Dame i gospodo, gospodine ministre, mislim da je kolega Arsić dao dovoljno argumenata da i vas koji ste tvrdokorni u nekim stavovima, ubedi da treba, upravo, ono što je predloženo, osloboditi poreza na promet. Nema valjda ovde čoveka u sali koji se neće složiti sa stavom SPS-a da nam ništa nije preče od naše dece.
Vreme u kome živimo takvo je da mi objektivno bez pomoći Vlade, pa i na ovaj način, ne možemo da zadovoljimo najosnovnije porodične potrebe i, pre svega, potrebe dece. Vaše obrazloženje koje smo dobili za odbijanje amandnama SPS-a, u smislu da bi to bilo vraćanje na stari koncept i da je preširok broj artikala ili roba ili kako god hoćete, predložen za oslobađanje, realno ne stoji. Čak i da stoji, u čemu bi bila sramota da se vratimo na stari koncept koji je bolji od ovoga koji objektivno ne štiti porodicu, ne stimuliše rađanje dece, a znamo u kakvoj smo situaciji u tom pogledu.
Drugo, mislim da ne postoji nijedan opravdan, niti logičan razlog da se ne izjednači prerađivačka industrija, pre svega u toj oblasti poljoprivrede i proizvodnji mlečnih proizvoda sa poljoprivrednom proizvodnjom u gazdinstvima. U ekonomskom smislu to je značajno, ali je značajno i sa stanovišta zdravlja potrošača. Potpuno je i vama jasno da je preko 90% prometa proizvoda od mleka ili mlečnih proizvoda na pijacama gde se teško može obezbediti odgovarajuća zdravstvena zaštita potrošača i da je stepen izvesnosti, odnosno veće zaštite mnogo prisutniji u mlekarama i u drugim prerađivačkim kapacitetima koji upravo to proizvode.
S druge strane, valjda je jasno da najviše te mlečne proizvode koriste upravo deca. Iz tih razloga ne znam koliko bi u bilansu budžeta bili smanjeni prihodi, ali mi se čini da postoji mnogo razloga da ministar prihvati ovaj amandman SPS-a i predloženo oslobodi poreza na promet.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, potpuno mi je jasno da će sudbina ovog amandmana biti kao i sudbina većine amandmana podnetih od strane SPS-a u proteklih godinu i po dana. Takođe sam siguran, ako skupštinska većina izglasa ovakvo rešenje u zakonu u pogledu obaveze da se i na kioscima i na benziskim pumpama instaliraju fiskalne kase, da će život i praksa to pokazati kao nemoguće i nesprovodivo, i da ćemo početkom sledeće godine sasvim sigurno imati upravo od Vlade ili ministra predlog da se ta odredba zakona ukine. Ljudi, pa šta ima normalnije od toga nego da ne obavezujemo baš sve da rade ono što bi eventualno trebalo raditi u maloprodajnim objektima, u koje se može ući normalno, nosite torbu ili ne znam šta drugo, u to stavljate robu, dobijate račun i stvar je čista.

Novine kupujem kada pođem na posao i svi smo u nekoj žurbi, neko je iz auta izašao i pakirao ga na pogrešnom mestu itd. Sada treba da čekamo račune od prodavca novina da bismo ispunili jedan od zahteva koje imamo ovde u zakonu. Tvrdoglavo insistiranje na tome stvoriće nepotrebne gužve i oko kioska i na benzinskim pumpama; mislim, samo nepotrebnu nervozu, a niko od toga neće imati baš nikakve koristi. To je jedno.

Drugo, fiskalne kase jesu same po sebi problem i to ovde izgleda neće niko da razume ili neće da kaže otvoreno. Ne znam da li je neko prebrojavao koliko će maloprodajnih objekata, uključujući i ove kioske i benzinske pumpe, biti u obavezi da kupi te fiskalne kase i koliko je to kasa. To je mnogo kasa. Iz tih razloga, ministar je predložio u budžetu 500 miliona dinara kao subvenciju Vlade za nabavku fiskalnih kasa. Ko će da proizvede te kase?

Da li su te kase, a vi se smejete na to gospodo, pretpostavljam da će te kase biti uvezene i da ćemo i po osnovu fiskalnih kasa imati značajan odliv deviza koje uzimamo od građana i stavljamo u Narodnu banku ili u poslovne banke. Onda se guverner Dinkić hvali kako imamo visoke devizne rezerve. Pošto nemamo proizvodnju za izvoz, onda ćemo da uzimamo kredite od MMF-a da pošto-poto štitimo ovaj kurs, ali da podstičemo i dalje uvoz. Između ostalog, i fiskalnih kasa, i ne znamo ni danas, iako će možda biti tendera. Ministar kaže, možda čak i više tendera. Čemu sve to zapravo služi, zar su fiskalne kase na kioscima i benzinskim pumpama najpreči problem koji treba da se reši u okviru poreske politike.

Ljudi moji, pa mi stvari dovodimo do apsurda! Mislim, ovo što je gospodin Jovanović govorio, jednostavno ne stoji! Ne radi se o tome da ja neću da uzmem račun za robu koju sam pazario u nekom maloprodajnom objektu, nego se radi o tome da sam ga jednostavno izgubio i da za to moram da platim kaznu od 1.000 dinara! U tome je problem!
Znate, dame i gospodo, u prodavnicu jedan čovek ide, u proseku, bar, jedanput dnevno. Za mesec dana ako bi svaki put izgubio račun trebalo bi da plati kaznu 30.000 dinara! Odakle vam ideja da kazna bude 1.000 dinara, molim vas, a ljudi imaju primanja 4.000 ili 5.000 dinara penzije, koju prime u prvom delu, pa isto toliko prime i u drugom delu; sada ste vi našli jednog penzionera koji je rasejan i negde je bacio rčaun, da plati 1.000 dinara, zbog toga što ga nema u momentu kad mu to neko traži i na kom mestu traži?!
Druga stvar, kakva je stvarno Čedo, odgovornost jednog deteta koje je izgubilo račun, a nabavilo robu, a taj koji je njemu prodao robu izdao je račun, dakle nije hteo da utaji porez. Sve je regularno, ali nema računa dete koje ćete vi da kaznite sa 1.000 dinara.
Treće, očigledno, vi gospodo ne razumete da postoji još nešto što se zove kategorija "veresije", naročito u seoskim prodavnicama! Molim vas, vi se na to smejete, u seoskim prodavnicama, u prigradskim naseljima gde kod vašeg trgovca kupujete na tzv. crtu, u žargonu, i on nije blesav da vam daje račun dok vi ne platite tu robu. A, zato što imamo ovakvu ekonomsku situaciju mnogi su građani prinuđeni da upravo mole svog trgovca da im odloži plaćanje za neke osnovne stvari kao što je hleb, mleko, neki drugi prehrambeni proizvod koji mora svom detetu da donese svako jutro da bi doručkovalo, a nema para da plati. O tome se radi! Sada vi takvog čoveka, koji je inače sluđen svojom ekonomskom situacijom hoćete da kaznite sa 1.000 dinara. Gle čuda, molim vas, 1.000 dinara zato što nema račun, a jeste regularno platio i jeste prodavac obračunao porez čak i platio državi.
Šta da radimo sa veresijom? To su te priče iz života koje vi nećete da čujete ili nećete da vidite, jer živite u nekom drugom svetu. Vi kao da živite u Nemačkoj, hoćete da sve preslikate iz Nemačke, iz Zapadne Evrope ovde, na naše uslove, a to je jednostavno nemoguće. Ne možete kalemiti te stvari u ovaj sistem među ove ljude, dok ne dođemo do toga da možemo da živimo od svoga rada na način koji obezbeđuje dostojanstvo. (Milka Marinković, sa mesta: Nema veresije.)
Ne može Milka veresija, ali život kaže - može! Može gospodin Đelić milion puta da kaže - ne može - biće veresije i mora je biti zato što smo u takvom ekonomsko-socijalnom stanju da jednostavno moramo da se i na taj način snalazimo u životu.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz Vlade, mi smo ovim amandmanom hteli ozbiljnije da podstaknemo preduzeća koja ostvaruju dobit, da tu ostvarenu dobit ulože u nabavku novih osnovnih sredstava i za proširenje materijalne osnove rada, kako se to kaže, odnosno za zapošljavanje nove radne snage. Vlada je predložila da, umesto dosadašnjeg podsticaja od 10%, imamo oslobađanje od 20%. Mi smo ovde išli na rešenje da to bude polovina ostvarene dobiti, da se oslobodi poreza, pod uslovom da se osnovna sredstva nabave na domaćem tržištu, odnosno od domaćih proizvođača, a ukoliko se ta osnovna sredstva ili oprema uvezu, da olakšica po osnovu poreza na dobit bude 30%.
Vlada je odbila ovaj amandman, sa obrazloženjem, da se to ne uklapa u principe Svetske trgovinske organizacije, odnosno GAT-a i da nije moguće direktnim porezima destimulisati uvoz. Najpre, moram da kažem da to nije zahtev Svetske trgovinske oranizacije. Drugo, mi nismo članica GAT-a, odnosno Svetske trgovinske organizacije. Treće, ne radi se o direktnom oporezivanju uvoza, nego se radi o tome da oni koji su ostvarili dobit, tu dobit prevashodno upotrebe za nabavku osnovnih sredstava koja će proizvesti domaće firme i time podstaći opštu privrednu aktivnost na prostoru naše države.
Ukoliko se želi reći da nema domaćih proizvođača koji bi bili u mogućnosti da tu opremu ili osnovna sredstva proizvedu, onda se sasvim ozbiljno postavlja pitanje da li uopšte ima smisla razgovarati o tome da se bilo kom preduzeću u ovoj zemlji oporezuje ostvarena dodbit. Sudeći po bilansnim podacima, mi smo projektovali za 2002. godinu milijardu i 900 miliona dinara poreza po osnovu dobiti. Pitanje je da li će taj iznos uopšte biti ostvaren. Zato ne čudi, na neki način, lakoća škrtog ministra da poresku olakšicu poveća sa 10 na 20%. Ali, ukupna naša situacija, kada je u pitanju devizni bilans zemlje, nalaže da moramo o tome ozbiljno da vodimo računa, jer nam je uvoz pokriven sa jednom trećinom izvoza. Pitanje je dokle to stanje može da traje, jer se čak i MMF zabrinuo nad tom činjenicom i traži da Jugoslovenska i Republička vlada neizostavno uravnoteže spoljnotrgovinski bilans.

Dame i gospodo, malopre sam rekao, Vlada je dala obrazloženje zašto je prethodni amandman odbila. Isto je obrazloženje i za ovaj amandman SPS-a. Hteo bih da podsetim na dve činjenice koje možda nisu dovoljno poznate.
Prvo, interesantno je da Vlada deklarativno govori o potrebi da se podstiče osnivanje i razvoj malih preduzeća. Kada se predloži da se ta preduzeća na neki način više stimulišu nego sva druga, u pogledu poreskih oslobađanja, onda to Vlada glatko odbije - poziva se na GAT, odnosno na svetsku trgovinsku organizaciju, a da je ovde ministar, podsetio bih, ali svejedno i sve vas, sasvim sigurno znate za tu kategoriju protekcionizma u spoljnoj trgovini. Nema te zemlje na svetu koja svojim ekonomskim, poreskim, carinskim i drugim merama ne štiti domaću proizvodnju i domaće proizvođače. Zbog toga ne može nikako biti razlog da se kaže da mi izdvajamo ona preduzeća koja nabavljaju na domaćem tržištu i ona koja nabavku opreme ili osnovnih sredstava vrše iz uvoza, da je to negativna diskriminacija i da se to ne uklapa sa pravilima GAT-a.
Drugo, interesantno je da nijedna poslanička grupa, pa ni naša, nije predložila oslobađanje po osnovu poreza na promet usluga, izdavanje poslovnog i drugog prostora koji se vrši od strane pravnih lica. Mi smo ovde imali u Predlogu zakona predlog Vlade da se fizička lica oslobode poreza po tom osnovu i to je OK, ali pravna lica nisu oslobođena. Sve je u ovom kontekstu, zato što postoji činjenica koju sigurno svi srećete u svojim sredinama, a to je da postoje hiljade, desetine, stotine, pa čak i milioni kvadratnih metara poslovnog prostora, pre svega u halama koje su neiskorišćene.
Da, tema je, tema je. Zato bi bilo interesantno da oni koji ostvare dobit, a imaju nameru da tu dobit ulažu u proizvodne hale, da prethodno razmisle o tome ima li praznih proizvodnih hala na prostoru opštine u koje ta sredstva hoće da ulože. Imamo dosta apsurdnu situaciju da ulažemo ponovo u građevinski prostor i hale, a imamo mnogo hala koje stoje prazne, a pogotovo nakon gašenja i likvidacije mnogih preduzeća u poslednje dve godine. Dakle, poreska olakšica koja se predlaže je u funkciji bržeg razvoja i pre svega podsticaja osnivanja malih preduzeća. Predlažemo ministru i Vladi da ovaj amandman prihvati.

Gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mislim da je ovo vrlo osetljiva tema i da ma šta gospodin ministar govorio ipak mi se čini da će posledica eventualnog neprihvatanja ovih amandmana u pogledu zadržavanja povlastica, biti ukidanje omladinskih zadruga. Znate, nisu samo u pitanju omladinske zadruge, koje se možda i na ovaj način kako ministar govori, zloupotrebljavaju. Postoje učeničke i studentske zadruge, u kojima su smanjene mogućnosti za te zloupotrebe, ali je radno angažovanje preko tih omladinskih zadruga dragoceno i za učenike i za studente, za studente pre svega da plate ovako visoke školarine, koje objektivno malo roditelja i malo porodica u Srbiji može da izdrži, a učenike u srednjim i osnovnim školama da pribave potrebna finansijska sredstva, između ostalog, i za unapređenje rada u školama, ali npr. i za ekskurzije koje se iz tih sredstava mogu finansirati.
Sve ovo što je govorio ministar i ta tvrdokornost Vlade u odbijanju ovog amandmana, govori o tome da će nam u budućem vremenu biti povoljnije angažovanje po osnovu ugovora o delu, to bi možda za ljude koji su stariji od 30 godina i ne pripadaju kategoriji omladinaca, bilo u redu, ali jednog učenika od 14 ili 15 godina ne možemo da angažujemo preko ugovora o delu za bilo koju vrstu poslova, ali ga recimo možemo angažovati kod privatnog preduzetnika ili kod poljoprivrednog gazdinstva, na poslovima koji su u vezi sa poljoprivredom, recimo prikupljanje šljiva, berba grožđa, berba kukuruza i mnogi drugi poljoprivredni radovi, koji se u ovoj funkciji mogu vršiti na poljoprivrednim gazdinstvima, a znamo u kakvom su stanju gazdinstva, da nema dovoljno radne snage itd.
Mislim da bi bio greh zato što postoji jedna "loša korna", da sve žene budu "korne". Dakle, to što je danas ministar govorio, da postoje neki lobiji, koji se zalažu za dalji opstanak omladinskih zadruga, da bi špekulisali itd, to je verovatno istina, ali stvar je u tome valjda da se primeni zakon o omladinskim zadrugama, pa ako je potrebno, i njega izmeniti u odgovarajućim delovima, pooštriti disciplinu, pooštriti kaznenu politiku, jednostavno, onemogućiti zloupotrebe u radu omladinske zadruge, a studentima i omladincima, dakle, onima koji su izvorno zadrugari u omladinskim zadrugama, omogućiti da pribave odgovarajuća finansijska sredstva i time poprave svoj životni standard, pogotovu što je reč o privremenim i povremenim poslovima, koji po pravilu traju dva, tri, pet ili deset dana, najviše do 30 dana u jednoj kalendarskoj godini.
Dakle, ne možemo sve baš da izjednačimo sa radnim odnosom ili sa radom po osnovu ugovora o delu. SPS se zalaže da se prihvati ovaj amandman, a da se drugim propisima, eventualne, slabosti u primeni regulišu.

Poštovana gospođo Mićić, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe iznesem nekoliko, najpre načelnih, a kasnije i konkretnih stavova povodom predloga izmena i dopuna  zakona iz poreske problematike.
Prvo, najpre mislim da se ministar Đelić, a možda i čitava Vlada, neočekivano našao u jednoj dosta specifičnoj situaciji. Prvo, zato što se danas ovde veliki broj poslanika javlja za reč, i iz pozicije i iz opozicije, i vrlo argumentovano ukazuje na one propuste ili slabosti predloženih rešenja koja, prema ministru, treba da znače olakšavanje budućeg života i građana i privrede ukupno.
Drugi problem očigledno ima ministar Đelić sa statistikom. Slažem se da Republički zavod za statistiku, ne izražava do kraja tačno ekonomske činjenice o životu građana Srbije, ali ne može se o tome govoriti na način da kada nam podaci iz Zavoda za statistiku odgovaraju, onda ih prihvatamo i javno saopštavamo (poput podataka o tome da ove godine možemo za jednu platu da kupimo jednu potrošačku korpu, da smo prošle godine mogli za dve plate da kupimo nešto siromašniju potrošačku korpu itd.), a sa druge strane, kada isti taj Zavod za statistiku kaže da nam rast industrijske proizvodnje nije u meri koja je planirana ekonomskom politikom za 2002. godinu, onda kažemo - problem je u Zavodu.
Drugo, ministar nam danas reče da mnogo bolje živimo i da, ako sve to merimo preko krompira, možemo za jednu platu da kupimo mnogo više krompira nego što smo to mogli prošle godine. Ja bih na ovom mestu, kada već pominjem reč krompir, podsetio gospodina ministra da smo upravo u prošloj godini, kao Srbija, kao proizvođači, imali rekordnu proizvodnju krompira, ali da su hiljade tona proizvedenog krompira bačene zato što nismo imali prerađivačkih kapaciteta, a sa druge strane zato što su kolege iz G17 plus u Saveznoj vladi dozvolile, molim vas lepo, uvoz krompira!
Možda to i nije poznato gospodinu ministru Đeliću, ali jeste poznato građanima koji su i ove godine u dobroj veri, kako se to govori, proizveli takođe velike količine krompira, ali zbog nedostatka prerađivačkih kapaciteta opet moraju da ga prodaju u bescenje i time ne mogu da pokriju ni deo proizvođačkih troškova u proizvodnji krompira.
Da, gospodo, možete vi to da komentarišete na različite načine, ali ako vam kažem da se čak i stajsko đubrivo u ovoj zemlji uvozi, onda je to problem nad kojim moramo da se svi zamislimo, ili da razgovaramo o tome kojim merama valja podstaći poljoprivrednu proizvodnju i uvećanje stočnog fonda, pa da budemo izvoznici stajskog đubriva.
I konkretno o nekim rešenjima iz predloga koje danas ovde razmatramo: na sva zvona se zvoni o tome da da ćemo u 2003. godini biti znatno rasterećeni poreskih davanja koja smo imali; ali, molim vas, uzmite cifre o kojima sam predlagač dogovori, po osnovu oslobađanja ili smanjenja poreza na promet na neke stavke imaćemo tri milijarde i 500 miliona manji teret za poreske obveznike. Po osnovu poreza na dobit - oko 3,1 milijardu dinara, ali nategnuto računajući, s obzirom da je milijardu i 900 miliona dinara otprilike projektovani iznos koji će se u toku 2002. godine ubrati u budžetu po osnovu poreza na dobit.
Iz toga proizilazi da bi mirne duše ministar mogao da predloži i da u 2002. godini svi poreski obveznici budu oslobođeni obaveze plaćanja na dobit. Dakle, svi poreski obveznici, a ne selektivno, kako je to ovde predloženo.
Uzmite, recimo, porez na promet; pričamo o tome i mislimo da smo zaista ostvarili veliki uspeh ako ćemo ukinuti porez na promet na mast, ulje i šećer. Mi iz SPS-a i narodni poslanici u ovoj skupštini naravno podržavamo svako smanjenje i svako oslobođenje, ali se pitamo hoćemo li se mi sa ovom poreskom politikom vratiti, recimo, u vreme mog detinjstva, kada smo na hleb mazali mast a po masti sipali šećer, i od toga živeti?
Hoćemo li mi našu decu na taj način zaštititi, ili ćemo dodatnim poreskim merama uvažiti amandmane koji su ovde podneti i od strane pozicije i opozicije, i ukinuti poreze na ono što se tiče dece i na dečiju konfekciju? Mi smo imali oslobađanja (kako mi je neko dobacio, misleći na vreme kada su socijalisti bili na vlasti). Šta ćemo sa udžbenicima, šta ćemo sa školskim učilima, šta ćemo sa svim onim što treba da omogući koliko - toliko pristojan život našoj deci?
I ministar i svi oni koji su učestvovali u pripremanju predloga ovog zakona znaju da ova oslobođenja po osnovu masti i šećera nisu tako izdašna i neće ne znam koliko da koštaju budžet Vlade Republike Srbije, a sa druge strane opet znaju da svi mi kao roditelji moramo, hteli ili ne, da obučemo svoju decu, da ih pošaljemo u školu, da im kupimo udžbenike itd.
Imamo situaciju da nam se u poslovanje naših privrednih subjekata unosi, po meni, jedan nepotreban izdatak - nabavka fiskalnih kasa. Pri tom, naravno da socijalisti podržavaju oslobađanje računara i softvera od poreza na promet, ali zar zaboravljamo da upravo ti računari u procesu poslovanja u svakom preduzeću, pa i u samostalnoj trgovinskoj radnji, upravo mogu biti u funkciji fiskalne kase?
I zašto sada mi teramo poreske obveznike da nabavljaju fiskalne kase, za koje ne znamo ni koliko će da koštaju; sasvim sigurno nekoliko stotina maraka, ili bar stotinu evra. Doduše, u predlogu se kaže da će Vlada iz budžeta delimično finansirati nabavku fiskalnih kasa. Šta to zapravo znači? To znači da ćemo nabavku fiskalnih kasa u stvari finansirati na teret onih građana koje nismo hteli da oslobodimo poreza na promet na one stvari koje im život znače i omogućuju bolji život.
Kako će da funkcionišu te fiskalne kase - tako što ću ja kao građanin, ili moje dete, morati da čuvam račun. Ako ga nemam, onda će me neko kazniti sa 1000 dinara, iako sam pri tom pazario paklicu cigareta ili jedne novine, dakle 50 dinara; 20 puta mi može biti veća kazna zato što nemam račun.
A zašto sam ja kao građanin obavezan da čuvam taj račun i koji to propis, van ovoga koji se ovde predlaže, može mene naterati da čuvam taj račun do svoje kuće? U kom vremenu neko ima pravo da to kontroliše, neposredno pri izlasku iz prodavnice? Da li pri ulasku u moje dvorište, da li on zna uopšte kada sam ja kupio robu koja mi se nalazi u korpi, sa kojom šetam po gradu?
Ne piše ništa na računu, gospodine Đeliću, ukoliko ja račun nemam, a ja imam pravo da ga uništim, kao što uništim i listić od putarine kada izađem sa autoputa, pa nema niko pravo da me kontroliše i da me pita - gde ti je taj račun, jer ti si išao u Beograd? A vi mi sada kažete, gospodo - vi ćete, gospodine, biti kažnjeni sa 1000 dinara, što je veća kazna nego kada prođem na crveno svetlo. I svakoga dana me možete kažnjavati. Od ovako malih i minimalnih prihoda vi hoćete još ponešto da oduzmete.
Drugo, gospodine Đeliću, treba da poručite gospodinu Vlahoviću da se pitanje privatizacije ne može rešiti samo poreskim podsticajima onih koji će kupiti akcije, oslobađanjem od poreza na imovinu ili oslobađanjem od poreza na prenos apsolutnih prava po osnovu prenosa akcija, nego da se taj problem privatizacije rešava pre svega promenom Zakona o privatizaciji, koji je nestimulativan za privatizaciju, pre svega za naše radnike i građane ukupno.
Dakle, nije stvar u tome da mi kažete - kupi akcije, pa nećeš platiti porez, nego je stvar u tome da dođem u takvu situaciju, i kao čovek i kao radnik, da zaradim da mogu da kupim te akcije. E, o tome se radi.
Sada imamo problem sa statistikom - vi mi kažete da imamo prosečnu platu 150 evra, tada verujete statistici, a ja vam kažem da nemamo 150 evra, nego zapravo imamo 150 maraka u protivvrednosti, jer i vi znate da je od vremena dolaska DOS-a na vlast do današnjeg dana, zvanična inflacija, koju vi priznajete, 71%. Koliko bi trebalo da bude jedna marka, ako je vredela pre dve godine 30 dinara, kad se na to doda 71%? 51 dinar. Gde su sada tu stimulacije i gde je tu tačna statistika? O tome se radi.
Prema tome, dame i gospodo, pošto mi ističe vreme za ovaj deo diskusije, predlažem vam da ovog ministra, koji i te kako ima dobru nameru, ali ima loša zakonska rešenja, naterate da napravi kompletan poreski zakon, na način koji će osloboditi upravo ono što je bitno i nama i našim građanima.
Hvala vam lepo.

Uvažena gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, da je ovakav predlog zakona koalicija DOS uputila na razmatranje ovoj skupštini pre godinu i po dana, verovatno bih bio spreman da, kao poslanik SPS, razmišljam kako je to u redu. Ali danas kada o tome razgovaramo posle prvih propalih predsedničkih izbora, čini mi se da dolazimo do toga da nam trebaju izbori po tzv. hitnom postupku, kao što i sve drugo što je važno u ovom parlamentu na taj način razmatramo!
Sa stanovišta DOS-a, reklo bi se da ovim predlogom zakona pogađa u potpunosti u cilj, ali što bi rekao Lane Gutović - sve ostalo je promašeno, kao što je promašen i način vladanja DOS-a u protekle dve godine!
Šta mi zapravo hoćemo da učinimo ovim zakonom? Hoćemo da izaberemo predsednika koji, u suštini, kao predstavnik vlasti i kao najizričitiji predstavnik naroda neće imati odgovarajući kredibilitet.
Kada jedni izbori propadnu, onda se opravdano postavlja pitanje - zašto su ti izbori propali? Zašto se, recimo, nije desilo da u prvom krugu nemamo izlazak od preko 50%, a imali smo u drugom krugu, kada su kandidati bili gospodin Koštunica i gospodin Labus, i jedan i drugi koliko god da su se upinjali da se razlikuju po tome da li pripadaju ili ne pripadaju DOS-u - pripadali su DOS-u.
Prvi i osnovni razlog neuspelog drugog kruga za mene je odnos građana prema DOS-u, prema vlasti; i ako nije to, onda je odnos prema ljudima, personalno. Dakle, nisu im se dopali ni Koštunica ni Labus! Kada se tako nešto desi, onda je najprirodnije da na ponovljenim izborima ili predlagači zamene kandidate ili što je još prirodnije, kada nemaju poverenje naroda, raspišu parlamentarne izbore pre vremena.
Mi, nažalost, na ovu temu nemamo mišljenje Vlade, a mene to zapravo podseća na predizbornu kapmanju u prvom krugu kada, takođe, nismo imali mišljenje Vlade, pogotovo u drugom krugu, jer, da se Vlada nešto žešće angažovala u drugom krugu, onda bi procenat verovatno bio preko 45% i ne bi trebalo ovo da menjamo.
I, da li svaki put, dame i gospodo, kada nam se desi da propadnu izbori i kada ne izađe preko polovine birača na izbore treba da menjamo izborne zakone u smislu da smanjimo cenzus potrebnog izlaska građana; pa, kada sledeći put izađe 40% mi ćemo reći - mnogo je 40% hajdemo na 30% i tako do besvesti?! Da li je zaista logično da prema prethodnim zakonima koje smo doneli teže izaberemo predsednika jedne opštine nego predsednika Republike?!
Da li je zaista logično da predlagači zakona nemaju sluha za one koji kažu - pa u drugom krugu, hajde sad i da ne bude 50%, ali mora postojati neki cenzus?! Neka bude ispod 50%, ali ne može se sa 5 ili 10% glasova izabrati predsednik jedne republike, pa makar to bila i Srbija.
Drugo što je problematično u ovom predlogu zakona je to što DOS nije uspeo da se dogovori u proteklom vremenu. Mi očigledno kasnimo sa tom izbornom procedurom, pa onda, pošto smo u vremenskoj stisci, nemajući drugog izbora, skraćujemo vreme predizborne kampanje sa 45 na 30 dana. Da se nekim slučajem DOS i DSS juče nisu dogovorili, možda bi to bilo i samo 15 dana, i čemu bi to zapravo onda vodilo?! Mislim da to bitno menja uslove na izborima, iako ja to razumem samo kao drugo poluvreme jedne utakmice, koja je započeta 29. septembra.
Obrazloženje koje daju predstavnici DOS-a, grupa od 77 poslanika, da je razlog za donošenje ovog zakona to što 13. oktobra nije izašla većina građana na izbore, jednostavno nije suvislo, i ako ništa drugo, ne treba da stoji u dokumentu koji smo dobili kao Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru predsednika Republike!
Treće, vi ovim predlogom dozvoljavate mogućnost da se birački spiskovi menjaju između prvog i drugog kruga, time što ćemo onim ljudima koji su dobili biračko pravo omogućiti da budu upisani u biračke spiskove! Naizgled, to je u redu, ali u životu će ti ljudi upravo biti ciljna grupa onih koji će, eventualno, pokušati da manipulišu u tom drugom izbornom krugu! To je potpuno jasno.
U vezi sa tim postavlja se i pitanje - da li je korektno broj potencijalnih birača, koji treba da izađu na izbore menjati, između prvog i drugog kruga? U normalnim zemljama to se, koliko znam, ne radi. Iz svih tih razloga, smatram da ovaj zakon nije dobar i da ga ne treba prihvatiti. Kad već nismo promenili Ustav, kad nismo promenili nadležnosti predsednika, način eventualne smene tog predsednika, koga ćemo relativno lako izabrati, onda nema svrhe menjati izborne uslove samo zato što građani nisu izašli u drugom krugu u dovoljnom broju na predsedničke izbore!
Znači, treba raspisati izbore, ići ponovo, kao što se to već jedanput i desilo 1997. godine, pa smo imali ta ponovljena glasanja, i ništa nije bilo sporno. Prvi put nije uspelo, ali zato drugi put jeste. Zašto ne bismo i sada tako uradili, da bi taj čovek, koji bude izabran za predsednika Republike Srbije, imao taj legitimitet, koji je, po meni, neophodan, da bi mogao u ovom teškom i složenom vremenu da vrši veoma odgovornu dužnost predsednika. Hvala.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, SPS prihvata izmene i dopune Zakona o lokalnim izborima, ali moram da vam kažem da se i ovoga puta pokazuje da, zato što ste pomalo osioni u vašem pristupu  amandmanima opozicionih stranaka u parlamentu,  imamo upravo ovakve situacije da naknadno ispravljamo tekst zakona u delu o izboru predsednika opštine. Naknadno se uveravate da je opozicija bila u pravu kada je predlagala upravo na ovaj član amandman da se pitanje izbora predsednika u drugom krugu preciznije reguliše tako da bude svima potpuno jasno.
Iskreno se nadam da ćete vrlo brzo doći do saznanja da su još neki amandmani na ovaj zakon, pogotovu SPS-a, takođe prihvatljivi i da ih zbog popravki i preciziranja teksta treba usvojiti. Podsećam da niste prihvatili nekoliko amandmana na način utvrđivanja izabranih odbornika sa liste političkih stranaka, gde ste utvrdili obavezu da se najmanje jedna trećina odbornika izabere prema redosledu kako su kandidovani na listi.
Time smo objektivno ugrozili izbor žena i pogotovu seljaka u lokalne skupštine. Dakle, prihvatićemo ovu izmenu, glasaćemo za nju, ali vas upozoravam da ni ova izmena nije dovoljno precizna, naročito u onom delu koji se odnosi na eventualni treći krug; da, ima Milka i treći krug. Drugi krug u roku od 15 dana, a moguć je i treći krug u roku od 8 dana. I tu nije potpuno jasno ko bi to išao u treći krug; jer, ako imamo u prvom krugu pet kandidata, pa od njih jedan dobije najveći, ali nedovoljno veliki, a trojica dobiju isti broj glasova, onda njih četvorica, prema ovom rešenju, idu u drugi krug; je li tako, ministre?
U treći krug mogu da idu sva četvorica jer se teorijski može desiti da dobiju isti broj glasova. Takođe smo vas jedva ubedili da je potrebno da na lokalne izbore za predsednika opštine izađe više od polovine upisanih birača da bi ti izbori uopšte uspeli.
Dobro je da ste to tada prihvatili, ali vas molim da razmislite i o ovim drugim promenama, saglasne amandmanima koje smo ranije podnosili, da bismo imali izbore koji će oslikavati pre svega volju građana i da možemo birati predsednike koji će moći da saglasno odredbama Zakona o lokalnoj samopravi odgovorno i ozbiljno, pre svega u interesu građana, vrše tu svoju vlast. Hvala lepo.

Poštovana gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, suština ovog amandmana koji je podnela grupa poslanika SPS je upravo u tome da se izrazi neslaganje sa odlaganjem rokova za osnivanje apelacionog i upravnog suda.
Mislimo da je Ministarstvo pravde i da je Vlada u celini imala dovoljno vremena, skoro čitavih sedam meseci u ovoj godini i još dva i po meseca do 1. oktobra, da stvori finansijske, materijalne i kadrovske uslove, da se osnuje i apelacioni i upravni sud, pogotovo što smo nedavno, odnosno pre dva i po meseca otprilike, usvojili Zakon o povećanju sudskih taksi i tada smo imali obrazloženje predlagača da će se deo tako ubranih sredstava upotrebiti i za novo organizovanje pravosuđa u Republici Srbiji.
Ne možemo da se otmemo utisku da postoji i jedan animozitet postojeće Vlade ili Ministarstva, prema čitavom setu zakona iz oblasti pravosuđa, jer je, kao što je poznato, predlagač tih zakona bila DSS, i tada je jednom trgovinom i jednim dogovorom, ovde u ovom parlamentu - vi ćete glasati za Zakon o radu, a mi za set zakona o pravosuđu - donet taj set zakona i on se sada očigledno teško ili nikako ne primenjuje.
Drugi razlog koji je, po meni, takođe bitan jeste tačka dnevnog reda koju ćemo imati u nastavku rada ove sednice, kada budemo razmatrali Predlog zakon o suzbijanju organizovanog kriminala. Podsećam vas, dame i gospodo, da je u tom zakonu predviđeno da su drugostepeni sudovi u postupcima za suzbijanje organizovanog kriminala, upravo apelacioni sudovi. I, kako ćemo mi voditi organizovanu borbu protiv kriminala ukoliko ne budemo imali drugostepene sudove ili ukoliko u nedogled budemo odlagali njihovo konstituisanje i dovođenje u funkciju.
Ovde se očigledno može postaviti i pitanje odgovornosti zbog toga što mi je u odnosu na obrazloženje neshvatljivo da Vlada u proteklih sedam meseci nije mogla da obezbedi 22 miliona dinara, koliko je rečeno da je potrebno da se obezbede dodatna sredstva u budžetu Srbije, da bi se ovi zakoni mogli primenjivati.
Dame i gospodo, to je nešto oko 350.000 evra, pa ako mi neko u ovoj sali kaže da je to takav finansijski problem, da ga Vlada nije mogla rešiti, onda se postavlja pitanje - ko, šta i zašta radi u toj Vladi, pogotovu u nadležnom Ministarstvu?!

Gospođo Mićić, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, čak i mi ekonomisti razumemo da nešto nije u redu sa ovim predlogom člana 79a, odnosno sa ubacivanjem u tekst zakona "posebnih razloga za razrešenje sudija".
Najpre, postavlja se jedno praktično pitanje, zašto predlagač zakona ovakvo rešenje nije predvideo krajem prošle godine kada je ovaj zakon takođe raspravljan na ovoj skupštini i kada je konačno i usvojen?!
Drugo, ne razumem šta znače posebni razlozi za razrešenje? U članu 79. postoje razlozi, a sada kažemo da postoje "posebni" i naročita pažnja se obraća na tri razloga: prekrajanje izborne volje; učestvovanje u političkim i montiranim procesima; i, grubo kršenje ljudskih prava iz nečasnih pobuda.
Sada se postavlja pitanje kako je to neki sudija učestvovao u prekrajanju izborne volje građana, ukoliko je zbog proceduralnih promašaja, tehničkih propusta izbornih komisija, biračkih odbora ili slično, donosio presude o ponavljanju glasanja na pojedinim biračkim mestima.
Konačno, u bližoj prošlosti mogao bih vam navesti nekoliko primera iz svoje sredine, gde je upravo Opštinski sud u Loznici doneo odluku o ponavljanju glasanja na četiri odbornička mesta u Loznici, gde su bili pobednici kandidati Socijalističke partije Srbije, a u ponovljenom glasanju u oktobru mesecu pobedili su kandidati DOS-a.
Bilo bi mi logično da je predlagač ovog zakona napravio spisak sudija koje su učestvovale u tzv. prekrajanju izborne volje, pa da samo za te sudije donesemo zakon i da ih odmah razrešimo. Koji je to politički montirani proces koji se u ovoj zemlji odvijao u proteklih 10, uzmite, ako hoćete, i 20 godina? Postoji li ime i prezime čoveka koji je u eventualnom političkom procesu osuđen od prethodne ili sadašnje vlasti? Postoji. Mogao bih da vam kažem jedno ime i to - Dragoljub Milanović, generalni direktor Radio-televizije Srbije u proteklih nekoliko godina, do dolaska DOS-a na vlast. To bi možda mogao da bude pravi primer politički montiranog procesa.

Veliko personalno veće treba na predlog predsednika suda da donese odluku o razrešenju ... Vreme je bilo i za kolegu Markovića, ne protivim se ništa, ali dozvolite i meni nekoliko sekundi da završim bar ovu misao.
Ovde se preti i sudijama i predsednicima sudova ukoliko ne utvrde predlog za razrešenje tih sudija koji su, navodno, učestvovali u čitavoj ovoj priči. Sve je to što zovete jednom rečju lustracija, koja zapravo to nije. To je čist revanšizam i čisto vraćanje problema u prošlost, umesto da gledamo u budućnost i da idemo napred. Problemi se u ovoj zemlji gomilaju, vi ih ne rešavate, ali narodu stalno bacamo prašinu u oči time što ćemo se uvek i iznova baviti prošlošću.

Hvala, završio sam.

Gospođo Mićić, gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri, dozvolite mi da se u ime poslaničke grupe SPS izjasnim o nekoliko bitnih činjenica koje su sadržane u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona budžeta Republike Srbije za 2002. godinu. Mogao bih na ovu temu da govorim bar onoliko koliko je govorio gospodin Đelić, ali, nažalost, spojili smo raspravu o dve tačke dnevnog reda. Mislim da možda i nije najkorektnije bilo da ostavimo isto vreme, dakle pet časova ukupne rasprave o ovako važna dva zakona.
Pa, i pored toga, najpre da kažem da ne sporimo razloge da se donese rebalans budžeta i da se izvrše odgovarajuće izmene i dopune. Ali, kada se pogleda struktura prihoda i izdataka, odnosno rashoda u budžetu, onda se zaista otvaraju neka pitanja same strukture budžeta, ubiranja prihoda i trošenja tih sredstava u budžetu.
Očigledno je da je rebalans, pre svega, posledica činjenice da smo neke obaveze prema međunarodnoj zajednici u pogledu kredita i kamata odložili za neko vreme i za neku drugu godinu, najverovatnije 2003, 2004, ili 2005. To je nešto što nas možda u ovom momentu može i radovati, ali i zabrinuti, jer ćemo u svakom slučaju doći do tog vremena kada ćemo morati da izmirimo te obaveze, da platimo kamatu ili vratimo glavnice.
Tih 8 milijardi je ovde, u ovom predlogu, preraspoređeno na način na koji socijalisti nemaju mnogo primedbi, ali se objektivno postavlja pitanje - kako smo mi to, zapravo, došli do toga da moramo pojedine stavke u budžetu da povećavamo!
I sami ste u vašem obrazloženju ovog predloga rekli da je na manjak prihoda u budžetu uticalo to: što imamo stagnaciju privrednih kretanja, što inflacija nije bila na nivou očekivane od 20%, što nije bilo sredstava, odnosno prihoda po osnovu privatizacije, što nije bilo doprinosa po osnovu isplaćenih zarada za penzijsko i invalidsko osiguranje itd.
Ali, tu, dame i gospodo, moramo dobro da se zamislimo. Da li je sada normalno da žalimo za tim što inflacija nije bila 20% i da kažemo - zbog toga su smanjeni prihodi u budžetu Republike Srbije. Valjda je logika u tome da su i troškovi i izdaci iz budžeta takođe bili manji nego što su planirani!
U svemu tome ima i jedna dobra činjenica, a to je - da sredstva po osnovu privatizacije nisu našla svoje mesto u prihodima za prva četiri meseca ove godine. Zašto je to dobro? Poštujem znanje gospodina Vlahovića, ali ne slažemo se sa njegovim konceptom privatizacije. Da je bilo tih sredstava po osnovu privatizacije mi bismo ih zapravo potrošili; što će reći da bismo osnovna sredstva i preduzeća pretvorili u neku opštu potrošnju za plate, penzije, kancelarijski materijal, službena putovanja, telefone itd. To je ono što je problematično u načinu privatizacije i trošenja sredstava koja bi se ostvarila od nje.
Naravno da će biti sredstava i po osnovu privatizacije, ali je jako problematično - za koje namene ta sredstva trošimo! Doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje nisu ubrani na nivou planiranih, ali su za penzije potrošena sredstva u visini od 40% planiranih za 2002. godinu, iako bi bilo normalno da je za prva četiri meseca za te namene potrošena samo jedna trećina.
Kada pogledate dalje strukturu rashoda u budžetu Republike Srbije vidite nekoliko poražavajućih činjenica. Ako je normalno da se jedna trećina ukupnih sredstava utroši za četiri meseca, onda zaista nije normalno da se, recimo, za poljoprivredu iz Agrarnog fonda ili budžeta, (zovite to kako hoćete) utroši samo 18% ili od planiranih 7 milijardi 300 miliona utroši samo milijarda i 300 miliona; da se za potrebe MUP-a ne utroši jedna trećina nego se utroši samo 14% sredstava.
I, tu se ozbiljno dovode u pitanje ukupna struktura i prihoda i rashoda u budžetu. Šta ćemo mi zapravo postići time što ćemo napraviti, po mom mišljenju, jednu veštačku ravnotežu u budžetu - doći do uravnoteženog stanja prihoda i rashoda, ali imati jednu poremećenu strukturu koja će se jako teško do kraja godine ispraviti!
Dalje, ono što je najveći problem ovog budžeta, i to valjda svi u ovoj sali razumemo, a to je da je taj budžet i u prva četiri meseca deficitarno finansiran. Deficit je 11,5 milijardi. Kako smo mi pokrivali taj deficit? Pre svega, kreditima. Krediti su 7,5 milijardi u tom deficitu. Od toga: kredit Svetske banke 4 milijarde i 800 miliona ili otprilike 80 miliona evra; 2 milijarde i 600 miliona je kredit NBJ, a ostalo su donacije.
Šta ako ne budemo imali donacija?! Šta ako ne budemo imali u budućnosti kredita?! Šta ako NBJ ne bude mogla da i ubuduće kreditima finansira budžet Republike Srbije?!
To su sve neka pitanja koja se otvaraju, jer je teorijski pogrešno postaviti budžet tako da unapred znate da imate deficit koji nemate da pokrijete iz sigurnih izvora. Jedino rešenje koje je ovde normalno, ekonomski opravdano, i s tim se gospodin Đelić zaista mora složiti, to je pokretanje privrednih aktivnosti i stvaranje uslova da se preko poreza na promet i doprinosa puni budžet u većoj meri.
Vi sami kažete: imamo stagnaciju privrednih kretanja - nema doprinosa. Zašto nema doprinosa? Zato što nema plata. Zašto nema plata? Zato što nam preduzeća ne rade! I, nije sporna socijalna komponenta ovog budžeta, ali jeste sporno - da li je ta sredstva za socijalu trebalo, u jednoj meri, da upotrebimo za pokretanje zaostalih ili posrnulih privrednih kapaciteta, potom ići u privatizaciju, i onda, preko zarada tih radnika u tim preduzećima, ostvarivati veće poreze, veće doprinose itd!
Dakle, stvari smo ponekad postavili naglavačke. Ako se iko zalaže za socijalu, onda se za to zalažu socijalisti. Ali, socijala mora (žagor, negodovanje)...
Da, da, vama je to smešno, gospodo, ali vas upozoravam da ćemo, ako budemo na ovaj način razmišljali o budžetu, doći do toga da i u septembru pravimo još jedan rebalans budžeta da bismo konstatovali da i u tom periodu, za prvih šest ili devet meseci, nismo ostvarili planirane prihode ili rashode u budžetu. Dakle, to je problem.
Pošto mi je vreme ograničeno na 10 minuta, rekao bih nekoliko rečenica u vezi sa izlaganjem gospodina Đelića, a povodom Predloga zakona o finansijskim transakcijama. Ma, nije ljudi sporno da se smanje finansijske transakcije, ali pogledajte da je u suštini prosečna stopa poreza ostala 0,3%. Pogledajte strukturu, pogledajte da se na naloge od 50 do 100.000 plaća 0,55%.
Dakle, u tu stopu od 0,55% ili 0,50% uključena je i provizija ZOP-a.Kako mi to podstičemo mala i srednja preduzeća, koja u suštini najviše plaćanja imaju, čak 95%, u tom odnosu 50 do 100.000. Jesmo li mi njima, zapravo, smanjili tu obavezu? Neizvesno je šta će uraditi NBJ u budućnosti, odnosno ZOP. Šta ćemo od 1. januara 2003. godine, kada platni promet pređe u poslovne banke? Ko će uspeti da obaveže poslovne banke, poput ovoga što ste sada postigli sa NBJ, da zadrže (ne da smanje) sadašnje provizije na platni promet, odnosno na usluge koje rade korisnicima.
Dobro je, naravno, da ste oslobodili kredite koji idu prema privredi, kredite koji idu od privrede prema bankama itd. Ali, gospodine Đeliću, da li ste razmišljali o tome da smanjite, odnosno da izbrišete stavku poreza na usluge od 20% na kamate koje se obračunavaju od strane poslovnih banaka privrednim preduzećima.
Vi imate ovakvu situaciju - eskontna stopa NBJ za ovu godinu je 11% godišnje ili nekih 0,9% mesečno. Kada se na to doda inflacija od recimo 1%, to je 1,9; kada se na to obračuna porez na usluge od 20%, to je 0,38% i to je jedno dodatno opterećenje koje naša privreda ima pri korišćenju kredita poslovnih banaka i bilo kojih kredita.
Mi smo ljudi imali situaciju da nam Fond za razvoj u 2001. godini ne utroši 850 miliona dinara zato što mnoga privredna preduzeća, koja su dobila ta sredstva, nisu mogla da obezbede odgovarajuće garancije kod poslovnih banaka kakve su tražene u Fondu za razvoj. Tu moramo da se zamislimo: šta smo mi to zapravo radili?
Zato pozdravljam ovu inicijativu da se formira garancijski fond, koji će omogućiti da i ono sredstava što imamo iskoristimo. Mi smo siromašna zemlja, i to nije sporno, ali je tužno da nam ostane skoro milijarda dinara sredstava u Fondu za razvoj neiskorišćena, a da pri tome imamo stanje u privredi kakvo imamo!
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
Hvala vam lepo, ovim završavam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đeliću, SPS je juče u toku rasprave o donošenju Zakona o izdavanju kontragarancije za potrebe ŽTP-a istakla jedan set pitanja za koji mislimo da treba da se najozbiljnije razmotri, kako bismo došli u situaciju da i ovoj skupštini i građanima kažemo kuda to ova zemlja ide u pogledu zaduženja. Naravno da nijednom socijalisti niti građaninu koji misli dobro ovoj zemlji nije sporna potreba da se ulože određena sredstva u revitalizaciju elektroenergetskog sistema, ali u vezi s tim se otvara nekoliko bitnih pitanja za koja smatramo da Vlada, a posebno Ministarstvo finansija i ekonomije, mora da ih najozbiljnije razmotri.
Dame i gospodo, sve vas podsećam da je naša elektroprivreda do 1992. godine, do uvođenja sankcija od strane Saveta bezbednosti i Evropske unije, bila izvoznik električne energije, kao i da je u prethodnim decenijama od strane prethodnih generacija uloženo mnogo sredstava u razvoj elektroenergetskog sistema. Nažalost, zbog sankcija, a i kasnije zbog bombardovanja, došlo je u pitanje funkcionisanje tog sistema na način koji bi obezbeđivao da i privreda i građani funkcionišu prema standardima Evrope i prema potrebama života u našoj zemlji.
Iznos od 100 miliona evra kredita koji treba da odobri Međunarodna banka za obnovu i razvoj, odnosno njeno sedište u Londonu, sasvim sigurno nije dovoljan da se ti nagomilani problemi u elektroprivredi reše. Jeste značajan indikator da vrlo brzo moramo da razgovaramo o tome koliko ćemo mi to u ovom vremenu uzeti kredita od međunarodne zajednice i ko će te kredite u budućnosti da vraća. To je ključno i osnovno pitanje, zato što je u izlaganju gospodina Đelića potencirana činjenica da će se ulaganjem od 100 miliona evra u revitalizaciju elektroenergetskog sistema uposliti i neki domaći kapaciteti, da će se time pokrenuti određene privredne aktivnosti, što ne sporimo.
Otvara se pitanje kako vraćati kredite koji se ovih dana, ovih meseci, otkako je došao DOS na vlast, uzimaju, rekao bih, nekontrolisano. Nekontrolisano, između ostalog i zato što se jedna ekonomska politika vodi na nivou savezne države, a druga ekonomska politika se vodi na nivou Republike Srbije. Prosto, ako bih danas nekoga od odgovornih ljudi i u saveznoj i u republičkoj Vladi pitao koliko je to kredita uzeto u poslednjih godinu i po dana, koliko smo dobili donacija, koliko je bilo direktnih investicija, verujem da bi se iz dva izvora moglo čuti nekoliko različitih podataka.
Svima je poznato, i onima koji se ne bave ekonomijom i finansijama, da kada se traže finansijski izvori za određene investicije u našoj zemlji, onda je potpuno jasno da su najpovoljniji izvor donacije. Ne donacije koje smo imali u proteklom vremenu, koje su išle u tom pravcu da oni koji nam dodeljuju donacije zapravo tim sredstvima finansiraju svoju privredu, proizvode određene proizvode ili opremu ili robu široke potrošnje, a onda nam tu robu zapravo daju, a ne novac. Kredit je najnepovoljnija varijanta za razvoj privrednog i ekonomskog sistema u jednoj zemlji. Ono zašta se naša vlada i za ljudi odgovorni za finansije u našoj zemlji nisu izborili, to je da nam strani investitori ulože sredstva kao direktne investicije i u državna i u društvena preduzeća.
Nažalost, u proteklih godinu i po dana nemamo direktnih investicija u našoj privredi, ukoliko se izuzme otprilike oko 60 miliona dolara koji su direktno uloženi u razvoj privrednih kapaciteta na području Republike Srbije i SRJ ukupno. Zemlja koja se zadužuje morala bi da razmišlja i o tome kako vratiti te dugove. Ljudi koji vode ozbiljnu ekonomsku politiku potpuno jasno razumeju da je jedina perspektiva zaduženih zemalja, a u koje svakako spada SRJ, odrediti odgovarajuće prioritete među kojima je na prvom mestu izvoz, na drugom mestu izvoz, na trećem mestu izvoz. Sasvim sam siguran da će se gospodin Đelić složiti sa ovim.
Zašto? Da bismo mogli da uzmemo kredite, moramo da imamo pred sobom činjenicu da ona zemlja koja može otprilike jednu trećinu deviznog priliva da izdvoji za vraćanje obaveza, i po starim i po aktuelnim kreditima i po osnovu glavnice i po osnovu kamate, ima rezona da se zadužuje. Na drugom mestu - izvoz, zato što ne postoji nikakva realna mogućnost da se naša jugoslovenska i srpska privreda uključi u međunarodnu razmenu rada, ukoliko ne budemo podstakli proizvodnju, i to onu koja je izvozno orijentisana.
Znamo kakve su mogućnosti srpskog tržišta; znamo kakve su mogućnosti jugoslovenskog tržišta; znamo kakve su mogućnosti građana i koliko smo spremni i koliko smo u mogućnosti da kupujemo odgovarajuće robe široke potrošnje, koliko ulažemo u opremu, a koliko u neke druge investicije, od domaćinstva do fabrike. Ako to znamo, onda znamo da su nam te mogućnosti do krajnosti sužene i da je jedino pravo tržište izvoz. Dakle, izvoz u zemlje Evrope i širom sveta. Da bismo izvozili, moramo da imamo ovde odgovarajuće uslove i moramo da imamo realan kurs.
Dame i gospodo, imamo činjenicu da nam je od juna meseca 2000. godine do juna meseca 2002. godine kurs marke 30 dinara, ili evra 60 dinara. Sve se u ovoj zemlji promenilo, cene su otišle i preko 150% u odnosu na taj jun mesec 2000. godine, samo je marka ostala 30 ili evro 60 dinara. Da li je to stimulativno i podsticajno za proizvodnju koja je izvozno orijentisana. Protivnici devalvacije dinara reći će mi da bi to izazvalo lančanu reakciju u smislu skoka cena. Sa tim se slažem. Ozbiljna država i ozbiljna ekonomija mora da nađe načina kako da podstakne ona preduzeća koja mogu izvoziti. Iz tog izvoza možemo da pokrivamo uvoz i možemo da servisiramo svoje međunarodne obaveze preuzete po osnovu kredita, po osnovu garancija, po osnovu kamata i svih drugih finansijskih obaveza.
Nažalost, to nam se u ovom momentu ne dešava. Imamo činjenicu da nam je MMF odobrio 800 miliona dolara za tzv. stabilnost dinara. Dame i gospodo, podsećam vas da tih 800 miliona dolara nije moguće upotrebiti ni za jednu drugu namenu, osim za očuvanje ovakvog kursa dinara. Doduše, moguće je, ali samo u kratkim periodima i to interventno, iz tih sredstava Narodne banke intervenisati na međubankarskom tržištu deviza, ali opet u cilju da bi se održao ovakav kurs. Čemu zapravo taj kurs služi? Služi da bi se eventualno u nekim statističkim podacima moglo reći kako su nam bruto plate u odnosu na oktobar 2000. godine sada 200 maraka, a tada su bile 100. A šta se danas može kupiti za tih 200 maraka, jasno je svima, moglo je više za onih 100.
Sledeće pitanje koje ovde moramo da postavimo je da li će neko od onih koji predstavljaju DOS-ov režim u ovoj zemlji ozbiljno pokrenuti pitanje ratne štete po osnovu bombardovanja upravo ovog elektroenergetskog sistema koji danas treba da finansiramo iz kredita koji treba da nam odobri Međunarodna banka, odnosno Evropska unija. Razumni ljudi pitaju da li su oni to zapravo bombardovali elektroenergetski sistem da bi danas mogli da nam daju komercijalne kredite iz kojih ćemo da finansiramo tu obavezu.
Dame i gospodo, u poslednjih godinu i po dana niko, ni sa saveznog, niti sa republičkog nivoa, nije se usudio da postavi ovo pitanje onima koji su upravo doveli taj elektroenergetski sistem u stanje da moramo i na ovaj način da ga finansiramo da bi ga revitalizovali. Sigurno svi znate, to ste vi utvrdili, vaša grupa G-17, grupa stručnjaka je utvrdila da su direktne štete po osnovu NATO bombardovanja 31 milijardu dolara, da su indirektne štete po osnovu NATO bombardovanja još 50 ili 60, čak 70 milijardi dolara, što ukupno čini 100 milijardi dolara. Ima li rezona da baš niko sa nivoa savezne države, sa nivoa Republike Srbije, ne postavi to pitanje međunarodnoj zajednici? Ima li rezona da se mi zadužujemo, a da isti taj svet, ista ta međunarodna zajednica nama duguje?
Podsećam vas na Sjedinjene Američke Države. Gospodo, 300 miliona dolara duguju Sjedinjene Američke Države našoj državi.
(Predsednik: Gospodine Todoroviću, da li ćete da koristite i sledećih 10 minuta?)
Da, koristiću.
Duguju našim preduzećima i bankama 12 punih godina, sa kamatom od 6% godišnje. Ta kamata je 101%, što bi zajedno sa tom glavnicom činilo 600 miliona dolara. Gospodin Buš nalazi za shodno da obavesti svoj kongres da i u narednih godinu dana zamrzava ta naša sredstva u Vašingtonu. Dakle, reč je o 600 miliona dolara, reč je o oko 700 miliona eura. Mi danas i juče razgovaramo o tome kako ćemo se i hoćemo li se zadužiti kod Evropske banke za obnovu i razvoj za 157 miliona eura, da uložimo u ono što je ista ta Amerika, koja nam ne da naših 600 miliona dolara, srušila tokom NATO bombardovanja i uništila tokom desetogodišnjih sankcija.
Razum nalaže da se ovo pitanje vrlo brzo otvori. Razum nalaže da se ne možemo radovati takozvanoj pomoći i velikodušnosti te međunarodne zajednice u iznosu od 40 miliona dolara, a da nam, pri tom, ista ta međunarodna zajednica duguje, samo Amerika, 600 miliona dolara. Ova zemlja ima potraživanja i od drugih. Gospodine Đeliću, vi znate da imamo potraživanja od Rusije preko tri milijarde maraka ili, ako hoćete, milijardu i po eura. Šta se tu uradilo?
Od 1992. godine do oktobra 2000. godine ova zemlja se nigde nije zadužila, osim u kineskom aranžmanu možda nekih 300 miliona maraka ili, recimo, dolara. Ali, od 1992. godine naš spoljni dug je sa 7 milijardi narastao na 12,5 milijardi. Kako se to desilo, dame i gospodo? Tako što nam je međunarodna zajednica, ta koja nam sada pomaže, obračunavala kamate, obračunavala zatezne kamate, sve to prepisivala glavnici i uvećavala naš dug. Onda smo, navodno, postigli veliki uspeh kod Pariskog kluba, kada su nam oprostili dve trećine duga. Gospodo, znate šta su nam oprostili? Upravo one kamate koje nisu imali pravo ni da nam obračunaju za vreme sankcija. To je suština. Kada smo to hteli da postignemo i kod Londonskog kluba, nismo uspeli, iako smo na sva zvona najavljivali takav uspeh.
Imamo takvu situaciju da nam DOS u medijima, u novinama, na sve moguće načine seje iluziju o tome kako međunarodna zajednica ulaže u privredu, obnovu i razvoj SRJ i Republike Srbije. Nema toga, gospodo, jer da ima, proizvodnja ne bi konstantno padala, građani u ovoj zemlji ne bi sve lošije i lošije živeli, ne bismo povećavali broj nezaposlenih sa 700.000 na 800.000, sa jednom mračnom perspektivom da se samo u toku ove 2002. godine otpusti još 500.000 ljudi. Da ima tih sredstava, ova privreda bi oživela, ovaj narod bi bolje živeo i ne bi bilo nikakvih problema.
Sledeće pitanje koje se otvara u vezi sa ovom garancijom ili sa ovom kontragarancijom, jeste pitanje cene električne energije. Upravo u momentu kada se u ovoj skupštini razmatra zakon o zaduživanju elektroprivrede, odnosno Republike Srbije, radi pokretanja kapaciteta, smanjivanja gubitaka, povećanja kvaliteta usluga itd, imamo informacije (to svi čitamo u novinama, slušamo našeg ministra za energetiku) da mora doći do povećanja cene električne energije, i to najmanje 100%.
Gospodo, pitam vas kako ćemo onda realizovati, recimo, strategiju razvoja malih i srednjih preduzeća, koja je nedavno razmatrana na Odboru za razvoj i ekonomske odnose, gde se, između ostalog, traži da ona preduzeća koja se u ovim mesecima i ovim danima pokreću dođu u takvu situaciju da ne plaćaju duplu cenu električne energije (govorim o sadašnjem stanju), da bi se izjednačila cena sa cenom koju plaćaju građani itd.
Sada ćemo doći do toga da moramo da povećamo dvostruko cenu električne energije. Građani koji plaćaju i ovu cenu ne mogu da plate. Ne mogu da plate zato što nemaju nikakva primanja. Primanja nemaju zato što su nezaposleni, iako imaju radni odnos u preduzećima koja ova vlada nije uspela da pokrene. Gospodo, to su činjenice sa kojima morate da se suočite kao odgovorna vlast i odgovorna Vlada. Nema nijednog preduzeća u ovoj zemlji koje nije radilo, a da je pokrenuto otkako je DOS došao na vlast. Ima mnogo preduzeća koja su stala, a koja su radila u momentu kada je DOS došao na vlast.
(Glas iz sale: Nemoj da pričaš.)
Hoću da pričam, gospodine. Nemojte da dobacujete, jer ovo su činjenice, a vas samo činjenice mogu da uzdrmaju.
Hvalili smo se na televiziji, u medijima, kako nam je Međunarodna banka za obnovu i razvoj odobrila novi kredit od 2 milijarde i 100 miliona dolara, ali nismo hteli da kažemo da smo sa te 2 milijarde i 100 miliona dolara vratili samo stare dugove. Nisu to bili naši dugovi, gospodo. To su bili dugovi one prethodne Jugoslavije, one Jugoslavije koja je osnovala MMF, među 38 zemalja osnivača je bila, koja je bila uredan dužnik. Ali, za vreme sankcija ste dobili obračune kamata, obračune zateznih kamata. Kada ste vi došli na vlast prekinut je kontinuitet SRJ. Zato su se uplašili poverioci, zato su sklopili novi aranžman, odobrili vam novi kredit da bi vratili stari. Od tog kredita nijedan cent nije ostao u jugoslovenskoj privredi. To je istina, gospodine Đeliću, vi to znate.
U svakom slučaju, završavajući ovo izlaganje, pozivam vas da učinite sve što je moguće da proradi privreda; onda ćemo moći da vraćamo dugove. A do tada ćemo se besomučno zaduživati; pogotovo ukoliko znamo činjenicu da ona zemlja koja ima bruto nacionalni proizvod u toku jedne godine manji od ukupnog duga nema šansu da preživi. Dakle, ne možemo se zaduživati nekontrolisano, ne možemo imati deficitarno budžetsko finansiranje, ne možemo uzimati kredite od međunarodne zajednice da bismo finansirali potrošnju. To nije moguće. Ovaj slučaj jeste izuzetak, ali jeste kredit. Nije direktna investicija, nije donacija.
To je ono sa čime se mi, kao socijalisti, nikada ne možemo složiti. Hvala vam lepo.