Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, na kraju ove rasprave dozvolite mi da iznesem još nekoliko stavova SPS, pre svega sa težnjom da predlagača ovog zakona ubedimo da ako ne u ovoj godini, a ono bar u 2004. izdvoji znatno veća sredstva u republičkom budžetu za ove namene. Već je rečeno, cilj koji je postavljen u "Strategiji razvoja malih i srednjih preduzeća" jeste da se sa 270 hiljada takvih preduzeća dođe do 400 hiljada i da se u tim preduzećima zaposli oko milion novih radnika, i to sve u periodu do 2005. godine, dakle, u ove preostale dve i po godine.
Obzirom da je za ove namene izdvojen iznos od samo 600 miliona dinara, bojim se da se čitava priča o podsticaju razvoja malih i srednjih preduzeća ne svede na onu narodnu - "cela Tuzla jednu kozu muzla, pa se još hvali da se sirom hrani". Nije samo stvar u tome, kako ćemo određenu stvar postaviti, na tome do kraja tvrdokorno insistirati, nego valja uvažiti nekoliko relevantnih podataka. Ovo nije garancijski fond koji treba da podstakne razvoj poslovanja samo malih i srednjih preduzeća, nego, u članu 1. se kaže, i preduzetnika. Ako se ovoj brojci od planiranih 400 hiljada malih i srednjih preduzeća doda još nekoliko stotina hiljada preduzetnika i ako im se na raspolaganje stavi Garancijski fond koji u ovom momentu nominalno ne iznosi ni 10 miliona evra, onda se postavlja pitanje koji su to prosečni iznosi koji se teorijski mogu garantovati tim privrednim subjektima i preduzetnicima. Vidi se da to, čak i uz isto tolika sredstva od poslovnih banaka, ne prelazi iznos od 20 evra po jednom pravnom licu, odnosno subjektu koji bi se pojavio sa zahtevom da mu se garantuje neka kreditna linija.
Dakle, ovim podatkom pomalo vulgarizujem tu priču o tome koliko je mali iznos za ovu namenu određen. Potpuno je jasno svakom ko se na bilo koji način i u bilo kom obimu bavi privrednom aktivnošću da nema ni reči o nekom ozbiljnijem poslu, a da se ne pokrene kreditna linija od bar desetak hiljada evra po jednom privrednom subjektu, kada su u pitanju investicije i još otprilike desetak hiljada evra, kada su u pitanju obrtna sredstva. I za jedno i za drugo, da obezbedite odgovarajuće garancije, imate Tantalove muke. Ako se pri tome insistira da se od strane ovog garancijskog fonda mogu vršiti samo delimične garancije, odnosno najviše do 50%, vidi se na kojoj su muci privrednici koji moraju ova sredstva da obezbede kako bi preživeli.
U Evropskoj uniji ima 20 miliona preduzeća: od toga je 99% malih ili srednjih preduzeća. U njima je zaposleno 80 miliona ljudi, pa ipak preko 93% tih preduzeća zapošljava ispod 10 radnika. Ovde u obrazloženju imamo nekoliko podataka koji govore o tome da su nam važna mala i srednja preduzeća, ali u odnosu na tu situaciju da preduzeća u Evropskoj uniji stvaraju oko dve trećine društvenog bruto proizvoda, mi smo tek na početku razvoja malih i srednjih preduzeća i zato je nasušna potreba da se opredeli veći iznos sredstava za ovu namenu, po bilo kom osnovu. Da li po osnovu sredstava u budžetu, da li po osnovu usmeravanja stranih kredita i donacija u Fond za garancije, da li po osnovu nekih drugih vidova međunarodne pomoći. U svakom slučaju, nema nikakve dileme, čini mi se, da su ta sredstva minimalna.
Ako uzmete projekcije potrebnih sredstava za razvoj Republike Srbije u periodu 2003-2005. godina, eksplicite se od strane Vlade, ove naše, kaže da je neophodno u tom vremenu obezbediti oko šest milijardi dolara po osnovu donacija, po osnovu stranih direktnih investicija, a, što je posebno važno, i po osnovu kredita.
Kada pogledate strukturu gde su ta sredstva namenjena da se upotrebe, vi ćete videti da je od tih nepunih šest milijardi dolara samo 228 miliona dolara namenjeno za ovu priču, za mala i srednja preduzeća, odnosno za podršku razvoju privatnom preduzetništvu.
U okviru te stavke od 228 miliona dolara imate promociju stranih direktnih investicija, imate mala i srednja preduzeća i imate podršku u radu agencija.
Postavlja se pitanje, od šest milijardi dolara vi imate nepunih 4% sredstava namenjenih za mala i srednja preduzeća u bilo kojoj formi, a imate pretencioznu želju da postignete to da i mi, kao i Evropska unija, imamo takvu strukturu preduzeća, malih i srednjih, pre svega, koja ostvaruju oko dve trećine društvenog bruto proizvoda. Mislim da je cilj preveliki, kako bi se ostvario ovakvim sredstvima.
Uzmite još nekoliko uporednih podataka: godine 1989. Srbija je imala u odnosu na Sloveniju 48% njihovog društvenog proizvoda. Danas Srbija ima samo 13% društvenog proizvoda u odnosu na Republiku Sloveniju. Dakle, i to što smo imali 1989. godine i što je realno pretpostaviti da bismo imali sve to, da nije bilo to što je bilo, i sankcija i rata i NATO bombardovanja, mi smo smanjili na jednu četvrtinu, tako da u 2001. godini Srbija ima nacionalni dohodak, per capita po glavi stanovnika oko 1.300 dolara, a u istoj toj godini Slovenija ima 9.100 dolara po glavi stanovnika.
Kada je Mađarska krenula u tranziciju, imala je 4.600 dolara po glavi stanovnika, Poljska 4.100 dolara, a Češka i Estonija su imale preko 5.000 dolara. Mi krećemo u tranziciju sa 1.300 dolara po glavi stanovnika, a u svim projekcijama za razvoj malih i srednjih preduzeća, koja ostvaruju dve trećine tog nacionalnog dohotka, izdvajamo samo 228 miliona dolara i hoćemo da sa 600 miliona dinara ili sa 10 miliona evra podstaknemo razvoj malih i srednjih preduzeća da bismo postigli taj cilj. To jednostavno nije moguće.
Ako je 10 miliona evra u Garancijskm fondu i 10 miliona evra u poslovnim bankama, to je ukupno 20 miliona evra. Rečeno je u članu 5. da će Fond ostvarivati neke prihode, prihode od donacija, prihode od obavljanja delatnosti i tako dalje. Ti prihodi od obavljanja delatnosti u suštini će koštati mala i srednja preduzeća, jer izdavanje garancije košta. Ako se iz tog Fonda plasiraju sredstva, biće prihod po osnovu kamate i to može biti stimulativno, ali da je reč o većim sredstvima.
Ako vi imate 600 miliona dinara i od toga za 550 miliona garantujete, a 50 miliona imate slobodnih, onda ta sredstva možete plasirati u privredu, u neke druge delatnosti po kamati i ostvarivati odgovarajući prihod. Za mene je i to sporno, jer je rečeno da će se ta sredstva slobodno plasirati, a mi smo predložili, kao SPS i naša poslanička grupa, da se taj eventualni višak sredstava, slobodnih, plasira isključivo u mala i srednja preduzeća, a ne, recimo, u velika preduzeća, ne u druge institucije, pa i u budžet.
Dakle, o tome sam hteo da govorim i da apelujem na ovu poslaničku većinu, da se natera Vlada ili Ministarstvo za privredu i privatizaciju, nažalost, u pravu su svi oni koji kažu da je to ministarstvo za privatizaciju, da nije ministarstvo za privredu, jer ovo je prvi zakon koji imamo, a da reguliše neku konkretnu stvar u oblasti malih i srednjih preduzeća, odnosno privrede kao takve.
Pri tome, valja imati na umu da u preduzećima koja se restrukturiraju imamo preko 600.000 ljudi koji će objektivno u ovom vremenu do kraja godine i u narednoj godini ostati bez posla, njih neko mora da zbrine. Ako ih zbrinjavamo po osnovu socijalnog programa koji se nalazi u budžetu Vlade Republike Srbije, onda je to kontraproduktivno u odnosu na ovo što bi se moglo postići time da se taj deo sredstava usmeri za razvoj malih i srednjih preduzeća i da se prihvati taj višak radnika iz velikih preduzeća.
To je ta nasušna istina - da nema velikih bez malih, ali i obrnuto.

Sa nekoliko rečenica da pokušam da ministra ubedim da prihvati ovaj amandman, zato što, iako nisam pravnik, vidim logiku u svemu tome, i u članu 1. ovog zakona, u kojem se kaže: "Radi obezbeđivanja uslova za podsticanje razvoja poslovanja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva u Republici Srbiji, osniva se Garancijski fond". Dakle, ne pominju se nikakvi drugi subjekti: ni velika preduzeća, ni poslovne banke, ni bilo ko drugi, nego je suština da se podstakne razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva. Ako je to logika, onda je i logika da se višak i slobodna sredstva koja se na bilo koji način steknu u Fondu plasiraju isključivo za ovu namenu, odnosno u mala i srednja preduzeća.
U obrazloženju je rečeno da Fond, u suštini, ima osnovnu delatnost da daje garancije i supergarancije. To je istina i tu nema sporova, ali će biti, sasvim sigurno, mnogo malih i srednjih preduzeća kojima će trebati deo obrtnih sredstava. Ne vidim razloga da se ne mogu obratiti Fondu, da višak slobodnih sredstava plasira u ta preduzeća. U svakom slučaju, potpuno sam uveren da za duže vreme ovaj Fond neće raspolagati nekim većim sredstvima koja bi, eventualno, zadovoljila apetite velikih preduzeća. Iz tih razloga, mislim da ništa logičnije nije nego da to malo para što se, eventualno, stekne kao višak u fondu, plasiramo u mala i srednja preduzeća i preduzetnicima, da bi ostvarili ovu osnovnu funkciju zbog koje se Fond i osniva.

Dame i gospodo, mislim da bi prihvatanjem ovog amandmana predlagač olakšao i Fondu posao, a i preduzetnicima. Evo zašto: ukoliko se izbriše ta odredba da se garantuje samo deo kredita, onda to ne znači da u svakom slučaju Fond mora garantovati 100% iznos kredita koji neki privredni subjekt podiže kod odgovarajuće komercijalne banke; daje se mogućnost fondu da u izuzetnim slučajevima, kao i u onim opravdanim situacijama, odobri garanciju i na ukupan iznos kredita koji određeno preduzeće zahteva od određene poslovne banke, a sve u skladu sa pravilima Fonda i poslovnom politikom, koja će se naknadno utvrditi.
Ne vidim razloga da se ovom odredbom vežu ruke Fondu da u takvim prilikama podrži realne programe za koje postoje odgovarajući dokazi, dovoljno argumenata i razloga da Fond garantuje kredit u celokupnom iznosu. Podsetio bih da je rečeno u "Strategiji razvoja malih i srednjih preduzeća", da će Vlada posebno podržavati četiri oblasti: jedna je prerada poljoprivredniih proizvoda, druga je industrija, treća je turizam i četvrto je elektronski biznis ili izrada softvera.
Ako krenemo redom, videćemo da nema ozbiljne prerade poljoprivrednih proizvoda bez ozbiljne opreme. Ozbiljne opreme nema bez odgovarajućih kreditnih linija i garancije. Kada se obezbedi oprema, onda imate problem obrtnih sredstava. Zato je i neophodno više izvora i više kreditnih linija za pokretanje takve proizvodnje. Zamislimo, praktično, situaciju: da je privredni subjekt zahtevao 10 hiljada evra kredita od poslovne banke, a da je banka tražila u tom iznosu garanciju od Fonda, a Fond odobrio u 100% iznosu.
Na drugoj strani, taj isti privredni subjekt je od druge poslovne banke, pod jednakim ili sličnim uslovima, tražio kredit za obrtna sredstva, kako bi pokrenuo tu opremu koja je na ovaj način obezbeđena. Ekonomska računica, biznis plan, kako se to danas kaže, pokazuje kako je to isplativo ulaganje i da ima dovoljno elemenata i dovoljno sigurnosti za poslovnu banku i za Fond, pa ne vidim razloga da se takav kredit ne odobri.
Naravno, ništa loše ne mislim ni o ideji ministra da na ovaj način pokuša da poslovne banke uvede u tu zonu rizika. To bi bilo tako da smo mi realna tržišna privreda u kojoj imamo ujednačenu ponudu i tražnju novca. Objektivno, danas imamo situaciju da je mnogo veća tražnja za novcem, nego što su realne mogućnosti i poslovnih banaka i svih drugih finansijskih organizacija, uopšte finansijskih izvora, da proprate takve zahteve. Tu nema realne konkurencije i izostaje onaj mehanizam koji bi naterao poslovne banke da razmišljaju i sa dozom rizika, koja bi išla otprilike do 50%, kako je prvobitno ministar ovde rekao.
Bilo koju drugu oblast da uzmete iz "Strategije razvoja malih i srednjih preduzeća", ista će se priča ponoviti. Kako možete napraviti hotel bez kreditnih sredstava? Ta prvobitna akumulacija kapitala jeste bitno pitanje. Neko je došao na ovaj ili onaj način do kapitala, između ostalog, dolaze ljudi i krađom i špekulacijama, ali govorim o regularnim izvorima. Teško je obezbediti početni kapital i baviti se nekim biznisom, recimo u oblasti turizma, kada treba sto stvari da uradite: infrastrukturu, objekat itd; znači, nema drugog načina, nego obezbediti kredit. Ako postoji takav projekat, koji potpomaže i ravnomernijem regionalnom razvoju, onda Fond treba da reaguje na način da obezbedi garanciju, ako treba i u celosti. Dakle, to je suština.
Možda se, recimo, pitanje tog elektronskog biznisa može i drugačije posmatrati. Imamo pametnih ljudi koji znaju da rade te softvere za rad računara, itd, možda su tu realnija ulaganja, ali imate sa druge strane ulaganje u kadrove, u njihovu edukaciju, u osposobljavanje da prave softverski program, pa će se opet naći na istom.
Konačno, obezbedite polovinu kredita i pokrijete ga sa 50% garancije Fonda a onda imate hod po trnju za onih 50%: nije vam uknjižena kuća, nije stan, nemate drugih pokretnih stvari koje biste mogli koristiti kao zalogu, a nemamo ni zakonsku regulativu i onda ste na početku. Skoro da odustanete od posla, zato što ne postoji mogućnost da obezbedite drugi vid, da bi pokrili onu drugu polovinu kod poslovne banke. Zato mislim da treba prihvatiti amandman, a posebnom politikom i realnim parametrima i iz zahteva ceniti da li garantovati ceo ili deo iznosa po kom se traži kredit. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo nekoliko rečenica. Istina da je član 28. izazvao najviše pažnje od strane svih poslanika i u prethodnoj raspravi koju smo imali po osnovu Predloga zakona o koncesijama. Ispalo je da je zbog tog člana taj zakon u prvobitnom glasanju pao.
Mi ovde imamo nekoliko varijanti, koje dolaze skoro iz svih poslaničkih grupa, uključujući i vladajuću, u kojoj se jednostavno licitira na neki način sa procentima koji bi trebalo da pripadnu pojedinim subjektima u ovom zakonu, kao što su lokalne samouprave, autonomna pokrajina, ili budžet Republike Srbije.
Predloženo rešenje u zakonu predviđa da se 5% sredstava, koja se uberu od naknade po osnovu koncesija, izdvoji za lokalnu samoupravu, a 5% za autonomne pokrajine.
Predložili smo, idući rezonom ovog člana, da preostalih 90% sredstava ne bude, prosto rečeno, prihod budžeta, pa da se iz tog budžeta može upotrebiti za bilo koju namenu, uključujući potrebe u oblasti socijalne zaštite, obrazovanja, zdravstva, itd, u okviru javne potrošnje, uzevši ukupno, već da se ta sredstva iskoriste za razvoj infrastrukture u onim oblastima iz kojih jeste predmet koncesije za koji se ubira odgovarajuća naknada.
Ni prvi put, ni sada naš amandman nije prihvaćen. Mislim da je bilo više rezona da se prihvati, nego ovaj predloženi od strane vojvođanskih poslanika, da se 30% sredstava ostvarenih po osnovu koncesija koristi na području Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Zašto mislim da je to bolje? Bolje je zbog toga što bi u pojedinim varijantama, primenjujući ovaj način raspodele sredstava koji mi predlažemo, Vojvodina mogla dobiti i 90% sredstava ostvarenih po osnovu koncesione naknade, ukoliko se objekat koji je predmet koncesije nalazi na teritoriji Vojvodine. Ako se ne nalazi na teritoriji Vojvodine, onda bi dobila ovih 5%, koliko dobija i inače prema sadašnjem rešenju člana 28, koji je došao od strane Vlade. Dakle, 30% je relativna stvar; da li je to 30,40 ili 50, mi kažemo da je to 90%, ali da nije bitna teritorija, nego da je bitna oblast iz koje je predmet koncesije i u kojoj se ostvaruje taj koncesioni prihod.
Slažem se sa onima koji misle da bar u početku nećemo imati bogzna koliko velike prihode u republičkom budžetu po osnovu koncesija. To je istina. Ali, nije samo u tome smisao. Smisao je u tome da se koncesije, možda, razvijaju više u onom drugom delu koji se odnosi na sistem - izgradi, koristi i nakon 30 godina predaj na korišćenje Republici Srbiji, lokalnoj samoupravi ili autonomnoj pokrajini. To bi bila bolja varijanta primene Zakona o koncesijama, nego ono što je već izgrađeno davati na korišćenje nekome drugome, pa ma kolika ta koncesiona naknada bila.
Pri tome, ako neko izgradi i koristi 30 godina taj predmet koncesije, onda je logično da, gledajući ekonomski rezon, za tih 30 godina i ostvari dovoljan profit da izvuče ona ulaganja koja je uložio u početku tog koncesionog odnosa. Ako neko koristi 30 godina već izgrađeni objekat, onda bi naknada morala biti u visini cene koja je potrebna da se realizuje da bi se takav objekat ili predmet koncesije izgradio.
Ako ćemo mi prihod od koncesija usmeravati na neke druge vidove potrošnje u okviru budžeta, onda ćemo doći u opasnost da potrošimo bitna nacionalna dobra, a da ih iz koncesionih naknada ne isfinansiramo, odnosno da ne ostvarimo čak ni prostu reprodukciju u toj oblasti. Jer, kada neko koristi 30 godina autoput, onda je normalno da će ga pohabati i naravno da je najprirodnija stvar da se ta sredstva koja se ubiraju od koncesija na autoputu upotrebe za izgradnju drugih autoputeva. Toliko.

Gospođo Mićić, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, bolje danas, možda, nego u utorak, jer ne znam da li ćete biti tu u utorak - bićete? Dobro! Onda ću samo 10 minuta, pa ću sledećih 10, ako bude bilo potrebno, u utorak.

Pred nama je jedan zakon za koji mislim da je trebalo da bude u skupštinskoj proceduri znatno ranije. Mislim da je prava šteta za mala i srednja preduzeća u našoj privredi i Republici Srbiji što ovaj zakon nismo imali u maju mesecu, ali 2001. godine! U međuvremenu, svi privredni tokovi idu u lošem smeru ili sa takvim pokazateljima sa kojima nikako ne možemo biti zadovoljni. Ma koliko da se ljudi iz Vlade upinju da i nama i javnosti pokažu kako je nešto bolje nego što je bilo, kako je mnogo toga popravljeno, pravo da vam kažem, tu popravku u takvom obimu, kako se predstavlja, ne vidim.

Mala i srednja preduzeća jesu najvitalniji deo naše srpske privrede. To je jedna nesporna činjenica i bio bi greh ne podržati mala i srednja preduzeća, jer će u budućnosti, sasvim sam siguran, kao što je to slučaj i u Evropskoj uniji, ona predstavljati preko 90% svih privrednih subjekata na području Republike Srbije. Siguran sam da će se u našim malim i srednjim preduzećima ostvarivati najmanje dve trećine nacionalnog dohotka, odnosno društvenog bruto proizvoda. Nisam siguran da ćemo to sve uspeti da ostvarimo u rokovima koji su dati od strane Vlade Republike Srbije u dokumentu koji se zove "Strategija razvoja malih i srednjih preduzeća".

One koji su bili u prilici da pročitaju i taj dokument, podsećam na nekoliko činjenica iz tog dokumenta. Cilj je, pre svega, da se od sadašnjih 270.000 malih i srednjih preduzeća, koliko formalno postoji na području naše Republike, dođe do 400.000 preduzeća; kao i da se u tih 400.000 privrednih subjekata koji su male ili srednje veličine zaposli novih milion ljudi. Meni je sada ovde problem, kako da te dve činjenice koje su i te kako bitne i koje i te kako, kao čovek koji ima iskustva u privredi, podržavam, povežem sa Garancijskim fondom koji će imati osnivački kapital u iznosu od samo 600.000.000 dinara ili nepunih 10 miliona evra, obzirom da nam je kurs evra u poslednje vreme nešto korigovan. Kako je moguće da ćemo, strateški gledano, u vrlo kratkom vremenu od svega četiri preostale godine, moći da osnujemo novih 130.000 malih i srednjih preduzeća i u njima, uključujući i postojeća preduzeća, zaposlimo novih milion radnika, a da početni kapital ovog fonda bude minimalan. Rekao bih, to nije dovoljno ni za jednu srednje razvijenu opštinu, nije dovoljno imati garancijski potencijal od svega 10 miliona evra ni za jednu srednje razvijenu opštinu.

Ako pri tome imamo određenje, a što je suština ovog zakona o garancijama u članu 9. da ćemo samo delom garantovati privrednim subjektima, odnosno malim i srednjim preduzećima, iznose kredita koje će povlačiti od banaka i od finansijskih organizacija. Sada se postavlja pitanje, budite u poziciji jednog privrednika, malog privrednika, velikog preduzetnika u malom ili srednjem preduzeću koji traži 100.000 evra kredita od poslovne banke: obrati se garancijskom fondu, odnosno banka se u njegovo ime ili za njegov račun ali iz sopstvenih razloga obrati garancijskom fondu za garanciju na 50.000 evra, a za ostatak banka traži da obezbedi drugu vrstu obezbeđenja, najčešće hipoteku. Oni koji se lomataju po poslovnim bankama znaju da nijedna poslovna banka ne izdaje kredite bez hipoteke, čije je pokriće najmanje u visini dvostrukog iznosa koji se garantuje, odnosno pokriva tom hipotekom. Kod nekih čak je i trostrukog iznosa, a što bi rekli moji Lozničani pokrivaju se guberom na 40 stepeni.

Onda nastaje hod po mukama malog privrednika koji sada ima garanciju od Fonda na 50% od traženog kredita, a ne može da obezbedi hipoteku na preostalih 50%, i to zato što mu imovina nije uknjižena u katastru, što zemljišne knjige nisu ažurne, što jednostavno i nema imovinu, već ima projekat, ima ideju, ima preduzetničku sposobnost da taj posao realizuje, ali tu prestaje njegov optimizam i njegova mogućnost da sve to uradi.

Na sednici Odbora za razvoj pitao sam ministra Vlahovića zašto se ovome tako pristupilo i dobio sam odgovor koji na prvi pogled izgleda logičan, naime da moraju i poslovne banke da preuzmu odgovarajući rizik. S tim se slažem. Ali, koji je to mehanizam koji će naterati poslovnu banku da u toj meri, dakle najmanje 50% kredita, preuzme kao sopstveni rizik i da ta sredstva plasira u mala i srednja preduzeća, što nama i jeste cilj?

Mehanizam konkurencije u ovom momentu, kako ministar kaže, ne postoji. Zašto? Zato što su sredstva kojima poslovne banke i finansijske organizacije raspolažu u toj meri ograničena da ne možete da zadovoljite ni najminimalniji broj malih i srednjih preduzeća sa zahtevima da finansiraju realne programe u okviru svojih delatnosti. Dakle, nema konkurencije. Čim nema novca ne može niti biti konkurencije. A zašto nema novca? Novca nema zato što u privredi imamo stanje takvo kakvo jeste, zato što bankarski potencijali nisu ni navikli da finansiraju programe male veličine. Jeste istina ono što se kaže u obrazloženju da je najveći deo sredstava usmeren u velika preduzeća, ali samo zbog toga što velika preduzeća objektivno raspolažu sa velikom vrednošću imovine, što imaju nepokretnosti koje su po pravilu uknjižene i na koje se može uzeti hipoteka.

Naš bankar tako razmišlja, ma koliko da se mi upinjemo da im promenimo način mišljenja, rizik prisutan u bankarstvu jednostavno ih navodi da rade ovako kako rade. I, ako mi sada donesemo zakon koji će obavezati Vladu i odgovarajuće organe tog garancijskog fonda da ne sme ni u jednoj varijanti garantovati celokupan iznos kredita, došli smo u jedan dosta začarani krug i ne znam kako ćemo iz njega u praksi izaći, osim ako se ne pokaže da ćemo posle mesec ili dva dana od primene ovog zakona morati da idemo i korak dalje, odnosno da izbrišemo tu odredbu da bi se omogućilo fondu da on u pojedinim slučajevima, tamo gde postoji realni potencijal i realni razlozi, garantuje celokupan iznos kredita.

Ovde se u jednom članu, ne znam tačno kojem, čak optimistički razmišlja i o tome da se eventualni višak sredstava slobodno plasira na finansijsko tržište. To je pomalo za diskusiju, obzirom da bi čitava ova priča o garancijskom fondu mogla da bude i priča koja bi se jednim naslovom mogla nazvati fond za razvoj malih i srednjih preduzeća. Možda bi čitava priča išla i produktivnije da smo se opredelili da predložimo osnivanje tog fonda, a ne samo garancijskog fonda. Možda bi onda mogućnosti za podršku malim i srednjim preduzećima bile ne samo u sferi garancija nego i u sferi realnog plasiranja novčanog kapitala u pojedine privredne subjekte i njihove programe.

Ukoliko mi ne pomognemo malim privrednicima da definišu svoje poslovne programe i projekte, da skratimo sve te administrativne prepreke koje oni imaju, da ih eliminišemo, neće nam mnogo vredeti čak ni garancije koje su prihvatljive za banku. Jer, izgleda da u ovoj zemlji sve može da se nađe osim programa koji ima podršku svih. Uvek postoje oni koji na bilo koji način koče posao, a kada prođe mesec, dva ili tri u nekim aktivnostima onda u četvrtom mesecu postaje i deplasirano raditi neke stvari, jer je pitanje sezone aktuelno, pitanje konkurencije ili nešto drugo što se ispostavi kao prepreka koja u svemu tome nema odgovarajuće uporište.

I još samo nekoliko rečenica u ovom delu - najveća stvar bi bila kada bi se otvorile kreditne linije koje jesu spoljneg karaktera, koje jesu iz inostranstva, tu nam i ne ide kako treba, jer u poslednje dve i po godine od alociranih milijardu i 400 miliona evra kredita, tzv. koncesionalnih kredita, ovde je realizovano samo nekih 22% ili oko 311 miliona evra. Sve drugo je na nekom "dugom štapu", a kada se pogleda struktura tih sredstava koja su ovde, malo toga je upotrebljeno upravo za ovu priču o kojoj sada govorimo, za razvoj malih i srednjih preduzeća. Hvala lepo.

Gospođo Mićić, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nije bila namera poslanika SPS-a, kao predlagača ovog amandmana, da imperativno odrede obavezu niti davaocu niti primaocu lizinga da mora otkupiti opremu koja je predmet lizinga. Bila je namera da se prošireno definiše posao lizinga i da se, sa ovom tačkom 3) u okviru člana 2, odredi mogućnost da oprema koja je predmet lizinga može biti voljom ugovornih strana, davaoca i primaoca lizinga, predmet definitivne kupovine, odnosno prodaje. Dakle, to je bila namera. Moguće je da u okviru ovih formulacija nismo bili do kraja precizni, ali želim da u ovom dodatnom obrazloženju kažem šta je bila suština predloga.
Zašto smo uopšte potencirali priču o tome? Zato što mislimo da je jedan od suštinskih elemenata ugovora o finansijskom lizingu upravo taj kraj poslova, a u vezi sa tim i ta mogućnost da se otkupi predmet lizinga od strane onoga ko ga je u jednom određenom vremenskom periodu uz odgovarajuću naknadu i koristio.
U situaciji kad nemamo dovoljno sredstava da investiramo u nabavku opreme, kad nemamo dovoljno kreditnih linija niti od strane banaka, niti od strane državnih fondova da finansiramo sve to, finansijski lizing jeste jedna od mogućnosti da se na relativno lakši način dođe do odgovarajućih sredstava rada, odnosno opreme, tehnologije, licenci itd. Zato mi se čini da upravo težište ovog zakona treba da bude u forsiranju takve mogućnosti.
Ne može primalac lizinga biti oštećen time što će na kraju ugovornog perioda od 36 meseci, od pet ili deset godina, po simboličnoj ceni otkupiti opremu, ali može biti oštećen ukoliko se takvo pravo ne da ovim zakonom i ukoliko se onaj koji daje lizing na neki način ne obaveže da mora takvu opremu, ukoliko je primalac lizinga zainteresovan, prodati upravo tom primaocu lizinga koji je izmirio 95%, u nekim varijantama čak i 99% vrednosti opreme koju je koristio, putem rata koje je plaćao.
Dakle, to je bila suština. Nije bila suština imperativna obaveza prodaje, odnosno kupovine opreme, nego da se u definiciji posla lizinga upravo to tako i definiše, da u daljim odredbama ugovora imamo mogućnost da se dve ugovorne strane dogovore i da time definitivno kupe, odnosno prodaju opremu koja se ovde nalazi.
Zato mi se čini da obrazloženje Vlade za odbijanje ovog amandmana može stajati samo u slučaju da smo mi to tako i rekli, da se mora prodati oprema. Ne, ne mora se. Mi smo samo proširili posao u kojem dajemo mogućnost obema ugovornim stranama da tu opremu tako realizuju na kraju čitavog posla. Zato mislim da ministar treba da razmisli i prihvati ovaj amandman SPS-a.

Dame i gospodo kolege narodni poslanici, gospodine ministre, priznajem da ovaj amandman zadire u suštinu zakona o finansijskom lizingu, odnosno u suštinu koncepcije koja je predložena od strane Vlade. Mi smo ovim amandmanom predložili da, osim davaoca i primaoca lizinga, potpisnik tog ugovora bude i isporučilac predmeta lizinga.
Vlada je odbila amandman, smatrajući da je bolje rešenje koje sada imamo u ovom konceptu, a to znači da se zaključuju dva ugovora: jedan između davaoca lizinga i isporučioca predmeta lizinga, a drugi ugovor između davaoca lizinga i primaoca lizinga. Postoje najmanje dve radnje, najmanje dva pisana ugovora i, meni se čini, malo pravne sigurnosti za primaoca lizinga.
Zašto to kažem? Pre svega, imali smo na umu član 14. i član 16. Predloga zakona. U članu 14. se kaže da davalac lizinga mora poručiti opremu od isporučioca prema specifikaciji primaoca. U članu 16. se kaže da za materijalne nedostatke odgovara isporučilac predmeta lizinga, ukoliko to drugačije nije dogovoreno.
Vi sada imate, po meni, nekoliko mogućih problema u primeni ovog zakona. Najpre, imate mogućnost da primalac lizinga i ne znam ko je proizvođač opreme, namerno potenciram reč - proizvođač, jer po pravilu, ne uvek, ali po pravilu proizvođač je i u statusu isporučioca opreme, što ne mora biti slučaj. Vidite sada, ako je neko proizvođač i u statusu isporučioca opreme ugovorio sa davaocem lizinga tu i tu opremu za poznatog primaoca ili prema specifikaciji primaoca, stvar bi mogla da bude jasna.
Kada to nije slučaj, kada primalac lizinga u suštini, čak i formalno ne zna ko je proizvođač, niti isporučilac, onda imamo problem ko će u datoj situaciji kada ne postoji međusobna ugovorna obaveza između primaoca i isporučioca da odgovara za eventualne materijalne nedostatke na predmetu lizinga koji je došao do primaoca lizinga.
Izgleda malo komplikovana materija i onda smo pokušali da predložimo, a Vlada to nije prihvatila jer zadire u koncept, da potpisnici ugovora budu tri strane - davalac lizinga, primalac lizinga i isporučilac i da međusobno urede ugovorom te odnose u kojima neće biti ovakvih nejasnoća, pogotovu sa opasnošću da idu na štetu primaoca lizinga.
Zamislite sebe kao primaoca lizinga neke opreme, a imam na umu i to da nije prihvaćen amandman u kojem se kaže da i tehnologija, licenca, znanja itd. mogu biti predmet lizinga, zamislite primaoca koji je primio neku opremu, ne zna u startu ko je proizvođač, oprema ga zadovoljila prema referencama koje mu je pokazao davalac lizinga, koristi je i u toku korišćenja utvrdi materijalne nedostatke.
On sada može da juri davaoca lizinga da otkloni te materijalne nedostatke, ali imate i ovakve situacije. Oprema vredi milion evra, a davalac lizinga ima osnivački kapital 100.000 evra. Kako će on da ostvari svoje pravo, odnosno da izbegne taj materijalni nedostatak, da bude obeštećen ukoliko je nedostatak čak i 200 ili 300.000 evra kada se posmatra u onom tehničkom, operativnom smislu i koje su posledice.
Dakle, to su bili razlozi SPS-a da predloži ovaj amandman. Mislim da ne bi bilo suvišno da taj ugovor o finansijskom lizingu između ostalog potpiše i isporučilac lizinga, odnosno proizvođač.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, iskoristio bih ovu priliku da još nekoliko dopunskih argumenata dam u prilog amandmana koji je podnela Socijalistička partija Srbije, da se briše stav 2. člana 10. Dakle, da ne postoji nikakvo ograničenje u pogledu osnivačkog kapitala za firme koje se bave davanjem predmeta lizinga primaocu lizinga, odnosno poslovima finansijskog lizinga.
Prvo, nije potpuno jasno na koga se ova odredba odnosi. Da li samo na strana lica, da li i na domaća i na strana. Ovde se kaže - prema zakonima u zemlji iz koje je davalac lizinga. Zemlja iz koje je davalac lizinga može biti zemlja Srbija, odnosno državna zajednica Srbija i Crna Gora i može se tumačiti da se ta odredba od 100.000 evra odnosi i na domaća pravna i fizička lica koja se bave poslovima finansijskog lizinga.
Drugo, zašto bismo mi uopšte ulazili u problem osnivačkog kapitala tih preduzeća ukoliko sve druge, za nas kao primaoce lizinga relevantne, uslove ispunjava taj davalac lizinga. Šta se nas tiče visina osnivačkog kapitala, ukoliko nam je oprema isporučena, ukoliko imamo validan ugovor, ukoliko imamo ugovor koji je registrovan kod nadležne organizacije i ukoliko se taj ugovor realizuje.
Treće, predmet lizinga mogu biti sredstva koja su u značajnoj meri manje vredna od tih 100.000 evra. Smisao ovog zakona, bar ja tako razumem, jeste da se veliki broj malih i srednjih preduzeća stavi u poziciju da bez sopstvenog kapitala dođe do odgovarajuće opreme. Ta vrednost opreme može da bude 10.000 evra, 5.000 evra, 50.000 evra.
Imate, recimo, partnera u inostranstvu koji ima osnivački kapital 99.000 evra, ne ispunjava uslove od 100.000 evra i može da vam obezbedi odgovarajuću opremu, ispunjava sve druge uslove, dogovorili ste se, ali posao pada zato što nema dokaza o tome da mu je osnivački kapital najmanje 100.000 evra. Dakle, to je nešto što se može desiti u praksi.
Sledeće što mislim da je važno - odgovornost davaoca lizinga nije u tome koliki mu je kapital, nego da li izvršava svoje obaveze. On ima odgovornost samo, u zakonu je rečeno, za pravne nedostatke. Ukoliko neko treće lice polaže neko pravo na predmetu lizinga, a da o tome nije hteo da obavesti primaoca lizinga. To bi se moglo možda u našem jeziku nazvati rečju prevara. To je neka druga priča, a za materijalne nedostatke, koji se po pravilu ozbiljnije uzimaju, ne odgovara samo davalac lizinga nego, u skladu sa članom 16. ovog zakona, isporučilac predmeta lizinga. Zato mi se čini da nije dobro licitirati iznose. Da li je 100.000 evra, da li je 50.000 evra, kakva su iskustva u uporednim pravima.
Rečeno je u obrazloženju, između ostalog, da po članu 18. Zakona o finansijskim organizacijama da bi neko danas imao banku u našoj zemlji mora da ima osnivački kapital 10 miliona evra. Pitanje je da li je to dobro. Zašto ne bi mogle da funkcionišu banke sa milion, dva, tri ili pet miliona evra na domaćem finansijskom tržištu? Znamo da imamo problem finansijske podrške malim i srednjim preduzećima, znamo da ta preduzeća po pravilu nisu korisnici visokih kredita koji prelaze neke milionske i ne znam ni ja kolike iznose i ne bi ništa falilo da imamo i takvih banaka, pa i preduzeća koja se bave finansijskim lizingom bez ograničenja u pogledu kapitala.
Valja razumeti da mi imamo i problem komunikacije sa inostranstvom, da je jako teško naći odgovarajućeg partnera koji ima sve to, da bismo se mi sada pokrili guberom na temperaturi od 40 stepeni. Postoji i neka normalna atmosfera u kojoj primalac lizinga mora da prihvati na sebe i deo rizika koji iz tog posla proističe, ali ovaj zakon treba da uredi ambijent u kojem će upravo biti zainteresovane te male ili srednje firme iz inostranstva da nam isporuče opremu, tehnologiju i mnogo toga što nam je u ovom momentu potrebno da bi pokrenuli te svoje male kapacitete.
Dakle, to je suština amandmana koji smo podneli i mislimo da je razumno izbrisati tu odredbu i jednostavno staviti u isti položaj sve one koji taj posao mogu kvalitetno da obave.

Moramo i Skupštini da objasnimo zbog čega smo upravo ovakav amandman predložili. Moglo bi se reći da sada u članu 33. nešto piše na tu temu, pa piše u članu 42, a mi smo zapravo hteli da preciziramo pravo primaoca lizinga da po isteku ugovora i po urednom izmirenju svih obaveza prema davaocu lizinga ima pravo preče kupovine. Mislim da u tome ima mnogo logike, jer je onaj ko je uredno izmirio sve obaveze po osnovu naknade za opremu primljenu po osnovu finansijskog lizinga, de fakto tu opremu otplatio.
Iskustva operativnog lizinga govore o tome da se ta cena po kojoj se definitivno moglo otkupiti sredstvo koje je bilo u lizingu u stvari samo simbolično utvrđivala, nekada u iznosu od 100 maraka, a sada bi to bio iznos od 100 evra, ma kolika da je bila vrednost predmeta lizinga koji je korišćen u prethodnom periodu. Upravo iz ovih razloga, zato što je onaj koji je koristio tu opremu zapravo tu opremu na ovaj način kupio.
U članu 42. se kaže da može kupiti, a mi kažemo da ima pravo koje mu davalac lizinga ne može uskratiti, jer to da može jeste opcija i onaj ko raspolaže opremom kao davalac lizinga, može da kaže - ne, ja vama to ne želim da prodam. U tome može biti ekonomske logike, jer ima veći interes da istu tu opremu nekom drugom, po sličnim ili nešto nepovoljnijim uslovima, takođe izda na određeno vreme, po ovim odredbama zakona.
Onda tu dolazi do nepravde - platio sam 99,9%, a davalac lizinga mi je uskratio pravo iz nekih razloga, pre svega ekonomskih, da to otkupim. Jer, ne postoji oprema koja će se baš 100% amortizovati za vreme trajanja aranžmana finansijskog lizinga, ma kako da se obračunavala amortizacija, bila ona vremenska ili funkcionalna.
Jednostavno, svako sredstvo koje jeste u nekom ispravnom stanju, nakon isteka ovog aranžmana imaće sasvim sigurno veću upotrebnu vrednost od one koja je preostala kao cena po kojoj mi predlažemo da se izvrši definitivni otkup te opreme. Mislim da bi prihvatanje ovog amandmana bilo dobro, zaštitilo bi poverioca, odnosno primaoca lizinga, a ne bi, gospodine ministre, poremetilo koncepciju zakona, ne bi.
Dakle, kao kada komšija prodaje njivu, vi kao njegov sused ili komšija imate na neki način pravo preče kupovine, jer je dužan da vas prevashodno ponudi tom njivom, pa ako vi nećete da je kupite, onda to može da kupi neko drugi. Znači, neće, ja kažem - neću to da kupim, ne mora da kupi ni ovaj predmet lizinga, ali moramo imati to pravo koje onaj ko mi je dao taj predmet na korišćenje ne može uskratiti, to je priča.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, samo nekoliko rečenica u prilog rasprave koja se vodi na ovu temu.
I meni je žao što nije prisutan predsednik Privredne komore, zato što smo mi ovim amandmanom hteli da podržimo amandman koji je podnela Demohrišćanska stranka, odnosno gospodin Veselinović u ime nje, mada smo predložili nešto drugačije rešenje, ali suština je ista.
Sada imamo situaciju da ukidamo Privrednu komoru Jugoslavije odnosno Srbije i Crne Gore, i njene nadležnosti prenećemo u Privrednu komoru Srbije. Privredna komora Srbije ima svoje aktivnosti i na lokalnom nivou osniva odeljenja po opštinama. Postoji aparat, postoje stručni ljudi i postoje, po našem shvatanju stvari, svi uslovi da se registar finansijskog lizinga vodi upravo u privrednim komorama, pa makar i kao prelazno rešenje.
U momentu podnošenja rešenja nismo znali da se priprema nacrt zakona o tzv. privrednom registru, pa smo čak svojevremeno razmišljali o tome da tu nadležnost privremeno može da preuzme i Trgovinski sud, koji po pravilu pokriva sve opštine, putem okružnih centara ili centara koji u svom sedištu imaju trgovinske sudove. Ali, činilo nam se da je Privredna komora bolje rešenje jer to jeste mesto gde se, između ostalog, moraju prikupiti sve informacije vezane za poslove finansijskog lizinga, počev od toga da privrednicima i privrednim subjektima kažemo koja su to pravna ili fizička lica spremna da učestvuju sa našim domaćim pravnim i fizičkim licima u poslovima finansijskog lizinga, kakva je ponuda na tu temu i da sve te poslove i registrujemo u okviru Privredne komore, uključujući i registracije na lokalnom nivou, putem regionalnih privrednih komora.
Ovde se sada može postaviti pitanje da li fizička lica mogu učestvovati u tim poslovima obzirom da nisu članovi Privredne komore, ali, polazeći od toga da fizičko lice koje se uključuje u posao finansijskog lizinga u suštini postaje privredno lice i obavlja jedan posao koji je u funkciji privrednog subjekta koji daje ili prima lizing, sada se postavlja pitanje racionalnosti - da li je opravdano formirati poseban registar za ove poslove finansijskog lizinga, kao da nam je malo te državne administracije, registracije, službenika, birokratije itd, a već posedujemo, rekao bih, ključnu i potpuno dovoljnu strukturu u pogledu kadrova i ljudi, kao i opreme u Privrednoj komori Srbije, pa i u regionalnim privrednim komorama.
Čini mi se da to jeste predlog koji treba ozbiljno razmotriti, pa makar kao privremeno rešenje, dok se ne donese zakon o privrednom registru u kojem ćemo da registrujemo ne samo to, već i mnoge druge privredne aktivnosti koje su predmet nekih drugih zakona. Hvala.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, dozvolite mi da na kraju ove rasprave iznesem još nekoliko stavova SPS-a na temu dva važna zakona, o koncesijama i o finansijskom lizingu.
Ja sam od onih ljudi koji ima neko iskustvo sa lizingom, doduše sa onim operativnim, kako se ovde zove, od pre nekih 15 ili 16 godina. Dobro je da ćemo doneti takav zakon, ali mi tu nemamo neke posebne promene u odnosu na neki praktičan život u toj sferi, već potrebu da zakonom regulišemo jednu oblast i time damo uverenje pre svega stranim partnerima da treba u taj posao sa našim i domaćim firmama ići.
Ima nekoliko stvari za koje mislim da ministar treba, zajedno sa ministrom za finansije, da do detalja razjasni. On je pokušao malopre da odgovori, a priznajem da nisam do kraja razumeo, šta će biti osnovica za porez na usluge. Ako sam dobro shvatio, biće osnovica visina rate ili naknade. U naknadi imate, prosto rečeno, glavnicu i kamatu. Kamata je već nešto drugo i to je, po meni, na neki način i u redu, jer bismo mogli da imamo velike probleme u vezi sa načinom oporezivanja.
Drugo pitanje koje valja razjasniti, pomalo sam na tehničkom terenu, tiče se zakona o računovodstvu. Kakav tretman imaju naknade koje se ugovaraju sa isporučiocem, odnosno sa davaocem lizinga za period, recimo, od 36 meseci i svakog meseca se plaća odgovarajuća obaveza koja u sebi sadrži naknadu i kamatu. Da li je to trošak u poslovanju preduzeća ili nije?
Iskustva iz operativnog lizinga govore o tome da smo imali dosta nedoumica, pa je jedna finansijska kontrola smatrala da je čitava visina obaveze koju imate prema davaocu lizinga trošak u poslovanju, a drugi su iz toga isključivali kamatu, pa su nju samo tretirali kao trošak u poslovanju, a posebno obračunavali amortizaciju na vrednost sredstva koje je uzeto u zakup.To je važno zbog toga što sve to utiče na krajnji poreski bilans i na iskazivanje poreza na dobit.
Treći aspekt, koji je takođe važan, jeste carinski aspekt. Operativni lizing je podrazumevao, bar je tako carina tumačila, da je svaka rata osnovica za carinjenje prema odgovarajućim carinskim stopama i prema carinskoj nomenklaturi koja je u tom momentu važeća. Šta će ovde biti osnovica za carinjenje nije potpuno jasno, mada ovaj zakon ne treba da reguliše do kraja tu materiju, ali jeste važno sa stanovišta praktične primene u životu, jer nam nije svejedno ni kada ćemo plaćati carinu, ni kolika će ona biti ni šta će biti osnovica. Hoće li biti osnovica samo ona amortizacija koja se predviđa kao pretežni deo visine naknade za korišćenje određenog sredstva u finansijskom lizingu ili će biti uvećana za kamatu, takođe nije svejedno.
Dakle, ukazujem na tih nekoliko tehničkih pitanja koja valja razmotriti i nekim podzakonskim aktom, uredbom Vlade ili pravilnikom do kraja pojasniti budućim korisnicima sredstava tog finansijskog lizinga.
U vezi sa finansijskim lizingom valja reći i sledeće: čini mi se da je bilo racionalnije rešenje da se ugovor potpisuje između tri subjekta koji su u ovom zakonu o finansijskom lizingu. Dakle, između davaoca lizinga, primaoca, ali i isporučioca; to bi mogao biti jedan pravni dokument, jedan akt koji potpišu tri strane, koje su objektivno učesnici u ovom poslu. Time bi se možda mogle izbeći neke nedoumice, koje proističu iz pojedinih odgovornosti, a pogotovo za materijalne nedostatke, sredstva koja se nalaze na korišćenju kod primaoca lizinga.
Teorijski se može desiti, a i praktično u životu, da onaj ko je primalac lizinga uopšte u momentu ugovaranja ne zna ko je isporučilac ili isporučilac u tom momentu doduše dobija obaveštenje od davaoca lizinga kome će ta oprema biti isporučena, ali nemaju direktnih kontakata, mada zakon dozvoljava i tu mogućnost da onaj ko želi da uzme opremu u lizing da odgovarajuću specifikaciju, da ime proizvođača, da odgovarajuće reference opreme koja se uzima, pa onda da na osnovu tog zahteva davalac lizinga ugovara taj posao kod isporučioca lizinga.
Ako razumem do kraja problem, suština ovoga je da postoji firma u svetu ili u zemlji koja će da isfinansira proizvodnju odgovarajuće opreme, tehnologiju ili nekog drugog predmeta lizinga i da to nekome kome je potrebno, a da taj nije u mogućnosti da obezbedi neki drugi vid finansiranja nabavke te opreme.
Čini mi se da je pomalo stidljivo u ovom zakonu data mogućnost, odnosno pravo definitivne kupovine predmeta lizinga od strane onoga ko koristi taj lizing. Operativni lizing je zapravo podrazumevao da će ona poslednja rata, 36. ili 106, svejedno je, biti cena po kojoj će imati pravo da kupi opremu koja je bila kod njega u posedu u tom periodu.
Mi ovde sada imamo samo mogućnost da onaj ko koristi opremu u lizingu ili onaj ko mu je daje u lizing, dakle primalac i davalac, mogu zaključiti ugovor o definitivnoj kupovini opreme koja je u lizingu, ali nema obaveze davaoca lizinga da mora prodati onome ko je faktički kroz ove naknade, koje u sebi sadrže i kamate, de fakto otplatio tu opremu.
Time je pomalo stvoren problem u praksi i u životu, jer može se desiti da onaj ko mi je dao opremu na lizing, kome sam platio od 100.000 evra 99.900 evra, i preostala vrednost je 100 evra, odluči da mi ne proda tu opremu nego nađe nekog drugog kome će pod sličnim ili istim uslovima da produži lizing na toj opremi, a ona je u suštini amortizovana i od strane onoga ko je bio korisnik otplaćena.
Tu se moraju postići neke stvari, a mislim da mogu i preko ovih amandmana koje smo predložili, da se jednostavno eliminišu ti mogući problemi u praksi. Kada budu amandmani možda ću biti u prilici da još ponešto o tome kažem, a sada bih iskoristio ovih dva ili tri minuta da kažem nekoliko rečenica o zakonu o koncesijama.
Dakle, nije problem u tome kakav tekst zakona o koncesijama danas razmatramo. Mislim da je on u suštini korektan, ali mi se čini kao problem - zašto? Evo dve i po godine već protiče i mi nemamo nijedan ozbiljan posao u toj oblasti, a postoji i danas se posebno vidi nasušna potreba za direktnim stranim investicijama koje i preko ovog zakona o koncesijama treba da dobiju posebnu stimulaciju ili posebnu priliku da se pokažu u narednom vremenu.
Uzmite recimo ovu sušu u čitavoj zemlji, a posebno u Vojvodini, koja je na nivou elementarne nepogode. Doduše u jednom delu zakona je predviđeno da i objekti vodosnabdevanja, odnosno navodnjavanja i odvodnjavanja mogu biti predmet koncesije, ali kada bih ja bio na mestu ministra za poljoprivredu, pa i ovog ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom, onda bih insistirao upravo na tome da se najpre nađu ti partneri koji će izgraditi sistem navodnjavanja na primer u Vojvodini ili sistem odvodnjavanja po ovim odredbama zakona o koncesijama i time dugoročno rešiti mnoge probleme, da sada ne obrazlažem koje.
Naravno da je mnogo važno obezbediti pre svega one partnere koji će doći do toga da imaju interes da izgrade odgovarajuće objekte, da iste te objekte koriste do 30 godina, a da nakon toga te objekte vrate na upotrebu. Kada to budemo postigli onda ćemo imati ta poboljšanja, koja se ovde napominju, iz oblasti saobraćaja, infrastrukture, železnice itd. Jer, dve milijarde direktnih investicija koje se u ovoj zemlji planiraju u naredne tri godine, a uključujući i četvrtu godinu i 2002. godinu, i suviše je mali iznos sredstava, negde 400-600.000.000 dolara godišnje, da bismo mogli da zadovoljimo ovako narasle potrebe u oblasti infrastrukture i u svim drugim oblastima koje se tretiraju u zakonu o koncesijama.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, danas razgovaramo o četiri zakona, od kojih je jedan celovit, a kod tri su u pitanju izmene i dopune.
Nažalost, nema gospodina Đelića, ministra finansija i ekonomije, da nam neke od ovih zakona podrobnije obrazloži. Moguće je i da se u međuvremenu pojavi. U svakom slučaju, SPS ima potrebu da iznese nekoliko principijelnih stavova po pitanju zakona koje danas razmatramo, a naročito kada su u pitanju zakoni koji regulišu privredni život u Republici Srbiji.
Svoje izlaganje započeću osvrtom na predloženi zakon o republičkim administrativnim taksama. Istina je ono što piše u obrzaloženju da su poslednji put tarife po kojima se naplaćuje administrativna taksa utvrđene 1998. godine i od tada nisu menjane. Istina je takođe da je u međuvremenu došlo do rasta troškova života za preko 680% i to jeste jedan od razloga da se uvećaju takse, ali trenutak u kome se to dešava, realna ekonomska snaga svakog građanina i svakog pravnog i privrednog subjekta koji će biti u obavezi da plaća novoutvrđene administrativne takse ne odgovara realnosti tih mogućnosti.
Zapravo, SPS smatra da su predložena rešenja i tarife previsoke i to malo ko u ovom momentu može da izdrži, a bez realnih posledica i po standard domaćinstva na koje se odnose određene radnje koje se plaćaju kroz administrativnu taksu, i po privredne subjekte.
Prema nekim rešenjima prisutnim u ovom predlogu zakona o taksama, ispada da će jedan od boljih poslova u budućnosti biti onaj po kome ćete dobiti pravo ovlašćenog prodavca administrativnih taksi, ovako uvećanih, i po tom osnovu ubirati prihod u visini od 10% u odnosu na propisanu taksu. Dakle, dobro će biti uzeti jedan kiosk, staviti ga pred neki državni organ, pred sud, SUP ili pred zgradu skupštine opštine, prodavati taksene marke i pristojno od toga živeti. Mnogima koji počinju biznis predložio bih upravo to, kupite kiosk, prodajite taksu, uzmite 10% od visine i lepo živite.
To je ono osnovni problem u ovom predlogu zakona: mislim da je povećanje do te mere drastično da nema opravdanja. Ako bi mi poslanička većina DOS-a rekla, pa vi ste zapravo doneli takav zakon, te tarifne borjeve i u vreme kada ste ga donosili takođe su takse bile visoke, mogao bih da se i složim. A da sam bio poslanik u to vreme, sasvim sigurno ne bih mogao mirne duše i mirne savesti da glasam za tako visoke takse.
Kada je u pitanju deo ovog zakona gde su pojedine tarife, mogu da kažem da su upravo tarife povećane u onim oblastima gde bi najmanje trebalo da budu povećane. One zapravo destimulativno utiču na mnoge delatnosti obuhvaćene tim tarifnim brojevima. Kada budemo govorili o amandmanu SPS-a na tarife, onda ću nešto preciznije o tome reći.
Za sada mogu da kažem da su takse vezane za uslove pri otpočinjanju delatnosti u oblasti protivpožarne zaštite i po nekoliko desetina hiljada dinara.
Pitam se kome je u interesu da i na taj način destimuliše obavljanje takvih delatnosti kao što je protivpožarna zaštita, sasvim sigurno jedna od važnih delatnosti koje se u ovom momentu u društvu obavljaju.
Drugo, mi smo juče završili raspravu o Zakonu o planiranju i izgradnji i videli ste da iz tog zakona proističu obaveze koje se odnose na mnoge pravne i privredne subjekte, pa i fizička lica u pogledu legalizacije izgrađenih objekata u prošlosti. Mi nemamo podzakonskih akata koji će o tome preciznije reći, ali je činjenica da postoji na stotine hiljada, a rekao bih čak i milion objekata koji nemaju upotrebnu dozvolu. Ovim zakonom i ovim tarifama se propisuje da ćete u budućnosti biti u obavezi da pribavite upotrebnu dozvolu i da na taj dokument platite odgovarajuću taksu, pa se prosto pitam da li su ta rešenja u zakonu o izgradnji posledica ovog zakona o taksama ili je obrnuto.
Razumem stanovište i cilj Ministarstva finansija da napuni budžet, ali ne razumem zašto sada jednim ili drugim zakonom dovodimo milione građana u ovoj zemlji u situaciju da plaćaju nešto što je naknadno, i te kako naknadno, čak nekoliko decenija. Postoje ljudi koji žive u kućama starim i preko sto godina, koje nisu izgrađene prema sadašnjem zakonu, nemaju dozvolu za gradnju, pa moraju pribaviti za te kuće odobrenje za upotrebu, to odobrenje se taksira odgovarajućom administrativnom taksom i to jeste novi namet za građane u Republici Srbiji.
Kada je u pitanju drugi set zakona, porez na akcize, porez na dobit i porez na finansijske transakcije, dozvolite mi da o svakom od njih ponešto kažem. Nama se ovde u jednom vrlo kratkom zakonu o izmenama Zakona o akcizama zapravo predlaže povećanje cena svih vrsta benzina i naftnih derivata za visinu povećane akcize, i to kod benzina za 2,50 dinara, a kod nafte za 1,53 dinara.
Mogli smo u poslednje vreme u najavi ovog zakona da čujemo i obrazloženje ministra za finansije koji kaže da neće biti povećanja cena benzina i nafte, ali se onda postavlja pitanje ko će zapravo da plati tih 2,50 dinara uvećane akcize na benzin i tih 1,53 dinara uvećane cene, odnosno uvećane akcize za naftu. Ako to neće korisnici, odnosno građani ili pravni subjekti, onda će to platiti naftna industrija i onda je to 3,5 milijarde dinara prihoda u budžetu, ali istovremeno i toliko manjka prihoda u Naftnoj industriji Srbije i onim preduzećima koja su prema odgovarajućim zakonima ovlašćena za promet naftom i naftnim derivatima.
Postavlja se pitanje šta je cilj. Cilj je da se napuni budžet, ali ćemo mi tim punjenjem budžeta zapravo ispumpati novac iz Naftne industrije Srbije i dovesti je u beznadežan položaj, jer sam sasvim siguran da nema mogućnosti u kalkulaciji cene benzina i naftnih derivata da se ovaj izdatak po osnovu povećane akcize pokrije na teret prodajne cene.
Pri tome valja imati u vidu da je Naftna industrija Srbije zadužena, pre svega preko jugoslovensko - kineskog aranžmana, za oko 300 miliona dolara, da se u poslednje vreme vode razgovori sa kineskom stranom o tome kako regulisati taj dug. Ako vi sada ovim rešenjem i ovim izmenama Zakona o akcizama stavite dodatno opterećenje na Naftnu industriju Srbije, onda će se otvoriti realno pitanje opstanka te Naftne industrije Srbije i za mene je to jako problematično i pogotovo što još uvek nismo taj odnos sa kineskom stranom u pogledu obaveze Naftne industrije za vraćanje tih kredita od 300 miliona dolara regulisali.
Ako je pak situacija obrnuta, da ćemo ipak morati doći do povećanja cene, onda će realno povećanje cene benzina biti ne 2,50 dinara, nego 3,00 dinara, zato što na tu akcizu moramo obračunati 20% poreza na promet i onda će realno povećanje biti ne 1,53 dinara, nego 1,89 dinara.

Da, koristiću i narednih deset minuta.
Kada sve to oporezujemo i ako svalimo na teret građana, korisnika benzina i nafte, onda imamo realno povećanje cena od 5-6%. Ako pogledamo rast troškova života ili rast inflacije u poslednja tri meseca, odnosno u prva tri meseca 2003. godine, videćemo da je on 1,7% i onda se iz toga može izvući objektivan zaključak da je neopravdano povećanje cena nafte i naftnih derivata od 5 do 6%, koliko se ovde predlaže.
Pogotovo što bi to povećanje cena stupilo na snagu narednog dana od dana objavljivanja ovog zakona u "Službenom glasniku", što je samo po sebi problem, a pogotovo ako se ta činjenica dešava u vreme kada nam je prolećna setva u najvećem jeku i kada to objektivno utiče na povećane troškove setve ili na otežane uslove seljaka, poljoprivrednih domaćinstava da zaseju planirane površine u ovoj prolećnoj setvi.
Kada je u pitanju izmena i dopuna Zakona o porezu na dobit, reklo bi se da je ovo samo tehnička promena koja omogućava da se računovodstveni iskazi u komercijalnim bankama usklade sa tzv. međunarodnim računovodstvenim standardom i da to proističe iz promena Zakona o računovodstvu, ali u ovim izmenama ima nekoliko problematičnih rešenja.
Recimo, ako vi danas kažete da će poslovne banke svoje bilanse iskazivati otprilike onako kako iskazuju privredni subjekti, svoju dobit će na taj način obračunavati i na tako iskazanu dobit će plaćati porez na dobit. To nije sporno, ali kada pogledate izdatke koje treba da uskladite sa ovim, onda vidite da je to pomalo sporno, jer su neki izdaci u ovom zakonu ograničeni, kao što su reklama i propaganda, davanje za obrazovanje, troškovi po osnovu zdravstvene zaštite, kao što su neki drugi troškovi koji su su ovim zakonom i dosadašnjim rešenjem limitirani, pa ako pređete 3,5% u odnosu na ukupan prihod, sav višak iznad toga, kao trošak u poslovanju, neće vam bukvalno biti trošak, jer će se uzimati kao osnovica za obračun poreza na dobit.
Tu moramo da postavimo jedno dosta principijelno pitanje, da li je izdatak za obrazovanje, za edukaciju radnika i zaposlenih, potrebno u toj meri ograničavati da vi zapravo privredne subjekte, pa i banke, destimulišete da ulažu u obrazovanje svojih zaposlenih radnika, a govorimo o tehnološkoj revoluciji, da moramo da se uskladimo sa Evropskom unijom, da moramo da ovladamo novim tehnologijama i znanjima, da moramo ta znanja da steknemo, a kada preduzeće uloži u obrazovanje svojih radnika, u njihovu edukaciju, onda mu država ne priznaje taj trošak iznad određenog procenta u odnosu na ukupan prihod.
Mislim da je to pogrešno rešenje i malo me iznenađuje da Ministastvo za finansije i ekonomiju, kao predlagač ovih izmena, nije išlo i korak dalje da ukine ta ograničenja i da jednostavno stimuliše upravo obrnut proces, povećana ulaganja u tu oblast, jer kako ćete vi osvojiti bolju tržišnu poziciju ukoliko po osnovu reklame i propagande ne povećate izdatke. Kada jedna firma ostvaruje u toku meseca ili godine prihod od milion dinara ili nekih drugih novčanica, neke druge monete, da bi to udvostručila potpuno je jasno i razumljivo da mora i te kako povećati izdatke po osnovu reklama i propagande.
To jeste trošak osvajanja tržišta, to jeste trošak proizvodnje, trošak marketinga, a to nije neka manipulacija koja se dešava da bismo eventualno smanjili oporezivu dobit. Pri tom, mora se imati u vidu da su upravo te usluge, koje bi se po tom osnovu reklame i propagande vršile za određene privredne subjekte, oporezovane sa 20%.
Porez na promet je 20%, porez na dobit je 14%, i postavlja se pitanje gde je tu logika? Nemojte ograničavati troškove te vrste, jer ako hoćete i sa stanovišta budžeta, bolje će se puniti budžet. Sa stanovišta poreza na dobit to uopšte nije izdašan porez, bar u našim privrednim prilikama. Ne bi ga, po mom mišljenju, trebalo nikako obračunavati u ovom vremenu.
S tim u vezi, želim da kažem i sledeću stvar - ovde je predložena tehnička stvar uprošćavanja dokaza privrednog subjekta, koji je uložio u svoja osnovna sredstva ili je drugo lice uložilo u njegova osnovna sredstva iznos od preko 600 miliona dinara i za zapošljavanje preko 100 radnika u tim preduzećima, pa se time stiču formalno-pravni uslovi da preduzeće bude oslobođeno poreza na dobit u narednih 10 godina.
Sada pitam - zašto predlagač nije razmišljao na sledeći način: mi u ovom bilansu budžeta za 2003. godinu imamo oko 3,5 milijardi dinara projektovanog prihoda po osnovu poreza na dobit, to je minimalna suma u odnosu na ukupan budžet, nešto preko 1%; zašto mi u narednih nekoliko godina ne oslobodimo sve privredne subjekte poreza na dobit, ali ovako stimulisane da ulažu u svoja osnovna sredstva i u zapošljavanje?
Odakle nam ideja da u momentu kada nam je svaki dinar, svaki evro po osnovu direktnih investicija u ovoj zemlji jako potreban, nasušna potreba da imamo limit od 10 miliona evra? Dakle, neko treba da uloži 10 miliona evra, da zaposli 100 radnika, pa da tek u tom slučaju stekne uslove za oslobađanje od poreza na dobit u narednih 10 godina.
Pitam - zašto to nije milion evra i zašto to nije 20 radnika? Mislim da je upravo to bilo potrebno. U Evropskoj uniji imamo 20 miliona privrednih subjekata. Od toga su 99% mala i srednja preduzeća, 93% tih preduzeća zapošljava manje od 10 radnika. Pri tom, u Evropi imamo 80 miliona zaposlenih i 20 miliona subjekata. Mala i srednja preduzeća donose oko 60 do 70% ukupnog bruto proizvoda u tim zemljama.
Pitam se zašto mi ne promenimo ovu odredbu Zakona o porezu na dobit i kažemo - onaj ko uloži u svoja osnovna sredstva ili obezbedi da mu drugo lice uloži preko milion evra, i ko zaposleni preko 20 radnika, biće oslobođen plaćanja poreza na dobit u narednih 10 godina. Pri tom, Vlada treba da koncipira u svom Ministarstvu za privredu i privatizaciju, u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom i u Ministarstvu za finansije i ekonomiju akciju ulaganja pet miliona evra u svakoj opštini u osnivanje i razvoj malih i srednjih preduzeća:180 opština puta pet miliona evra jeste 900 miliona evra, a u srećnijoj varijanti i milijardu evra.
Dakle, moramo napraviti projekat da se u svim lokalni sredinama pronađu privredni subjekti spremni da sami ili uz pomoć svojih partnera, domaćih ili iz inostranstva, ulože taj milion evra u pokretanje neke proizvodnje i zapošljavanje 20 radnika, i da pri tom steknu legitimno pravo da budu oslobođeni poreza na dobit u narednih 10 godina.
Jednostavna računica govori da bi to punilo budžet više nego što se sada misli. Jer, 20 radnika koji primaju po 250 evra u toku jednog meseca, to je pet hiljada evra. Na to se obračunavaju obaveze prema državi u vidu poreza na zarade i doprinosa od 72%, a 72% na pet hiljada evra je 3,5 hiljada evra mesečno. Za 12 meseci to je oko 40 hiljada evra, a kad neko uloži milion evra i pri profitnoj stopi oko 10% godišnje, i to u najboljim uslovima, on će ostvariti profit od 100.000 evra. Na to će platiti samo 14%, odnosno 14.000 evra poreza na dobit.
Šta je sada veća korist, ovih 14.000 koje će ubrati država po osnovu poreza na dobit ili 40.000 evra po osnovu zarada koje će ti radnici u tim preduzećima na godišnjem nivou izdvojiti.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)
Sada ću završiti, samo bih dao jedan plastičan primer, koliko mislim da sam u pravu - kad se tih 5.000 evra koje je neko primio u vidu zarade pojavi na tržištu i kada ih potroši, to je oporezovano sa još 20%, to je još 1.000 evra poreza na promet u državnu kasu, puta 12 meseci, to je jednako 12.000 evra, plus onih 40.000 po osnovu izdvajanja iz zarada, to je 52.000 evra, a ovamo imamo 14.000 evra.
I šta je sad ovde veći interes, da se oporezuje dobit ili da se podstiču preduzeća da ulažu u sopstvenu proizvodnju i u zapošljavanje?

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, pošto nema kolege Perića, dozvolite mi samo u nekoliko rečenica da obrazložim ovaj amandman.
Dakle, po našem predlogu u članu 22. dodao bi se novi stav 2. koji bi glasio: "Rešenja, isprave, dokumenta ili pismena iz stava 1. ovog člana mogu se upotrebiti i u druge svrhe ako bude plaćena odgovarajuća taksa".
Ovde se misli na ona rešenja i druge pismene isprave koje su u nekom drugom postupku oslobođena obaveze plaćanja republičke takse, kao takve postoje kod pravnih ili fizičkih lica i mogu se po sadržaju koristiti i u druge svrhe. Ukoliko platimo taksu, onda ta rešenja ili isprave mogu da budu validna za određene državne organe.
Mislim da ovaj amandman ima razloga prihvatiti, pre svega zato što omogućuje i pravnim i fizičkim licima uštedu u vremenu.
Mislim na traženja odgovarajućih rešenja, dozvola, kada već u svom posedu imaju takav dokument koji samo treba naknadno taksirati i onda ta isprava treba da važi.
Dobro, koleginica iz ministarstva kaže da je to otprilike sve sadržano u članu 12, moguće je da smo propustili prilikom predlaganja amandmana, ali mi se čini da ni ovo ako bi se prihvatilo ne bi bilo višak u odnosu na suštinu koja se predlaže. Hvala lepo.

Poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, iskreno se nadam da će ovaj amandman biti prihvaćen, ne samo zato što se čitava opozicija u ovoj skupštini sa tim slaže, nego zato što mislim da postoji  mnogo argumenata i realnih razloga da se prihvati amandman u kome se taksa ne može uvećavati za 100% u vreme ratnog stanja, u vreme neposredne ratne opasnosti ili u vreme vanrednog stanja.
Iskreno se nadam da će ovaj zakon o taksama stupiti na snagu nakon vanrednog stanja, te da ga nećemo morati primenjivati za tih nekoliko dana, u ovoj 2003. godini. Ali molim vas, ima li nešto gore što jednu državu i jedan narod, ili građane jedne države, može da zadesi od ratnog stanja?
Mogu da razumem motivaciju predlagača da povećanjem taksi za 100% na neki način odvrati ljude od nekih pravnih radnji, začkoljica, sporova itd. u vreme ratnog stanja, te da se time poveća efikasnost rada državnih organa. Ali ako već imamo muku koja se zove ratno stanje, ima li smisla povećavati tu muku dodatno finansijski onim ljudima koji i u ratnom stanju u pravnoj državi, koja i u tom momentu funkcioniše onoliko koliko je to moguće, žele da ostvare neka od svojih prava?
Mislim da se tu predlagač nalazi u dosta delikatnoj situaciji. S jedne strane, valja destimulisati nekakve procese pred državnim organima, ali s druge strane, iz te činjenice se čini nepravda jednom velikom broju ljudi koji i u takvim, i u ratnim uslovima, moraju ponešto od svojih prava da ostvaruju. Ovo naročito ako je reč o neposrednoj ratnoj opasnosti; može trajati mesecima, pa čak i godinama.
Ili, ako bi sada hteli da budemo maliciozni pa da kažemo - pa i ovo vanredno stanje može trajati ne znam koliko produženo, ne sme državi biti cilj da samo ubere prihode. Konačno, i sami iznosi taksi koji su ovde predloženi, bez bilo kakvog povećanja, jesu izuzetno veliki, drastični, bar u odnosu na ono što smo imali do sada. Ono do sada je bilo previše nisko, ali ovo je previsoko.
Ako sve to još udvostručimo, onda smo pokazali drugo lice države, koje nije dobro, koje samo brine o interesima državne kase, a da pri tom zanemaruje realne okolnosti u kojima se oni koji te takse treba da plaćaju nalaze, u vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja.
Otuda mi se čini da su se stekli svi uslovi (žao mi je što nema gospodina Đelića da već danas taj amandman prihvati), ali vas kao poslaničku većinu molim da, kad o tome budemo glasali, zapamtite da postoji član 29. u Zakonu o republičkim administrativnim taksama, u kome je predviđeno rešenje koje SPS predlaže da se briše.