Gospođo predsedavajuća, gospodo ministri, članovi Vlade, poštovani narodni poslanici, danas smo čuli obrazloženje budžeta od strane premijera i jednog i drugog ministra. Iz svega toga jasno se izvodi zaključak da se radi o realno mogućem i restriktivnom budžetu koji je rezultat naše ukupne ekonomske krize u kojoj se nalazimo i da moramo pokušati da iza svega ovoga zajednički izađemo, kako bi eventualno sutra, što kažu, krenuli nekim boljim putem.
Sigurno je da niko od nas nije zadovoljan sa ovakvim budžetom. Svi imaju potrebe, ali se postavlja pitanje odakle. Mislim da moramo da vodimo računa o zaduživanju, ne možemo ići ne znam dokle. Zbog toga mislim da vredi i PUPS će podržati ovaj predlog budžeta i u danu za glasanje će za njega glasati.
No, želim o nekim pitanjima ovde koja su spominjana, pričano je o njima, da bliže prokomentarišem. Evidentno je da mnogi govornici su izrazili veliku brigu o penzionerima. Moram da kažem da me to raduje, ali pod uslovom da je to iskrena briga. Moram da kažem da imamo izgleda plitko pamćenje. Godine 2003. i 2004. su bile sudbonosne godine za penzionere. Tada je prosečna penzija bila 42% od prosečne plate sa tendencijom da padne na 32, odnosno 29%. Zbog toga se i formirala partija PUPS. Postavili smo sebi cilj da ako uđemo u vlast, da to stanje popravimo i da vratimo na neki mogući nivo, a zacrtano je bilo od 60 do 70% prosečna penzija od prosečne plate.
Naši koalicioni partneri, pre svega SPS, JS, su prihvatili takav naš stav. Moram priznati posle ulaska u Vladu i oni su prihvatili taj stav. To je ostvareno. Vraćeno je sa onim vanrednim povećanjem itd. Prema tome, u tom smislu, i sadašnja koalicija takođe je prihvatila, koju smo proklamovali, da penzije prate plate. To je suština. Penzioneri ne traže ništa drugo. Znamo mi da penzioneri teško žive, ali ne traže da imaju posebne privilegije. Oni traže da ova Vlada učini maksimum povećanja zapošljavanja dece, unučadi, građana Srbije. Na taj način će se razrešiti, učiniće se bolje penzionerima.
Moram da kažem, ima jedna izreka – kada roditelj daje deci, dvostruka radost, a kada deca daju roditeljima, dvostruka žalost. Međutim, u ovoj situaciji u kakvoj se nalazimo, nezaposlenosti dece i unučadi i kada roditelji daju deci, nažalost, dvostruka žalost. Nemaju ni jedni ni drugi.
Hoću ovde da naglasim da je ovo program PUPS-a i mi smo to ostvarili. Ništa mi nemamo protiv što se penzioneri nalaze u svim drugim partijama. Hoću da kažem ovde javno – nedaj Bože da svi penzioneri glasaju za PUPS. Kakav bi to bio parlament koji bi bio sastavljen od penzionera? Mi se jedino borimo za to da imamo snage, da možemo da utičemo na vlast kako bismo očuvali neophodan standard penzionera. Tu tražimo podršku i svima se zahvaljujem koji su u tom smislu razumeli i shvatili.
Međutim, nemojmo zaboraviti jednu činjenicu da mnogi zagovornici kada govore o penzijama drugačije shvataju pojam penzija. Mnogi govore o penziji kao socijalnoj kategoriji. Mi govorimo o penziji kao o ekonomskoj kategoriji, stečenom pravu na ekonomskim osnovama. Taj pojam treba odvojiti od pojma socijalnog davanja. To je drugi elemenat koji treba da pomogne najugroženijim građanima sa malim primanjima i sa malim penzijama, da im se dodatno pomogne da mogu da prežive, da mogu da zadovolje neke svoje osnovne potreba. Taj cilj smo mi u prethodnom, doduše i u ovom budžetu, iako ne vidimo sredstva, ali postoji rečenica da se socijalna davanja neće menjati u odnosu na 2003. godinu, što podrazumevam da će se realizovati i u narednoj godini.
Što se tiče primedbi da se mi oslanjamo na udruženje penzionera, a na koga drugog da se oslanjamo, nego na udruženje penzionera. Mi ne silimo nikoga od članova udruženja penzionera da moraju biti članovi partije PUPS-a. Mi pokušavamo da ih pridobijemo našim programom. Zašto to neko nama zamera? To radimo pošteno. Ne delimo evriće, što bi rekao Šojić, paketiće, ne susrećemo naše penzionere i ne prisiljavamo ih da glasaju za nas. To je njihova dobra volja.
Prema tome, bilo kakva aluzija na takav jedan naš odnos, smatramo da su naša ciljna grupa penzioneri, mi računamo i na sve socijalno ugrožene građane, računamo i na mlade, jer smatramo da su oni naša budućnost, ali zamerati nekome zato što mi smatramo da je to naša ciljna grupa, ne vidim uopšte, niti je to naš greh, niti se mi toga stidimo.
Još jedno pitanje, duže vremena već ćutim i imam potrebu da pred vama, narodnim poslanicima i pred javnošću, kažem kako poslanici PUPS-a primaju plate i penzije. Ovde u Skupštini ima i drugih penzionera, poslanika koji takođe to primaju.
Sada je pitam – šta to mi nezakonito primamo? Da li to nas sleduje ili ne sleduje? Ako govorimo o moralu, hajde možemo i tako, da kažemo da to možda nije moralno. Da li mi i sada gradimo kapitalizam sa moralnim principima socijalizma, ulazimo u kapitalistički sistem, tražimo neke dvostruke standarde, ali se ne pitamo što pojedinci imaju po pet, šest primanja po raznim drugim osnovima? To nam ne smeta, ali smeta zato što penzioner poslanik ima platu poslaničku.
Nemam ja ništa protiv. Donesimo zakon, ukinimo to pravo. To je bilo u ranijem sistemu tako. Znači, znamo na čemu smo, ali nemojte me zbog toga kriviti, vi i ne znate, svaki od nas na neki način sa tom platom, ko zna koga ja pomažem i na koji način pomažem. Sada meni držati moralnu pridiku, mislim da je stvarno neprimereno.
Novine su o tome pisale, pravili su od nas robijaše. Ćutali smo, trpeli to, ali ja ne vidim ništa da sam ja išta u tome pogrešio. Promenimo, gospodo, zakon. Regulišimo to. Ja mirne savesti pošteno radim i ovaj posao i do sada sam radio. Ako tako govorimo o moralu, gospodo, 40 godina smo mi penzioneri ili 25, zavisi kako ko, i ja i svi drugi, stvarali ovu državu pošteno. Niko se nije obogatio. Od 2000. godine dunu uragan, pokupi sve, sačeka cunami i strpa u nečije džepove sve ono što je moglo da se strpa. Gde smo mi onda? O čemu mi onda to govorimo, o čijem poštenju?
Neko kupi šećeranu za dva evra, cementaru za tri evra i onda sutra mi drži predavanje o moralu. Gospodo, hajmo da vidimo gde su nam moralni principi. Ko se može enormno obogatiti ma za životni vek a ne za 10 godina, poštenim radom? Ja govorim o poštenom radu. Kada je reč o moralnim principima, nemojte misliti da smo slepi i da niko ništa ne zna, no, trpimo. Shvatili smo, došlo je do promene sistema, idemo tim pravcem. Ako to bude sutra narodu bolje, nemamo mi ništa protiv.
Moram da se vratim ukratko na vojne penzionere, iako nisam mislio o njima danas da diskutujem, ali me je podstakao gospodin Šutanovac, jer me je zapitao, pošto sam predsedavao tada, da li misliš kako će sutra živeti penzioneri?
U zakonu, obrazloženju finansijskog plana Republičkog fonda, ja ću pročitati, kaže se – uključen je iznos od 500 miliona dinara koji se odnosi na prinudnu naplatu sudskih sporova vojnih osiguranika u vezi duga koji je nastao zbog delimičnog usklađivanja penzija i novčanih naknada za period od 1. avgusta 2004. do 30. novembra 2007. godine. Preostali iznos duga na dan 30.9.2013. godine iznosi 1,6 milijardi dinara, a troškovi vezani za kamate, parnične troškove, prinudnu naplatu i sudske takse procenjuju se u iznosu na oko tri milijarde.
Gospodo, ko je za ovo kriv? Dug je bio 4,5 milijarde, a narastao je na 13 milijardi i to isključivo nebrigom ili nehatom odgovarajućeg ministra koji je u to vreme to trebalo da reši. Zakon o vojsci je regulisao da Vlada u roku od tri meseca nađe rešenje. To je bilo 2008. godine. Danas je 2013. godina.
Mi imamo oko 45 hiljada penzionera koji su imali pravo na to povećanje. Oko 12 hiljada ih nije uopšte tužilo i, nažalost, ti koji nisu tužili izgleda neće ostvariti uopšte to pravo. Došlo je do procepa. Ministarstvo rada nije prihvatilo ovu obavezu, a izašli smo iz Ministarstva odbrane. Otuda se sada tužbe razvlače.
Nešto slično se desilo i 2008. godine, kada su povećane penzije za 11,06% i vojni penzioneri smatraju da i oni imaju to pravo. Kada su ministru rekli kolike su to pare, pošto nisu odmah prihvatili, već se opet nagomilao dug koji je iznosio oko devet milijardi, tada je ministar rekao – zaboravite na to.
Da li to može da se zaboravi? Kako može da se zaboravi? Kako može da se ne poštuje zakon? Za to treba neko da odgovara. Ako ne budemo poštovali zakone, ni ovaj nam zakon neće valjati, ništa nam neće ako ne budemo poštovali i dozvolimo da dug koji je sada devet milijardi, opet se penzioneri tuže, koji će izaći na 30 milijardi dinara. Čemu to? To se sve moglo izbeći, ali se nije imalo volje i želje da se razgovara.
Ja sam predlagao da se to prevede u javni dug. O to se oglušilo itd. No, situacija je takva kakva jeste. Samo hoću da kažem – ne možemo da imamo dva standarda, s jedne strane brinemo o penzionerima, a s druge ne izvršimo onu obavezu koja je bila po zakonu obavezna da se uradi. O čemu to pričamo?
Zato sumnjam s pravom, i sa tim ću zaključiti, u dobre namere pojedinaca. Verujem da mnogi imaju dobre namere, ali kada je reč o penzijama, sumnjam u dobre namere, nego da je to isključivo EPP. Inače, kada bi bili u mogućnosti, doveli bi penzije na prosjački štap. Hvala.