravo priliku da rade i da u njima zaposleni žive od svoga rada.
Šta je tu zapravo sporno? Zašto je fond, koji se predviđa za finansiranje podsticaja razvoja i osnivanja novih malih i srednjih preduzeća sporan.
Vlada donosi odluku o osnivanju fonda, bira upravni odbor fonda, upravni odbor upravlja fondom, a fond funkcioniše u suštini kao finansijska organizacija ili ako hoćete, grublje rečeno, kao banka. I, sada se ovde može postaviti pitanje, oni koji su protiv ovog zakona, zašto se onda ne osnuje banka, a ne fond.
Pa, upravo zato da bismo dobili taj prelazni period od četiri godine i da bismo imali kamate po osnovu datih sredstava iz fonda za razvoj malih i srednjih preduzeća, koje će biti otprilike na nivou domicilnih deviznih kamata, recimo, u Nemačkoj su od 6 do 7% godišnje, a ne 2,5% mesečno, kakav imamo slučaj sa nekim tzv. razvojnim bankama, koje bi sada trebalo, navodno, da budu u funkciji podsticaja malih i srednjih preduzeća. Tu cenu od 2,5% kapitala u deviznom dahu nijedno, ni najzdravije preduzeće ne može da podnese, ali cenu od 6 ili 7% cene kapitala na godišnjem nivou može da podnese i malo i srednje preduzeće. I, u tome i jeste suština.
Dalje, šta je važno? Važno je razumeti da se ni dinar tih sredstava ne daje bespovratno. Naprotiv, fond može finansirati program u celosti ili delimično, u zavisnosti od kvaliteta programa, veličine potrebnih sredstava da se osnuje ili razvija takvo preduzeće i od snage argumenata i ekonomske pozicije proizvoda i usluga koji treba da se obavljaju u tim preduzećima.
I, ne vidim ni jedan jedini razlog da je to sporno. Čak nije predviđeno ni da se u svakom slučaju daju pare za razvoj tih preduzeća, nego su po pravilu dovoljne i garancije a one su nam neophodne i u saradnji sa inostranim partnerom i u ugovaranju poslova na domaćem tržištu. I, jednostavno, fond funkcioniše kao banka, izda odgovarajuću garanciju i pomogne da odgovarajuće preduzeće ili opstane na tržištu ili da ljudi koji ostaju bez posla dobijaju otpremnine koje su sada, doduše, smanjene u odnosu na prethodno vreme, ali i sa tim otpremninama neko treba nešto da uradi.
E, to - šta on treba da uradi sa tim parama, treba da mu pomogne i agencija čije je osnivanje takođe predviđeno ovim zakonom. Koliko god mi mislimo da smo pametan narod, da znamo sve i svašta, ipak postoje informacije koje bi se mogle prikupljati na jednom mestu, u okviru agencije, a onda distribuirati onima koji su zainteresovani da sa sredstvima otpremnine, svojim ličnim sredstvima a i uz pomoć kreditnih sredstava ili garancija iz fonda, krenu u biznis koji se zove - osnivanje malog ili srednjeg preduzeća.
I, konačno, na kraju, pošto vidim da vreme ističe, rekao bih i sledeće. U obrazloženju Predloga ovog zakona rečeno je da su potrebna sredstva od oko 300 miliona dinara da bi se osnovao fond o kome sam govorio. Sa stanovišta predlagača, u momentu kada je predlagana ta cifra od 300 miliona, to je verovatno i bilo dovoljno jer je u realnom iskazu odgovaralo protivvrednosti od 10 miliona maraka.
Na ovom mestu želim da sugerišem predlagaču i onome ko bi eventualno prihvatio ovaj zakon da ta sredstva, u najmanju ruku, udvostruči i da to bude oko 600 miliona, jer mi se čini da je od oktobra meseca kada je utvrđen kurs marke od 30 dinara pa do današnjeg dana marka, što je apsurd za naše prilike ali je realnost, devalvirala.
Sve smo mogli da kupimo za 30 dinara u oktobru, ali danas za tih 30 dinara ne možemo da kupimo ni polovinu roba koje smo mogli da kupimo u tom momentu. Neki ovde odmahuju glavom. Sudeći prema stopi inflacije koja je bila od oktobra meseca do danas, marka bi morala biti preko 50 a možda čak i 60 i koji dinar.
Ne zalažem se ni za jedno ni za drugo nego samo ukazujem na to da bi se povećanjem sredstava u fondu moglo doći do bržeg rasta i razvoja malih i srednjih preduzeća. Sa druge strane, mislim da je ekonomski celishodno i opravdano dobar deo sredstava, kako je ovde i rečeno, usmeriti od privatizacije upravo u ovaj fond, kao i u fond za razvoj, a ne u potrošnju kako je to budžetom Republike Srbije za ovu godinu planirano.
Dakle, molim DOS-ovu većinu da uvaži sve razloge koje smo ovde izneli, da zaboravi da su taj predlog podneli socijalisti. Evo, ja sam spreman da kažem - u redu, Vlada je predložila taj zakon, ali ga prihvatite u interesu malih i srednjih preduzeća, u interesu građana i konačno i vas kao poslanika. Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, možda se ne bih ni javio za reč, ali u nekoliko prethodnih diskusija, posebno kada je govorila gospođa Čomić i moj kolega Šormaz, ako se dobro sećam prezimena, osetio sam potrebu da nekoliko rečenica kažem o ovome što nam se ovde, na neki način, kao poslanicima Socijalističke partije Srbije ili Srpske radikalne stranke potura - da sejemo strah, da izazivamo nemir među građanima i među zaposlenima i da je to što mi govorimo na neki način nesuvislo i neopravdano.

Moram da vam priznam da sam se tek nakon diskusije gospođe Čomić, kao čovek koji je dugo godina u privredi, uplašio. Koji je moj osnovni strah reći ću vam odmah, zato što mislim da bi morali svi kolektivno da se uplašimo. Tako olako govoriti o kategoriji stečaja i našim privrednim preduzećima koja nisu u mogućnosti da bar u ovom momentu ispune obaveze prema Zakonu o penzionom i invalidskom osiguranju, da ispune obaveze prema budućem zakonu (koji ćemo, siguran sam, na isti način usvojiti) o zdravstvenom osiguranju i sve druge obaveze koje proističu iz poreskih zakona, da se tako olako dođe u situaciju da kažemo: pa, dobro, oni koji nisu to u stanju, oni i treba da idu u stečaj.

Da li se pri tome, gospođo nemojte mi dobacivati, molim vas, da li se pri tome zaboravlja da nam je najveći deo privrede u takvim teškoćama da zaista neće moći da ispuni ove obaveze. To je jedna surova realnost od koje je i predlagač zakona pobegao. Mogu ja da se složim sa gospodinom Čedom Jovanovićem, da bi osnovica od 470 dinara, kada se revalorizuje bila 1.700 dinara, ali se pitam šta je razlika od 1.700 do 3.033 dinara kolika je najniža osnovica. I ovde pravimo, molim vas, gospodo poslanici, zabunu, ili mi koji govorimo na ovaj način ili ministar, gospođa Matković, koja nam kaže - radnik koji nije primio platu a pripada kategoriji najnižih zarada, koštaće poslodavca 3.033 dinara. Radnik koji pripada kategoriji sa najvećim zaradama, sa doktoratom nauka, koštaće poslodavca 12.450 dinara. To je molim vas, gospodo, i gore od onoga što sam ja mislio.

Uzmimo ovakav primer, ako bih ja doktoru nauka u mojoj firmi isplatio platu od 12.450 dinara, isplatio njegovu neto zaradu 12.450 dinara, koliko bih morao da platim poreza i doprinosa da bih imao bruto lični dohodak. Isto kao i do sada, je li tako, 100%? Ako me ministar Đelić uveri da ćemo ubuduće imati niže obaveze, odnosno niže stope, manje poreske obaveze po osnovu poreza i doprinosa, i da će to biti 80%, da li to, gospođo, znači da ćemo ponovo morati 12.450 dinara ili ćemo na tu osnovicu za taj stepen stručne spreme obračunati te poreze i doprinose koji u tom momentu budu primenjivani, prema zakonima koje ovde donesemo. Ako se obistini obećanje ministra Đelića da će to biti 80%, onda ćemo obračunavati 80%. Sada dolazimo do jednog paradoksa: kada ne mogu da isplatim tu osnovicu od 12.450 dinara, on me toliko košta. Kada mogu da mu to isplatim, onda me košta 10.000 dinara. Gde smo mi sada tu? Tu se sada postavlja pitanje kako je moguće da se takav zakon postavi i da očekujemo da će zaista moći da se primeni.

Dalje, ono što će nam se neminovno desiti, gospodo, desiće nam se da ćemo ugroziti poslodavce i radnike. Ne branim ja ovde ni poslodavce niti radnike, nego jednostavno, ne mogu da shvatim da se insistira na zakonu za koji unapred znamo da ga najveći deo privrede neće moći da ispoštuje, niti da podnese kao opterećenje. Ko od toga ima koristi? Zvuči lepo, ali nema nigde. Kao ona priča o pljeskavici sa 10 ćevapa i sa svim prilozima, i sa jogurtom, košta 20 dinara i kada pitaš gde to ima - nema nigde, ali lepo zvuči.

To bi se moglo nazvati nekakvim praznim obećanjima ili demagogijom od strane predlagača ovog zakona, koji neće da uđe u surovu realnost i da shvati da se privreda nalazi u takvom stanju da joj moramo dati vremena da predahne, pa da onda postepeno povećavamo obaveze kod tih preduzeća koja do sada nisu uopšte obračunavala ni poreze, niti doprinose, nego su na bilo koji drugi način isplaćivala nekakva primanja i zarade radnicima.

Dalje, mora se u odgovoru na pitanje nas poslanika i ljudi iz privrede, definitivno reći, da li je razlika, Čedo Jovanoviću, između 1.700 dinara do 3.033 dinara, topli obrok, prevoz, regres, ili su razlika porezi i doprinosi. (Gordana Matković i Čedomir Jovanović, sa mesta, u isti glas: I jedno i drugo.) Razlika su porezi i doprinosi. Nisu, o tome se i radi. Zato vam uporno ovde, sa ove govornice, svaki dan govorimo da jesu višestruko uvećane osnovice za obračun poreza i doprinosa. Vi uporno odbijate da čujete tu istinu, idući sa ovim obrazloženjima o kojima Čeda Jovanović govori i to dosta logično zvuči kada on to kaže.

Što znači, gospodo poslanici, kada jedanput napravimo grešku, mi je zato što imamo ovakvu većinu, kada govorimo o DOS-u, u parlamentu, dosledno sledimo idući u niz grešaka. Greška je što smo utvrdili topli obrok kao zaradu, greška je što smo terenski dodatak utvrdili kao zaradu. Greška je što smo regres utvrdili kao zaradu, itd. Sada kada smo sve to stavili u osnovicu, onda kažemo - niste, gospodo poslanici, u pravu kada kažete da su višestruko uvećane osnovice, jer bi inače bile i prema prethodnim rešenjima i zakonima uvećane.

Molim vas, moramo udahnuti svežu krv u privredu. Zašto sam ja sada uplašen posle svih ovih izlaganja? Da li je ovde sada strategija, molim vas, da sa ovakvim zakonima stvorimo takve obaveze našim privrednim preduzećima prema državi, koje neće moći da izmire. Proći će svi rokovi. Onda ćemo sasvim sigurno imati nekakva rešenja koja će ići u sledećem pravcu. Podržaćemo ili ćemo preuzeti deo vlasništva u tim preduzećima, za visinu obaveze koju ta preduzeća nisu izmirila prema državi. Šta ćemo onda uraditi sa tom svojom državnom imovinom? Prodaćemo je prema tenderima, koje ćemo graditi na bazi Zakona o privatizaciji. Zar nema opravdanog straha od strane poslanika koji o tome govore, a da pri tome niko ni u ovoj situaciji, niti danas govori šta ćemo sa hiljadama, sa stotinama hiljada ljudi koji su svim ovim rešenjima ugroženi, a mi im objašnjavamo da će im biti bolje. Nisam ja poslanik koji kaže - velika je plata doktoru nauka 12.450 dinara. Naprotiv, ja mislim da je mala plata. Dajte da omogućimo da zaradi tu platu u svom preduzeću.

Mi donosimo takva rešenja koja kažu - ako nisi uradio to i to, postoji opasnost da ti se zabrani delatnost, od 30 do 90 dana. Ko ima od toga, gospođo ministarka, koristi? Ako nisam mogao za 30, ne mogu za 60, ne mogu za 90, ne mogu nikako, ako mi zabranite delatnost. Da li ću u to vreme zabrane obavljanja delatnosti morati da radim nekakve poslove ili aktivnosti, u cilju izmirenja obaveza prema državi koje nisam uspeo da izmirim. Da li je i to obavljanje delatnosti, ili će zabranom delatnosti biti obustavljena svaka aktivnost u preduzeću. To su otvorena pitanja, vi ste zapretili, donećete takav zakon, a ne znamo kako ćemo ga sprovoditi.

Da li će to biti pravo poreskog organa ili nekog službenika, da mi zabrani delatnost i da kaže - da, zabranio sam ti delatnost, ali možeš da radiš poslove koji su u interesu države, u cilju izmirenja obaveza koje si iskazao, a nisi uspeo da platiš.

I to je ono ... nije vreme, gospođo, nemojte vi da me opominjete, valjda je predsednik zadužen da me opominje za vreme. Znate, ja mogu da siđem sa ove govornice, da ne govorim, ako to vama smeta zato što se ne slažemo u jednoj stvari.

Morate razumeti da smo mi opozicioni poslanici, ali da i te kako imamo odgovornost prema biračima koji su nas birali. Nemojte da nam imputirate nešto što nije tačno. Imam pravo da budem zabrinut, da za ovom govornicom govorim neke stvari koje vidim, i imam pravo da vam dajem odgovarajuće predloge, sve u cilju popravke ovog zakona. Vi nemate pravo da uvek, ali baš uvek, ostanete gluvi na sve primedbe koje dođu od strane opozicije, bez obzira da li su opravdane ili su neopravdane. Kada budete jedan naš amandman usvojili, ja se obavezujem da o sledećih pet zakona, neću ništa govoriti.

Hvala lepo.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi jedan od možda najvažnijih zakona koji regulišu delatnosti u oblasti socijalnog osiguranja radnika. Samo su možda Zakon o zdravstvu i Zakon o PIO bitniji za građane Srbije od ovog zakona. Ni manjeg zakona po broju članova, ni više apsurdnosti u Predlogu zakona koji smo mi ovde danas dobili. Na žalost, nema gospodina ministra odnosno dolazi, drago mi je da ga vidim ponovo u našoj sali. Ja se nadam, svi bi mi ovde dobronamerno želeli ili bi bili zadovoljniji da smo od našeg ministra čuli nekoliko sledećih podataka. Koliko će se to sredstava po osnovu ovog zakona sliti u fond za zapošljavanje, odnosno u Zavod za tržište rada.

Kako ovaj zakon nije samo zakon o ostvarivanju prava radnika za slučaj nezaposlenosti, nego i zakon o zapošljavanju, bilo bi dobro da smo čuli koliko će se radnika zaposliti sredstvima koja će biti ubrana na ovako višestruko uvećane osnovice. To su ta pitanja koja su suštinska, a na koja nikada ne dobijamo odgovore u predlozima zakona koja dolaze pred ovaj parlament. Mi ni danas ne znamo koliki će biti doprinosi po ovom zakonu. Znamo samo osnovicu, isto kao što znamo za penziono i invalidsko i za zdravstveno osiguranje. Osnovice su višestruko uvećane i to predlagač zakona nije ni hteo da sakrije, ali je zaboravio da od oktobra meseca sve veći broj ljudi u ovoj zemlji ima status nezaposlenih, počev od onih koji se nalaze na evidenciji Zavoda za zapošljavanje, kojih ima preko 750.000, do onih koji su zbog toga što je privreda, faktički, stala, de facto ostali nezaposleni radnici u ovoj zemlji. Mi danas ne znamo sa koliko ćemo sredstava raspolagati po osnovu ovog zakona, koliko ćemo ljudi zbrinuti po osnovu ovog zakona i na koji način mi to mislimo da iscedimo suvu drenovinu, kad niko u ovoj zemlji, ili skoro niko ne radi na način kako se to očekuje, da bi mogao da ove obaveze koje proističu iz zakonskih rešenja izmiri.

Ako je za utehu poslodavcima, ništa ovaj zakon ne štiti više radnike od poslodavaca. Čak je možda i obrnuto. Draga gospodo, može nam se desiti da poslodavci jednog dana, ali vrlo brzo, primenom ovih zakona postanu nezaposlena lica koja će se pojaviti da upravo primaju naknade po osnovu zakonskih rešenja koja danas mi ovde donosimo. Za utehu je i to što poslodavac, odnosno predlagač zakona kaže da će osnovice za obračun doprinosa za ove namene biti ograničene i da ne mogu biti veće od petosrukog iznosa prosečne zarade koja se ostvaruje u Republici Srbiji. Čemu to zapravo služi? Služi da na jednoj strani pričamo o tome kako ćemo zaštiti radnike tako što ćemo iscediti suvu drenovinu, uzeti ono što nije realno da se uzme, a na drugoj strani sad pokušavamo, rekao bih blagu reč - demagoški da pristupimo tome i da kažemo - šta hoćete, to je ograničeno, nije više nego pet puta prosečna zarada u Srbiji.

Slična su rešenja i u Zakonu o penzionom i invalidskom osiguranju, gde se kaže da osnovica ne može biti od pet puta veća, ali se zato i dalje zadržava najviša penzija od - prosečna plata puta 3,8. Sada govorim u paketu, zato što bi možda bilo i racionalno da smo o tome govorili u paketu, a mnoge smo stvari proturali u paketu. Ako je to možda opravdano i logički u zdravstvu, jer teško je poverovati da je neko pet puta bolesniji, prosečno, od nekog drugog koji izdvaja, onda to ovde nema nikakvog smisla. Jer, onaj ko može da isplati petostruki iznos prosečne zarade u Republici Srbiji, nema nikakvih problema da obračuna i ovaj deo doprinosa po osnovu nezaposlenosti.

Konačno, na kraju ove priče, dakle, ona bi mogla da se priča jako dugo, ali sve mi je u ovom zakonu sporno. Vi kažete da radnik koji je radio u poslednjih tri meseca i zaradio je na primer 10.000 dinara, a ima i takvih radnika i takvih preduzeća, na žalost, malo, ima pravo na naknadu koja je 60% od njegove zarade u prethodnom periodu. Onda, u stavu 2. kažete - to ne može biti manje od 40% niti veće od 80% u odnosu na prosečnu zaradu koja se isplaćuje u Republici Srbiji. Onda predlagač zakona u obrzaloženju kaže da su nominalni iznosi isti samo su se procenti promenili, i onda nam protura jednu priču koju smo imali u pogledu broja otpremnina koja je radniku pripadala kada smo za ovom govornicom dokazali da nije tačno, taj koji je računao, izračunao je, nego će ovi iznosi koji će se sada primenjivati biti manji nego što je to do sada bio slučaj. Podsećam sve vas poslanike da smo sa onim osnovicama koje su po pet ili šest puta veće u prethodnom vremenu isplaćivali ove prosečne zarade ili aktuelne prosečne zarade. Ovde sad imamo obrnutu situaciju, višestruko povećavamo obaveze, a nominalno zadržavamo istu visinu naknade. To je jedan apsurd koji jednostavno ne može da opstane u zakonu ako mislimo da budemo korektni u predlaganju ovih zakonskih rešenja.

Konačno, ovde bi bilo pravo mesto da se postavi pitanje - ima li sredstava ove zemlje koja su predviđena za rešavanje naknada radnicima za slučaj nezaposlenosti? Mi smo o tome govorili više puta, čak su i ministri i predsednik Vlade o tome ovde govorili da će biti donacija i tako danje. Ima li predviđenih donacija za ove namene i u kojim iznosima? U koje ćemo mi to grane zapravo ulagati ako je u pitanju zapošljavanje, koje ćemo mi to radnike zbrinjavati? Da li sad mi svi ovde imamo isti status ili nemamo? Dalje, praktično, kako ćemo sad primeniti ovaj zakon? Mi kažemo da će osmog dana stupiti na snagu, ali od 1. 9. ćemo ga primenjivati u pogledu naknada koje ćemo isplaćivati radnicima. Šta ćemo imati? Imaćemo jun, jul i avgust, ubiranje doprinosa u fond po ovom zakonu.

(Glas iz sale: Nema jula.)

Nema juli, ima sedmi mesec, šesti, sedmi i osmi mesec.

Šta smo mi sada uradili? Unapred smo uzeli, a kasnije ćemo dati nominalni iznos koji će se usklađivati. To nije u najmanju ruku korektno, pogotovo kad pokušavamo sa ovim zakonskim rešenjima da radnicima ili građanima koji nas slušaju kažemo - biće vam bolje nego što je bilo. Kako će nam biti bolje nego što nam je bilo? Ministre, u koje ćemo mi to grane da ulažemo da povećavamo zapošljavanje, da primamo radnike, da Zavod za tržište rada funkcioniše na principima zbog kojih zapravo postoji tržište rada? Zapošljavajmo nove ljude. Mi ćemo ugušiti i ovo malo privrede što imamo i onda ćemo imati kompletno stanovništvo ili zaposlene, nezaposlene, nego samo one koji rade u državnoj upravi, u obrazovanju ili zdravstvu, biće na neki način zaposleni. Ali, ni oni neće moći da primaju plate, jer oni koji treba da daju jednostavno to nemaju.

Iz tih razloga, mislim da zakonodavac ili predlagač zakona treba da odloži primenu ovog zakona, pogotovo za ona preduzeća koja su do donošenja zakona isplaćivala garantovane zarade, i da to vreme za njih treba da počne da teče od 1. januara 2002. godine. Oni koji su do sada plaćali u celosti sve poreze i doprinose, treba da plaćaju na osnovice koje bi bile polovina od predloženih osnovica. Time bi mi, po mom nekom shvatanju i po nekom prostom računu koji mogu da izračunam na bazi broja radnika u ovoj zemlji koji objektivno rade i primaju zarade uredno, mogli da dođemo do bilansa sredstava koji bi obezbedio socijalnu sigurnost za slučaj nezaposlenosti na nivou koji sada u ovom momentu imamo. Nemojte da budete tvrdoglavi ni kao predlagači, ni kao DOS-ovska većina u ovom parlamentu. Morate jednom početi da razmišljate i na način ljudi koji predlažu nešto u cilju poboljšanja zakona, ali ne samo radi poboljšanja zakona, nego radi jednog praktičnijeg i normalnijeg sprovođenja tih propisa u ovoj zemlji. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, nisam se javio za diskusiju da bih produžavao vreme rada ove skupštine, nego da bih rekao nešto što do sada nisam u prethodnoj raspravi čuo. Čitav svoj radni vek sam proveo u privredi i verujte mi da poznajem situaciju u preduzećima. Verujte mi na reč da u privredi nikada nije bilo teže nego što je danas. Utoliko zakon, odnosno Predlog o izmenama i dopunama Zakona o radnim odnosima, zvuči pomalo nestvarno kada se pogleda realna situacija u privredi.
Rekoh, radim 26 godina u privredi i ne govorim ovo zato što je moja firma u takvoj situaciji da ne uplaćuje poreze i doprinose, jer ovaj zakon neće pogoditi one firme koje su do sada uspešno radile, čak i ukoliko se ne ostvari obećanje ministra Đelića da će biti smanjene obaveze na zarade radnika. Ono što je realnost, ono što svi mi kao poslanici moramo da uočimo, to je da je najveći deo privrede u takvoj situaciji da će drastično biti pogođen, upravo ovim zakonskim rešenjima. Iz objektivnih razloga, nisam bio u mogućnosti da podnesem amandmane na ovaj zakon, ali da jesam, onda bih Vladi i vama, poslanicima DOS-a, predložio da se neka rešenja iz ovog zakona odlože, u pogledu privrede. Posebno da se odlože kada su u pitanju velika preduzeća, veliki sistemi i posebno kada su u pitanju preduzeća koja se nalaze na spisku od 75 imena naših najvećih sistema koja treba prema prethodnoj odluci Vlade da se transformišu po posebnom zakonu.
Takođe, budući zakoni na ovom dnevnom redu su u ovom kontekstu i, čini mi se, šteta je što nismo upravo na ovom pitanju sastavili diskusiju, pa razgovarali o penzionom i invalidskom osiguranju, o zaštiti nezaposlenih i o zdravstvenom osiguranju naših radnika. Zašto? Zato što je u tom kontekstu važno pomenuti da ćemo mi ubuduće, po ovom zakonu o radnim odnosima, plaćati obaveze na najnižu osnovicu od 3.033 dinara neto zarade, na najvišu osnovicu nešto preko 12 hiljada dinara, za doktore nauka, za visoku stručnu spremu na 9.400, za višu stručnu spremu sedam hiljada i nešto itd.
Sada se postavlja pitanje -kako ćemo to uraditi u uslovima kada je privreda nelikvidna, a kada smo kao poslodavci obavezni da isplatimo, ako ne te zarade, onda minimalnu zaradu, a istovremeno je ovim zakonom propisano da se te isplate moraju obaviti isključivo u novcu. Zašto pominjem tu odredbu zakona - isključivo u novcu? Zato što kao čovek iz privrede sasvim sigurno ne mogu da uočim nijedan razlog zašto se ne bi deo zarade mogao isplaćivati, često smo to pominjali, i u polutkama, ali uz obavezu poslodavca da se o tome dogovori sa sindikatom, da donese odgovarajuće odluke na upravnom odboru i da na te tako izvršene isplate, obračuna poreze i doprinose, u skladu sa zakonom. Zašto o ovome govorim? Ima mnogo firmi koje su uradile posao...
Molim vas, gospodo poslanici, bilo bi korektno sa vaše strane da me saslušate, ako ništa drugo, ne govorim niti politički, ne govorim ni kao poslanik SPS-a, već govorim kao čovek koji ima neka iskustva u tome i mislim da ćemo doći u situaciju da i ono što možemo da uradimo za naše radnike, ako primenjujemo strogo i neselektivno zakon ne uradimo. Ako je sindikat saglasan, ako je radnik saglasan, ako je upravni odbor saglasan da se isplati deo zarade u robi, u polutkama, u bilo kojim drugim stvarima i pravima, a da se pri tome obračunaju i odgovarajući porezi i doprinosi i obezbedi penziono, zdravstveno i socijalno osiguranje, šta je tu sporno? Sporno je što poslodavci u ovom momentu nemaju pare da isplate te pune zarade u bruto iznosima, a imaju urađene poslove koje ne mogu na tržištu da naplate. Znači, potreban je selektivan pristup toj stvari ili odredba da onaj poslodavac koji nije isplatio minimalnu zaradu, može dobiti kaznu time da će mu biti zabranjena delatnost od 30 do 90 dana. Molim vas, to jeste tačno.

Molim vas da mi ovo vreme ne računate. Uzmite ovakvu situaciju: imam pare na računu, imam iskazanu poresku obavezu po osnovu poreza na dobit, poreza na imovinu, poreza na promet, poreza na usluge, imam milion dinara na računu, imam vreme za isplatu minimalnog ličnog dohotka. Šta ću prvo da isplatim, minimalni lični dohodak ili porez državi? Ako isplatim porez državi, inspektor utvrđuje da sam imao pare na računu, nisam isplatio minimalni lični dohodak radniku, imam potencijalnu opasnost da mi zabrani delatnost 30 do 90 dana. Šta je time država dobila?
Ili, sporazumeli se sindikat, radnici, rukovodstvo, upravni odbor, doneli smo odluku, podigli smo kredit kod poslovne banke, hoćemo da kupimo mašinu koja poboljšava produktivnost rada, obezbeđuje veće zarade radnicima. Imam pare na računu, podigao sam kredit, moram da isplatim radniku, ali moj radnik traži od mene i saglasan je sa mnom da mu ne isplatim zaradu tog meseca, nego da kupim mašinu na kojoj će sledećeg meseca zaraditi duplo veću platu. U čemu je problem? Dakle, ne možemo samo zakovati stvari i reći to je tako, ovo je naš predlog, a vi, gospodo iz opozicije, pričajte šta god hoćete. Život nameće nekakva druga rešenja.
Prema tome, nisam mogao da podnesem amandman, ali predlažem svima vama da razmislite da se ovaj zakon po predlogu Vlade, može urediti i u ovom kontekstu o kojem sam govorio. O tome se radi, gospodo poslanici.
Mi se ovde u obrazloženju izrazito pozivamo na potrebu da se zaštite prava radnika. Niko razuman od poslodavaca nije protiv tih radnika i nije protiv zaštite prava radnika. Da li mislite da postoji normalan poslodavac koji bi imao pare na računu, a da ne bi isplatio platu radnicima? Vi ne možete na izuzecima graditi pravilo. Za to postoje drugi zakoni. Vi kažnjavajte na drugi način i vi, gospodine ministre, morate znati da nisu svi poslodavci pokvareni, nisu svi poslodavci u poziciji da prave ono što vi zovete sivom ekonomijom, ali nije siva ekonomija ni topli obrok, ni regres, mnogo toga drugog što je ovde rečeno. Od svih primanja, mogu samo da prihvatim da je regres za godišnji odmor nešto što bi se moglo računati kao zarada. Topli obrok to nije. Došao sam na posao, pa moram da pojedem nešto da bih mogao da radim. Ovde se mora eksplicitno reći da one firme koje svojim radnicima obezbeđuju ishranu u toku rada, dakle, topli obrok, ne podležu obavezi obračunavanja poreza i doprinosa na visinu tog toplog obroka.
Moja firma organizuje da moj radnik kada dođe na posao ima bon, u 9 sati ide na doručak i doručkuje. Je li to plata? Treba li na to obračunavati poreze i doprinose u ovim iznosima? Ne treba. Moj radnik koji je udaljen samo 2 ili 3 km od posla, ima prevoz obezbeđen od moje firme, ali je platio prevoz. Da li je to plata da dođe na posao i da se vrati kući? Nije plata. Verujte mi, kolege poslanici, ne postoji relacija na kojoj je mesečna karta ispod 800 dinara, što jeste osnovica koja nije oporezovana.
Šta ćemo sa građevincima, gospodo? Na terenu sam, odvojen od porodice i, ako ništa drugo, tih 50 dinara dnevno moram da potrošim na toalet papir i neke slične stvari. Ne živim sa porodicom, odvojen sam, a vi mi računate da mi je to plata i zarada. Nije tačno. To nije zarada. Takva primanja jednostavno ne mogu ulaziti u osnovicu, jer nije normalno da uđu u osnovicu, ali jeste normalno da se svaki poslodavac natera da poštuje zakon u onoj meri koliko to ova situacija dozvoljava. Dakle, moramo napraviti selektivan pristup. Ne možemo odjednom dati bolesniku prejak lek, umreće. Mi sada imamo bolesnu privredu i od nje tražimo da ustane i da trči. Nemoguće je.
Još jednu stvar na samom kraju, izvinjavam se predsedniče, imamo rokove i do 1. juna moramo uskladiti kolektivne ugovore, a mi do 1. juna maltene nećemo završiti, ako ovako radimo, raspravu po ovim zakonima. Ne znamo kolika nam je stopa za penziono, ne znamo kolika je stopa za zdravstvo, ne znamo kolika je stopa za slučaj nezaposlenosti, mnogo toga ne znamo i kako ćemo uskladiti kolektivne ugovore i kako ćemo od 1. juna primeniti ove zakone? Vreme je, gospodo, da počnemo da mislimo racionalno, a ne da razmišljamo sa stanovišta svojih političkih stranaka, kako bi nešto bilo ovako ili onako. Ako već pričamo o interesu radnika, donosimo zakone koji se mogu primeniti u interesu radnika.

Izvinite, gospodo poslanici, prepoznao sam se i neću da kontriram kolegi poslaniku, ali samo jednu stvar hoću da razjasnimo.

Jednu stvar hoću da razjasnimo. Nisam ja direktor firme koja je davala plate radnicima u polutkama. Naprotiv, ja sam direktor firme koja postoji 20 godina i svih 20 godina isplaćivala je plate 15-tog u mesecu za prethodni mesec. Svih 20 godina, u bruto iznosu sa porezima i doprinosima. Čak i u vreme NATO bombardovanja smo to radili. Dakle, ja sam od onih privrednika koji su punili budžet države, ali sam za ovom govornicom izrazio brigu za one firme koje neće moći naglo da pređu na nov sistem obračuna, poreza i doprinosa i na punjenje državnih fondova. To sam hteo. Hvala.

Gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom želeo sam da se preciziraju prihodi ovog budžeta i da se planirana sredstva od 10 milijardi dinara  po osnovu privatizacije unesu u prihodnu stranu budžeta.
Kao što su svi poslanici videli, u obrazloženju budžeta je rečeno da će se budžetski deficit finansirati iz donacija u planiranom iznosu od 12 milijardi i iz sredstava od privatizacije u iznosu od 10 milijardi. Ne vidim razloga što Vlada nije predložila da upravo u tim iznosima imamo i prihode ovog budžeta.
A, kada su u pitanju sredstva od privatizacije, takođe sam amandmanom predložio da ta sredstva budu neizostavno ubačena u Fond za razvoj, Razdeo 6 - Ministarstvo finansija i ekonomije, pozicija 25, i da se ona simbolična sredstva od 500 miliona dinara uvećaju na 10 milijardi i 500 miliona.
Dva su razloga za tako nešto. Pre svega zato što su predviđena sredstva u Fondu za razvoj, koji pre svega služi oživljavanju privrede, neprimereno mala, a drugo što mi moramo imati kao parlament kontrolu nad korišćenjem tih sredstava od privatizacije.
Treće, što mi se čini još najvažnije, priroda sredstava koja se budu ostvarivala od privatizacije nikako ne dopušta da se ta sredstva upotrebe za krajnju potrošnju ili bilo koju drugu budžetsku potrošnju, a koja nije u vezi sa oživljavanjem i pokretanjem privrednih kapaciteta, sa oživljavanjem proizvodnje za koju znamo na kom je nivou. Otuda mi se čini da Vlada mora razmišljati na taj način, da Fond za razvoj zapravo bude taj generator pokretanja privrede, koji će omogućiti da ubiramo ta sredstva po osnovu poreza i doprinosa i da punimo budžet, a ne da u startu potrošimo sredstva od privatizacije i da od oživljavanja privrede ne bude ništa na kraju.
Evo, to je bilo moje obrazloženje. Ne želim da iskoristim svih pet minuta zato što mi se čini da svaki od narodnih poslanika koji ozbiljno posmatra ovu stvar mora da ima na umu ove elemente. I, još jedno - mi smo prethodnim zakonom o privatizaciji zapravo zaustavili privatizaciju.
Sada mi se čini pomalo maliciozno, a pomalo i neozbiljno da Vlada planira sredstva od privatizacije u 2001. godini, a da pri tome još uvek nemamo ni predlog zakona o tome kako će se ubuduće obavljati privatizacija i na koji način. Kako onda zapravo mi možemo govoriti o 10 milijardi dinara ostvarenih sredstava po osnovu privatizacije koja će činiti prihodnu stranu i smanjiti deficit.
Na stranu to što mislim, a mislim da se i većina poslanika slaže, da je krajnje neuobičajeno u ovakvim uslovima imati neizbalansiran budžet i iskazivati unapred budžetski deficit koji se, kao što je poznato, u drugim zemljama finansira ili iz primarne emisije ili iz kredita.
Ovde vidim jedan od razloga da ta sredstva nisu na prihodnoj strani i zato što Vlada ne želi da prihvati odgovornost za to da upravo u tim iznosima, u kojima je planirano tih 10 milijardi po osnovu privatizacije i 12 milijardi po osnovu donacije, unese u budžet. Zato što je potpuno neizvesno hoćemo li mi od naših donatora, koji su nas bombardovali, ostvariti tih 400 miliona maraka koliko otprilike iznosi 12 milijardi dinara donacije ili nepunih 200 miliona dolara.
Pa, molim vas, ovde se postavlja pitanje - šta će ti naši donatori da rade kada se bude pokrenulo pitanje ratne štete po osnovu NATO bombardovanja, koja je sigurno preko 50 milijardi dolara. I - zašto mi u našem budžetu nismo u ovoj godini, između ostalog, planirali i ta sredstva po osnovu šteta koje je dužan da nadoknadi i NATO pakt i sve zemlje donatori koje se ovde pominju. Hvala.
(Komentar iz sale se ne čuje.)
A, vi gospodine, vi ste i juče tako nešto govorili. Nemate pravo da mi dobacujete za ovom govornicom, čak ni vreme nisam iskoristio, a koje je predviđeno. Juče ste nam rekli da smo mi opljačkali ovu zemlju. E, sad koristim priliku da vam kažem - moguće je da je vi na ovaj način pljačkate. Ništa u ovoj zemlji nisam opljačkao i nemate pravo kao poslanika SPS-a da me na taj način vređate.

Dame i gospodo narodni poslanici, nažalost ovoj raspravi ne prisustvuje ministar za poljoprivredu, a mi poslanici SPS-a i poslanici SRS-a predlažemo povećanje Agrarnog budžeta, obzirom da u potpunosti razumemo situaciju i razumemo značaj poljoprivrede za ovu zemlju. Nažalost, takođe juče je ministar za poljoprivredu rekao da je zadovoljan visinom sredstava određenih za Agrarni budžet i ne vidim razlog za njegovo zadovoljstvo. Ovaj amandman smo predložili u cilju povećanja srestava predviđenih za Agrarni budžet sa 5.100.000.000 dinara na 6.100.000.000, sa obrazloženjem da se najveći deo tih sredstava upotrebi za razvoj voćarstva. Sada  zakonska rešenja u Agrarnom budžetu i nameni tih sredstava ne predviđaju sredstva za razvoj voćarstva. Naš seljak kaže, ako razmišljaš na godinu, onda seješ žito, ako razmišljaš na deset godina, onda sadiš voće. U okviru tog voća, gospodo narodni poslanici, malina i kupina su izvozno orijentisani poljoprivredni proizvodi, a za koje postoji tržište u svetu,  odnosno pre svega u zapadnoj Evropi.
Obzirom da imamo takvu situaciju da nam izvozna privreda ne radi i da izvoznici u suštini nisu prema ovom kursu marke od 30 dinara stimulisani za izvoz, bilo bi uputno da ministar za finansije i drugi nadležni ministri razmotre mogućnost povećanja budžeta za ovu namenu. Uostalom, ako im se učini da je ovih milijardu dinara povećanja budžeta za razvoj voćarstva previše, onda ima možda drugih stavki u okviru Agrarnog budžeta koje bi takođe trebalo uvećati. Recimo, jedan od takvih primera je vodosnabdevanje, a videli smo u obrazloženju zakona o Agrarnom budžetu da se kaže da je rekonstrukcija i izgradnja vodovoda predviđena u 199 opština, a da je za tu namenu opredeljeno svega 400 miliona dinara. Gospodo narodni poslanici, nema razvoja sela bez ulaganja u poljoprivrednu proizvodnju i bez stvaranja osnovnih i elementarnih uslova za život seljaka na selu.
Nema šansi da mladi ljudi ostanu na selu ukoliko im ne izgradimo puteve, domove, škole, vodovode, kanalizacije i druge komunalne objekte, koji se ovde u Agrarnom budžetu pominju u malom iznosu, sa malim sredstvima koja su za tu namenu opredeljena. Bilo bi dobro da se ta sredstva za vodosnabdevanje, između ostalog, opredele i za one opštine koje u ovom momentu mogu da ostvare povećanu poljoprivrednu proizvodnju u oblasti voćarstva, a ne samo kada je u pitanju malina i kupina, nego i kada je u pitanju šljiva. Sve vas želim da podsetim da je još u vreme Miloša Obrenovića šljiva bila jedan od atraktivnih izvoznih proizvoda koje je naša zemlja mogla da ponudi Evropi. Ne vidim razlog da se ovo ministarstvo za poljoprivredu i ova vlada ne opredele, da i dalje to bude slučaj.
U okviru tog podsticaja za voćarstvo, mogli bismo da razmilimo i o tome da je suva šljiva posebno atraktivan proizvod, kao i na inostranim tržištima, recimo u Italiji se jako traži, a i na našem domaće tržištu. Onda bismo morali kao Vlada da budemo spremni da uložimo potrebna sredstva za izgradnju sušara i odgovarajućih objekata za sušenje šljive. Sve to da bismo imali pojačan ostanak mladih ljudi na selu, da bi smo seljacima obezbedili da žive bolje nego što je sada slučaj, a da se u isto vreme kao Narodna skupština, kao Vlada i kao odgovorni ljudi odužimo seljacima za sve ono što su učinili u interesu stabilizacije zemlje u vreme najžešćih sankcija, u vreme bombardovanja i u vreme potrebe da se na taj način jedan deo tereta u većoj meri prevali na seljake, pa bismo mogli sada sredstva na neki način i da vratimo. Toliko.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici i gospodo ministri, retko ćemo kada imati važnije zakonske projekte na dnevnom redu nego što ih imamo sada na ovom zasedanju. Nažalost, imamo kratko vreme da razgovaramo o svim ovim zakonskim projektima, ali ja ću nastojati da u pet minuta iznesem nekoliko svojih zapažanja, za koja mislim da su važna, a da u isto vreme pokušam i da našem gospodinu ministru Đeliću sugerišem neka rešenja. Najpre, kada se pogleda budžet, svaki poslanik i svaki privrednik bi iz njega trebalo da uoči bar tri stvari, a to je bar u naznakama ekonomska politika koja će biti vođena u toku 2001. godine, zatim da vidi kakva će to biti socijalna politika i na kraju, ali ne i najmanje važno, ima li tu i razvoja, razvojne politike. Nažalost, meni kao privredniku ovaj predlog budžeta ne pruža dovoljno argumenata da će u ovoj godini biti vođena podsticajna ekonomska politika, u smislu da ćemo pre svega uraditi prvi korak, pre onog drugog, a to znači oživeti privredu i time stvoriti osnovnu bazu za ubiranje sredstava kojima treba puniti  ovaj budžet.
Pretpostavke da ćemo na osnovu povećane potrošnje doći do povećanog punjenja budžeta mogle bi da stoje, ali u nekim drugim zemljama koje su mnogo razvijenije od nas i gde je potrošačka moć stanovništva kud i kamo veća. Na ovom nivou potrošačke mogućnosti našeg čoveka, našeg domaćina, mi nismo u mogućnosti da punimo ovaj budžet, a da pritom nemamo odgovarajuće stimulacije za privredu. To mi se posebno ne sviđa, jer je Fond za razvoj do te mere potcenjen da možemo govoriti o simboličnim sredstvima u Fondu za razvoj. Polovina milijarde, čak ni toliko nije dovoljno ni za moju lozničku "Viskozu", dakle, to je nešto oko 16 miliona maraka, a trebalo bi da bude u obavezi ove vlade i svih drugih koji o privredi misle da firme poput "Viskoze", a pre svega podstiču i zato što je razvojno orijentisana proizvodnja i zato što zahteva relativno mala sredstva za oživljavanje. A zapošljava preko 7.000 ljudi koji bi bili u mogućnosti da ubrzanim aktivnostima, da primanjem zarada i potrošnjom na tržištu pune ovaj budžet na odgovarajući način.
Drugo, što mi se čini, a mislim da bi svi poslanici bili zadovoljniji, ako bi znali, šta ćemo mi od ovih 7 milijardi, koji se zovu kao podsticaj privrede, a namenjeni su putnoj privredi i železnici. Pri tome, naravno mislim da bi dobro bilo da svi poreski obveznici znaju da li će se iz tih sredstava nastaviti gradnja beogradskog čvora, da li će se nastaviti izgradnja pruge Valjevo - Loznica ili kako mi Lozničani volimo da kažemo, Loznica - Valjevo, zato što imamo jedan konzistentan i mislim opravdan zahtev da gradnja pruge krene iz Loznice. I ne samo zato da bi se gradila pruga, nego zato što je građenje i građevinska delatnost onaj zamajac koji može najpre da povuče sve ostale privredne grane, da uposli veliki broj radnika i da omogući da ova privreda stane na zdrave noge i da u najmanju ruku koristi kapacitete sa 50%.
Kada govorim o podsticaju, zapazio sam u budžetu minornu stavku koja se odnosi na podsticaje turizma. Molim vas, gospodine ministre, 18 miliona dinara kao podsticaj turizmu je zanemarljiva stavka, a znamo da je uz poljoprivredu turizam jedina naša komparativna prednost u odnosu na naše okruženje i u odnosu na realne mogućnosti bržeg oživljavanja i rasta privede. Postavlja se pitanje, želeo bih da zadržim vašu pažnju s obzirom da mi vreme pomalo ističe, a to je jedna sugestija koju bih predložio gospodinu Đeliću - odustanite od predloga ovog načina formiranja bruto zarada i ubiranja doprinosa i poreza na te zarade. Zašto? Zato što topli obrok nikada nije bio niti će biti zarada radnika. To je, gospodine Đeliću, i na Zapadu, a i kod nas trošak proizvodnje. Prema tome, ne treba na taj način da ga tretiramo, a između ostalog i zato što pri nabavci namirnica za topli obrok takođe plaćamo porez na promet proizvoda i usluga. Ako vi sada kažete da je to zarada, onda ja kažem da radnik treba to da primi u džep, a kada primi u džep on mučenik neće to jesti na poslu, nego će iskoristiti da namiri druge svoje obaveze, poput školovanja dece, ishrane porodice, plaćanja povećane cene struje itd. Mi ćemo doći do toga da nemamo realno biološku obnovu radne snage, da realno topli obrok služi da obnovi radnu snagu u vreme radnog vremena.

Sledeće, kako može prevoz biti lično primanje radnika, kada je to usluga koju je već neko izvršio i naplatio za tu uslugu porez. Ili poreski dodatak kod radnika građevinskih firmi, koji rade na terenu  - i terenski dodatak služi za pokriće povećanih troškova na terenu. To nije plata niti može biti osnovica za obračun poreza i doprinosa na osnovu koje bi se mogao da puni budžet. Tako kada vi postavite stvari, onda će ispasti da smo povećali plate radnicima za 50 ili 60%, a na to primenili osnovicu od 80% i ja sam računao da prema svim parametrima mi ćemo zapravo imati veća izdvajanja za preko  15% na prosečnu zaradu od 5.000 dinara, dodajući ove troškove toplog obroka, prevoza ili terenskog dodatka za građevinske firme. Dakle, nema govora o rasterećenju, ako se na ovaj način primeni bruto osnovica za zarade.

Zato bih vam predložio, odustanite od tog predloga, jer nismo još uvek došli do toga ni da ovu prosečnu platu pokrivamo, odvajajući za odgovarajuće poreze i doprinose na osnovu koje bi punili ovaj budžet. Samo još jednu stvar da kažem, izvinjavam se gospodinu predsedniku, prekoračio sam malo vreme, molim vas gospodin Đelić zna da se svuda u svetu podstiču usluge. Da se iz pretežnog proizvoda i delatnosti zapravo trendovi odvijaju tako da se ide u usluge. Mi sada ovde radimo jedan posao koji je kontraproduktivan, oporezujemo usluge za 20%, kao i proizvode koji se koriste u krajnjoj potrošnji, pa vas onda pitam ko će da ide u delatnosti usluga. Realno je očekivati da se tu najmanje traži početnog kapitala da bi se osnovalo privatno preduzeće, deoničarsko društvo ili ne znam ni ja šta drugo, koje bi bilo u situaciji da aktivno privređuje na tržištu i da puni ove budžete, o kojima vi ovde pričate. Ovim je destimulisana potrošnja, odnosno korišćenje usluga, a što znači neće biti ni ovog poreza koji vi očekujete. Dakle, zasnovali ste budžet ....

(Predsednik:  Ja vas molim da završite.)

.... turističkim očekivanjima. Samo na kraju da kažem, donacije od 12 milijardi dinara, kojima treba da se finansira ovaj budžetski deficit, dakle 400 miliona maraka, nisu sigurne. Zato ih niste ni stavili u prihode. Ima li tu morala kod onih naših donatora, stranih, koji su nas bombardovali, a ima li konačno morala i kod Vlade i da nije u stanju da na ovim osnovama obezbedi da i tih 400 miliona maraka, da bi se napunio budžet odnosno smanjio budžetski deficit.

Poštovano predsedništvo, narodni poslanici, prvi put sam poslanik u Narodnoj skupštini i prvi put prisustuvujem raspravi o ovakvom jednom dokumentu, kakav je Poslovnik o radu. Predložene izmene i dopune Poslovnika o radu Narodne skupštine, prema obrazloženjima predlagača, motivisane su sa dva osnovna razloga.
Jedan je da se poveća efikasnost rada ovog parlamenta, drugi da se spreči opstrukcija od strane opozicionih partija u Parlamentu. Imajući ta dva momenta u obrazloženju predlagača, želeo bih da ukažem na nekoliko, po meni, spornih činjenica u svemu tome. Naročito ne mogu da se složim sa tim da su SPS i poslanici te stranke, odnosno partije u dosadašnjem radu Skupštine vršili bilo kakvu opstrukciju, da su se za ovom govornicom ponašali neprimereno ili da su bilo na koji način vređali bilo kog pojedinca, ministra, pripadnika bilo koje političke stranke u ovom parlamentu.
Otuda to obrazloženje u najmanju ruku ne stoji za pripradnike, odnosno poslanike SPS-a. Drugo što mi se čini važnim, a kada je u pitanju efikasnost, mi naravno nismo protiv efikasnijeg rada, ali se mora znati da i predlagač mora činiti takve predloge zakona i odluka za ovaj parlament, koji će naići na odobravanje i većine, ali i naići na razumevanje opozicionih stranaka u ovom parlamentu. Moramo da priznamo i sebi i drugima, a javnost nas gleda i uočava da su dosadašnji predlozi zakona koje smo razmatrali u ovom parlamentu bili nedovoljno kvalitetno pripremljeni i da su upravo iz tih razloga izazivali pojačanu raspravu. S druge strane, gospodine predsedniče, molio bih Vas da mi omogućite da govorim, jer ovo mi se već više puta dešava za ovom govornicom, da nisam u mogućnosti da kažem ono što imam pravo, kao narodni poslanik. Sasvim sam siguran da u dosadašnjim diskusijama nisam nikoga povredio, niti bilo koga ometao u njegovoj diskusiji.
Govorim vrlo konkretno, govorim o Poslovniku, a zadržaću se i na nekoliko odredbi koje se nalaze u članu 1. i u članu 8. ove odluke. Član 1. odluke predviđa da se Narodna skupština, odnosno predsednik ranijeg saziva mora pozvati Narodnu skupštinu najkasnije narednog dana od dobijanja izveštaja izborne komisije o završenim izborima. Iako nisam pravnik, čini mi se da taj član omogućuje da se pod izgovorom brzine konstituiše Republički parlament, a da se time onemogući dalja pravna procedura u pogledu eventualnih žalbi ili tužbi Vrhovnom sudu na regularnost izbora. Nezavisno od toga ko će jednog dana i kada biti većina u ovom parlamentu, čini mi se da ta odrednica omogućuje da se i zloupotrebi. S druge strane, član 8. takođe predviđa da ovaj parlament može odlučivati sa samo 126 narodnih poslanika. Nemam nameru da optužujem predlagača da je izmislio nešto što nije u redu, ali u svakom slučaju mogu da pretpostavim da je u bilo kojoj varijanti moguće doći i do zaključka da postoji mogućnost zaloupotreba i manipulacija. Da se raznoraznim formalno-pravnim začkoljicama dođe do toga da u dužem vremenskom periodu Parlament zapravo radi sa samo 126 narodnih poslanika, koji predstavljaju nekakvu većinu. A da ostali poslanici zapravo i ne mogu učestvovati u radu i odlučivanju ovog parlamenta dok se ona većina od 126 poslanika ne smiluje.
Sledeće što želim da kažem odnosi se na odredbe koje se tiču mogućnosti podnošenja izveštaja Vlade o pojedinim pitanjima. Bio bih vrlo zadovoljan da se u tim odredbama, između ostalog, nalazi obaveza članova Vlade, ministara, pa i predsednika ako hoćete, da prisustvuju ovim sednicama naše Skupštine. Danas nemamo nikoga iz Vlade verovatno je to i opravdano, obzirom da je na dnevnom redu Poslovnik o radu. Iskustvo koje imamo iz prethodnih sednica govori da u najvećem vremenu održavanja sednica, ministri i predstavnici Vlade nisu prisutni na ovim sednicama. Onda kako ćemo mi poslanici govoriti o nekim pitanjima koja su bitna za budući i kvalitetniji rad Vlade, ukoliko nema ko iz Vlade da nas čuje. S druge strane, nisam primetio nikakva ograničenja za ponašanje ministara na sednicama ove skupštine. Vi znate da ima ministara koji nam i dobacuju za ovom govornicom, koji nas ometaju. Ima li neka poslovnička odrednica koja govori o tome da se i ministar mora ponašati u skladu sa Poslovnikom, onako kako se to zahteva od narodnih poslanika.

I na kraju, na samom kraju, nekoliko rečenica. Drugovi iz DOS-a, odnosno gospodo i dame iz DOS-a, morate razumeti da smo u ovom parlamentu svi ravnopravni narodni poslanici. Da iza svakog od nas, prema mojoj nekakvoj skromnoj računici, stoji bar 15.000 glasova. Dakle, imamo otprilike podjednak broj glasova, prema broju poslanika u odnosu na biračko telo koje smo imali na ovim prethodnim izborima. Tu činjenicu morate uvažiti, a pre svega zbog razloga da postoji i potreba, ali i obaveza narodnog poslanika da zastupa interese građana koji su glasali za njegovu političku stranku, pa i za njega lično na ovim parlamentarnim izborima. Otuda mi se čini da je vrlo rigorozno ograničenje koje se odnosi na narodne poslanike, da ne mogu učestvovati u raspravi o pojedinačnim amandmanima podnetim na određene zakone.  Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, moram pre svega da primetim da o ovom zakonu mi poslanici republičke skupštine razgovaramo sa dve dijametralno suprotne pozicije.
Socijalisti i oni koji imaju časti i obraza kada je u pitanju predsednik Slobodan Milošević vide u ovom zakonu zakon koji je slika i prilika onoga šta DOS misli o predsedniku Slobodanu Miloševiću i ne mogu da se otmem utisku da je ovaj zakon upravo pravljen zbog predsednika Slobodana Miloševića, predsednika Socijalističke partije Srbije, predsednika Srbije u dva mandata, gospodine Batiću ...
(Batić, s mesta: - Bivšeg.)
... bivšeg, tako je, ali sa nekoliko miliona glasova naših građana koji su ga glasali, isto kao što je i predsednik Milan Milutinović aktuelni predsednik Republike Srbije sa preko dva miliona glasova itd.
Vas gospodo iz DOS-a da podsetim i na to da i u ovim izborima za saveznog predsednika, na kojima je istina izgubio, takođe je dobio oko dva miliona glasova, pa zato i kažem da razgovaramo sa dve dijametralno različite pozicije, jer oni koji bi da usvoje ovaj zakon bez rasprave, bi jednostavno da o tome razgovaraju kao o zakonu koji navodno pruža neke privilegije bivšim predsednicima.
Gospodine predsedniče, ... (salu napuštaju poslanici iz Ženske političke mreže, što izaziva negodovanje kod nekih poslanika).... molim vas da mi omogućite da govorim i da mi ovo vreme ne računate.