Dame i gospodo narodni poslanici, moram da vam priznam da je ministar napravio jedan korak ka rešenju koje sam ja predložio u amandmanu na član 70. jer je prihvatio amandman naše koleginice koja je prethodno ovde bila za govornicom. Ja bih hteo još samo nekoliko napomena da dam i da pokušam da uverim ministra da bi možda to rešenje bilo dobro, upravo iz ovih razloga o kojima je već pričano - da su trudnice u takvom materijalnom položaju po pravilu, da će uvek dati pismenu saglasnost da rade noću (naravno, iz ekonomskih razloga) i da to sasvim sigurno može ugroziti i zdravlje trudnice, a i zdravlje još nerođenog deteta.
Prihvatanjem amandmana da trudnice ne rade u poslednjih osam nedelja, bitno se popravlja situacija, ali meni se čini da treba, kao ljudi, da razmislimo o tome da se ipak prihvati moj amandman koji ne dozvoljava da žena za vreme trudnoće radi, čak i uz pismenu saglasnost.
Znate, gospodo, nekada je, kažu, Srba bilo skoro koliko Francuza, ili nešto više, skoro koliko Engleza, a danas nas ima jako malo, kada saberemo čak i one koji su u dijaspori, to teško pređe 10 miliona, a kažu da Francuza ima preko 70 miliona. Bilo bi razumno da jedna normalna demografska politika ide upravo u tom pravcu i da podstiče rađanje nove dece, nove čeljadi, ne samo srpske, već i svih drugih građana koji žive u ovoj zemlji, upravo zato da bi nas jednog dana bilo toliko da možemo da se merimo i sa tim velikim zemljama.
Priča o tome da je Međunarodna organizacija rada dozvolila ženama za vreme trudnoće da rade, nije sporna, ali je sporno u kakvom ambijentu rade naše žene, dakle u kakvom ekonomskom ambijentu, u kom ekonomskom položaju, kakav je materijalni položaj porodice, sa kojim primanjima u preduzećima. Mi očigledno ovde imamo ekonomsku prinudu da se najveći broj žena ipak opredeli za to da da pismenu saglasnost da bi radila i noću, ne bi li nekako pomogla da se preživi u ovom teškom vremenu.
Nasuprot tome, u zemljama Zapadne Evrope, gde je razvijena ekonomija, žena u principu radi zato što je takvog zdravstvenog stanja da može da radi, a ne iz ekonomskih razloga, ili zato što obavlja važne poslove za koje jednostavno ne želi da ustupi nekom drugom mesto. Zato bih zamolio ministra da razmisli o ovome i da napravi još jedan korak napred i prihvati amandman da se ne može dozvoliti trudnicama da rade noću uopšte. Hvala.

Gospođo Čomić, dame i gospodo, kolege narodni poslanici, ima jedna zanimljiva kineska poslovica koja kaže - dabogda živeo u zanimljivo vreme. Ne znam da li Kinezi pri tome blagosiljaju ili kunu, ali meni se čini da Srbija i građani Srbije, pa i mi poslanici doživljavamo očigledno zanimljivo vreme. Zanimljivo po mnogo čemu, a naročito u poslednjih godinu dana, od kada je DOS došao na vlast.
Na ovoj vlasti DOS ali baš ništa nije uradio od onoga što je obećao. Nažalost, čini mi se da ide i dalje u negativnom smeru i da i ono što bi mogao da uradi neće uraditi, zato što je nejedinstven i zato što pokazuje da nije zaslužio poverenje naroda, niti na septembarskim, niti na decembarskim izborima.
Zanimljivo je dame i gospodo, obrazloženje koje je podneto povodom zahteva da se razreši dužnosti predsednik Skupštine Dragan Maršićanin. Osim dve prostoproširene rečenice, u pisanom obrazloženju nema ništa drugo, a po izlaganju predstavnika poslaničke grupe DOS-a, reklo bi se pre da je na dnevnom redu smena Vojislava Koštunice, a ne predsednika ove skupštine. Meni se, dame i gospodo, čini da je možda i vreme da se razgovara o smeni Vojislava Koštunice, ali to sigurno nije obrazloženje za smenu predsednika Narodne skupštine.
Bilo bi takođe zanimljivo, dame i gospodo, naročito za vas koji nikoga od nas iz opozicije ne slušate, da izađete za ovu govornicu i kažete koje je to preduzeće od kada je DOS na vlasti, oživelo, a da pre toga nije radilo. Kada bi vas neko pitao koliki je spisak preduzeća koja su prestala sa radom od kada ste vi na vlasti verujem da bi ova skupština trajala nekoliko dana dok govornik iza ove govornice nabroji taj spisak.
Takođe bi trebalo nekoliko dana da neko pročita spisak smenjenih kadrova Socijalističke partije Srbije u poslednjih godinu dana, ali samo zato što su socijalisti. Mnogo je primera širom Srbije. Mogao bih da vam navedem i sam puno, ali reći ću samo jedan, recimo, u "Viskozi" u Loznici pre devet meseci smenjeno je rukovodstvo i od tada do danas "Viskoza" ne radi pre toga je radila sa 50% kapaciteta, isplaćivala plate radnicima, a ovih devet meseci unazad nijedan jedini dinar radnici "Viskoze" nisu primili. Tamo nije bilo kriznog štaba, ali jeste bilo smenjivanja po volji DOS-a.
Zanimljivo bi bilo, takođe, da vas pitamo, gospodo iz DOS-a, pa i vas iz Demokratske stranke Srbije, kako to da neke stvari ne znate, a da se nalazite na vlasti ili u vlasti. Kako to da niste znali da će predsednik Socijalističke partije Srbije i raniji predsednik SRJ biti uhapšen baš 31. marta, kako se i desilo i isporučen 28. juna u Hag, kako se i desilo. Kako to da ta poslanička većina, uključujući i Demokratsku stranku Srbije, nije prihvatila po meni opravdan i argumentovan zahtev Socijalističke partije Srbije da se ovde, u ovom parlamentu raspravi o nezakonitoj i neustavnoj uredbi Vlade Republike Srbije na čelu sa Zoranom Đinđićem, da se upravo predsednik Milošević isporuči u Hag.
Kako to da niste znali da ste u predizbornoj kampanji izašli sa lažnim obećanjima, sa milijardama dolara od kojih će građani Srbije mnogo bolje živeti, za razliku od onog vremena kada je vladao, kako vi kažete, režim Slobodana Miloševića, nenarodni i nikakav, koji je vladao na štetu naroda. Kako to da kao vlast ne znate da kažete, niti nama poslanicima, niti građanima, zašto se to desilo da imamo samo 40 miliona dolara direktnih investicija u privredu Srbije u proteklih godinu dana, a obećali se milijarde. Šta je to razlog.
Da li je razlog to što se ponekad i DSS, što bi moji Lozničani rekli, ponaša kao - pola riba, pola devojka. Da li je razlog samo u tome ili je zaista u tome što Vlada Republike Srbije ne poštuje ovaj parlament, pa ne predlaže niti kvalitetne zakone, a onda donosi uredbe kojima zapravo vlada ovom Srbijom. U medijima svu krivicu za ovo sadašnje stanje svaljuju na prethodni režim, kako oni kažu, režim Slobodana Miloševića, naročito na socijaliste.
Kako to da stranka koja se zalaže za legalizam, za pravnu državu, ne zna da su socijalisti izloženi progonu i da u ovom momentu imamo preko 700 krivičnih postupaka koji se vode protiv socijalista, u najvećoj meri zato što su socijalisti i pripadnici SPS-a.
Dame i gospodo, mogao bih mnogo toga da zamerim predsedniku Skupštine Draganu Maršićaninu: to što je sa svojom poslaničkom grupom DSS-a dozvolio da se u ovoj skupštini usvoji, u suštini, nenarodni, antiradnički Zakon o privatizaciji; što je dozvolio da se takav zakon usvoji u ovoj skupštini bez socijalnog programa; što je takođe sa svojom strankom pokvario ionako loš Predlog zakona o tzv. ekstraprofitu; što je doneo sa svojom strankom, i uz pomoć DOS-a, Poslovnik koji reguliše odnose u Skupštini na način da se guši svaki individualizam poslanika u Narodnoj skupštini.
Ali, ne mogu da mu zamerim što je dokazao da jedno telo u isto vreme ne može da bude na dva mesta. Dokazao je ono što se već zna, a vas gospodo podsećam na anegdotu da je i sam Njutn shvatio zakon gravitacije u onom momentu kada mu je jabuka pala na glavu.
Molim vas, dame i gospodo, ovo vreme koje je pred nama, biće svakako još zanimljivije nego što je bilo u prethodnih godinu dana, zato što se i narod dozvao pameti i shvatio da je izneveren, a u najmanju ruku prevaren.
I ukoliko poslanička većina u ovoj skupštini bude dozvolila da se ide na izbore i da se proveri volja tog naroda, onda će se sasvim jasno i glasno pokazati da DOS ne zna da vlada, da nije kompetentan, a da i ono što može da uradi, ne radi zato što neće ili zato što nije dobio nalog; a naloge znamo da ne dobijaju iz zemlje, nego dobijaju iz inostranstva. I kada nekoga treba uhapsiti; i kada treba napraviti spisak policajaca i pripadnika MUP-a koji su za istrage, za svedoke predviđeni pred Haškim sudom, a potencijalno i optuženi; i kada treba reći da taj spisak nije važeći; i kada se kaže da jeste tačno da su general Pavković i gospodin Lukić na listama Haškog suda i kada se kaže da nije tačno; dakle, ne postoji volja DOS-a, ona je negde drugde, a DOS treba da sprovede ono što im se kaže.
Ali, ne pada, dame i gospodo, sneg da bi pokrio breg. Meni se čini da čitava ova ujdurma i priča služi samo za to da se narod Srbije zavara, da obrati pažnju na nešto drugo, a ne na težak život koji svi mi, pa evo i mi narodni poslanici, u ovim uslovima živimo. Dakle, služi čitava ova priča da se biračima, pomalo baci prašine u oči da zaborave za obećanja DOS-a, da zaborave na izneverena očekivanja, da zaborave da postoje ljudi koji jesu vlast, ali koji ne znaju da vrše tu vlast, a ako pri tome još i nemaju volje, onda je to zaista problem sam po sebi i jako veliki.
Drugo zbog čega mi se čini da ne pada sneg da bi pokrio breg, jeste nalog koji DOS treba da izvrši, a to je da stvori sopstvenu opoziciju, jer SRS i SPS očigledno nisu opozicija po meri DOS-a. Dobro bi bilo, po mom shvatanju stvari, napraviti sopstvenu opoziciju, pa makar to bila i Demokratska stranka Srbije koju ćemo isključiti navodno iz DOS-a, a kada treba da se udružimo protiv socijalista ili protiv radikala, onda ćemo opet biti jedinstveni. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao poslanik SPS-a opredelio sam se i glasaću za donošenje ovog zakona o privrednim komorama. Moji razlozi su sledeći - najpre, zato što je komorsko organizovanje preduzetnika i preduzeća na prostoru Republike Srbije, ili na prostorima Srbije, dugo skoro jedan i po vek i zato što mislim da je to neophodno da bismo pokrenuli ono što nam trenutno stoji, dakle, privredu.
Drugo, i u našem okruženju i u Evropi privreda se popravila na komorskim principima. Organizuje se, doduše, nešto različito u odnosu na ovaj predlog koji nam je danas ponuđen, jer kao što znamo o iskustvima mnogih zemalja, kao što su Francuska, Nemačka, Italija, imamo različite privredne komore, kao što su industrijske, trgovačke ili trgovinske, a u nekim zemljama koje su u tranziciji poput nas, kao što su Češka i Mađarska, primećeno je, odnosno organizuju se zanatske i agrarne komore.
Iz tih razloga sam mišljenja da je možda ovaj tekst zakona mogao da bude pomalo fleksibilniji u odnosu na to ko sve može biti član komore. Otuda bih se založio da predlagač, ako ne danas, onda u kasnijoj doradi ovog zakona, porazmisli i o tome da, ukoliko nemamo spremnosti da formiramo agrarnu komoru, da omogućimo svim individualnim poljoprivrednim proizvođačima, koji možda i nisu registrovani kao preduzetnici, da postanu članovi komore.
Doduše, u ovom zakonu je predviđeno da se preko zemljoradničkih zadruga i zadružnih saveza kolektivno postaje član privredne komore, ali imajući u vidu činjenicu da najveći broj poljoprivrednika nije angažovan u zemljoradničkim zadrugama, pa kao takav nije ni kolektivni član Zadružnog saveza, onda im se na neki način i uskraćuje mogućnost da budu članovi komore.
Treći i poseban razlog koji me opredeljuje da podržim ovaj zakon, sa jednim iskrenim uverenjem da će Vlada zaista postupiti onako kako piše u ovom zakonu, a to je da će ubuduće komora biti u prilici da pre svega učestvuje u pripremi bitnih zakona za privređivanje i život u privredi, kao i da daje mišljenje o nacrtima i predlozima pojedinih zakona koji tretiraju privrednu problematiku.
Posebno mi je važno i to što će privrednici moći u okviru privrednih komora da prate pojave u privrednom životu Republike Srbije i da saglasno tome daju odgovarajuće smernice, predloge i mišljenja Vladi. Ovo sa iskrenim uverenjem da nam se neće desiti da u ovom parlamentu razmatramo zakone koji su i te kako bitni za privredni život, a da pri tome o njima nemamo ili nismo dobili bilo kakvo mišljenje od privrednih komora.
Mogao bih navesti nekoliko zakona - i Zakon o privatizaciji, zakoni o poreskim davanjima privrednih subjekata, zakon o ekstra profitu, ako hoćete - konačno i svi oni zakoni koje smo mi u poslednje vreme razmatrali u ovom parlamentu nisu prošli tu prirodnu proceduru kroz privredne komore.
Posebno bih sugerisao da se u statutima privrednih komora između ostalog, a to je sudbina ove zemlje za duže vreme, ugradi u delatnostima komore i odredba koja bi predvidela da se posebna pažnja posveti izvozno orijentisanoj privredi.
Moglo bi se reći da iz ovog sižea delatnosti koje imamo proističe i taj rad, ali ja bih ga posebno naglasio jer sam ubeđen da ćemo dugo vreme morati i te kako da podstičemo izvoznu proizvodnju, da bi se uopšte ova zemlja mogla uključiti u međunarodnu razmenu rada i da bismo mogli da ostvarimo efekte koji bi bili daleko pozitivniji nego što nam se dešava u poslednjih godinu dana.
Vas, kolege poslanici, podsećam na činjenicu da smo samo u prvih devet meseci u ovoj godini imali deficit u spoljno-trgovinskom poslovanju, što će reći devizni deficit od preko dve milijarde i šesto miliona dolara; da se taj trgovinski deficit povećao u odnosu na vreme kada smo imali sankcije za preko 35%, što samo po sebi govori da nismo imali podsticajnu politiku kada je u pitanju pokretanje proizvodnje, i to one namenjene za izvoz.
Mnogo je takvih primera širom Srbije. Jedan od najboljih, jedan od najvećih izvoznika u poslednjim decenijama, to je loznička "Viskoza", koja je u sadašnjim uslovima spremna da godišnje izveze 30 do 40 miliona maraka i da pri tom ostvari devizni suficit. Na žalost, gospodo poslanici, Vlada nije još uvek učinila ništa konkretno da bi se "Viskoza" pokrenula, imamo činjenicu da "Viskoza" od januara meseca de fakto uopšte ne radi, a radnici nisu primili nijednu jedinu platu u prvih deset meseci 2001. godine.
Milka mi kaže - tema, a ja kažem da sve što govorim u vezi privrednih komora i pogotovu u vezi izvozne privrede jeste tema. Istine radi, Vlada je odobrila "Viskozi" milion i 200 hiljada maraka iz Fonda za razvoj za pokretanje porizvodnje. Moram da vam kažem, kolege poslanici, da je nasuprot tome po osnovu Zakona o tzv. ekstra-profitu "Viskoza" naprasno postala obveznik poreza na ekstra profit po osnovu korišćenja primarne emisije u iznosu od dva miliona i pet stotina hiljada maraka. Onda se pitamo šta to znači kada na jednoj strani podstičemo sa milion i dvesta hiljada, a na drugoj strani želimo da iscedimo suvu drenovinu i da uzmemo iz te "Viskoze" dva i po miliona maraka.
Uveren sam da se te stvari razmatraju na komorama da se to ne bi moglo desiti. Isto kao što se ne bi moglo desiti, da su komora ili Odbor za finansije razmatrali to pitanje, da dođe do stečaja lozničke banke i mnogih drugih banaka koje su otišle u stečaj zato što je promenjen Zakon o računovodstvu, po kome su sve one banke koje su imale potraživanje iz inostranstva naterane da ih otpišu, time uđu u gubitak, u stečaj i likvidaciju. Hvala lepo.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, osim ovoga što je rekao kolega Slobodan Tomović, izdvojio sam mišljenje na Odboru za razvoj i ekonomske odnose, između ostalog, i zato što potpuno razumem da je ovde u pitanju konceptualna razlika između onog što Ministarstvo za privatizaciju nudi i onog zašta se SPS zalaže. Ne samo zato što smo mi bili predlagači zakona koji u ovoj skupštini nije prihvaćen, nego zato što mi se čini da je racionalno razmišljati o tome, da nam je bar u ovoj fazi, u narednih nekoliko godina, koliko će trajati tranzicija, neophodno da imamo zakon koji će podržati razvoj malih i srednjih preduzeća.
Tranzicija neminovno nosi, toga smo valjda i sami svedoci: recesiju u privređivanju; tu neizbalansiranost između velikih i malih o čemu se govori u obrazloženju; neophodnost da se u ovoj fazi podrži razvoj malih i srednjih preduzeća, da bi mogla prihvatiti jedan broj radnika koji će neminovno ostati bez posla u procesima privatizacije.
Zato mi se čini da danas predloženi zakon o agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća predstavlja auto bez motora, jer ne postoje ni banke, ni fondovi koji su na neki način naznačeni, da će učestvovati u razvoju malih i srednjih preduzeća, osim toga što se pominje da će agencija, između ostalog, imati i zadatak da predloži raspoređivanje pomoći. Podvlačim tu reč "pomoći", jer mislim da svako razuman u ovom parlamentu ne može razvoj malih i srednjih preduzeća, i tu neophodno potrebnu balansiranost između velikih i malih zasnivati na neizvesnoj pomoći. Čak i da je pomoć izvesna, pretpostavljam da se misli na stranu pomoć, morali bismo za svaku godinu da bilansiramo odgovarajući obim sredstava koji bi se na zakonom regulisan način usmeravao u razvoj malih i srednjih preduzeća.
Zapravo, mi iz ovog teksta zakona ne vidimo izvorna sredstva koja će služiti razvoju malih i srednjih preduzeća. Zato se tako zdušno zalažemo da se donese odgovarajući zakon koji bi, na primer, opredelio da se deo sredstava, ostvarenih po osnovu privatizacije, neophodno ubaci u odgovarajući fond, a onda iz tog fonda, pod uslovima koji su prihvatljivi u pogledu visine kamate, da se podstiče razvoj, pre svega novih programa i novog zapošljavanja. Ovde to izostaje.
Ne kažem da Vlada možda neće raditi na tome, ali ona u suštini ne može da nam kaže koji je to obim sredstava koji se planira za razvoj malih i srednjih preduzeća. Možda i mi nismo toliko važni, koliko oni budući preduzetnici koji bi iz toga mogli da zaključe da država brine o njima i da im stvara prilike da uđu u taj proces tranzicije, na način koji bi opredelio njihovu delatnost u budućnosti.
Šta još ovde čovek može da kaže? Između ostalog, govori se o stručnoj pomoći. Za mene čitav tekst koji se na to odnosi nije sporan. Mogao bih reći da je čak i obrazloženje, koje je dato uz ovaj predlog, izvanredno, odlično. Ali, ono se, po mom shvatanju, pre svega može odnositi samo na nešto što se zove zakon o podršci i razvoju malih i srednjih preduzeća, jer je agencija deo posla koji bi u okviru te čitave aktivnosti ili, ako hoćete, kampanje za razvoj malih i srednjih preduzeća, trebalo u budućem vremenu obavljati.
Zato mi je i nelogično da se u budućem vremenu za delatnost agencije, pored ostalog, koristi prihod koji će ta agencija ostvariti po osnovu pruženih usluga. Da li to znači da će agencija u budućnosti onima kojima treba da pomogne naplaćivati te usluge? Koje su to usluge koje će agencija i kome vršiti, a da će ih naplatiti, pa će biti prihoda? Ministar mi kaže da će agencija ispostaviti račun državi za usluge koje vrši u pogledu pomoći malim i srednjim preduzećima. Onda se postavi pitanje - zašto onda ne opredelimo odgovarajući fond i to ne regulišemo zakonom, pa onda je tu država?
(Predsednik: Vreme.)
Iz tih razloga sam izdvojio mišljenje, a pošto sam se prijavio za redovnu diskusiju, ono što nisam uspeo da kažem za ovo vreme, reći ću kasnije.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je paket od pet zakona, koji treba, bar prema ideji predlagača, da bolje urede oblast pravosuđa nego što je to do sada bio slučaj.
Nažalost, i danas ovoj raspravi ne prisustvuje niko ispred Vlade, niti iz Ministarstva za pravosuđe, a mislim da bi možda bar u ovoj raspravi, ako ništa drugo, nešto i naučili.
Ovde se zaista može postaviti jedno pitanje - kako to da Vlada u proteklih deset meseci nije uspela da pripremi ni jedan kvalitetan zakona iz ove oblasti i da danas razgovaramo o predlozima zakona koje je predložila DSS. Time, naravno, ne želim da umanjim kvalitet predlagača i predloga zakona koje su podneli kolege poslanici iz DSS-a, ali želim da kažem da Vlada u suštini ne ispunjava svoja predizborna obećanja, jer su govorili o tome da imaju, pripremljeno maltene, kompletno zakonodavstvo i da samo čekaju da se konstituiše republički parlament i republička vlada i da ti zakoni budu usvojeni.
A kad je reč o samim zakonima, vašu pažnju ću usmeriti samo na tri zakona, s obzirom da je vreme za raspravu ograničeno. Najpre želim da kažem da podržavam rešenje predlagača da se ne ukida ni jedan opštinski sud, koji do sada postoji, a ima ih 138 na teritoriji Republike Srbije, i da se ne ukida ni jedan okružni sud, a ima ih, koliko razumem, 30 na području Republike Srbije.
Utoliko sam zahvalan predlagaču što je prihvatio jedno od mojih ranijih razmišljanja ili zahteva, da se ne ukine Opštinski sud u opštini Krupanj, koji se, kao što znate, nalazi na području Mačvanskog okruga, odnosno na području Okružnog suda Šabac.
Kad su u pitanju druga dva zakona - zakon o uređenju sudova i zakon o sudijama, želim da kažem nekoliko rečenica. Kad je u pitanju zakon o sudijama, mislim da je predlagač ipak morao doći do rešenja u kome se izbor sudija porotnika, i za opštinske i za okružne sudove, vrši na približno isti način kao i za redovne sudije.
Još kao mlad čovek bio sam u prilici da me izaberu za sudiju Suda udruženog rada. U današnjoj terminologiji to bi bilo kao sudija porotnik. Ali, to pominjem zbog toga što su te sudije tada, a mislim i porotnici danas, bili u prilici da u pojedinim sporovima ravnopravno odlučuju sa sudijom. Dakle, da, po pravilu, dva porotnika mogu u nekim sporovima i nadglasati sudiju, a mogu se sa njim i usaglasiti.
Iz te činjenice čini mi se da je važno uočiti da bi onda i izbor sudija porotnika trebalo da bude obavljen po istoj proceduri kao i za sudije. U Predlogu zakona koji smo dobili kaže se da visoki savet pravosuđa imenuje sudije porotnike, za razliku od rešenja koje se odnosi na sudije, kada je ta nadležnost u skupštinskoj proceduri, odnosno u parlamentu.
Visoki savet pravosuđa imenuje sudije porotnike na predlog ministra pravde, a ministar pravde je dužan da, pre nego što predloži visokom savetu pravosuđa imena porotnika, pribavi mišljenje sa opštih sednica svih sudija, i opštinskih i okružnih, odnosno onih sudova za koje se porotnik bira.
Sada se ovde postavlja praktično pitanje - kako ćemo doći do toga da izbegnemo raznorazne političke uticaje na izbor sudija porotnika, ako ne znamo kako ministar pravde dolazi do inicijalnog predloga za sudije porotnike. Kod redovnih sudija, koje imenuje ova skupština, odnosno bira na predlog visokog saveta pravosuđa, imamo situaciju da visoki savet pravosuđa raspisuje oglas i da se svi ljudi, koji ispunjavaju uslove, a da su zainteresovani za obavljanje sudijske dužnosti, javljaju na taj oglas.
Kod sudija porotnika to nije slučaj i ne znamo kako ćemo doći do toga ko je zapravo zainteresovan, a prema svojim stručnim sposobnostima i prema radnom iskustvu odgovara, da učestvuje u rešavanju raznoraznih sporova. Zato mislim da bi predlagač mogao da učini taj napor da tu proceduru oko izbora sudija porotnika izjednači sa procedurom za izbor sudija, u onom delu koji se odnosi na obavezu visokog saveta pravosuđa da oglasi potrebu za izborom jednog broja porotnika u opštinskim, okružnim i svim drugim sudovima, gde se ti porotnici nalaze u aktivnom procesu pred sudovima.
Mislim da je to važno, između ostalog, i zato da ne bismo imali situaciju da nam u određenim većima, kad se rešava u određenim sporovima, učestvuju ljudi koji su manje kvalifikovani za obavljanje tih poslova, iako po prirodi stvari ne moraju biti pravnici, da bi odlučili u nekim slučajevima koji se npr. tiču saobraćajnih nesreća, nezgoda, nanošenja materijalne štete ili gubitka života, ili recimo u privrednim sporovima itd. To je jedno.
Drugo, mislim da se ulozi sudije porotnika mora prići i na način da se uporedo sa rešavanjem materijalnog položaja sudija u sudovima poboljša i položaj sudije porotnika. Prema mojim saznanjima, te naknade koje sudije porotnici imaju za učešće u radu sudova na svim nivoima su do te mere niske i simbolične da se za čitav dan rada u sudu, u svojstvu sudije porotnika, dobije naknada za koju se može kupiti jedna skuplja paklica cigareta.
Kad je u pitanju nadležnost sudova, odnosno zakon o uređenju sudova, želim da izrazim bojazan u odnosu na istup gospodina Mihajlova, koji je rekao da se neće mnogo toga promeniti u broju sudova, u okružnim sudovima i u opštinskim, iako su neke nadležnosti, ili veliki deo nadležnosti, iz opštinskih sudova preseljene u okružne sudove.
I meni se čini da ćemo doći, bar neko vreme, u situaciju da ćemo imati manjak sudija u okružnim sudovima i da ćemo onda biti prisiljeni da sudije opštinskih sudova preseljavamo u okružne sudove, obzirom da se proširuje nadležnost okružnih sudova, naročito kada su u pitanju radni sporovi.
Pred nama je donošenje Zakona o radu. Očekujem da ćemo po osnovu primene tog zakona imati na hiljade radnih sporova, koji će po prirodi stvari i po ovom zakonu, prema članu 19. i prema članu 20, biti u nadležnosti okružnih sudova. Onda ćemo imati povećane troškove tih sporova i suđenja jer će ljudi iz Loznice morati neizostavno da idu u Šabac da bi rešavali radni spor, iz Krupnja takođe u Šabac, i iz svih drugih opština sa područja okružnog suda. Time se, čini mi se, prenebregava taj potreban princip ekonomičnosti u vođenju sudskih postupaka. Onda se, po meni, postavlja logično pitanje da li je baš moralo da se čitavo radno zakonodavstvo preseli u nadležnost okružnih sudova ili je moglo da ostane i u nadležnosti opštinskih sudova.
(Milka Marinković, sa mesta: Kakve to ima veze?)
Ima veze, gospođo Milka, i nemojte mi dobacivati i molim predsednika da vam izrekne opomenu.
Dalje, recimo, područje sporova iz stambene oblasti - zašto bi stambeni sporovi bili isključivo u nadležnosti okružnih sudova, ukoliko je činjenica da se ti stanovi nalaze upravo na područjima opština gde imamo opštinske sudove. Zbog čega ne bi mogli opštinski sudovi da raspravljaju predmete iz stambene oblasti. Za mene je to jedno racionalno rešenje i nema nikakve potrebe da ljudi baš moraju da idu u sedište okružnog suda u Šabac da bi rešili neki stambeni spor.
I na kraju, da ne oduzimam vreme drugim kolegama poslanicima, zapitao bih predlagača - zar nije bilo umesnije da se zadrži naziv privredni sud za oblast svih privrednih sporova i materiju koja uređuje odnose subjekata u privredi, nego da se uvede novi naziv - trgovinski sud. Za mene, kao čoveka koji radi dugo godina u privredi, naziv trgovinski sud implicira da se radi samo o trgovinskim sporovima i da o tim sporovima taj sud treba da odlučuje na način kako je to određeno u zakonu, a da masa drugih sporova koji se tiču privrede, upisa u sudski registar, arbitraže i tako dalje jednostavno ne podleže pod nadležnost tog trgovinskog suda, ukoliko samo razumemo to kao simboličan naziv. Zato mi se čini da je primerenije i nadležnosti privrednog suda da on taj naziv i zadrži, da bude privredni sud kao što je i do sada bio.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da i ova rasprava, u skladu sa dogovorom šefova poslaničkih grupa, na neki način pokazuje svu apsurdnost predloženih izmena i dopuna našeg poslovnika.
Mi socijalisti imamo 45 minuta vremena, a još uvek nismo mogli da kažemo ni približno onoliko koliko bi moglo da se kaže o amandmanima. Zamislite kako će to biti kada budemo imali 30 minuta za ukupnu raspravu. Podneo sam nekoliko amandmana, a sada ću ih telegrafski prokomentarisati jer drugačije i ne mogu, samo ću obrazložiti njih nekoliko, najpre, one amandmane koji se odnose na kaznene odredbe prema narodnim poslanicima.
Na stranu to što je apsurdno da se poslanici kažnjavaju novčano, pa i bilo kojim drugim kaznama, ja bih ovde zapitao: ako je poslanik kažnjen novčanom kaznom sa 20%, 50% od plate ili čitavom platom, ukoliko nije na stalnom radu da li će mu se ta novčana kazna odbijati od drugih primanja, između ostalog i od poslaničkog dodatka. Podsećam vas da poslanički dodatak nije lično primanje narodnog poslanika i ne služi njemu lično, nego poslanički dodatak služi da bi se pokrili troškovi rada poslanika na terenu. Da li to znači da će kažnjeni poslanik biti sprečen da radi na terenu?
Drugo, ukoliko se na dnevnom redu jednog zasedanja nađe 15 ili 20 tačaka različitih zakonskih projekata koji po svojoj formi ili suštini nemaju nikakve zajedničke veze, ali jesu na istom dnevnom redu jednog zasedanja, kakav je tu logički sled stvari da poslanik koji je kažnjen oduzimanjem reči po prvoj tački nema pravo da učestvuje u raspravi po tačkama u budućem radu tog zasedanja, recimo po petoj ili šestoj tački, koja se odnosi na onu materiju koju taj poslanik poznaje najbolje.
Kakav kvalitet mi to dobijamo u budućem radu Skupštine, osim što se iz ovoga jasno može naslutiti namera predlagača da se upravo opozicija spreči da govori o tim predlozima koji bi bili u daljem toku zasedanja. Nemam nameru nikoga da optužujem, ali može se pretpostaviti da i onaj ko predsedava ovom skupštinom može biti u datim momentima i subjektivan, pa namerno izreći dve opomene ili, čak, oduzimanje reči jednom poslaniku da bi ga sprečio možda da govori o nekoj sledećoj temi.
Konačno, kada je u pitanju pravo poslanika da predlaže amandmane - molim vas, u dosadašnjem iskustvu smo svedoci toga da se u okviru jedne poslaničke grupe može zaista naći nekoliko konstruktivnih, kvalitetnih predloga i amandmana po jednom članu zakona, zato što postoje varijacije na određene teme i postoje varijante koje bi, možda, za poslaničku većinu u ovom parlamentu bile prihvatljive. Ukoliko poslanička grupa mora da se opredeli baš za jedno rešenje, time se sprečava kvalitet rasprave u ovom parlamentu, jer neka druga rešenja koja bi možda bila prihvatljiva izostaju kao predlog poslaničke grupe. Prema tome, mislim da je to ograničenje apsurdno i da ne treba da stoji u ovom poslovniku.
Predlažem vam da ipak kao većina budete razumni i da prihvatite one amandmane koji idu u pravcu brisanja ovih predloga koji su kaznene odredbe i koji sprečavaju poslanike da iznesu i svoj lični stav i stav poslaničke grupe.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, nasuprot vašim očekivanjima počeću svoje izlaganje o Predlogu izmena i dopuna Poslovnika  onim šta bih mogao kao poslanik SPS-a da prihvatim iz ovog predloga.
Najpre, mogao bih da kažem da mi je prihvatljiv predlog da se formira odbor za privatizaciju. (Glas - za likvidaciju.) Pa,i za likvidaciju, gospođo Milka, ali odbor za privatizaciju je verovatno nešto što nam je u dosadašnjem radu nedostajalo, a privatizacija je toliko važna za ovu zemlju da je dobro da je ovaj parlament kontroliše. Možda ne baš na način kako je to predloženo, ali u svakom slučaju je dobro da imamo jedan takav odbor.
Šta mi je još prihvatljivo?
Prihvatljiva mi je interpelacija, ali ne na način na koji je predložena u ovoj odluci, jer mi se čini da je apsurdno govoriti o pravu narodnih poslanika da podnesu predlog za interpelaciju ako je potrebno za tako nešto prikupiti 50 potpisa. Onda se stvar dovodi do apsurda. Mislim da bi racionalno rešenje u tom pravcu moglo biti da svaka poslanička grupa ili najmanje onaj broj poslanika koliko čini najmanja poslanička grupa može takav predlog u ovom parlamentu podneti.
A, sada ono što nikako kao narodni poslanik ne mogu da prihvatim, pre svega iz principijelnih razloga, a imam i nekoliko amandmana o kojima ću tom prilikom govoriti. Najpre ne mogu da prihvatim pristup predlagača da se o ovoj temi razgovara po hitnom postupku, a da je taj isti predlagač, dakle Demokratska stranka Srbije - dr Vojislav Koštunica, podnela u međuvremenu pet predloga zakona, ako me sećanje dobro služi, koji su u vezi sa pravosuđem, sudovima, Vrhovnim sudom itd.
Zar za ovu zemlju i ovaj parlament nije bilo važnije i produktivnije da upravo te zakone i te predloge zakona postavimo na dnevni red današnjeg redovnog zasedanja ovog parlamenta. Drugo, ne mogu da prihvatim sva ona ograničenja koja se odnose na ulogu poslanika bilo koje političke stranke u pogledu njegovih individualnih prava. Rekao bih da se pojedinim odredbama ovog poslovnika do krajnosti ugrožavaju prava, pa i slobode, narodnih poslanika da iznesu slobodno svoje mišljenje.
Pitao bih sve vas, dame i gospodo, gde će to narodni poslanici da kažu šta misle o pojedinom pitanju, o pojedinim odredbama zakona, koji se predlaže u ovom parlamentu, ako to neće moći da kažu upravo u ovom parlamentu? Ograničiti vreme na 30 minuta za jednu poslaničku grupu mislim da je do krajnosti apsurdno, jer smo zaboravili da imamo poslaničke grupe i sa 46 poslanika, i sa 37, koliko ima SPS, a i sa pet poslanika.
Pa, molim vas, da li se mogu i razumno upoređivati brojke od 37 i pet poslanika? Prema ovom predlogu poslovnika, i jedna i druga poslanička grupa imaju jednako pravo da govore o temi koja je na dnevnom redu, u vremenu od 30 minuta.
Znate, taj individualizam je kod svakog od nas prisutan i mislim da nijedna odredba ni Ustava, niti bilo kog zakona u ovoj zemlji, ne može osporiti pravo, a rekao bih i obavezu, narodnog poslanika da svoje mišljenje o određenim predlozima upravo na ovom mestu, dakle u ovom parlamentu, iznosi.
Vi pokušavate mnogim merama, koje se predlažu ovim poslovnikom, da čak i sankcionišete, pa i kažnjavate narodne poslanike, za opomenu, jednu ili dve, a kasnije za isključenje ili oduzimanje reči itd. Mislim da je to nezabeleženo u parlamentarnoj praksi i da je neprihvatljivo.
Ovde su se neki pozivali i na istoriju. Ja bih vam naveo jedan primer, koji govori o tome koliko smo zapravo daleko otišli u pokušaju da se ograniče prava poslanika. Sigurno je većini u ovom parlamentu poznata priča o tome kako su posle oligarha u staroj Atini, dakle njih 30 je vladalo, na vlast došli neki drugi ljudi, ali prvo što su uradili, osudili su na smrt jednoga od najvećih mislilaca i filozofa stare Atine, Sokrata. I znate ko je doneo takvu odluku - upravo oni koji se zovu isto tako kako se zove i DOS - demokrate.
Znate, istorija je mnogo lepše kasnije govorila o Sokratu i mnogi su ga priznali kao jednog od najvećih mislilaca i osudili su takav postupak demokrata, a Platon je čak i napisao jedno od svojih najboljih dela "Apologetika", upravo na tu temu.
Ima li nameru predlagač da uguši ama baš svaku individualnu slobodu narodnih poslanika u ovom parlamentu? Otuda mislim da je razuman predlog da se ovakav predlog izmena i dopuna Poslovnika povuče, da prekinemo zasedanje i da se doradi, da bude prihvatljiv za većinu u ovom parlamentu.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje izbora sudija, tužilaca i predsednika sudova je svakako jedno od najozbiljnijih pitanja o kojima ovaj parlament može da razgovara, te stoga i sam kao poslanik SPS-a  tom problemu, odnosno toj temi pristupam najozbiljnije moguće.
Najpre, želim da izrazim svoje nezadovoljstvo ili neslaganje sa načinom rada našeg Odbora za pravosuđe, jer smo svedoci da smo ovih dana dobijali raznorazne predloge za sudije, za predsednike sudova, za tužioce, za zamenike tužilaca, a onda smo te predloge odbijali, odnosno dobijali smo obaveštenja da se ti predlozi povlače, pa smo i juče u toku dana za jedan veći broj predsednika sudova ili sudija takođe dobili predlog Odbora za pravosuđe da se ti predlozi povlače iz procedure i da danas o njima zapravo ne možemo da odlučujemo.
Kao poslanik sa područja Mačvanskog okruga, sa područja Okružnog suda Šabac, želim da ovoj skupštini kažem nekoliko podataka u vezi sa funkcionisanjem sudova u Loznici, Okružnog suda u Šapcu i Okružnog suda u Krupnju i da se u skladu sa tim osvrnem i na predloge koji su figurirali kao materijal Odbora za pravosuđe za ovu skupštinu.
Najpre, kada je reč o Opštinskom sudu u Loznici hteo bih da vas obavestim o tome, iako je to poznata činjenica, da je to jedan od najvećih sudova u Srbiji, a u isto vreme i jedan od sudova koji je u protekle četiri godine, u periodu od 1997. pa do 2001. godine, ostvario najbolje rezultate. Ti rezultati mereni su koeficijentom ažurnosti koja je izračunata na bazi podataka o broju primljenih predmeta, o broju rešenih predmeta itd. Na čelu tog suda u protekle četiri godine bio je ...

Uopšte nisam napao predlog.

Dozvolite mi da kažem šta mislim o tome. Dakle, u temi sam. Na čelu tog suda je bio, i danas je, gospodin Jovan Krsmanović koji je pored još dvojice kandidata konkurisao za mesto predsednika suda. Osim njega, konkurisali su i gospoda Živadin Lazić, kao i gospodin Branko Babić, advokat iz Loznice.
Taj predlog za Branka Babića je bio ovde u proceduri i juče je povučen. Mi, kao poslanici, i ja lično nemam nikakva obaveštenja o tome zašto je taj predlog povučen iz procedure, osim onoga što mi je profesor Hiber rekao u holu, a to je da je reč o tome da je gospodin Branko Babić imao jednu presudu po osnovu nanošenja lakih telesnih povreda. O tome se govorkalo u Loznici, a u obrazloženju ništa ne piše. Pomislio sam da je u skladu sa onom principijelnom politikom koju zastupa gospodin ministar Vladan Batić, možda i razlog to što je gospodin Branko Babić u isto vreme i potpredsednik Opštinskog odbora Demohrišćanske stranke u Loznici.
Da se razumemo, ništa protiv gospodina Babića nemam, štaviše mislim da bi bio i uspešan predsednik Okružnog suda u Loznici jer je bio prethodno i uspešan sudija, a danas uspešan advokat. Imam protiv da taj predlog figurira već mesec dana u javnosti, a da se juče bez ikakvog obrazloženja povuče iz skupštinske procedure.
Mislim da je Odbor za pravosuđe mogao biti racionalniji u svemu tome i da je od preostala dva kandidata koja su konkurisala za mesto predsednika suda mogao izabrati ili gospodina Krsmanovića, koji tu dužnost danas obavlja ili gospodina Živadina Lazića, koji je konkurisao. Ne bi pogrešio Odbor za pravosuđe i ne bi pogrešila ova skupština, ukoliko bi bilo kome od njih ukazala poverenje i danas utvrdila da je neko od njih i predsednik suda.
To sam želeo da kažem. Gospodina Lazića i gospodina Krsmanovića dobro poznajem, a gospodina Babića, nažalost, nisam imao čast da upoznam, ali ništa loše o njemu nisam čuo i mislim da bi taj predlog bio vrlo korektan.
U tom pogledu sam hteo, predsedniče, da iskažem svoju primedbu, a ne u smislu da osporim bilo koja od ova tri kandidata, a posebno gospodina Babića.
Kada je u pitanju gospodin Krsmanović, valjda i on ima zasluge za ažurnost suda i za kvalitet u radu tog suda, iako bismo mi, socijalisti u Loznici, mogli biti pomalo i nezadovoljni nekim presudama koje je taj opštinski sud doneo povodom septembarskih lokalnih izbora. Naime, sud je na žalbu ili predlog DOS-a poništio izbore na dva odbornička mesta i u tom momentu SPS je imala 33 odbornika, apsolutnu većinu u lokalnoj samoupravi. Izbori su ponovljeni krajem oktobra meseca, kada je već bila formirana i Savezna vlada i kada se sve znalo u ovoj zemlji. Ponovljeni su zbog tehničke greške, pogrešnog sabiranja jednog jedinog glasa koji ne bi uticao na ukupan rezultat, jer su kandidati SPS-a ubedljivo, sa preko 30 glasova više od sledećih kandidata, dobili glasove. Sud je to poništio i mi smo na tim ponovljenim izborima izgubili, a time smo izgubili i lokalnu vlast u Loznici.
Dakle, nekima je žao, i meni je žao, ali hteo sam da kažem da taj sud u Loznici, iako je Jovan Krsmanović važio kao socijalista i neki ga optužuju da je i danas socijalista, sudio je po zakonu, po pravilima sudova i mi smo mogli biti politički nezadovoljni, ali onim što je taj sud uradio nismo bili i nismo se ni na koji drugi način žalili.
Još nešto želim da kažem povodom suda u Krupnju. To je, prema podacima kojima raspolažem, a pretpostavljam da i Ministarstvo za pravosuđe ima te izveštaje, ne bih ovde čitao, ubedljivo najažurniji sud na području Mačvanskog okruga i verovatno i u Srbiji.
Sud u Krupnju pominjem iz tog razloga što je u Predlogu zakona o sudovima i o organizaciji sudova predviđeno da taj sud ubuduće ne postoji. Pošto je gospodin Batić juče pozvao sve nas poslanike da damo neki svoj konstruktivan doprinos i po tom zakonu, hteo bih nekoliko rečenica na tu temu da kažem.
Vi kažete da nije tema, a ja kažem da jeste, jer se radi o pravosuđu, o sudijama, a vas, gospođo Milka, obaveštavam o tome i ne samo vas, već sve poslanike - da je Opštinski sud, odnosno pravosuđe na području opštine Krupanj, poznat još od 1417. godine.
Nađeni su dokumenti u Dubrovačkom arhivu da je Malo veće Dubrovačke republike 27. jula 1417. godine odredilo dubrovačkog konzula Radijena Mališića da, zajedno sa dvojicom sudija, sudi sporove na području opštine Krupanj. U novijem vremenu taj sud neprekidno postoji od aprila 1931. godine, što će reći da postoji preko 70 godina. Sada se tim zakonom predlaže da taj sud bude pripojen opštinskom sudu u Loznici. Ja vas podsećam i obaveštavam predlagača da je Krupanj od Loznice udaljen oko 30 kilometara.
(Predsednik: Zamolio bih vas da ne otvaramo raspravu koja je vezana za neku tačku dnevnog reda koja će možda biti u oktobru ili novembru mesecu. To je nešto što će tek biti na dnevnom redu. Molim vas da pričate o temi.)
Predsedniče, kad se taj zakon bude pojavio pred Skupštinom.....
(Predsednik: Kad se bude pojavio, onda ćete se javiti za reč.)
Da, ali tada nećete prihvatiti moj predlog. Zato sad hoću da iznesem svoje mišljenje, da bi predlagač imao ove elemente u vidu. Mislim da sam u okviru teme i nemojte da mi to zamerite.
Krupanj je nerazvijena opština. Ima 22.000 stanovnika i ima 24 mesne zajednice. Daleko je od Loznice 30 kilometara. Ali, ima nekoliko sela, i to najvećih, nažalost, u toj opštini, koja su od Loznice udaljena 60 kilometara. U krupanjskom sudu rade četvorica sudija i predsednik. Ukupno ima 24 zaposlena radnika. Takođe, u Krupnju radi 7 advokata. Možete zamisliti situaciju kada ti ljudi iz Krupnja, udaljeni 60 kilometara, radi najobičnijih sudskih formalnosti, recimo, izjave o nasleđu, moraju da dođu u Loznicu. Ili, možete zamisliti kako će da funkcioniše sudija kada bude morao iz Loznice da ide, recimo, u Šilovo ili Stave, 60 kilometara daleko. Govorimo o tome kako će sudije u budućnosti da vrše svoju funkciju na način kako je to određeno zakonom, a da bude u interesu građana. Ako je razlog racionalizacija, onda to ne može stajati, jer ćemo morati da imamo i putnički auto, vreme itd.
Prema tome, i ovim završavam svoju priču, molim predlagača da preispita svoj predlog i da ne podnese takav predlog ovoj skupštini - da se ukine sud u Krupnju. Kad bude bilo to na dnevnom redu, ukoliko ne bude taj moj predlog prihvaćen, onda ću morati ponovo da koristim poslaničko pravo da na tu temu diskutujem. Istovremeno, predlažem da Odbor za pravosuđe u toku današnjeg zasedanja, kada je u pitanju Opštinski sud u Loznici, utvrdi predlog za ovu skupštinu da se ili gospodin Krsmanović ili gospodin Lazić izaberu za predsednika suda u Loznici.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se za reč, ne zato da bih rekao nešto novo, ali moram kao čovek, kao narodni poslanik, da izrazim jedan svoj generalni stav - nikada u ovoj skupštini, dok mi bude trajao mandat, neću glasati za ukidanje imuniteta bilo kom poslaniku, ne samo poslaniku SPS-a ili SRS-a, dakle, opoziciji, nego i bilo kome, pa makar on bio iz DOS-a ili DSS-a, i bilo koje druge stranke, zato što mi se čini da mi, kao ozbiljni ljudi, toj instituciji imuniteta moramo da posvetimo dužnu pažnju, zapravo, onu pažnju koja proističe iz poverenja koje smo dobili od strane građana.
Ali, iza svakog od nas stoji bar petnaestak hiljada glasova. S druge strane, takođe sam potpuno uveren da ovaj skup poslanika, bez obzira kojoj političkoj grupaciji pripadaju, da su to ljudi koji ne mogu napraviti takva krivična dela za koja se traži ukidanje imuniteta, pogotovu ne mogu napraviti ona dela za koja se traži ukidanje po hitnom postupku ili koja su kažnjiva sa preko pet godina zatvora.
Ono što želim da kažem, mislim da nema nijednog objektivnog, rekao bih racionalnog, razloga da se o ovom pitanju razgovara na vanrednoj sednici. Mogli smo o tome razgovarati na prethodnim redovnim sednicama, mogli smo na budućim redovnim sednicama, ali mi se čini da je čitavo pitanje deplasirano, jer, razuman čovek, a mislim i građani koji slušaju ovu raspravu, mogu postaviti pitanje - zašto onda uopšte i postoji imunitet, ako se ovako na brzinu i sa šturim obrazloženjem onoga koji traži ukidanje imuniteta može taj imunitet i ukinuti?
Prosto sam razočaran obrazloženjem, odnosno u zahtevom, jer jednostavno, meni se čini da nijedan od vas poslanika ne može znati koji su to zapravo pravi razlozi da bi se ukinuo imunitet gospodi poslanicima, profesoru dr Branislavu Ivkoviću i dr Čanoviću. Jedna jedina rečenica obrazloženja, a da pri tom ni ja, kao partijski drug Baneta Ivkovića, ne znam o čemu se tu zapravo radi. Kako ćete tek vi, koji niste u SPS-u, znati o čemu se tu radi, ili kako će građani znati?
Zar onaj ko je tražio ukidanje imuniteta nije mogao da napravi obrazloženje bar na jednoj strani, da nabroji ta eventualna krivična dela koja je učinio dr Branislav Ivković, pa da onda ovde, kao razumni ljudi, izvagamo čitavu situaciju i kažemo - da, to je to, ima razloga da se ukine imunitet.
Ili, molim vas, za mene je vrhunac apsurda ako se traži ukidanje imuniteta jednom doktoru, lekaru koji je učinio to što je učinio, sve da bi spasio život, a desilo se, nažalost, suprotno. Obrazloženje da je on time ugrozio zdravlje i živote ljudi, po meni, jednostavno, ne stoji, jer se očigledno i u ovom parlamentu, a i u ovom proteklom vremenu, kako DOS vlada, ne ponašamo u nekim situacijama principijelno.
A ima li neko na ovome svetu da je više ugrozio živote ili zdravlje ljudi od Havijera Solane, generalnog sekretara NATO pakta, a koji i pored toga dolazi u ovu zemlju i slobodno se šeta, a da je pri tom i on, i mnogi drugi, bio osuđen za ratne zločine u ovoj zemlji?
Kakav to imunitet ima taj gospodin Havijer Solana, i njemu slični? Možemo li, kao građani, i kao ljudi imati poverenje u pravosudni sistem koji na ovaj način postupa, kada sada neki volšeban postupak (ja se ne razumem mnogo u tu pravnu materiju) ukida presude, da bi se omogućio dolazak francuskog predsednika Žaka Širaka? Ima li tu krivičnih dela, ima li tu odgovornosti, ko zatraži ukidanje imuniteta toj gospodi ili ko im naknadno dade?
Dakle, to su ta pitanja koja, jednostavno, stoje kao logična, kao zdravorazumska, bez nekog posebnog poznavanja pravne materije. Prof. dr Vojislav Šešelj je sjajno o tome govorio, ja ne bih ništa ponovio, zapravo, možda i ne mogu da ponovim, obzirom da to nije materija koju dovoljno dobro poznajem, ali imam utisak da se ipak stvari politizuju, bez preke potrebe. Za mene su, kao čoveka koji pripada SPS-u, pomalo jasni razlozi predlagača, Administrativnog odbora, koji kaže - ukidamo imunitet Branislavu Ivkoviću, ali ne mogu da razumem zašto ga nisu bar pozvali na taj odbor, da se i on sam o tome izjasni, da kaže - ljudi, ja sam to učinio, ili ovo nisam, ovo je neosnovano itd.
Onda se iz toga može izvući samo jedan jedini zaključak - da je prof. dr Branislav Ivković čovek koji je u ovom momentu verovatno najpopularniji socijalista u Srbiji, zapravo taj koji smeta DOS-ovoj vladajućoj garnituri, i to je sada jedan jedini način valjda da mu se ukine imunitet, pa da onda brže - bolje dođemo do nekih postupaka koji bi i njega kao ličnost i našu partiju dezavuisali u javnosti.
Dakle, možda i nisam u tome u pravu, ali logika stvari i logika događaja koji se nameću u radu ove skupštine povodom rasprave o ovoj temi, jednostavno govore mom razmišljanju u prilog.
S druge strane, mi ćemo ovih dana razgovarati i o promenama u pravosuđu, promenama tužilaca, zamenika tužilaca, predsednika sudova - da li je i to razlog što danas razgovaramo o ukidanju imuniteta dvojici naših kolega poslanika?
Hoćemo li možda budućim izmenama doći do toga da ipak podignemo neke optužnice protiv Branislava Ivkovića ili protiv gospodina Čanovića? Ima li tu nekakve konstrukcije koju ja, jednostavno, ne mogu da pretpostavim da je tačna, ali ima zdravog razuma ako neko sve ovo sluša da i to pomisli.
Prema tome, dame i gospodo narodni poslanici, predlažem vam da dobro o tome razmislite, nezavisno od toga u kojoj ste stranci, kojoj političkoj grupaciji pripadate i da postupite jednostavno i principijelno. Nemojte izglasati taj predlog da se skine imunitet nijednom poslaniku u ovom parlamentu, pa tako i gospodi Ivkoviću i Čanoviću. Hvala lepo.

 Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, gospodine Vlahoviću, pred nama je verovatno jedan od najvažnijih zakona koji će biti donet pod ovom vlašću, ali i nezavisno od toga ko je vlast. Dakle, mi danas razgovaramo o zakonu o privatizaciji, zakonu o agenciji za privatizaciju i zakonu o akcijskom fondu. Sasvim je sigurno da je privatizacija jedna od najvažnijih pitanja, rekao bih prevashodno političko, zatim pravno, ekonomsko i socijalno. Nema nikakve sumnje da je postignuta politička saglasnost, bez obzira odakle je koji poslanik u ovom parlamentu, da treba ići u privatizaciju. Tu nema nikakvih sporova. Verovatno se jedino sporimo u tome na koji način i u kom vremenu i kojim sredstvima treba sprovesti privatizaciju.
Kada je u pitanju pravo, onda je ovde danas i prethodnih dana mnogo toga rečeno - da predloženi zakon o privatizaciji nije u skladu sa Ustavom, nije u nekim odredbama u skladu sa Zakonom o preduzećima kao i sa nekim drugim saveznim i republičkim zakonima. Ali, DOS-ova većina te primedbe ne prihvata. Ja ću to i da konstatujem, pa se neću upinjati da vam dokažem koliko je taj zakon u suprotnosti sa nekim drugim propisima.
Međutim, kada su u pitanju ekonomski i socijalni aspekti ovog zakona, želim da kažem nekoliko rečenica koje se verovatno DOS-ovoj većini neće dopasti. Ali, razumeo sam da je parlamentarna demokratija takvog tipa da možemo govoriti ono što mislimo i to argumentovati, a da u isto vreme u liku ministra imamo čoveka koji će te primedbe čuti i možda neku od njih i prihvatiti kao racionalnu i uvažiti.
Najpre, dame i gospodo, želim da iznesem nekoliko svojih stavova u vezi sa osnovnim konceptom zakona. Zakon predviđa da se privatizacija u buduće četiri godine vrši isključivo na dva načina, odnosno po osnovu dva modela, i to : prodajom kapitala i prenosom akcija bez naknade. Možda te dve stvari i ne bi bile sporne da mi se ne čini da je u ovom momentu bilo racionalno uvrstiti i treći model privatizacije, a to je dokapitalizacija. Vidim da neke kolege poslanici mašu rukama da to nije tačno, a ja ovde sve pitam kakav je problem ukoliko u neko preduzeće, koje se u ovom momentu nalazi u teškoćama, a konačno, ne mora ni biti u teškoćama, unesemo i dopunski kapital od stranog fizičkog ili pravnog lica, od domaćeg fizičkog ili pravnog lica, time u nekoj meri promenimo strukturu, ali omogućimo da se u budućem vremenu to preduzeće nađe u situaciji da znatno poveća cenu svojih preostalih akcija koje će biti po ovom zakonu izložene prodaji?
O dokapitalizaciji se može govoriti na različite načine. Naravno, tu postoje i dva koncepta. Jedan je onaj koncept koji je svojevremeno primenjivao Ante Marković, a on je podrazumevao da se za visinu dopunskog kapitala koji se uloži u preduzeća, na neki način, poništi iznos društvene imovine i na taj način, u momentu kada bi se unelo 100% kapitala u odnosu na postojeću vrednost preduzeća, onda bi de fakto privatizacija u tim preduzećima i bila izvršena. Na tu temu sam podneo nekoliko amandmana, i kad bude prilika da se o tome govori, verovatno ću moći da konkretnije argumentujem svoje mišljenje da je trebalo uvrstiti i model dokapitalizacije.
Drugo, što bih želeo da u formi pitanja ovde postavim i DOS-ovoj većini, ali pre svega Vladi, kao predlagaču, odnosno gospodinu Vlahoviću - zašto se prodaje baš 70% kapitala? Zašto to nije recimo 51%, 55%, 60%, zašto nije 65%, a jeste 70%? Gospodo, to se vama čini kao formalno pitanje, ali pogledajte i druge odredbe zakona, onda možete videti da čak ni ovih 30% kapitala, koji je predviđen da se u formi besplatnih akcija ili akciza bez naknade raspodeli radnicima i građanima, nije zagarantovano. S druge strane, imamo obaveznu prodaju kapitala do 70% vrednosti.
Ukoliko bi se u čemu bi se promenila suština ukoliko bismo ovim zakonom predvideli da se proda 51% kapitala? Dakle, onaj ko bi kupio 51% kapitala ili po osnovu dokapitalizacije postao vlasnik tog srazmernog dela kapitala, on bi u suštini imao kontrolni paket akcija i mogao bi bez ikakvih problema da upravlja preduzećem. Ukoliko bi taj bio dobar domaćin, kako se danas o tome govori, onda bi onaj preostali deo društvenog kapitala, sasvim sigurno u nekom vremenu znatno podigao svoju cenu na tržištu hartija, odnosno na tržištu akcija od vrednosti.
Prebrza privatizacija, period od četiri godine i iznošenje svega što imamo na prodaju u jednom momentu na tržište, sami znate da može u bitnoj meri oboriti cenu tih akcija. To je jasno i onima koji nisu išli ni u srednju ekonomsku školu, a dovoljno je bilo da samo nekoliko dana slušaju ovu raspravu u parlamentu. Brza privatizacija za mene i nije sporna ukoliko ne postoje kaznene odredbe koje se odnose na zaposlene u preduzećima koja se ne privatizuju za vreme kraće od 18 meseci. Znate, gospođo, zaista su to kazne za one radnike koji rade u firmama, a da se te firme nisu privatizovale za vreme kraće od 18 meseci. Jer, samo u slučaju da se privatizacija izvrši za vreme od 18 meseci, radnicima u tim preduzećima pripadaju akcije u vrednosti od 30% kapitala koji se prodaje putem aukcije. U čemu je krivica zaposlenih u tim preduzećima ukoliko agencija, akcijski fond i svi drugi organi koji nisu u preduzeću, nisu izvršili posao prodaje preduzeća. Onda vi kažete - ako je to prekoračilo 18 meseci i ide do 30 meseci, radnici zaposleni imaju pravo samo na 20% akcija. A, ako se prekorači i taj rok od 30 meseci, onda imaju pravo na 10% akcija. Ko može da mi odgovori na to pitanje, a da to ne bude ostrašćen pristup. Zašto su radnici krivi ukoliko agencija koja se formira ovim zakonom, akcijski fond, Vlada i drugi subjekti ne izvrše svoj posao u prodaji kapitala?
Dame i gospodo, pozivate se u obrazloženju na iskustva zakona iz Slovenije, iz Poljske i Mađarske. Prema mojim saznanjima, a vi me demantujte ukoliko to nije tačno, čak su i Slovenci predvideli pravo preče kupovine od strane zaposlenih u tim preduzećima. Prema mojim saznanjima, 20% kapitala koji se privatizuje, neka me ministar Vlahović demantuje ako nije tačno, Slovenci su dali pravo svojim zaposlenima i u drugom krugu prodaja akcija mogu pod povoljnijim uslovima , sa pravom preče kupovine, kupiti do 20% kapitala.
(Milka Marinković: Nije tačno.)
Gospođo Milka, stvarno je tako. Ne pričam o onome što ne znam. Vi izađite za govornicu, pa me demantujte. Nemate potrebe da mi oduzimate vreme.
(Predsedavajuća: Molim narodne poslanike da ne dobacuju.)
Konačno, na moja pitanja odgovara ministar.
Želim samo da pitam gospodina ministra ili predlagača, u čemu je problem? (Komentari iz sale se ne čuju.)
Znate, u pitanju je pola odgovora. Jeste. I kada se postavi pametno pitanje, onda se može očekivati takav i odgovor. Jel, tako? E, sad pitam vas, kolega - zašto podržavate odredbu zakona koja kaže da u onim preduzećima u kojima nije prodato 50% akcija radnici nemaju pravo ni na jednu jedinu akciju? Zašto?
Molim vas, gospodo, ako neko hoće ovu stvar da posmatra racionalno, moglo je da bude prodato i 49%. Ako je putem podele akcija od 30% dobijeno u vlasništvo ukupno 79%, šta je problem. Da li je u upravljanju? Imamo još 21% kapitala koji je sa državnim ili društvenim predznakom, koji će se u kasnijoj fazi prodavati. Konačno, verovatno niste pročitali zakon, da akcijski fond ima obavezu da tek u roku od šest godina proda akcije. I da pri tome, što je potpuna glupost, ubira dividende po osnovu akcija u koje ništa nije uložio.
Ili, u preduzećima koja se restrukturiraju radnici nemaju pravo ni na jednu jedinu akciju. Molim vas, preduzeća poput moje lozničke "Viskoze", koja će se restrukturirati, nadam se, pretpostavljam da je zakon mislio na preduzeća tipa "Viskoze", tipa "Zastave" i mnogih drugih firmi koje su svojevremeno bile na spisku od 75 firmi koje se transformišu po posebnom programu, da će se putem prestrukturiranja doći na zdrave noge i da će se takva preduzeća moći privatizovati.
Ali, da li se privatizacija, odnosno restrukturiranje takvih preduzeća, ili bolje srpski rečeno - ozdravljenje, može izvesti bez zaposlenih u tim preduzećima. Konačno, kada se i to desi, gospodo, posle četiri godine, restrukturirano preduzeće je stalo na zdrave noge, namirili ste se sa poveriocima, a samo zaposleni u tim preduzećima nemaju nikakva prava i nemaju ni jednu jedinu akciju.
(Predsedavajuća: Vreme.)
U čemu je problem?
Konačno, želim da izrazim svoje neslaganje sa još jednom odredbom zakona. Mislim da je u članu 60, koji kaže da će se od sredstava iz privatizacije namiriti, odnosno naknaditi onim licima, pravnim ili fizičkim, od kojih je nacionalizacijom oduzeta imovina, ili da će se izmiriti obaveze za koje je država Srbija, odnosno Republika Srbija, obveznik, odnosno garant.
Zašto se ne slažem? Ne zato da tim ljudima ne treba nadoknaditi štetu, nego zato što, dame i gospodo, vidim jedan mnogo izdašniji izvor za tu namenu. A to je, ova DOS-ova vlast konačno mora d smogne hrabrosti, moralne i svake druge, da se obrati... (Predsedavajuća: Dvanaesti minut.)... Zapadu i da traži ratnu odštetu za izvršeno NATO bombardovanje.
I prema vašim skromnim procenama, 32 milijarde dolara je šteta, a nacionalizovana imovina ili obaveze imovine Republike Srbije sasvim sigurno nisu ni približno tolike. Smognite hrabrosti, stisnite petlju, tražite od NATO bombardera da nam plate štetu od 32 milijarde dolara, a ne da iz sredstava koja se ostvare po osnovu privatizacije namirujete obaveze.
Konačno, pošto vidim da je isteklo vreme, želim da se zahvalim gospođi predsedavajućoj, Nataši Mićić, što mi je obećala da ću stići na vreme na miting. Pozivam i nju i sve vas, sve građane Srbije, da u 18 časova dođu na Trg republike i podrže Socijalističku partiju Srbije u zahtevima da se nijedan Srbin ne sme isporučiti Hagu. Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mnogo toga je rečeno već u ovom članu 3. Zakona. Iz tih razloga sam i ja podneo amandman, koji otprilike glasi - da osnovicu utvrđuje Narodna skupština, na obrazloženi predlog Vlade. Ukoliko nije moguće, iz bilo kojih razloga, sazvati redovnu  ili vanrednu sednicu Narodne skupštine, onda osnovicu utvrđuje Vlada, s tim što bi ta osnovica bila privremenog karaktera, dok je Narodna skupština ne potvrdi ili izmeni.
Time bi se učinilo da bi sve ove rasprave, koje su vođene i prvi put, i juče, i danas po ovim amandmanima, mogle da se na neki način kompromisno reše, tako da Vlada, u skladu sa bilansnim mogućnostima, može projektovati osnovicu, obrazložiti Narodnoj skupštini, a Narodna skupština zakonom utvrditi osnovicu za isplatu zarada u državnim organima i javnim ustanovama.
Obrazloženje koje je Vlada dala prilikom zaključka i odluke da ne prihvati predlog ovog amandmana, samo unekoliko stoji. Dakle, Vlada jeste odgovorna da vodi računa o javnoj potrošnji, da usklađuje javnu potrošnju sa prihodima itd, što nije uopšte sporno, ali Narodna skupština donosi Zakon o budžetu, u kome se tačno preciziraju bilansne mogućnosti države za period za koji se budžet donosi, odnosno, za jednu godinu.
Ukoliko dođe do izmena, do samanjenja ili povećanja mogućnosti u okviru javne potrošnje, onda postoji rebalans budžeta o kome takođe odlučuje Narodna skupština Republike Srbije.
Otuda mi se učinilo da bi ovakvo rešenje moglo da bude prihvatljivo za većinu u ovom parlamentu ili da se ide na prihvatanje amandmana koje je podneo gospodin Dragan Maršićanin u pogledu mogućnosti da Narodna skupština Republike Srbije utvrđuje plate za predsednika Republike, za narodne poslanike i druga lica koja su imenovana, a nisu u direktnoj nadležnosti Vlade. Možda bi to bio način da se ovaj problem reši. Hvala vam.

Poštovano predsedništvo, gospodine Đeliću, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan zakon za koji većina kaže da ima potrebe da se donese sa stanovišta ciljeva koje bi jedan takav zakon trebalo da ostvari. Ali, život koji će uslediti nakon donošenja ovog zakona najverovatnije će svima nama pokazati da mnoge odredbe, koje su sadržane u ovom zakonu, neće moći da budu na pravi način, pravedno ili pravično primenjene.
Da krenemo redom, najpre, sam naziv zakona. Dakle, Predlog zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu, već su neki govorili o tome, za mene je pomalo sporan i problematičan. Nekada, kada sam počinjao profesionalnu karijeru, ekstra dohotkom se smatrao onaj dohodak koji se ostvari u privređivanju iznad prosečne stope, profitne ili dohodne, za tu granu ili grupaciju. Ta definicija očigledno ne važi kada je u pitanju naslov ovog zakona. Pre bih rekao da bi ovo mogao biti zakon o ekstra profitu, što je primerenije svim našim propisima koje smo u međuvremenu doneli.
Zatim, period na koji se ovaj zakon odnosi, nadam se da se tu možemo složiti, da je jako problematično da počinjemo da računamo nekakvo vreme od 1.1.1989. godine. Zašto je to, dame i gospodo, za mene sporno? Sporno iz više razloga, a ja ću navesti samo neke.
Prvo, podsetio bih sve vas da je u tom vremenu, u toj 1989. godini, gospodine Đeliću, bila jedna druga država koja se zvala SFRJ. Da su u sastvu te države bile i danas su otcepljene republike, samostalne države Slovenija, Hrvatska, BiH i Makedonija. Da je ova država, SRJ, nastala Ustavom iz 1992. godine i da je u tom vremenu vladao jedan drugi pravni, ekonomski i privredni sitem. Ne vidim šta je bila motivacija predlagača da uzme baš 1989. godinu kao onu godinu od koje će se startovati.
Ako bismo hteli da govorimo o tome i na politički način, onda bih mogao da postavim pitanje kako DOS računa kad u osnovi ne priznaje kontinuitet ove države SRJ sa onom prethodnom, jer da priznaje ne bi se pojavljivao sa zahtevom kod Saveta bezbednosti da nas ponovo prime u Ujedinjene nacije, kada vodi postupke sukcesije na jedan drugačiji način nego što je to zamišljeno u prvobitnoj varijanti, a u ovom zakonu se vraća upravo na taj period iz 1989. godine. Ne bih navodio druge razloge, ali mislim da oni koji na taj način razmišljaju, koji ozbiljno misle o tome, moraju da se slože sa ovom temom.
Drugo, član 3. zakona kaže: "Transakcije iz kojih nastaje predmet oporezivanja...", dakle to je jedno poglavlje i sada imamo član 3, pa u njemu toliko i toliko tačaka. I, ja ću sada prokomentarisati kako će se u životu, dakle u praksi primenjivati odredbe tačke 1. i 2. ovog zakona.
Dame i gospodo, uzimimo ovakav primer, kaže: "Korišćenjem sredstava primarne i sive ekonomije novca u finansijskim transakcijama". Podsećam sve vas da smo svedoci tog vremena da smo u svim tim godinama od 1991. pa evo do danas, 10 godina, koristili sredstva primarne emisije za različite namene. Ali, najčešći korisnici tih sredstava primarne emisije su upravo bila državna preduzeća, tamo gde je država osnivač, sa razlozima da se tim sredstvima obezbedi cenovna stabilnost i spreči udar na standard građana ove zemlje.
Uzmimo primer finansiranja elektroprivrede, primer finansiranja metalo-prerađivačkog kompleksa, primer finansiranja prehrambene industrije, čuvanja cena mleka, hleba itd. Uzmimo da je tu i bilo zloupotreba koje su institucionalne, po zakonu, a koje mi danas smatramo da treba oporezovati.
Ali, pitam vas, dame i gospodo, kako ćemo tretirati jedan ovakav slučaj. Neposredno pred NATO bombardovanje firma H dobila je kredit iz primarne emisije u iznosu od milion dinara. Prema kursu nemačke marke na dan 23. mart 1999. godine, po kursu od 10 dinara za marku, višem od zvaničnog, koji je u to vreme iznosio 6 dinara, to je iznosilo 100 hiljada maraka. Zbog posledica bombardovanja i zbog samog trajanja bombardovanja firma je vratila kredit u 2000. godini, oktobra meseca. Tada je kurs marke bio 40 dinara, gospodine Đeliću. Danas je zvanični kurs 30 dinara. Milion dinara podeljeno sa 40 dinara za marku jednako je 25 hiljada maraka. Reklo bi se, razlika od 25 hiljada maraka do 100 hiljada jeste ekstra dohodak ili profit koji treba oporezovati. Da li je?
Da li je, dame i gospodo, u tom momentu privilegovan kurs od 40 dinara, i to je kurs koji je saopštila Narodna banka, što je još jedan veliki apsurd - ona će nam saopštiti koji su bili kursevi na dan kada smo uzimali ili vraćali kredite. Pitao bih gospodina Đelića, verovatno tada niste bili u ovoj zemlji, ali 1993. godine kurs se menjao iz sata u sat da ne govorimo iz dana u dan. Kada vam je ujutru odobren kredit, u 8 sati, ako ste ga preko ZOP-a dobili u 12 sati, to je već bila 1/3 tog kredita. A, kada ste na jedvite jade uspeli da plasirate ta sredstva za kupovinu za koju je namenjen taj kredit, to je već bilo 10% od toga. Govorim o jednom faktičkom stanju, gospodo, kako ćete primeniti zakon. Ne govorim o političkoj odgovornosti onih koji su, eventualno, donosili nekakve pogrešne odluke, pričam o drugoj strani medalje ovog zakona. Kako ćemo to primeniti?
Molim vas, koji kurs, ulični, žiralni, šticovani. Mi danas imamo, neko je od kolega pomenuo, činjenicu da je viši kurs u transakcijama nego što je to zvanični kurs Narodne banke Jugoslavije. Ima li tu ekstra dohotka i ekstra profita? Na ta pitanja moramo odgovoriti u životu i u praksi da ne bi činili nove nepravde, ako već mislimo da ovim zakonom ispravimo nešto što jeste bila nepravda u nekom prethodnom vremenu. Dakle, nisam protiv zakona, nego govorim o slabostima ovog zakona. Ali, onaj ko je predlagač tog zakona, on je o tome morao da vodi računa.
Recimo, uzmimo sledeći primer - tačke 12. i 13. Mogu vam mnogo primera navesti. Razmislite o tome i videćete da je to život. Dva preduzeća imaju dva različita akta o pripadajućem stanu ili pripadajućem iznosu kredita za određenog radnika, direktora, funkcionera, člana upravnog odbora i tako dalje. U jednom preduzeću je to 80 kvadrata, a u drugom preduzeću je to 100 kvadrata. U prvom preduzeću odobrili su kredit ili kupovinu stana ili otkup stana od 100 kvadrata. Gospodine Đeliću, razlika od 100 kvadrata je prema ovom zakonu, ekstra profit. U drugom preduzeću, saglasno aktima, odobrili su upravo kredit ili otkup stana od 100 kvadrata. Nema razlike. I jedan i drugi direktor, funkcioner u javnom preduzeću, u političkoj organizaciji ili na bilo kom drugom mestu, dobili su istu površinu. Ima li tu pravde i jednakosti? Razmislite o tome. Dakle, ispravite zakon u tom delu da bude primenljiv.
Dalje, govori se o odgovornosti osnivača. Gospodo, u prethodnom vremenu je započela privatizacija. Imamo masu akcionara. Akcionari se danas pojavljuju kao osnivači preduzeća. Hoće li ti akcionari biti odgovorni za ono što sad proističe kao posledica primene ovog zakona? Molim vas, kako se može logično govoriti o ekstra profitu, a da je firma otišla u stečaj i da se iz likvidacione mase ne mogu namiriti sredstva potrebna da se izmiri porez za tzv. ekstra profit ili dohodak po ovom zakonu.
Još nešto, odgovornost članova organa upravljanja, direktora i tako dalje. Podsećam vas da je u onom vremenu važio i ZUR, Zakon o udruženom radu. Imali smo članove radničkog saveta i radničke savete. Gospodine Đeliću, jesu li i članovi radničkog saveta iz 1989, 1990, pa do donošenja Zakona o preduzećima 1997. godine, odgovorni za eventualne transakcije i poreske obaveze koje nastaju iz ovog zakona? Dakle, to su pitanja na koja moramo prethodno odgovoriti da bismo mogli ovaj zakon da primenimo.
(Predsednik: vreme.)
Predsedniče, izvinjavam se, samo još jednu stvar da kažem.
Ako se zakasni u plaćanju ovog poreza... Gospodo, nemojte da vam smeta istina. Jesam za zakon, ali zakon koji se može primenjivati. Ako treba i glasaću, naravno. Recimo, pitanje kamate - sve smo utvrdili u markama. Uvodi li se to marka kao moneta ili valuta u naš platni sistem? Obavezu za kamatu smo utvrdili u dinarima. Koja je tu razlika? Ako je reč o 100 hiljada maraka poreza, koji je trebalo platiti u nekom vremenu, onda je to 100 hiljada maraka i kad se plati. Ako vi kažete - to je 100 hiljada maraka puta 30 dinara, jednako je toliko dinara, pa na to zatezna kamata, pa kad prođe period i to podelite ponovo sa kursom od 30, uopšte nije ista cifra. Razumeo sam smisao zakona da se sve računa i obračunava u markama, upravo radi očuvanja realne vrednosti utvrđene visinom poreza po ovom zakonu.
Naravno, imao bih još više o tome, ali nemam vremena. Hvala vam lepo.

Poštovano predsedništvo, poštovani predsedniče Vlade, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, Kosovo i Metohija je ljuta rana srpskog naroda, srpske države, Savezne Republike Jugoslavije u dužem vremenskom periodu iza nas. Neki govore o vekovima, neki govore o decenijama, ali imamo permanentno, nekada intenzivno, nekada manje intenzivno prisutan problem Srba, pre svega na Kosovu i Metohiji. Mi danas, dame i gospodo, razmatramo tri dokumenta, koji će po svemu sudeći ući u istoriju ovog parlamenta i time pojačavaju obavezu i odgovornost svih narodnih poslanika u Skupštini da o tome govore sa dužnom pažnjom, sa visokim osećanjem odgovornosti, pa ako treba i emotivno, pravično, pošteno i ne na štetu niti srpskog naroda, niti bilo koje nacionalne zajednice na Kosovu.
Tri dokumenta koja bih ovim redom poređao - dokument Savezne vlade, odnosno Ministarstva za inostrane poslove, dakle Informacija o ustavno-pravnom okviru koji je predložio, odnosno usvojio ili proglasio gospodin Hans Hekerup 15. maja, tekst tog ustavno-pravnog okvira i konačno Predlog zaključka koji je Vlada dostavila ovom parlamentu.
Idući tim redom želeo bih da kažem nekoliko rečenica o svakom od tih dokumenata. Najpre, kada je informacija u pitanju, mi smo tamo videli da je čitav svet, ono što mi zapravo zovemo međunarodnom zajednicom, dakle SAD, NATO pakt, Evropska unija, pa i Rusija, prihvatio dokument. Sa druge strane imamo jedno vrlo ozbiljno, argumenotvano protivljenje srpskog naroda i srpske zajednice na Kosovu, pa čak i protivljenje Albanaca. Ipak, oni koji ga prihvataju imaju veću težinu i imaju veliko pravo, pravo jačega da nametnu i Srbima i ovoj zemlji i Saveznoj Repblici Jugoslaviji upravo takav dokument, za koji se unapred kaže da ga niko neće da prihvati od onih koji treba da žive pod uslovima iz tog dokumenta.
Mnogi ovih dana govore o tome da se taj ustavni dokument naslanja zapravo na prethodnu ustavnu regulativu SFRJ i Kosova i da se zapravo ljudima, koji će živeti pod tim dokumentom na Kosovu, daju ona prava koja su bila garantovana Ustavom iz 1974. godine. To je, dame i gospodo, za mene vrhunac cinizma međunarodne zajednice i onih koji upravo tim razlozima obrazlažu potrebu da se takav dokument usvoji. Da li je moguće da je samo taj dokument onaj koji odgovara, da je samo to ustavno rešenje iz 1974. godine ono koje odgovara, a da je upravo ta međunarodna zajednica svojim postupcima, činjenjem ili ne činjenjem učinila da se raspadne država koja je počivala na ustavnim osnovama iz 1974. godine.
S druge strane, iz informacije takođe saznajemo da bi svako ozbiljno suprotstavljanje predloženom tekstu gospodina Hansa Hekerupa izazvalo ozbiljne teškoće za SRJ i za srpski narod na Kosovu. Šta to znači? Da li to znači da bismo morali da prihvatimo baš svaki dokument koji nam dođe od nekog gospodina Hansa, a da pri tome moramo da budemo preterano uzdržljivi, preterano ravnodušni, ako hoćete i nezainteresovani da bi smo odobrovljili međunarodnu zajednicu i da bismo eventualno iz toga izvukli nekakve koristi. Za mene je to veliko pitanje i pravno i ekonomsko, a i moralno, ako hoćete. Ima li, konačno, pravo ova skupština da razmišlja na taj način? Mogu da razumem potrebe Vlade, ekonomija je u ćorsokaku, teško se živi, oni nas ucenjuju, prete nam itd, ali da li to upravo znači da mi moramo da se odreknemo nekih interesa koje bi možda, uz neku pojačanu aktivnost, mogli da ostvarimo za srpsku zajednicu za Kosovo i Metohiju.
Kada je u pitanju odredba, odnosno infromacija koju saznajemo iz teksta Saveznog ministarstva inostranih poslova da bi eventualni zahtev za održavanje i hitne sednice Saveta bezbednosti UN takođe naišao na otpor, tu moram da stavim veliki znak pitanja. Zašto mi kao Republička skupština, kao parlament, kao Savezna i Republička vlada, dakle svi oni koji su odgovorni za stanje u ovoj zemlji, ne bismo zatražili od Saveta bezbednosti da, upravo u skladu sa Rezolucijom 1244, pod hitno razmotri ustavno - pravni okvir koji je gospodin Hekerup dao kao rešenje za budući život - doduše on kaže privremeno tri godine - svih nacionalnih zajednica na Kosovu i Metohiji.
Ne vidim ozbiljan razlog da ne bi to pitanje stavili na Savet bezbednosti, da tražimo, a ukoliko ne daju, to će biti sramota međunarodne zajednice, ali ova vlada i ovaj parlament će time da spasu čast i srpskog naroda i svih građana koji žive u ovoj zemlji. Kada je u pitanju ustavno-pravni okvir kao predmet, odnosno kao dokument koji se ne može menjati, bar tako ispada, mi u predlogu naših zaključaka, odnosno u Predlogu koji je Vlada dostavila, kažemo između ostalog u tački 2. i sledeće: "Predložićemo gospodinu Hekerupu da razmotri mogućnost da izmeni dokument". Zašto ćemo to predložiti? Zašto mi ne bi kao Republički parlament, kao narodni poslanici, kao savezna, kao Republička vlada, zahtevali od gospodina Hakerupa da izmeni dokument. Zašto to ne bi zahtevali? Mislim da ovaj parlament ne može donositi zaključke ili delove zaključaka koji će biti fakultativni, neobavezujući niti za jednu, niti za drugu vladu. Uzmimo, recimo, primer tačke 6, tamo je rečeno da Srbi sa Kosova pre izlaska na izbore, koji su kao što je poznato, zakazani za 17. novembar, treba da traže ili da zahtevaju da se prognani Srbi sa Kosova vrate na Kosovo. Tu bih rekao, Republička skupština, dakle ovaj parlament, Republička i Savezna vlada treba da zahtevaju od međunarodne zajednice, od gospodina Hekerupa da napravi i realizuje program povratka Srba, pre svega Srba na Kosovo, do 17. novembra. Dakle, nije to samo pitanje želje, već mi se čini kao pravno pitanje, ali i kao suštinsko pitanje.
Molim vas, dame i gospodo poslanici, ako će se 17. novembra održati izbori na Kosovu, bez obzira šta mi o tome ovde danas govorili, ako to možemo prihvatiti kao realnost, onda zaista nije svejedno koliko će Srba izaći na te izbore na Kosovu. Ustavna rešenja, Hekerupova dakle, o izboru poslanika, Skupština broji 120 poslanika, a 10 poslanika Srba ide po ključu, ali 100 poslanika se bira na proporcionalnim izborima, srazmerno broju glasova koje političke stranke ili predstavnici stranaka dobiju na tim izborima. Pitanje izborne matematike je sasvim otvoreno i uopšte nije svejedno da li će se na izborima na Kosovu pojaviti 100.000 Srba, 200.000 ili 300.000 Srba. Time se bitno menja procenat učešća poslanika u tom budućem pokrajinskom kosovsko-metohijskom parlamentu, a bitno je i radi budućih mogućih preglasavanja u tom parlamentu, iako se jasno zna da će albanska zajednica kao većina imati daleko najviše poslanika. Dakle, nije svejedno da li imamo 15 ili 20% u ukupnoj strukturi, jer se ponekada može desiti da upravo taj poslanički broj može sprečiti nekakve odluke koje se zasnivaju na majorizaciji. Pošto vidim da mi polako ističe vreme, želeo bih da vašu pažnju zadržim samo na dva primera.
Nedavno sam, u jednom poslovnom razgovoru, doživeo da je jedan gospodin, dakle pravi gospodin, jedan Nemac, vlasnik jedne firme iz Bremena koja je bila veliki kupac Viskozinih proizvoda, nakon završenog poslovnog razgovora ustao i izvinio se svima nama Srbima i Jugoslovenima, za ono što sz Nemačka i njegov narod, učinili u proteklih 10 godina na štetu Srba.
Drugi primer koji želim da vam navedem, radi ilustracije ... takođe vezan je za jednog Nemca, mog velikog prijatelja Horsta Folka, koji živi u Loznici, opredelio se da živi u Loznici zato što voli srpski narod i ovu zemlju i koji me je svih 10 prethodnih godina uveravao da međunarodna zajednica nema poštene namere prema ovoj zemlji. Sudeći prema predlogu, odnosno ustavno-pravnom okviru koji je proglasio gospodin Hans Hekerup, moj prijatelj Folk je u pravu.